Analiza izbora ili kultura protiv politike
Игор Ивановић
55–70 minutes
Koji su razlozi izbornog neuspeha koalicije „Nacionalno okupljanje" i uspeha pokreta „MI – Glas iz naroda"? Da li je „Srbija protiv nasilja" dostigla svoj maksimum? Kome je otišlo glasačko telo SPS-a?
Iako protesti prozapadne opozicije još uvek traju zbog tvrdnji da su postojale mnoge izborne nepravilnosti, može se pristupiti analizi prethodnih izbora. Takva analiza ne negira eventualnu mogućnost drugačijeg scenarija od priznavanja postojećih rezultata izbora po izveštaju RIK-a, niti služi da podupre i ubrza konstituciju Narodne Skupštine. Ona samo sagledava volju glasača koja se, uz sve kontradikcije, može uočiti kao jasna tendencija.
Prvo što upada u oči je da se glasačko telo jasno podelilo u tri kolone:
- Glasači vlasti;
- Prozapadni glasači;
- Patriotski glasači (naravno da postoje i „manjinske" liste, ali o njima je sve poznato, tako da neće biti predmet ove analize).
Nema mnogo prelaznih oblika između ovih kolona, a ako ih ima – oni nisu u brojčanim iznosima relevantni u odnosu na ukupan broj birača. Pošto se čitava planeta nalazi na velikoj raskrsnici, svetsko-istorijski događaji ostvaruju duboki uticaj i na naše glasačko telo. Svaka od ove tri glasačke kolone poseduje vrednosni sistem podjednako oformljen između unutrašnjeg i međunarodnog političkog plana.
Glasači vlasti
Prvu kolonu – „glasače vlasti" – čine pristalice SNS i SPS – koji su, prema konačnim rezultatima, za Narodnu skupštinu ostvarili rezultat od preko 53% onih koji su glasali (SNS 46,68%, SPS 6,56%). Odlikuje ih duboko i mnogoljudno poverenje u predsednika Aleksandra Vučića, zbog koga listom glasaju za SNS. Nemaju favorite među naprednjacima koji bi mogli da priđu po popoularnosti aktuelnom predsedniku.
Kada je reč o SPS-u, stiče se utisak da ova partija nema veliko glasačko telo, ali ima čvrstu i dovoljnu biračku bazu koja joj omogućuje pre svega da preživi, a onda i da bude jezičak na vagi svih vlada. Ne odlikuje je tolika privrženost lideru, kao u slučaju glasača SNS-a, već je biračka lojalnost podeljena između odanosti partiji i odanosti njenom predsedniku. Ova glasačka kolona – birači koji podržavaju naprednjake – deli vrednosni sud da je Srbija na dobrom putu, uprkos mnogim teškoćama.
Inteligentno osmišljen izborni slogan „Srbija ne sme da stane" oslikava raspoloženje ovih glasača – koji veruju da se država nalazi u razvojnom usponu – kao i da je uspela da očuva nacionalne i državne interese. Sa druge strane, takođe veruju da bi silaskom naprednjaka sa vlasti nastupila apokalipsa. Odlikuje ih čvrsto poverenje u predsednika Aleksandra Vučića – koga poistovećuju sa državom – kao i naglašena netrpeljivost prema ostalim kolonama glasača (naročito prema prozapadnoj), utisak je koji se formirao kako pod uticajem objektivnih političkih činjenica tako i pod uticajem brutalne medijske isključivosti.
Predsednik Srpske napredne stranke Miloš Vučević na predizbornom skupu u Kraljevu, 24. novembar 2023. (Foto: Tanjug/Strahinja Aćimović)
Ne smatraju (ili ne sagledavaju) da je „kosovska" politika aktuelne vlasti doživela neuspeh, već ga pripisuju delovanju prethodne „žute" vlasti. Skoro svaki pokušaj dublje analize na unutrašnjem političkom planu – u razgovoru sa pristalicama vlasti postaje nemoguća misija, zbog njihovog učitanog uverenja da se sa suprotne strane nalaze samo izdajnici. Na spoljnom političkom planu, oni imaju otpor prema zapadnoj politici (naročito prema NATO uticaju), i većinski podržavaju Rusku Federaciju.
Naime, reč je o discilinovanoj i požrtvovanoj glasačkoj mašineriji, koja se manje oslanja na uverenja i ideologiju, a više na intuitivno-emotivni osećaj vrednosti. Kada je reč o glasačima SPS-a, njihovu čvrstu bazu čine potomci komunista i partizana, koji nisu primili vesternizam kao „pogled na svet", za razliku od mnogih njihovih srodnika koji su prešli u „prozapadni" tabor čineći tamo čvrsto jezro atlantističkih pristalica. Ova vrednosna raskrsnica između Istoka i Zapada pojavljuje se na putu komunističke organizacije u Jugoslaviji već sredinom 1960-ih godina prošlog veka.
Pored gazdovanja nad svim finansijskim tokovima u državi, kao i kontrole većeg dela medijskog prostora u Srbiji, ključna prednost koju SNS ima nad opozicijom je ozbiljna kapilarna organizacija razgranata do svakog zaseoka u državi. Naprednjaci imaju ritualno-hipnotički odnos prema izbornom procesu, dok opozicija (naročito prozapadna) na izborne radnje van Beograda gleda kao na „nužno zlo". Naprednjaci se ne stide gaženja po srpskom blatu i prašini, njihova čizma šparta čitavom državom svakodnevno, spiskovi sigurnih glasova su im obimniji od Prosvetine enciklopedije. Velike ambise u ideologiji – kao i rupe u politici – nadoknađuju organizacionim transom. Praznine i promaju u kadrovskoj politici kompenzuju fanatičnom voljom u izbornim procesima.
U domaćoj medijskoj javnosti – a naročito u krugu dvojke – vlada uverenje da za SNS glasaju ili isključivo penzioneri ili oni koji moraju zbog poslovnih veza bilo koje prirode. Ovo je samo delimično tačno, nesporno je da se među najstarijim glasačima nalazi najšira baza podrške naprednjacima. Međutim, opozicija slučajno ili namerno previđa istraživačku činjenicu da SNS sasvim dobro stoji i među najmlađim glasačima u Srbiji! Uspešno uspevaju da kod onih što prvi put izlaze na glasanje regrutuju široku biračku podršku kojom nadoknađuju mortalitet među njihovim pristalicama u najstarijem glasačkom telu.
Opozicija previđa i drugu – veoma bitnu specifičnost – u strukturi naprednjačkih birača. Odnos između muških i ženskih glasača kod SNS-a nije uravnotežen, kako se logično očekuje, već je za čitavih 20% veći broj žena birača! Ženski birači uvek radije biraju sigurnost postojećeg nego avanturu promena. Ako upoznate zaposlenog muškarca koji ima između 30-50 godina života, naročito ako pripada srednjoj klasi, onda ste na dobrom putu da otpočnete razgovor sa sigurnim glasačem bilo koje opozicione opcije. Po dubinskim istraživanjima, u ovoj grupaciji glasačkog tela naprednjaci stoje ubedljivo najslabije.
U poređenju sa prethodnim izborima za republički parlament iz 2022. godine, kada su „stranke vlasti" osvojile 2.070.375 glasova (SNS: 1.635.101 i SPS: 435.274), uočava se gubitak od skoro 37.000 glasova. Ovaj manjak bi proporcionalno bio veći za onoliko koliko je na poslednjim izborima izašlo više glasača. Verovatna je posledica negativnog priraštaja, koji se oslikava na glasački spisak tako što više glasača godišnje umire nego što se dopiše novih koji prvi put stiču pravo da glasaju.
Konačni skor stranaka na vlasti na ovim izborima, nakon ponavljanja na nekim izbornim mestima, iznosi 2.033.617 (SNS: 1.783.701 i SPS: 249.916). Jasno je uočljiv veliki gubitak glasova SPS-a (oko 185.000 glasova) u poređenju sa dva poslednja izborna ciklusa – zbog čega je njihov predsednik Ivica Dačić teatralno ponudio ostavku pred kamerama. Za razliku od njih, SNS je uvećao saldo za oko 149.000 glasova. Upućeni konstatuju da se ovaj iznos uvećanja naprednjačkih glasova prelio iz tabora socijalista, naročito kod romskih glasača, koji najčešće kolektivno donose odluke kome pokloniti poverenje.
Lider Socijalističke partije Srbije (SPS), Ivica Dačić na centralnoj izbornoj konvenciji u Beogradu, 26. novembar 2023. (Foto: Tanjug/Sava Radovanović)
Stranke vlasti su na beogradskim izborima osvojile zbirno 43,79% glasova (SNS 30,03% i SPS 4,76% glasova), što čini slabiji izborni rezultat u prestonici za skoro 10% u odnosu na „ostatak Srbije". O razlozima ove nejednakosti, kao i o specifičnostima beogradskog biračkog tela, više u narednom tekstu kroz analizu ostalih glasačkih kolona.
Prozapadni glasači
Drugu kolonu – „prozapadne glasače" – čine glasači čiji svetonazor se bazira na onim vrednostima koje se najčešće označavaju kod nas kao „prozapadne", „pro-NATO", „levo-liberalne", „globalističke", „soroševske", „evro-unijatske", „jugo-titoističke" i slično. Listom podržavaju evrointegracije, podeljeni su oko hipotetičkog pristupanja Srbije NATO-paktu, podržavaju „zapadne vrednosti" i kada su svesni da su dekadentne, većinski su podržavali Ukrajinu (NATO) u aktuelnom ratu, kulturološki pripadaju jugonostalgičarima, kod njih još živi kult Tita ili bar njegovih tekovina.
Ekstremnija polovina ovog glasačkog tela se zalaže za uvođenje sankcija Ruskoj Federaciji, za nezavisnost Kosmeta, za kvalifikovanje zločina u Srebrenici kao „genocid", kao i za bitno umanjenje odnosa sa Kinom. Na ovim izborima to su bile pristalice koalicije „Srbija protiv nasilja" (SPN), kao i manjim delom glasači koalicije „Dobro jutro Srbijo: Radulović-Tadić" (koja neće biti predmet posebne analize zbog toga što manji deo njihovih glasača deli „prozapadne" stavove, a ukupno je ova lista imala samo nešto preko jedan odsto glasova).
Saša Radulović i Boris Tadić ispred koalicije „Dobro jutro Srbijo" na konferenciji za medije, 18. decembar 2023. (Foto: Tanjug)
SNP je ostvarila malo ispod 24% na parlamentarnim izborima (23,71%), ali je na izborima za gradsku skupštinu grada Beograda ova lista osetno bolje prošla i osvojila 34,26% po konačnim rezultatima. Prostim sabiranjem ovih izbornih rezultata možemo da zaključimo da je „prozapadno" glasačko telo u republici čini jednu četvrtinu ukupnih glasača (oko 25%), a u Beogradu skoro 36% glasača. U odnosu na prethodne izborne cikluse, uočljiv je trend povećanja ovog glasačkog tela sigurno za bar 150.000 glasova (uz napomenu da stranke nisu išle u istim koalicijama 2022. i 2023. godine, pa je zbog velike različitosti izbornih lista u odnosu na poslednja dva izborna ciklusa nemoguće pravilno razvrstati svaki glas).
SPN je, ipak, i pored mnogo ogorčenja i nezadovoljstva, postigla izborni uspeh u odnosu na očekivani korpus birača ovog glasačkog tela iz prethodnih izbornih ciklusa. Sa druge strane, postoje dubinska istraživanja za grad Beograd koja su nastala nepunih godinu dana pre izbora, a na kojima je potencijalna prozapadna koalicija imala čak osam do devet odsto više od SNS-a. Možda današnji razlog nezadovoljstva SPN leži u prerano očekivanoj pobedi?! Ipak, svi objektivni analitičari im pripisuju izborni uspeh, jer je glasačko telo ove koalicije uvećano za nekih 150.000 glasača, u poređenju sa prostim zbirom stranaka slične politike sa svih prošlih izbora.
Koji su osnovni razlozi povećanja broja prozapadnih birača (naročito u Beogradu), za koje bi slikovito mogli da kažemo da su narasli za skoro čitav cenzus i po, odnosno za oko četiri odsto ukupnih birača? U svakom slučaju, jedan od razloga je ujedinjenje usitnjenih aktera na jednoj izbornoj listi. Tako je – uz direktnu intervenciju Američke ambasade – izbegnuta opasnost rasipanja glasova svih prozapadnih lista koje ne bi prešle cenzus. Sa druge strane, stvoren je utisak snage koja ima šansu da uzdrma režim, ali i koja ima iza sebe moćnu zapadnu podršku kao nad-autoritet. Ovim putem su svi prozapadni birači mobilisani da glasaju za jednu izbornu listu, konkretno za koaliciju „Srbija protiv nasilja" (SPN).
Pokazalo se na osnovu prethodnih izbornih ciklusa da udružena izborna lista jeste dovoljna da se spreči odliv glasača (i tako spreči da po Dontovom izbornom sistemu jedan pristojan broj glasova pokloni prvoplasiranom SNS-u), ali i da nije dovoljna da motiviše onu prevagu u glasačima koji se uvek lome da li da izađu na izbore (prognozira se minimum od pet odsto birača više u odnosu na one koji sigurno izlaze da glasaju). Zato je – takođe uz pomoć zapadnih ambasada i fondova – osmišljen i oformljen „ProGlas", koji je imao za cilj da putem paralelne kampanje izvede što više glasača na birališta. Odabrane su ličnosti koje su svojim potpisima stale iza sadržaja „ProGlasa", a koje su brižljivo birane da bi za javnost ispunile kriterijume poznatosti, ugleda u matičnim profesijama, kao i nesumnjive privrženosti zapadnoj politici.
Dobrica Veselinović i Vladimir Obradović ispred koalicije „Srbija protiv nasilja" na konferenciji za medije, 27. oktobar 2023. (Foto: Tanjug/Sava Radovanović)
Kada neko od glasača odluči da izađe na izbore na poziv akademika Kostića, Svetlane Cece Bojković, sudije Majića ili Dragana Bjelogrlića – nema sumnje da će ta osoba podržati prozapadnu listu. Tako je i bilo, jer je broj birača uvećan u odnosu na prethodne izbore za oko 50.000 važećih glasačkih listića. Sam sadržaj „ProGlasa" je veoma apstrahtan, prepun fraza i opštih mesta, više poseća na reči koje svetske lepotice izgovaraju na izboru za MIS sveta („Neka svima bude dobro" i sl), nego na ozbiljno političko štivo. Namerno se ne pominju ni Francusko-nemački plan, ni Ohridski sporazum, ni Republika Srpska, ni rat u Ukrajini, ni pitanje sankcija Ruskoj Federaciji, ni progon Srba na Kosovu i Metohiji, ni udeo srpskog naroda u popisu stanovništva u Crnoj Gori, ni nastavak tesne saradnje sa Kinom, ni tajne biolaboratorije zapadnih kompanija i njihova potencijalna veza sa pandemijom COVID-19, ni otvorena rusofobija koja dolazi od strane Kolektivnog zapada, kao skoro ni jedna jedina velika svetska tema.
Ideja kompletne prozapadne kampanje – bilo da je sprovode političari iz SPN ili potpisnici „ProGlasa" – temelji se na izbegavanju svih spoljnih i srpskih tema, kao i na naglašavanju svih unutrašnjih i građanskih problema. Sve ono za šta patriotske stranke i javne ličnosti iz treće kolone naše analize (o čemu će biti više reči u nastavku teksta) optužuju vlast za predaju, poraze i kapitulaciju, prihvatljivo je za aktere SPN i „ProGlasa", ali oštro zameraju Aleksandru Vučiću što nije brži, popustljiviji i iskreniji na putu totalne vesternizacije Srbije, kao i što Srbija ne napreduje brže ka EU. Nekoliko meseci pred izbore, skoro svi lideri SPN su u medijima koji su njima naklonjeni, horski potvrđivali da je neophodno:
- Uvesti sankcije Ruskoj Federaciji
- ubrzati proces „normalizacije" između Srbije i Kosova (čitaj: priznanje),
- uvesti sankcije Miloradu Dodiku (po uzoru na zapadne države koje su to prethodno uradile),
- ograditi se od srpskog faktora u politici Crne Gore,
- proglasiti rezolucijom zločin u Srebrenici genocidom,
- a mnogi od njih su pokazali i interesovanje za ubrzani ulazak Srbije u NATO pakt.
