iskra.co
Драгош Вучковић: СВЕТСКА ЕКОНОМИЈА НА ИВИЦИ ПРОВАЛИЈЕ
darkon
21–27 minutes
Драгош Вучковић: СВЕТСКА ЕКОНОМИЈА НА ИВИЦИ ПРОВАЛИЈЕ
23.12.2025. - 11:39
Ако погледамо укупна светска економска и политичка догађања само од почетка ове године, са великом извесношћу се може тврдити да ће следећа година бити једна од оних судбоносних прекретница у светској историји. Помно пратећи у дво-деценијском континуитету актуелне економске и политичке процесе у свету, уочио сам више закономерности, које ће се у пуном светлу показати нарочито од следеће године. Прва и најважнија је фактичка супремација економије у односу на политику, јер економска кретања опредељују основне политичке смернице у свету. Сама пропаст западног неолибералног економског концепта, економско посустајање Колективног Запада и сви политички манерви којим они безспешно покушавају да се спасу од надолазеће велике економске кризе, само су доказ тога. Западне елите једноставно немају други излаз осим да покушају да своје нагомилане економске проблеме реше путем великих турбуленција. У свету већ побеђују нови, далеко успешнији нови економски концепти, поготову на Истоку ( Кина и Русија ), праћени својим специфичним политичким теоријама. Друга закономерност је да ни један економски концепт не може бити универзалан за цео свет, колико год то Колективни Запад упорно деценијски покушавао са својим неолибералним. Он ће бити неминовно замењен новим специфичним, са ослонцем на сличне и прихватљиве за сваку државу или регион, са нагласком на савременост, али обавезно комбинован са историјом, културом, традицијом сваке посебне државе или региона. Ове одразе новог мултилатералног економског, а и политичког поретка већ увелико имамо данас, стим што ће он већ од следеће године тек добити на замаху. Трећа закономерност говори о томе да никада овакви тектонски економски и политички поремећаји у свету, каквим присуствујемо данас, нису решавани на миран начин, већ великим светским економским кризама, као и крвавим светским и регионалним ратовима. Сваку велику економску светску кризу пратили су ратови, којима је губитничка економија на силу покушавала да из ње изађе. Очити доказ за то су и велики регионални ратови које имамо данас у свету, Украјина, Блиски Исток и др., али ће избијати и развијати се и нови ( Венецуела, Тајван на пр. ), како се ситуација у свету буде заоштравала. На нашу срећу нуклеарни бар за сада није опција. Четврта закономерност, после ових неминовних криза и ратова, говори о неминовном формирању нових светских институција, структура и елита, процес који је спор, али трајан и који, бар за један дужи временски период дефинише водеће учеснике у светској економији и политици.
Страховитим економским успоном Азије, а посебно Кине, тежиште економског раста ће наставити да се помера са Запада према Истоку, па ће нормално и удео ових земаља у већ постојећим или сасвим новоформираним међународним економским организацијама морати да се мења. Те организације пре или касније мораће да одражавају стварну глобалну расподелу економске моћи. Овај текст ће се потрудити да кратким прегледом глобалних носилаца економске моћи пружи потпору овим уоченим законитостима, а и да на посредан начин буде путоказ за излаз из тешке економске и политичне кризе у Србији..
Већ почетком наредне године, полако али сигурно креће дефинитиван расплет на узаврелој светкој економској и политичкој сцени, међутим са непредвидивом динамиком. Наилазак велике светске економске кризе ће вероватно коначно натерати Колективни Запад да са Истоком за преговарачким столом договори сфере утицаја и бар основна заједничка светска правила понашања, а да то нису она писана на Западу. Сами пра-почеци овог процеса су већ видљиви у покушајима успостављања мира у Украјини, те, наоко привлачне Трампове идеје Ц-5, Core-5, водећих најутицајнијих земаља ( САД, Јапан, Кина Русија и Индија ). Ово је заиста одраз реализма и жеље за изградњом нове међународне архитектуре без глобализације, али до праве и истинске је још доста далеко. Најпре треба сачекати да време одради своје, да се не испостави да је Америка овим само хтела да купи одређено време, док се не избори са својим економским проблемима и надолазећом кризом, па да, као „изузетна „ нација поново крене да заводи ред у свету.
НОВА ВЕЛИКА ЕКОНОМСКА КРИЗА
Данас присуствијемо судбоносним процесима на Колективном Западу који неминовно воде до отвореног срљања ка новој великој економској кризи, која може надмашити и Велику депресију из тридесетих година прошлог века. Ово реално можемо очекивати већ од наредне године, а што ће бити праћено потпуном урушавању неолибералног западног економског концепта и свега онога што носи са собом, даљим продубљивањем дужничког ропства огромног броја земаља, све већом економском и политичком раслојавању и поделом земаља, надолазећим великим социјалним потресима, те и неминовном сменом елита на власти, као продуктом свега овога. Почетак саме ове нове светске кризе вероватно ће бити сама инплозија, прва америчке, а онда и осталих западних економија, попут онога што се догађало са бившим СССР-ом. Ово ће се проширити неминовно на целу светску економију, а „црних лабудова", односно окидача вероватно биће истовремено више, од завршетка рата у Украјини, даљих заоштравања царинског рата и реакција светских берзи, појаве нове светске валуте ( евентуално златног јуана ), преко, већ поменутих, нових већих регионалних ратова у свету који су већ на видику, па све до овог најсвежијег покушаја конфискације руских девизних резерви од стране Колективног Запада.
Како је Колективни Запад из светске кризе 2008/9 изашао искључиво штампањем нових пара и која је само тако фактички замаскирана, без икаквих озбиљнијих структурних промена у западним економијама, посебно америчкој, ова нова светска економска криза ће се појавити буквално као њен наставак, али у много горем облику. Она ће бити сублимација кризе светског дуга, ресурса и америчког долара. Глобални тренутни дуг од око 350 билиона америчких долара, по некима и преко 400 билиона, који се само у овој години повећао за преко 20 нових билиона долара, те је сад 3 – 4 пута већи од глобалног БДП-а, сасвим довољно говори о озбиљности глобалне економске ситуације. Гро тог дуга је на страни земаља Колективног Запада, где наравно предњачи Америка, док управљање њиме сигурно да постаје један од главних изазова економске стабилности. Зар сва трвења око горње границе њеног јавног дуга, а што је постало једно од најважнијих политичких питања последњих година, није очит доказ супремације економије, односно потврда прве наведене законитости. Тим више што и сама даља ескалација америчког дуга, као и дугова Енглеске и Француске, може лако да буде такође један од окидача нове светске еконимске кризе. Поред наведеног, ова планина дуга ствара апсолутну зависност од инфлације, јер се без инфлације цео систем урушава.
Тренутно присуствујемо својеврсном економском парадоксу – сукобу монетарне инфлације са технолошком дефлацијом, где светска елита бежи из традиционалних облика богатстава и масовно улаже у опипљиву имовину, што је процес који указује на дубоку промену са далекосежним последицама за глобалну економију. При свему овоме цене реалне имовине, злата, земљишта, некретнина добијају све више на замаху, па ће ускоро постати недоступне и самој средњој класи. Источни економски гиганти, Кина, Русија и Индија, тешко да ће дозволити поновно преливање ове кризе у своја дворишта, поучени искуством кризе из 2008/9. Они се већ увелико спремају за надолазећу кризу, ширећи и учвршћујући своју међусобну економску сарадњу углавном у сопственим валутама, као и своје заједничке економске институције и спроводећи снажан процес дедоларизације.
КОЛЕКТИВНИ ЗАПАД
Делим мишљење наших угледних аутора који већ о Америци говоре као о империји у банкроту, јер без обзира што је она имала и још увек има огромне користи од прилива капитала из читавог света, тешко је очекивати да се ишчупа из дужничке замке коју је сама створила. Већ се усталила динамика да САД на сваких десет година више него удвостручује свој јавни дуг, што је погубно. И од самог врха америчке власти већ допиру признања да је „ера неспорне доминације Америке завршена". У том даљем њеном паду, који ће се тек убрзати наредне године, њена владајућа елита вуче тотално ирационалне потезе, где у царинском рату, односно „трговинском покеру" са целим светом покушава да спасе своју посрнулу економију. Ресурси за то су јој врло ограничени, а и времена је све мање, док са друге стране прете енормне штете за њу саму, пошто се основни економски параметри, овим мерама, уопште нису побољшали. С једне стране, овај царински рат, углавном усмерен на Кину и њено „економско обуздавање", постигао је доста скромне ефекте, а са друге, онај наметнут савезницима, првенствено ЕУ, Јапану и Јужној Кореји, створио је код њих само додатно неповерење и незадовољство. Не може се ни једна велика економија, па ни америчка, одбранити од неминовног пада завођењем својеврсног харача у свету, како супарничкој, тако и савезничкој страни.
Комбинација великог буџетског дефицита са абнормалним федералним дугом, коме прети експлозија, сигурно доводи и тек ће довести и сам амерички долар, као водећу светску резервну валуту, у доста тежак положај. Његова хегемонија наравно да се неће окончати преко ноћи, она ће још потрајати, процес дедоларизације ће бити трајан, без обзира на спорост и ширину захвата. Сама америчка владајућа елита на челу са непредвидивим Трампом, је релативно брзо увидела сав ћорсокак у који воде ови исхитрени и непромишљени економски потези, па су већ од ове јесени почели да стижу од ње и неки нови сигнали.
Најпре је чувена стратешка РАНД корпорација препоручила да САД одустану од „апсолутне победе" над Кином, као и да прихвате политику једне Кине, предлажући нови „модус вивенди" између ове две силе. Наиме САД су се помириле са чињеницом да их је Кина економски превазишла по већини показатеља, а и на војном пољу да немају шансе у сучељавању са њом. Као надоградња недавно је стигла и готово револуционарна нова Стратегија националне безбедности, коју прати тотални заокрет од свих досадашњих и којом се САД одричу од улоге глобалног хегемона, са залагањем за светски систем „равнотеже снага", без светског центра, са суверенитетом свих земаља на првом месту, са завршеном ером масовних миграција, без даљег ширења НАТО-а, за „мир кроз снагу", као основном одредницом, са Русијом као партнером и хитним решавањем украјинског рата, са Кином као главном егзистенцијалном претњом, али која мора бити обуздана на економском пољу, са индо-пацификом као кључним геополитичким бојиштем у будућности и многим другим. Све ово је итекако охрабрујуће, само да не буде то панично тражење предаха док САД не испливају из жестоке надолазеће економске кризе. Дубоко сам уверен да су ово очајнички потези једне опадајуће светске империје, која на време није препознала тренутак када треба да крене са повлачењем кући, која се једноставно „преадутирала" у светском преферансу, пренапрегла до пуцања, а све у силној жељи да вечито глуми светског економског, политичког и војног „шерифа". У економији то је већ постала Кина, док улогу војног, полако, али сигурно, преузима Русија.
Амерички „млађи брат", ЕУ је тренутно вероватно у још већим економским проблемима, потпуно заглављена између Трампових, односно царина „старијег брата" и кинеског технолошког напретка. Водећа немачка привреда стагнира већ четврту годину, при чему полако посустају и водећи гиганти, постајући тако оличење њене слабости. Трампов бесомучни харач, од 15% царине, стотина милијарди долара обавеза за улагање у САД и куповину америчких енергената, на који је ЕУ сама пристала, као и својеврсни „кинески шок" којим су погођене, ЕУ компаније више реално не могу парирати на светском тржишту конкурентима из Кине, Индије, Бразила, Мексика и др. земаља. На овај начин ЕУ је и дефинитивно постала највећи вазал САД-а у историји, чиме је увелико повећала вероватноћу своје економске рецесије.
Са пуно разлога управо западни аутори већ отворено најављују будуће грађанске ратове у ЕУ, који се најпре очекују у Енглеској и Француској, а што ће бити продукт социјалне нестабилности, економске стагнације и пада, као и кукавичлука и неспособности владајућих елита које немају ама баш никакву идеју како из овога изаћи. Додао бих слободно овоме и страховити пад демократије и слободе говора, као два основна стуба на којима је ЕУ подигнута. На све ово дошао је недавно и нови болан ударац из САД-а кроз већ наведену нову Стратегију безбедности, у којој САД виде данашњу Европу као савез националних држава којима управљају патриотске странке, ударајући тако у саме темеље њених институција. Овом стратегијом САД само верификују своје фактичко повлачење из Европе и остављају практично Украјину у старетељство ЕУ, јер „европски савезници поседују значајну предност у односу на Русију у готово сваком погледу, осим у нуклеарном оружју". Трамп овим дефинитивно огољује Бриселску елиту заједно са њеном „кулом од карата" коју је годинама градила. Из свих ових разлога велики сам скептик што се тиче даљих економских кретања кризе у ЕУ, сви су изгледи да им она тек сада надолази у пуном капацитету.
Колективни Запад је тако постао егзактни пример где се оцртавају све оне наведене четири законитости из уводног дела текста. Без обзира на све покушаје да он врати свој ранији неприкосновени економски статус у свету, што се лепо види и у наведеној Трамповој стратегији која се бави и јачањем енергетских капацитета, повећањем производње и „реиндустријализације", све су то само партикуларни покушаји оживљавања већ потонулог неолибералног западног концепта. Без крупних структурних економских промена и замене овог пропалог система неким новим савременијим и хуманијим моделом, Колективни Запад ће и даље бити у економској и политичкој дефанзиви у свету. Бојим се да његове актуелне владајуће елите нису ни мало спремне на тај корак, јер би он истовремено значио страховити губитак њихове моћи.
КИНА, РУСИЈА, БРИКС
Економски нагли успон Кине, о коме су написане читаве студије, јасан је доказ посебно прве две наведене законитости. На овом месту је сасвим довољно констатовати да су две највеће светске економије у протеклих четврт века буквално замениле своја места, при чему је, по подацима из 2024 год., БДП Кине сада за преко 30% већи него у САД. Обим економског и техничког капацитета Кине најмање је дупло већи од оног у САД, кинеска потрошња по паритету куповне моћи се удвостручује, подижићи стварни обим њене економије на двоструко већи ниво од америчког. Кинеска индустријска производња премашује америчку више од четири пута, добијајући технолошку битку са остатком света. Она постаје глобални лидер у развоју вештачке интелигенције, ослањајући се на сопствене технологије, као и у роботици, где је јача од остатка света заједно, што јој обезбеђује несметан даљи развој.
Сада долазимо до круцијалног питања, шта је формула овог успеха? Одговор је врло прост – у начину организације целокупног економског или привредног система, у адекватном капиталистичком, предузетничком економском моделу, синхронизованог са комунистичким политичким уређењем. Деценијска супремација овог економскиг модела, праћена енормним привредним растом, нормално да је постала кост у грлу Колективног Запада. Када су се Трампове царине показале скоро непродуктивним у њеном економском обуздавању, кренуло се ратном претњом око Тајвана, где САД вешто сада потурају Јапан, за овај нови „прокси рат" за неопходне ресурсе.
Сви су изгледи да Русија сигурно побеђује у свом „прокси рату" са Колективним Западом, рату који је и покренут небили се исти тај Запад дочепао изузетних украјинских ресурса. Но економска ситуација у Русији је реално далеко од кризне, за 90% популације земље рат не утиче на свакодневни живот, с обзиром на критичну важност економске подршке Кине и Индије. Већина процена економских параметара показује да не постоји ни један забрињавајући макроекономски показатељ, те да следи наставак економског раста, додуше нешто споријег. Све ово само показује да историјске западне санкције нису оштетиле Русију, већ су је само ојачале.
Међутим, нереално је очекивати да даљи наставак украјинског рата и западних санкција неће утицати на економску стабилност Русије у будућности, кроз даљи раст камата, мањак производних капацитета и квалификоване радне снаге ван сектора одбране, мањих прихода од нафте, а све већих издвајања за војску. Тим пре што је што је њена економија почетком овог рата доживела структурну трансформацију, од деценијске усмерености ка Западу, до добрим делом милитаризоване економије сада окренуте Истоку. Губитнички Запад отуда и покушава да Русији зада ових дана још један ударац који је се огледа у плану конфискације њених девизних резерви, које привремено поседују, како би помогли Украјини, а што прети да изазове глобални финасијски домино ефекат. То би само подстакло даљу дедоларизацију у светској трговини, док би и евро лако могао да доживи додатно смањење свог статуса.
БРИКС+ се тренутно сматра највећом економском групом на свету, која по већини економских показатеља надмашује чувени Г-7. Као група земаља незападног света, она је, кроз своју постепену институционализацију, постала, уз ШОС, најбољи показатељ глобалног обухвата мултиполаризма. На њему самом, као и на његовим главним чланицама, Кини, Русији, Индији, Бразилу и Јужној Африци, лако могу да се уоче наведене законитости, само грубим погледом на њихов досадашњи економски развој. Свакако да унутрашње поделе, услед различитих националних интереса, а посебно огромног притиска Колективног Запада, највише на Индију и Бразил, ометају јединство БРИКС-а и његову способност да оспори доминацију САД и долара. Ту је и покушај солирања саме Кине са промоцијом сопственог економског модела унутар БРИКС-а и глобалне улоге јуана.
Свесни свих ових отпора, лидери БРИКС-а, су се, бар за сада, посветили проширењу финансирања у локалним валутама, диверсификацији извора финасирања и јачању међусобне сарадње у трговини. У овогодишњој декларацији БРИКС-а из Рија је стратегија економског партнерства до 2030 год., која појачава улогу Нове банке развоја и иницијатива под називом Нова инвестициона платформа, са ширењем плаћања у нациналним валутама, те нова концепција берзе житарица, а све у жељи да се створи економска независност од Запада. У силном страху од губитка хегемноније долара , коју већ пореди са губитком светског рата, Трамп се промтно обрушио на целу ову палету економских иницијатива у којој нема, гле чуда, америчког учешћа. Многи угледни економисти се, међутим, слажу да време БРИКС-а тек долази, те да Америка неће моћи довека да му прети.
КА НОВОМ ЕКОНОМСКОМ КОНЦЕПТУ
Пад западног неолибералног економског концепта натерао је многе водеће светске економисте и филозофе да се озбиљно позабаве његовом заменом. Према Арноа Орану, ми улазимо у један од периода поновног подешавања капитализма, од слободне трговине ка „оружаној трговини", карактеристичној за меркатнилизам, чије нормално стање стални сукоб, војни или другим средствима принуде. Огромни успон Кине, са економским и политичким системом другачијим од западног, схваћен је као хегемонистички изазов, па се перцепција Запада постала много радикалнија и ратоборнија у свету ограничених ресурса. Други пак најављују неминовну трансформацију овог концепта у такозвани надзорни капитализам, док Јанис Варуфакис отворено најављује технофеудализам, као облик производње и дистрибуције који покреће капитал у облаку и који тржишта земењује феудима у облаку ( као што је Амазон ), а капиталистички профит рентирањем облака. Таквом капиталу је неоходна нова идеологија која би га оправдала. Дубоко сам уверен да су све ово само покушаји да се преживели неолиберални економски концепт просто „репарира", поправи и оживи, без неопховних структурних промена које би промениле његове основе. Са тим основама, које се огледају у слободном тржишту, либералној демократији, филозофији индивидуализма, светској култури и др.,он је заиста доживео да удари о зид својих граница раста и буде приморан на велику дефанзиву. Међутим, водећа глобалистичка западна структура уопште о томе не размишља, она је изгледа одложила успостављање светске владе и усвојила привремени пројекат сукоба цивилизација, не борећи се више против национализма и мултиполарности, већ их форсирају како би дошло до општег рата, како то суморно одсликава Александар Дугин.
Нове идеологије, које долазе након краха неолиберализма, како то лепо запажа Бранко Милановић, неће бити универзалне за цео свет, већ патрикуларистичке, ограничене по обиму – географски и политички- и усмерене на одржавање хегемоније тамо где владају, без претензија да своја начела учине универзалним. Како би се избегли њихови међусобни сукоби, по њему, неоходно ће бити прихватање бар ограниченог скупа основних принципа, односно немешање у унутрашње послове и одсуство агресије. Враћајући се поново на уводни део овог текста, сасвим је реално очекивати, и то у скоријој будућности да свака држава или регион усвоји свој одговарајући економски концепт, који ће бити поткрепљен и адекватном политичком идеологијом, што је дефинисао Дугин. На то ће на крају бити и натерани, јер ће саме последице надолазеће економске светске кризе бити разорни. Кинески модел је можда тренутно најбољи пример, без обзира на бројне западне критике, које упозоравају да се она сада суочава са преломним тренутком свог развоја, услед споре и болне транзиције ка виској технологији, иновацијама и домаћој потрошњи, те да може лако искусити сопсвени „кинески шок" , овог пута изнутра, што би уздрмало цео глобални економски поредак. Русија свој модел, заснован на великој улози државе у функционисању капиталистичког економског система, још увек дотерује, усмеравајући га све више на традиције евроазијатства, те у неоконзервативизму и неоевроазијатству тражећи исходиште своје нове и живе идеологије у сучељавању са Западом.
Дубоко сам уверен да Србија, као и читав наш регион, морају промтно мењати свој економски модел развоја. Он мора црпети снагу из наше историје, обичаја, културе, али и прихватити корисна искуства других сроднијих модела. Овај постојећи неолиберални нас води све дубље у економско западно ропство и све ће мо више бити изложенији великој економској кризи која ускоро долази. Идеолошки Србија би морала опстати на демократским коренима, са израженом социјалном и солидарном нотом, вишевекторски усмерена у овој ери мултиполарности, али првенствено упућена на старе, историјске и проверене савезнике. Неће још пуно воде протећи Дунавом док се на њему не буду почеле да кроје нове сфере утицаја.
У Београду, децембар 2025 год. Мр. Драгош Вучковић
