kosovo-online.com

Jeremić: Nemačka i EU koriste Briselski sporazum kako im odgovara

4–5 minutes

---

Bivši ambasador u Nemačkoj Zoran Jeremić ocenio je da Nemačka sledi politiku EU u kojoj se Briselski sporazum „koristi" samo u onim delovima u kojima im to odgovara. To je i razlog, ističe, različitih stavova unutar nemačke administracije po pitanju ingerencija ZSO i sudbine srpskog sistema zdravstva i prosvete na Kosovu.

Jeremić ističe da je do dolaska novog ministra spoljnih poslova Nemačke Johana Vadefula preovladavao jasan stav bivše ministarke Analene Berbok da Zajednica srpskih opštna ne sme biti „nova Republika Srpska na severu Kosova".

„Prećutno je i na sve načine ili tolerisano ili čak stimulisano izbegavanje i jasno definisanje oko ove teme. EU se isto nije posebno izjašnjavala, pa Nemačka nije nalazila za shodno potrebu da zagovara taj oblik koji je dogovoren u Briselskom sporazumu. Uglavnom to potvrđuje onu staru tezu da i EU i Nemačka Briselski sporazum koriste u onim delovima i onako kada im to odgovara", izjavio je Jeremić za Kosovo onlajn.

U samo pet dana iz Nemačke su mogli da se čuju različiti „tonovi" po pitanju srpskih institucija u zdravstvu i prosveti na Kosovu.

Najpre je 15. septembra direktor za Zapadni Balkan, Tursku, Savet Evrope i Oebs u MSP Nemačke Mihael Rajfenštul pozvao Kosovo da se hitno uzdrži od napada na zdravstvene ustanove kojima upravlja Srbija, ocenivši kao zabrinjavajuće akcije koje su kosovske vlasti preduzele upadom u RFZO i Pio fond u Severnoj Mitrovici.

Nakon upada Kosovske policije u KBC i Dom zdravlja u Severnoj Mitrovici odlazeći ambasador nemačke na Kosovu Jorn Rode je poručio da integracija obrazovnih i zdravstvenih ustanova nikada nisu bile deo pregovora niti sporazuma u Briselu o formiranju ZSO.  

Jeremić kaže da je jednostavno objašnjenje ovakvih disonantnih tonova i da ga treba posmatrati u kontekstu.

„Ovo prvo tumačenje koje je bilo zamerka kosovskim vlastima da se ne petljaju u srpske obrazovne i zdravstvene institucije koje su došle iz nemačkog MIP-a, stiglo je od činovnika koji 'drži svesku' u tom poslu. Ova druga ocena nemačkog ambasadora na Kosovu je od direktnog involviranog činovnika u taj posao koji je prilično odgovoran za situaciju", naglašava Jeremić za Kosovo onlajn.

Precizira da je nemački ambasador Jorn Rode takođe i „poprilično zaslužan za neusvajanje ZSO".

„Uprkos različitim nemačkim insistiranjima, uvek je neka njegova uloga u pozadini bila takva da je tu Zajednicu srpskih opština odlagala, usporavala ili minimalizovala", ističe Jeremić.

Smatra da to „logički" treba posmatrati kao pokušaj Nemačke da ZSO bude svedena na najmanji mogući minimum, što je bila teza nemačke administracije koja je Rodea postavila za ambasadora u Prištini.

„U to vreme je to bila teza - ne želimo ZSO koja bi bila Republika Srpska na Kosovu. Iz te teze je nastalo ovo minimiziranje ZSO i tumačenje nemačkog ambasadora da je uključivanje zdravstvenih i obrazovnih insitucija Srbije izbegavanje dualizma. To nije tačno zato što je bilo dogovarano da takva institucija postoji u okviru ZSO. Pošto ZSO nema, nema ni takvih institucija, pa ni pravog tumačenja", kaže Jeremić.

Izjavu odlazećeg nemačkog ambasadora vidi i kao „manevar čoveka koji je poprilično držao prste u medu".

„Sada, kada odlazi, pokušava da se izvuče znajući da ponešto od svojih nastupa treba i da opravda", naglašava Jeremić.

Podseća da je Jern Rode postavljen za ambasadora u vreme dok je na čelu Ministarstva spoljnih poslova bila Analena Berbok, ali i „sasvim drugačija politika nemačke vlade prema Kosovu".

„Sada, u vreme novog ministra (Johana) Vadefula, formulisana je koncepcija koja se vraća na 'osnovne postulate' i verovatno je tu razlog u ovako različitom tumačenju jedne iste stvari", uveren je bivši diplomata.

Tvrdi, u pitanju su dve različite koncepcije odnosa prema Kosovu i dijaloga Beograda i Prištine.

Objašnjava da je ambasador Jern Rode „izvorno sprovodio" politiku Analene Berbok, a novi ministar spoljnih poslova Nemačke „još nije formulisao bilo kakvu koncepciju prema Kosovu, naročito ne Nemačku".

„On sada 'pliva' u okviru neke evropske koncepcije o Kosovu, a videćemo da li će se to negde dovesti u posebnu nemačku poziciju kada za to dođe vreme", kaže Jeremić.

 

politika.rs

Да ли Трамп суспендује дијалог или Куртија

Дејан Спаловић

9–12 minutes

---

Упорна и стрпљива политика какву је последњих десетак година водила Србија на својој територији која је у надлежности Уједињених нација, Косову и Метохији, дала је конкретне резултате. Америчка администрација, која је више пута поздравила спремност Београда за наставак дијалога, суспендовала је сваки стратешки дијалог са тзв. Косовом до даљег. То је значајна одлука која има импликације и на политичку сцену у јужној српској покрајини, чиме је екстремистичка политика Албина Куртија ударила о зид.

