Косово ауф дојч

Косово ауф дојч
Суморна
немачка анализа ситуације на Космету: друштво огрезло у корупцију и
држава коју контролишу припадници организованог криминала

Бундесвер наручио анализу: немачки војник над Призреном (Фото Бета)

Заборавите на тренутак преговоре о статусу. Краткорочне прогнозе за
Косово су непоправљиво суморне: економија у јадном стању; све више
младих људи „који су за једино занимање изабрали криминал”;
неподношљиво висок природни прираштај; друштво огрезло у корупцију и
држава коју контролишу припадници организованог криминала. Ово су
закључци студије на 124 странице под насловом „Операционализација
реформе безбедносног сектора на западном Балкану”, коју је од Института
за европску политику наручио немачки Бундесвер, а предата је у јануару.
Текст се овог месеца појавио на једном блогу са ознаком „само за
интерну употребу”.

Под условом да може да се избори са стравично компликованим
Amtsdeutsch– званичним немачким језиком – који се види већ у незграпном
наслову, читалац добија јасан увид у стање на Косову.

Из немачког текста без емоција повремено избије зрнце сасвим људског
нервирања због непопустљивости косовског народа. То ме је подсетило на
један сусрет од пре 44 године у кафетерији пуној мува у приштинском
хотелу „Косовски божур”, где је један једини гост испијао пиво.
Представио се као инжењер из Немачке, а на моје питање шта ту ради
одговорио: „Ich verbloede – „Распамећујем се.” (Или, правим будалу од
себе.)

У поменутом тексту аутори објашњавају да се немачки интерес на
Косову заснива на његовој „географској близини” и на томе што Немачка
даје највише војника и новца за ту покрајину. Неуспех би значио
„неизмерне ризике за будућу спољну и безбедносну политику” Савезне
Републике.

Аутори истичу да „међународна заједница гротескно негира реалност” у
вези с Косовом, и уз то упозоравају на „нови талас немира који би у
великој мери могли да премаше ниво досад виђеног насиља”.

Радећи на овом истраживању, аутори са Института, Матијас Јоп и Сами
Сандави, за шест месеци су разговарали са 70 експерата и претраживали
су постојећу литературу о Косову.

По њиховој анализи, политички немири и герилске борбе деведесетих
година прошлог века утицали су на суштинске промене које они називају
„преокретом у социјалној структури косовских Албанаца”. Последица је
„друштво грађанског рата, у којем људи склони насиљу, необразовани и
поводљиви, могу да направе велики скок на друштвеној лествици у једној
на брзину формираној солдатески”.

„То је мафијашко друштво”, засновано на „заробљавању државе” од
стране криминалних елемената. („Заробљавање државе” је појам који је
2000. сковала група аналитичара Светске банке да опише земљу у којој су
се корумпирани финансијски моћници докопали владајућих структура. У
овој студији тај појам се повезује са Ђукановићевом Црном Гором због
шверца цигарета и са Словенијом због шверца оружја којим је управљао
Јанез Јанша.) „На Косову постоји потреба за коренитом променом елите”,
каже се у студији.

По дефиницији аутора, организовани криминал на Косову „састоји се од
организација које имају герилска искуства и шпијунске експерте, а
располажу милионима евра”.

Они цитирају један извештај немачке обавештајне службе о „најближим
везама између главних доносиоца политичких одлука и моћне класе
криминалаца” и наводе имена Рамуша Харадинаја, Хашима Тачија и Џавита
Халитија као компромитоване лидере које „у земљи штити посланички
имунитет, а у иностранству међународно право”. Они с презиром наводе
изјаву бившег шефа Унмика (2004–2006) Сорена Јесена Петерсена, који је
за Харадинаја рекао да му је „близак лични пријатељ”.

Унмик је, додају они, „у великој мери део локалног проблема”. Истичу
да није успео да поправи снабдевање Косова струјом и наводе озлоглашене
случајеве корупције који су га удаљили од косовске јавности, дајући му
имиџ непријатељске колонијалистичке управе. Они пишу да су се и у Унмик
и у Кфор убацили агенти организованог криминала који унапред
упозоравају своје вође на предстојеће рације. „О већини инцидената се
не извештава због страха од одмазде”.

Као негативна открића наводе следеће:

• 40.000 недовршених криминалних случајева у правосуђу.

• Мали број истрага о корупцији: 10-15 годишње.

• 400 бензинских пумпи (150 би било довољно) од којих многе служе као параван за борделе и препродају девиза.

• У Косовској полицијској служби владају страх, корупција и нестручност.

Студија оштро критикује САД што су „дозволиле да криминалци побегну”
и што су „спречиле европске инспекторе да раде”. Због тога су
Американци „подложни уценама”. Помињу се „тајни затворски објекти ЦИА”
у бази Бондстил и критикује се америчка војна обука за косовску
полицију, коју је одобрио Пентагон. Одвојено се наводи изјава
неименованог званичника који је за заменика шефа Унмика, Американца,
рекао: „Главни задатак Стива Шука је да се једном седмично напије са
Рамушом Харадинајем”.

Имајући на уму ситуацију с криминалом, аутори закључују да ће,
„решавањем питања статуса и сукцесивним повлачењем међународних снага,
криминални елементи бити ближе неко икада свом циљу тоталне контроле
над Косовом”.

Нека од суморних открића немачке студије односе се на економију:

• Све мање новца стиже од рођака из иностранства, што је основни
извор прихода за многе косовске породице и тренутно се процењује на
износ од 560 милиона евра годишње.

• 88 одсто земље сада је у приватном власништву, што значи
уситњавање парцела, обично међу браћом, и утиче на мање успешну
пољопривреду.

• Масовно ницање невладиних организација – сада их је 2.400 – од којих велика већина постоји из сумњивих разлога.

• Непријатељска клима за стране инвеститоре, које плаше политичка
нестабилност и моћ мафијских структура. Кључно питање на Косову јесте
„неисцрпан број младих без будућности, а то значи спремних на насиље”,
каже се у студији. Једино решење да се изађе накрај са овим „бујањем
омладине” јесте да се отворе северне капије Европе за младе Косоваре
који траже посао, кажу аутори.

Поводом предстојећег преноса надзора са УН на Европску унију, аутори
упозоравају: „ЕУ је у опасности да сувише слепо прати неуспешне
Уједињене нације и да се распадне под наслеђеним теретом уколико не
буде јасно раскинула са праксом и методама Унмика”. Један од експерата
које су интервјуисали рекао је то без увијања: „ЕУ ће наследити од
Унмика продавницу пиротехнике која је пуна пироманијака”.

По процени аутора, ни НАТО ни ЕУ или УН нису, изгледа, способни за
самопреиспитивање, а још мање за самокритику. Аутори износе општи
утисак да се у свим међународним организацијама које се баве Косовом
налазе самозадовољни, нестручни људи.

По њиховом опису, Косовари се исто тако уздају у легенду – у њиховом
случају о историјској експлоатацији – да ће све одједном бити добро
када коначно буду добили независност. У прошлости су Косовари били у
ситуацији да увек криве неког другог за своје проблеме, што су и
чинили: Отомане, Југословене, Србе. Сада су почели да окривљују Унмик.
Али шта ће бити када буду могли да криве само себе?

Дејвид Бајндер

-----------------------------------------------------------

Из извештаја Института за европску политику

– Косово је један од најсиромашнијих региона у Европи... Велике наде
полажу се у експлоатацију природног богатства: угља, олова, цинка,
хрома, кадмијума, сребра и злата. Према проценама независних стручњака,
само у руднику Трепча, на северу Косова, крију се резерве вредне 25
милијарди евра. Овоме треба додати и резерве угља процењене на 8,7
милиона тона, које се налазе на неколико метара испод површине земље,
због чега се лако могу експлоатисати.

– Утицај активности организованог криминала на косовску економију
оцењује се као астрономски. Према опрезним проценама Директората за
организовани криминал, дневни обрт косовског организованог криминала
износи 1,5 милиона евра (550 милиона евра годишње), што је више од
четвртине садашњег бруто друштвеног производа који је, иначе, вештачки
створен уз огромну финансијску помоћ из иностранства.

– У САД је
албанска мафија чврсто стала на ноге, а, према сазнањима ФБИ, озбиљно
угрожава послове Коза ностре у Њујорку (организовање илегалних игара на
срећу). У центру је организација Рудај коју ФБИ, с пуно респекта, често
означава као шесту мафијашку породицу у Њујорку (поред пет
италијанских). На њеном челу је „ујак” Алекс Рудај, осуђен у јуну 2006.
године. Поред тога, постоји и организација АБИ под чијим окриљем делују
банде младих и мафија. Процењује се да ова организација има око 26.000
чланова од којих је пет хиљада ратних ветерана с Косова.



[објављено: 16.08.2007.]


http://www.politika.co.yu/detaljno.php?nid=37794

Powered by ScribeFire.

Dejvid Bajnder, Da li je iko čuo buć

Dejvid Bajnder

Da li je iko čuo buć

Čini se da je Srbija, uz veliku pomoć Putina, uspela da torpeduje Ahtisarija, parališe Savet bezbednosti i zaustavi albanski pohod ka nezavisnosti. Bar na trenutak

Sećate li se kako su zimus i proletos stajale stvari sa kosovskim pitanjem? Jedva da je i jedan jedini dan prošao bez neke izjave ili predviđanja da će rešenje biti postignuto u roku od nekoliko dana, nedelja, jednog meseca. Nezavisnost je bila na pomolu, odmah tu, iza ćoška. Kondoliza Rajs, Nikolas Berns, Danijel Frid, Frenk Vizner i onaj jadni Majkl Polt izlazili bi pred mikrofone i kamere sa prividnom sigurnošću biblijskih propovednika, i u to se zaklinjali u ime Bušove administracije. Njihove reči su kao eho ponavljali zagovornici nezavisnosti Kosova (neke od njih Albanci i plaćaju) poput Ričarda Holbruka, Mortona Abramovica, kongresmena Toma Lantoša i Januša Bugajskog. I samo su se ti Amerikanci oglašavali.

Onda je 3. aprila Marti Ahtisari podneo Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija svoju verziju rešenja – rezolucije. Da li je tog trenutka iko čuo „buć”, kao da je nešto bačeno u Hadson, tamo iza zgrade UN?

Od tada se tišina zgušnjava.

Čini se da je Srbija, uz veliki podsticaj Vladimira Putina i njegove ekipe veštih diplomata, uspela da torpeduje Ahtisarija, parališe Savet bezbednosti i zaustavi albanski pohod ka nezavisnosti. Bar za trenutak Srbija tako može da se nada da će moći da postigne više nego što je zimus mogla očekivati, dok se kosovski Albanci, opet, ne mogu nadati da će ostvariti ono na šta su računali, još koliko minulog aprila.

Sada imamo pauzu. (Jednom Amerikancu to može da prizove u sećanje prvi veliki reklamni slogan Koka-kole, još iz 1929. godine: „Pauza koja osvežava”.)

Šta možemo očekivati kad se ta pauza, negde na jesen, završi? Spoljnopolitička predviđanja su opasna, posebno kad je reč o Balkanu. Ipak, mislim da možemo uočiti nekoliko promena koje bi mogle da utiču na raspravu o Kosovu.

Čak i pre no što se početkom jula sastao sa Putinom u državi Mejn, predsednik Buš je, kako izgleda , bio u procesu smanjivanja planova SAD za Kosovo, što ga je dovelo u jednu od onih tipičnih „Šta li sam zapravo mislio kad sam to rekao” situacija. U Rimu je 9. juna rekao: „Što se tiče rokova, za njih nema potrebe”. Samo jedan dan kasnije, u Tirani, zaboravio je da je uopšte pomene reč „rok”, pa je kazao: „Pitanje je da li će se voditi ili se neće voditi beskonačni dijalog o temi o kojoj smo mi već doneli svoj sud. Mi verujemo da Kosovo treba da bude nezavisno”. Nešto kasnije, rekao je i ovo: „U nekom trenutku, morate da kažete: Što je dosta – dosta je, Kosovo je nezavisno”.

Nije poznato da li je u Mejnu izneo Putinu te svoje tugaljive misli. Bilo je, međutim, jasno da su dvojica predsednika odlučila da se ne zapliću u to pitanje već da ga delegiraju svojim šefovima diplomatije.

Konačno je, makar na trenutak, kosovsko klatno doseglo takvu visinu među velikim silama kakvu nikada ranije nije uspelo da dosegne.

Pojavio se i drugi činilac koji bi mogao da ima izvesnu težinu u narednoj fazi rasprava o Kosovu: pad političkog uticaja SAD kako se bliži kraj mandata predsednika Buša.

U junu su objavljeni rezultati jednog istraživanja javnog mnjenja koje je obavio centar Pju anketirajući po 1.000 ispitanika u 47 zemalja: pokazalo se da u 26 zemalja ne vole Sjedinjene Države. Nemci, Francuzi, Kanađani i Britanci kažu da imaju više poverenja u Putina nego u Buša. Dve trećine Nemaca kažu da im se ne sviđaju američke ideje o demokratiji. Tri četvrtine anketiranih Francuza imaju isti stav.

Deluje logično da bi se takva osećanja tu i tamo mogla prevesti u ravan vladine politike.

Ipak, Bušova administracija i dalje je neosetljiva za tuđe interese i opredeljenja. Izgleda je je Kondoliza Rajs jedna od najneosetljivijih. Evo šta je izjavila 28. juna, na sastanku Američko-indijskog poslovnog saveta: „Šta uopšte znači nesvrstanost? Taj pojam je izgubio značenje. Niko se ne svrstava uz interese i moć jednog ili drugog bloka, već uz zajedničke ljudske vrednosti”.

Sutradan je indijski ministar spoljnih poslova Pranab Muherdži ledeno uzvratio: „Indija je jedan od osnivača pokreta nesvrstanih i ubeđena je da je taj pokret bitno doprineo borbi protiv kolonijalizma i aparthejda”.

Autor je dugogodišnji bivši dopisnik „Njujork tajmsa” iz Beograda

[objavljeno: 07.07.2007.]





Copyright by NSPM, http://www.nspm.org.yu/debate_2007/2007_bajnder2.htm

Powered by ScribeFire.

SRPSKO OGLEDALO: FELDMARŠALU IMA KO DA PIŠE

SRPSKO OGLEDALO 93

 

Oliver Vulović

 

FELDMARŠALU IMA KO DA PIŠE

 

Dok , devetog maja, Evropa slavi Šumanov plan kojim je
1950 godine započeto stvaranje današnje EU, Srbija bije odlučnu bitku za
propast jednog drugog evrospkog plana , Ahtisarijevog, koji se po svom
legalističkom bazisu, stilu i formi  ne sukobljava samo direktno i sa svim
tekovinama Šumanovog plana nego i sa svim ostalim zvaničnim dokumentima,
deklaracijama i rezolucijama koje su evropske zemlje utkale u pravila
sopstvenog  pojedinačnog i zajedničkog funkcionisanja i postojanja nego i
uredjenja života kompletne planete. Srbija bije bitku protiv plana kojim bi pre
mogla da se podiči vlada u ime koje je , na isti dan ali 1945. godine,
nacistički feldmaršal Kajtel potpisao kapitulaciju. Na dan kada bi trebalo da
slavimo i evropski dan ujedinjenja ali i pobedu te iste Evrope i saveznika nad
fašizmom i nacizmom , pobede u kojoj su značajnu ulogu imali i Srbi, mi smo u
situaciju da sa nekadašnjim saveznicima i saborcima vodimo odsutne diplomatske
bitke u sprečavanju zaživljavanja jednog projekta čiji su duhovni i praktični
oci baš fašisti i nacisti , projekta rasparčavanja Srbije ili ti nezavisnog
Kosmeta.

 

Nekadašnji saborci hoće da nas stave pred izbor, 
ili ispunjavanje nekadapnjih Hitlerovih i Musolinijevih geostrateških zamisli
ili nam sledi sudbina evrospkih beskućnika koji će od kompletne Evrope sa
njenim fondovima i kulturom moći da budu bliski samo sa njenim ivičnjacima,
slivnicima, šahtovima, betonom, autobuskim stanicama i izlozima prodavnica,
dakle samo sa onim što nam se spolja može prikazati u kratkom periodu jedva
odobrene posetilačke vize. Poslovne vize će moći da dobiju samo oni koji tamo
budu pozvani na pregovore o modalitetima odlaganja evropskog djubreta u našoj
zemlji. Ako tako budemo vredno radili dvadesetak godina (ambasador Cobel) možda
jednog dana i EU odobri neki plan tešnjih veza ili privilegovanog susedstva sa
neposlušnom Srbijom koja je svoju evropsku budućnost i i evroatlantske
integracije suludo proćerdala ne poštujući briselske ultimatume i odrekla se
najbitnijeg dela svoje teritorije, najvažnijeg dela svog istorijskog pamćenja.
U tom magnovanjskom bauljanju jedva da smo i svesni i šta su nam sve uradili i
šta se sve pripremaju da nam urade, jer su već mnogo toga nam
nepodnošljivog  učinili. Konstruktivnost, objektivnost, realnost i milion
drugih lepih, za sada sa mekim oštricama tupih reči se šalje u etar ove države
ne bi li nam se nacionalna lobotomija uradila što lakše uz kreiranje
autosugestivnog osećaja apsolutne bezbolnosti i olakšanja. Nikom nije lako pa
ni onoj trojici tipova koji su i u vreme pisanja ovog teksta „pravili
vladu" dok se rusko ministarstvo spoljnih poslova bavi onim što treba da
radi srpsko a vladika Artemije radi ono što treba da rade Koštunica i Tadić a
neka Garda Cara Lazara se bavi onim što treba da radi Vojska Srbije. Evropska
kuća Srbiju gleda kao potencijalnog gosta kojeg najradje vidja samo kada mora i
to u stilu – komada ništa uneo, komada ništa izneo – kojem se toplo ponude
ostaci obroka i lepa reč ali i neskrivena srdačnost prilikom ispraćaja. Ima li
igde mesta za nas i da li nas iko želi je

pitanje koje se nameće sludjenom Srblju koristeći isti
način zamene teza kao tokom bombardovanja kada smo i pored rušenja nam države
nazivani agresorima, dok se u ovom slučaju namerno prenebegava činjenica da mi
imamo svoju kuću koju želimo da zadržimo celu i neoštećenu i da baš nije tačno
da  kod nas neće niko da dodje i da nemamo kome da odemo ako to nije EU.
Ako Amerika može da ima svoje „otpadničke države" pa po Bogu zašto ih ne
bi imala i EU koja se svojim ponašanjem na Balkanu ne razlikuje puno od
ponašanja prekoatlantskog velikog brata u ostatku sveta.Treba vredno vežbati
strogoću do momenta kada se osim spoljnih granica sa Alžirom naprave i
unutrašnje evropske granice kao nekada u SSSRu. Srbija je divan opitni prostor
za takve naume, a srpski narod dovoljno mali ili nedovoljno veliki da opit
izdrži. U ostalom koga bi 9. maja ili bilo kojeg devetog bilo kojeg meseca i
bilo koje godine u ovom mondijalističkom Novom svetskom poretku trebalo da bude
briga za srpski narod. Ne znam da li o tome razmišljaju i ona već pomenuta
trojica tipova tokom svoje partije pokera, okruženi poluzaintzeresovanim
kibicerima dok im ulog od osam miliona duša i preko stohiljada kvadratnih
kilometara bez obzra na tok igre se sam od sebe topi.

 

Jedno je sasvim jasno, da  je Kajtel znao šta će se
62 godine kasnije dogadjati potpis bi mu bio lepršaviji, stisak pera lakši i
mimika lica vedrija. Počivaj mirno Vilhelme, misle danas na tebe i tvoj Alber i
tvoj Marti, tvoj Oto i tvoji Ričard i Nikolas. Na žalost, iz sasvim drugih
razloga mislimo i mi, kada nas Šuman već nije predvideo.

 

Powered by ScribeFire.

OBRAĆANJE PREDSEDNIKA VLADE SRBIJE VOJISLAVA KOŠTUNICE SAVETU BEZBEDNOSTI UN

OBRAĆANJE PREDSEDNIKA VLADE SRBIJE VOJISLAVA KOŠTUNICE
SAVETU BEZBEDNOSTI UN

 

POLITIKA - SVET I MI - Utorak, April 03, 2007 23:15

 

KostunicaUN04_m Poštovani gospodine predsedniče,
poštovani predstavnici zemalja članica SB, gospođe i gospodo, Želim pre svega
da izrazim posebno poštovanje prema ovom visokom telu svetske organizacije.
Verujem da je prisutnim uvaženim predstavnicima država članica Saveta
bezbednosti dobro poznata činjenica da je Srbija stara evropska država. Ona je,
pored ostalog, bila član još Lige naroda, a jedna je od zemalja-osnivača
Ujedinjenih nacija. Sa svojom viševekovnom državnom tradicijom, Srbija je
učestvovala u izgradnji evropske istorije i izgradnji trajnih i univerzalnih
vrednosti sveta u kojem živimo. Tu pre svega mislim na suštinske vrednosti kao
što su vladavina prava i pravda.

 

Siguran sam da delimo zajedničko uverenje da svaka država
ima neprikosnoveno pravo, zagarantovano Poveljom UN, da za nju važe opšta
načela međunarodnog prava i elementarna pravda. Do danas niko nije pokušao da
ospori osnovni princip poštovanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta
međunarodno priznatih država, ili da prekrši princip nepovredivosti međunarodno
priznatih granica. Naglašavam da je to tako bilo sve do predloga Specijalnog
izaslanika Martija Ahtisarija, koji u tom pogledu predstavlja istorijski
presedan.

 

Srbija je već jasno saopštila da je Specijalni izaslanik
Ahtisari - suprotno načelima međunarodnog prava, suprotno Povelji UN, suprotno
Rezoluciji SB 1244, suprotno Završnom helsinškom aktu, suprotno Ustavu
Republike Srbije i suprotno elementarnoj pravdi - predložio da se otme 15 odsto
teritorije Srbije. Njegov predlog predviđa da se jednostrano prekroje
međunarodno priznate granice Srbije i da na njenoj teritoriji albanska
nacionalna manjina, u neposrednom susedstvu postojeće, stvori još jednu
albansku državu. Kada se jedna država i jedan narod suoče sa ovakvim pokušajem gaženja
prava i pravde, tada svaki građanin i cela zemlja pouzdano znaju i najdublje
osećaju da je u samim temeljima ugroženo njihovo državno i nacionalno
dostojanstvo.

 

Zato Srbija, gospodine predsedniče, odlučno odbacuje
Ahtisarijev predlog kao protivpravan i nelegitiman akt rasparčavanja države
Srbije. Nikada i niko nije Specijalnom izaslaniku mogao dati mandat da prekrši
princip suvereniteta i teritorijalnog integriteta i da promeni državne granice
Srbije. Istina je da je Generalni sekretar UN Martiju Ahtisariju poverio mandat
da bude posrednik u razgovorima za određivanje budućeg statusa srpske pokrajine
Kosovo i Metohija. Kao što je i istina da SB nije, niti je mogao, dati
Ahtisariju mandat da otvori pitanje državnog statusa Srbije, zato što to ne
dozvoljava Povelja UN.

 

Savet bezbednosti je pravo mesto da se Martiju Ahtisariju
postavi pitanje na čemu on zasniva svoj predlog da se prekrši princip
suvereniteta i teritorijalnog integriteta međunarodno priznatih država i da se
Srbiji, državi članici UN, na taj način otme značajan deo njene teritorije.
Pošto Specijalni izaslanik do sada o tome nije rekao ni jednu jedinu reč,
krajnje je vreme da saznamo pravni osnov ovakvog njegovog predloga. Naravno,
gospođe i gospodo, da svi znamo da, sve dok je na snazi Povelja UN, za ovakav predlog
ne može postojati pravni osnov. Kršenje prava ne može nikakvim objašnjenjem
postati pravo, niti onaj koji raspolaže silom može pravno nasilje da pretvori u
pravo.

 

Pravo pitanje glasi: zašto Ahtisari nije delovao saglasno
mandatu koji je dobio i zašto nije bio posrednik u vođenju razgovora koji su se
morali kretati u okviru Rezolucije 1244, odnosno Povelje UN? Umesto da bude
posrednik, Ahtisari je odlučio da napravi ultimativni predlog koji nema ni
najmanje dodirne tačke sa stanovištem Beograda i koji je direktno suprotan svim
važećim međunarodnim normama.

 

Onog trenutka kada se Specijalni izaslanik odlučio da
radi suprotno Povelji UN, pokazalo se da on i nema za cilj da pomogne da dve
strane postignu kompromisno rešenje. Nema sumnje da je Ahtisari svesno stao na
jednu, albansku stranu, i ponudio predlog koji zadovoljava interese samo
albanske strane. Kao dokaz najbolje može da posluži činjenica da je Srbija ovaj
plan bez ostatka odbacila, a albanska strana bezpogovorno prihvatila.

 

Srbija je, gospodine predsedniče, to hoću posebno da
naglasim, od samog početka veoma strpljivo pokušavala da Specijalnom izaslaniku
ukaže da je za uspeh njegove misije ključno da se pridržava dve osnovne
obaveze. Prva je da se razgovori moraju voditi u okviru Povelje UN, a to znači
puno poštovanje načela nepovredivosti međunarodnih granica i poštovanja
suvereniteta i teritorijalnog integriteta postojećih država. A druga je obaveze
bila da bude posrednik u pronalaženju kompromisnog, obostrano prihvatljivog
rešenja, a nikako zastupnik jedne, u ovom slučaju albanske strane. Očigledno je
da se Ahtisari, i pored našeg stalnog podsećanja, u potpunosti oglušio o ove
dve ključne obaveze. Zato je njegov predlog u direktnoj suprotnosti sa Poveljom
UN, zbog čega Srbija sa punim pravom insistira da Savet bezbednosti odbaci ovaj
predlog kao protivpravan i nelegitiman.

 

Upravo zbog nedostatka bilo kakvog pravnog osnova da se
Srbiji otme njena teritorija, sve češće se u poslednje vreme mogu čuti
upozorenja da će albanski separatisti i teroristi, ukoliko Kosovo ne dobije
nezavisnost, pribeći masovnom nasilju. Srbija pita da li SB može da pređe preko
otvorene pretnje nasiljem i, više od toga, da dozvoli da pretnja nasiljem bude
argument za stvaranje nove države na teritoriji već postojeće i međunarodno
priznate države. Srbija je uverena da je autoritet SB neprikosnoven u
odbacivanju svake pretnje i da će se ovo visoko telo najodlučnije suprotstaviti
posezanju za nasiljem kao sredstvom rešavanja kosovskog pitanja, kao što bi to
učinilo u slučaju bilo kojeg sličnog problema.

 

Koristim ovu priliku, gospodine predsedniče, da ponovo
nedvosmisleno ukažem svim uvaženim državam članicama SB da je Srbija potpuno
opredeljena da konstruktivno i odgovorno učestvuje u razgovorima za
pronalaženje kompromisnog rešenja za južnu srpsku pokrajinu. Od najveće je
važnosti da se uoče svi nedostaci u prethodnom pregovaračkom procesu i da se
novi međunarodni posrednik u potpunosti usredsredi na pronalaženje kompromisnog
rešenja, koje bi nužno moralo biti saglasno fundamentalnom principu očuvanja
suvereniteta i teritorijalnog integriteta države Srbije.

 

Srbija je potpuno uverena da je moguće pronaći takvo
kompromisno i istorijski pravično rešenje. Srbi i Albanci vekovima žive zajedno
i vekovima Kosovo i Metohija pripada Srbiji. Srbija ispoljava čvrstu i dobru
volju da albanska nacionalna manjina saglasno Rezoluciji 1244 ostvari suštinsku
autonomiju u pokrajini Kosovo i Metohija. To znači da bi, s jedne strane, bilo
omogućeno Albancima da u Pokrajini sami upravljaju svojom vlastitom budućnošću
i ostvaruju svoje interese, a Srbija bi, saglasno Povelji UN, zadržala svoj
suverenitet i teritorijalni integritet. Te dve stvari je apsolutno moguće
pomiriti. Za Srbiju bi u takvom slučaju bilo potpuno prihvatljivo da UN
nadgledaju sprovođenje i ispunjavanje suštinske autonomije Kosova i Metohije
unutar Srbije.

 

Koliko je ispravan ovaj pristup koji predlaže Srbija
najbolje se može videti ako postavimo pitanje, koja bi se nacionalna manjina
danas u svetu usudila da odbaci ovako definisanu suštinsku autonomiju. Verujem
da smo svesni da će - ako se jednom napravi presedan, i ako se nacionalnim
manjinama jednom da pravo da, razbijajući postojeće države, krše Povelju UN -
to značiti da je svet prešao Rubikon. Nema sumnje da se iz ovakvog presedana
mogu izroditi krajnje opasne posledice po mir u svetu.

 

Zato stav Srbije glasi da je nužno započeti novi
pregovarački proces sa novim međunarodnim posrednikom, kao i da se moramo
usredsrediti na raspravu o najboljem obliku suštinske autonomije za Pokrajinu.
Ponavljam da su Srbi i Albanci vekovima živeli zajedno i da je nedopustiv
zaključak albanskih separatista da je nemoguć zajednički život. Istinska
demokratska načela i opšteprihvaćeni princip multietničnosti podrazumevaju
podelu odgovornosti za zajednički život. U toj podeli odgovornosti albanska
strana bi preuzela sve nadležnosti iz dogovorene suštinske autonomije. Širom
sveta su pronalažena različita rešenja za ostvarivanje autonomije nacionalnih
manjina i nedopustivo je da, samo u jednom slučaju, samo jedna manjina dobije
ekskluzivno pravo da stvori državu, i da samo za tu manjinu ne bude dovoljan ni
najviši oblik autonomije.

 

Vreme je da stvari postavimo na pravi i valjan način i da
započnemo neposredne razgovore Beograda i Prištine. Nažalost, do sada, i pored
insistiranja Beograda, do takvih razgovora zapravo nije došlo. Više puta je
ponavljana činjenica da je dosadašnji međunarodni posrednik Marti Ahtisari, pre
nego što je dao svoj predlog, organizovao samo jedan sastanak na kojem je
razgovarano o statusu Pokrajine. Ako se svi slažemo da je kosovski problem
složen, podrazumeva se da se takvo pitanje ne može razrešiti na jednom jedinom
sastanku. Zato je potrebno iskazati čvrsto opredeljenje da kontinuirani dijalog
dve strane do postizanja obostrano prihvatljivog sporazuma bude jedini način
utvrđivanja budućeg uređenja Pokrajine, i - što je posebno važno - da to bude
put koji je obavezujući za sve strane. Ako jedna strana ne želi dijalogom da
dođe do rešenja, već preti nasiljem, moraju se definisati jasni mehanizmi da se
teror onemogući, odnosno sankcioniše.

 

Poštovani gospodine predsedniče, Srbija danas konkretno
predlaže da osnova za novi pregovarački proces bude sveobuhvatan razgovor o
sprovođenju važeće Rezolucije 1244. Pravi je trenutak da objektivno sagledamo
da li su i u kojoj meri do sada ostvareni obavezujući uslovi koji su jasno
definisani ovom Rezolucijom. Još konkretnije, Beograd u punoj meri podržava
inicijativu Rusije da SB odredi svoju misiju koja bi posetila Srbiju i na licu
mesta se uverila u dosadašnji stepen ispunjenosti obaveznih standarda. Na prvom
mestu bi misija SB mogla sama da se uveri koliko se prognanih Srba za ovih osam
godina vratilo u Pokrajinu. Dobro je poznato da je od 1999. godine više od
200.000 Srba prognano iz Pokrajine. Samo iz glavnog grada Pokrajine Prištine je
prognano više od 40. 000 Srba i danas u Prištini živi svega oko 100 Srba. Šta
zapravo znači da u glavni grad Pokrajine ne mogu da se vrate prognani Srbi? Da
oni ne mogu da se vrate u neke krajnje nepristupačne sredine, možda bi neko i
mogao da pronađe neki logičan razlog. Ali činjenica da prognanici ne mogu da se
vrate zato što nisu bezbedni u glavnom gradu Pokrajine i da oni nisu bezbedni u
drugim velikim gradovima kao što su Peć, Prizren, Uroševac, Gnjilane najbolje
svedoči u kojoj su meri neispunjeni standardi koje je naložila Rezolucija 1244.

 

Uoči ove sednice SB teroristi su raketama gađali srpski
manastir Dečani koji potiče iz 14 veka, i koji se nalazi pod zaštitom UNESKO-a.
A Dečani nisu jedini manastir koji se našao na udaru terorista. Za poslednjih
nepunih osam godina teroristi su srušili preko 150 takođe drevnih manastira i
crkava, od kojih mnogi predstavljaju vredno srpsko i evropsko kulturno nasleđe.

 

Zbog svega toga naredni korak koji nas očekuje morao bi
biti utvrđivanje stvarnog stanja u sprovođenju Rezolucije 1244, i Srbija je
uverena da je to najbolji način da započnemo novi ciklus razgovora. Posebno
naglašavam da Rezolucija 1244 eksplicitno potvrđuje državni suverenitet i
teritorijalni integritet Srbije na Kosovu i Metohiji i zahteva da se obezbedi
suštinska autonomija za Pokrajinu. To omogućava da ova važeća Rezolucija SB
zauzme centralno mesto u budućim razgovorima o uređenju Pokrajine.

 

Srbija i ovom prilikom upozorava da Rezolucija 1244 SB
ima obavezujuću snagu za vlade svih država članica UN. Nijedna država ne sme da
prekrši ovu Rezoluciju i da se jednostrano određuje prema budućem statusu
Pokrajine. Svako jednostrano priznanje nezavisnosti Kosova predstavljalo bi
najgrublje i naglašavam dvostruko kršenje normi UN. Bile bi prekršene i Povelja
UN i važeća Rezolucija 1244, čime bi svaka država koja se odluči na takav
protivpravni akt direktno pogazila autoritet svetske organizacije. Podrazumeva
se da bi Beograd u potpunosti kao ništavno odbacio svako priznanje nezavisnosti
Pokrajine, jer bi to predstavljalo direktno mešanje tih država u unutrašnje
stvari Srbije. U tom slučaju Srbija bi insistirala da SB poštujući sopstvenu
Rezoluciju 1244 zaštiti i potvrdi nepovredivost suvereniteta i teritorijalne
celovitosti Srbije i njenih međunarodno priznatih granica.

 

Želim posebno da vas upoznam da je Srbija krajem prošle
godine donela novi Ustav. Mora se uvažiti činjenica da je na referendumu više
od polovine ukupnog broja punoletnih građana iskazalo svoju slobodnu volju,
ponovno utvrđujući kao ustavnu kategoriju da je pokrajina Kosovo i Metohija
neotuđivi deo teritorije Srbije. Pitanje teritorijalne celovitosti Srbije u
potpunoj je nadležnosti suverene volje naroda Srbije, a donošenjem novog Ustava
nedvosmisleno i izričito su potvrđene sadašnje međunarodne državne granice
Srbije.

 

Podsećam još jednom da je Srbija stara evropska država i
da ona ne dozvoljava da se pravo i pravda gaze otimanjem njene teritorije.
Dostojanstvo moje zemlje i mog naroda neodvojivo su povezani sa Kosovom i
Metohijom na kome je nastala naša država, naša vera, naša kultura i naš
nacionalni i državni identitet. To je pitanje istine, prava i pravde za Srbiju.

 

Kao i svaka suverena država Srbija svoju budućnost vidi u
svojim međunarodno priznatim granicama, i svoju budućnost vidi u punoj celini
svoje državne teritorije. Možete biti sasvim sigurni da srpski narod nikada
neće dozvoliti da se njegova država komada, niti bi ikada mogao priznati
postojanje nezavisne države na svojoj teritoriji.

 

Na samom kraju, gospodine predsedniče, zahvaljujem Vam na
prilici da izložim stavove Srbije, da obavestim SB da je Srbija odbacila
Ahtisarijev predlog, i da zatražim od SB da, uz novog međunarodnog posrednika,
pokrene nove pregovore, koji će ovoga puta važeću Rezoluciju 1244 uzeti za
jasan i čvrst okvir pronalaženja sporazumnog rešenja.

 

Hvala vam na pažnji.

 

http://www.rts.co.yu/jedna_vest.asp?IDNews=182394

Powered by ScribeFire.

Utorak, 27. mart 2007. - Objavljeno 09:36 GMT

Nezavisnost Kosova - za i protiv

Ocene
među onima koji se profesionalno bave međunarodnim odnosima, pa i
dešavanjima na Balkanu, nisu ništa manje podeljene od stavova izmedju
zapadnih zemalja i Rusije povodom budućeg statusa Kosova.

"Predlog Martija Ahtisarija za međunarodno nadziranu nezavisnost Kosova je put koji vodi napred", procenjuje za BBC profesor međunarodnih odnosa na britanskom Univerzitetu Oksford, Ričard Kaplan:

"Ne
vidim da, i pored uslovljavanja odnosno vremenskog međunarodnog
nadziranja, postoji alternativa nezavisnom Kosovu. Uveren sam i da će
Kosovo i celokupan region imati koristi od nalaženja rešenja za
dosadašnju situaciju. Istina je da preostaje ispunjenje niza standarda,
posebno onih koji se tiču zaštite manjinskih prava, a pre svega Srba.
Niko ne sumnja da će za međunarodnu zajednicu upravo to biti jedno od
najvažnijih pitanja na Kosovu. Činjenica da se pokrajni suštini nudi
ograničena nezavisanost, upravo znači da međunarodna zajendica ima
načina i sredstva da po ovom pitanju vrši pritisak na Kosovo budući da
će ključ za punu nezavisnost činiti upravo ispunjenje traženih standarda", kaže Kaplan za BBC.

Dijametralno suprotan stav

Dijametralno
suprotan je stav urednika vašingtonskog spoljnopolitičkog časopisa
Nešnal intrest (National Interest), Nikolasa Gvozdeva:

"Ako
je neshvatljivo zašto posle sedmogodišnjeg protektorata UN i prisustva
dvadeset hiljada NATO vojnika nisu mogli da budu ispunjeni standardi,
onda je neko dužan da objasni razloge za verovanje da će nadzirana
nezavisnost postići ono što za proteklih sedam i više godina nije
učinjeno - a nisu omogućeni mir, stabilnost, zaštita manjinskih prava,
nije se stalo na put kriminalu i krijumčarenju ljudi. Uz to nema ni
naznaka da će nezavisnost biti opozvana ako se traženo ne ispuni.
Mislim da je nezavisnost pod međunarodnim nadzorom samo smokvin list za
davanje Kosovu pune nezavisnosti bez garancija da će postavljeni
standardi biti ispunjeni u većoj meri nego što su bili do sada".

Ispunjenje standarda na Kosovu

Profesor
Ričard Kaplan sa druge strane, uveren je da su šanse za ispunjenje
standarda danas mnogo veće nego što su bile u vreme kada je u opticaju
bila formula "standardi pre statusa" i kada nije bilo izvesno da je
nezavisnost realna opcija za Kosovo:

"Sada,
kada je nezavisnost postala realna mogućnost, vrlo je verovatno da ćemo
biti svedoci daleko veće saradnje kosovskih Albanaca sa međunarodnom
zajednicom. Možda i nećemo u punoj meri biti zadovoljni delovanjem
vlasti na Kosovu ali sam ubeđen da će njihov rad, sada kada je
nezavisnost izvesnija, biti daleko delotvornije. Moj je utisak i da su
Ričard Holbruk i drugi, upozorenjem da bi izostanak rešenja kojem teži
večina na Kosovu mogao da dovede do sukoba, samo ukazali na postojanje
daleke mogućnosti da frustracija izazvana tapkanjem u mestu, kao i
marta 2004. godine, dostigne tačku ključanja. Svest o toj vrsti rizika
postoji i u pozadini mnogih reakcija su strahovanja da bi današnje
nezadovoljstvo moglo da pothrani sutrašnje nasilje".

Nejasan status

Nikolas
Gvozdev iz časopisa Nešnl intrest dovodi međutim, u pitanje tezu da je
definisanje statusa Kosova preduslov za kvalitativniji pomak napred i
smirivanje strasti:

"U svetu, pre svega,
postoji niz regiona sa nejasnim statusom i u kojima su ostvareni
vladavina zakona, zaštita prava i borba protiv kriminala. Tajvan je
jedan od najpoznatijih primera. Međunarodni status Tajvana je prilično
neodređen, mnoge zemlje ga i ne priznaju za legitimnog predstavnika
Kine a on se i pored toga nije pretvoriou pravi raj za organizovani
kriminal. Primer da promena statusa ne vodi zadovoljenju standarda je
Istočni Timor koji je stekao nezavisnost ali se ispostavilo da time
nisu rešeni i svi problemi sa kojima se suočava. . Moj je utisak da se
nezavisnosti pribegava ne zarad direktnog hvatanja u koštac sa
problemima sa kojima se Kosovo suočava već da bi Evropa i Amerika mogli
da kažu da su rešili problem i nastave dalje".

Novi problemi

"Ukoliko
se sada ne priđe rešavanju nekih od tih problema, onda će nam za dve,
tri ili četiri godine biti saopšteno da će se NATO, sa daleko oštrijim
ovlašćenjima, vratiti na teritoriju za koju tamošnji žitelji sada
veruju da dobija nezavisnost. Mislim da Ahtisarijevim planom pružene
garancije ne deluju verodostojno zato što se Sjedinjene Države nadaju
da će nezavisnost sama po sebi rešiti problem. Mnogi međutim veruju da
konačan ishod neće biti ostanak srpske zajendice na Kosovu već da će
Srbi, tokom nekoliko godina, napustiti Kosovo čime će se problem, da
tako kažem, rešiti sam po sebi: neće više biti manjinske zajednice o
kojoj mora da se brine".

Odlazak Srba?

"Odlazak Srba sa Kosova predstavljao bi neuspeh međunarodne zajednice i Albanaca na Kosovu, ali će to možda biti neminovno", upozorava pak za BBC profesor Ričard Kaplan sa Univerziteta Oksford:

"Biće
to egzodus Srba koji će možda otići uvereni da novi aranžman za njih
predstavlja pretnju, ljuti zbog svega ili u znak protesta zbog
novonastale situacije. To će biti situacije koju u određenoj meri neće
biti moguće izbeći. Slično se desilo i u istočnoj Slavoniji kada je
došlo do njene reintegracije u Hrvatsku. Nije ni sasvim jasno šta bi
međunarodna zajendica još mogla da učini da to spreči".

Diktirano rešenje

U
slučaju Kosova nije osnovano govoriti o rešenjima kojima se neka
zajendica umiruje ili ne, već o rešenjima koje je međunarodna zajednica
spremna da sprovede, primećuje Nikolas Gvozdev:

"Međunarodna
zajendica je u bezbroj slučajeva diktirala rešenje koje se nije dopalo
većini stanovništva na konkretnoj teritoriji. Nije dakle suptina u tome
da li se to nekome dopada ili ne već da li je svet voljan da u delo
sprovede ono što je odlučio. A svet je tokom proteklih godina pokazao
da nije preterano zainteresovan da snažno zalegne za ideju
multietničkog Kosova. Da ponuda sadrži odvajanje Kosova od Srbije koji
će, zajedno i relativno brzo, za pet do deset godina, uči u Evropsku
uniju što bi Srbima omogućilo da kao Evropljani žive i rade na Kosovu,
onda bi ovakvo rešenje i moglo da urodi plodom. Problem je što se i
Srbiji i Kosovu, kao i Turskoj i Ukrajni, stalno pred nosem maše
njihovom evropskom budućnošću. A sumnjam da je danas u Evropi iko
spreman da Beogradu i Prištini za to da blanko potpis. Mislim da
Vašington rado daje obećanja u ime Brisela za koja sam Brisel smatra da
niej obavezan da ih ispuni", ocenjuje za BBC urednik spoljnopoltičkog američkog časopisa Nešnal intrest, Nikolas Gvozdev.

Powered by ScribeFire.

O RIJEČIMA I STVARIMA

O RIJEČIMA I  STVARIMA

by Emil
VLAJKI

 

   Moj otac Lujo, Hrvat, i nekoliko njegovih prijatelja, odlučili
su na početku Drugog svjetskog rata da se ožene Jevrejkama kako bi ih otrgli od
smrti. Majka, Bea Askenazi, je preživjela, ali ne bez opasnosti. Iako udata za
ne-Jevreja, na ulici je morala nositi traku sa žutom Davidovom zvijezdom. U tri
navrata, bila je internirana diljem istočne Europe. Otac ju je nekako
pronalazio i spašavao.

   Porodica moje majke nije bila te sreće. Skrila se u nekoj
napuštenoj kući, ali ne zadugo. Susjedi su javili da su jednog jutra došli
nacisti, na silu izvukli moju baku, djedu i dvije mlađe majčine sestre.
Susjedima se učinilo da se baka i djeda plačući mole. Ali Jahve, jevrejski bog,
ih očito nije uslišio pošto nitko od njih nikada više nije bio viđen.

   Bilo je to vrijeme Hitlerovog „finalnog rješenja“ za Jevreje
od kojih je samo u Aušvicu ubijeno četiri miljuna. Tada je filozof Horkheimer
rekao da nakon Aušvica više ne može biti humanizma. To se je onda, kada se
ubijalo bez odabira: muškarce, žene, staro i mlado kako bi se zatro
čitav jedan narod, zvalo: genocid. Tada su riječi pokrivale univerzalnu
bol,  imale su dignitet i  odgovarale su stvarima.

   Horkheimer se nije prevario. Nakon rata, planetu je zahvatio
užas neokolonijalne eksploatacije. Danas, kada je najveći dio svijeta u
dužničko-ropskom odnosu prema „međunarodnoj zajednici“, svake godine od
aranžiranih ratova i bijede umire oko četrdeset miljuna ljudi, od čega,
prema UNICEFU, sedamnaest miljuna djece! Ali, začudo, nitko se na ove
„nevažne žrtve“  niti osvrće, niti to zove genocidom! Ovdje
riječi, ne samo da su izgubile, nego su dobile obrnuti smisao: genocid na
svjetskom nivou proglašava se procesom demokratizacije!

   Perverznost međunarodnih odnosa se posebno ispoljila nakon
propasti 'socijalističkog bloka' kada je svijetom zavladao Veliki Brat.
Otada, ne samo riječi, već stvari i ljudi nemaju nikakvog značenja.
Ratovi i povodi za rat aranžiraju se po volji:

-1991. godine, da bi se napao Irak, bilo je izmišljeno da su iračke snage u
Kuvajtu bacale na pod bebe iz inkubatora i gazile im glave. Sve to je, navodno,
vidjela jedna bolničarka koja je svjedočila pred Kongresom 'Velikog Brata', a
miljuni ljudi su pritom plakali pred TV ekranima. Kasnije se ispostavilo da je
ovo svjedočenje bilo laž i da je navodna bolničarka bila kčer kuvajtskog
ambasadora koja se godinama nije vraćala u svoju zemlju. Nakon rata je, od
strane 'Velikog Brata', zaveden embargo protiv Iraka zbog kojeg je, po UNICEFU,
samo do 1995., umrlo više od pola miljuna djece. Tko je ikada to nazvao
genocidom?

-Da bi se 1999. napala Jugoslavija, isfabriciran je „masakr“ u Račku, a
usput je rečena laž o tome kako su Srbi već pobili sto tisuća Albanaca, te da
se strahuje za ostalih četristo tisuća! Nakon nelegalnog NATO napada i
okupacije Kosmeta, jedna španjolska komisija je konstatirala da je od početka
1999., stradalo, na svim stranama, svega par tisuća ljudi! U ime ovih laži, u
Jugoslaviji su dva i pol mjeseca uništavane bolnice, škole, mostovi, ceste, TV
stanice, zagađeni su zrak, voda i zemlja osiromašenim uranijumom, a ubijeno je
na tisuće ljudi. Usput se prijetilo Srbima: 'vratit ćemo vas na 1389. godinu'!
Riječi su ponovo izgubile smisao: ovaj genocidni pokušaj nazvan je
„humanitarnom intervencijom“!

-2003. godine, da bi se nanovo napao Irak, izmišljena su „iračka sredstva
za masovnu destrukciju“, a svijetu je predstavljen lažan dokument o navodnoj
iračkoj opasnosti; radilo se, ustvari o petnaest godina starom magistarskom
radu nekog studenta! I ponovo je 'Veliki Brat' napao jednu zemlju bez odobrenja
UN-a! Naravno, to što u Iraku postoji 12% svjetske rezerve nafte, „nema nikakve
veze“ sa suštinom stvari! Od 2003. do danas, u toj zemlji je ubijeno par
stotina hiljada civila što od „humanitarne intervencije“, što od isprovociranog
građanskog rata. Ali nitko to ne zove genocidom!

   Ne priznaje se, nadalje, ni genocid nad Indijancima, ni nad
australijskim autohtoncima, ni nad Armenejcima, ni nad Vijetnamcima. Genocid je
ono što od sada 'Veliki Brat' proglasi genocidom i što legitimira njegovu
neokolonijalnu politiku. Jedna od „formula“ za „genocid“ je slijedeća:

   Prvo se međusobno pokrve narodi na nekom (strateški važnom)
području s tim, da su već odabrani „dobri i loši momci“. Na ratnu scenu stupaju
mediji „međunarodne zajednice“, centri za psihološko ratovanje, špijunske
službe, diplomate, falš-satelitski snimci, a sve u suradnji sa
banana-političarima „dobrih momaka“ koji su u stanju da žrtvuju 'mir za
nezavisnost'. Kada međusobno klanje i etničko čišćenje dođu do vrhunca, onda
oni koji su sve zakuhali „humanitarno“ interveniraju; naravno, jedino protiv
„loših momaka“! Kako, ipak, ne bi bilo sumnje u ispravnost njihove
„humanitarne“ intervencije, aranžiraju se sve pretpostavke za jedan
„mini-selekcijski genocid“. „Dobri momci“, muškarci i vojska, napuštaju neki
grad, prepuštaju ga neprijatelju i kukavički ostavljaju na licu mjesta žene i
djecu! Računa se da, čak i ako ih neprijatelj ne povrijedi, napravit će
nekoliko masakra nad muškarcima bilo zbog objesti zločinaca kojih ima u svakoj
vojsci, bilo zbog osvete radi prethodnih zločina počinjenih od strane „dobrih
momaka“. Ako žrtava nije dovoljno, one će proizaći iz proboja „dobrih momaka“
kroz neprijateljske linije. Na kraju, na scenu stupa „međunarodni sud pravde“.
On, na primjer, odbija da osudi nelegani i genocidni NATO napad na „nepostojeću
zemlju“ (s kim li je to „međunarodna zajednica“ prethodno u Rambujeu
pregovarala?!), ignorira zločine „dobrih momaka“, ali zato olako proglašava
genocidom skup zločina na jednom uskom području gdje ostarjeli, te žene i
djeca, nisu stradali.

   Bože, pitam se, zašto i nacisti nisu imali ovakvu koncepciju
„genocida“? Aron, Berta, Sara i Hana bi živjeli, pružili bi mi ljubav za koju
sam prikračen, a u životu bi bili i miljuni drugih koji su nestali u
konc-logorima. Ovako, ostaju samo vječito neisplakane žrtve i spomenici, te
beskrupulozni svjetski mešetari koji sve ljudsko skrnave i obezvrjeđuju,
oduzimajući riječima i stvarima svako dostojanstvo i smisao.

 

Emil Vlajki

vemil@wanadoo.fr

Powered by ScribeFire.

NEZAVISNOST, I ZVANIČNO

NEZAVISNOST, I ZVANIČNO

Ekipa Novosti, 26. mart 2007

DUGO
čekani "paket" Martija Ahtisarija, kojim se kosovskim Albancima "na
tacni" nudi nezavisnost, u ponedeljak je stigao pred Savet bezbednosti
UN.

U "paketu" su dva papira: jedan je već dobro poznati
"Sveobuhvatni predlog statusa Kosova", u kome, međutim, nema reči
"nezavisnost", iako ona, po opštoj oceni, proizilazi iz svakog odeljka
ovog dokumenta. Drugi papir je propratno pismo Martija Ahtisarija
generalnom sekretaru UN Ban Ki-Munu, u kome je navedena jasna
definicija budućeg statusa Pokrajine.

Prema papiru koji je stigao u Savet bezbednosti, "status Kosova treba da bude nezavisnost, nadgledana od međunarodne zajednice".

Ovako,
nedvosmisleno i neuvijeno, masnim slovima, počinje izveštaj specijalnog
izaslanika generalnog sekretara Ujedinjenih nacija Martija Ahtisarija,
koji je u ponedeljak dostavljen Savetu bezbednosti UN.

Međunarodni
posrednik tako se, definitivno, opredelio za smanjivanje teritorije
Srbije za 15 odsto. U svom izveštaju, on, zapravo, govori o
"nezavisnosti", bez ikakvih prefiksa i odrednica, uz međunarodni nadzor
- samo u "ranoj mladosti" nove balkanske države. Za takav stav dobio je
jasnu podršku generalnog sekretara UN, Ban Ki-Muna iz Južne Koreje.

Njegov specijalni izaslanik Marti Ahtisari, ovako obrazlaže svoj predlog:

-
Posle pažljivog razmatranja skorije istorije Kosova, kosovske današnje
realnosti, i uzimajući u obzir pregovore s dvema stranama, zaključio
sam da je jedina održiva opcija za Kosovo nezavisnost, koju bi u
početnom periodu nadzirala međunarodna zajednica - piše Ahtisari, a
zatim skida masku i sa svog drugog dokumenta, koji je Priština već
prihvatila, a Beograd odbio: - Moj "Sveobuhvatni predlog sporazuma o
statusu Kosova", kojim se postavljaju ove međunarodne nadzorne
strukture, postavlja temelje za buduće nezavisno Kosovo koje je
ostvarivo, održivo i stabilno, i u kome sve zajednice i njihovi članovi
mogu da žive mirno i dostojanstveno.

Sledeće poglavlje izveštaja
naslovljeno je: "Reintegracija u Srbiju nije ostvariva opcija". Tu se
pominju "represija Miloševićevog režima", "oružani otpor kosovskih
Albanaca" i "brutalna represija Beograda".

- Povratak srpske
vlasti nad Kosovom ne bi bio prihvatljiv za prevlađujuću većinu naroda
Kosova. Autonimija Kosova unutar granica Srbije - jednostavno nije
održiva - presudio je Ahtisari.

On je oceni oi da je Unmik
postigao "značajna postignuća na Kosovu", ali da, ipak, međunarodna
uprava na Kosovu ne može da se nastavi.

Zatim, specijalni izaslanik UN nabraja razloge za nezavisnost Kosova:

-
Nezavisnost je jedino rešenje za politički stabilno i ekonomski održivo
Kosovo. Samo u nezavisnom Kosovu biće njegove demokratske institucije
potpuno odgovorne za svoja dela. To će biti krucijalno za poštovanje
vladavine prava i za efektivnu zaštitu manjina... To je, takođe,
najbolja prilika za održivo, dugoročno partnerstvo između Kosova i
Srbije.

U zaključku, specijalni izaslanik UN objašnjava zašto je Kosovo - izvan sveta:

-
Kosovo je jedinstven slučaj koji zahteva jedinstveno rešenje. Ono ne
stvara presedan za druge nerešene konflikte. Jednoglasno usvajajući
rezoluciju 1244, Savet bezbednosti je odgovorio na Miloševićeve akcije
na Kosovu, oduzimajući Srbiji ulogu u upravljanju njime, postavljajući
Kosovo pod privremenu upravu Ujedinjenih nacija i predviđajući
politički proces koncipiran da utvrdi budućnost Kosova. Kombinacija
ovih faktora čini okolnosti na Kosovu jedinstvenim".





RASPRAVA 10. APRILA?



PREMA
rečima Ahtisarijevog portparola Remija Durloa, još se ne zna datum
sednice Saveta bezbednosti, na kojoj će specijalni izaslanik UN lično
predstaviti svoj plan.

Durlo još ne zna kada će biti održana
sednica Saveta bezbednosti, na kojoj Ahtisari treba da predstavi svoje
rešenje za budućnost Kosova i Metohije, dodavši da će taj datum biti
određen posle sastanka Kontakt-grupe, zakazanog za 28. mart. Ranije je,
kao mogući "termin", pominjan treći april. Kako saznajemo, verovatnije
je da sednica SB bude održana nešto kasnije, oko desetog aprila.

M. Z. RADONjIĆ





PREDSEDNIK SRBIJE U TELEFONSKOM RAZGOVORU SA NIKOLASOM BERNSOM



NE PRIHVATAMO!



SNAŽNO
neslaganje sa odlukom Stejt departmenta da podrži plan Martija
Ahtisarija, u kome se preporučuje nadgledana nezavisnost za KiM,
predsednik Srbije Boris Tadić preneo je američkom državnom podsekretaru
Nikolasu Bernsu.

     - Za Srbiju je neprihvatljiv bilo kakav
oblik nezavisnosti KiM - rekao je Tadić svom sagovorniku u telefonskom
razgovoru, dodajući da će nastojati da u kontaktima sa zemljama
članicama Saveta bezbednosti UN izrazi potrebu za kompromisnim rešenjem
do koga je potrebno doći nastavkom pregovora.

     - Ubeđen sam da
ima prostora za dalji dijalog i da specijalni izaslanik Marti Ahtisari
nije iscrpeo sve mogućnosti pregovora. Srbija je spremna za
kontruktivnoi učešće u daljim pregovorima.

     Tadić je Bernsu
preneo i da je od vitalnog interesa da se učini sve kako bi se
osigurali mir i stabilnost na KiM, istakavši da najveću odgovornost za
to snosi NATO, ali i da je Srbija spremna da pomogne u očuvanju mira i
stabilnosti u Pokrajini.





SVET UZ AHTISARIJA



Nikolas Berns: Odnos Srbije prema nezavisnosti KiM imaće dalekosežne posledice po njenu budućnost



Od stalnog dopisnika Brisel



ZVANIČNICI EU, NATO i SAD
podržali su Ahtisarijev predlog za konačno rešenje statusa Kosova, koje
podrazumeva nezavisnost pod međunarodnim nadzorom. Visoki predstavnik
EU Havijer Solana, komesar za proširenje EU Oli Ren, generalni sekratar
NATO Jap de hop Shefer i američki državni podsekretar zadužen za Evropu
Nikolas Berns, ne samo da su podržali Ahtisarijev plan, već su se
složili da je Kosovo jedinstven problem u svetu, da nema podele Kosova,
da novu rezoluciju o Kosovu treba doneti što pre i da nema mesta za
nove pregovore, ni nove pregovarače o statusu Kosova.

Kao
što se i očekivalo, najdirektniji je bio Nikolas Berns koji je
razgovarao u ponedeljak sa Solanom i Renom, a u utorak će sa Sheferom.



-
Došlo je vreme za odluku o statusu Kosova. SAD i EU su jedinstvene u
podršci Ahtisarijevom planu, odnosno davanju nezavisnosti Kosovu pod
međunarodnim nadzorom. Očekujem da nova rezolucija bude doneta krajem
aprila ili u prvoj polovini maja - izjavio je Berns.



Istovremeno,
Berns je naglasio da Ahtisarijev plan ne podrazumeva samo davanje
nezavisnosti Kosovu, nego obezbeđuje i zaštitu Srba na Kosovu.



-
Srbi imaju pravo da žive na Kosovu, imaju pravo na sigurnost i
budućnost. Ne samo oni Srbi koji žive na severu Kosova već i u ostalim
delovima Kosova. Jedan od naših zadataka biće da to osiguramo, baš kao
i srpske crkve i kulturnu baštinu na Kosovu. S druge strane, nadamo se
da će Srbija iz ovog problema izaći kao snažna demokratska država. koja
će postati deo EU i NATO. Mislim da to isto misli i većina zemalja
unutar EU - kazao je Berns.



Prema Bernsovoj oceni, od Srbije
zavisi kako će reagovati na plan Ahtisarija, "ali ona treba da računa
da će rezolucija o Kosovu biti usvojena u aprilu ili početkom maja u
Savetu bezbednosti UN i da će vrlo brzo morati da se odredi i da će to
imati dalekosežne posledice za njenu budućnost".



Američki
državni podsekretar se sreo i sa Olijem Renom, sa kojim je razgovarao o
budućoj ulozi EU na Kosovu. Komesar Ren je posle susreta izjavio da će
Kosovo moći da traži prijem u EU kada bude ispunilo neophodne uslove za
to.



Istovremeno u Briselu su se sreli Solana i Shefer. Obojica
su naglasili da je SB UN taj koji odlučuje o statusu Kosova, a da oni
podržavaju Ahtisarijev plan i da bi ga trebalo usvojiti što pre, uz
napomenu da Kosovo neće biti presedan za druge zamrznute konflikte u
svetu.





SRBIJA LIDER



-
NEMA sigurnosti i stabilnosti u Evropi dok se ne reše sporna balkanska
pitanja. Pored rešenja statusa Kosova, drugi oslonac za konačnu
stabilizaciju Balkana je Srbija. Ona bi trebalo da ima najsnažniju
demokratiju u regionu i da postane lider na Balkanu. Nadamo se da će
tako i biti. Srbija ima zagarantovanu budućnost u EU i NATO, jedina
prepreka je Ratko Mladić, kojeg mora što pre da uhapsi - kazao je Berns
u razgovoru sa grupom novinara u američkoj misiji pri EU.

Željko PANTELIĆ







KAKO ĆE IZGLEDATI NAJAVLjENA DIPLOMATSKA OFANZIVA:



POMAŽU NESVRSTANI



Predsednik
će pisati šefovima država, nestalnih članica SB. U Indoneziju,
Maleziju, Katar i Kuvajt uskoro putuje Ljajić. Bogojević odlazi u
Južnoafričku Republiku, Kongo i Ganu



NOVA
diplomatska ofanziva kojom Srbija teži da obezbedi podršku za svoje
stavove o rešavanju pitanja Kosova i Metohije, a koju je proteklog
vikenda u Berlinu najavio predsednik Srbije Boris Tadić, prema rečima
njegovog savetnika Vuka Jeremića, zapravo, već je počela.

     -
Tokom protekle nedelje koordinatori našeg pregovaračkog tima (Leon
Kojen i Slobodan Samardžić) imali su veliki broj brifinga u Njujorku sa
članicama Saveta bezbednosti, kao i sa multilateralnim organizacijama
poput Arapske lige, Afričke unije i Pokreta nesvrstanih. Zatim se
predsednik Tadić u Berlinu sastao sa dvadesetak šefova zemalja i
premijera iz EU - navodi savetnik predsednika za spoljnu politiku.

     Sledeći Tadićev korak, već ove nedelje, biće obraćanje nestalnim članicama Saveta bezbednosti.

     -
U pismima adresiranim na šefove tih zemalja predsednik će objasniti
stavove Srbije, skrenuće pažnju na međunarodno pravo, na posledice koje
bi proizvelo eventualno nametnuto rešenje za status pokrajine, a
zatražiće i podršku za inicijativu da se pregovori o budućem statusu
KiM nastave. Posle toga, vrlo verovatno, predsednikovi izaslanici će i
putovati u ove zemlje - kaže Jeremić.

     Kakav je značaj lobiranja
kod nestalnih članica SB, govori i podatak da je za "prolazak" bilo
koje rezolucije SB, pa i one o Kosovu, potrebna podrška najmanje devet
članica aktuelnog sastava tog tela UN. U ovom trenutku, među
rotirajućim članicama SB su Gana, Indonezija i Južnoafrička Republika,
koje su prilično naklonjene stavu Srbije. Ali, tu su i Panama, Peru,
Kongo, Katar, Slovačka, Belgija i Italija...      

     Povodom
Tadićeve najave diplomatske "ofanzive" i ministar spoljnih poslova
Srbije Vuk Drašković kaže da je ona uveliko u toku.

     - Već
sutradan, po završnom sastanku u Beču, 10. marta, uputio sam pismo
šefovima diplomatija SAD, Rusije, Kine, Francuske, Velike Britanije,
Italije i Nemačke, zatim visokom predstavniku EU za spoljnu politiku i
bezbednost Havijeru Solani, komesaru EU Oliju Renu i generalnom
sekretaru NATO Japu de hop Sheferu.

     On najavljuje da će u
Indoneziju, Maleziju, Katar i Kuvajt uskoro otputovati Rasim Ljajić u
svojstvu specijalnog izaslanika predsednika Srbije, dok će pomoćnik
ministra spoljnih poslova Rajko Bogojević, u svojstvu specijanog
izaslanika premijera Srbije, posetiti Južnoafričku Republiku, Kongo i
Ganu.

     Prošle nedelje delegacija Srbije bila je u diplomatskoj misiji u Moskvi.





KOŠTUNICA

     - PLANIRANO je i da premijer Koštunica govori na samoj

sednici
SB UN - kaže Drašković. - Ministarstvo spoljnih poslova i naša
diplomatsko-konzularna predstavništva rade i radiće sve što je moguće.
Ishod svih ovih napora, međutim, zavisi od toga šta i kako u odbrani
teritorijalne celovitosti svoje države radimo u samoj Srbiji.

D. R. - T. Mt.

Powered by ScribeFire.