Isto su govorile i javne ličnosti koje su potpisima podržale „ProGlas". Od momenta kada su izbori najavljeni, nastala je kolektivna zabrana pominjanja ovih tema u prozapadnom bloku. Čitav javni nastup se sveo na ideju građanskih tema, na ekstremnu disproporciju spoljnih od unutrašnjih tema: nacionalne (spoljne) teme su nestale iz bilo kakvog javnog diskursa naših zapadnjaka, a građanske (unutrašnje) teme su postale jedino polje njihovog interesovanja. Tako su uspeli da prećutkivanjem sakriju ono što misle (ili bar da ga na kratko vreme potisnu iz površne svesti birača), da ne bi iritirali one propatriotske glasače koji su vremenom prešli u njihov korpus! Koliko god da zvuči nelogično, pa čak i nemoguće, jedan pristojan broj birača koji nisu ideološki pozapadnjačeni i koji znaju gde im je srce – glasao je za SPN, o čemu će biti više reči u nastavku. Za analizu je veoma zanimljiv izbor političkih nosioca, koji su skoro jedini nastupali u javnosti u ime SPN: Marinika Tepić i Miroslav Aleksić.
ideri liste „Srbija protiv nasilja" na konferenciji za medije, 27. oktobar 2023. (Foto: Tanjug/Sava Radovanović)
Nije odlučivala politička snaga i minuli rad, već samo rezultati istraživanja javnog mnjenja kod prozapadnih pristalica. Skoro svi politički lideri iz koalicije „Srbija protiv nasilja" su se sklonili tokom kampanje – bila je uočljiva njihova težnja da budu što manje vidljivi – „kao da im je neko rekao". Taj isti „neko" je isturio samo dvojac Tepić-Aleksić, nesumljivo nepotrošenih i lepo-izgledajućih političara, čiji dualizam je trebao da simbolizuje nekoliko interakcija: žensko i muško; severna i južna Srbija; manjine i srpski narod; ekstremno i umereno prozapadno; grad i palanka. Ali ovo je u izborima trebalo biti samo „pola posla", druga polovina je bila namenjena „ProGlasu", jer je samo on imao pravu terensku kampanju.
Pomenuli smo iznenađujuću činjenicu o transferu oko 100.000 „patriotskih glasača" (podrazumeva se da navodimo ovaj broj uz sve ograde i uz grubo pojednostavljenje, da bi preciznije objasnili suštinu ovog fenomena), koji su preskočili demarkacionu liniju uverenja i otišli prema koaliciji „Srbija protiv nasilja" (povećanje od oko 50.000 od ukupnog povećanja prozapadnih glasača od oko 150.000 glasova možemo pripisati povećanju ukupnog broja birača na ovim izborima u odnosu na one iz 2022. godine zbog „kampanje izlasnosti"). Ali koji su to, na još uvek svežim izborima, osnovni razlozi za prelazak patriotskih birača – najčešće „mekih" patriota – prema jasno definisanoj politici, koja se u domaćoj javnosti definiše kao „antisrpska" (globalistička, evro-antlantistička, evro-unijatska, levo-liberalna, soroševska i sl)? Mogli bi da ih podelimo u dva osnovna korpusa.
Prvi korpus razloga bih mogli opisati kao mešavinu otvorenog gneva i prezira prema SNS-u. Reč je o populaciji koja „više ne može da gleda naprednjake i koja jedva čeka da im vidi leđa, po bilo koju cenu". Njihova mržnja je uvek usmerena prema Aleksandru Vučiću – kao simbolu naprednjačke politike – a često i prema konkretnim naprednjacima na lokalu. Problem naprednjačke politike u praksi, u svakodnevnom životu u kome se veliki broj građana bori da sastavi „kraj sa krajem", oslikava se u gorkoj realnosti da naprednjački funkcioneri nemaju osećaj da i drugi treba da žive osim njih. „Žuti" su očigledno bili korumpirani, ali su u svojoj nečasnosti imali osećaj da i onima koji nisu njihovi, treba dati „mrvice sa stola". Naprednjaci, s druge strane, nemaju takav osećaj, u stanju su da preotmu i najmanju mrvicu, tako da oko sebe ostavljaju gomilu sveta „praznih šaka".
Kod ovih ljudi – najčešće preduzetnika iz srednje klase – rađa se otvorena mržnja prema svemu što dolazi od naprednjačke vlasti. Ovi ljudi se osećaju poniženim- Kada su poslovali sa lukavim „žutim" opštinskim i gradskim funkcionerima, pružen im je privid očuvanja sopstvenog dostojanstva, i pored činjenice da su morali da učestvuju u korupciji. U odnosu na „žute", naprednjaci su uveli dve novine u konkretnoj praksi upravljanja državnim organima:
- Nije dovoljno nekoga eliminisati iz posla – već mora biti i ponižen.
- Korupcija je prerasla u otvoreni reket
Tako su uspeli da regrutuju pristojnu masu koja ih dubinski mrzi, čak i onda kada se slaže sa mnogim aspektima njihove politike. Gnojave rane u srcima ovih ljudi – nastale od ruku bahatih i kriminalizovanih naprednjačkih funkcionera – ne mogu zarasti pod uticajem nikakvih globalnih poteza naprednjačkih vlasti u republici, čak ni onda kada ovi ranjeni ljudi imaju koristi i simpatije prema takvoj politici. Svemu treba dodati i feudalno ponašanje naprednjačkih funkcionera u malim sredinama – u kojima mnogi ljudi njima pružaju podršku zbog straha i ozbiljne kontrole – ali koji će zbog poniženja koje trpe jednoga dana biti „udarna pesnica" odlazećih naprednjaka.
Aleksandar Vučić na predizbornom mitingu Srpske napredne stranke u Smederevu, 12. novembar 2023. (Foto: Tanjug/Tara Radovanović)
Drugi korpus razloga nije lične prirode na način na koji jeste onaj iz prethodnog pasusa. Njega bi mogli podvesti pod pojam „kulturoloških razloga", dakle dolazi iz kategorije opštosti. Na širem kulturnom području Beograda stvoren je čvrsti utisak da biti Beograđanin znači prihvatiti „urbanu kulturu". Iako nikada nije jasno objašnjenje šta čini takvu „kulturu", iako ona nikada nije normirana čak ni kao svakodnevna običajnost a kamoli kao umetnost, osećaj prihvatanja ove kulture značio bi nematerijalnu ulaznicu u ovaj „viši nivo građanstva". Jedino po čemu bi se sigurno mogao prepoznati pristalica ove političke „kulture" bilo bi svakodnevno gledanje kablovske televizije „N1" – kao jedinog relevantnog tumača stvarnosti. Vremenom bi ovaj glasnim tonom pojačan ideološki program, postao mnogo više od suvih informacija: postao bi kreator svesti gledaoca u njegovoj tihoj konverziji. Kao dobrovoljni teleekran (za razliku od prinudnog kod Orvela), kao prkos protiv suprotnog hipnotizma „Pinka", kao vrednosna estetika drugosti.
Gledati ovu američko-luksenburšku televiziju za njene gledaoce značilo bi kupiti kartu za poslednji voz koji beži sa provincijskog perona. Poput šegrta koji pristupa ritualnoj inicijaciji, poput spontanog pobačaja „seljane" u sebi, poput spasonosnog osećaja pripadnosti beogradskom svetu. I sada – kao i nekada – stasavale bi generacije stanovnika prestonice kroz ovu kulturološku podelu, u kojoj ne pripadati „urbanom Beogradu" znači isto što i biti džiber. Kao što su u doba oficijelne vladavine jugotitoizma oni koji slušaju narodnjake automatski proglašavani seljanom. A taj „urbani Beograd" – koga po mnogima kulturološki čine samo šira gradska jezgra – mora biti „napredan", „normalan", „prozapadni", „evropski", „pristojan", „otvoren", „savremen", „građanski", „globalistički", i na kraju – što je najtužnije – jugoslovenski! Nisu badava učesnici „ProGlasa" miting u prestonici počeli sa jugotitoističkom himnom „Hej Sloveni".
Taj „urbani Beograd" mora biti „in" po svaku cenu, a njegovu prirodnu vezu sa velikim zapadnim svetom ometa i prekida „krezuba Srbija" koja se iz svojih ubogih palanki naselila po predgrađima prestonice. Zato je ova „urbana" kultura u osnovi strukturalna negacija srpske kulture, prezrivo ignorisanje običnog srpskog čoveka i poništavanje srpske tradicije velikih izazova. Njeno pogonsko gorivo je kultur-rasizam: mržnja i otpor ka svemu što je srpsko-provincijalno, što je narodno-palanačko, što je vašarsko-domaćinsko. Ali ljudska priroda – kao i sve njene društvene zajednice – prepuni su apsurda i paradoksa. Neko neupućen bi pomislio da su perjanice „urbane kulture" Beograđani prastarog pedigrea, plava elita iza istorijske zavese. Naprotiv, radi se isključivo o „narcizmu malih razlika". Prvosveštenici „urbane teologije" su najčešće ili deca partizansko-komunističkih zlikovaca, koji su iz blatnjavih gudura uleteli pravo u otete dedinjske vile, ili skoriji došljaci iz provincije „koji se u svoju palanku ne vraćaju ni za živu glavu".
Zato je njihova mržnja ka svemu onome što maglovito lociraju kao „anti-Beograd" vidljiva poput sukrvice koja curi iz rane u ustima. Zato je jedan od njih u javnom nastupu nabrojao mnoga beogradska predgrađa i označio ih kao mesta gde žive ljudi koji samim svojim postojanjem na tim adresama negiraju beogradsku kulturu, i koji „dolaze u grad subotom, u tržni centar, i to je njihov kontakt sa Beogradom". Kada ovako misle o onima sa kojima dele životni prostor prestonice, možemo samo naslutiti šta misle o svetu iz „unutrašnjosti", koje često pežorativno nazivaju „krezubim" i „sendvičarima". Međutim, ovakav kvazi-elitistički pristup sigurno nije dobitna formula za osvajanje vlasti demokratskom procedurom u Srbiji, a verovatno ni u Beogradu.
Demokratija je volja većine koja se materijalizuje kroz izborne rezultate. Kako pobediti u Srbiji – toj narodnjačkoj i periferijsko-prigradskoj zemlji – kada vređate osećanja većine njenih stanovnika?! Istina je u činjenici da prozapadna opozicija nije dobila zadatak da pobedi na republičkim izborima, jer je za nju takav cilj nemoguća misija. Da bi ste dobili izbore u Srbiji neophodno je da provedete u kontinuitetu decenije i godine u blatu i prašini Srbije, po palanačkim pijacama i birtijama, po vašarima i seoskim slavama, po saborima i varošicama – kako bi strpljivo, ali sigurno kao armatura položena u temelj, kapilarno pravili organizaciju koja je u stanju da iznese izbornu pobedu. Umesto toga, lakše je i lepše sedeti u kafićima „kruga dvojke" sa plastičnom kašičicom od espresa u ustima, i bistriti „veliku" politiku. A potom trčati po prozapadnim medijima kada vas pozovu, da kolažno začinite tamnu sliku Srbije.
Birači stoje u redu za glasanje na biračkom mestu na Novom Beogradu, decembar 2023. (Foto: Tanjug/AP Photo/Darko Vojinovic)
Dakle, Beograd je vremenom izgradio sopstvenu kulturu – različitu od ostatka Srbije – koja je umesto umetničko-kreativnog postala identitetska. Problem je što ovakav identitet nije nastao na konstrukciji origanalnog identiteta – već na negaciji provincijskog. Da bi se ubio provincijalac u sebi i da bi se sahranio konsomolac u sopstvenim precima, kao i da bi se izbegla odgovornost pred sopstvenom savešću, neophodno je postati „urbani građanin". Zato ovakvom osećaju beograđanstva nikada nisu pripadali ljudi koji su gradili beogradsku misao (Dragoš Kalajić), beogradski iskaz (Momo Kapor), beogradski izraz (Mića Popović) i beogradski imidž (Dušan Prelević). Naprotiv, bili su moralni kontra-punkt ovoj ideologiji beo-urbanštine. Ali, izborna matematika je prvenstveno nastala u emocijama glasača. Jedan deo njih – vezujući se identitetski za pripadnost „urbanoj kulturi" prestonice – dao je svoj glas koaliciji „Srbija protiv nasilja". U njihovom slučaju kulturološki uticaj odneo je pobedu nad političkim uverenjima. Kultura je pobedila politiku.
Ruku na srce, mora se konstatovati da ova različitost između kulture prestonice i kulture ostatka države – koja se oslikava i kroz izborni ciklus – nije specifičnost srpske zajednice, već svetsko-istorijsko pravilo. Istanbul i Ankara nisu glasali za Erdogana, a ostatak Turske jeste ubedljivo. Budimpešta nije u vlasti „Fidesa", dok je Mađarska dvotrećinski glasala za Orbana. Njujork i Los Anđeles ogromnom većinom glasaju za demokrate, a unutrašnjost SAD više za republikance. Ovakva zakonomernost proizilazi iz suve činjenice da ove metropole sabiraju na svojoj teritoriji gotovo svu različitost, bilo seksualnu, trans-džendersku, kulturološku ili etičko-etničku. Gradovi u kojima se konstituiše sopstveni kulturni prostor – različit od ostatka matične države – polako postaju megalopolisi-države, nalik srednjovekovnim gradovima-državama.
U slučaju Beograda, ovom urbanom, prozapadnom vrednosnom korpusu treba dodati još jednu kategoriju pristalica – specifičnu samo za ovu sredinu: deca i unuci saveznih funkcionera. Upravo onih komunističkih funkcionera, vojnih lica, državnih rukovodilaca i samoupravnih privrednika, koji su iz drugih republika SFRJ po zadatku došli u Beograd, a zatim ovde i ostali. Privilegovani još u to doba – mora se priznati u podnošljivoj meri – naseljeni su u užim gradskim opštinama ili eventualno na Novom Beogradu. Za Dragana Bjelogrlića upravo ove teritorije čine Beograd, a za mnoge druge glasače koji nisu podržali „ProGlas" reč je o „zajednici nesrpskih opština".
Patriotski glasači
Treću kolonu – „patriotske glasače" – čine ljudi koji imaju veliku skepsu protiv ulaska Srbije u EU, apsolutni su protivnici NATO pakta, emotivno su povezani sa ruskim narodom koga, takođe, zdušno podržavaju u ratu u Ukrajini, pristalice su klasične (konvencionalne) porodice sa ocem i majkom – nikako sa roditeljem 1 i roditeljem 2, često sa prezirom gledaju na zapadnu kulturu kao na dekadentnu, a naročito na trans-dženderizam, i ono što je nekima možda neobično: sigurno su ideološki i politički najedukovaniji deo glasačkog tela. Zato su, u poređenju sa biračima iz prve dve grupe, skloniji razočarenjima, i to često samo zbog jednog poteza ili odluke za koju smatraju da nije u potpunosti prihvatljiva za srpske interese.
Apsolutno su saglasni da je Francusko-nemački ultimatum neprihvatljiv u svakom obliku. Naprednjacima zameraju kolaps „kosovske politike", najčešće i otvorenu izdaju Kosmeta. Većina je ubeđena da je ova vlast spremna da prizna nezavisnost južne srpske pokrajine, i veruje da ovu praksu sprovodi prikriveno i „na kašičicu". Poseduju podjednaku distancu i prema naprednjacima i prema „zapadnjacima", smatrajući ih sličnim politikama. Na ovim izborima „patriotsku" kolonu su činile pristalice koalicije „Nada" (Novi DSS i Poks), koalicije „Nacionalno okupljanje- srpska stranka Zavetnici i srpski pokret Dveri" (NO), Srpske radikalne stranke (SRS) i pokreta „MI – Glas iz naroda" (MI).
Aleksandar Pavić i dr Branimir Nestorović na konferenciji za medije ispred grupe građana „MI – Glas iz naroda" u Medija centru Beograd, 23. decembar 2023. (Foto: RT Balkan)
Čine je i glasači „Narodne stranke" (NS) u većem delu, ali pošto je ova stranka na republičkim izborima dobila manje od jedan odsto (0,88%) neće biti uzeta u analizu na nivou Srbije. Međutim, treba podvući da je na izborima za Skupštinu grada Beograda ova stranka osvojila nešto preko dva odsto glasova – što je kvalifikuje za aktera u ovom razmatranju, kada govorimo o beogradskim izborima. Patriotske stranke su na republičkim izborima skupa osvojile skoro 15% (14,83%) glasova (pojedinačno: Nada 5,03%, NO 2,76%, SRS 1,47%, MI 4,69% i NS 0,88%). Na beogradskim taj procenat zbirno iznosi 16,03%, uz napomenu da SRS nije imala listu na gradskim izborima već se pridružila listi SNS.
Iz narečenog jasno proizilazi da je razlika između republičkih i beogradskih izbora u izbornoj volji kod patriotskih glasača mnogo manja (oko 1,2%), nego kada se upredi sa opredeljenjima „glasača vlasti" i „prozapadnih glasača", gde se takva odstupanja mere u oba slučaja sa oko 10% razlike u njihovim glasovima između Srbije i Beograda.
Na prethodnim republičkim izborima, sa početka 2022. godine, zbir glasova patriotskih lista iznosio je 15,13% (Nada 5,39%, Zavetnici 3,74%, koalicija oko Dveri 3,83% i SRS 2,17%), uz napomenu da pokret MI nije učestvovao jer nije postojao. U broju glasova možemo da kažemo da su patriotske stranke očuvale osnovni korpus od oko 570.000 glasova, uz međusobni transfer glasača među listama. Podsećanja radi, odmah nakon raspisivanja izbora, pokušalo se sa formiranjem jedinstvene patriotske liste. Sasvim je sigurno da bi ovakva koalicija sačuvala 15% podrške na glasanju, odnosno ne bi izgubila ni jedan jedini glas ispod cenzusa – kao što je bio slučaj na ovim izborima kada je bačeno bar 200.000 glasova.
Veoma je verovatno da bi zbog efekta sinergije, kao i zbog magnetizma moći, taj konto bio uvećan bar za par procenata. Inicijativu za formiranje jedne patriotske liste pokrenuo je profesor dr Miloš Ković – u ime Pokreta za odbranu Kosova i Metohije – uz čvrsto uverenje da južnu srpsku pokrajinu od secesije čuva samo jedna velika grupacija u Narodnoj Skupštini. Miloš Ković je imao najjači uticaj od nezavisnih intelektualaca na koaliciju Dveri-Zavetnici, ali i dovoljno autoriteta da zakaže zbirni sastanak. Na pregovore je, pored svih stranaka patriotske orijentacije, pozvao i profesora Lompara koji je imao uticaj na Narodnu stranku, kao i Matiju Bećkovića koji je uživao veliki ugled kod koalicije „Nada".
Srpski pokret Dveri i Srpska stranka Zavetnici uoči predaje kandidature izborne liste „Nacionalno okupljanje – državotvorna snaga" Republičkoj izbornoj komisiji (Foto: Twitter/@BoskoObradovic)
U početku je izgledalo da će se pregovori okončati uspehom, ali je na kraju sve propalo. Jedina ozbiljna politička prepreka u formiranju jedinstvene patriotske liste je bio ultimatum koalicije „Nada" da se na nivou Beograda pre izbora potpiše obavezujući sporazum o postizbornoj koaliciji sa prozapadnim strankama, konkretno SPN. Velikim zalaganjem sve trojice pomenutih intelektualaca, kao i fleksibilnošću bar polovine lidera stranaka, stiglo se do optimalnog rešenja kojim bi se i ovaj problem prevazišao. I onda je sve palo u vodu nakon domunđavanja u lobijima ispred pregovaračke sale. Na ovome mestu neće biti analize ko je glavni krivac za miniranje pregovora, kao i čija je objektivna krivica za neuspeh istih.
Neka čitaoci pogledaju opširan intervju koji je prof. Miloš Ković na ovu temu dao Branimiru Nešiću na jednom portalu. Sve će im biti jasno. Ova analiza samo podvlači ogromnu štetu učinjenu patriotskim glasačima zbog toga što nije formirana jedinstvena patriotska lista. Podvlači i neodgovorno ponašanje nekih lidera stranaka – koji su odbranu Kosova i Metohije podredili uskim stranačkim interesima. Ako u svakom zlu postoji dobro, kako kaže naš narod, onda je to sigurno veliki uspeh novoformiranog pokreta „MI – Glas iz naroda", koji je postignut najvećom zaslugom što postojeće patriotske stranke nisu bile u stanju da odgovore istorijskim izazovima.
Koalicija „Nada"
Može se reći da je „Nada" ostvarila uspeh na ovim izborima, iako nije uvećala sopstveno glasačko telo. Čak im je umanjeno za oko 13.000 birača, uprkos činjenici da je izašlo više glasača nego na prethodnim izborima. Ali, ako im je primarni cilj bio da budu jedini (ili svakako najznačajniji) zastupnici patriotske politike u Skupštini, potopom „Nacionalnog okupljanja" automatski dobijaju takvu privilegiju. Međutim, taman kada im se otvorio ovaj veliki brisani prostor – pojava i potonji izborni uspeh pokreta „MI – Glas iz naroda" u velikoj meri im je suzila manevarski prostor za skupštinskom govornicom. Posebno ako se uzme u obzir da su lideri pokreta „MI – Glas iz naroda" od samog početka najavili da će „isterati koaliciju 'Nada' na čistac", aludirajući na njihove naizgled kontradiktorne veze sa prozapadnim političarima, odnosno sa SPN.
Zbilja, ultimatum (zahtev, uslov i sl) koji je tokom pregovora koalicija „Nada" postavila ispred ostatka patriotskih stranaka – predizborni uslov o obavezujućoj postizbornoj koaliciji sa SPN – u najmanju ruku je neobičan. Naročito ako se uzme u obzir da takav javno proklamovan dokument slabi patriotski potencijal kod mnogih glasača, odnosno preti da izazove otpor kod tvrdih patriota koji neće nikakve veze sa zapadnjacima. Sa druge strane, nepotpisana obaveza pre izbora o postizbornoj saradnji sa SPN, ni na koji način ne remeti takvu koaliciju ako se izbornom voljom birača pokaže kao jedina moguća nakon brojanja glasova. Stiče se utisak je da ovakvim stavom koalicija „Nada" nekome upućivala poruku ili kao da je nekome javno namigivala. Da li je odgovor stigao posle nekoliko dana, kada su jednog jutra posetile sedište Nove DSS odvojene delegacije američke i britanske ambasade? U razmatranje treba dodati činjenicu da ove dve ambasade, tokom izborne kampanje u Srbiji, nisu slale sopstvene delegacije kod drugih takmičara na izborima – već samo kod Miloša Jovanovića, direktno u centralu Novog DSS-a.
Obraćanje predsedničkog kandidata koalicije „Nada" Miloša Jovanovića novinarima u sedištu Demokratske stranke Srbije u Beogradu (Foto: Tanjug)
Indikativna su i tumačenja koje su u više navrata objavile izrazito prozapadne televizije Nova S i N1, u kojima se koalicija „Nada" oslobađa odgovornosti za neuspeh u formiranju jedinstvene patriotske liste, dok se krivica prebacuje na druge aktere pregovora. Miloš Ković u gorepomenutom intervjuu, kao primarni svedok, ističe sasvim suprotno. On čak direktno apostrofira ove dve televizije kao nosioce lažnih informacija o pomenutom događaju. Nakon ove dve odvojene posete anglosaksonskih ambasada sedištu Nove DSS, usledio je novi, radikalniji prozapadni potez lidera koalicije „Nada". Miloš Jovanović i Vojislav Mihailović su, svaki zasebno, javno podržali „ProGlas", stavljajući sopstveni potpis zajedno sa potpisima mnogih javnih ličnosti koje podržavaju Francusko-nemački ultimatum, koje smatraju da su u Srebrenici dogodio genocid a ne zločin, koje se zalažu za uvođenje sankcija Miloradu Dodiku, koje su podržale politiku Mila Đukanovića usmerenu protiv srpskih interesa u Crnoj Gori, koje se zalažu za istopolne brakove… Rizičan – ali ne odlučujući potez – u zamenu za druge benefite. Što su reskirali da izgube na jednoj strani, kompenzovano im je masovno sa druge strane.
Ruku na srce, moramo da istaknemo da je Miloš Jovanović razumeo duh vremena u kome su se odvijali ovi izbori. On je uočio izrazitu polarizaciju u društvu i znao je da su u takvoj atmosferi gubitnici oni koji ne žele da se svrstaju na jednu od dve zavađene strane. Tako je Miloš Jovanović zbog izbornog rezultata sahranio politiku „trećeg puta", koju mu je u nasleđe ostavio Vojislav Koštunica. S tim u vezi, stiče se utisak da Miloš Jovanović i koalicija „Nada" nisu više računali na tradicionalne, ideološki samosvesne glasače nekadašnjeg DSS-a. Oni su više intuitivno nego racionalno okrenuli fokus prema „žutim" patriotama – onom glasačkom telu, nastanjenom uglavnom po centralnim gradskim zonama, koji ima patriotski naboj, ali nije ideološki proistočno orjentisano. Zato bi naziv „žute" patriote bio najbliži opisu ove „meke" nacionalne grupe glasača, koja je oduvek činila fluidnu masu između „patriotskog krila" DS-a i „prozapadnog" krila DSS-a. Onaj deo glasača koji su svoj glas dali koaliciji „Nada" prvenstveno zbog POKS-a, proruske patriote pežorativno nazivaju „NATO-četnicima".
Kao nagradu za naglo okretanje političkog kormila prema Zapadu, koalicija „Nada" je dobila veliku medijsku nagradu – kao kompenzaciju za rizik od kazne patriotskih glasača. Miloš Jovanović je bio omiljen gost svih prozapadnih medija u ovoj kampanji. Takvoj praksi se velikodušno pridružio i „žuti" javni servis republike Srbije. Od Miloša Jovanovića su u poslednje vreme možda samo partizanski filmovi Veljka Bulajića dobili veći medijski prostor na RTS-u. Vodeći se instiktom pravog predatora, Miloš Jovanović je umeo da iskoristi šansu: dominantan na televizijama u mnogim debatama spretno je dohvatio svoj plen. Sopstvenu novorođenu privrženost građanističkoj politici potvrdio je odmah posle izbora, negativno komentarišući odbijanje koalicije „MI – Glas iz naroda" da se u Beogradu pridruže bilo kojoj od dve suprotstavljene grupe. „Građani će prepoznati zbog koga idemo ponovo na izbore", glasi parafraza njegovih reči i dodaje da će zbog toga građani znati koga treba kazniti na ponovljenim izborima. Miloš Jovanović je snažno stao u zaštitu najveće demokratske tekovine: svetog „servisa građana". Iz koalicije „MI – Glas iz naroda" su mu odgovorili da su u politiku ušli prevashodno zbog odbrane Kosova i Metohije i sličnih ideala, a ne zbog komunalnih problema.
„Nacionalno okupljanje"
Koalicija „Nacionalno okupljanje" je nesumnjivo najveći gubitnik na poslednjim izborima. Oni su jedina lista kojoj su svi neupitno predviđali siguran ulazak u parlament, a koja je ostala ispod cenzusa. Dveri (u koaliciji gde su bili dominantni) i Zavetnici (samostalno) su na prethodnim izborima pojedičano prešli cenzus i skupa imali oko 286.000 glasova, odnosno oko 7,5% izbrojanih glasačkih listića. Bilo je logično očekivati da na ovim izborima njihova koalicija makar ponovi pretodni izborni saldo, obzirom da su glasači ovih stranaka veoma srodni. Umesto toga, koalicija „Nacionalno okupljanje" je dobila nešto ispod 106.000 glasova, odnosno nepunih 2,8% odsto glasova, što je bilo nedovoljno za ulazak u Narodnu Skupštinu. Mnogi su pokušali da racionalno obrazlože na koji način je ova koalicija izgubila bar 180.000 glasova (ako uzmemo prethodni zbir glasova kao polaznu osnovu „nulte" sinergije), uključujući i same lidere Milicu Đurđević Stamenkovski i Boška Obradovića. U svim analizama postoji „zrnce istine", ali nema ugaonog kamena tačnosti. Gotovo je nemoguće precizno locirati pravi razlog ovog izbornog poraza, ali vredi pokušati da analiziramo neke neupitne činjenice.
Milica i Boško nisu naizgled napravili ni jednu jedinu kardinalnu grešku od dana raspisivanja poslednjih izbora, a načinili su čitav niz logičnih i pametnih poteza. Počnimo redom:
- Bar pola godine pre nego što su izbori raspisani, krenuli su u akciju okupljanja patriotskih snaga, da bi izbegli sve zamke iz neuspelih pregovora od prethodnih izbora.
- Po svedočenju profesora Kovića – koji im je zdušno pomagao u ovoj nameri – sve vreme su čekali pristanak Miloša Jovanovića na ujedinjenje patrotskog bloka
- Kada su propali pregovori za patriotske snage (o kojima je bilo reči u pretodnom tekstu), okupili su što su maksimalno mogli ljudi na „desnoj" političkoj sceni. Neko bi im mogao zameriti što nisu primili u koaliciju i „Narodnu stranku", međutim, od početka je postojala procena da je stranka kojom presedava Vuk Jeremić dobrodošla u „širu" patriotsku koaliciju, ali ne i u „užu" zbog bojazni da bi vlast u kampanji neprestano optuživala takvu koaliciju, zbog nekadašnjih poteza ministra Vuka Jeremića iz vremena „žute" vlade. Verovatno se došlo do zaključka da bi zbog toga postojala velika opasnost da se kod birača okrnji glavni kapital koji ova koalicija sama po sebi poseduje.
- Zatim je koalicija „Nacionalno okupljanje" pokušala da privuče mnoge druge organizacije i udruženja sličog profila, kao i neke poznate intelektualce. Dobronamerni napori profesora Kovića da napravi jedinstvenu patriotsku koaliciju nisu urodili plodom (kao što je već opisano u tekstu), pa je usled razočaranja odlučio da se povuče iz kampanje „Nacionalnog okupljanja". Ovo je sigurno predstavljao problem za kampanju, jer niko od ostalih intelektualaca, koji su stali iza ove koalicije, nisu posedovali takav nivo široke prepoznatljivosti kod patriotskog glasačkog tela.
- Posle svega, konstatovalo se da je za ulazak „Nacionalnog okupljanja" u Narodnu Skupštinu nedostajalo oko 9.000 glasova.
Da li bi pojavljivanje profesora Kovića svakodnevno u kampanji doprinelo da se ovaj nedostatak nadomesti? Da li bi pridruživanje Vuka Jeremića ovoj koaliciji – uprkos svim narečenim opasnostima – bilo ona prevaga koja bi „Nacionalno okupljanje" prebacila preko cenzusa? Verovatno je odgovor na oba postavljena pitanja potvrdan.
Obraćanje liderke stranke Zavetnici, Milice Đurđević Stamenkovski, ispred predizborne koalicije „Nacionalno okupljanje" u Beogradu, 18. decembar 2023. (Foto: Tanjug/Jadranka Ilić)
Boško i Milica su praktično prvi krenuli u kampanju, pokušavajući da obiđu čitavu državu. Nisu sedeli u prestonici i vodili propagandne aktivnosti samo u krugu dvojke. Uspeli su tokom kampanje da kreiraju najvažniji događaj u čitavoj izbornoj utakmici – organizovali su duži sastanak sa Marijom Zaharovom u Skoplju. Ni jedna od ostalih izbornih lista nije imala ništa slično. Milica je, takođe, uspela da ilegalno pređe administrativnu liniju i uđe na teritoriju južne srpske pokrajine, uprkos zabrani privremenih kosovskih vlasti. Ova koalicija je imala sigurno najistaknutijeg kandidata za mesto gradonačelnika Beograda – nestranačku ličnost i uglednog pfofesora Ratka Ristića (jedini koji je mogao da mu parira bio je aktuelni gradonačelnik Šapić, svi ostali kandidati su bili bledi).
U toku kampanje nije bilo napada na ostale učesnike u izbornoj trci, nije bilo negativne kampanje prema njima, niti je bilo niskih udaraca. Ne postoji ni jedna sporna izjava lidera „Nacionalnog okupljanja" za vreme kampanje, niti postoji neki problematičan događaj, niti bilo šta drugo što bi izazvalo kod birača razočaranje ovom koalicijom. Sve izjave koje su date, sve političke poruke koje su plasirane, svi događaji koji su osmišljeni su bili precizno podudarni sa politikom koju deceniju sprovode Dveri i Zavetnici. Ipak, umesto nagrade, stigao je gorki poraz. Koji su razlozi?
Nabrojaćemo sva tumačenja koja se ovih dana pojavljuju u javnosti (bez navođenja imena analitičara-tumača), koji bi trebalo da objasne razloge izbornog neuspeha ove koalicije. Neko je kritikavao kampanju „Nacionalnog okupljanja" koja nije bila centralizovana već je bila više separatna između dve stranke koalicije. Zatim smo čuli da profesor Ristić nije dovoljno iskorišćen u kampanji, naročito kada se uzme u obzir da je njegov patriotski potencijal podređen ekološkom. Drugi su rekli da u vreme radikalne polarizacije, koja prerasta u referendumsko pitanje „za ili protiv", navodno ne može postojati neutralna politika „trećeg puta". Čule su se i analize da je sastanak sa Marijom Zaharovom zapečatio sudbinu ove izborne liste, nakon čega se i kod vlasti i kod prozapadne opozicije upalila crvena lampica za opasnost. Mogli smo čuti, takođe, i glasove kako sem lidera, Milice i Boška, ova koalicija nije ponudila ni jedno prepoznatljivo ime u kampanji, sa rezernih pozicija u obe strankama i slično. Sve napred navedeno ima smisla, ali je ipak daleko od suštinske istine koja tumači ovaj izborni poraz.
Tačno je da je kampanja mogla biti bolje osmišljena, sa sloganom koji je izostao, ali u kampanji se osećala energija, čak mnogo više nego kod ostalih takmičara (naravno izuzev kod SNS). Ni drugi nisu imali preteranu kreativnost, svačija izborna kampanja je bila nekako mrtva, sve do samog izbornog dana. Tačno je da je akcenat u kampanji profesora Ristića mnogo više usmeren na ekološki patriotizam nego na narodni patriotizam, ali je činjenica da je ovaj kandidat široj javnosti postao poznat po zalaganjima za očuvanje reka istočne Srbije na kojima je bila planirana izgradnja mini-hidrocentrala, kao i da je veliki protivnik iskopavanja litijuma u zapadnoj Srbiji. Sa druge strane, bilo je logično da će Milica i Boško dovoljno ispuniti patriotski prostor u javnosti, a da profesora Ristića treba koristiti za „kvalitet plus".
Sastanak sa Marijom Zaharovom sigurno jeste upalio signal za opasnost i kod vlasti i kod prozapadne opozicije – ali je ujedno bio i kruna pragmatične politike u kampanji. Ako se ceo establišment uplašio, bilo je logično da se sa suprotne obale zbog ovog događaja mobiliše sasvim dovoljan broj birača čvrstih patriota. Ko je u kampanji ponudio drugi ešalon kadrova osim liderskog? Ukoliko je procenjeno da u strankama koje čine „Nacionalno okupljanje" nema dovoljno prepoznatljivih funkcionera za javni nastup, kompenzovano je sa par poznatih intelektualaca koji su podržali ovu izbornu listu (ostaje veliki žal zbog odustajanja profesora Miloša Kovića kao daleko najprepoznatljivijeg lica od svih koji su se pridružili kampanji). Kao visoki funkcioner „Zavetnika" u kampanji je bio veoma angažovan profesor Dušan Proroković, koji je već deceniju prisutan u medijskoj javnosti.
Lideri Nacionalnog okupljanja, Milica Đurđević Stamenkovski i Boško Obradović, sa visokom funkcionerkom Ministarstva spoljnih poslova Rusije, Marijom Zaharovom (u sredini) na marginama zasedanja OEBS-a u Skoplju, decembar 2023. (Foto: Dveri)
Najbliže istini je tumačenje po kojem u referendumskoj atmosferi morate da budete ili „za" ili „protiv", odnosno da nema efekta podjednaka ekvidistanca prema vodećim polarizovanim snagama, u doba radikalnih podela. Međutim, pokret „MI – Glas iz naroda" u potpunosti ruši ovu argumentaciju, pogotovo jer je ova rastuća politička snaga imala jasno naglašenu politiku „trećeg puta". Dakle, da zaključimo: sve narečeno ima smisla, ali nema odlučujuću prevagu na tasu neuspeha koalicije „Nacionalno okupljanje".
Postoje još dve neupitne činjenice za koje bismo mogli da izvedemo zaključak da su sigurno doprinele izbornom porazu: prva je objektivna, a druga je subjektivna. Naravno, pored svega što smo naveli i što sledi u tekstu, treba imati u vidu konstataciju sa početka ovog dela analize da je poraz „Nacionalnog okupljanja" iracionalan, odnosno da nema jasnog i lako uočljivog razloga gubitka cenzusa. Prvi (objektivni) razlog se sigurno nalazi u veoma nepovoljnom statusu u medijima koje je, naročito u poslednje dve sedmice pred izbore, imala koalicija „Nacionalno okupljanje". Prema rečima lidera ove koalicije sa konferencije za štampu u noći izbornog poraza, za „Nacionalno okupljanje" je, u poslednje dve sedmice pred izbore, na televizijama sa nacionalnom frekvencijom bilo rezervisano nula sekundi! Kod nas postoji neverovatna izborna praksa da privatni mediji u kampanji mogu da podržavaju koga sami odaberu, na način koji sami osmisle, kao i da blate onoga koga smatraju da treba da srozaju. Takvi mediji su bili podeljeni između onih koje kontroliše vlast i onih koje kontroliše Zapad, te niko nije želeo da u odlučujućem periodu pozove u goste Milicu i Boška.
Ovi mediji su ih pominjali samo u negativnom kontekstu, što je posebno pogodilo Zavetnike, koji još od prošlih izbora imaju zabranu učešća u mnogim medijima. Ovaj uočljivi hendikep odsustva iz medijske javnosti se naročito osetio na Hepi televiziji, preko koje je Milica Đurđević Stamenkovski ostvarivala veoma efektne nastupe u prethodnom izbornom ciklusu, kada su Zavetnici samostalno prešli cenzus. U ovom izbornom ciklusu čak ni Javni medijski servis Srbije – kome je dužnost da bude pravedan – nije poštovao u javnim debatama pravo koalicije „Nacionalno okupljanje" na ravnopravnost. Javni servis je redovno puštao naprednjake, pošto je morao. Ali onog trenutka kada je odlučivala urednička volja „žutog" RTS-a – njihov nesumnjivi favorit iz „patriotskog" korpusa je bio Miloš Jovanović. Dobio je ogroman medijski prostor u skoro svim gledanim debatama i odlično ga iskoristio. Ovu medijsku eliminaciju koalicije „Nacionalno okupljanje" iz svih udarnih programa mogli bi da definišemo kao ključni razlog gubitka cenzusa. Mogli bi, ali ne smemo, zato što je na ovim izborima i pokret „MI – Glas iz naroda" imao sličan status u medijima (možda čak i gori), ali je prošao bolje na izborima: od totalnih autsajdera do pobednika.
Drugi (subjektivni) razlog možemo da navedemo kao sigurnu konstataciju, ali nismo u stanju da lociramo uzrok. Lideri koalicije „Nacionalno okupljanje", kao i intelektualci koji su ih podržali nastupajući u zajedničko ime, nisu proizveli kod glasača dovoljno jake emocije. Jer ljudi najvećim delom glasaju emotivnom inteligencijom, vode se „nečim" što osete ili prepoznaju kod političara. I to najčešće nisu u stanju da definišu, ali su sigurni, vođeni emocijom, da su na pravom putu sopstvene odluke. Na ovim izborima neko drugi je oteo emocije patriotskim glasačima. Ovo je veoma težak scenario, kako za obe stranke, tako i lično za Milicu i Boška. Za Zavetnike je situacija povoljnija, jer je Milica petnaestak godina mlađa od Boška i kraće je na javnoj političkoj sceni. Samim tim je manje „potrošena". I koalicioni potencijal „Zavetnika" na nekim budućim izborima je veći od koalicionog potencijala „Dveri", podrazumava se da govorimo o situacijama kada eventualni kompromisi neće potpuno poništavati politike ovih stranaka. Zavetnici su „tvrđa stranka", zavereničkog DNK, a takve organizacije lakše čuvaju sopstveno jezgro. Boško se nalazi u zrelim godinama, kada je već dovoljno iskusan da bude najkorisniji po srpsku zajednicu, i onda kada bi bilo pravedno da odigra veliko finale sudbina mu preti da „okači kopačke o klin". Ako „komedijant slučaj" (Crnjanski) ovako uredi stvari, slobodni smo da zaključimo da je sudbina bila nepravedna prema Bošku Obradoviću.
„MI – Glas iz naroda"
Na veliku političku pozornicu je, najzad, stupio jedan izrazito antisistemski pokret. Mogli bi reći, previd sistema, greška u koracima, omaška u proceni javnog mnjenja od strane agencija ili fabrička greška u moćnom kompjuteru sistema – koga je pokret „MI – Glas iz naroda" pobedio u partiji šaha igrajući najnelogičnije poteze. „MI – Glas iz naroda" je otvorio ovu izbornu partiju naizgled kao najgori pacer. Kompjuter napunjen svim mogućim poznatim varijantama nije imao odgovor na duži nelogični sled poteza iz ovog pokreta „desparadosa", jer MI nije žrtvovao pešaka, konja ili lovca – oni su žrtvovali sebe na šahovskoj tabli. Takvu žrtvu niko nije očekivao.
Niko ih nije ni shvatio ozbiljno. Svi su se smejali i govorili „Oni nikada neće sakupiti potpise". Kada je sistemski kompjuter spoznao stvari, već je nastupio cajtnot. Međutim, bilo je kasno. Pokret „MI – Glas iz naroda" je, uprkos svemu, uspeo da preskoči cenzus. Da ih pitaš kako su to postigli, ne bi znali da objasne. U pojavnom obliku oni su fenomen nazvan „crni labud": znanje i iskustvo kažu da labud koji dolazi na svet mora biti bele boje, a on se, ipak, ispili crn! Kako drugačije objasniti da su skoro pet odsto glasova osvojili ljudi koji:
- do tada nisu imali skoro nikakvo iskustvo u praktičnoj politici,
- koji su se osnovali tek posle raspisivanja izbora,
- koji nisu imali nikakvu mrežu po terenu,
- koji nisu imali nikakva materijalna sredstva u kampanji,
- koji nisu imali ni pristup velikim medijima,
- koji su potpise sakupljali „peške", maltene do poslednjeg sata predviđenog roka,
- koji, zbog poznih godina života osnivača, nisu mogli posedovati euforičnu energiju
Nije lako precizno locirati razloge njihovog nesumnjivog uspeha, ali sigurno postoje neke uočljive činjenice. Prvo, na prethodnim izborima profesor Nestorović je u finišu kampanje javno podržao tadašnju koaliciju oko pokreta „Dveri", što im je zasigurno pomoglo da preskoče cenzus. Ono što im je tada dao, na ovim izborima je vratio nazad. Drugo, osnivači pokreta „MI – Glas iz naroda" su efektno iskoristili medijski prostor u veoma gledanoj emisiji „Aktuelnosti", koja govori isključivo o ratu u Ukrajini. Gostujući redovno, pravilo „raspoređeni u strelce", budili su kod gledalaca jaku emociju usmerenu prema ruskom svetu. Uz to, gledaoci su mogli videti da je reč o učenim i kompetentnim ljudima, koji su umeli da govore narodnim jezikom. Zbog toga su ih cinici prozvali „Hepi koalicija", obzirom da se „Aktuelnosti" svako veče u udarnom terminu emituju na „Hepi" televiziji.
Aleksandar Pavić, dr Branimir Nestorović i Branko Pavlović ispred grupe građana „MI – Glas iz naroda" na konferenciji za medije u Medija centru Beograd, 23. decembar 2023. (Foto: Tanjug/Rade Prelić)
Tu činjenicu je uočio i Ivica Dačić nakon izbora, kada je uživo u jutarnjem programu „Hepi" televizije kao gost kod Milomira Marića, neprijatnim tonom negodovao zbog toga što je ova televizija redovno pozivala u goste nekoliko intelektualaca, koji su kasnije formirali pokret „MI – Glas iz naroda". Međutim, nije se bunio što su isti tretman na istom mestu imali mnogi sadašnji (ili poznati bivši) članovi SPS-a, poput Nikole Šainovića, Bakija Anđelkovića ili Uroša Šuvakovića. I sam Dačić je gostovao u ovoj veoma popularnoj emisiji. Ispade da je problem, po Dačiću, samo kada su gosti Aleksandar Pavić, Branimir Nestorović, Siniša Ljepojević, Mitar Kovač ili Dragan Stanojević, bez obzira što su „Aktuelnosti" upravo imale najviše rejtinge u tim terminima. Izgleda da je Ivica Dačić nasledio stare navike iz doba vladavine komunista – kojima je pripadao kao mladi funkcioner – da niko sem njih nema pravo da se pojavljuje u medijima.
Ispred MI se tek sada nalaze olujni talasi na političkoj sceni, jer do sada su se igrali politike, a sada će morati da se ozbiljno bave politikom. Uskočili su u „'ladnu Moravu", te im sada ništa drugo ne preostaje nego da isplivaju do suprotne obale na kojoj se nalaze ozbiljne političke organizacije, u suprotnom će se udaviti kao i mnogi pre njih. Ispred njih je mukotrpan i ekstremno neatraktivan period izgradnje organizacije. Moraju prvo da osnuju stranku, umesto pokreta, kako bi ubuduće mogli da nadgledaju kontrolu izbora, potom i da konstituišu organe stranke, onda da se svi pravilno rasporede kroz te organe onako, a zatim i da – za razliku od svih prethodnih organizacija sličnog tipa – uvuku što veći broj kvalitetnih ljudi u taj stranački kostur, na kraju i da po celoj Srbiji izgrade kapilarnu organizaciju i slično.
Vremena je malo, uskoro slede lokalni izbori u pola Srbije, kao i skoro sigurno ponovljanje izbora za grad Beograd. „Komedijant slučaj" (Crnjanski) se ponovo maestralno poigrao sa ljudskim sudbinama: do sada su osnivači MI imali vremena u izobilju a nisu imali novca, odjednom više nemaju vremena ni za šta a imaće kao parlamentarna stranka novac iz budžeta! Dakle, zavisiće od njihove volje da li će ova sredstva „u muci i znoju" racionalno trošiti na izgradnju organizacije po čitavoj Srbiji, ili će se ugledati na mnoge njihove prethodnike, koji su novac raskalašno trošili u krugu dvojke.
Aleksandar Pavić, dr Branimir Nestorović i Branko Pavlović ispred grupe građana „MI – Glas iz naroda" na konferenciji za medije u Medija centru Beograd, 23. decembar 2023. (Foto: Sputnjik/Lola Đurđević)
Prirodnim instiktom predatora u politici nastojaće da potpuno očiste „patriotsku" scenu: bilo davljenjem nekih stranaka i pokreta, bilo prinudom istih da se priključe vlastima ili zapadnjacima i tako napuste maršutu „trećeg puta", bilo usisavanjem u sopstvenu organizaciju. Paraleno sa time, sledi im najveća bitka kod „patriotskih" glasača: nastojanje da dokažu kako je koalicija „Nada" prozapadni saveznik, neka vrsta trojanskog konja ubačenog na „desnu" stranu. Prva velika prilika su lokalni izbori koji nam dolaze za par meseci, sa posebnim akcentom na beogradske izbore.
Na tek završenim izborima za skupštinu prestonice, pokret „MI – Glas iz naroda" je ostvario rezultat od oko 5,4% glasova. Iako u Beogradu imaju bolji razultat nego u unutrašnjosti, ne može se izvući zaključak da u prestonici imaju šire biračko telo. Ova razlika u procentu osvojenih glasova između Beograda i unutrašnjosti, nastala je isključivo zbog nemogućnosti mnogih udaljenijih glasača da povežu ličnosti koje su gledali na „Aktuelnostima" (uključujući i doktora Nestorovića koga već prepoznaju) sa izbornom opcijom pod brojem 14 na izbornoj listi. Tek posle izborne noći mnogima se izbistrilo pred očima… Zato na beogradskim izborima, pokret „MI – Glas iz naroda" prvo mora da kreira takvu atmosferu u kojoj će ubediti birače da ne postoji referendum, a onda i da poveća izborni saldo u prestonici na bar sedam odsto osvojenih glasova.
Radikalna stranka
Nekada najmoćnija organizacija, a danas stranka u permanentnom padu. Na prethodnim izborima, održanim 2022. godine, imali su oko 82.000 glasova (2,17%), a na ovim izborima oko 56.000 glasova (1,47%). Iako su i otac Vojislav i sin Aleksandar Šešelj imali pristojan prostor u medijima tokom čitave 2022. i 2023. godine (posebno na „Hepi" televiziji), gde su imali suvisle i zapažene nastupe, jasno je da je gubitak od 26.000 glasova veliki pad u kratkom vremenskom roku. Problem starijeg Šešelja nije sadržan u političkom kvalitetu, već u predugom trajanju. Pošto su danas u svetu izbori postali više moda i marketing, a mnogo manje misaona dilema, stiče se utisak da je Vojislav Šešelj definitivno odigrao svoju političku ulogu. Iako mu mnogi glasači odaju priznanje za kompetentnost i poštovanje za haško robijanje, izgleda da je definitivno izašao iz fokusa, zbog čega je bolje da se povuče.
Samo promena na vrhu ove stranke, koja ne sme biti kozmetička, može eventualno povratiti život ovoj političkoj organizaciji. Teško da samostalnim nastupom na budućim izborima mogu zaustaviti dalje posrtanje, tada bi verovatniji ishod bio nastavak sunovrata. I upravo će nam hipotetičke koalicione kombinacije SRS-a pokazati kako je situacija na „patriotskoj" sceni nepovoljna. Matematički bi bilo logično da radikali pokušaju da naprave koaliciju sa nekim srodnim po rejtingu i politici. Prva asocijacija bi bila Narodna stranka, koja je izašla samostalno (kao i radikali) na prethodne izbore i osvojila oko 34.000 glasova (0,88%). Prosti zbir glasova ove dve stranke bi iznosio oko 90.000 glasova, što je nedovoljno za cenzus ali ne mnogo daleko od njega. Međutim, verovatno da koalicija ove dve stranke ne bi uspela da dostigne ni taj prosti zbir glasova, iako u ovom prostor-vremenu imaju veoma slične politike. Nemaju iste kulture, naprotiv, kulturološki su antipodi. Takva koalicija bi, verovatno, umesto sinergije izazvala dalje propadanje zbog kulturološke nesrodnosti birača. Drugi izbor za radikale bi bila koalicija sa Zavetnicima. U ovom slučaju je politička i kulturološka srodnost znatno bliža. Ali, za ovakvu koaliciju postoji velika prepreka u njihovim ličnim odnosima. Nekada su Zavetnici pripadali SRS-u i njihov rastanak nije bio idiličan. Zato je teško da uopšte sednu za isti sto, a kamoli da se dogovore o koaliciji.
Zamenik predsednika Srpske radikalne stranke Aleksandar Šešelj, 4. novembar 2023. (Foto: Srpska radikalna stranka)
Ove dve analize hipotetičkih koalicija pokazuju objektivnu težinu na „patriotskoj" strani. Postoji još mnogo eventualnih saveza „na papiru", ali skoro svi ovakvi savezi bili bi vesnici neuspeha po sličnoj osnovi kao navedeni primeri. Ili su koaliciono kontra-produktivni ili su opterećeni međusobnim lošim iskustvom lidera. Kako stranke, čak i kod takvih izbornih debakla, dobijaju pristojnu količinu para, gubitnici nisu njihova rukovodstva – već isključivo „patriotski" glasači. Opet su emotivno prevareni, glasajući za „svoje", a poklonili poverenje protivnicima.
***
Pao je sneg i okovao Srbiju. Ledeni praznični dani i puste, umrtvljene ulice. Kratki zimski predah za ljude koji se odmaraju po svojim domovima, dok spolja vetar zavija nanoseći sneg po ulicama. Iako je sve naizgled tiho, oseća se miris nespokoja i straha. Šta će biti kada prođe sadašnje zamrzuto vreme? Šta nam donosi preleće u svetu i u Srbiji?
Igor Ivanović je publicista iz Beograda, dugogodišnji član Udruženja književnika Srbije i autor knjige „Zapad i okupacija". Ekskluzivno za Novi Standard.
Izvor Novi Standard
Naslovna fotografija: Tanjug/Nebojša Raus
BONUS VIDEO:
