Miloš Garić: Kurtijev referendum, Osmani u UN i rezolucija - kretanje u krugu sopstvene pokvarenosti

kosovo-online.com

Kurtijev referendum, Osmani u UN i rezolucija - kretanje u krugu sopstvene pokvarenosti - Kosovo Online

8–11 minutes

---

"Kakva država, takva i politika, a sa njom i politički predstavnici. Kosovo u formatu kakvom je danas, nasiljem nastalo, a na lažima i kriminalu odgajeno, verovatno nije moglo da ima boljeg premijera nego što je Aljbin Kurti i predsednicu od Vjose Osmani. Lakrdija sa referendumom od 0,5 odsto izašlih i još jedna skandalozna predstava na sednici Saveta bezbednosti UN to odlično ilustruju. I sve se savršeno uklapa u opšte stanje na međunarodnoj pozornici, gde se političkom silom lepe etikete o genocidu"

Piše: Miloš Garić

Kako je to maestralno definisao Aleksandar Tijanić, svako se kreće u krugu sopstvene pokvarenosti.

Bilo je potpuno jasno od samog početka da Aljbinu Kurtiju ne pada na pamet da dozvoli Srbima povratak na vlast u opštinama gde su apsolutna većina. Odugovlačenje, ministarske konsultacije, komplikovano vladino uputstvo, peticija, detaljne provere, na kraju konačno i referendum pod kamerama i automatskim puškama.

Jednostavno, moralo je da propadne. I tu srpske krivice nema. Ako izuzmemo "nevidljivu ruku" moćnih sponzora, odgovornost je isključivo kod Kurtija, a njegova će na kraju biti i politička šteta. Iako to sada ne izgleda tako.

Jer, glavna poruka sa propalog referenduma za smenu samoproglašenih gradonačelnika na severu Kosova je – u ovim opštinama ne postoji nikakav politički autoritet albanske vlasti. Koliko god se premijer upinjao da dokaže suprotno.

Osim toga, Kurtijeva lažna demokratija, uz pendreke i duge cevi specijalne policije, iznova je ujedinila Srbe protiv kosovskih institucija. Danas, čak i više nego na prošlogodišnjim lokalnim izborima, kada Srbi takođe nisu izašli iz sličnih razloga.

Farsu sa referendumom, na kome im je Kurti pripremio jeftinu zamku, Srbi su sa punim pravom potpuno odbacili. Poslušali su sami sebe i logičan predlog Srpske liste, a ne lažne pozive vlasti u Prištini i nekih vrlo angažovanih ambasadora.

Postavljanje albanskih gradonačelnika, na silu, bez ikakvog legitimiteta, među Srbe na severu Kosova, od početka je bila loša ideja kosovskih vlasti, iako Kurtiju pruža kratkoročnu političku korist. Teško je zbog toga poverovati da čovek nemačke racionalnosti, kao što je Jorn Rode, ne shvata koliko je licemerno kada optužuje Srbe jer nisu uzeli učešće u nečemu što je bila unapred izgubljena bitka, a što je po Kurtijevoj zamisli, u stvari samo trebalo da mu pruži legitimaciju za nastavak terora i samovlašća.

Kurti je po svaku cenu hteo da dokaže svoju somnabulnu tezu, po kojoj većina Srba zapravo želi Albance na čelu opština Leposavić, Zubin Potok, Zvečan i Severna Mitrovica. A, zbog neostvarivih uslova koje je postavio u proceduri (jedan od ključnih je 50+ odsto izašlih na glasanje), u ambijentu već dugog straha, pritisaka, nemogućnosti glasanja poštom, novoproteranih, nesređenog biračkog spiska, izračunao je da nema mogućnosti da referendum prođe. Priželjkivao je verovatno 35 odsto izašlih, rekao bi da je njegova demokratija opet pokazala kako "savršeno funkcioniše" i proglasio bi trijumf.

Ali, dobio je 0,5 odsto i potpuni poraz svog uticaja među Srbima. Kockari to zovu - "duplo golo".

A, koliko su Hetemi, Atić, Zećiri i Peci tragikomični kada ubeđuju sebe i rodbinu da vladaju opštinama u kojima ih je Kurti "instalirao", najbolje znaju njih četvorica. Glumatanje ovih besmislenih političkih aktivista nema nikakvog realnog efekta osim što su instrumenti u rukama velikog šefa u Prištini. Kako bi zadovoljili njega i njegove ambicije, ovi ljudi ponižavaju sebe, a izazivaju nesreću i Srbima i Albancima.

Kurti na severu može oružjem da drži gradonačelnike, izabrane prošlog proleća sa po 200 glasova, do roka za redovne lokalne izbore polovinom 2025, ali tako samo potencira značaj i neophodnost formiranja Zajednice srpskih opština sa svim izvršnim ovlašćenjima, dok Albancima na ostatku Kosova produžava izolaciju, stagnaciju i beznađe.

"Staviti tačku na ovu glupost", poručio je juče s punim pravom Kurtijev nekadašnji bliski saradnik Dardan Moljićaj.

Zapad, međutim, i dalje pomaže premijeru Kurtiju u njegovoj antizapadnoj politici i to pokazuje koliko su stvari u vezi s Kosovom ušle u domen nadrealnog.

Paralelno sa kosovskom referendumskom farsom, na Ist Riveru u Njujorku, doduše kao privatno lice, nastupala je Vjosa Osmani. Pobrkala je ponovo funkcije, događaje i datume, jer u salama UN nema zvaničan tretman, i to je čini nervoznom. Posebno kad preko puta nje sedi predsednik Aleksandar Vučić.

Raspravu povodom, ionako, nedorečenog izveštaja Unmika, o stanju na Kosovu u prethodnih šest meseci i sistemskom progonu Srba, Osmani je lukavo htela da prevede na stari teren srpskih zločina i silovanja albanskih žena u periodu sukoba, baratajući brojevima koji se, na neobjašnjiv način, dramatično razlikuju od onih utvrđenih nakon ratnih zbivanja. Osmani je u nedostatku objašnjenja za aktuelno katastrofalno stanje na Kosovu odlučila da "uskoči" u vremeplov, taktikom koju ovih dana u UN primenjuju Nemačka i ostale zapadne sile, sponzorišući rezoluciju o "genocidu u Srebrenici".

Predsednik Srbije je u opisanim okonostima reagovao vrlo staloženo, spreman da odgovori i na ovakav manevar albanske delegacije. Upečatljivim podsećanjem na jezivu sudbinu Marice Mirić iz Belog Polja kod Peći, nad kojom su se teroristi OVK iživljavali i zaklali je u jednom od mnogih pomahnitalih napada na Srbe leta 1999. godine, Vučić je predstavnicima Prištine i ostalima na sednici Saveta bezbednosti stavio do znanja da i Srbi imaju bolne rane, da su ubijani, silovani, zlostavljani i progonjeni, ne manje od ostalih i često mnogo više, ali da uprkos svemu hoće da razgovaraju bez mržnje, o budućnosti, miru i saradnji.

I naravno da niko ne može i ne sme da traži opravdanje za stradanje muslimanskog stanovništva na području Srebrenice u julu 1995. godine, bez obzira da li je bilo pet ili osam hiljada žrtava. Svaki zdravorazumski čovek u Srbiji oseća gorčinu i nelagodu zbog toga, koliko god to nemalo veze sa kolektivnom krivicom. Dva predsednika su išla da se poklone i pokažu pijetet. Odgovorni su odavno u zatvoru i plaćaju svoju cenu. Međutim, Srbi i dalje prolaze golgotu. Neki bi opet da ih razapnu na krst. Jer, na grobovima u Srebrenici neko hoće da ušićari, neko pravi svoj novi krvavi račun.

Teško je govoriti bez žuči kad se suočite sa tolikom količinom licemerja i loših pobuda na jednom mestu, kao što je to slučaj sa najavljenom rezolucijom UN o "genocidu u Srebrenici" i njenim autorima.

Zapadni sponzori ove "diplomatske" akcije žele da se Srbiji i Srbima pripiše ono što se nikome pre nije. Pa ni njima, idejnim tvorcima i vlasnicima patenta na genocid.

Da se ne vraćamo u 20. vek ili ranije, na bezdušno satiranje afričkih plemena, kolonijalni teror u Indiji, fašističke koncentracione logore, ustaške jame i srbosek, na užas Holokausta i klanice NDH. Biće dovoljno i da se zadržimo samo na prethodnih 29 godina, koliko su sada odlučili unazad da gledaju Nemačka i ostali novi tumači genocida, koji ne dozvoljavaju da težak ratni zločin iz Srebrenice leta 1995. ostane tamo gde mu je mesto, u prošlosti, posle svih dosadašnjih kopanja po toj groznoj rani.

Velika je konkurencija i u ovoj kratkoj istoriji beščašća, od 1995. naovamo, a neka pitanja se sama postavljaju.

Kako se zove to kada leta 1995. za tri dana Oluja u Hrvatskoj iz kuća "oduva" 250.000 ljudi? Ko je odgovarao za bestijalni napad NATO na SRJ 1999, za hiljade bačenih bombi, ubistva dece i civila? Ko je kriv za pakao Iraka, srušenu bolnicu u Faludži i ljude rastopljene belim fosforom? Kome je dlaka s glave falila za strahote počinjene narodima Avganistana, Libije, Sirije? Gde je pravda za sve zločine prema Srbima na Kosovu posle juna 1999. pred očima stranih vojnika?

Hoće li BiH biti srećnija i dugovečnija zemlja ako rezolucija bude izglasana? Mogu li Bošnjaci i Srbi živeti u miru, ako žrtve sa obe strane nisu ravnopravne, ako se insistira na tome da su jednim majkama suze teže? Da li će UN ostvariti svoju misiju, ili će dubokom podelom po ovom pitanju države članice ući u novi krug globalnog pakla?