Политика председника Србије Александра Вучића на Космету се показала као једина реална. Због те политике од тзв. патриота Вучић је био на тапету, а сада се види да је то била вероватно једино могућа миротворна политика која је вођена и чији је циљ био сачувати мир и опстанак нашег народа на Космету. У тој дипломатској и политичкој борби, председник Вучић је често водио тешке разговоре трпећи озбиљне притиске дипломата из више западних центара моћи, али је успео да не само да сачува народ већ и да Србија добије дипломатску битку која траје више година.

Одлука Трампове администрације је веома важна јер би за собом могла да повуче и друге државе које су, попут Немачке и Велике Британије, отворено подржавале готово све Куртијеве шовинистичке поступке. То се може наслутити не само по објавама преко друштвених мрежа већ и у појединим интервјуима западних дипломата. На терену Курти већ годинама истискује српске институције, али оне и поред тога суштински не престају да раде.

(Фото: ЦЗДС)

„То што су САД одлучиле да суспендују сваки стратешки дијалог са Косовом до даљег је значајна одлука која има импликације и на политичку сцену на Косову. То је порука свим људима на Косову и Метохији да политика затирања српског присуства на Косову, политика против нормализације, политика једностраних потеза и ескалације нема подршку међународне заједнице", каже за „Политику" шеф српске дипломатије Марко Ђурић. Додаје да је то звоно за узбуну Албанцима који ће ускратити подршку Куртијевом режиму.

Министар за људска и мањинска права и друштвени дијалог Демо Бериша каже да је очекивана реакција која стиже из Америке и за наш лист наводи да је спољна политика коју Србија води последњих десетак година на челу са председником државе Александром Вучићем једино могућа и да даје резултате. „Тај мирни тон на коме инсистира Београд је дао такав резултат, што је и очекивано, јер Србија ни у ком тренутку не жели и не изазива и не узнемирава да жели ратно решење проблема. Искључиво се бави миром, и жели да сва питања реши дијалогом. Показало се још једном да политика председника Александра Вучића има резултате", каже Демо Бериша.

(Фото: ЦЗДС)

Додаје да ће ова одлука САД имати консеквенце пред локалне изборе на Косову и Метохији. Подсећа да је на косметским изборима који су одржани 9. фебруара Ричард Гренел упутио поруку коју Албин Курти и његови најближи политички сарадници нису разумели, а то је да морају да поштују сопствене законе и да не смеју да крше свој тзв. устав. „И у том случају ово је била нормална реакција Вашингтона. Курти упркос напорима не успева да оформи ни скупштину па ни саму владу. Уз то, он је кршио све законе тако што је, када је изабран за посланика, обављао функцију премијера иако по тзв. уставу Косова то није могуће. Дакле, мора да да оставку или на једну или на другу функцију, а то није урадио. Он покушава да премости хаос који је сам направио на тај начин што интензивира нападе на Србе који се малтретирају и хапсе по етничком принципу. То је погрешна политика коју води и која га је довела у садашњу позицију", каже Бериша.

А каријерни дипломата Зоран Миливојевић каже да овај гест Америке – прекид разговора о стратешком дијалогу са властима у Приштини – јасно показује да ова америчка администрација нема разумевања за ту политику и оно што је у претходној администрацији било видљиво. За наш лист каже да САД недвосмислено наводе да не подржавају политику иза које стоје „Самоопредељење" и Курти. „То им не одговара ни политички ни идеолошки и то је сада сасвим јасно. Одлука САД је јасан сигнал да Курти не може убудуће да очекује никакву подршку САД тој политици. Друга ствар потврђује да за разлику од Бајденове администрације, у овом тренутку САД имају више разумевања и више респекта и за српске ставове, али и за српски корпус у целини. Инвестиције које је српска страна учинила у предизборној кампањи и током самих председничких избора и комуникација која је почела са овом администрацијом о стратешком дијалогу јасно показује промену САД према Србији и вољу и интерес Америке да са Србијом јаче и тешње сарађује у будућности него што је то до сада био случај укључујући и питање КиМ", каже Миливојевић.

(Фото: ЦЗДС)

Додаје да се враћамо на методологију коју је исказала на крају првог Трамповог мандата, то је да ће у решавању косовског питања користити политичке, дипломатске, али и економске механизме и да имамо повратак на ту врсту приступа. „Конструктивност, прагматизам и реалполитика су три става која САД овим потезом исказује према Куртију. То је кључна ствар и порука и Куртију, албанском фактору на Косову и Метохији, али и нама, пред локалне изборе да је дошло до промена. То је порука и Европљанима да се не може очекивати континуитет политике која је три и по године давала ветар у леђа Куртијевој политици – репресије, истеривања Срба и обезвређивања, да је та политика функционисала уз прећутну сагласност претходне администрације у Вашингтону усаглашене са ЕУ", наводи Миливојевић.

Одлука САД је интересантна последица зато што политички, безбедносно и дипломатски Приштина зависи од САД. Суспендовање њиховог стратешког дијалога показује да САД могу да преусмере или да више не посвећују довољно пажње Косову. И то онда доводи егзистенцију приштинске администрације у питање. Тога је свесна и Приштина као и чињенице да не постоји безусловна подршка САД и да ће се суспензија стратешког дијалога пре свега огледати на војне и дипломатске односе САД и тзв. Косова. Овакав развој ситуације може да допринесе изолацији Куртијевог покрета „Самоопредељење" од стране албанских опозиционих странака. Пред локалне изборе они ће бити охрабривани од стране САД да направе неки коалициони споразум и очекиваће да Вјоса Османи, ако планира да има следећи мандат, буде далеко сарадљивија у односу на вашингтонску администрацију.

Срђан Граовац из Центра за друштвену стабилност каже да је одлука америчке администрације да прекине стратешки дијалог са Приштином узбуркала албанску јавност у јужној српској покрајини. За наш лист наводи да нема сумње да овим потезом званични Вашингтон шаље поруку Куртију да немају намеру да толеришу његове једностране одлуке које нису усаглашене са америчком страном.

„Курти је несумњиво био миљеник Бајденове администрације и уз то је имао снажну подршку на првом месту немачке, али и британске политике, тако да је те околности максимално користио како би спроводио своју репресивну политику на Космету са циљем да Србе протера или потчини својој власти. Нова, Трампова, администрација је овим потезом показала да неће бити настављач политике слепе толеранције, већ да ће инсистирати, као и у првом Трамповом мандату, на дијалогу између Београда и Приштине и Вашингтонском споразуму као досадашњем резултату у том дијалогу под Трамповим покровитељством. Узмемо ли у обзир тренутак у којем је та одлука Вашингтона донета, тек неколико недеља уочи локалних избора на Космету и у јеку политичке кризе изазване немогућношћу да се формира покрајинска влада након последњих избора на Косову и Метохији, ствари нам постају јасније. САД овим потезом дају ветар у леђа Куртијевим опонентима и слабе његову, како преговарачку позицију око формирања владе, тако и позицију његове странке уочи избора", каже Граовац.

(Фото: ЦЗДС)

Срђан Граовац: Европљани не могу да пруже заштиту од Вашингтона

Албанска јавност је несумњиво прозападно расположена, а посебно се негује култ савезништва са САД и добро разуме да све што су постигли дугују Америци и да би њихова позиција без те подршке била и економски, али и политички неодржива. Управо зато сваки сукоб са САД доживљавају као озбиљан промашај албанске власти, без обзира на то ко предводи администрацију у Вашингтону, што се свакако може одразити на Куртијев изборни резултат. Такође, овим се слаби његова преговарачка позиција у процесу формирања покрајинске владе, а јача улога опозиције. Међутим, Курти је свестан да је своју популарност међу сународницима градио на непопустљивости према Србима и одбацивању дијалога, а посебно обавезе да формира ЗСО. Свако попуштање у овом тренутку тумачило би се као слабост и лоше би утицало на рејтинг његове партије. Самим тим, Курти би могао пре да изабере стратегију минимализације штете коју му прекид стратешког дијалога са САД доноси, него што ће радикално мењати своју досадашњу политику.

„На крају можемо закључити да САД овим потезом нису дигле руке од Куртија, већ су му, пре свега, послале упозорење. Пред њим су сада два пута, усклађивање са плановима нове америчке администрације или оно што је већ једном прошао 2020. за време првог Трамповог мандата, а то је одлучан притисак и збацивање са власти. Као што га тада Европљани нису могли заштитити од Гренела, тешко да би то успели и у тренутним међународним околностима, у којима је очигледно да постоји висок степен неразумевања између званичног Вашингтона и његових европских савезника. Делује и да се у појединим утицајним европским престоницама, пре свих у Берлину и Паризу, показује све мање разумевања за Куртијеву агресивну политику", каже Граовац.

 

iskra.co

Мрачна тајна Запада: Како су нацисти завладали Канадом

Дарко Митровић

9–11 minutes

---

Мрачна тајна Запада: Како су нацисти завладали Канадом

22.09.2025. - 7:51

 

Getty © Suzanne Plunkett – Pool

Бивша министарка спољних послова Канаде и заменица канадског премијера Кристија Фриланд именована је за специјалног представника ове земље за „обнову Украјине" (читај: за ново наоружавање Украјине). То је сумњив „повратак кући" за фанатично русофобичну Фриландову, констатује у уводнику на сајту „Фондација стратешке културе".

Иначе, њен деда, Украјинац Михаило Чомјак, служио је као најбољи нацистички пропагандиста током Другог светског рата у окупираној Пољској и заговарао „коначно решење" за Јевреје и словенске народе.

Чомјак је после рата побегао у Канаду, као и хиљаде других украјинских ратних злочинаца. Чомјак је у ову земљу доспео „пацовским каналима", које су успоставиле канадске власти.

Ко је, заправо, Фриландова? Фриландова се већ годинама истиче као један од најватренијих присталица хунте из Кијева. Њено инстинктивну, управо опсесивну русофобију могуће је објаснити њеним нацистичким породичним наслеђем.

Највећи скандал у канадском парламенту

У међународној јавности Фриландова је постала нарочито позната по случају Јарослава Хунке. Поменути Хунка је, у већ поодмаклој доби, свечано дочекан у канадском парламенту, а овај пријем је организован у част Владимира Зеленског.

Тада је бивши председник канадског парламента Ентони Рота изјавио дословце следеће, без иједног знака стида на лицу: „Хунка је Херој Украјине и херој Канаде, који се током Другог светског рата борио против Руса за независност Украјине„.

Овом пријему су присуствовали највиши канадски званичници, укључујући и бившег премијера Џастина Трудоа и његову заменицу Фриландову, начелника канадског генералштаба Вејна Ера и лидери готово свих канадских партија, који су аплаудирали бившем есесовцу.Бившем есесовцу су аплаудирали и чланови дипломатског хора, укључујући и немачког амбасадора.

Ова афера је, забележио је у мају 2025. бивши британски дипломата Ијан Прауд, била велики скандал и „једна од најсрамнијих епизода од почетка рата у Украјини".

Премијер Трудо је нешто касније изјавио је да је овај „дубоко срамотан" догађај у канадском парламенту последица „руске пропаганде". Фриландова је наложила депортацију руских дипломата, оптужујући их да користе свој дипломатски статус „како би се умешали у нашу демократију".

Да ли то значи, пита се сајт „Грејзоун", да су им Руси подметнули нацисту у парламент?

Мистични немачки витезови

Хунка је у младости поздравио немачку инвазију на Совјетски Савез, да би се ускоро прикључио нацистима, злогласној СС дивизији „Галиција". Он је, заправо, био типични колаборант, који је издао своју отаџбину. „С радошћу смо дочекали немачке војнике", присетио се Хунка у својим дневничким белешкама. Немци су, за њега, тада били „високоцивилизована нација".

Када су немачки окупатори ушли у Бережњни, град на западу Украјине, у коме је рођен и одрастао Хунка, то је за њега било мистично откровење; Хунка је у војницима Вермахта препознао „мистичне немачке витезове".

Виртуелна јеврејска библиотека ту цивилизованост Немаца потанко описује: „Године 1941, на крају совјетске окупације, 12.000 Јевреја живело је у граду Бережњи, а већина њих биле су избеглице које су бежале од ужаса нацизма у Европи." Од тих 12.000 Јевреја мање од сто их је преживело Други светски рат.

Касније је Хунка своју срамну улогу колаборанта у СС дивизији „Галиција" описао као „најсрећнији период у свом животу". Како је он служио нацистима? Углавном убијајући, без милости, локалне Русе, Пољаке и Јевреје.

СС дивизија „Галиција" није позната по неким војним успесима. Позната је, слично данашњем нацистичком батаљону „Азов", по масовним злочинима над цивилима и пуцању у леђа онима који су одлучили да се предају, или да побегну с фронта. Према таквима СС јуришници нису имали милости.

Какав деда, таква и унука

Вратимо се Кристији Фриланд. Она је своју каријеру почела као новинарка, још док је студирала руску књижевност на Харварду где је, уз помоћ „пријатеља" из Украјине, великим западним медијима достављала „тенденциозне вести о животу у Совјетском Савезу" и антисовјетски инспирисане наративе.

Како примећује сајт „Грејзоун", ово уопште није изолован случај. Пре прославе приређене у част Хунке у парламанту, канадска влада је подржала је фашистичке хулигане који су 2014. организовали „Евромајдан" у Кијеву, а затим су канадски војни званичници надгледали обуку украјинских војних формација, чија је једина идеологија нацизам, ако је нацизам уопште идеологија.

Прича је, међутим, много шира и задире у историју Канаде после Другог светског рата. Одакле толика русофобија у овој наизглед питомој, идиличној земљи?

Канада је после Другог светскога рата натурализовала на хиљаде „познатих украјинских нацистичких колаборациониста", додаје овај сајт, а потом их је претворила у оружје које је користила против Совјетског Савеза/Русије.

Послератни имиграциони талас укључио је и деду заменице премијера Канаде Кристије Фриланд, Мајкла Чомјака, који је био окорели нациста.

Током своје каријере „новинарке" и дипломате, Фриландова је наставила да чврсто корача дединим стопама, ширила је отровну антируску пропаганду и јавно величала нацистичке колаборанте у Украјини. Ивер не пада далеко од кладе.

Вртоглава новинарска и политичка каријера Фриландове

Након смрти свог деде 1984. године, Чомјакова унука писала је за разне украјинске националистичке публикације У Канади. Била је један од првих сарадника Кубијовичеве „Енциклопедије Украјине", где је објављивала прилоге у којима је славила нацисте попут Степана Бандере, називајући га „револуционаром".

Убрзо је уследила њена вртоглава новинарска, политичка и дипломатска каријера. Под условом да писац има довољно добар желудац, о томе би могао да се напише узбудљив шпијунски или, можда, криминални роман.

Цитирајући досије КГБ–а, Канадијан бродкастинг корпорејшн (ЦБЦ) је својевремено описао Фрилендову као „агента обавештајне службе". Добро је познавала законе СССР-а и покушавала да избегне контролу совјетских обавештајних служби, а то „знање" је делила са својим контактима у Украјини, и вешто „трговала дезинформацијама".

Почетком 90-их, затичемо је у Москви, одакле је извештавала за медије као што су „Фајненшел тајмс" и „Економист", да би потом постала главни уредник Ројтерса – медијског гиганта, са седиштем у Британији, који данас функционише као кључни део британских обавештајних операција против Русије.

Године 2013. освојила је место посланика Либералне странке у канадском парламенту. С ове функције наставила је да ради исто што и пре: позивала је на смену режима у Русији. То је радила на једнако прљав начин као и њен деда.

Најгори текст у историји новинарства

Канадски историчар Ирвинг Абела је забележио да је најлакши начин да уђете у Канаду био да покажете СС тетоважу: „То је доказивало да сте антикомуниста."

Канадска телевизија „60 минута" назвала је то „канадском мрачном тајном": дубоке, органске везе између нациста и владајућих либералних кругова на Западу.

Захваљујући деценијама званичних осуда Холокауста, од грађана се тражило да „никада не забораве" нацистичке злочине. То је постала права звезда водиља западне либералне демократије. У данашњој Канади, међутим, закључује „Грејзоун", ово се данас третира као нешто поткопава ратне напоре Запада у Украјини.

Али, то није само специфично канадска појава. То је нешто што је дуго тињало на Западу и, најзад, испливало на површину.

Недавно је „Политико" објавио оно што је неко већ назвао „најгорим текстом у историји новинарства": текст под насловом „Борба против СССР-а није вас нужно чинила нацистом".

Нацисти више нису нацисти, сада су „добри момци"

Како примећује америчка новинарка Кејтлин Џонстон, сада на Западу „нацисти више нису нацисти".

Прошле године, наставља Џонстонова, „либерали су своје политичке противнике називали нацистима и упоређивали Путина са Хитлером. Ове године бране нацисте и говоре да никог не треба да мрзите само зато што се заклео на верност Хитлеру".

Нацисти сада могу да буду и „добри момци", под условом да се боре против Руса. Зависи.

Одлуку о именовању Фриландове за специјалног изасланика за Украјину донео је  њен нови шеф, премијер Марк Карни. Узгред, Карни је кум детету Фриландове.

Канаде је после рата успоставила „пацовске линије", сличне Аргентини и другим латиноамеричким диктатурама, како би прихватила нацистичке бегунце, закључује „Фондација стратешке културе". САД  су учиниле исто са операцијом „Спајалица". То је, у ствари, део само стратегије америчких обавештајних служби.

Ко онда не жели крај рата у Украјини и ко га је испровоцирао? Русија у Украјини не ратује против Украјинаца. Русија ратује против праве западне нацистичке интернационале.

rt.rs / Борис Над

 

Budžovi: Više od 600 nerasvetljenih ubistava nakon dolaska Natoa na Kosovo

kosovo-online.com

Budžovi: Više od 600 nerasvetljenih ubistava nakon dolaska Natoa na Kosovo, sud u Hagu neophodan

~2 minutes

---

Istoričar Jusuf Budžovi izjavio je da su Specijalizovana veća za Kosovo pri Haškom sudu neophodna kako bi se rasvetlili zločini počinjeni tokom rata i podsetio da je nakon ulaska Natoa, za samo godinu dana, ubijeno više od 600 ljudi.

Gostujući u emisiji na televiziji A2 Si-En-En, Budžovi je istakao da su specijalni sudovi za ratne zločine formirani gotovo u svim državama bivše Jugoslavije, iako su, prema njegovim rečima, u pojedinim slučajevima suđenja bila i „farsa".

„Od ulaska Natoa na Kosovo, pa do godinu dana kasnije, počinjeno je više od 600 ubistava, za koja se još uvek ne zna zašto i kako su se dogodila. Ubijeno je 106 aktivista DSK, 116 članova OVK, uključujući i neke komandante, kao i 400 pripadnika različitih manjinskih zajednica. Za mnoge od njih ni danas nije poznato ko ih je ubio", rekao je Budžovi.

On je naglasio da su istrage ratnih zločina sprovele Srbija, Hrvatska i druge zemlje regiona, dok na Kosovu to nije učinjeno.

„Bez obzira na to šta su ti procesi predstavljali, prave sudove ili farse, oni su makar otvoreni. Na Kosovu to nije bio slučaj, pa je došlo do tačke kada je stvaranje Specijalizovanih veća postalo neophodno", poručio je istoričar.

Budžovi je dodao da se Specijalizovana veća u Hagu sve više doživljavaju i kao oblik političkog obračuna među kosovskim partijama.

 

in4s.net

Енглески затвор гори од тамнице Римског царства: Радован Караџић трпи тортуру какве нема нигде

ИН4С

4–5 minutes

---

Чак су и у Римском царству постојали примери мученика, епископа или свештеника, којима је био дозвољен контакт са својим колегама, упркос томе што су били затворени. То само говори у прилог чињеници да је третман који Радован Караџић подноси у енглеском затвору гори од онога који је владао у римским тамницама, каже за Спутњик отац Дарко Р. Ђого. 

Званичном капелану Српске православне цркве Радмилу Стокићу није дозвољена посета првом председнику Републике Српске Радовану Караџићу у британском затвору Албани на острву Вајт, иако је био пријављен на листи посетилаца.

Свештеник Стокић рекао је да је ово један у низу примера психичке тортуре која се спроводи над Караџићем. Он већ двадесет година служи као капелан СПЦ, посећивао је затворенике од Скандинавије, преко Естоније и других земља у чијим затворима се налазе српски заточеници и каже да нигде није доживео да му се забрани улазак у затворску капелу.

о. Дарко Р. Ђого

Протојереј СПЦ проф. др Дарко Ђого прича за Спутњик да је и он имао прилику да у два наврата буде затворски капелан, односно свештеник који посећује затворенике и наглашава да религијска служба међу заточеницима има изузетан значај. Сваком човеку се, каже он, мора омогућити задржавање достојанства људског бића и омогући практиковање вере – једног од најелементарнијих људских права. Из тог разлога, каже он, ниједној нормалној, иоле пристојној држави, не би на памет пало да ограничи приступ свештеника затвореницима.

Ем Србин, ем православац

По мишљењу оца Ђога, први и основни разлог због којег судски и затворски систем у Енглеској малтретира Радована Караџића је сама Караџићева личност. У питању је први председник Републике Српске, као и главнокомандујући њене војске.
Из перспективе колективног Запада, Срби су увек имали посебан третман, и то негативан. На њих се нису примењивале правне процедуре нити политички договори. Ово што гледамо је наставак покушаја да се они сломе, да им се и оно мало што је остало у животу загорча и да пролазе кроз што теже околности, рекао је Ђого за Спутњик.

Свештеник Стокић којем је ускраћен одлазак код Караџића претпоставља да су проблеми настали након његовог разговора са главним затворским капеланом, имамом Алијем. Разговор је, каже, протекао уз тензије и он верује да је забрана уз скидање са листе за посету дошла као последица тога. Стокић је након тога затражио разговор са гувернером затвора, али му ни то није било омогућено.
Тренутно је у повоју једна врста друштвеног превирања у Великој Британији. Ту се води културни рат између имигрантског ислама и постхришћанске Британије. Заиста је тачно, нажалост, да у земљи која се дичи хришћанским коренима и која је парламентарна монархија са хришћанском симболиком, хришћанско наслеђе и становништво све више падају у подређен положај. Зато не бих искључио ни фактор о којем је Стокић говорио, да је и улога затворског имама део овог случаја, рекао је Ђого.

Империја је пропала, али зло је опстало

Сви досадашњи покушаји, апели, молбе и захтеви да се услови Радована Караџића поправе бар толико да задовољавају основне људске потребе – одбијани су. У једном наврату Караџићу нису омогућили читавих 17 дана да прими потребну медицинску терапију, а 10 дана је провео у самици. То су само неки од примера безразложног и бруталног третмана којем га излажу у затвору на енглеском острву Вајт.
Углавном је немогуће натерати Британију на било шта. Ми увек имамо илузију да ће нека молба или притисак који произведемо нешто променити. Нисам баш оптимистичан, јер они то суштински раде намерно. Треба, наравно, покушати све што је правно могуће, али Британија, колико год се распадала изнутра, и даље баштини самодовољно наслеђе империје која никога ништа не пита и ни на шта се не обазире.

Отац Ђого наглашава да му нису познати примери оваквог злостављања, односно ускраћивања религијске службе људима. Он претпоставља да у Исламској држави или другим тоталитарним режимима долази до оваквих бруталности, али у земљи која наводно баштини наслеђе демократије и људских права, никако.

 

Da li će Srbija lustrirati Vučića i njegovu ekipu nakon što padnu sa vlasti?

danas.rs

Da li će Srbija lustrirati Vučića i njegovu ekipu nakon što padnu sa vlasti? - Politika - Dnevni list Danas

Snezana Congradin

8–11 minutes

---

Sprema se dokument o tome na koji način bi buduća vlast, moguće – predvođena studentima i akademskom zajednicom sprovela lustraciju.

Kako je Danas izvestio, postoji nekoliko dokumenata koji cirkulišu, koji bi trebalo da postanu usvojeni kao neka vrsta zvanične politike, bilo studentske liste, bilo studentskog pokreta, koji bi se primenjivali po eventualnom padu režima.

Lustracija, je najskuplja reč, unazad više od 25 godina u Srbiji, još o petooktobarske revolucije, kada su se političari i pripadnici režima devedesetih vratili na vlast i dan danas glavnu reč. Odgovorni za najtežu korupciju, ocenjeni kao autokrate i diktatori, koji hapse i prebijaju sopstveni narod.

Sagovornici Danasa, aktivni učesnici i svedoci onoga što se dešavalo sa pokušajima lustracije Socijalističke partije Srbije, Srpske radikalne stranke, političkih zločinačkih partija, kojima su tokom devedesetih pripadili Aleksandar Vučić i Ivica Dačić, govore za Danas o tome šta je i zbog propušteno još pre 25 godina te je dočekalo društvo sa ovakvim posledicama i studentima da iznova pokreću pitanje o lustraciji.

Foto: Ivan Dinić/Nova

„Kumovsko-rodbinsko-burazerska sredina pojela je Zakon o lustraciji"

Prema rečima advokata Siniše Nikolića, šefa kabineta ubijenog premijera Zorana Đinđića, koji je bio ključan za izvođenje petooktobarske revolucije, kumovsko-rodbinsko-burazerska sredina u Srbiji je pojela za 13 godina Zakon o lustraciji.

– Od njega su ostali samo dugmići u vidu istorijskih zapisa da je ikada postojao. Jedno od glavnih predizbornih obećanja koalicije DOS i Ugovora sa narodom koji je ta koalicija obnarodovala pre tačno 25 godina, nikada nije sprovedeno. Okupljajući koaliciju programski i organizaciono najrazličitijih političkih stranka, koja će srušiti režim Miloševića, Zoran Đinđić je od budućih saveznika tražio bezrezervnu podrušku za lustraciju nakon osvajanja vlasti – kaže naš sagovornik.

Naravno, svi su bili deklarativno za to, dodaje.

– Nažalost, zaokupljeni raspodelom pozicija nakon pobede i trzavicama koje su to pratile, kao i rasčišćavanjem zatečenog mulja u svim segmentima društva, zakon o lustraciji je pao u drugi plan. Kao predsednik vlade, Đindjić je pokrenuo proceduru izrade paketa zakona o postrežimskom uređenja države, medju kojima su bili i Zakon o lustraciji, Zakon o ekstra profitu i Zakon o sukobu interesa. Zakon o ekstraprofitu, uz veliku uzdržanost dela vladajuće koalicje, dao je skromne rezultate, dok usvajanje Zakona o lustraciji premijer Zoran Đinđić nije doživeo – ukazuje Siniša Nikolić.

Nakon vanrednog stanja, juna 2003 godine, usvojen je Zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prava, kolokvijalnog imena Zakon o lustraciji.

– Zakonom su obuhvaćeni svi nosioci javnih ovlašćenja u periodu od 23. marta 1976, kao dana supanja na snagu Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, sa rokom važenja od 13 godina.Taj rok je istekao juna 2013. godine. Za to vreme važenja zakona, ni jedna osoba u Srbiji nije lustrirana. Zakon je predvideo da odluke o pojedincima koji su kršili ljudska prava, kao i kazne za te radnje, izriče specijalna komisija koja bi trebala imati potpunu samostalnost u radu i čiji izbor i sastav garantuje nepristrasnost, objektivnost i efikasnost – objašnjava sagovornik Danasa.

Komisija, međutim, nikada nije bila formirana u punom kapacitetu.

– Političari koji su upravljali državom nakon ubistva premijera Zorana Đinđića, od juna 2003. do juna 2013. godine, nisu aktivirali alat koji im je bio na dohvat ruke, da pokušaju da Srbiju urede na demokratski i civilizovan način. Da li iz obzira prema svojim tadašnjim koalicionim partnerima, rodjacima, prijateljima, bogatim pojedincima, koji bi mogli doći pod udar Zakona, lustracija nije sprovedena – ističe Nikolić.

Njeno odsustvo, napominje, dovelo je do toga da se danas ponovo govori o diktaturi, urušavanju pravne države, gašenju medija i gaženju ljudskih prava.

– Za to vreme Češka je sprovela jedan od najdoslednijih i najbrže sprovedenih procesa lustracije u regionu. Na hiljade ljudi, nekadašnjih saradnika komunističke tajne policije i partiskih funkcionera, sprečeno je da ponovo zauzmu javne funkcije. U Poljskoj su sve sudije i tužiocu morali da potpišu izjavu da nisu saradjivali sa tajnim službama i komunističkim organima. Oni koji su slagali, automatski su gubili funkcije. U Rumuniji su otvoreni javno dosijei tajne, ozloglašene policije Securitate, što je dovelo do toga da hiljade ljudi bude označeno kao saradnci i učesnici u kršenju ljudskih prava svojih sugrađana – kaže Siniša Nikolić.

U Istočnoj Nemačkoj nakon ujedinjenja, dodaje, svaki građanin je mogao da zatraži i dobije na uvid svoj dosije Stasi policije. Desetine hiljada ljudi je provereno, mnogi su izgubili državne poslove, bez mogućnosti da ih povrate.

– A Srbija? Srbija čeka novu šansu, materijala i kandidata je sve više, ali osnovni preduslov za to je dolazak ljudi koji to žele da sprovedu. Ne obazireći se na rođake, kumove i biznismene. Zakon je tu, treba ga malo doterati i produžiti rok trajanja. Da li ćemo to ikad doživeti, teško je reći. Ali nas to ne sprečava da pokušamo – zaključuje Siniša Nikolić.

foto FoNet Milica Vučković

„Čak i kada postoji politička volja, lustracija se teško sprovodi u praksi"

Prema rečima istoričara Dragana Popovića, lustracija je popularna mera među protivnicima autokratskih režima.

– Ona se vidi kao efikasan način zaštite demokratije od onih koji dokazano zlouoptrebljavaju sistem da bi ga rušili iznutra. Iako nema sumnje da može da bude vrlo korisna, postoje praktični razlozi zašto nije široko zastupljena u postautoritarnim sistemima – kaže za Danas Popović.

Pre svega, napominje, lustraciju nije lako sprovesti.

– Čak i kada postoji politička volja, ona se teško sprovodi u praksi. Na primer, lustracija mora da zadovolji zahteve iz sfere zaštite ljudskih prava, uključujući i sudsku zaštitu za ljude koji su eventualno nepravedno lustrirani. To veoma opterećuje sistem i čini ga još tromijim i neefikasnijim, što paradoksalno doprinosi daljem urušavanju vladavine prava umesto njenom jačanju – objašnjava sagovornik Danasa.

Dakle, smatra, za lustraciju je potrebna efikasna struktura u javnim službama i u institucijama države.

– Takođe, treba dobro odmeriti gde je granica lustracionih mera. Na primer, da li lustracija sme da zadire u neka od osnovnih ljudskih prava, tipa prava da se bude biran? Sve su to ozbiljne dileme i zahtevaju široku javnu raspravu. To ne znači da treba odustati od bilo kakvih lustracionih ili „vetting" mera. Zabrana obavljanja javne funkcije mogla bi mnogo češće da prati sudske postupke, uz male zakonske izmene. Tako bi se dobila i sudska pravda i zaštita od rušenja sistema iznutra u budućnosti – kaže Popović.

Dakle, ističe dalje, treba razmišljati kako da se odstrane iz sistema ljudi koji su kršili ljudska prava, ali u isto vreme građani moraju da prilagode svoja očekivanja.

– Niko nema čarobni štapić i neće svi naprednjaci biti kažnjeni, jer je to fizički nemoguće, niti će nakon pada Vučićeve vlasti nastupiti apsolutna pravda. U pitanju je proces i moramo svi biti dovoljno strpljivi i realni u željama i očekivanjima, ako želimo da izgradimo ozbiljan sistem u kom neće biti moguć neki novi Vučić – mišljenja je Dragan Popović.

foto FoNet Milica Vučković

Bojan Pajtić: Treba se voditi kombinacijom poljskog i češkog modela

Ovih dana se postavlja pitanje može li biti lustracije, ako je nije bilo pre 25 godina. Odgovor je jednostavan – ako ne bude lustracije, Srbija nikada neće postati uređena, pravna, demokratska država – kaže za Danas Bojan Pajtić, bivši premijer Vojvodine.

Zoran Đinđić je želeo lustraciju, podseća, posle smene Miloševićevog režima, po uzoru na bivše države Varšavskog pakta.

– Nažalost, za tako nešto nije imao većinu u DOS-u. Da je bilo lustracije, odnosno zabrane bavljenja javnim poslom za one koji su učestvovali u vlasti koja je gušila ljudska prava i slobode bilo – danas ne bismo živeli u Srbiji u kojoj je apsolutnu moć za sebe prigrabio Miloševićev ministar informisanja. Verujem da svi oponenti režima danas ovo razumeju, što nije bio slučaj 2000. godine. Treba se voditi kombinacijom poljskog i češkog modela – lustracija mora obuhvatiti ne samo političke, nego i bezbednosne, medijske, prosvetne i druge strukture koje su u službi zla (kao što se dogodilo u Poljskoj) i mora biti brza, efikasna i sa automatskom primenom (kao u Češkoj) – zaključuje Bojan Pajtić.

Profesorka Stojković: Vučićevo vreme prošlo i osim represije nije mu ništa preostalo

 

kosovo-online.com

Milivojević: Nema uslova za ozbiljan dijalog - Priština ne menja stavove, posebno oko ZSO

4–5 minutes

---

Bivši diplomata Zoran Milivojević izjavio je da je jučerašnji nastavak pregovora o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine pod pokroviteljstvom EU pokazao da nema uslova za ozbiljan dijalog ne samo zato što vlasti na Kosovu ne žele da formiraju ZSO, već se i uloga evropskog posrednika svela na „knjiženje" političkih poena, ali bez strategije kako nastaviti proces.

„Nažalost imamo nastavak procesa koji smo imali i sa prethodnim visokim predstavnikom. Nema ničega novog", izjavio je Milivojević.

Iz jučerašnjeg neuspelog nastavka dijaloga izvlači dva zaključka.

„Prvi je da nema uslova za neki ozbiljan dijalog jer prištinska strana ne menja stav. Drugi zaključak je da ni posrednici nisu pripremljeni. I novi posrednik je nastupao sa istih pozicija: važno je da se napravi dvojni sastanak i da se time 'uknjiži' jedan politički poen, ali bez rezultata", ističe Milivojević.

Podseća da je reč o trećem sazivu EU koji „nastupa sa istih pozicija".

„Imali smo dva neuspešna i sa (Federikom) Mogerini i kasnije Boreljom, Lajčakom, a sada imamo i sa Sorensenom. Na istoj smo poziciji", objašnjava ovaj diplomata.

Naglašava da je ključni problem što tema formiranja Zajednice srpskih opština više nije na „agendi" dijaloga.

„Srbija je poslala jasne poruke posle ova dva neuspešna bloka pregovora da nema nameru više da čini bilo kakve ustupke i da insistira na poštovanju ranije preuzetih obaveza. U prvom planu je ZSO i Briselski sporazum zato što je to uslov opstanka srpskog naroda i mogućnosti da se uopšte razgovara o bilo kojoj vrsti normalizacije", smatra Milivojević.

Smatra da je pitanje nepoštovanja svega do sada dogovorenog „zaoštreno poslednje tri godine" politikom Pokreta Samoopredeljenja i Aljbina Kurtija.

„Ona se nastavlja i praktično dovodi u pitanje opstanak srpskog naroda na tim prostorima i smisao pregovora na temu normalizacije i onoga što bi trebalo da bude osnov za neko političko rešenje", tvrdi Milivojević.

Kaže da potvrda toga dolazi i iz izjava Besnika Bisljimija nakon jučerašnje runde dijaloga.

„Bisljimi je bio vrlo jasan: ovo je poruka da imamo kontinuitet politike iako nemamo novu vladu, i da nema nikakvih uslova da se ta situacija poromeni, da ZSO uopšte ne figurira na bilo kojoj agendi koja podrazumeva nastavak pregovora o normalizaciji između Beograda i Prištine kada je reč o prištinskoj strani", navodi Milivojević.

Smatra da je problem šta o ovakvom pristupu misli evropski posrednik u dijalogu Peter Sorensen.

„Naprosto, bilo je jasno da juče neće biti rezultata. Bilo je jasno da Bisljimi neće o bilo čemu da razgovara. On hoće da razgovara samo o priznanju, barem mi se tako čini. Dakle, nije jasno šta posrednik o tome misli i kako misle u EU da se ovaj proces uopšte nastavi", kaže Milivojević.

Nekadašnji diplomata upozorava da ukoliko su dosadašnji sastanci bili „probni", tada je jasna i poruka.

„U tom slučaju nema smisla razgovarati o nastavku pregovora, o nekim novim sastancima ukolilko se ne promeni stav, prvo posrednika, a onda i prištinske strane vezano za ranije preuzete obaveze i za uslov bez koga, treba da budemo jasni, nema nastavka pregovora, a to je Zajednica sprskih opština", smatra Milivojević.

Precizira da je to „uslov svih uslova" koji dobija na težini aktuelnim događajima usmerenim prema srpskoj zajednici na Kosovu.

„On naročito dobija na težini kada imamo na dnevnoj bazi represivne mere prištinske administracije i kada imamo elemente nastavka svojevrsnog etničkog čišćenja srpskog naroda i onemogućava normalnog života", uveren je Milivojević.

Kao primer navodi jučerašnje zauzimanje objekata Pošta Srbije u Gračanici i drugim delovima Kosova.

„Ovo sa poštama je prosto znak da se od toga ne odustaje i u takvim uslovima je teško razgovarati bez garancija da Srbi uopšte mogu da računaju na normalan život. To je prva i osnovna garancija da možemo da razgovoramo o nekim drugim pitanjima koji se tiču normalizacije ili političkog rešenja", zaključuje Milivojević.