Branko Dragaš: Medijska blokada

 

Branko Dragaš, o9.06.2009. Doveo sam najveću evropsku obrazovnu instituciju za permanentno obrazovanje u Srbiju, austrijski državni institut WIFI, koji ima kancelarije u sedam istočnoevropskih država i koji jedino nije došao u Srbiju, jer nije imao pravog partnera za Srbiju. Posle dugog ispitivanja i pregovaranja, austrijski državni institut za permanentno obrazovanje je odlučio da meni ukaže poverenje i tako smo otpočeli saradnju. Država Srbija, naša privreda i građani Srbije će mnogo dobiti dolaskom tako moćne i važne institucije, koja godišnje u Austriji obrazuje preko 320.000 polaznika i ostvari obrt od 130 miliona evra. Svi ,dakle, dobijamo dolaskom tako moćnog i iskusnog državnog instituta. Ali predstavnici režima ne misle tako. Predstavnike režima to ne zanima. Sama činjenica da je moja malenkost u tom obrazovnom projektu, dovela je do toga da se medijski zabrani objavljivanje tako važnog događaja. Da je neki politički diletant iz vladajućeg establištmenta uspeo da dovede ovakvu renomiranu evropsku kuću, danima bi mediji bili potpuno okupirani tim vestima, izjavama, planovima i celovečernjim nastupima. Pošto se radilo o meni, sve je bilo blokirano. Interesantno je bilo ponašanje televizijske ekipe sa RTS. Raspremili su opremu i pripremili se za snimanje, a onda su shvatili da su pogrešili konferenciju za štampu i, brže bolje, pozvani odozgo, skupili su svoje kamere i napustili salu. Bilo je opasno prisustvovati mojoj konferenciji. Sećam se da je, krajem 2000 godine, iskusna novinarka Mira Adanja Polak imala velike probleme sa Biroom za informisanje Vlade samo zbog toga što me je pustila da u njenoj emisiji gostujem 15 minuta. Zamislite kako bi prošla da sam bio gost večeri. Njen mladi kolega u Kruševcu je prošao mnogo gore. Ostao je bez posla samo zato što me je pozvao da iznesem svoje mišljenje u večernjoj emisiji. Politički režim ne voli ljude koji imaju svoje mišljenje i ne vole nezavisne i slobodne pojedince. To pokazuje politički primitivizam i ostrašćenost režima. To pokazuje njihov strah od onih koji drugačije misle i koji su nezavisni i nepotkupljivi. To pokazuje u kakvim se problemima nalazi naše društvo koje nije uspelo da se oslobodi totalitarizma parlamentarne većine, koja , na jedvite jade uspeva da sakupi 126 poslanika, da bi nekako sprovodila svoju vlast. To, na kraju, pokazuje o okupiranim medijima, koji rade po diktatu političkih komesara režima. Meni je savest potpuno čista. Radim ono što dve decenije neprekidno radim u javnosti. Strpljivo čekam da se ostvare moja predviđanja. I verujem u hrabrost i odlučnost moga naroda. Kada bi se napravila analiza od, recimo, 1989 do 2009 godine, uzimam taj dvadesetogodišnji period razvoja demokratije u Srbiji, mislim da bih ušao u najuži izbor najzabranjenijih intelektualaca u Srbiji. Niko više od mene nema takav kontinuitet u medijskom izopštavnju, ali sve iz istog razloga – zato što me vladajući režim smatrao previše politički opasnim. Zašto? Iz razloga što sam iz temelja rušio njihove politiške manipulacije, pokazajući građanima da je to velika politička prevara i da vladajući režim vodi državu i narod u propast. Podjednako su me zabranjivali komunistički ideolozi, jer sam tvrdio da je propala ideologija o vlasti radničke klase, nacionalsocijalisti, jer sam tvrdio da nacija nije naše utočište, već slobodan građanin i, na kraju, neoliberalni tržišni fudamentalisti, jer sam otkrio njihovu tržišnu špekulaciju i predvideo njihov krah i izbijanje velike svetske ekonomske krize. Moja stanovišta se nisu menjala i dosledno sam se borio da ekonomija bude u osnovi političkih promena u Srbiji, da se pokretanjem privrede rešava problem našeg privrednog razvoja, da se izgradnjom demokratskih institucija i uvođenjem vladavine prava, kao i slobodom medija, jedino može izgraditi jedna moderna Srbija Ako pogledate moje nastupe na početku devedesetih, videćete da se ništa u mojim javnim nastupima nije promenilo do danas, da sam predvideo i najavio mnoge događaje, da sam tačno ukazao na sve promašaje vladajućeg režima i da sam pre svih ponudio strateška rešenja koja, nažalost, niko nije hteo ne samo da primeni, nego, zbog političke ostrašćenosti, nije hteo ni da sasluša. Nisam bio član nijedne političke sekte, niko me nije mogao da ucenjuje, niko nije mogao da me kupi, bio sam istinski nezavisni intelektualac i kao takav nepodoban za ostrašćene političare. I takva je sudbina svih nezavisnih intelektualaca u istoriji Srbije. Na to se treba naučiti i ne treba očajavati. Uprkos tome što sam bio jedan od najvećih finansijera opozicije, konkretno one prve Demokratske stranke, uprkos tome što sam svoj biznis izgubio zato što sam ostao veran opozicionim idejama, nisam bio plaćeni profesionalni opozicionar, nakon petooktobarskog prevrata i nakon mog razlaza sa Đinđićem u februaru 2001, novi politički režim je zabranio sve moje nastupe. I to traje do danas. Razlika između onih iz Despotovog režima i ovih danas je samo u tome što oni ranije nisu osporavali moju stručnost, dok neoliberalni fundamentalisti negiraju moju stručnost i plaše se bilo kakvog pominjanja moga imena. Zašto je to tako? Vrlo jednostavno je objašnjenje. O predstavnicima nove vlasti sam sve znao. Podsećao sam ih na vreme kada su bili anonimusi, siromašni, kada su bili podstanari i kada su gradskim autobusima išli na posao, kada su me prekinjali da im pomognem, da ih zaposlim, da im štampam knjige ili da predaju u mojoj alternativnoj školi, prvoj te vrste u Evropi. To mi predstavnici nove vlasti nikada nisu mogli da oproste. Znali su da su moje reči opasne za njihovo političko raskrinkavanje i zato su zatvorili mediji za mene. I to traje. Niko punih dve decenije ne sme da mi izađe na stručan televizijski duel i da, pred gledaocima, iznesemo stručne koncepte rešavanja problema u privredi i društvu. Takav televizijski duel nije još bio u našoj javnosti. Duel ne dva političara, nego dve koncepcije. Niko nije govorio o državnoj i nacionalnoh viziji, strategiji i operativnim merama za ubrzani razvoj, političari su širili političke laži, obmanjivali građane i međusobno se obračunavali, obećavajući i potkupljujući sve siromašnije i razočaranije građane. Niko nije smeo da iznese svoju nacionalnu i državotvornu viziju, jer je nisu ni imali. Tako su se komunisti branili optužujući me da širim kapitalističku ideologiju i da sam tehnokrata i menadžer, nacionalsocijalisti su smatrali sam anarholiberal i da nisam dovoljno nacionalno ostrašćen, dok su me neoliberali proglasili demagogom, katastrofičarem i antireformatorom Sve tri ideologije su, na sreću, propale. I predvideo sam njihovu propast. Ali, nikada nisam dobio priliku da na javnom servisu, kako RTS danas nazivaju, u celovečernjoj emisiji dobijem priliku da se direktno obratim građanima. Niti na bilo kom beogradskom mediju. Plašili su se i komunisti i nacionalsocijalisti i neoliberali. Plašili su se istine. Plašili su se da moje reči ne čuju građani Srbije. Plašili su se da će njihove laži i prevare biti raskrinkane. Zato su zatvorili medije za mene. Mislili su da tako mogu zaustaviti svoju propast. Nisu razumeli da su istorijska prošlost i da ne mogu zaustaviti istorijske procese. Bili su opsednuti svojim pljačkama i proganjanjem političkih neistomišljenika. I tako su svi propali. Medijska blokada traje. Nema slobode medija. Nema demokratije. Nema izlaska iz ove tragedije bez slobode medija. Nema nam spasa bez nezavisnih i nepotkupljivih intelektualaca. Nema razvoja društva bez razvoja demokratskih institucija i vladavine prava. Živimo u demokratskom totalitarizmu. Živimo u medijskom svetu manipulacija. Danas je mnogo teže biti nezavisan kada politički feudalci sve kontrolišu. Danas su tajkuni stavili medije u svoj džep i konrolišu javnost. Čast onim hrabrim pojedincima koji istrajavaju u svojoj odbrani slobode medija i odbrani ljudskog dostojanstva. Jer o tome se ovde radi. Nema slobodnog društva, bez slobodnih građana. A građani ne mogu biti slobodni ako su izmanipulisani i prevareni. Sloboda medija je uslov za slobodud ruštva i slobodu svakog građanina. Zato, uprkos svemu, nastavljam dalje. Znanje je najveća investicija. I znanjem se stiče sloboda. Sloboda koju tek treba da osvojimo. Branko Dragaš

View article...

Србија у канџама САД

Борис АЛЕКСИЋ (Србија)

 

Србија у канџама САД

 

Тринаестог маја 2009. године сазвана је Шеста седница првог редовног заседања Народне скупштине Републике Србије. Пред народним посланицима том приликом нашло се чак 59 предлога закона. Да би убрзали рад представници владајуће већине којом управља прозападна Демократска странка у оквиру једне тачке дневног реда груписали су 38 предлога закона.¹

У тој групи предлога закона нашла су се и три споразума са САД припремљњена за ратификацију којима се додатно ограничава суверенитет Републике Србије и на основу којих Србија постаје једна велика војна база Пентагона. Шта више, Војска САД путем ових уговора готово да добија оно што је ултимативно захтевала од Савезне Републике Југославије у Рамбујеу.²

Ту је најпре Предлог закона о потврђивању Споразума између Владе Србије и Црне Горе и Владе САД о сарадњи у области спречавања ширења оружја за масовно уништавање и унапређивању одбрамбених и војних односа, који је потписан у Београду још 5. априла 2006. године³.

Овај Уговор чланом 7. ослобађа особље и војнике САД кривичне одговорности, или како се изричито наводи у овом члану и одговорности за „смрт или повреду било кога на територији Србије и Црне Горе."

Чланом 10. овог Споразума предвиђено је да опрема, залихе, материјал и друга средства Владе САД и њених уговорних партнера (дакле и приватних војних компанија) који се увозе или извозе, уносе или износе неће бити предмет царине или било какве друге контроле српских власти. Дакле, Војска САД и приватне компаније која она ангажује по основу уговора могу слободно у Србију да унесе шта желе укључујући и различите врсте оружја, опасних материја и сл, без икакве провере.

Чланом 11. наведеног Споразума даје се право САД да граде објекте на територији Србије у складу са прописима САД.

Колико су ове одредбе штетне по националне интересе Србије и какве могућности дају Вашингтону можемо да видимо и из следећих података.

Према писању новосадског „Дневника" САД и НАТО су затражили од Београда да им уступи локације за војне базе. Међу, потенцијалним местима који су наведени налази се и „Југовићево" на Детелинари у Новом Саду.⁴

Јануара 2005. године тадашњи министар одбране Првослав Давинић је за време посете Лондону изјавио да би копнене снаге НАТО и САД могле да буду стациониране на територији Србије, издвојивши посебно као добру локацију радарску станицу на планини Копаоник, коју је НАТО бомбардова 1999. године.⁵

Генерал Пјер Мари Галоа, творац француске стратешке доктрине одвраћања, истиче да је одвајање Војводине од остатка Србије циљ којим тежи англо-америчка осовина, као и Савезна Република Немачка.⁶

Како наводи професор Смиља Аврамов још почетком деведесетих година прошлог века државни секретар САД Џејмс Бејкер се залагао за свођење Србије на територију и границе од пре Првог светског рата.⁷ Дакле залагао се за отцепљење Војводине.

Амбасадор Немачке у Београду Андреас Цобел је на састанку Форума за међународне односе Европског покрета у Србији априла 2007. године изјавио да би "Инсистирање на Косову као делу Србије дестабилизовало Србију, и тада би могло да буде отворено питање Војводине, која је нова у Србији. То није претња, то је анализа". Због тих изјава амбасадора Цобела реаговала је и Влада Србије протесном нотом истичући да представник Немачке нарушава територијални интегритет Србије.⁸

Други документ који је достављен Народној скупштини, а којим се дефинишу права Војске САД у Србији је Предлог закона о потврђивању споразума о снабдевању и узајамним услугама (УСА – СРБ 01) између министарства одбране Републике Србије и министарства одбране САД.⁹ Потписан је у Београду 8. новембра 2006. године. Овим споразумом Србија се обавезује да пружа логистичку подршку САД. Тачније како се наводи у члану II „логистичку подршку, залихе и услуге". За шта? Очигледно за нови „поход на Исток."

Међутим, најпогубнији споразум по националне интересе Србије који се нашао на дневном реду седнице Народне скупштине Републике Србије одржане у мају свакако је „Споразум између Владе Републике Србије и Владе САД о заштити статуса и приступу и коришћењу војне инфрструктуре у Републици Србији" ¹⁰ или тзв. СОФА споразум.¹¹ Потписали су га Борис Тадић и Кондолиза Рајс у Вашингтону 7. септембра 2006. године.

Оно што је веома интересантно на самом почетку је чињеница да је министарство одбране Републике Србије крило тај уговор од очију јавности чак годину дана.

Чланом 51. Устава и чланом 5. Закона о доступности информацијама, сваком држављанину Србије, загарантовано је право на приступ информацијама од јавног заначаја. Представници Српске радикалне странке су преко свог стручњака Ивана Нинића одмах након потписивања споразума званично затражили да им се достави примерак тог документа.

Министарство одбране Републике Србије, је тек након годину дана вођења спора извршило решење повереника за информације, и тај Уговор је постао доступан јавности.

У његовој преамбули се наводи да се закључује као „жеља обе стране да унапреде одбрамбену сарадњу" те да је та „сарадња заснована на потпуном поштовању суверенитета обе стране и циљева Повеље УН". Међутим. имајући у виду целокупан садржај споразума, ова тврдња се и те како доводи у питање. Како даље у преамбули стоји, споразум се закључује „имајућу у виду жељу обе стране да поделе одговорност за подршку оружаним снагама Сједињених Држава које би могле да бораве у Републици Србији" у вези са срадњом.

Под оружаним снагама Сједињених Држава се подразумева „ентитет кога чини особље САД и сва имовина, опрема и средства Оружаних снага САД који се налазе на територији Србији", а који би могли „привремено да бораве на територији Републике Србије, у вези са активностима које произилазе из овог споразума". Исто тако, на територији Србије могу да бораве и „правна и физичка лица под уговором са САД (компаније и фирме) и њихови запослени који нису држављани Србије". Дакле, реч је о приватним војним компанијама и њиховом особљу ангажованом на основу уговора.

„Србија ће омогућити Сједињеним државама приступ и коришћење оних објеката који би могли бити битни за спровођење Програма међудржавног партнерства и других активности о којима стране постигну сагласност, укључујући, између осталог, објекте везане за превоз, складиштење и обуку" и то „без накнаде", наводи се у члану 2. Уговора.

У члану 4. се наводи да особље САД може да улази и да напушта територију Републике Србије (Вашингтон Косово и Метохију не третира као територију Србије) само са личним документима издатим од стране САД.

Још једно понижење у низу понижења и безакоња за Србију се примећује у одредби члана 7. овог Уговора „Оружане снаге и особље Сједињених Држава могу да увозе, извозе и користе у Републици Србији предмете за личну употребу, опрему, средства, материјал, технологију, обуку и услуге ради извршења овог споразума. Такав увоз, извоз и коришћење, биће изузети од поступка инспекције, дозвола, других ограничења, плаћања царина, пореза и других дажбина које се примењују у Републици Србији".

Статус недодирљивих за Американце произилази и из члану 7. тачка 2.: „Ваздухоплови, возила и половила САД ће бити изузети од поступка инспекције".

Одредбе из тачке од 1. до 3. члана 8. споразума СОФА, даље дефинишу безакоње и одобравају гратис аранжмане Оружаним снагама САД. У овим одредбама се истиче да „Оружане снаге САД-а могу да закључе уговоре који се односе на испоруку материјала, средстава и опреме, као и пружање услуга (укључујући и изградњу) у Републици Србији без ограничења у погледу избора партнера, добављача и лица која обезбеђују робу или пружају услуге у складу са прописима САД". Исто тако, сва правна и физичка лица под уговором са САД имаће исти третман као и Оружане снаге САД у Србији.

Врхунац понижења грађана Србије представља члан 9. споразума СОФА. У овој одредби стоји да „осим захтева за накнаду штете по уговору, стране ће се одрећи права да траже једна од друге било какву накнаду за штету, губитка или уништења имовине, повреду или смрт особља било које стране до којих је дошло током извршења њихових званичних дужности по уговору СОФА".

Овом одредбом Војска САД и приватне компаније које она ангажује добијају дозволу за убијање на територији Србије.

Даље се наводи да „захтеве трећих страна за накнаду штете или губитка узрокованих од стране особља САД решаваће САД у складу са законима и прописима САД-а". Што значи да се и овде укида надлежност Републике Србије, а уводи јурисдикција Вашингтона.

Уговорне стране се обавезују да „неслагања неће решавати пред било каквим судовима, односно да се неће упућивати трећим странама на решавање".

Вашингтон је себе осигурао и за будућност тачком 2. члана 13. споразума СОФА и то на следећи начин: „У случају да обе стране у будућности постану потписнице сличних споразума који садрже одредбе које су у супротности са одредбама овог споразума, примењиваће се одредбе овог споразума". Што значи да СОФА споразум постаје хијерархијски највиши споразум те врсте у Србији, и за будућност.

Владајућа прозападна већина у Србији ратификовала је наведене споразуме са САД иако се грађани Србије жестоко противе стратегији Вашингтона који системом војних база опкољава Руску Федерацију. Да иронија буде већа, ова права добијају САД које су учествовале у разбијању СФРЈ и које су предводиле бруталну агресију на СРЈ 1999. године, док се руски утицај у Србији на сваки начин сузбија од стране прозападних власти, иако Москва већ годинама пружа безрезервну подршку Београду у очување територијалног интегритета земље. Поврх свега Русија тежи да реализује стратешки важан пројекат гасовода „Јужни ток" са важном трасом кроз Србију, обезбеђујући на тај начин енергетску сигурност нашој држави и помажући очувању северне српске покрајине - Војводине у саставу Републике.

Анализирани споразуми са САД очигледно представљају тежак ударац за суверенитет Републике Србије, угрожавају безбедност грађана Србије, нарушавају животно важне односе Београда са Москвом и промовишу једну тоталитарну политику у Србији.

Из свих тих разлога неопходно је да они што пре буду укинути.

____________________

¹ www.parlament.sr.gov.yu

² О Рамбујеу види: Галоа Пјер - Мари, Страдање народа који је увеек рекао „Не"!, Београд, ЕЦПД, 2001, стр. 205 и 206

³ http://www.parlament.sr.gov.yu/content/cir/akta/akta_detalji.asp?Id=752&t=P

⁴ „Дневник" 08.10.2002. године.

⁵ Б92 инфо, 19.01.2005. године

⁶ Галоа Пјер - Мари, Исто, стр. 139.

⁷ Смиља Аврамов, Постхеројски рат Запада против Југославије, Ветерник – ЛДИ, 1997, стр. 288.

⁸ ТАНЈУГ, 13.04.2007. године.

⁹ http://www.parlament.sr.gov.yu/content/cir/akta/akta_detalji.asp?Id=850&t=P

¹⁰ http://www.parlament.sr.gov.yu/content/cir/akta/akta_detalji.asp?Id=753&t=P

¹¹ SOFA: Status of Forces Agreement

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2195

Montgomeri: Podeliti Kosovo i dati nezavisnost Republici Srpskoj!

·         Montgomeri: Podeliti Kosovo i dati nezavisnost Republici Srpskoj!

Bivši američki ambasador u Srbiji Vilijam Montgomeri predložio je podelu Kosova i raspisivanje referenduma o nezavisnosti Republike Srpske!

Montgomeri je u autorskom tekstu u listu „Herald tribjun" napisao da Zapad mora da promeni politiku prema Balkanu i pronađe rešenja prihvatljiva za sve.

On naglašava da bi Zapad morao da shvati da ljudi na Balkanu, pre svega zbog svoje istorije, ne razmišljaju i ne reaguju isto kao ljudi na Zapadu i da održavanje sadašnje situacije može da dovede do novih sukoba.

Montgomeri konstatuje da je Kosovo faktički već podeljeno i da kosovske Srbe ništa neće naterati da priznaju vlast u Prištini, i upozorava da bi Albanci mogli da izgube strpljenje, što bi dovelo do novog egzodusa Srba. On piše da je slična situacija u BiH i da tamošnji Srbi neće odustati od prava koja su dobili u Dejtonu, „makar im ponudili i ekspresan ulazak u EU".

Zbog svega toga bivši ambasador predlaže „neku formu podele Kosova", koju bi pratilo momentalno obostrano priznanje, uz visoku zaštitu manjinskih prava. On predlaže i raspisivanje referenduma o nezavisnosti RS.

- Ceo paket uključivao bi mnogobrojne garancije budućih odnosa u regionu i bio implementiran od strane međunarodne zajednice. U oba slučaja Zapad bi morao da demonstrira snažnu volju i da bude spreman da iskoristi i vojnu silu da bi tokom dogovora sprečio eventualno nasilje - piše Montgomeri.

Analitičar Slobodan Antonić smatra da je ovakav Montgomerijev stav „zdravorazumski".

- On bolje od većine Amerikanaca poznaje prilike na Balkanu. Bilo bi dobro da Amerika posluša njegovu ideju, ali, po onome što je govorio Džozef Bajden prilikom posete regionu, to se neće dogoditi. Obamina administracija i dalje insistira na potpunoj nezavisnosti Kosova i potpunom integrisanju RS u BiH. A sumnjam i da će da prihvate savet od čoveka kome je bilo potrebno dve decenije da upozna mentalitet podneblja - kaže Antonić.

Analitičar Dušan Janjić kaže da je promena Montgomerijevog stava „interesantna".

- To što on govori zapravo je ideja da se granice prilagode etničkim podelama, što se pokazalo kao dobro rešenje. Međutim, Montgomeri je zaboravio da nisu samo u pitanju Kosovo i RS, već i Makedonija, u kojoj bi moglo da dođe do cepanja. To bi moglo da otvori i pitanje Sandžaka, ali i Mađara na severu Vojvodine, kao što bi moglo da utiče i na pomeranje granica na Kipru, u Gruziji... Amerika je 2005. rekla da nema podele Kosova, već da jedino može da se razmeni teritorija, severno Kosovo za Bujanovac, Preševo i Medveđu - kaže Janjić.

(O. M.)

http://www.pressonline.rs/page/stories/sr.html?view=story&id=67887&sectionId=37

Приjем квази државе Косово у ММФ

Дејан МИРОВИЋ (Србија)

Приjем квази државе Косово у ММФ

Неколико недеља након закључивања договора између Србије и Међународног монетарног фонда, о узимању кредита у вредности од 3 милијарде евра, објављено је да је такозвано Косово, (иако није члан Уједињених нација), примљено у ММФ као 186 члан тог фонда. Ову информацију је почетком маја 2009 године објавио Wall Street Journal, а 9. маја 2009 године је објављена изјава такозваног премијера квази државе Косово, Хашима Тачија у којој он потврђује пријем квази државе у ММФ. Тачи је изјавио да је чланство у ММФ «велика економска и политичка победа» зато што је «чланством у ММФ-у Косово је добило снажан атрибут међународног субјективитета, међународно признање, јер је од 96 земаља које су подржале Косово било и оних које још нису признале независност Косова».¹ Медији су објавили и да је за такозвано Косово предвиђена квота за чланство у ММФ-у у вредности од 88, 64 милиона долара.

Вест о пријему квази државе Косово у ММФ је објављена 9 маја на такозвани Дан Европе (у суштини дан који слави цела Европа може бити само Дан победе над фашизмом а не дан који слави бриселске институције). Представници ЕУ на Косову су искористили тај датум да поново нагласе како Косово и Србију виде као две одвојене државе. Шеф канцеларије Европске комисије на Косову Ренцо Давиди је истакао да је Косово наводно европска земља и да зато може постати члан ЕУ, као и да је «Косово део процеса стабилизације и придруживања,Косово као део западног Балкана може ући у Европску унију када се испуне услови». Затим је представник ЕУ одговорио на питање када ће та квази држава створена на територији Републике Србије постати члан ЕУ: «То не зависи од нас него од вас, од начина израде политике, институционалних реформи, можда ће бити потребно три, четри или пет година, зависи од унутрашњих промена» (овако кратке рокове за пријем Србије у ЕУ не помиње нити један представник ЕУ у Београду).

Такође, терориста Тачи је поводом такозваног Дана Европе и пријема квази државе Косово у ММФ изјавио и да његова влада усвојила План партнерства за европске интеграције и отворила Агенцију за развој и европске интеграције (иначе, сличан план и агенција за интеграције постоје и у Београду, дакле, и у том смислу се Србија и Косово посматрају као две одвојене државе). Затим је Тачи своје излагање завршио са неколико «пробриселских» фраза: «Европска будућност Косова је осигурана. А када ће то бити зависи од нас, што више успеха постигнемо у управљању, владавини закона, борби против негативних појава, то ће наш пут бити краћи»² (скоро исте фразе користе и прозападне власти у Београду, само се уместо Косова говори о Републици Србији).

Такође,т акозвани међународни цивилни представник на Косову (у суштини представник Брисела) Питер Фејт је изјавио «Признање Косова у ММФ-у биће важан корак за економски развој Косова...У том духу, честитам Косову чланство у ММФ и охрабрујем понуду Косова за чланство у другим организацијама».³

Какву подршку квази држава Косово добија од Брисела и ММФ-а показује и податак и да је из претприступних фондова ЕУ, (такозваних ИПА фондова), предвиђена сума од 565 милиона евра за Косово у периоду од 2007-2012 године. То је око 50% од суме која је предвиђена за Србију, иако у Србији, живи око 4 пута више становника него на Косову. Наравно, улазак квази државе Косово у ММФ је подржао и гост кога су прозападне власти у Београду тако дуго чекале (за разлику од српског народа коме су биле забрањене демонстрације тим поводом), амерички потпреседник Џозеф Бајден. Одмах након посете Београду,амерички потпреседник Џозеф Бајден је изјавио у Приштини 21. маја 2009 године: «Пријем Косова у ММФ је још један доказ да међународна заједница прихвата реалност независног Косова».⁴

Ипак, скандалозна вест о пријему квази државе Косово у ММФ, није могла бити игнорисана чак ни у прозападним контролисаним медијима у Србији. Зато су највиши српски руководиоци морали да изнесу своје коментаре поводом оваквог дипломатског и економског скандала, који су Србији приредили «партнери»из ММФ, САД и Брисела.

Ипак, председник Тадић није чак смео ни благо да критикује ММФ, САД и Брисел. Он је покушао да умири незадовољство у српској јавности речима које су шириле дефетизам и које су, у суштини, биле оправдање за неактивност српске државе: «Мала је била вероватноћа да се спречи улазак Косова у ММФ» покушао је да утеши Тадић српске грађане који су месецима били убеђивани од стране прозападне власти да је ММФ «пријатељска» организација која жели економски да помогне Србији. Такође, премијер Цветковић је у истом контексту изјавио да је било «реално» да Косово буде примљено у ММФ а потпреседник владе Млађан Динкић је покушао да утеши грађане речима да ће Косово као будући нови члан ММФ «сигурно морати да преузме своје дугове».⁵

Али чак ни то није било тачно. Дуг Косова о коме је говорио потпреседник владе Динкић, је 30.априла 2009. износио, према подацима Народне банке Србије, 1 милијарду и 110 милиона долара. Тај дуг је протеклих година плаћала Србија. На пример, само у периоду 2002 -2009 Србија је исплатила ММФ-у 427 милиона долара за отплату косовског дуга.

Тим поводом, годинама су се у српској јавности водила расправе шта треба урадити са дугом такозваног Косова који плаћа Србија. Да ли га треба плаћати или не, (јер је било познато да Србија не наплаћује порезе на територији Косова). Тада је главни аргумент прозападних власти у Београду поводом овог плаћања дуга био, да ако би Србија престала да плаћа дуг Косова, то би било формално признање да Косово није део Србије.

Али, у мају 2009 године након пријема Косова у ММФ, постало је јасно и да тај агргумент више нема никаквог основа. Да би ситуација била још гора, и након пријема квази државе Косово у ММФ, дуг од 1,1 милијарду долара наставити да плаћа Србија!

Такву жалосну истину која јасно показује у каквом је неоколонијалном односу Србија према Западу, откривају следеће чињенице. Прозападни професор Београдског универзитета Борис Беговић, који је учествовао у преговорима о статусу Косова, вођеним пре неколико година, је отворено демантовао тврдње власти у Београду да ће квази држава Косово преузети дуг од 1,1 милијарди долара након уласка у ММФ: «Србија ће наставити да враћа косовски дуг, јер да би се десило супротно мора да постоји сагласност све три стране, Србије ,Косова и ММФ-а».⁶ Слично је изјавио и такозвани косовски министар економије у влади терористе Тачија, извесни Ахмет Шаља: «Косово неће преузети обавезе којима се калкулише у појединим српским круговима».⁷

Дакле, када се се имају у виду ове чињенице, јасно је да ће Србија наставити да плаћа дуг Косова ММФ, или да финансира квази државу Косово и после њеног пријема у ММФ! Тачније, прва истина гласи. Србија ће и даље финасирати, по налогу са Запада, квази државу Косово која протерује Србе са Косова и отима око 15 % српске територије! Скоро невероватно али истинито.

У том контексту расправе о дугу Косова, јасно је да су прозападне власти, уколико су заиста хтеле да заштите српске економске интересе, могле да услове плаћање дуга од 1,1 милијарди долара ММФ-у непримањем квази државе Косово у чланство ММФ-а. То би урадила свака озбиљна и независна власт. Али, очигледно је да таква власт не постоји у Београду.

Зато је јасно да ће таква власт, наставити да плаћа дуг квази државе Косово. Она ће по сваку цену испуњавати и друге штетне економске услове ММФ-а који су већ довели до великих друштвених проблема у Србији. На пример, након усвајања ребаланса буџета у априлу 2009 године који је захтевао ММФ, и ускраћивања око 40 % прихода факултетима и школама, просветни синдикати су крајем маја најавили протесте а руководства факултета укидање пријемних испита на факултетима у Србији! Истовремно,иако се налази у тешкој економској ситуацији, прозападна власт у Београду и не помишља, (или не сме), да тражи повољне кредит кредите од Руске Федрације, већ тражи од ММФ-а кредите под веома неповољним условима, иако је Москва крајем маја 2009 најавила да ће уложити 10 милијарди долара у хартије од вредности ММФ-а.

Све ове чињенице поводом пријема Косова у ММФ и плаћања дуга, показују зашто је неопходно да Србијом, у економском смислу, владају њени грађани а не Запад. Оне показују и да ће Запад наставити да политички и економски уништава Србију пре свега преко ММФ-а.

_______________________

¹ www.slobodnaevropa.org

² исто

³ сајт Б 92 12.5.2009.

⁴ Привредни преглед 23. 5.2009

⁵ www.smedia.rs/vesti

⁶ «Политика»9.5.2009

⁷ према сајту Б 92

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2187

Билдерберг – 2009: „глобална елита“ пред избором

Билдерберг – 2009: „глобална елита" пред избором

 

Од 14. до 17. маја у Грчкој, у атинском предграђу Вуљагмени у хотелу „Астир Палас" одржано је редовно заседање Билдербершког клуба, које се као и увек одржава у повећаниј тајности. Место сусрета обезбеђивали су бродови обалске заштите и специјална група ронилаца, два авиона Ф-16 и полицијски хеликоптер. Пошто се, међутим, делатност групе одавно већ налази под будном пажњом независних истраживача, основни дневни ред и одлуке донесене на сусрету постали су познати одмах по окончању сусрета. Основна информација, као и у претходним случајевима, долази од Џона Такера и Дејвида Естулина.

На списку учесника који је доспео у руке новинара и који је објављен у грчком листу To Vima налазе се Дејвид Рокфелер, краљица Холандије Беатрис, шпанска краљица Софија, белгијски наследни принц Филип, министар финансија САД Тимоти Гајтнер, председник Светске банке Роберт Зелик, генерални директор Светске трговинске организације (СТО) Паскал Лами, специјални представник САД у Авганистану и Пакистану Ричард Холбрук, председник Европске централне банке Жан-Клод Трише, председник Европске комисије Жозе Мануел Борозо, шеф ММФ Доминик Строс-Кан, бивши председник Савета за политику одбране САД, сарадник Института америчког предузетништва Ричард Перл, сарадник тог истог института, бивши шеф Светске Банке Пол Вулфовиц, командант Централне команде САД, генерал Дејвид Петреус, шеф бриселског аналитичког центра „Брејгел" Жан Пизани –Фери, одговорни за заједничке операције у одржавању мира у Африци ОУН-АС Романо Проди, председник савета директора „Бритиш Петролеум" и финансијски саветник Ватикана Питер Сутерланд, председник савета директора „Ројал Датч Шел" Џ.Ван дер Вејер, бивши директор енглеске службе МИ-6 Ричард Дерлов, званични историчар Ротшилдових и Х.Кисинџера, економиста Нил Ферпосон и многи други! ¹

Индикативно је да је на сусрету учествовао шведски министар иностраних послова Карл Билт, па с тим у вези избор Грчке није случајан. На Шведску ће јула ове године прећи председавање Европском унијом, и она намерава да посебну пажњу поклони проблему ширења Европске уније и укључивању у ту организацију Турске и Македоније (шведско руководство већ се сагалсило са започињањем преговора о прикључењу ове последње), зашта је неопходно решење проблема Кипра и регулисање односа између Атине и Скопља.² Уколико Грчка буде компликовала преговоре о термину укључивања Македоније, она ће се суочити са озбиљним правним проблемима, и сада се руководство земље подвргава интензивној обради и притиску од стране Евроспке уније. На тајном сусрету овог пута присуствовало је 11 грчких представника, међу којима министар иностраних послова, министар привреде и финансија, шеф грчких индустријалаца и други.

Што се тиче дневног реда заседања, према саопштењима Естулина и Такера, као централна питања разматрани су даљи ток „развоја" економске кризе и стварање међународног министарства здравствене заштите и међународног министарства финансија. У брошури, која је пре одржавања састанка упућена учесницима заседања, наведено је да се светска елита налази пред избором између дуге и кратке (али дубоке) депресије. Прва осуђује свет на деценије стагнације, назадовања и сиромаштва, а друга пак значи драстични економски пад који ће отворити пут у нови светски поредак, утемељен на афирмисању принципа ефикасности на рачун значајног ограничења националног суверенитета.³ По речима Такера, Гајтнер и Билт су се заложили за интензивну кратку рецесију, пошто она дуга може снажно да погоди интересе индустријских група чланица Билдербершке групе. А садашња еуфорија скопчана са економским оживљавањем заправо је варљива и представља тек увертиру за огромне губитке са којима ће се свет суочити већ у најскорије време.

На сусрету је Билт одржао говор у коме се здушно залагао за то да се прошире функције Светске организације здравствене заштите и Међународног монетарног фонда, које би требало трансформисати у светска министарства у оквирима ОУН. Ти предлоизи у потпуности кореспондирају са одлукама лондонске „дведесеторице" о јачању улоге ММФ и имају непосредни однос према скандалу који је подигнут у вези са експлозијом епидемије свињског грипа. Фактички се ради о кампањи плашења и застрашивања становништва, која има за циљ да се образложи јачање контроле од стране међународних организација. По мишљењу Такера, тај избор значи значајно напредовање на путу ка стварању светске владе коју планирају Билдерберзи. Да би се централизовала сва власт они рачунају да помоћу одговарајућих средстава акцентирају значај проблема, насталих због економске кризе и опасности од пандемије, за оправдање централизовања власти „глобалне елите". Кључну улогу у координираној политици усијавања страха требало би да одиграју медији, који су овог пута били широко заступљени на сусрету. Овде су присуствовали представници најутицајнијих западних издања : америчкиух Washington Post и Newsweek, енглеских The Economist и Financial Times, француских Le Point и Nouvel Observateur, немачких Der Standart и Die Zeit, шпанских El Pais и Prisa (издавачки холдинг), турског Milliyet, грчког Kathimerini, финског Talouselama, швајцарске медијске корпорације Ringier.

Како наводи Такер, на сусрету је такође разматран проблем отопљења климе и увођења пореза за топлотни угњеник – питање које представља најважнију тачку дневног реда Билдерберга и део програма за успостављање међународне еколошке контроле. Планирано је да се тај порез дозначава ОУН, али он треба да се уводи постепено, вероватно у прикривеном облику. Питањем елаборисања законодавства о том порезу на међународном нивоу одавно се већ бави амерички сенатор Џон Кери, кандидат за председника на изборима 2004. године, који је, иако не фигурира на списку учесника сусрета, на истом највероватније присуствовао. Кери је учествовао на Светском економском форуму, а такође на припремном сусрету у Риму, посвећеном преговорима о промени климе, који треба да се одрже крајем 2009. године у Копенхагену и на којима ће и бити размотрено питање о порезу на топлотни угљеник. Кери је такође одиграо главну улогу у изношењу предлога, упућеног администрацији Барака Обаме, о увођењу пореза на свако еманирање угљендиоксида (чак и из плућа човека). То питање такође се налази на дневном реду Билдерберга, чији је циљ изнео присуствујући на сусрету председник савета руководилаца „Бритиш Петролеума" Питер Сутерлан, који је изјавио да он жели спровести кампању страха због глобалног отопљења, како би се повећали порези и контролисао начин живота људи.

У току разматрања питања о Лисабонском споразуму који је од принципијелног значаја за европске елите, учесници сусрета исказали су намеру да упуте своје представнике у Ирску ради преговора са политикчким руководством земље у циљу осигурања ратификовања споразума. У земљи се врши озбиљна обрада јавног мнења, а недавно су у медијима објављени резултати анкете према којој је, тобоже, већ 52 процента Ираца саопштило да ће одговорити са „да" на референдуму, који треба да се одржи до краја 2009. године. Такође је планирано спровођење кампање у циљу дискредитовања оних снага у земљи које критикују Европску унију – на пример, партије „Либертас" Деклана Ганлија.

Према изјавама Такера, заседање чланова групе овог пута је протицало у мрачној атмосфери, пошто се геополитичка ситуација не одвија на најбољи начин за њих, а и програм наилази на озбиљне отпоре. У скалду са информацијом Естулина, која се увек испостављала као тачна, Билдербершки клуб је озбиљно забринут због тога што се ситуација може толико погоршати да они могу изгубити контролу над догађајима. Током свих последњих година они воде политику „урушавања тражње", која се реализује путем намерне демонтаже светске економике, и садашња економска криза може довести до таквих резултата при којима ће се кроз једну или две генерације догодити драстично смањење становништва за 2/3. То ће бити резултат глади или пандемије, који могу попримити толико широке размере, да ће бити праћени непредвидивимн последицама, опасним и за саме елите које ће се наћи на ивици изумирања. Таква перспектива изазива панична расположења међу самим мондиалистима. Како апострофира Естулин, дата тема разматрана је на сусрету веома дуго.

Све сведочи о томе да се владајуће елите Запада и заиста налазе пред одлучујућим избором и да код њих нема јединственог мишљења, што још једном доказује лажни карактер идеја које они имплантирају о свемоћи и монолитности наднационалног центра владавине. Та „свемоћ" се ослања искључиво на слепу веру у безгранични утицај „глобалне елите". Међутим, широки средњи слој владара на Западу и сам постаје талац и жртва криминалне политике финансијске врхушке.

Индикативно је у том погледу да се редовно заседање Билдербершке групе одржавало већ после другог тајног сусрета одржаног, како је саопштио британски недељник The Sunday Times, 5. маја на Менхетну, у кући председника Рокфелеровског универзитета, координатора затворених пројеката у сфери генетске инжењерије Пола Нерса. На сусрету су присуствовали најбогатији људи Америке, лично Дејвид Рокфелер, Бил Гејтс, Ворен Бафет, Џорџ Сорош, Мајкл Блумберг (градоначелник Њујорка), медијски магнат Тед Тарнер и још неколицина личности. Од свих тема које су разматране на сусрету главни је био управо проблем „пренасељености Земље". Дискусија је вођена иза затворених врата пошто, како је објаснио један од присутних, „нико није желео да инволвира у дискусијуз владе земаља у развоју и није желео да се учесници сусрета представе у новинама као некаква алтернативна влада света". Неђутим, погледи тих људи добро су познати. Карактеристичне су последње изјаве Теда Тарнера о томе, да су разлози за глобално отопљење, заправо, у превеликом броју становништва планете („премного има материјала"), који је неопходно смањити за две трећине, доводећи га до 2 милијарде људи, што ће омогућити да се осигура висок животни стандард за опстале у животу.⁴ Чудо једно да није навео „златну милијарду".

Управо ти људи, у чијим рукама се налази управљање финансијским токовима, одређују светски дневни ред, али пошто су њихови антиљудски пројекти већ доступни светској јавностги, криминалним постаје само пристанак на добровољно подчињавање њиховој стварној, или имагинарној власти.

_______________

¹ http://www.alterinfo.net/Liste-des-participants-a-la-reunion-2009-du-Groupe-de-Bilderberg_a32724.html

² http://inoforum.ru/inostrannaya_pressa/zapadnaya_evropa/afiny_v_treugolnoj_lovushke/

³ http://www.timesonline.co.uk/tol/news/world/europe/article6283373.ece

⁴ http://www.jonesreport.com/article/04_08/28turner_911.html

 

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2171

Delić: U NATO samo ako uđe i Rusija

Delić: Samo ako uđe i Rusija

Krstić: Ni danas nismo neutralni

Omer Karabeg: Naši sagovornici su dva bivša generala Vojske Srbije koji su vrlo aktivni u političkom životu Srbije: Božidar Delić, poslanik Srpske napredne stranke u Skupštini Srbije, i Ninoslav Krstić, predsednik nevladine organizacije Forum za bezbednost i demokratiju. Skupština Srbije je decembra 2007. godina donela rezoluciju o vojnoj neutralnosti Srbije koja je još uvek na snazi

Omer Karabeg: Naši sagovornici su dva bivša generala Vojske Srbije koji su vrlo aktivni u političkom životu Srbije: Božidar Delić, poslanik Srpske napredne stranke u Skupštini Srbije, i Ninoslav Krstić, predsednik nevladine organizacije Forum za bezbednost i demokratiju. Skupština Srbije je decembra 2007. godina donela rezoluciju o vojnoj neutralnosti Srbije koja je još uvek na snazi. Mislite li da je vojna neutralnost najbolja opcija za Srbiju?

Božidar Delić: U vreme kada se o tome raspravljalo u Skupštini, mada mislim da se do sada nije ništa bitnije promenilo, to je svakako bila najbolja opcija za Srbiju. Pošto je NATO pakt, po mom mišljenju i po mišljenju moje stranke, apsolutno neprihvatljiv, vojna neutralnost je nešto što omogućava Srbiji da kontaktira i sa jednom i sa drugom stranom, ali bez priključivanja i nekog čvršćeg vezavinja za bilo koju stranu, posebno ne za NATO pakt. Partnerstvo za mir je najveći domet u integraciji Srbije prema NATO paktu.

Ninoslav Krstić: Mislim da neutralnost nije dobra opcija. Ako objektivno gledamo mi ni danas nismo neutralni, bez obzira na tu rezoluciju. Mi smo u međuvremenu dozvolili letove NATO-vih aviona nad Srbijom, a potpisani su i ugovori o kopnenim operacijama, odnosno prebacivanju trupa preko teritorije Srbije. To de facto i de jure znači da nismo neutralni. Osim toga pri rešavanju krize na jugu Srbije mi smo tamošnju pobunu ugušili u saradnji sa NATO paktom.

Božidar Delić: Iako pojedinci, čak i u Ministarstvu odbrane, govore da je u toku tiha integracija u NATO pakt, rezolucija Skupštine Srbije je obavezna za sve državne organe, a da li će Srbija da napravi još neki korak u pravcu NATO pakta o tome može da odluči samo Skupština ili građani na referendumu. Što se tiče pomoći NATO pakta u ugušivanju pobune na jugu Srbije, ona je samo pokazala da NATO vuče sve konce na Kosovu i Metohiji i na jugu Srbije. Dejstva prema srpskim snagama su prestala onog trenutka kada je to naložio NATO koji je sve dotle podržavao onu drugu stranu.

Ninoslav Krstić: Sve reforme u Vojsci Srbije su sprovedene po NATO standardima, Generalštab je uređen po NATO standardima, brigade takođe. Sada se vojska našla u situaciji da ne zna kuda će - da li je neutralna ili da radi po NATO standardima, a to su najbolji standardi koji danas postoje u svetu. To je jedan argument koji ide u prilog našeg priključenja NATO paktu. Međutim, najvažniji agrument u prilog pristupanju NATO paktu je da bi Srbija time obezbedila mir i vodeću ulogu u bezbednosnom smislu na Balkanu i u jugoistočnoj Evropi. Ovako će zaostati.

Omer Karabeg: Sve susedne zemlje Srbije ili su u NATO paktu ili žele da uđu u taj vojni savez, tako da će Srbija za dve-tri godine biti potpuno okružena zemljama Severoatlantskog saveza. Može li se zadržati neutralnost u takvom okruženju?

Božidar Delić: Ja se svakako slažem s vama da će Srbija biti u vrlo teškoj situaciji, jer će verovatno gotovo sve zemlje u našem okruženju biti članice NATO pakta. Ja ne bih imao ništa protiv NATO integracija da iza toga vojnog saveza, koji je apsolutno produžena ruka američke politike, ne stoji bombardovanje Srbije i otimanje jednog dela naše državne teritorije. Mi nikada ne možemo smatrati prijateljima one države i one vojne saveze koji su bombardovali našu zemlju i oteli 15 posto naše teritorije. Ukoliko bi se na tom planu nešto promenilo, u šta ja sumnjam, onda bismo mogli da razgovaramo i o uspostavljanju nekih čvršćih veza sa NATO paktom.

Ninoslav Krstić: Srbija je u svojoj bogatoj ratničkoj istoriji ratovala sa mnogim narodima i mnogim vojskama. Posle svih tih ratova ona se i mirila. Evo, nedavno je naš ministar odbrane boravio u Turskoj gde su potpisani značajni sporazumi, a mi smo 500 godina bili pod Turcima. Prisetimo se da su 1944. godine saveznici bombardovali Srbiju, tada je samo u jednom gradu - Leskovcu poginulo 10.000 ljudi, pa smo se nakon toga s njima izmirili. Naravno, neke stvari se ne mogu zaboraviti, ali mora se ići napred i gledati u budućnost, a bolju budućnost može doneti samo mir. A, ako sve zemlje regiona budu u NATO paktu, sigurno je da međusobno neće ratovati, jer, evo, za 60 godina, koliko NATO postoji, njegove članice nikada nisu međusobno ratovale.

Božidar Delić: Srbija je ili suverena zemlja ili je pod protektoratom. Ukoliko je pod protektoratom sa njom se može svašta raditi, a ako je suverena zemlja, onda mora da se na adekvatan način odnosi prema državama koje su priznale nezavisnost jednog dela njene teritorije. Ukoliko to ne bi učinila i drugi delovi njene teritorije mogli bi postati predmet apetita nekih nacionalnih manjina, možda čak i nekih susednih država. Šta bi ostalo od Srbije ukoliko bi se pomirila da tako jednostavno ostane bez 15 posto svoje teritorije, i to one teritorije koja predstavlja istorijsku kolevku celog srpskog naroda?

Omer Karabeg: Ali može li Srbija u vojnom pogledu ostati izolovano ostrvo na Balkanu sa svih strana okruženo NATO paktom?

Božidar Delić: Zašto govoriti samo o NATO paktu? Svet ponovo polakao postaje bipolaran. Postoji, dakle, i neka druga opcija. Mislim da Srbija neće biti primorana da se prikloni toj drugoj opciji. Srbija je mala i siromašna zemlja i ne predstavlja nikakvu pretnju za zemlje u okruženju. Ona će imati svoju vojsku shodno svojim potrebama. Ja smatram da ona može da opstane kao neutralna zemlja, pogotovo što je miroljubiva i što će takvu politiku voditi prema svojim susedima.

Omer Karabeg: Gospodine Krstiću, može li Srbija u vojnom pogledu da opstane kao izolovano ostrvo na Balkanu?

Ninoslav Krstić: Ona to može da pokuša, mi smo svašta pokušavali u ovoj svojoj najnovijoj istoriji, međutim, pametnije je ovo što ja predlažem. Skoro sam bio u posedu nekih dokumenata sa raznoraznih foruma gde se predlaže čak i ulazak Rusije u NATO pakt. Ne vidim da će Rusija u narednom periodu stupiti u rat protiv NATO-a. Verovatno će činiti sve da mu se i ona približi, tako da nema nijednog ozbiljnog agumenta koji govori protiv pristupanja Srbije toj organizaciji. Šta će se dogoditi ako kosovske bezbednosne snage pre Vojske Srbije uđu u NATO? Gde će onda biti Srbija? Ulaskom u NATO pre Kosova i Metohije Srbija dobija mogućnost da ravnopravno učestvuje u debatama u Savetu NATO pakta. Jer, NATO nije samo vojska, to je jedna velika bezbednosna i politička organizacija gde se može uticati snagom argumenata posebno kad je reč o položaju Srba na Kosovu. Porazna je činjenica da su danas prekinuti odnosi na relaciji načelnik Generalštaba - komandant KFOR-a, a to je bio kanal preko koga se moglo uticati da i ono malo Srba, koliko ih sada ima, ostane na Kosovu i Metohiji.

Božidar Delić: Gospodin Krstić je pomenuo mogućnost da Rusija uđe u NATO pakt. Ja mislim da je to tako mala mogućnost da se meri u promilima. A ako bi Rusija ušla u NATO pakt, onda bih se ja svakako složio da to učini i Srbija. Rekao bih još nešto. Naše priključenje NATO paktu odmah podrazumeva da naši vojnici zarad interesa Amerike budu u raznim misijama u svetu koje nisu misije Ujedinjenih nacija, niti misije mira, već sile. Mi bismo bili u Avaganistanu i Iraku protiv volje tamošnjeg naroda. Ja to svakako ne želim. Želim da naša vojska učestvuje u mirovnim misijama, ali samo u misijama koje su pod zastavom Ujedinjenih nacija. Nikako drugačije.

Omer Karabeg: Gospodine Krstiću, da li bi vojnici Srbije mogli da učestvuju u misijama NATO pakta?

Ninoslav Krstić: Naravno da bi mogli, ali ne naterani od strane NATO pakta. Tamo postoji sistem da se vi opredeljujete u kojim ćete misijama učestvovati i niko vas ne može naterati da idete tamo gde nećete. Znači, možete otkazati učešće u Avganistanu ili u bilo kojoj zemlji, ako mislite da ćete od toga imati političku štetu.

Omer Karabeg: Jedan od najvažnijih strategijskih prioriteta Srbije je ulazak u Evropsku uniju. Sve postkomunističke zemlje - i Češka, i Slovačka, i Mađarska, i Rumunija, i Bugarska i baltičke zemlje - pre nego što su postale članice Evropske unije ušle su u NATO pakt. Mislite li da Srbija može da bude izuzetak - da bude primljena u Evropsku uniju, a da ostane van NATO pakta?

Božidar Delić: Srbija je u poslednjih desetak godina stalno bila izuzetak, ali uvek u negativnom smoslu. Srbiji su uvek nametani uslovi koji nisu nametani drugim zemljama. Ako bi nam bio postavljen uslov da pre ulaska u Evopsku uniju moramo u NATO pakt, onda ja mislim da nam je Evropska unija daleko. Mi treba da učestvujemo u evropskim integracijama, treba da se približavamo Evropi, nama je Evropa potrebna, ali, ako bi za ulazak u Evropsku uniju uslov bio pristupanje NATO-paktu, onda bi to bila ucena. U tom slučaju, s obzirom na raspoloženje građana Srbije, koje se svakako može proveriti na referendumu, nema ništa od ulaska Srbije u Evropsku uniju, bar ne u nekom doglednom vremenu.

Uticaj Rusije

Omer Karabeg: Da da li se sadašnja vlada Srbije drži na distanci od NATO pakta, pre svega zbog toga što se boji da bi približavanjem zapadnom vojnom savezu izgubila podršku Rusije?

Božidar Delić: Dok, s jedne strane, imate najmoćniji savez i najmoćniju državu na svetu koji vam otimaju deo teritorije, vaše pravo na tu teritoriju brani Rusija i ja mislim da bi aposlutno bilo nerazumno ići dalje prema NATO paktu, a da za to nema saglasnosti Rusije. O Kosovu i Metohiji odavno se ne bi ni raspravljalo da Rusija i još jedan broj zemalja ne brane naše pravo na Kosovu i Metohiju.

Ninoslav Krstić: Mi moramo da vodimo pažljivu politiku prema Rusiji. Nije samo u pitanju Kosovo već i niz drugih stvari, ali nema nikavog razloga da se Srbija boji da će pokvariti odnose sa Rusijom ukoliko se približava NATO savezu. Rusija će braniti Kosovo onoliko koliko ga Srbi brane. Oni su, na kraju krajeva, i rekli da će se zalagati da Kosovo ostane u sastavu Srbije onoliko koliko to Srbija bude činila. Podsetio bih na još nešto. Za razliku od Srbije koja nije nikada bila član Varšavskog ugovora, i Bugarska, i Rumunija, i Mađarska, bile su članice tog vojnog saveza, pa se Rusija nije naljutila na njih kada su pristupile NATO paktu. Čak je prilikom izgradnje gasovoda Bugarska zadržala 51 posto akcija, dok je ovde u Srbiji Rusija uzela 51 posto

http://www.danas.rs/dodaci/vikend/delic_samo_ako_udje_i_rusija.26.html?news_id=162581

Nebojsa Malic // O simpozijumu u Vasingtonu 27. maja 2009 - Imperiji se zuri

http://sivisoko.blogspot.com/

27.05.2009.

Империји се жури

После трибина организованих у Србији, РСи Канади, Фондација Лорд Бајрон је данас одржала и конференцију у Вашингтону. У сарадњи са Америчким саветом за Косово, на петосатној сесији на Капитол хилу низ експерата је предочио слику ситуације на Балкану и алармантне америчке иницијативеда поново потпали тамошње буре барута.

Отварајући конференцију, спољнополитички колумниста (и мој колега са Antiwar.com) Даг Бандау изнео је став да је учешће у колонијалном пројекту на Балкану апсолутно против америчких интереса, и да би за Вашингтон било најбоље да Балкан препусти балканцима. Бандау је описао америчку и европску политику на просторима бивше СФРЈ као "деструктивно лицемерје," где је једини доследан "принцип" да Срби никад нису у праву.

Грегори Дејвис, који се бави проучавањем ислама, изложио је теорију да се Америка бави тзв. "империјалном демократијом" и у ствари користи исламски џихад као средство сламања држава и нација које из ма ког разлога одбијају да се приклоне америчкој доминацији. Колико год њихови циљеви били међусобно супротстављени, и иако су номинално у сукобу, између Империје и џихадиста постоји објективно савезништво када је реч о односима према нрп. Србији или Русији.

Пуковник у пензији Роналд Хачет подржао је тезу да је балканска политика запада недоследна, односно лишена конкретних принципа. Српска спремност да се преговара о статусу БиХ (пре и током сукоба) и Космета схваћена је као слабост и охрабрила Вашингтон да поступи још агресивније. Дејтон је био компромис који су Срби нудили годину дана раније, али је америчко одбијање довело до десетина хиљада додатних, непотребних жртава. Што се садашње ситуације у БиХ тиче, стандардни услови за пријем у ЕУ уопште не захтевају укидање РС;
међутим, провучени кроз призму "међународне заједнице" њима се правдају захтеви за укидање РС! У самој ЕУ има земаља које су итекако децентрализоване (Шпанија, Немачка) или чак на ивици распада (Белгија). Откуд толико инсистирање на централизацији БиХ?

На то се надовезао професор Стивен Мајер, одличан познавалац босанских прилика, који је подсетио да су позиви за ревизију Дејтона почели већ 1996. Сам Дејтон почива на парадигми империјалне доминације Балканом, и представља (бледу) копију одредби Берлинског конгреса 1878. Иако време хегемоније пролази, превише становника самог Балкана (нпр. у Србији) прихвата ову парадигму као реалност. А у ствари се њоме гради нешто што апсолутно нема основа у реалности (квази-државе у БиХ и на Космету). Покретачи садашње америчке иницијативе
сматрају да је све у БиХ ишло како треба до 2006 (када је пропао "априлски пакет") и за то криве Буша Млађег и Милорада Додика - иако Буш није имао ништа с тим, а априлски пакет је рушио Силајџић! Управо је америчка политика из деведесетих довела до садашњег стања, али то је чињеница с којом не може да се помири сујета људи који су ту политику кројили, а сада су се вратили на власт.

Вилијам Линд (одраније познатчитаоцима овог блога) је поставио ситуацију у шири контекст. Наиме, тзв. "међународна заједница" је у ствари једна глобалистичка "нова класа," која намеће меки тоталитаризам (најбоље описан у Хакслијевом "Врлом новом свету"). Тек у том светлу политика Вашингтона постаје сасвим доследна, и штавише предвидива. Глобалистичка идеологија - у ствари културни Марксизам франкфуртске школе - има за циљ уништење западне цивилизације како би се на њеном месту изградила постмодерно, мултикултурно,
пост-историјско друштво. У ту сврху је пригрљен и радикални ислам, као оруђе деструкције, а Русија се сматра као највећа претња том пројекту (а Србија као сурогат за Русију).

Отпор оваквом начину глобализације манифестује се кроз тзв. "рат четврте генерације,"(4Г) који не означава толико револуцију у методама ратовања колико изазов целокупном политичком и војном систему успостављеном још у 17. веку Вестфалским миром. Као последица глобализације и 4Г ратовања, институција државе доживљава кризу легитимитета. Стварањем две квази-државе на Балкану (БиХ и Косова) које не могу да се одрже без иностране помоћи, и паралелним слабљењем српске државе, глобалисти су учинили да балкански простор постане
привлачан институцијама 4Г, од џихадиста до организованог криминала, које оспоравају легитимитет државе. У најбољем случају, вели Линд, ове групе преузимају празне љуске држава (нпр. режими на западу Африке, Ираку и Авганистану) или настаје анархија сомалијског типа. Највећи парадокс глобализације је што сече грану на којој седи, јер се "нова класа" ослања управо на државни систем који се труди да уништи!

Шта све ово значи за наше просторе? Линд предвиђа да би даљи притисци да се призна Космет и укине РС ослабили српске државне институције до те мере да би дошло до појаве 4Г елемената у српском друштву, који би потражили решење својих проблема ван прихваћених политичких оквира. Преседан за ово су организације типа "Црне Руке" и "Младе Босне."

У другом делу конференције говорили су амбасадор Џејмс Бисет, Џејмс Џатрас, и Срђа Трифковић. Амбасадор Бисет се присетио улоге америчког амбасадора Зимермана на избијање рата у БиХ, нагласивши да је Зимерман био професионални дипломата и да није деловао из неких личних мотива, већ по инструкцијама. Такође је описао канадски модел интеграције франкофонског становништва, али је признао да то решење није имало идеалне резултате у самој Канади, а да би било тешко примењиво на Балкану.

Др. Срђа Трифковић је изразио бојазан да је садашњи режим у Београду невољан да се одупре америчких захтевима, али је истовремено стабилан јер не постоји опозиција способна да га угрози. Америчка политика се вратила на поглед из деведесетих, и сада покушава интервенцијом на Балкану да поврати моћ и престиж пољуљан у Ираку и Авганистану, па и да се поново наметне као хегемон у Европи.

Али, као што је у завршним примедбама објаснио Џатрас, ово више нису деведесете. Америка нема више ни силу ни новац којим би могла да диктира реалност (а није то могла ни раније).

Закључак који се мени намеће из свега што сам чуо је да се цели амерички план за Балкан ослања на капитулацију Београда и Бања Луке. Што се Београда тиче дај приступ можда има неког смисла, будући да је "жута" коалиција америчка креатура која се "плаши сопствене сенке" (Мајер). Али, мада је бар начелно могуће сменити Додика и довести новог, послушнијег премијера РС, колико је то изводљиво у пракси? Уосталом, зар није баш Силајџић минирао америчке уставне промене пре две године? Лидер СДА Сулејман Тихић је бар показао
спремност да преговара са Србима и решења за будућност БиХ тражи сам, а не са стране.

Тзв. "међународној заједници" песак цури кроз прсте; доба америчке хегемоније је прошло, а Запад је по свему судећи морално и материјално посрнуо као резултат глобалистичке управе. Зато се Вашингтону толико и жури да "заврши посао" на Балкану. Ако се одоли притисцима, врло брзо ће доћи време када ће колонијални модел заслужено отићи на отпад историје.
Објавио Gray Falcon у 19:08 0 коментара
Ознаке: Amerika, BiH, debata, imperija, Islam, Istorija, Kosovo, strucnjaci, Trifkovic