Živimo u vremenu u kome je moguće da Efraimu Zurofu, Ehudu Baueru i Gideonu Grajfu lekcije o tome šta je genocid drže Aljbin Kurti, Analena Berbok i Zlatko Lagumdžija. Svaki dalji komentar je suvišan.

p.s.

Srbi su za svoje grehe platili ogromnu cenu, ali neki bi na srpskim leđima još da se naplaćuju. Naopako, ružno i opasno. Delegacija zvaničnog Beograda, predvođena predsednikom, ovih dana u Njujorku rešena je da proveri koliko su istina, borba za principe i zaštita univerzalnih ljudskih vrednosti, u ovom raspolućenom svetu, u stanju da se nose sa bahatom silom, lažima i manipulacijom. Od nejake Srbije sasvim dovoljno kao prilog za eventualni oporavak posrnule civilizacije.

 

Timoti Les: Rezolucija o Srebrenici umesto da suzbije, eskalirala bi sukob u BiH

pcnen.com

Rezolucija o Srebrenici umesto da suzbije, eskalirala bi sukob u BiH - PCNEN

PCNEN

10–12 minutes

---

Politika koja stoji iza Rezolucije ima za cilj da delegitimizuje nacionalne ciljeve Srba u BiH i spreči njihove nedavne napore da se založe za veću nezavisnost, vraćajući stvari na prve principe, a to su zločini počinjeni u Srebrenici pre 29 godina. Da li će Rezolucija proći, ostaje da se vidi, dok je prijem Kosova u Savet Evrope proces koji je sada nezaustavljiv, navodi u razgovoru za beogradski Medija centar profesor Centra za geopolitiku pri univerzitetu Kembridž Timoti Les.

Upitan da prokomentariše imaju li Evropa i Amerika isti odnos prema Kosovu ili i svoje tajne želje, Les smatra da u osnovi imaju isti stav.

„Obe su priznale nezavisnost Kosova u sadašnjim granicama. Obe žele stabilnost i povlačenje svojih trupa. Obe veruju da je ključ za priznanje Kosova od strane Srbije sporazum kojim Priština daje autonomiju oblastima naseljenim Srbima. I obe smatraju da bi Kosovo i Srbija trebalo konačno da se integrišu u EU".

On dodaje da na nivou detalja ipak postoje razlike.

„Neke države u EU su više naklonjene jednoj ili drugoj strani, što znači da postoji neslaganje oko toga ko je kriv za ćorsokak, da li treba da se vrši veći pritisak na Srbiju ili Kosovo i možda oko toga na kakvu autonomiju Srbi imaju pravo. Evropljani su, takođe, skloniji oklevanju da integrišu Kosovo jer moraju da snose troškove za to. Pored ovoga, postoje i različite nijanse mišljenja unutar američkog tabora. Čini se da je ambasador Kristofer Hil više naklonjen Srbiji, a samim tim i potrebi da se uspostavi Zajednica srpskih opština (ZSO) sa značajnim stepenom autonomije, dok je Džef Hovenije (američki ambasador na Kosovu) naklonjeniji Albancima, protiveći se izvršnim ovlašćenjima ZSO", objašnjava Les.

Sagovornik Medija centra ne prihvata do kraja tezu koja prema njegovim rečima na Zapadu sve više dobija na popularnosti- da Rusija na neki način podstiče novi sukob na Kosovu i u drugim delovima Balkana.

„Ne poričem da Rusija podržava Srbe u njihovoj borbi sa SAD-om i njenim saveznicima, baš kao što je to radila od kraja 2000-ih kada je Rusija počela da se sukobljava sa Zapadom. Međutim, ovo ne znači da Rusija podstiče na to da se Srbi dignu na oružje, bar za sada. Rusija već dugo ima interes da se održe sadašnje granice koje osiguravaju da Balkan ostane u stanju trajne nestabilnosti, nesposoban da se pridruži Zapadu, zahtevajući stalno prisustvo NATO-a na terenu i obezbeđujući ulaznu tačku za ruski uticaj preko Srba. U tom smislu, najveći rizik za Rusiju je rešavanje pitanja granica koje bi stabilizovalo region, a Rusiju učinilo suvišnom.", navodi on.

Prema njegovim rečima, u tom kontekstu, Rusija nije značajno pomerila svoj stav prema Srbima od februara 2022. godine.

„Rusija zadržava svoju formalnu posvećenost Dejtonu i teritorijalnom integritetu država, i ne pruža nikakvu retoričku podršku Dodikovoj ideji o podeli BiH ili potezima Srbije ka podeli Kosova. Niti je verovatno da će to učiniti osim ako ne postoji očigledna korist", kaže Les.

On ipak smatra da bi Rusija potencijalno mogla gurnuti Srbe da preduzmu radikalni korak u okolnostima kad bi Rusija gubila rat i videla korist u raspirivanju sukoba na Balkanu koji bi vezao Zapad, a ojačao njenu poziciju u Ukrajini.

„Ali to nije trenutna situacija. Čak i da jeste, jasno je da bi Srbi odgovorili na podršku Rusije samo ako bi bili sigurni da Rusija ima kapacitet da ih podrži nakon radikalnog koraka, što nije zagarantovano", navodi naš sagovornik.

Les je pri stavu da je uloga SAD-a i njenih saveznika više destabilizujuća od Rusije, što po njegovom mišljenju ne bi trebalo da iznenađuje pošto je ona dominantna sila na Balkanu.

„Na Kosovu podstiče Albance tako što im prodaje smrtonosno oružje i pristaje na policijske racije na Severu Kosova i druge oblike albanske represije. U međuvremenu, u BiH, Sjedinjene Države i njeni saveznici nastavljaju sa kampanjom kažnjavanja rukovodstva Republike Srpske i centralizacije države, za šta su Srbi jasno stavili do znanja da je to neprihvatljivo za njih i da će preduzeti korake da se tome suprotstave, ako bude potrebno, proglašenjem nezavisnosti Republike Srpske", smatra Les.

Upitan da prokomentariše koliko je sada realno sprečavanje Kosova da uđe u Savet Evrope s obzirom na to da se Srbija Ohridskim sporazumom obavezala da neće sprečavati članstvo Kosova u međunarodne organizacije, Les navodi da je ovaj proces sada verovatno nezaustavljiv.

„Tri četvrtine članica Saveta Evrope (SE) priznaju Kosovo i rekle su da može da se pridruži, a i sam birokratski proces se kreće ka ovom ishodu. Većina članica ne veruje u pretnju Srbije da će napustiti SE, niti se posebno brine ako to učini. Kratkoročno gledano, jedini faktor koji bi mogao da odloži pristup Kosova jeste odbijanje Prištine da uspostavi Zajednicu srpskih opština (ZSO), ali bar do sada nijedna zapadna vlada nije izašla i navela da je to preduslov za ulazak. A čak i da jesu, to na kraju ne bi blokiralo prijem Kosova u SE ako zapadne države žele da se to dogodi", navodi naš sagovornik.

Kada je reč o Ohridskom sporazumu u ovom kontekstu, Lesu se čini da je to u velikoj meri irelevantno i podseća da je predsednik Vučić naglasio da ga nikada nije potpisao, „posebno zbog zahteva da Srbija pristane na članstvo Kosova u međunarodnim organizacijama, a ponašanje Srbije u Savetu Evrope i van njega jasno pokazuje da neće biti obavezana tim sporazumom".

Komentarišući urednicu britanskog Telegrafa Danijelu Šeridan koja se prošle nedelje pojavila na Severu Kosova obučena u maskirnu uniformu sa pancirom kako bi "utvrdila" da li će doći do invazije Srbije na Kosovo i navode ovog medija da je Kosovo podiglo bezbednost jer „raste strah od toga da predsednik Srbije planira invaziju potpomognutu od strane njegovog saveznika, Vladimira Putina", Les za Medija centar kaže da članak odražava opšte predrasude britanskog političkog establišmenta prema Srbima još od ratova devedesetih i pristrasnost u korist Albanaca na Kosovu

„To uključuje i Telegraf čija pristrasnost protiv Srba dobija na snazi zbog snažnog stava koji imaju protiv Rusije i percepcije da ove dve strane sarađuju protiv Zapada. Ono što se čini da se dogodilo u ovom slučaju jeste da je dopisnica Telegrafa otputovala na Kosovo, možda na poziv Prištine, i čula jednu stranu priče u sporu između Srba i Albanaca. Zatim je ovu partizansku priču predstavila kao činjenicu jer se ideja o agresivnom ponašanju Srba prema Albancima uklapa u njene pretpostavke. Izgleda da Danijeli Šeridan nije palo na pamet da je priča možda složenija od moralne slike koju predstavlja o dobrim Albancima i lošim Srba, ili možda čak da se Albanci agresivno ponašaju prema Srbima", navodi naš sagovornik.

Upitan da prokomentariše najavu Rezolucije Saveta bezbednosti UN o genocidu u Srebrenici i koliko je zapravo reč o zločinu koji se dogodio, a koliko o geopolitičkoj igri velikih sila budući da dolazi 29 godina pošto se zločin dogodio, Les navodi da pitanje ukazuje na politiku koja stoji iza Rezolucije koja ima za cilj da delegitimizuje nacionalne ciljeve Srba u BiH i da spreči njihove nedavne napore da se založe za veću nezavisnost, vraćajući stvari na prve principe, a to su zločini počinjeni u Srebrenici pre 29 godina.

„Motivacija je jasna iz reference u nacrtu Rezolucije onima koji poriču genocid, što je pokušaj da se oslabi predsednik Republike Srpske Milorad Dodik, i tajminga donošenja Rezolucije koji se poklapa sa njegovim borbama sa Zapadom oko novog izbornog zakona i predloženog zakona o državnoj imovini, kao i Dodikovih opetovanih pretnji otcepljenjem Republike Srpske. Zanimljivo, poslednji put kada je Zapad pokušao da donese Rezoluciju o Srebrenici 2015. godine, poklopilo se sa Dodikovim zagovaranjem referenduma o Visokom predstavniku i pozivom njegove SNSD stranke na referendum o nezavisnosti. Da li će Rezolucija uspeti, ostaje da se vidi. Verovatno će proći na Generalnoj skupštini i možda će Srbi u BiH biti obuzdani. Ali Zapad preuzima rizik. Srbi će biti besni zbog ovog poteza, a Dodik je zapretio povlačenjem srpskog osoblja iz zajedničkih institucija BiH ako Rezolucija bude usvojena, što bi njihov sukob eskaliralo umesto da ga suzbije.", istakao je naš sagovornik.

Komentarišući iskrenost vlasti u Srbiji, ali i u EU kada je reč o evrointegracijama i to da li saradnja sa Rusijom Srbiju udaljava od EU, Les smatra da je proces blokiran, i to iz razloga koji se razlikuju od odbijanja Srbije da se distancira od Rusije.

„Proces je bio blokiran pre februara 2022. godine i blokiran je za sve države na Zapadnom Balkanu, čak i one koje su se uskladile sa politikom sankcija EU. Osnovna prepreka je nespremnost EU, tačnije zapadnoevropskog jezgra EU, da se proširi ako to slabi EU ili vodeću poziciju država u njoj kao što su Francuska i Nemačka. U principu, zapadni Evropljani prihvataju ideju proširenja EU, posebno kao sredstvo suprotstavljanja ruskom uticaju ako se to može uraditi na način koji jača EU i garantuje njihovu poziciju. Međutim, nisu uvereni da je to moguće u praksi. Ono što vide je da u preostalim neintegrisanim delovima istočne Evrope ima do deset novih članica od kojih je svaka opterećena problemima nacija i granica, i sklona nestabilnosti, pa čak i ratu; koje su siromašne i korumpirane, a u slučaju Ukrajine suočavaju se sa računom za obnovu koji bi srušio budžet EU; i koji su temperamentni kao Mađari – nacionalistički i i socijalno konzervativni – jačajući tako istočnu polovinu EU na račun liberalnijeg Zapada. Svakako, od februara 2022. godine postoji birokratski napredak u procesu proširenja, podstaknut potrebom da se uradi nešto sa Ukrajinom. Međutim, težnja za proširenjem zasnovana je na dva uslova koja do sada nije bilo moguće ispuniti – a to je da i EU i zemlje kandidatkinje prvo prođu kroz značajne reforme – što znači da proširenje praktično nije na dnevnom redu. To takođe pretpostavlja ukrajinsku pobedu koja je sve manje verovatna.", navodi Les.

Što se tiče Srbije, sagovornik Medija centra nema sumnju da Vlada razume da članstvo Srbije u EU praktično nije na stolu.

„Međutim, Vlada Srbije ima interes da nastavi proces integracije, jer to daje Srbiji pravo na fondove EU, pruža izgovor za nepopularne reforme i uliva poverenje među stranim investitorima. To joj daje razlog da govori o izgledima za članstvo, bez obzira na lične sumnje", zaključio je Les.

mc.rs

 

Ključne razlike, prednosti, rizici i moguća rešenja nuklearnih elektrana iz ugla Srbije - Energija Balkana

Prema dokumentu Međunarodne agencije za atomsku energiju INSAG-26 za zemlјe kao što je Srbija, preporuka je da gradi NE za koju postoji referentna NE u radu. Takođe, isti dokument preporučuje da zemlјa koja se odluči za izgradnju prve elektrane mora da podigne nivo tehničke kompetencije kod budućeg vlasnika (operatora), kod nacionalnog regulatora i kod obrazovnih institucija (univerziteta i instituta).

 

 

NASTAVAK:

 

https://energijabalkana.net/kljucne-razlike-prednosti-rizici-i-moguca-resenja-nuklearnih-elektrana-iz-ugla-srbije/

Живадин Јовановић: ПРЕЛАЗИ ЛИ ОВО ЗАПАД РУБИКОН И ОБЈАВЉУЈЕ ДА СРПСКИ НАРОД НИЈЕ ВРЕДАН НИ ПОСТОЈАЊА?

fakti.org

Jовановић: Имамо ли нешто важније од бољег живота, јесмо ли спремни за стратешке политичке одговоре?

2–3 minutes

---

ПРЕЛАЗИ ЛИ ОВО ЗАПАД РУБИКОН И ОБЈАВЉУЈЕ ДА СРПСКИ НАРОД НИЈЕ ВРЕДАН НИ ПОСТОЈАЊА?

(Карикатура: Тошо Борковић)

* Прелазак Рубикона не покривају стандардне жалбе да политички Запад крши Дејтон, принцип консенсуса у БиХ и права Републике Српске, да гази Повељу УН, Резолуцију СБ УН 1244 и Устав Србије, да Курти није заслужио чланство у Савету Европе, јер није извршио „два од три услова". Не покривају, а поготову не ремете логику Запада. Напротив!

_____________________________________________________________

           НЕМАЧКА влада предводи акцију да Генерална скупштина УН усвоји резолуцију којом би се српска нација жигосала као геноцидна.

           Какав избор, какво лидерство земље која је у једном веку извршила четири агресије против српског народа!

           Јасеновац, Јајинци; Крагујевац, Краљево, Ниш...

           Грчка посланица у ПССЕ Дора Бакојани, сестра премијера Мицотакиса, предводи акцију да се тзв. Република Косово прими у Савет Европе.

           Какво слепило!

           Понижавање, застрашивње и етничко чишћење Срба са Косова и Метохије улази у завршну фазу под покровитељством политичког Запада.

           Цинични „поклон-пакет" стиже Србији када обележава 25. годишњицу злочиначке оружене агресије НАТО.

           Да ли то политички Запад објављује да прелази Рубикон и баца коцку – да срски народ није народ вредан постојања и поштовања већ парија!

           Стандардне жалбе да политички Запад крши Дејтон, принцип консенсуса у БиХ и права Републике Српске, да гази Повељу УН, Резолуцију СБ УН 1244 и Устав Србије, да Курти није заслужио чланство у Савету Европе, јер није извршио „два од три услова", не покривају прелазак Рубикона, поготову не ремете логику Запада.

           Напротив!

           Имамо ли важније вредности од егзистенцијалних?

           Јесмо ли спремни за стратешке политичке одговоре?

           (Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних)

 

Osiromašeni uranijum: efekti, mitovi i zablude | Prof. dr Koviljka Stanković

Osiromašeni uranijum: efekti, mitovi i zablude | Prof. dr Koviljka Stanković | Agelast 226 Agelast

https://www.youtube.com/watch?v=mCD1lZznyew Naša nova gošća je prof. dr Koviljka Stanković, vanredna profesorka na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu, za užu naučnu oblast nuklearna tehnika i predsednica Srpskog nuklearnog društva. S obzirom na novonastale okolnosti u našoj zemlji, pozabavili smo se temom zakonske regulative o nuklearnim programima, samim modularnim reaktorima, ali smo govorili i o principima rada reaktora, gorivima za reaktore gde smo pokrivali i teme poput jonizujućih zračenja i adresiranja mitova o uticaju osiromašenog uranijuma na ljude i životnu sredinu. Takođe smo pokrivali teme o primenama fizike atomskog jezgra na problem klimatskih promena, kao i primenu u medicini, agrokulturi, arheologiji i drugim oblastima. Naravno, jedan deo je posvećen, ne samo zračenjima, već i zaštiti od zračenja i upravljanju nuklearnim otpadom.

 

Срђа Трифковић: Visoka umetnost neutralnosti

standard.rs

Visoka umetnost neutralnosti

Срђа Трифковић

9–11 minutes

---

U drugoj četvrtini veka Srbija stoji pred istorijskim odlukom. Svet se nalazi pred novom podelom: na jednoj strani stoje NATO i njegova četiri partnera u Aziji. Na drugoj je praktično ostatak čovečanstva

Tekst koji sledi je prvi put objavljen u štampanom izdanju lista Die Weltwoche, vodećeg švajcarskog nedeljnika. 

***

Većina u istoriji poznatih majstora spoljne politike bili su u službi velikih sila. Naravno, potrebno je mnogo umešnosti i istančanog osećaja da se dostigne državnički rang Rišeljea, Meterniha ili Bizmarka. Ali dosta pomaže ako se može raspolagati instrumentima jedne velike, moćne države.

Vođe malih i slabih zemalja moraju se podvrgnuti jednom mnogo težem testu sposobnosti, naročito kada su na više frontova suočeni sa brojnim izazovima. Moraju pronaći pravu ravnotežu između njihovih ciljeva i sredstava, a ograničene resurse jedne male zemlje optimalno raspodeliti na konkurentne prioritete je test sposobnosti jednog istinskog državnika. Njegova postignuća često ostaju nedovoljno poznata, jer su posledice njegovog delovanja za ostatak sveta od ograničenog značaja. U HH veku padaju mi na pamet primeri Irca Ejmona de Valere i Portugalca Antonija Salazara.

Jedan uporedivi i možda dirljiv primer u naše vreme pruža srpski predsednik Aleksandar Vučić. On stoji pred tim međusobno povezanim istovremenim izazovima:

1. Zapad od Vučića zahteva da normalizuje odnose sa Prištinom. To je jasan eufemizam za priznanje nezavisnosti srpske južne pokrajine od strane Beograda, koja je od 1999. okupirana od NATO i koja je 2008. godine jednostrano proklamovala svoju nezavisnost. Pravo Srbije utemeljeno je u Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti UN, čije važenje prihvataju i tri zapadne sile sa pravom veta. Istovremeno, one su namerno prekršile ova pravila, dok su ih Kina i Rusija striktno poštovale. Kao što je Vučić često naglašavao: vrhunac zapadnog licemerja je da se suverenitet i teritorijalni integritet Ukrajine posmatra kao neprikosnoven, dok se suverenitet i teritorijalni integritet Srbije povređuje.
2. Zapad požuruje Vučića da prihvati reviziju Dejtonskog sporazuma koji od 1995. osigurava mir u Bosni i Hercegovini. Paket mera koji je predložio nezakonito imenovani „visoki predstavnik" Kristijan Šmit iz Nemačke bi de fakto značio uništenje Republike Srpske. Jedna takva prinudna unitarizacija, u korist muslimana, destabilizovala bi Bosnu i Hercegovinu i region, a situaciju ponovo dovela na početak; naime, na izbijanje rata 1992. godine.
3. Zapad očekuje od Vučića da se priključi sankcijama protiv Rusije, iako je srpski proces evrointegracija potpuno zaustavljen, a zemlja bi u slučaju takve odluke pretrpela enormne, nenadoknadive gubitke.

Kratka retrospektiva

Po sve tri tačke među Srbima u značajnoj meri vlada jedinstvo oko toga da otpor nije samo moguć, nego i apsolutno neophodan. Čak i prozapadne stranke, koje su na parlamentarnim izborima u decembru dobile nešto preko 20% glasova, su prilično suzdržane kad je reč o ovim pitanjima.

Da bi se razumeo nepovoljan položaj Aleksandra Vučića i Srbije neophodna je kratka istorijska retrospektiva.

U godinama 1989-1991. iznenada se raspao sovjetski monolit: zapadni savez izašao je kao pobednik. Tako se koncept dugoročnog obuzdavanja Džordža Kenana, koji je prvi put predočen u čuvenom „Dugom telegramu" iz 1946. i godinu dana kasnije utemeljen u Trumanovu doktrinu, pokazao kao jedna od najuspešnijih geopolitičkih strategija u istoriji.

Jugoslovenski predsednik Josip Broz Tito prima akreditive od novog ambasadora SAD, Džordža Kenana, na Brionima, 16. maj 1961. (Foto: Fejsbuk/Muzej Jugoslavije/Museum of Yugoslavia)

U sledeće četiri decenije, Jugoslavija je nakon raskida sa Sovjetskim Savezom uživala jednu prilično komotnu nišu između suprotstavljenih saveza. Njena politika nesvrstavanja odgovarala je Titovoj dubokoj sujeti i sa sobom je donela mnogo privrednih i političkih prednosti. Ipak, to nije funkcionisalo: zemlja je, zapravo, u poslednje dve decenije svog postojanja doživela niz kriza, iako su je tokom Hladnog rata obe supersile ostavile na miru.

Potom je, iz razloga koji još uvek nisu potpuno razjašnjeni, NATO izgubio kontrolu. Pred kraj svog dugog života, Kenan je upozorio da je ekspanzija NATO saveza bila najgora strateška greška u istoriji SAD. Kenan, koji je tokom Hladnog rata bio oduševljeni pristalica NATO pakta, razumeo je da bi širenje Alijanse primoralo Rusiju u odbrambeni stav. Ispravno je predvideo da bi to  ponovo vodilo ka atmosferi Hladnog rata u odnosima Istoka i Zapada. Događaji koji su usledili, a koji svoj vrhunac dostižu u američkom posredničkom ratu u Ukrajini, dali su mu za pravo.

Jugoslavija se odmah našla na raskrsnici. U vreme Kosovskog rata Bila Klintona protiv Srbije od pre četvrt veka (od 24. marta do 7. juna 1999.) NATO se razvio u oruđe globalističko-hegemonističkog duopola u Vašingtonu, očajnički tražeći novu misiju u svetu posle Hladnog rata. Bio je to rat gole, ničim isprovocirane agresije. Argumenti su dobro poznati. Proces je donekle podsećao na to kako je Atina, stekavši vodeću ulogu u  grčkom svetu tokom Persijskih ratova, pokušala takav položaj da u narednim decenijama iskoristi za sticanje panhelenske hegemonije.

Upadljiva sličnost

Posledica metamorfoze NATO-a je da taj savez u ovom trenutku ima jasan sovjetski karakter. Strategijski koncept 2022. sadržao je čisto ideološke reference na „izazove klimatskih promena" i „značaj rodnih perspektiva za bezbednost svih nas". Istovremeno, SAD su uspele da svojim evropskim saveznicima nametnu strožu disciplinu nego što je to  SSSR ikada mogao da učini sa svojim satelitima. Upadljiva sličnost današnjeg NATO pakta sa nekadašnjim Varšavskim paktom je jaz između zvanične retorike, monolitno pompezne i političke, sa vojnom i privrednom realnošću Evrope.

Kako mi je nedavno rekao istaknuti beogradski analitičar, očigledna spremnost „stare Evrope" da našteti sebi kako bi naštetila Rusiji mogla bi se posmatrati kao pogrešna, ali ipak racionalna, kada bi ona počivala na jasnoj strategiji da se iznudi povoljan ishod rata u Ukrajini – ali takva strategija ne postoji, i Srbi su toga potpuno svesni.

Aleksandar Vučić to, naravno, vidi. Stoga, on zazire da popusti pred pritiskom sa Zapada u ovoj kasnoj fazi i da uvede sankcije Rusiji. Sve dok NATO odbija da čak i razmišlja o diplomatskom rešenju konflikta – Vučić nema podsticaja da to čini. Ne postoji zapadni paket koji bi pomogao Srbiji da nadoknadi gubitke, već samo zahtev da se priključi i da snosi troškove koje to sa sobom nosi.

Ovo se u hobsovskom smislu možda moglo objasniti dok je rat išao loše po Rusiju. Danas to, očigledno, više nije slučaj. Bivši najviši savetnik Pentagona i pukovnik u penziji američke vojske, Daglas Mekgregor, u više navrata je iznosio mračnu procenu zapadnih izgleda u Ukrajini. Mekgregor – visokorangirani službenik pod bivšim predsednikom Donaldom Trampom – iznova ponavlja da je praktično sve završeno. Slična upozorenja postoje i kod doajena američke geostrategije Edvarda Lutvaka koji predlaže da bi rat trebalo okončati kompromisom, čak i bi taj kompromis bio „slab i odvratan". Svetski poznati ekonomista Džefri D. Saks označio je Ukrajinu kao „najmlađu neokonzervativnu katastrofu" koja će voditi ka „daljem geopolitičkom debaklu" za SAD.

Izvan saveza

U drugoj četvrtini veka Srbija stoji pred istorijskim odlukom. Svet se nalazi pred novom podelom: na jednoj strani stoje NATO i njegova četiri partnera u azijsko-pacifičkom prostoru (Australija, Japan, Novi Zeland, Južna Koreja) – oko osmine svetskog stanovništva i nešto preko polovine njegove privrede – a na drugoj strani svi oni koji odbacuju hegemonistički poredak, praktično ostatak čovečanstva.

Otežavajuća okolnost je to da je novi globalni NATO – baš kao njegov prethodnik oličen u Varšavskom paktu – ideološki krut i ne toleriše odstupajuća mišljenja. Ono što je NATO u svom strateškom konceptu označio kao izazove za „naše interese, bezbednost i vrednosti" obuhvata i suprotstavljanje čitavoj paleti osvešćenih (wokeness) dogmi, uključujući transdženderizam i azbučni kult LGBT-a. Osim toga, Vašington i Brisel su sve više odlučni da svako neprihvatanje njihovih zapovesti posmatraju kao izazov.

Vojnik nosi zastavu NATO pakta tokom posete nemačke ministarke odbrane, Ursule fon der Lajen, nemačkim trupama raspoređenim u vojnoj bazi Rukla u Litvaniji (Foto: Ints Kalnins/Reuters)

U međuvremenu, Srbi jasnom većinom žele da ostanu izvan tog „saveza vrednosti". Uprkos tome, moguće članstvo u EU – spojeno sa vojnom neutralnošću države – ostaje strateški cilj vlade. Često dvosmisleno formulisane spoljnopolitičke vodilje predsednika Vučića odražavaju njegovu želju da, u ophođenju sa blokovima moći, hoda po tankoj liniji. Ta politika je u skladu sa stavom većine Srba.

Srđa Trifković je spoljnopolitički urednik mesečnog magazina „Chronicles" i vanredni profesor na Fakultetu političkih nauka u Banjaluci. Ekskluzivno za Novi Standard.

Naslov i oprema teksta: Novi Standard

Prevod: Novi Standard

Izvor: Štampano izdanje lista Die Weltwoche

Naslovna fotografija: Free Stock photos by Vecteezy/sb2010)

BONUS VIDEO:

 

fakti.org

Јовановић поводом Куртијевог пописа: Ко ће и како пописати 230.000 протераних Срба и осталих?

~2 minutes

---

АКО ТО ДОЗВОЛИ, СРБИЈА ЋЕ ПРИСТАТИ ДА „ПОПИС" БУДЕ МЕРЕЊЕ УЧИНКА ЕТНИЧКОГ ЧИШЋЕЊА

Живадин Јовановић

* Да ли смо и сами почели да верујемо у оно што нам западни партнери непрекидно говоре - да су таква питања знак окретања прошлости и скретања пажње са пута у сјајну ЕУ будућност!?

______________________________________________________________

          ЧУЈЕМО да Курти организује попис становништва.

          Вероватно процењује да је после отимања српских имања, дугих цеви изградње база и освајања општинских зграда на Северу Покрајине, добијања модерног наоружања, обећања НАТО, затварања Срба, протеривања робе из централне Србије и динара - створио идеалне услове да измери учинак фазне "Олује".

          Ко ће и на који начин пописати око 230.000 протераних Срба и других неалбанаца? То питање можда треба поставити СБ УН који има мандат над Покрајином, а можда, паралелно, и Савету Европе који се стара о поштовању људских права.

          Тек да знају да знамо шта (не) раде.

          Или смо и ми сами почели да верујемо у то што нам западни партнери непрекидно говоре - да су таква питања знак окретања прошлости и скретања пажње са пута у сјајну ЕУ будућност!?

          (Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних)