Косово – Војводина – Шумадија... шта потом?

Петар ИСКЕНДЕРОВ

Косово – Војводина – Шумадија... шта потом?

Петар ИСКЕНДЕРОВ Косово – Војводина – Шумадија... шта потом?

«Заједно за Шумадију» – под тако свеказујућим називом у Србији је формирана још једна у низу политичка партија. Новонастали партијски функционери – градоначелник града Крагујевца (четвртог по величини града Србије после Београда, Новог Сада и Ниша, једног од центара српске индустрије за производњу оружја и аутомобила) Верољуб «Верко» Стевановић, професор гимназије Саша Миленић и публициста Видосав Стевановић – намеравају да спасу историјску централно-српску област (њен назив може се превести као «Земља шума»)... од српске државности: под паролама «децентрализације власти» у Србији поновити пут Косова, ослањајући се на подршку Европске уније и мађарских сепаратиста још једне српске аутономне покрајине – Војводине.

Европска унија објавила је план о регионализацији Србије крајем 2008. године. То је учинио специјални известилац Европске уније за Србију, словеначки дипломата Јелко Кацин, који је дати програм означио као услов за пријем Београда у Европску унију. «Уколико Београд жели да ужива помоћ коју Европска унија одобрава земљама – кандидатима и члановима, Србија мора да се регионализује».

Одређене снаге у Србији протумачиле су најновије упутство из Брисела као смерницу за деловање – и одмах након Косова и Војводине на мапи земље настало је ново жариште «пузећег сепаратизма». Према расположивим информацијама, «сиви кардинал» покрета за «аутономизацију» Шумадије је Саша Миленић, који је раније био у саставу Демократске странке Србије бившег премијера земље Војислава Коштунице. Како пише београдски лист «Глас јавности», «Миленић инсистира на посебном карактеру шумадинаца исто као што други инсистирају на посебном карактеру војвођана».

Није ништа мање значајна и фигура публицисте Видосава Стевановића – комунисте са стажом, који је још током 1980-их година уживао све благодети партијско-комунистичке номенклатуре у тадашњој јединственој Југославији. Међутим, са доласком на власт у Савезу комуниста Србије Слободана Милошевића, привилегије многих бивших функционера су ишчилеле, и господин Стевановић је пожурио да оде на Запад, одакле је – како то наводи «Глас јавности» – «пљувао на Србију». Пре неколико година он се «ухљебио» на функцији саветника муслиманске владе Босне и Херцеговине, као консултант за пооштравање политике Сарајева према босанским Србима и Републици Српској. Он се тада прославио својим наступима на сарајевској телевизији, које је почињао речима: «Драги гледаоци! Морам вам се извинити што носим презиме Стевановић и име Видосав – због злочина и агресије које је Србија извршила против вас».

Заслужује пажњу и фигура другог Стевановића – Верољуба. Према подацима «Гласа јавности» он је један од најближих сабораца министра за економику, лидера партије «Г17-плус» и једног од главних противника руско-српске сарадње Млађана Динкића, од кога директно добија инструкције, поред осталог и оне које се тичу делатности партије «Заједно за Шумадију». У свом граду Верољуб «Верко» Стевановић је на челу партијског списка «Г17-плус – Заједно за Крагујевац». Динкићева партија «Г17-плус» позната је по својим крајње прозападним позицијама и одавно већ позива Србију да се одрекне Косова ради пријатељства са Европском унијом. Она је категорички против продубљивања трговинско-економске сарадње Србије са Русијом – и истовремено лобира за сумњиве уговоре о продаји стратешких српских предузећа и читавих грана западним компанијама. Конкретно, када је реч о административном центру Шумадије – граду Крагујевцу – у питању је продаја капацитета аутомобилске индустрије италијанском концерну «Фијат».

Када говоримо о Крагујевцу, чији је градоначелник данас Верољуб Стевановић, такође треба напоменути да се управо у том граду у годинама Другог светског рата догодила јдна од најстрашнијих трагедија у Југославији. У октобру 1941. године нацисти су у том граду стрељали – према различитим подацима – између 6 и 8 хиљада мирних становника – мушкараца, укључујући ђаке од првог до осмог разреда, које су на стрељање одвели директно из ђачких клупа. Та акција је уследила као одговор на напад југословенских партизана и изведена је по монструозној квоти – стрељати 50 људи за једног рањеног Немца и 100 људи за једног убијеног војника вермахта.

Данас се ни на који начин не треба заваравати споља гледано чисто локалним карактером деловања Миленића и двојице Стевановића. Албански сепаратизам на Коосву такође је почео од захтева за културно-националном аутономијом, под успављујућим говорима «балканског Махатме Гандија», професора Ибрахима Ругове. А и у растакању Југославије примењиване су аналогне схеме.

И док су српски политичари сада заокупљени узајамним оптужбама и трагањем за «трећим путем» између космополитиског, антисрпског Запада и историјске савезнице Срба Русије, западни милијардери добрано одрађују свој посао: «пета колона» Брисела у Србији све више јача и црта мапе даљег прекрајања многострадалне Српске Ојкумене.

___________________

Петар Ахмедович Искендеров – старији научни сарадник Института славистике Руске академије наука, магистар историјских наука, међународни коментатор листа «Времја новостјеј».

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2118

Србија у мрежи западних поверилаца

Дејан МИРОВИЋ (Србија)

 

Србија у мрежи западних поверилаца

Крајем априла 2009 године, након завршетка пролећног заседања Међународног монетарног фонда и Светске банке у Вашингтону, потпреседник српске владе Млађан Динкић је изјавио да ће се Србија задужити за додатних 900 милиона долара. Од ове суме, 450 милиона долара ће бити усмерено ка српском буџету, од тога 300 милиона у овој години, а 150 милиона у 2010. години. Према извештајима српских медија , делегација Србије у саставу потпреседник Динкић, гувернер Народне банке Радован Јелашић и потпреседник владе Божидар Ђелић је била «оптимистички расположена». У «оптимистичком» контексту, Динкић је нагласио да се поред додатног задуживања код ММФ (Србија се већ задужила 3 милијарди евра у априлу 2009 код ММФ) и Светске банке, паралелно «потписују договори о даљем задуживању са присутним у Вашингтону западним банкама».¹

Да би ситуација била још несхватљивија, истог дана у српским медијима је објављена процена да ће дуг српске државе бити удвостручен у 2009 години, са 8, 93 милијарди евра на преко 16 милијарди евра!²

Овоме треба додати да је дуг приватног секора у Србији већ већи од 14 милијарди евра! Дакле, према минималној процени, и под претпоставком да се приватни српски сектор неће додатно задуживати у 2009 години (што је нереално), српски дуг ће крајем 2009 године износити око 30,5 милијарди евра, или (према званичном курсу Народне банке Србије од 27. априла 2009. године, од 94,5 динара за једна евро и 71,7 динара за један долар) око 40 милијарди долара!

Дакле, крајем 2009 српски дуг ће бити упоредив са целокупним српским бруто домаћим производом из 2007. године!

Зашто српски спољни дуг расте таквом брзином?

Скоро невероватно српско повећање дуга у 2009 години, указује, пре свега, на усаглашено деловање западних финасијера. Они делују скоро као једна мрежа, која , постепено, али упорно, «дави» Србију и њене грађане.

У тој контексту, централну улогу има ММФ. Познато је да је Србија потписала трогодишњи аранжаман са ММФ-ом у априлу 2009. Тај аранжман ће због својих услова имати велике негативне ефекте за српско здравство, пољопривреду, социјална давања, образовање и државне институције у целини.

Али, да не би због таквих улова ММФ-а дошло до колапса српске економије, здравства, образовања и државе (и да власт не би морала као она у балтичким земљама да се суочава са великим социјалним протестима и сукобима), потребно је додатно задуживање код других западних поверилаца. А оно може бити остварено само уз «дозволу» ММФ-а.

Дакле, Србија се налази у кругу из кога нема излаза.

Следећи економски подаци показују ову усаглашено деловање западних финасијера.

На пример, чланство у Светској банци је условљено чланством у ММФ-у.³ САД у Светској банци имају, као и у ММФ, највећу квоту, око 16 %. У суштини,Светска банка својим кредитима финасира образовање, помаже здравство. Дакле, управо оне области које уништавају услови ММФ-а. Такође,Светска банка се задужују на међународном финасијском тржишту, а затим на тај износ додаје маржа од 0,75 и провизија од 1%. Тако Светска банка и, ММФ заједнички зарађују на дужницима као што је Србија. Тачније, ММФ направи проблем у економији, здравству и образовању а Светска банка га решава давањем кредита за те области.

Сличну сврху имају и организације које делују као саставни делови Светске банке.

На пример, Међународно удружење за развој даје кредите за образовање, здравство и државне институције. Поново из области које погађају услови ММФ-а.

Међународна финасијска корпорација одобрава кредите приватном сектору, купује предузећа у државама дужницима и бави се посредовањем при узимању кредита. Како се у Србији и коме се у пракси одобравају ти кредити, јасно је када се узме у обзир податак по којеме је до краја 2006 године у Србији МФК «инвестирала» , између осталог, и у стране банке и фирме као што су Рајфазен и ХВБ и Тигар Мишелин Холдинг.

Још једна организација повезана са Светском банком, Међународна агенција за гарантовање инвестиција се бави «обуком људи» у земљама дужницима у вези са страним инвестицијама, (или у пракси, продајом домаћих предузећа). Такође, МАГИ се бави и поправљањем «имиџа» земље дужника и «политичким ризицима».⁴

Осим Светске банке и пратећих организација , са ММФ-ом усаглашену политику имају и такозване европске банке.

На пример, Европска инвестициона банака, основана 1957 године са седиштем у Луксембургу, такође даје кредите који треба да «угасе пожар» који су створилили услови ММФ-а. Дакле, оне у области здраства и образовања. Наравно, ЕИБ као и већина претходно побројаних институције наплаћује камате које су углавном веће од тржишних. Такође, ЕИБ захтева и да се одобрени пројекти за које се дају кредити финасирају од стране дужника и то у вредности од 50%. Дакле, дужник , ако нема својих средстава, мора да се додатно задужи код других чланова «мреже» западних поверилаца.

Слично томе, и Европска банка за обнову и развој, основана 1990 године са седиштем у Лондону, (због наводне «помоћи»земљама Централне и Источне Европе), усаглашава своје деловање са већ претходно наведеним институцијма посебно са делом Светске банке, Међународном финасијском корпорацијом. Један од највећих удела у овој, наводно «европској' 'банци, поново имају САД које су присутне као доминатни акционар у скоро у свим претходно набројаним финасијским институцијама. У Србији је до краја 2006 године ова банка улагала новац, опет, у стране банке, као ХВБ, Сосијет жененрал, или је куповала уделе у малобројним преосталим српским банкама, као што је Комерцијална банка.

Такође, прихватање услова ММФ је и предуслов за такозвану сарадњу са Париским клубом који окупља групу држава поверилаца по економској науци: «Државе-чланице Париског клуба захтевају да земља дужник која преговара о отпису/репрограму дуга има активан програм сарадње са Међународним монетараним фондом»⁵. Иначе, Србија је средином 2007 дуговала Париском клубу око 2,4 милијарди долара.

Слична је ситуација и када се ради о Лондонском клубу који представља групу пословних банака, приватних кредитора: «Лондонски клуб најчешће своје активности корординира са Међународним монетарним фондом»⁶. Србија је средином 2007 године дуговала Лондонском клубу поверилаца око 1,2 милијарди долара.

Из претходно изнетог се може закључити да ММФ у овој мрежи западних поверилаца има улогу «лошег полицајаца». ММФ намеће услове који разарају привреду и друштво једне земље, нажалост у овом случају Србије. У том контексту треба анализирати и скоро невероватно искрене изјаве гувернера Народне банке Србије који је већ признао да ће, ако актуелне мере Владе Србије не буду успешне, доћи до додатног опорезивања свих плата изнад 40.000 динара и 100.000 динара (ово су суме које се у распону од просечене до највеће плате у јавном сектору) у јавном сектору са 10 и 15 %. Такође, гувернер је најавио, оно што је још погубније за привреду и државу, повећања пореза на додату вредност. Гувернер је чак признао у својој изјави да су ове мере већ договорене са ММФ(!?), али и да се могу очекивати још теже мере од ових приликом прве ревизије програма владе у августу!⁷

Дакле, српска привреда, друштво и држава иду ка потпуној пропасти због услова који намеће ММФ.То се чак и не крије од стране власти која очигледно не разликује реалност од идеолошк представе о ММФ-у.

Да би се избегао потпуни крах, «добри полицајци» као што су Светска банка, и такозване европске банке и остали западни повериоци даваће нове кредите за преживљавање Србије и њене привреде.

У суштини, тако ће се агонија српске привреде и државе само наставити.

Док ове чињенице, не схвате људи који данас воде српску државу и привреду, и док не одбаце догму о «добронамерним» повериоцима из ММФ и такозваних европских банака, за српску привреду и државу неће наступити боља времена.

__________________

¹ Павловић С.»Новости»28.4.2009

² Булатовић Г.»Новости»28.4.2009

³ Према уџбенику Пелевић Б.Вучковић В.»Међународна економија» ЦИД Економског факултета у Београду,2007.

⁴ исто

⁵ исто

⁶ исто

⁷ 'Глас јавности 25.4.2009

 

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2138

За „Набуко“ мањка свиле

Петар ИСКЕНДЕРОВ

 

За „Набуко" мањка свиле

 

Резултати конференције „Јужни коридор – нови пут свиле", одржане у Прагу 8. маја у оквиру конститутивног самита програма Европске уније „Источно партнерство", били су разочаравајући за организаторе новог бриселског „Дранг нах Остена". Претпостављало се да ће милостињом обасуте земље бившег СССР, засад још непозване у „Партнерство" (а Европска унија покушава да „прикопча новом путу свиле" Азербајџан, Грузију, Турску, Туркменистан, Узбекистан, Казахстан, Египат и Ирак) и документовано оверити свој дефинитивни избор у корист енергетске политике руководства Европске уније, усмерене у правцу изоловања Русије. Кључни елеменат „свилених" планова Европске уније требало је да буде потписивање политичке декларације о пројекту „Набуко", у којој се каже, да ће учествујуће у пројекту земље – чланице Европске уније, земља – кандидат Турска и бивше средњеазијске републике СССР, уложити све неопходне напоре како би „до јуна 2009. године" потписале међувладин споразум о „Набуко".

Међутим, десило се нешто страшно: Узбекистан, Казахстан и Туркменија, које и јесу оне земље које треба да гасом напуне хипотетичку евроунијевску цев, одбили су да потпишу декларацију, која има евидентно антируски карактер. Јер у њој не само да се не помиње Москва у својству кључног партнера Европске уније у енергетској сфери, већ се и циљно торпедују договори које је Русија већ потписала са својим партнерима у сфери куповине природног гаса, његовог тренспорта у Европу по постојећим маршрутама, а такође изградња гасовода „Јужни ток" преко Балкана и даље у Европу.

Разлог за журбу координатора новог „Партнерства" сасвим је разумљив. Брисел намерава да пусти у погон гасовод „Набуко" већ 2014. године, како би макар за који месец претекао почетак функциуонисања „Јужног тока". А пошто је низ балканских држава, поред осталог Бугарска, Мађарска и Србија, већ потписало билатерална документа о учешћу у руском пројекту, акценат је стављен на постизање мултилатералног споразума са циљем да се, ако не де-јуре, а оно де-факто дезавуишу постојећи договори.

Сценариј, написан за „нови пут свиле" још једном је посведочио, да руководство Европске уније у сфери енергетске безбедности наставља да мисли категоријама „хладног рата" и хипотетичких игара „са нулти-резултатом".

С тим у вези индикативан је врло опширан чланак који се појавио 14. маја на страницама утицајног софијског листа „Труд". Њен аутор није нико други до председник Бугарске Георгиј Пирванов. Иако ни „Источно партнерство", а тим пре декларација „Новог пута свиле" у чланку нису поменути, једно је несумњиво: управо је неуспех покушаја да се републикама бившег СССР наметне план „Набуко" послужио као повод за настанак чланка. Георгиј Пирванов не само да истиче значај сарадње са Русијом, него и исказује јеретички за велику већину еврочиновника предлог да се пројекат „Јужни ток" учини исто тако приоритетним за Европску унију као и „Набуко".

„Када је реч о енергетској безбедности, неизбежно се поставља питање о улози Русије, о томе, хоће ли се политика диверсификације реализовати без Русије, или ће бити створени услови за стратешку сарадњу у енергетској сфери између ЕУ, Русије и других земаља, које су богате енергоресурсима. Мишљења сам да би варијанта „заобиласка" или „изолације" Русије, која је основни испоручилац енероресурса у Европску унију данас и у догледној будућности, ограничила и минирала процесе диверсификације и искомпликовала односе између ЕУ и Русије на другим значајним правцима. И обрнуто, избор варијанте сарадње превело би европске, па међу њима и бугарске интересе на плану повећања енергетске безбедности, у раван предвидиве стратешке узајамне сарадње" – апострофира председник Бугарске. По његовом мишљењу, „и „Набуко", и „Јужни ток" неопходни су за осигурање енергетске безбедности у складу са прогнозама потрошње гаса све до 2025. године и даље".

„Бугарска даје допринос и наставиће да ради на реализацији оба пројекта, јер је за Европску унију „Набуко" пројекат од посебног приоритета. Али такође сматрам, да и „Јужни ток" треба да заузме одговарајуће место на дневном реду ЕУ" – пише Георгиј Пирванов.

„Ми не можемо правити озбиљне планове за осигурање енергетске безбедности без Руске Федерације. Но треба да буде јасно, да ћемо у конкретним преговорима ми штитити националне интересе, као што се то десило јануара 2008. године када смо потписали равноправни споразумн о „Јужном току", и у пролеће ове године. Од тих принципијелних одредница ми не треба да одступамо" – закључује председник Бугарске.

Ствар овде није само у принципијелности. „Источно партнерство" у целини и пројекат „Набуко" поред осталог већ су се суочили са несумњивим финансијским проблемима. Ту чињеницу није кадар да укине чак ни оптимизам који су „еманирали" 7. и 8. маја у Прагу руководиоци Европске уније. По оцени самих аутора „Набуко", трошкови за његову изградњу изнеће минимум 7,3 милијарде долара (приближно 5,4 милијарде евра), које ће морати да се издвоје из буџета Европске уније. Међутим, усвојени на прашком самиту „Источног партнерства" програм предвиђа да у периоду до 2013. године Азербајџан, Јерменија, Белорусија, Грузија, Молдавија и Украјина дозначе укупно око 600 милиона евра, тојест, кудикамо мање.

Насртљиве тежње да се изолује Русија у енергетској сфери, не фермајући при том на финансијске губитке и политичку штетност тих напора – то је оно што је данас инкорпорирано у основу „Источног партнерства", брижљиво заоденутог у свилу. Међутим, не пристају многи у Источној Европи, а да не говоримо о земљама – произвођачима енергоресурса, да крену по том склиском путу. И веома објективна размнишљања председника Бугарске, уз сву њихову опрезност и дипломатичност, још једна су потврда тога.

________________

Петар Ахмедович ИСКЕНДЕРОВ, старији научни сарадник Института славистике Руске академије наука, магистар историјских наука, међународни коментатор листа „Времја новостјеј".

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2145

Klub Bilderberg | Bajden guši Rusiju u Srbima

Bajden guši Rusiju u Srbima

Zoran Nikolić, 16.05.2009 20:23:00

Džozef Bajden

 ŠTA je to teorija zavere? Tvrdnja da tajne organizacije, na čelu sa najuticajnijim političarima, biznismenima i bankarima iz potaje vladaju svetom, sa namerom da obrazuju svetsku vladu i da konačno u potpunosti zavladaju planetom. Zašto je to teorija? Zato što je niko nije dokazao u praksi. Zašto da je dokazuje, ako je toliko očigledna?
Dodatni "detalji" objavljeni već u bezbroj knjiga i novinskih napisa podrazumevaju da je konačni cilj "zavere" kontrolisanje svih svetskih resursa, nepostojanje nacija, već samo regiona, jedna religija, jedan ustav, jedna crkva i jedna moneta... Pa zar na novčanici od jednog dolara već decenijama ne stoji "novus ordo seklorum" ili "novi svetski poredak"?
Odgovor na ova pitanja ovih dana je "dopričan" u predgrađu Atine - Vuljagmeniju, u luksuznom hotelu "Astir", gde je okončan 57. sastanak grupe "Bilderberg", po svemu sudeći najuticajnije grupe moćnika na svetu, koji se okupljaju jednom godišnje. "Bilderberg" je organizovao nezvaničnu godišnju konferenciju na kojoj se prisustvuje po pozivu, a neko bi mogao da ih nazove i najvećom nevladinom organizacijom na planeti.
Prema informacijama iz grčkih medija, učesnici su bili bivši američki predsednici, otac i sin Džordž Buš, američki sekretar za finansije Timoti Gajtner, predsednik Svetske banke Robert Zelik, ali i njegov prethodnik Pol Volfovic, "večiti" američki specijalni izaslanik Ričard Holbruk, te kraljice Španije i Holandije Sofija i Beatrisa. Koliko je sastanak bitan za finansijske krugove dodatno potvrđuju imena predsednika Evropske centralne banke Žan-Kloda Trišea, kao i predsednika Evropske komisije Žoze Manuela Baroza. Već godinama je neizostavni član ove ekipe i šef švedske diplomatije Karl Bilt.
Na skupove se dolazi po pozivu onih koji sačinjavaju "tvrdo jezgro", poput Henrija Kisindžera ili Dejvida Rokfelera. Ostale zvanice su izabrane po trenutnom rejtingu u svetu politike i uticaja.
Kao i svake godine, o učesnicima brinu spektakularne snage bezbednosti, a prilaz hotelu je zabranjen apsolutno svima. Ove godine grčki novinari su "locirali" obalsku stražu, ronioce, vojne avione i helikoptere.
Kao i u svakom teatru, i ovde postoje neka pravila. Dakle, zvaničnici "Bilderberga", sa neverovatnom moći koju poseduju, mogli bi da održavaju sastanke iza "zatvorenih vrata" tako što bi ta vrata zaista bila zatvorena, a javnost ne bi znala za njih. Međutim, ova, "demonstrativna tajnovitost" ima, očigledno, i drugu ulogu - da jasno da do znanja kako "Bilderberg" radi, ali ne i šta to radi. A nagađanja nikada nisu dovoljno precizna. "Bilderbergovci" se trude da određena specifična tema ili gostovanje neke posebno važne ličnosti na kraju budu predstavljeni javnosti, doduše, sa zadrškom koju oni odrede. Sa druge strane, već je odavno poznato da američki mediji po pravilu ne izveštavaju sa ovog skupa, jer su njihovi vlasnici integralni deo "Bilderberga".
To je još jedan, posredan dokaz o stvarnoj "slobodi medija", jer bi bilo sasvim logično da na udarnim vestima svih koji se bave informativnim zanatom, bude izveštaj o tome da je otpočelo, ili je u toku većanje najmoćnijih ljudi na svetu.
Da bi tek naznačili sfere uticaja ove grupacije, a retke čitaoce koji nisu čuli za njih, uputili u istinsku moć "Bilderberga", pomenućemo da je njihova ideja stvaranje Evropske unije, utemeljene još Rimskim ugovorom iz 1957. godine.
Najpoznatiji svetski kritičar ove grupe je kanadski publicista Danijel Estulin, autor knjige "Klub Bilderberg" koji se i ove godine obratio novinarima u Grčkoj, najavljujući da će tema skupa biti ekonomska kriza. On je u dosadašnjim delima pisao i o Trilateralnoj komisiji koja je direktno povezana sa "Bilderbergom", a jedan od ciljeva ovih institucija je stvaranje četiri velike svetske unije: američke, evropske, azijske i afričke. Tako je Evropska unija, kako se odavno zna, uveliko organizovana, a za američku se, po već najavljenim izvorima, sprema i "amero", valuta koja bi objedinila monetu sve tri države severnoameričkog kontinenta.
Estulin je najavio dva scenarija razvoja ekonomske krize, od kojih bi prvi predstavljao "depresiju koja svet uvodi u decenije mučne stagnacije, propadanja i siromaštva", a druga bi, prema preporukama "Bilderberga" trebalo da bude kraća depresija koja bi utrla put u novi, održivi ekonomski poredak, sa manje samostalnosti, ali većom efikasnošću". Analitičari se najviše pribojavaju značenja pojma - "manje samostalnosti" i njegovog potencijalno brutalnog značenja.
Istovremeno, mnogi se pribojavaju tačnosti podataka do kojih je Estulin dolazio od svojih "insajdera" unutar "Bilderberga", jer je ovaj tvrdio da je svetska ekonomska kriza prethodno bila isplanirana upravo na ovim sastancima 2006. godine u Kanadi i 2007. godine u Turskoj.
Kako nam je rekao Dejan Lučić, publicista koji se bavi ovom problematikom, svaki veliki sastanak "Bilderberga" ima više nivoa dogovaranja. Jedan je na zadatu temu, a ovog puta je to ekonomska kriza i kako je prevazići.
- U njoj učestvuju "spoljni igrači", često samo jedanput pozivani i od njih se očekuju dobre ideje - objašnjava Lučić. - To je neka vrsta prijema za "nove mozgove". U drugom, višem nivou se rešavaju stvarni problemi. Tu su okupljeni članovi koji su prošli početni nivo i na neki način se dokazali. Ovog puta, primorani su da rešavaju probleme izazvane štampanjem dolara bez pokrića i svetskom finansijskom piramidom koja se bazirala na veštačkoj ogromnoj potrošnji SAD i zaradom svih onih koji su "hranili" tu "ekonomsku aždaju".
U najužim krugovima "Bilderberga", prema Lučićevim rečima, razmišlja se o tome kako da se ekonomska kriza prevaziđe i tu su trenutno aktuelna dva scenarija.
- Prema prvom, dolar treba zameniti za "amero", valutu koja će da "pokriva" SAD, Kanadu i Meksiko - dodaje Lučić. - Ogromna količina dolara treba da bude uništena i zamenjena za novu valutu, u kojoj bi "štampari" (bankari) zaradili enormne količine novca. Taj trik se pokazao vrlo uspešnim i pljačkom Evrope i zamenom lokalnih valuta za evro.
Druga opcija, kako objašnjava naš sagovornik, jeste ona kojoj se često pribegavalo u doba krize - rat.
- "Na stolu" su Iran, Pakistan i kaspijski region - najavljuje Lučić. - Po svemu sudeći, najbliža opcija

je Pakistan, a problem je pojačan time što je britanska obaveštajna služba MI 6 preko Holandije omogućila Pakistanu da poseduje "islamsku atomsku bombu". To je problem koji Amerika mora da reši iako ga je sama napravila. Atomska bomba je data Pakistanu da bi mogao da zarati protiv Indije i da na taj način dođe do trvenja te dve nacije. Pod ovim okolnostima, verovatno će doći do građanskog rata među muslimanima u Pakistanu. Taj rat bi trebalo i druge muslimanske zemlje da uvuče u građanski sukob.
Za naše, balkansko područje, prema najavama izvora bliskih "Bilderbergu", planirano je stvaranje Balkanske federacije pravoslavnih zemalja, gde bi bila inkorporisana Albanija, iako je islamska, kao i BiH. Taj proces je počeo po nalogu SAD, a po odobrenju Vatikana, koji se složio, jer je jedan od uslova da oko 70 odsto Albanaca bude prevedeno u katoličanstvo.
Da bi Balkanska federacija bila "podnošljiva" za ostale, i da bi bio eliminisan "strah" od Srba i njihove "hegemonije", dat je nalog da se Srbija federalizuje u pet autonomnih pokrajina, koje bi prerasle u pet malih samostalnih država. Trenutno EU radi na tome da se najveći deo romske populacije sa teritorija bivše SFRJ naseli u Moravskoj oblasti, čiji glavni grad bi trebalo da bude Niš.
Pored ove, Moravske oblasti, Srbija bi trebalo, prema planovima "vladara iz senke" iz "Bilderberga", da bude podeljena na Vojvodinu, Šumadiju, Užičku i Rašku oblast.     

"RESETOVANjE" ODNOSA
POTPREDSEDNIK SAD Džozef Bajden turneju po Balkanu počinje u utorak posetom BiH, nastavlja je u sredu u Beogradu razgovorima sa najvišim zvaničnicima Srbije, a završava je u četvrtak posetom Kosovu. Kako je rekao visoki zvaničnik američke administracije novinarima u Beloj kući, Bajden će u sredu u Beogradu razgovarati sa najvišim zvaničnicima Srbije, kojima će istaći da postoji prilika za "obnavljanje i resetovanje" odnosa SAD i Srbije.
Iako se detalji posete ne saopštavaju iz bezbednosnih razloga, Bela kuća je objavila da će potpredsednik SAD najpre razgovarati sa predsednikom Srbije Borisom Tadićem, a potom i sa ministrom odbrane i načelnikom Generalštaba Vojske Srbije. Takođe, imaće sastanak sa osobljem Ambasade SAD, a dan će završiti večerom sa Tadićem, predstavnicima Vlade, poslovnog sektora i civilnog društva.
Prema rečima zvaničnika Bele kuće, cilj Bajdenove posete Srbiji je "odlična prilika da se srpskoj vladi i narodu Srbije jasno kaže da se nadamo da ćemo 'resetovati' naše odnose sa Srbijom, i da pokažemo da vidimo i želimo pozitivnu budućnost Srbije u evroatlantskoj zajednici, kao lidera u regionu".

NAŠE NIKAD NE ZOVU
POSETA potpredsednika SAD Džozefa Bajdena Balkanu više je nego očigledno sinhronizovana sa okončanjem sastanka u Atini. Mnogi koji su pažljivo pratili delovanje SAD i njihovih saveznika tokom protekle dve decenije, tvrde da je osnovna misija američkog visokog zvaničnika, u stvari, pokušaj da bude ometen ozbiljniji angažman Rusije na Balkanu, prvenstveno u Srbiji.
Razlog je gasni sporazum, koji Rusiji pruža nešto širu sferu uticaja na ovom podneblju, s obzirom na to da je u Rumuniji i Bugarskoj, kao i ostalim zemljama okruženja, taj uticaj sveden na minimum. Samo kod nas je u pripremi otvaranje i "Gaspromove" banke, što čini da će Rusi imati već dve banke u Srbiji.
Najzad, mada se o tome vrlo malo govori, što samo znači da se sve svodi na veoma važne razgovore u sferi visoke i tajne diplomatije, sporazum Srbije i Rusije umnogome kvari planove o otcepljenju Vojvodine, za koje se "Bilderberg" zalaže.
Loša vest za Srbiju je da je na jednom od prethodnih sastanaka "Bilderberga" bio pozvan i predstavnik kosovskih Albanaca Veton Suroi. Srpski predstavnici nikad nisu bili pozvani.
Prema izvorima "Novosti", još jedan deo Bajdenove misije je vrlo značajan, a to je sprečavanje eventualne prodaje Rafinerije "Pančevo" Irancima, pošto postoje naznake da bi i oni bili potencijalni kupci ovog postrojenja za preradu nafte. A u okviru globalne strategije SAD Iran ne bi smeo "ni da kroči u Evropu, a kamoli da prerađuje naftu i prodaje je u EU".

PRESECANJE GASOVODA
JEDAN od planova "Bilderberga" za balkansko podneblje je i ideja da se projekat sa "Gaspromom" ne realizuje, jer ruši koncepciju postupne zavisnosti Balkana od Zapada.
Prema izvorima "Novosti", to sobom povlači i otcepljenje Vojvodine od Srbije, kao i konačno priznanje nezavisnosti Kosova, jer u perspektivi jedan krak gasovoda bi trebalo da ide preko severnog dela KiM u Albaniju i Italiju.
To je "Bilderbergu" bilo posebno važno jer je projekat "Nabuko" (koji je trebalo da zaobiđe Rusiju preko Azerbejdžana, Gruzije i Turske) potpuno propao, pošto nije bilo nikoga ko bi ga finansirao. Upravo zato je, tvrdi naš izvor, i premijer Italije Silvio Berluskoni otišao u Soči, kako bi potpisao sporazum sa Rusijom i obezbedio svojoj zemlji snabdevanje gasom.
Kakva će biti dalja sudbina čitavog projekta u mnogome će zavisiti i od reakcije i stava same Rusije, ali i od sposobnosti manjih država da se odupru američkom pritisku.

TAMNOPUTI LIDER
KADA je na prethodni sastanak grupe "Bilderberg", održan od 5. do 8. juna prošle godine u Čentiliju, u SAD, pozvan predsednički kandidat Barak Obama, svi su pretpostavili da je to jasan znak da će ovaj postati prvi tamnoputi lider u istoriji Amerike. Tako je i bilo. Njegovog protivkandidata nisu zvali.

UZ BLAGOSLOV PAPE
ZVANIČNO, prvi sastanak ove nadnacionalne grupe održan je od 29. do 31. maja 1954. godine u holandskom gradiću Osterbeku, u hotelu "Bilderberg" po kojem je i cela grupa dobila ime koje nosi i danas. Na sastancima se okuplja od 120 do 150 ljudi.
Prvi domaćin bio je holandski princ Bernard, a jedna od osnovnih ideja zbog koje je "Bilderberg" osnovan zvanično je bilo sprečavanje talasa antiamerikanizma u zapadnoj Evropi. Među prvima koji su podržali osnivanje "Bilderberga" bio je i tadašnji nemački teolog Jozef Racinger, današnji papa Benedikt Šesnaesti!
Pored pomenutih učesnika ovogodišnjeg skupa nije zgoreg pomenuti ni one koji su bili prisutni na skupovima "Bilderberga" prethodnih godina, poput tadašnje američke državne sekretarke Kondolize Rajs, Joške Fišera, Japa de Hop Shefera... Interesantno je da u radu skupa često učestvuju i predstavnici planetarnih megakompanija, poput IBM, "Kseroksa", "Nokije", "Dajmlera" ili "Rojal Dač Šela".

KISINDŽER DUHOVNI OTAC
VEČNA inspiracija delovanja "Bilderberga" je višedecenijski "duhovni otac" ove grupacije Henri Kisindžer. Navodno je njegovo maslo bio nagli skok cena nafte proteklih godina sa 40 na čak 150 dolara po barelu. Ovo je Kisindžer najavio na sastanku "Bilderberga" u Minhenu 2005. godine, a, pored ostalog, takve ekonomske turbulencije trebalo je da dovedu do žestokog opterećenja i zaduživanja srednje klase, kao i definitivnog i konačnog obogaćenja ultrabogatih.

 

http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=11&status=jedna&vest=145803

Бисет: НАТО од 1999. агресивна машинерија

Бисет: НАТО од 1999. агресивна машинерија

srijeda, 13 maj 2009 13:25 Политика

 

Одлуком да бомбардује Србију марта 1999. године НАТО се изненада претворио у „агресивну војну машинерију која може да употреби силу кад и где год то одлучи", истиче се у ауторском коментару бившег канадског амбасадора у Југославији Џејмса Бисета у канадском дневнику „Глоуб енд Мејл".

Бивши канадски званичник у „Глоуб енд мејлу" пише да је НАТО у марту 1999. године одлучио да се оглуши о члан 1 Северноатлантског споразума у складу са којим НАТО неће употребити, нити ће претити да ће употребити силу у решавању међународних спорова и према којем ће овај савез увек поштовати Повељу УН.

Сила је, међутим, употребљена, „да би се наводно спречио геноцид и етничко чишћење албанског становништва на Косову", пише Бисет.

Чланак под насловом „Време је да се заврши хладни рат" само је један у низу коментара у којима овај аутор отворено критикује политику коју заступају Запад и НАТО у источној Европи, а посебно на Балкану.

Други претходно објављени истакнути наслови су, рецимо, „Бомбардовање НАТО - повратак варварству" и „Трагична грешка на Косову", у којима Бисет, који је дужност амбасадора у Југославији обављао од 1990. до 1992. године, објашњава свој став да до сукоба на простору бивше Југославије не би ни дошло да је постојао искрен напор да се на позитиван начин преговара са југословенском владом.

„Угрожавање територијалног интегритета Србије једноставно је занемарено упркос резолуцији УН која потврђује суверенитет Србије и упозорењу тадашњег председника Русије Владимира Путина да ће једнострано проглашење независности постати опасан преседан", истиче Бисет.

Говорећи о основаном страховању Русије у погледу „правих намера" НАТО, с обзиром на чињеницу да се планира постављање противракетног штита у Пољској и Чешкој и да Русију сада окружују чланице овог савеза, Бисет је рекао да је Москва добила још једну потврду да је „НАТО узео закон у своје руке" тиме што је већина чланица Алијансе признала независност Косова.

Он је подсетио да су већ у марту 1999. године, чланство у Алијанси су стекле Пољска, Мађарска и Чешка, а потом и балтичке земље, Румунија, Бугарска и Словачка, а Алијанса инсистира и на чланству Украјине и Грузије.

Бисет сматра да је била сасвим предвидива реакција НАТО у августу прошле године када су грузијске снаге изненада напале Јужну Осетију, а Москва брзо реаговала, што су западни медији, САД и чланице НАТО осудиле као нарушавање територијалног интегритета Грузије, подсећа он.

Од тада, НАТО је слабо шта научио из својих грешака - он очигледно још увек води хладни рат, те је и одлука да одржи војну вежбу у Грузији само намерна провокација Русије, која би заправо могла да буде један од најкориснијих и најјачих западних савезника у наредним годинама, закључује Бисет у листу „Глоуб енд мејл".

 

http://in4s.net/x/index.php?option=com_content&view=article&id=8796:---1999--&catid=78:globus&Itemid=176

Logori OVK u Albaniji

Logori OVK u Albaniji

09 April 2009 Pisu: Altin Raxhimi, Majkl Montgomeri i Vladimir Karaj iz Kukesa, Bajram Surija, Tropoje, Krume, Prizrena, Pristine i Tirane

The building that served as a KLA prison at the factory compound in Kukes

Ocevici tvrde da je tokom sukoba 1999. godine OVK organizovala mrezu zatvora u svojim bazama u Albaniji i na Kosovu. Tek danas se otkrivaju detalji onoga sto se tamo dogadjalo.
KUKES, Albanija – U dvoristu propalog industrijskog kompleksa, izmedju razbijenih prozora i zidova sa kojih otpada malter, danas setaju kokoske u potrazi za hranom. Tu su i dva napustena kamiona. Okruzuju ih hale i polusruseni magacin. U sredistu kompleksa nalazi se manja zgrada od betonskih blokova u koju je nekada bila smestena uprava fabrike koja je proizvodila sve od poklopaca za sahtove do kabina za liftove. Za vreme bombardovanja bivse Jugoslavije od strane NATO snaga, od marta do juna 1999, ovaj kompleks je imao drugaciju namenu. Koristile su ga gerilske jedinice Oslobodilacke vojske Kosova, OVK, kao bazu za izvodjenje operacija sa druge strane granice, na teritoriji Kosova koje je tada bilo pod kontrolom Srbije. Ali fabrika nije bila samo stab gerilskih jedinica koje su se borile protiv rezima Slobodana Milosevica, za nezavisnost Kosova od Srbije. Kompleks je imao jos jednu, mracniju namenu: desetine civila, uglavnom kosovskih Albanaca osumnjicenih za kolaboraciju, ali i Srba i Roma, drzani su ovde u zatocenistvu, prebijani i muceni. Neki su likvidirani, a njihovi ostaci nikada nisu pronadjeni. Ljudi koji su navodno davali naloge za takva zlostavljanja bili su oficiri OVK. Svedoci tvrde da je u Kukesu bilo zatvoreno najmanje 25 ljudi. Medju njima su bile i tri Albanke sa Kosova. U logoru je ubijeno najmanje 18 ljudi, dok su ostali oslobodjeni. Cini se da je Kukes bio samo jedan od nekoliko zatvorskih centara u Albaniji i na Kosovu, a zatvorenici su bili prebacivani iz jednog u drugi. Cak i posle NATO intervencije jedan takav logor je nastavio sa radom u Babalocu na Kosovu, gde je bilo zatvoreno tridesetak Srba i Roma za koje se ni danas ne zna gde se nalaze. Imena nekoliko ljudi koji su moguci pocinioci vec su poznata UNMIK-u. Jedan od njih i dalje se nalazi na visokom polozaju u kosovskom pravosudju, saznaje Balkan Insajt. Bislim Zirapi, zvanicnik Ministarstva unutrasnjih poslova Kosova, koji je bio odgovoran za operacije OVK u Kukesu, tvrdi za Balkan Insajt da u samoj bazi ili izvan nje niko nije ubijen. Dvojica nekadasnjih visokih lidera OVK odbili su takve optuzbe u dva nezavisna intervjua data za BBC. Hasim Taci, premijer Kosova i i Agim Ceku, bivsi premijer i komandant OVK, izjavili su za BBC da im nije bilo poznato da postoje bilo kakvi zatvori OVK u kojima su zatocenici bili muceni ili su u njima bili drzani civili. Taci je izjavio da mu je poznato da su posle rata neki pojedinci 'zloupotrebljavali uniforme OVK' i distancirao se od takvih postupaka. Dodao je da su takve zloupotrebe bile 'minimalne'. General Ceku je izjavio da je OVK vodila “cist rat.”Medjutim, Hose Pablo Barajbar, čovek koji je na mestu šefa Kancelarije za nestala lica i sudsko vestacenje pri UNMIK-u proveo pet godina, izjavio je: “Sigurno postoje ljudi koji su i danas zivi, a boravili su u logoru u Kukesu kao zatvorenici. Oni su tamo vidjali druge ljude, Albance i nealbance. Neki od pripadnika vodjstva OVK obilazili su taj logor. Pominjana su i mnoga imena, i ja smatram da je to ustanovljena cinjenica.” Barajbar je pokusao da udje u trag nestalim licima na Kosovu i sa druge strane granice, u Albaniji. Karin Limdal, portparol EULEX-a, izjavila je za Balkan Insajt da su EULEX-u poznate optuzbe u vezi sa slucajem Kukes i da tuzioci sada ocenjuju da li mogu da podignu optuznice. ZUTI MERCEDES SMRTI Teske optuzbe za dogadjaje u logoru Kukes na severozapadu Albanije zasnovane su na podacima dobijenim iz nekoliko izvora: to su dva ocevica – jedan bivsi zatvorenik i jedan pripadnik OVK, registar jednog groblja u Albaniji i dokumentacija UN koja nam je prezentovana, a koja sadrzi detaljna svedocenja ljudi koji su zlostavljani u Kukesu. Navedeni izvori daju sliku brutalnog zatvorskog rezima koji se kosi sa iskazima bivsih vodja OVK koji tvrde da su postovali medjunarodne konvencije o ljudskim pravima i da nikada nisu zatvarali civile. Moguce je da slucajevi zlostavljanja u Kukesu nisu bili izolovani incidenti. Prema tvrdnjama bivsih boraca OVK sa kojima smo razgovarali, kao i prema nezavisnom svedocenju koje su dokumentovali istrazitelji UN, OVK je posedovala mrezu od najmanje sest tajnih zatvora u nekih desetak baza u Albaniji i dve na Kosovu, tokom i posle rata 1999. godine. Zatvori, koji su se vecinom nalazili pri bazama OVK u Albaniji, korisceni su za isledjivanja koja su rutinski ukljucivala i mucenje, tvrde izvori intervjuisani za potrebe ovog istrazivanja. Bivsi pripadnici OVK koje smo intervjuisali vecinom se ponose ucescem u ratu protiv srpskih snaga, cije su akcije dovele do masovnog iseljavanja stotina hiljada kosovskih Albanaca iz njihovih kuca. Ali neki su takodje izjavili da se stide zbog onoga sto su neki komandanti i vodje OVK radili pod okriljem rata. “Tada mi to nije izgledalo neobicno,” izjavio je jedan bivsi pripadnik OVK, koji je prisustvovao ovim dogadjajima. “Ali sada, kada se osvrnem, jasno mi je da su neke od stvari koje su radili neduznim civilima bile pogresne. Ali ljudi koji su to radili ponasaju se kao da se nista nije dogodilo i tako nanose stetu sopstvenom narodu, Albancima.”Jedan drugi ocevidac, Albanac sa Kosova, kaze da su ga drzali u bazi OVK u Kukesu pod optuzbom da je srpski spijun, što on odlucno porice. Ovaj svedok, koji je trazio da ostane anoniman, opisao je kako su vojnici OVK nedeljama zlostavljali i mucili zatvorenike u bazi, cesto pod nadzorom oficira OVK. “Gledao sam kako ljude tuku, bodu nozevima, udaraju palicama,” izjavio je. “Gledao sam kako ljude ostavljaju bez hrane po pet ili sest dana. Gledao sam kako spustaju mrtvacke kovcege u rake. Gledao sam kako ubijaju.”Ovaj svedok tvrdi da su zatvorenici u Kukesu vecinom bili civili koji nisu ucestvovali u borbama, uglavnom Albanci optuzeni da saradjuju sa rezimom i poneki Rom. Bilo je tu i vojnika OVK zatvorenih iz disciplinskih razloga. Kako tvrde oba izvora, medju zatvorenicima su bile i tri kosovske Albanke. Dvojica zatvorenika su bili Romi iz Prizrena. Otatak su cinili kosovski Albanci, starosti izmedju 20 i 27 godina, optuzeni za saradnju sa srpskim snagama. Zatvorenik iz Kukesa je izjavio da je takodje cuo zatvorenike koji su muceni nedaleko od kompleksa kako vicu na srpskom. Zatvorenik kaze da je cuo “ljude koji su vikali dok su ih mucili, i jasno se moglo razaznati da im je srpski maternji jezik”.Rekao je da su neki od zatvorenih kosovskih Albanaca bili ustreljeni ili prebijeni do smrti u samoj bazi dok su druge odvozili nekuda u zutiom mercedesu. Jedan kosovski Albanac je umro pred njegovim ocima, u prisustvu jos pet drugih zatvorenika, nakon sto su mu pucali u nogu i ostavili ga bez lekarske pomoci. Registar groblja u Kukesu otkriva nesto vise o coveku koji je umro nakon sto su mu pucali u nogu. Prema sacuvanoj dokumentaciji, sahranjen je 10. juna na parceli rezervisanoj za kosovske Albance koji su preminuli u Albaniji za vreme sukoba, samo cetiri dana pre povlacenja srpskih snaga sa Kosova. “Svaki put kada sam video zuti mercedes, nekoga bi odvezli, i tog coveka nikada vise ne bih video,” izjavio je. “Nikada nisu pronadjeni.”Isti bivsi zatvorenik izjavio je da smatra da su ljudi bili zatvarani iz razlicitih razloga, ukljucujuci osvetu i pohlepu, kao i optuzbe da su srpski spijuni. Jedan zatvorenik je radio kao policajac u Djakovici na zapadu Kosova za vreme Milosevicevog rezima. Odvezli su ga u zutom mercedesu i nikada vise nije vidjen. Drugi je bio nastavnik, a njegov navodni prestup je bio taj sto je posedovao dozvolu za oruzje koju su izdale srpske vlasti.Bivsi zatvorenik je izjavio da veruje da je na ovoj lokaciji drzano vise od 25 ljudi u periodu od marta do juna 1999, od pocetka NATO bombardovanja u bivsoj Jugoslaviji do ulaska NATO snaga na Kosovo. Zatvorenici su uglavon bili iz Prizrena i okolnih sela. Pripadnici OVK su ih hapsili nakon sto su talasi izbeglica sa Kosova usli u Kukes nakon pocetka kampanje bombardovanja. Bar jedan zavorenik je uhapsen u Dracu ili Lusnji u centralnoj Albaniji, tvrde oba izvora. Nas izvor koji je bio zatvoren u Kukesu, seca se jednog zatvorenika, kosovskog Albanca, koji je kroz resetke na prozoru vikao vojnicima u dvoristu da ima sestoricu brace koji ce ga osvetiti ako ga oni ubiju. “Sta cete sa njima?” izazivao je ih je. Prema tvrdnjama ista dva izvora, kao i prema dokumentaciji UNMIK-a iz istraznog postupka, neki od prezivelih su posle rata prebaceni u pritvor policijske stanice u Prizrenu na Kosovu. Kao i druge zatvorenike koje je OVK drzala u Prizrenu, oslobodile su ih nemacke jedinice KFOR-a kada su preuzele zgradu 18. juna. Isti izvori navode da je u Kukesu ubijeno do 18 zatvorenika. Pripadnik OVK nam je rekao: “Jasno mi je da su ako su saradjivali sa Srbima naneli mnogo zla. Covek pobesni kada pomisli na masakre koji su se desavali sa druge strane granice. Ali tretman je bio brutalan. Na trenutke mi ih je bilo zao.” Bivsi zatvorenik sa kojim smo razgovarali izjavio je da ne veruje da je bilo ko od zatvorenika aktivno saradjivao sa srpskim vlastima. “Ali cak i ako su zasluzili da budu kaznjeni, niko nema pravo da muci druge ljude,” kaze on. “To se ne radi ljudskim bicima.” MREZA LOGORAKukes je bio vazna strateska lokacija za OVK. Oruzje, uniforme, novac i ljudstvo su prolazili kroz hale i magacine na ovoj lokaciji. Baza je takodje bila vazna za vojnu policiju OVK, koja je navodno izdvajala sumnjiva lica iz mase civila koji su bezali ili su bili proterivani u Albaniju od strane srpskih snaga. Jedinica albanske vojske stacionirana u bazi u Kukesu pomagala je OVK da organizuje sopstvenu vojnu policiju, tvrdi nekoliko policajaca koje smo intervjuisali. Cini se da je Kukes bio jedan od vise zatvorskih centara u Albaniji i na Kosovu izmedju kojih su zatvorenici prebacivani. Dvojica zatvorenika su u Kukes prebaceni iz slicnog centra koji je OVK drzala u obliznjem gradu Burelu, gde je OVK imala kasarne za obuku vojnika tokom poslednja dva meseca rata, izjavio je bivsi zatvorenik. “Pricali su nam o tome kako tamo ubijaju ljude, kako ih bacaju u jame sa krecom,” izjavio je. “Sta se dogadjalo u Burelu moglo se videti i po tome kako su njih dvojica izgledali… Videlo se da su ih gadno mucili.” Prema dokumentaciji UN i podacima dobijenim tokom intervjua sa clanovima OVK i bivsim zatvorenikom, zatvorenici su prebacivani u Kukes sa najmanje dva druga mesta, iz Draca i, posle rata, iz Prizrena na Kosovu. U vecini svojih baza u Albaniji OVK je imala obavestajne jedinice i vojnu policiju. Halil Katana, vojni analiticar iz Tirane, u svojoj autorizovanoj biografiji Kudusija Lame pod naslovom “Kudusi Lama: ratni general i komandant divizije Kukes”, konstatuje: “Ove jedinice (vojna policija OVK) imale su vaznu ulogu u disciplinovanju grupa OVK koje su obucavane u oblasti Kukesa, kao i u hvatanju srpskih agenata koji su ulazili u zemlju zajedno sa izbeglicama sa Kosova.” Prema tvrdnjama jos jednog izvora, bivseg pripadnika OVK, ove jedinice su kontrolisale pritvorski centar u Babinama, u blizini granice u regionu Tropoja, centar za obuku u Burelu i bazu OVK u Dracu. Bislim Zirapi, koji je danas zvanicnik Ministarstva unutrasnjih poslova Kosova, bio je odgovoran za operacije OVK od pocetka maja do kraja NATO bombardovanja bivse Jugoslavije, 10. juna. On tvrdi da su ljudi koji su drzani u pritvoru u Kukesu bili vojnici kojima su izrecene disciplinske mere i da u ovoj bazi kao i izvan nje niko nije ubijen. Ali takodje dodaje da je OVK tada bila neorganizovana i da je bilo naoruzanih vojnika i drugih lica koja su se slobodno kretala gradom, kao i u drugim delovima Albanije. “Moj prvi zadatak je bio da ih disciplinujem,” izjavio je. POCINIOCI U BEKSTVU Prema izjavama svedoka u isledjivanjima su ucestvovala i dvojica albanskih drzavljana koji su bili povezani sa OVK. Jedan od njih dvojice, za koga kazu da je imao dugu crnu kosu, bio je narocito brutalan prema Romima iz Prizrena. Jedan izvor tvrdi da su borci OVK koji su se vracali iz borbi na Kosovu ponekad iskaljivali bes na zatvorenicima. Drugi kaze da su zatvorenici muceni da bi priznali da su saradjivali sa snagama srpske drzavne bezbednosti. Tu sluzbu su nazivali UDBA. Islednici su zeleli da dobiju snimljena priznanja zatvorenika. Isti izvori iz Kukesa su nas saopstili da su islednici u Kukesu bili oficiri OVK koji su ucestvovali u hvatanju osumnjicenih kolaboracionista. Oba nasa izvora su takodje identifikovali nekoliko oficira OVK koji su ucestvovali u zlostavljanjima u Kukesu. Jedan od njih se trenutno nalazi na visokom polozaju u pravosudju Kosova. Ovde ne otkrivamo imena navodnih pocinilaca, da ne bismo doveli u opasnost nase izvore. Neki od ljudi koji su ucestvovali u zlostavljanjima u Kukesu takodje su ucestvovali u otmicama stanovnika Kosova posle rata, tvrdi bivsi pripadnik OVK koga smo intervjuisali. Njihove mete nisu bili albanski “izdajnici” vec Srbi ili Romi koji su ostali na Kosovu nakon sto su NATO snage usle na ovu teritoriju. Jedan kosovski Albanac koji se iz inostranstva vratio da bi se borio na Kosovu rekao nam je da je video oko 30 Srba i Roma u logoru OVK u Babalocu, blizu Decana na zapadu Kosova, i to posle rata, u leto 1999. Izjavio je da je cuo urlike sa te lokacije i pretpostavio da zatvorenike muce. Kada bi NATO patrola prolazila kroz ovu zonu, zatvorenike su skrivali u skladište, dodaje isti izvor. Ovaj bivsi pripadnik OVK izjavio je da pretpostavlja da su ove grupe odvodjene preko granice i likvidirane. “Nikada ih vise nisam video niti nasao nesto o njima u novinama,” izjavio je. “Verovatno su zauvek nestali u planinama”. Altin Radzim ije nezavisni novinar iz Tirane

Majkl Montgomeri je specijalni izvestac Centra za istrazivacko novinarstvo u Berkliju, Kalifornija Vladimir Karaj je novinar dnevnog lista ‘Korrieri’ u Tirani Istrazivanje za ovaj clanak finansirano je iz Alumni fonda Balkanskih stipendija za novinarsku izuzetnost. Deo sredstava obezbedio je SCOOP, dansko udruzenje za istrazivacko novinarstvo koje pomaze finansiranje istrazivackog novinarstva u istocnoj

http://balkaninsight.com/sh/main/news/18047/

KO SU ALBANCI

KO SU ALBANCI,PISE -AKADEMIK,PROFESOR DR. KAPLAN BUROVIC


ALBANSKI LEKSIK
SVEDOČI DA ONI NISU AUTOHTONI

Pise: Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ
- akademik -


U mom delu KO SU ALBANCI? (izdanje na srpskom 2007, na engleskom 2008) posvetio sam čitavo poglavlje tzv. autohtoniji Albanaca na prostorima gde danas žive. Tamo sam naveo ništa manje već sedam dokumenata, činjenica i argumenata, kojima se nedvosmisljeno dokazuje da Albanci nisu autohtoni ne samo na Kosmetu, već ni u samoj Albaniji. Između ostalog, tamo sam rekao i ovo: "Argumentum ponderantum, non numerantum! I pored toga, ako ovih sedam argumenata nekome izgledaju malo, spremni smo da mu navedemo još drugih sedam, pa i 70".
Jedan od tih argumenata (tamo je poređan pod brojem 2) jeste i ALBANSKI JEZIK. Tu doslovno kažemo: "Kako se zna, albanski jezik je indo-evropski, a to znači da su i oni istog porekla kao i svi drugi indo-evropski narodi, konkretno: Grci, Vlasi, Srbi, Crnogorci, Makedonci - odnosno da su došljaci u Evropu i na Balkan iz Azije, iz Indije, kolevke čovečanstva, i sanskritskog jezika, majke svih indoevropskih jezika. Kad bi Albanci bili autohtoni, njihov jezik ne bi bio indo-evropski. Ovo je jedno nepobitno svedočanstvo da oni nisu autohtoni nigde na Balkanu, pa ni u Evropi, kao što je bela, žuta ili crna koža Amerikanaca svedočanstvo da nisu autohtoni tamo, ma da su, moguće, mnogi od njih sada i zaboravili odaklen su im na američki kontinent stigli preci".
I ne samo indo-evropska karakteristika jezika Albanaca! Da oni nisu autohtoni dokazuju nam i njihove najobičnije reči, kao što su naprimer a n i j e (srp. brod), l i m a n (srp. luka), mrezhë (srp. mreža), l e v r e k (srp. branac) i niz drugih.
Od vremena je rečeno da Albanci nemaju pomorsku i ribarsku terminologiju, čime nam je nemački linguista, akademik, prof. dr Gustav Vajgand (G.Weigand, 1860-1930) dokazao da Albanci nisu ni Iliri. Ovo je jedan od njegovih 12 čuvenih argumenata, koji su prevedeni, objavljeni i prodiskutirani (pa i usvojeni!) od svih naučnika sveta. Štaviše, i od samih albanskih trezvenih naučnika, linguista, istoričara i akademika, kao što su akademik, prof. dr Eqrem Çabej (1908-1980), dr Ardian Klosi, Ardian Vehbiu, Fatos Ljubonja i puno drugih.
Bez obzira na to što je naučni svet prihvatio istinu o poreklu Albanaca, albanske vlasti, podržane od svojih oškopljenih naučnika i, posebno, od neukih ljudi, pa i od svojih klarkova u inostranstvu, nastavljaju da udaraju u bubnjeve svoje autohtonije i porekla od Ilira, pa su time preplavili svoju literaturu, počev od bukvara, koji stavljaju u ruke svojoj deci od prvog dana stupanja u školi, pa sve do "naučnih" studija i disertacija, posebnih izdanja njihove Akademije "nauka".
Za one, koji su željni istine, analiziraćemo pomenute reči.

1. ANIJE.- Ova reč, u albanskom jeziku, danas je opšta. Svetski naučnici, koji su se bavili njenom etimologijom, kao Gustav Majer (Meyer, 1850-1900) rekli su od vremena da je ona ušla u albanski jezik iz arabskog jezika. S njim su se složili svi albanolozi, među kojima spominjemo dobro poznatog austrijskog akademika, prof. Dr Norbert Jokl (1877-1942, inače poznat kao veliki prijatelj albanskog naroda), pa i našeg akademika, prof. dr Ivana Popovića. Jedini koji se tome sprotivio je Nemac M.E. Schmidt, koji ovu reč upoređuje sa nem. Schiff "brod". On pretendira da se u visokom staro-nemačkom jeziku scif upotrebljava za "sud-suđe", na albanskom "enë". Polazeći od ovoga, E. Çabej pretendira da i kod predmetnog apelativa imamo albansku reč anë, proširena sa -i. Za samu reč anë (koja na albanskom jeziku znači "strana") pretendira da je albanska rec enë. Znači, po E. Çabeju imamo ovaj razvoj: ENË>ANË + I>ANI + JE = ANIJE. U nastavku E. Çabej piše doslovno: "Ova etimologija dokazuje se sada sa ovim što enët (enë uji) (suđe - suđe za vodu) u Ulcinju su "sredstva plovidbe" (barka, šalupa itd.), enët e mëdhaja (veliko suđe) "velika sredstva plovidbe", enët e vogla (malo suđe) "mala sredstva plovidbe"".1)
Pre svega treba da znamo da pretendiranje E. Çabeja, da se u Ulcinju upotrebljava apelativ enë za "plovna suđa", nije istina. Niko u Ulcinju do danas nije nazvao plovila "enë", ni samostalno, niti uz atribut "e ujit" - "plovna". Izvolite videti Izdanje Akademije nauka Albanije FJALOR i gjuhës së sotme shqipe, Tirana 1980, str. 429, gde se uz reč ENË daju sva značenja, ali nikako i značenje za plovna sredstva.
Zatim, albanski jezik poznaje prelaz kartkog -a- u -e-, (dash>desh, thas>thes), ali ne i prelaz e:a.
Akademik Çabej je, u ovom slučaju, nauci pretpostavio politiku Partije (kako ga to naredio Enver Hodža!), skliznuvši ovako sa pozicija naučnika na pozicije političara i propagandiste.
Iz istorije znamo da su 1571. godine Turci osvojili Ulcinj. U borbi za ovaj grad Turke su snažno pomogli Arabljani, gusari-pirati Severne Afrike. Po zauzeću Ulcinja, u opustošeni grad su se nastanili za stalno ništa manje već 400 od tih pomenutih Arabljana, koji su tu doveli i svoje porodice, i bavili se isključivo pomorstvom. Turaka je bilo sasvim malo: komandni kadar garnizona, koji je isto tako doveo tu i svoje porodice. Tada je u Ulcinju vladajući jezik bio arabski, pošto su prethono stanovništvo ili pobili, ili prodali kao roblje po tržištima Balkana, Azije i Afrike. Tek kasnije počinju u grad da se ušunjaju naši Crnogorci, pa uz njih i pokoji Albanac. Nemajući svoju pomorsku i ribarsku terminologiju, ovi su Albanci uzajmljivali od drugih te reči, pa su tako od Arabljana uzajmili i njihovu reč ANIJE, zatim i srpske i turske reči, ne samo iz pomorsko-ribarske terminologije, već i iz terminologie drugih oblasti života. Ovo nam potvrđuju i ostale reči, koje ćemo analizirati.
Turci su skoro dva veka prije Ulcinja osvojili jadransko-jonsku obalu današnje Albanije. Tako Valonu, značajno pristanište Južne Albanije, Turci su osvojili još 1417. godine, oduzevši je Ruđini Balšić. Turci su se tu bavili i pomorstvom i ribarenjem. Postavlja se pitanje: Zašto Albanci nisu uzajmili od Turaka tu reč?
Odgovor je jednostavan: Tada u Valoni nije bilo Albanaca. A ako je i bio koji, taj nije ni pogled bacao prema moru, kamoli i da se bavio pomorstvom. Albanci su sišli iz unutrašnjosti u Valoni, sa albanskih gora, tek u XVII veku, kako sami Albanci priznaju - držeći pogled prema gorama, gde su ostavili svoja stada. Do tada u Valoni je preko 50% stanovništva bilo jevrejsko. Ostala polovina se sastojala od Grka, Vlaha, Srba i Srbo-Makedonaca, Turaka. Tu je i Roma, Cigana, bilo više od Albanaca. Veliki savremeni albanski prijatelj, dr. Robert Elsie, priznaje da su albanski primorski gradovi do XVII veka bili nastanjeni pretežno grčkim, srpskim i italijanskim stanovnicima, pa i sam Skadar, što nam u ostalom kažu i sami stanovnici tih gradova i tih vremena. Među njima i poznati savremenik i istoričar Skenderbega - Marino Barletius.

2. LIMAN.- Apelativ liman = "luka, zaliv" je grčka reč. Ona je opšta u albanskom jeziku. Da su Albanci od vremena bili tu, na obali mora, oni bi je sigurno uzeli od Grka, ili bi imali svoju. A pošto nisu bili tu u vreme Grka, oni su je uzajmili od Turaka, koji su je za sebe uzeli od Grka, što priznaju i albanski i turski naučnici. Turke su Albanci našli u primorske gradove, kad su sišli tu sa svojih gora. Znači, Albanci ovu reč imaju posredstvo turskog jezika, kao što imaju posredstvom neolatinskih naroda i jezika sve latinske reči, jer lično nikada nisu bili u kontakt sa Rimljanima, pa zato nisu ni mogli uzajmiti te reči iz latinskog jezika, ponajmanje da imaju svoje.
Albanci su sa Grcima stupili u kontakt pre Turaka, jer su i stigli u ove krajeve pre Turaka, još u IX veku naše ere. Ali, oni su stupili u kontakt sa Grcima planinskih predela, gde nije bilo luka-zaliva (liman-a) i gde se ovi Grci nisu bavili ni pomorstvom, niti ribarenjem.

3. MREZH/Ë,-A.- Ovu reč Albanci su uzajmili iz srpskog jezika - mreža = "sredstvo za ribarenje". Ona je opšta u albanskom jeziku i albanski naučnici priznaju da su je uzajmili iz srpskog jezika. Zašto ovi Albanci uzajmljuju ovu reč iz srpskog jezika, ako su na obalama Jadranskog i Jonskog mora autohtoni, pre Srba?! Trebalo bi da imamo obrnut slučaj: da Srbi uzajme ovu reč od njih!
Tako, i ova nam reč dokazuje da su ovi Albanci sišli na obale Jadranskog i Jonskog mora posle Srbo-Crnogoraca i Srbo-Makedonaca, odnosno da nisu autohtoni ni u samoj Albaniji, kamoli ma gde drugo na Balkamu.
Naglašavam ovde da sam ja svugde pisao da su Albanci stigli iz Rumunije u Mat, pokrajina današnje Srednje Albanije, negde u IX veku naše ere. Nasuprot mene, njihov obožavani albanolog, akademik, prof. dr Eqrem Çabej, kaže da su stigli u X veku nove ere. Znači 100 godina kasnije! I pored ovoga, dok njega obožavaju kao Boga albanologije, mene sataniziraju kao najvećeg antialbanca, zato što sam se usudio da iznesem na svetlost sunca neke istorijske naučne istine, koje se njima ne sviđaju.

4. LEVREK.- Ovaj apelativ je grčka reč. Uopšten je u albanskom jeziku. Ali u ovaj jezik nije ušao direkno iz grčkog jezika, već posredstvom turskog, što priznaju ne samo turski, već i sami albanski naučnici. Turci su ti koji su uzajmili ovu reč od Grka, pa su je zatim od njih uzajmili Albanci. Zašto, ako su ovi Albanci autohtoni?! Trebalo bi da bude obrnuto: da je Turci uzajme od Albanaca!
Pomenuti akademik G.Vajgand kaže da je Turska preselila iz Anadola u Albaniju svoje mornare i ribare da nauče Albancima pomorstvo i ribarenje.

Sve nam ovo dokazuje da su na obale Jadranskog i Jonskog mora stigli pre Albanaca i Turci, kamoli Srbi. Albanci unutrašnjosti, posebno oni na Kosovo, u Metohiji, dan-danas i ne jedu ribu, ne znaju ni da je gotove, jer se nikada nisu bavili ribarenjem, ni na obalama jezera i reka, kamoli na obali mora. Oni su silazili sa svojih gora na obale reka i jezera samo da napajaju svoja stada.
Između ostalog, i iz ovoga izvodimo zaključak da Albanci nisu autohtoni ni u samoj Albaniji, kamoli na Kosmetu. Kako smo to već naglasili, Albanci su stigli na teritoriji današnje albanske oblasti Mat u IX veku naše ere, pa su se u narednim vekovima širili na teritoriji današnje Albanije. A kad su ove teritorije okupirali Turci, oni su, negde u XVII-XVIII veku počeli da se šire i preko ovih granica, na teritoriji Crne Gore, Srbije (Kosovo i Metohija), Makedonije i Grčke. Štoviše, oni prelaze i mora, pa se nastanjuju u Italiji, a kopnom su stigli do Austrije i Švajcarske, na Zapad, dok su na Istok stigli do - Rusije. U poslednje vreme oni su stigli i preko okeana, u Americi i Australiji, gde iz dana u dan možemo očekivati da izjave da su i tamo autohtoni. Jedan je Albanac već izjavio da su oni izgradili i Tokio u Japanu i da je po etimologiji i ta reč njihova, albanska, od njihovog apelativa tokë = "zemlja".
Nova grupa albanskih naučnika, na čelo sa istoričarom Ardian Vehbiu, posle "pada" terora Envera Hodže, suprotstavila se falsifikovanoj istoriji albanskog naroda, i pored svakojakih pretnji i masa, koje se preduzimaju protiv njih od vlasti. Oni imaju potrebu za našu svestranu podršku, jer samo oni mogu osvestiti albanski narod i učiniti ga da se otresi faslifikovane istorije i rasističke indoktrinacije.

___________________
1) ÇABEJ, Eqrem: STUDIME ETIMOLOGJIKE NË FUSHË TË SHQIPES, tom II, Tirana 1976, str. 52.