среда, 8. јул 2009.
Косовски олтар и европски бонуси
Петар ИСКЕНДЕРОВ
Косовски олтар и европски бонуси
теги: Косово
Сасвим су прозаично српске власти обележиле ове године годишњицу историјског за српски народ и целокупни православни свет догађај - 620-ту годишњицу битке на Косову Пољу. 28. јуна 1389. године, на дан Светог Вита (на српском – Видовдан), војска српског кнеза Лазара пружила је херојски отпор бројчано надмоћнијој војсци турског Султана Мурата Првог и доживела пораз. Србија је постала вазал Османлијске империје. Битка на Косову у српској традицији сматра се бриљантним догађајем, примером хероизма и жртвовања српског народа. Легендом је постао подвиг Милоша Обилића, касније проглашеног свецем, који је мачем распорио Мурата Првог у његовом шатору.
28. јуна 2006. године у то време премијер Војислав Коштуница посетио је Косово, састао се са лидерима српске заједнице и учествовао у богослужењу у православном манастиру у Грачаници. У разговору са премијером старешина косовске епархије Српске православне цркве, епископ Рашко-призренски Артемије истакао је, да је Косово „духовна и културна колевка" Срба, „српски Јерусалим". „Читава је Србија – храм, а Косово – олтар тога храма". Војислав Коштуница тада је изјавио, да му је долазак у Грачаницу омогућио да „понови оно што треба да зна сваки Србин. Косово је увек било и увек ће остати део Србије".
Ове године косовски Срби, нису дочекали на свети дан за цео српски народ ни актуелног премијера Мирка Цветковића, ни председника Бориса Тадића. Једино је министар за питања Косова и Метохије Горан Богдановић одлучио да посети северне регионе покрајине. Али он то нипошто није учинио у намери да подржи косовсске Србе. Циљ му је био да убеди те косовске Србе...да одустану од својих протеста поводом делатности у покрајини цивилно-полицијске мисије Европске уније. Оне исте мисије која на најочигледнији начин реализује на Косову злогласни „Ахтисаријев план", којим се предвиђа јачање института независне косовске државе.
Током последњих дана косовски Срби су организовали протесте против покушаја мисије Европске уније да пооштри царински режим на административној граници Косова са осталом Србијом, на чему инсистирају албанске власти у Приштини. Масовне манифестације праћене су блокадом аутомобила мисије ЕУ на путевима који воде према контролним пунктовима на административној граници са Србијом. Лидери акције протеста наглашавају, да својим чињењем они потенцирају припадност Косова Србији, о чему неуморно говоре и политичари у Београду.
Међутим, код актуелних власти Србије речи се често разилазе са делом. Тако се догодило и овог пута. Министар Богдановић се упутио на Косово уочи годишњице Косовске битке не ради тога да би изразио подршку српском становнишптву покрајине, које у веома тешким условима наставља своју свету борбу за српско Косово, већ ради тога да би се солидарисао са албанским сепаратистима и њиховим западним покровитељима. Још пре свог доласка на Косово он је деловање косовских Срба означио као „обичну провокацију", што је изазвало природно негодовање са њихове стране. У резултату се пиар-акција господина Богдановића завршила скандалом. Чланови београдске организације са симболичним за Србе називом „Покрет 1389" блокирали су и гађали каменицама у подручју Лепосавића на северу Косова колону аутомобила, у којој су се налазили министар за питања Косова и Метохије Горан Богдановић, министар културе Небојша Брадић и саветник председника Србије Млађан Ђорђевић. У изјави коју је емитовала организација каже се, да су њени активисти покушали да "зауставе министра Богдановића и од њега затраже објашњење и извињење" због његових изјава које су шокирале косовске Србе. Богдановић је касније у разговору са новинарима апеловао, да се „не придаје значај оном што се догодило" и поново потврдио свој став о „провокацији" протеста Срба који живе на северу покрајине.
Индикативну трансформацију доживела је у последње три године политика Београда на најзначајнијем за судбину државе косовском правцу. Очигледне су демагошке изјаве које долазе из српских владајућих кругова о њиховој намери да до краја бране српски суверенитет над Косовом. За српске власти данас је важније да заслуже похвалу чиновника Европске уније и натовских генерала, него ли да бране позиције које су завојеване у вишевековној борби српског народа против туђих поробљивача. Косовске Србе данас издају и продају не само међународни представници, који уместо да спроводе одлуке ОУН, форсирано стварају нову албанску квази-државу у центру Европе. Још циничнија издаја челичи се у Београду.
А није то и први пут у последњој деценији борбе Срба за свој опстанак као народа. Аутор ових редова у више наврата разговарао је са представницима босанских Срба о улози коју је руководство Србије и Југославије (тада на челу са покојним Слободаном Милошевићем) одиграло у критичним за босанску Републику Српску месецима 1995. године. Речи о „издаји" и „злочиначком споразумаштву са Западом" нису и најснажније у лексици босанских Срба, који нису заборавили одбијање српског руководства да пружи војну подршку Србима у Републици Српској, која им је била толико неопходна. Јер босански муслимани су отворено добијали директну војну помоћ од НАТО и земаља исламског света. Чак су и у руском МИП, где се по традицији са великим опрезом односе према разматрању унутарполитичких проблема у Србији, дипломате са правом анонимности апострофирали да је управо бивши премијер, а сада лидер ДСС Војислав Коштуница остао један међу малим бројем актера српске политичке сцене који су задржали принципијелност и који јасно поимају истинске српске државне интересе...
Данас београдске власти поново покушавају да се ограде од својих „забринутих" саплеменика који живе с ону страну вештачки створених граница. Српска владајућа врхушка и овог пута рачуна на бонусе од новопечених вашингтонских и бриселских пријатеља. Међутим, вишевековна балканска историја неумољиво сведочи: Срби немају пријатеље на Западу. Није случајно што су управо Срби смислили термин „Само слога Србина спасава". Можда господину Богдановићу и компанији и овај слоган изгледа провокативним...
_________________
Петар Ахмедович ИСКЕНДЕРОВ, старији научни сарадник Института славистике РАН, магистар економских наука, међународни коментатор листа «Времја новостјеј».
http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2279
понедељак, 6. јул 2009.
ТАЈНА АКЦИЈА СРПСКИХ АВИОНА Г-4 У РАТУ ПРОТИВ НАТО
| ТАЈНА АКЦИЈА СРПСКИХ АВИОНА Г-4 У РАТУ ПРОТИВ НАТО |
| Мирослав ЛАЗАНСКИ |
| Тачно месец дана после почетка агресије и бомбардовања Југославије 1999. НАТО се налазио пред великом прославом 50 година постојања и још већим изазовом шта урадити у рату против Југославије. Да ли појачати бомбардовање и по цену нових цивилних жртава и штете, што се све медијски враћало као бумеранг, или повести копнену офанзиву пре свега користећи ОВК као пешадију? У Вашингтону су звонили бубњеви и тумачења да је све осим тоталне победе заправо тоталан пораз за Запад. Јер, ваздушни удари нису сломили кичму југословенске војске, морал војске и народа био је висок и сви су били уједињени у жељи за отпором. Мишљења западних аналитичара да ће бити потребно само неколико дана бомбардовања да Београд поклекне, нису се показала као тачна. Југославије није одиграла онако како је то НАТО очекивао, није се предала после неколико дана. На брзину инсценирани сценарио реализовао се са невероватним контраефектима. НАТО је интервенисао да би, наводно, спречио хуманитарну трагедију, али ју је проширио и убрзао. Интервенисао је да би спречио да криза дестабилизује друге земље, а она се у међувремену проширила и на Македонију са неизвесним последицама по питању статуса Космета. У првом постмодерном рату конфузија би била забавна да није била и крвава. Виктор Черномирдин стигао је 22. априла 1999. у Београд у покушају проналажења решења и некаквог компромиса да се рат заустави. Тог дана југословенска ПВО добила је стриктно наређење да не дејствује управо због авионског лета руског преговарача и могуће грешке. Ту чињеницу НАТО је искористио и један амерички ловац-бомбардер Ф-16 летео је од мађарске границе до Београда у радарској сенци цивилног авиона Виктора Черномирдина да би затим бацио бомбу од скоро три тоне на подземни објекат Стражевицу. Ратно лукавство, или кршење међународног ратног права? Сазнавши да их је амерички Ф-16 искористио као штит у прилазу Београду, руски пилоти су у одласку Черномирдинов авион окренули потпуно другим коридором, тамо где није ни било предвиђено, па се авион одједном нашао изнад положаја једне пешадијско-артиљеријске јединице у Срему. Са земље је на непознати и ненајављени авион отворена урнебесна ватра чак и из пиштоља и пушака. Срећом нису га погодили, јер је одмах узео велику висину. Само три дана касније пилоти на аеродрому Голубовци код Подгорице извлачили су карте за супертајну мисију, без знања и одобрења команде у Београду: напад на аеродром Ринас крај Тиране. На том аеродрому била је смештена америчка борбена група „Соко" са 24 хеликоптера типа „апач", као и делови 82. падобранске дивизије из Форт Брега, Северна Каролина. У рану зору 26. априла у акцију је кренуло шест авиона Г-4 „супер-галеб" југословенског РВ, иначе из састава акро-групе „Летеће звезде". Ниско летећи на само три метра изнад морских таласа, да би избегли радарску контролу, југословенским авионима требало је мање од 20 минута да стигну до циљева у рејону аеродрома Ринас. Стигли су из правца излазећег сунца и визуелно били тешки за откривање. Прво је ракетама и бомбама нападнут логор за обуку терориста ОВК крај аеродрома Ринас, да би затим авиони Г-4 гађали америчке хеликоптере на земљи. Уништено је девет „апача" док су још три била озбиљно оштећена. Италијанска државна телевизија јавила је истог дана вест о нападу на аеродром Ринас само једном и онда је та вест скинута. Руска агенција Итар-Тас јавила је да је аеродром Ринас крај Тиране био затворен за саобраћај 26. априла и неколико дана касније, да италијански министар унутрашњих послова није одлетео са тог аеродрома после завршетка посете Тирани и да се прва вест о губитку једног америчког „апача на рутинском лету" поклапа управо са 26. априлом. Албанска делегација, која се тог дана враћала са састанка Савета Европе у Стразбуру није слетела на аеродром Ринас већ у Валону. На брифингу за новинаре у Бриселу, један од портпарола НАТО-а, италијански бригадни ваздухопловни генерал Ђузепе Марани тих је дана врло похвално говорио о југословенским пилотима на авионима Г-4. Дан после акције на Ринас аеродрому, НАТО је 27. априла 1999. у три наврата жестоко бомбардовао аеродром Голубовци крај Подгорице посебно гађајући подземни објекат тог аеродрома Тузи, где су се и налазили авиони Г-4 из акро-групе „Летеће звезде". Објекат је срушен и сви авиони у њему су уништени. Један од југословенских пилота тих је дана добијајући војно одликовање рекао да га прима за успех у тајној мисији. Прошло је од тада доста година, по међународном праву Југославија је имала пуно право на одмазду по оним државама које су своју територију, или ваздушни простор „изнајмиле" за извршење агресије на нашу земљу. Ипак, пилоти о акцији на аеродром Ринас не желе уопште да причају. Хаг и све оно што се догодило са генералима из Србије одређују и сва каснија понашања. Дакле, што се тиче пилота и њиховог поноса, та се прича никада није догодила. Службено, не. Неслужбено, „Летеће звезде" одлетеле су у легенду... |
http://www.komentar.rs/index.php?id=302
четвртак, 2. јул 2009.
Албанологија у функцији шиптарске политике „крви и тла“
Албанологија у функцији шиптарске политике „крви и тла"
Владислав Б. Сотировић Serbian Patriotic Front 29.06.2009 14:13
| |
Свако ко се озбиљно бави балканистиком, илити балканолошким студијама, добро зна да су се Шиптари/Шћипетари на КосМет населили након Великог Бечког рата 1683. г. – 1699. г.
На основу свих расположивих веродостојних докумената, тј. стручно речено „архивске грађе", јасно је да Шиптара (у Европи знани као Албанци) до почетка 18. столећа на простору КосМета није било више од неколико процената (на основу отоманске пописне књиге „Дефтера" из године 1455. за Област Вука Бранковића произилази да је Шиптара било само 2%) и то углавном у области око Ђаковице, дакле непосредно уз границу са данашњом Албанијом. Шиптаре као класичне горштаке је са простора северне Албаније (дакле Геги) на КосМет довела отоманска администрација након 1699. г. како би пореским обвезницима попунила полупразан простор настао услед масовног исељавања српских мештана (око 100.000) под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем/Црнојевићем (патријарх од 1674. г. до 1706. г.).
Шиптарске северноалбанске брђане су наравно одвајкада привлачила веома плодна косовско-метохијска поља која су била насељавана од стране Шиптара заједно са стоком (углавном овцама) у таласима а била свакако далеко питомија од читаве горштачке Албаније. Пристизале су читаве породице али и читава племена (фисови) па чак и савези племена по крвном сродству. Да напоменемо само она најважнија, тј. најбројнија: Гаши, Краснићи, Битићи, Шаља ... Након доласка шиптарских фисова на КосМет етничка слика ове регије се постепено мењала услед асимилације месних Срба (Јован Цвијић је тврдио да су већина тзв. Албанаца са КосМета у ствари албанизирани Срби) али и услед српског исељавања са ових простора под притисцима и отвореним терором (само се у току последње две деценије 19. столећа са КосМета иселило око 150.000 Срба).
Шиптари су последњи балкански народ који је постао нација и то тек од године 1878. када су по први пут формулисали јасан државно-национални програм (Прва Призренска лига) за време периода тзв. „Рилиндије" тј. националног „Препорода". Дакле, за разлику од Срба, који су свој први државно-национални програм након губитка своје средњовековне државности јасно формулисали 1688. г. од стране грофа Ђурађа Бранковића, Шиптари су то успели да ураде тек 190 година касније. Међутим, у борби за КосМет и околне земље око Албаније Шиптари су за разлику од Срба имали два огромна недостатка:
• Нису могли да се позивају на државно-историјско право јер до тада фактички није постојала никада национална држава Шиптара на Балкану; и
• Нису могли да докажу да су старији етнос од Срба на овим просторима а камоли да у то убеде европску научну јавност.
Ипак, први проблем су покушали да „реше" (боље речено да „закрпе") двојако.
• Прво су присвојили у националном смислу (тј. „национализовали") „Албанско краљевство" ("Regnum Albanai") основано од стране Карла I Напуљског (1227. г. – 1285. г.) а које је трајало до године 1286. простиравши се од реке Дрима на северу до нешто испод реке Војуше на југу са главним градом Драчом. Дакле, ова држава није била национална албанска (тј. шиптарска) држава обзиром да су њени оснивачи и владари били странци без обзира што су Шиптари чинили већину становника у њој. По оваквој шиптарској логици, би вероватно и Наполеоново „Илирско краљевство" (1809. г. – 1814. г.) требало да се третира у науци као прва југословенска (можда чак и као јужнословенска) национална држава обзиром да су у њој живели Југословени као већина са нешто мало Италијана и Немаца (ова Наполеонова квази-држава је обухватала централну и северну Далмацију, Војну Крајину, Истру, цивилну Хрватску до Загреба, Крањску до испред Цеља и Корушку са Филахом).
• Као друго, оснивача прве праве самосталне државе (1448. г. – 1468. г.) на подручју данашње Албаније – Ђурђа Кастриотића Скендербега (1405. г. – 1468. г.) су једноставно албанизовали и присвојили као свога националног вођу и чак шта више и као „Оца албанске нације". Познато је да је Ђурађева мајка Војислава била српска принцеза пореклом из Македоније. Скендербегова браћа су се звала Станиша и Репош, дакле обојица су била Словени-Срби а не етнички Шиптари. Коначно, Кастриотићи воде порекло од српског управника Јањине Бранила који је био убијен 1368. г. а фамилија Кастриотићи су добили име по оближњој Касторији. Дакле, са обе родитељске стране Скендербег је био Србин и као такав страни владар над својим поданицима. Његову династичку заставу и грб су Шиптари 1912. г. такође присвојили као своју националну и државну заставу јер другу нису ни имали (слично су урадили и Аустријанци након распада Аустро-Угарске па су за грб и заставу Републике Аустрије након Првог светског рата узели династичка знамења Хабзбурговаца али за разлику од шиптарског случаја династија Хабзбурговаца је Немцима из Аустрије била национална). Дакле, ни ова Скендербегова држава није била албанска обзиром да је владар био странац. Можемо закључити да Шиптари до почетка 20.-ог столећа нису имали своје националне државе а и сама Скендербегова „држава" је више личила на класично средњевековно феудално лено него на праву државу.
Што се тиче решавања другог проблема оно је било знатно теже и компликованије јер је требало некако „доказати" да Шиптари на КосМету (тј., фактички, на читавом Балкану) постоје као народ, а самим тим касније и као нација, још пре словенске трајне миграције на Балкан око 580. г. до 626. г. На овом месту је за нас од секундарног значаја да ли је у научним круговима верификована теорија о Србима као балканским староседеоцима који су се прво иселили па затим вратили назад на Балкан (тзв. „прва" и „друга" миграција) већ нам је битно да се читава светска научна јавност слаже у једном да Срби као трајни балкански етнички елемент датирају сигурно од око 600.-те године. У овом контексту, албанологији је било битно само једно: да „докаже" да Шиптари као посебна етничка група под тим етнонимом датирају на Балкану и КосМету пре Срба. На тај начин би се показало да Шиптари имају јаче повесно право на КосМет од Срба.
Међутим, као и у првом случају у вези са питањем шиптарске средњевековне државности, и у овом другом случају су се шиптарски и не-шиптарски албанолози суочили са једном битном и фактички непремостивом препреком. Наиме, из нама до сада преживеле средњовековне историографије, односно историјске грађе и литературе засноване на истој, не постоји ни један једини (и још једанпут ни један једини) документ који експлицитно казује да етноним „Албанац", као колективни назив за један народ, датира пре појаве етнонима „Србин" на просторима Југоисточне Европе! Ево и неколико илустративних чињеница:
• Најстарији извори који говоре о „Албанцима" су они византијски и то из X (десетог) столећа, али за словенске насељенике у околини града Драча.
• „Албански језик" („lingua albanesesca") се први пут спомиње у једном дубровачком рукопису тек из године 1285.-те.
• Дакле, неоспорно је да је бар на основу релевантних преживелих повесних извора апсолутно недоказиво да је албанско име старије од српског на Балкану па самим тим и на КосМету.
• У прилог овој тврдњи иду и сви КосМетски топоними који су словенско-српског порекла а не албанског, укључујући и назив саме спорне области.
• Другим речима, Шиптари немају чак ни свој национални назив за област на коју повесно претендују да је одвајкада њихова!
• Оно што су Шиптари радили у последња два столећа а раде још увек је само превођење топонима са српског језика на шиптарски или пак преименовање топонима према сопственом нахођењу у духу шиптарског језика.
Ипак, круцијални моменат у формирању савремене теорије о шиптарској етногенези долази у другој половини XIX столећа и то са простора аустријске и немачке науке којима је из политичких разлога било неопходно да покушају да „докажу" нешто што је супротно од преживелих историјских извора и тако помогну шиптарску борбу против српских етно-повесних права на КосМет. Тако је немачки лингвиста Франц Боп био први који је 1854. г. тврдио да је албански језик посебан индоевропски језик, што ће рећи да су Шиптари одвојена етнолингвистичка индоевропска група. Међутим, Боп је такође био први еуропејски знанственик који је на основу лингвистичких критеријума лансирао хипотезу да Шиптари воде порекло директно од староседелаца Балкана – Илира (дакле од народа који је живео на Балкану пре досељавања Словена и самим тим и Срба према учењу званичне славистике у протеклих двеста година).
Мора се истаћи да је „Илирска" теорија о етногенези Шиптара старија од Бопа с обзиром да ју је прокламовао још 1774. г. немачки повесничар Ј. Тунман али на веома климавим знанственим ногама. У сваком случају, Бопа је крајем истог столећа следио његов језички и знанствени колега аустријски филолог Густав Мејер који је, да будемо прецизнији, тврдио (али само тврдио и никада доказао у форми научне теорије) да је савремени језик Шиптара у ствари дијалект староилирског језика. Ипак, то је касније било сасвим довољно шиптарским „знанственицима" како из Италије, Тиране тако и из Приштине да напишу томове књига и чланака о Шиптарима као балканским староседеоцима.
Са простора КосМета, др. Скендер Ризај, повесничар из Приштине, је био један од пионира који је ову Мејерову хипотезу прихватио оберучке и фактички покушао да је претвори у доказану научну теорију тврдећи да су одвајкада Шиптари били већинско становништво на овим просторима. На тај начин почиње знанствена разрада шиптарске идеологије „крви и тла" која постаје нарочито актуелна након покушаја шиптарских сепаратиста 1981. г. да издејствују статус државности за КосМет слично садашњим настојањима војвођанских сепаратиста да то исто учине за Војводину. Своју климаву хипотезу је овај приштински повесничар заснивао на недоказаном тврђењу да су и на КосМету живели древни Илири као праоци данашњих Шиптара. Да су древни Илири живели на простору читавог централног и западног Балканског полуострва у доба старих Грка и Римљана је изнад свега неоспорна знанствена чињеница, али да данашњи Шиптари воде баш порекло од тих древних Илира је апсолутно недоказива хипотеза узимајући у обзир фактор повесних извора. А без повесних извора нема ни повести као знанствене дисциплине, али се од ње може исконструисати дневнополитичка пропаганда.
Неоспорно је и то да су и археолози са своје стране открили илирска гробна места – тзв. тумуле, свуда где су и живела илирска племена па тако и на самом КосМету али су косметски шиптарски историчари од овог факта од почетка 1970.-их година направили читаву знанствену фешту узимајући то као corpus delicti за постојање шиптарске нације још од времена ране Антике. Њима су се придружили и Хоџини политичари из саме Албаније па су тако и једни и други у илирским тумулусима са КосМета видели (али само видели и никада доказали) дефинитивну потврду своје климаве хипотезе да је све илирско на Балкану на просторима на којима живе данашњи Шиптари у ствари шиптарско од искона. Независно шиптарско Косово од 1974. г. па све до 1989. г. је смишљено, плански и идеолошки преко комплетног независног едукативног система од основне школе до универзитета усађивало у главе младим Шиптарима да су они потомци древног илирског племена Дарданаца и да је стога КосМет управо њихов а не српски. По илирском дарданском племену које је живело у овим областима у Антици именовани су по КосМету и називи улица, кафана, хотела, итд. У исто то време Шиптари су смишљено прикривали, заташкавали и уништавали археолошка открића словенских некропола како на КосМету тако и у северној Албанији како би њихова идеологија „крви и тла" добила потпуну знанствену и политичку верификацију.
Међутим, оно што исполитизована албанологија није ипак успела да уради је да потуче необориве доказе о стварном пореклу балканских Албанаца илити како себе називају – Шиптара. А историјски извори јасно говоре да балкански Шиптари воде порекло са Кавказа, тачније са простора кавкаске Албаније – државе и народа који су ту постојали у Старом веку. Није ни чудо да прве вести о постојању некаквих Албанаца на Балкану потичу тек из XI столећа јер их раније није ни било. Круцијални повесни извор који као кост у грлу стоји свим шиптарским идеолозима идеологије „крви и тла" је византијски историчар Михаило Аталијат који је писао седамдесетих година тог столећа. Према овом извору, „Арванити" (Албанци) су на Балкан дошли са Сицилије (а на Сицилију преко Блиског Истока са Кавказа) године 1043. учествујући у војном походу (водећи са собом читаве породице) сицилијанског намесника и узурпатора на царски престо Георгија Манијакиса. На Балкан су се искрцали у Драчу са намером да крену на Солун и даље на Цариград али су били потучени до ногу од стране византијског солунског управника који их је на основу њиховог тражења населио након битке у областима данашње централне Албаније.
Ипак, и на овом месту „Илирска теорија" о етногенези Албанаца има „адекватан одговор" тврдећи да данашњи Албанци воде порекло од илирског племена Албанои које је стварно и живело на подручју данашње централне Албаније и које се неоспорно спомиње у старовековним повесним источницима и да је епизода са Манијакисовим Арванитима пука коинциденција. Међутим, да се и овде ради о чистој исполитизованој конструкцији и да „Илирску теорију" треба коначно одбацити као незнанствену јасно нам говори чињеница да албански језик припада лингвистичкој групи САТЕМ док је језик старих Илира припадао лингвистичкој групи ЦЕНТУМ. У овом језичком контексту, била ви веродостојнија хипотеза да Албанци воде порекло од старих балканских Трачана обзиром да је језик древних Трачана био управо центумски. Ипак, на жалост шиптарских теоретичара идеологије „крви и тла" опште је познато да у доба Антике Трачани нису живели на просторима на којима живе данашњи Шиптари већ само на источном делу Балканског полуострва где Шиптара ни данас нема.
На Видовдан, 28/15. јуна 2009. г.
Владислав Б. Сотировић
оснивач и уредник онлајн магазина
SERBIAN PATRIOTIC FRONT
http://srbskipatriotskifront.webs.com
Assoc. Prof. Vladislav B. Sotirovic, Ph.D.
Founder and Editor of Serbian Patriotic Front internet magazine
Address:
Mykolas Romeris University (MRU)
Faculty of Strategic Governing and Politics
Political Science Department
Office No. 507, fifth floor, old building
Ateities str. 20
LT-08303 Vilnius
Lithuania (Lietuva), Europe
E-mail: vsotirovic@mruni.lt
уторак, 30. јун 2009.
Stratfor: I Srbija se opametila
| I Srbija se opametila |
|
|
http://www.revija92.rs/code/navigate.php?Id=599&editionId=85&articleId=366
четвртак, 25. јун 2009.
Celo vođstvo kosovskih Albanaca boravi u višednevnoj poseti Ljubljani
Da se Srbija ne ljuti
Prištinski politički vrh izređao se u Ljubljani uoči vikenda. Događaj i ne bi privukao pažnju da prijem "kosovskega premijera" Hašima Tačija kod predsednika Slovenije Danila Tirka nije protekao u potpunoj diskreciji. Slovenački mediji, koji su posete kosovskih lidera u prošlosti pratili bučno i detaljno, sada su ostali tihi. Tek je štura informacija na službenoj Tirkovoj internetnoj strani da je Tači slovenačkom predsedniku pomenuo "porast trenda vraćanja srpskih begunaca", podstakla nekoliko novinskih agencija da vest notiraju.
Da nije u pitanju slučajni već namerni "neobično mali zvanični publicitet", potvrdio je ljubljanski "Dnevnik" 17. aprila. Na delu je "tiha diplomatija", ocenjuje list, iako bi "trebalo da je reč o ustaljenom obliku međudržavne saradnje na političkom nivou". S obzirom na to da je slovenački protokol Tačija skoro u ilegali vodao od jednog do drugog slovenačkog zvaničnika, bez uobičajenih najava za novinare o visokoj poseti, bez ikakvih pres-konferencija, bez izjava za javnost, čak i bez foto-termina za medije (s Tirkom ga je ovekovečio "dvorski" fotograf), sve to navodi na zaključak da se "ta poseta ipak donekle razlikuje od ostalih", napominje list. A ako se doda da su i postfestum, pošto su mediji otkrili da gotovo celo vođstvo kosovskih Albanaca boravi u višednevnoj poseti Qubljani, novinari ostali indiferentni, ispada krajnje neuobičajeno što su "informacije bile izuzetno skromne, kao da bi slovenačka spoljna politika najradije posetu sakrila jer joj je namenila jedva pažnje vredan publicitet" ("Dnevnik").
Ako je iko pomislio da to znači zahlađenje odnosa između Slovenije i države koju je na Kosovu službena Qubljana priznala među prvima, još 5. marta 2008, vara se. Odnosi nisu nikada bili bolji, što je potvrdio i dolazak predsednika kosovskog parlamenta Jakupa Krasnićija u slovenačku prestonicu, plus što je početkom sedmice u dvodnevnoj poseti Kosovu boravio slovenački šef diplomatije Samuel Žbogar. Slovenački analitičari ukazuju da je posredi "tiha diplomatija" koja se radi zaštite slovenačkih ekonomskih interesa u Srbiji, sada u vezi s "Kosovarima" (kako ovde zovu Albance sa Kosova) ograničila na nekoliko kratkih, suvoparnih izjava za javnost. Time je "širom otvorila vrata pretpostavkama i manipulacijama", zaključuje "Dnevnik", uz insajdersku informaciju da Slovenija igra posebnu ulogu u daljem međunarodnom priznavanju Kosova koje je zastalo i ne napreduje već duže vreme.
Kako nezvanično saznajemo u Qubljani, Slovenija je među nekoliko država koja se odlučila za podnesak Međunarodnom sudu pravde u Hagu kojim argumentuje zašto jednostrano proglašena nezavisnost Kosova jeste u skladu sa međunarodnim pravom. Navodno je na argumentaciji poradilo nekoliko ovdašnjih vrhunskih stručnjaka. Poznato je da je pravo na samoopredeljenje, odnosno otcepljenje ugroženih manjina, u svojim akademskim radovima posebno propagirao Ernest Petrič, profesor Međunarodnih odnosa na Qubljanskom univerzitetu, nekadašnji ambasador u SAD, trenutno ustavni sudija i ujedno kandidat koji se bori da zameni Mohameda el Baradeja na čelu Međunarodne agencije za atomsku energiju u Beču.
Sve to upućuje da političkom vrhu Slovenije, usled sve težeg sukoba sa susednom Hrvatskom – što se već održava i na smanjenju privredne saradnje (kako izveštavaju slovenački mediji), u trenutku finansijske krize ne odgovara nikakvo zaoštravanje sa Beogradom. Jer u Srbiji, kako su to potvrdili i predstavnici brojne slovenačke privredne delegacije tokom nedavne posete premijera Boruta Pahora Beogradu – Slovenija vidi ogroman i neiscrpljen potencijal.
Da je ekonomska nužda zaista velika (Pahorova vlada se pomirila s "rastom" od oko minus dva odsto), otkriva činjenica da su slovenački mediji, mada se to kosi s temeljima profesije, konsenzusno prećutali boravak kosovskih glavešina u Qubljani i poneli se "patriotski", baš kako ih je nedavno zamolio prvak nacionalno osvešćene desničarske stranke (SNS) Zmago Jelinčič. On je javno pozvao poslenike sedme sile da u ova čupava vremena zažmure i preskoče neku temu. S obzirom na to da su "u igri veliki privredni projekti" ("Dnevnik"), onda je jasno zašto je boravak lidera s Kosova u Sloveniji bilo "dobro sakriti pred Srbijom, osetljivom na bilo kakav oblik međunarodnog priznanja Kosova i saradnje s njim". Zato Slovenija nije udarila na velika zvona ni Tačijevu najavu Tirku da će Kosovo u Qubljani ubrzo otvoriti ambasadu.
Tači odobrio Tadićevu posetu: Tirk je usred zamrznutih odnosa sa Hrvatskom rado čuo od Tačija da su "slovenački investitori na Kosovu dobrodošli". Tačiju je u Qubljani omogućeno da da samo jednu izjavu za domaće elektronske medije, i to onu da je lično dozvolio da srpski predsednik Boris Tadić za pravoslavni Uskrs ode u Visoke Dečane, jer je to "u skladu s Ustavom Kosova".
S Tačijem se dan posle Tirka sastao i predsednik slovenačke vlade Pahor. Skoncentrisao se na "dobre bilateralne ekonomske odnose". U saopštenju Pahorovog kabineta piše da se zauzeo za jačanje "viših oblika ekonomske saradnje", pri čemu je "važno pojačati transparentnost uslova i bezbednost poslovanja na Kosovu". Tako su Slovenija i Kosovo potpisali 21. aprila i poseban sporazum o razvoju saradnje prilikom Žbogarove dvodnevne posete Prištini. Žbogar je izrazio slovenačku podršku članstvu Kosova u međunarodnim ustanovama, s naglaskom na finansijskim. Tokom razgovora sa Krasnićijem u Prištini, pohvaljena je saradnja slovenačkog parlamenta u pomoći reorganizacije rada Skupštine Kosova, u čemu učestvuju parlamenti Francuske, Nemačke i Belgije, a finansira ih Evropska agencija za obnovu i razvoj. Žbogar je našao vremena i da se sretne sa slovenačkim vojnicima i policajcima koji deluju u sastavu Euleksa u vojnoj bazi "Film Citdž".
Slovenija je najveći strani investitor na Kosovu i to bi i da ostane. Tači protekle sedmice nije propustio priliku da domaćinima u Qubljani zahvali na podršci Kosovu. Komandiri slovenačkih jedinica na Kosovu, s druge strane, nikada nisu ostavljali mesta sumnji da znaju šta je njihov prvi zadatak, u skladu s nacionalnim interesom. "Slovenačka vojska na Kosovu nije samo u vojnoj misiji. Ovde se posredno brinemo i za slovenački ekonomski interes. To se u svakoj solidno razvijenoj državi podrazumeva, a kod nas je takva uloga do sada bila tabu. Da, Kosovo je važan deo slovenačkih geostrateških interesa, dobro je da smo ovde prisutni", poručio je iz sedišta komande Kfora još pre dve godine pukovnik Dobran Božič, prethodno zapovednik 10. bataljona Slovenačke vojske, prvog u istoriji samostalne države koji je "prešao granicu matice" kako bi na Kosovu osigurao njene privredne aspiracije i neokolonijalne ambicije.
Nepostojeća geografska jedinica: Iako se na kosovske Albance u Sloveniji godinama gledalo kao na ugnjetavanu manjinu koja se s punim pravom bori za samostalnost, uz simpatije što su "Kosovari" zaokružili proces "narodnog oslobođenja" započet u Sloveniji juna 1991, pitanje otcepljenja Kosova od Srbije ipak je razdvojilo i slovenačku javnost. To se videlo ne samo tokom glasanja o predlogu međunarodnog priznanja Kosova, protiv čega su srčano ustali poslanici SNS-a, nego i u solističkim istupima intelektualaca i privrednika koji su se kuražno suprotstavili mejnstrim podršci smanjivanja Srbije. Jesu ankete pokazivale veliku podršku nezavisnosti Kosova, ali nije nevažan ni otpor značajne manjine. Prema istraživanju ljubljanskih "Financa", uoči priznanja Kosova je oko 57 odsto Slovenaca podržavalo taj čin, ali je istovremeno 38 odsto anketiranih tvrdilo da Slovenija nikada ne bi trebalo da prizna Kosovo kao samostalnu državu.
Zmago Jelinčič je u parlamentu upozoravao da je priznanje Kosova "jedna od najvećih grešaka koje je Slovenija učinila" i da to znači "nož u leđa Srbiji". Osudio je brzometno priznanje Kosova kao posledicu "pritisaka SAD kao i (moćnih) EU država". Zabeležen je i pokušaj slovenačkih menadžera predvođenih Franjom Bobincem, direktorom "Gorenja", da zakoče slovenačko priznanja Kosova u strahu od posledica po biznis u Srbiji.
Disonantno se oglasio samo predsednik "KD grupe" Matjaž Gantar. On je u komentaru u "Financama" upozorio domaće političare na evropske države koje su suzdržane u vezi s pitanjem priznanja Kosova: "Mislim da bi i Slovenija morala da bude suzdržana, do kraja! Jasno da ljudskim pravima i borbi za mir uvek treba dati prioritet, ali ne mislim da je nužno da se zbog pripadnosti klubovima kao što su EU i NATO ponašamo kao stado ovaca i da šaljemo u Prištinu priznanje već narednog dana jer će tako učiniti većina država EU i SAD. Mi smo suverena država, imamo pravo da štitimo sopstvene interese i da vodimo autonomnu spoljnu politiku. I nije smak sveta ako se kao član EU odlučimo drugačije od većine... Čak i ako Srbi na kraju pokleknu kako bismo 'svi bili jedna velika srećna porodica', mislim da će Srbi dobro zapamtiti kako su postupale pojedine zemlje u vezi s pitanjem Kosova... Kakvi su, dakle, naši interesi? Moramo da se setimo i da su Srbi bili naši veliki prijatelji poslednjih sto godina. S njima smo gradili dve države i na kraju preko njih došli do sopstvene države. Slovence je o državnosti i državotvornosti više naučio Beograd nego Beč, to je empirijska činjenica. Slovenci smo u okviru bečkih vlada bili, kako u šali kažu Hrvati, kočijaši. A u Beogradu smo bili i predsednici vlada! Jedini kralj koga smo imali nije bio kralj Matjaž i neka slična mitska bića, već Petar i Aleksandar, Srbi, ali istovremeno i kraljevi Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca... Treba podsetiti da je Kraljevina SHS bila prva država čiji smo konstitutivni deo bili, bez današnje Primorske... Slovenija danas u svetu zastupa stav da BiH niko ne može da razbija, ni stanovnici Republike Srpske. Upravo zato bi Slovenija, neposredna učesnica dešavanja (u nedavnoj zajedničkoj istoriji) do krajnosti morala da bude suptilna i konzistentna u oblikovanju gledišta prema pitanju koje se tiče njenih suseda, a posebno kada se radi o pitanjima granica i suvereniteta... Stoga bih ja radije izabrao staro prijateljstvo i neku fabriku više (u Srbiji), nego odlikovanje za marljivost iz ruku velikih momaka koji čak i ne znaju gde se nalazi Slovenija."
Sličnim razmišljanjem se javnosti obratio i poznati slovenački režiser Andrej Košak: "Prvo što je sporno, jeste slovenački pristanak na nezavisno Kosovo a da se pri tom ne uzmu u obzir privredni interesi u Srbiji... Ali Janšu je očito baš briga za interese slovenačke privrede, iako od nje živimo." Slovenački filozof svetskog glasa Slavoj Žižek o Kosovu razmišlja malo drugačije, ali i on dobrim delom odudara od zvanične politike: "Dobro, stvari su bile zaoštrene do tačke kada Kosovo više nije moglo da bude deo Srbije, ali tada je trebalo ići na podelu. Tu treba biti pošten. Ako sam ranije navijao za Albance, onda moram da kažem da je ono što na Kosovu sada rade Albanci (Srbima), takođe etničko čišćenje. Pre nedelju dana sam se sit nasmejao kada je Tači preko televizije na pitanje da li se slaže sa predlogom Dobrice Ćosića da se Kosovo podeli po etničkoj granici, uzvratio: 'Ne, Kosovo je jedinstvena država!' Ponavlja srpske argumente stare 10 godina. Treba biti realista u vezi s Kosovom. I, zašto ne – podela? Ja bih napravio i korak dalje (iako je to danas politički nekorektno) – a zašto ne transferi? Nekoliko Srba ovamo, nekoliko Albanaca tamo? To jeste grubo, ali donosi mir. Aktuelna formula, međutim, vodi u nove probleme čak i među Albancima. Problem treba rešiti globalno... Načinjena je presudna greška tokom rekonstrukcije Evrope – Srbe guraju ka Rusima, sa Srbima čine ono što su ranije Albancima. To je američka politika u najgorem obliku. Svi znamo da imaju tamo nekoliko ključnih baza za nadzor Balkana."
Odjeci Žižekovih razmišljanja mogu se uočiti i po slovenačkim blogovima. Jedan od autora primećuje da je Slovenija Kosovo priznala "zbog drugih", što ostavlja "gorak ukus u ustima". I: "Kosovo nikada neće biti normalna država. Kao građanin Slovenije protivim se nezavisnosti Kosova... Kosovo nema slovo D od države. Zašto nije Republika Srpska država, ako tamo živi preko 80 odsto Srba?" Treći na forumu "Dela" pita "zašto je toliko albanskih zastava na Kosovu?", uz čuđenje da "toliko ljudi odbacuje ideju o velikoj Srbiji, a podržava ideju o velikoj Albaniji". Zanimljivo je da ni Nova Qubljanska banka ni centralna banka (Banka Slovenije) u izveštajima ne pominju Kosovo, a potpuna praznina vlada i u državnoj statistici. Za njih je Kosovo, podsmevaju se "Finance", "nepostojeća geografska jedinica", obaška što Kosova nema ni u "šifrantu ISO 3166". Na spisku međunarodne organizacije za standardizaciju (ISO) sada su 244 države, ali Kosova nema, jer nije član Ujedinjenih nacija. Bar su tu standardi ispoštovani.
Milenko Vakanjac, predsednik Saveza srpske dijaspore u Sloveniji
"Prijateljski" odnosi
Na Pahorovu tvrdnju "da ima dobre odnose sa srpskom zajednicom u Sloveniji", izrečenu prvacima Srbije prilikom posete Beogradu, Vakanjac za NIN kaže:
- Dan uoči zvanične posete slovenačkog premijera Pahora Srbiji, u "Delu" izlazi uvodnik novinara Vilija Ajnšpilera čija prva rečenica glasi: "Srbija je crna rupa u Evropi. Likvidira sve napredno u istoriji. Još od otcepljenja Slovenije ponavlja se ista priča..." Ako smo dobronamerni i klonimo se ikakvog "govora mržnje", onda je Ajnšpilerov tekst inovativan pristup da se slovenačkoj javnosti predstavi zemlja u koju putuje njen predsednik vlade, koji je sam svoju posetu okvalifikovao kao "istorijsku". A kako tu stvari zaista stoje? Gospodin Pahor je domaćinima pragmatički objasnio šta brine Sloveniju u Srbiji i šta očekuje od srpskih vlasti – da zaštite slovenačku svojinu u Srbiji i da omoguće Sloveniji zajednički nastup na trećim tržištima. Uz to nije izbegao da kaže šta slovenačkoj vladi i državi ni slučajno ne pada na pamet da učine kako bi izašle u susret i onim interesima koje možemo smatrati otvorenim srpskim pitanjima u Sloveniji, a koja su poznata već dugi niz godina. Gospodin Pahor otvoreno kaže da mu uprkos "dobrim odnosima sa srpskom etničkom manjinom", ne pada na pamet da bilo šta učini da se reši pitanje te najbrojnije, nepriznate etničke grupe u Sloveniji. Tu je i otvoreno pitanje srpskih penzionera (oko 10.000) koji su svoje penzije zaradili u Sloveniji, a koje je "zaleđeno", kako kaže resorni ministar Ivan Svetlik, bar za (još) dve godine... Nisam upućen kojim je argumentima srpska strana pokušala da ubedi slovenačku da uvidi da, kao u svim bilateralnim odnosima, postoje legitimni interesi obe strane, pa i na srpskoj. Koji nisu uvaženi. Najzad, Slovenija je priznala državu Kosovo u kojoj je i pre priznanja imala savetnike, instruktore, privrednike i neformalne diplomatske predstavnike. Šta je 15 odsto teritorije neke "crne rupe", u poređenju sa slovenačko-hrvatskom kavgom u Piranskom zalivu koja obuhvata nekoliko stotina kvadratnih metara mora? Zaista, odnosi između Slovenije i Srbije su i više nego "prijateljski".
Na Kosovu sokoli i grofovi
"Dragi Grofovi, od sredine 1991. živimo u miru i nikada od tada nismo morali na svojoj zemlji da gostimo nijednu stranu vojnu silu koja bi se umesto nas brinula za naš mir i sigurnost. Za druge narode na Balkanu ne možemo da kažemo da su bili te sreće. Iako smo i mi osetili posledice rata na Balkanu, ipak smo svoju zemlju i domovinu (1991, protiv JNA) branili sami, a od 2004. dalje zajedno sa saveznicima iz NATO-a." (Iz govora slovenačke ministarke odbrane Qubice Jalušič 16. marta 2009. u Celju, na dočeku pripadnika 18. kontingenta Slovenačke vojske sa operacija na Kosovu. "Grofe", kako su sebe nazvali, odmenilo je 380 pripadnika Slovenačke vojske pod imenom "Soko".)
http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=11846
понедељак, 22. јун 2009.
Јудеја се умирит' (не) може -- Бранко Радун
Политички живот
Јудеја се умирит' (не) може
Бранко Радун
понедељак, 22. јун 2009.
У тексту «Конзул у Јудеји» Ђорђе Вукадиновић је упоредио Америку са
античким Римом, а Србију са тадашњом непокорном Јудејом. Морам признати
да ме је на писање коментара покренула реченица: «Римски (про)конзул
обилази традиционално непокорну, али сада већ трочетвртински
пацификовану Јудеју». Дакако, за нас је аналогија Рим и Америка, те
Јудеја и Србија много више од добре стилске фигуре, јер ова историјска
аналогија пружа мноштво плодотворних увида: од историјских, преко
геополитичких, до привредних и културолошких.
Мало историје...
Овде немамо довољно простора да се бавимо обимно историјским паралелама,
али се може рећи да империјални наступ Новог Рима изузетно подсећа на
онај антички, те сходно томе, бунтовни и устанички одговори Јудеје
невероватно подсећају на српску новију историју. Осим тога, Србија и
Јудеја, свака у свом времену и на свом месту има битну позицију на
граници светова, континената и цивилизација, те је стога значајна овим
светским освајачима који настоје да створе «светску државу».
У културолошком смислу ондашња глобализација у виду хеленизације и
романизације, подсећа на модерну европеизацију и американизацију, те
сходно томе сродни су и одговори Јудејаца и Срба (но, не само њих).
Притиснути великом војном силом, «трочeтвртински пацификовани» они не
само да су у позицији да губе државу, већ им је и традиционални начин
живота и национални идентитет угрожен. Као и у данашњој Србији, и у
ондашњој Јудеји постоји јаке поделe на «западњаке» и «конзервативце», на
оне који би да се утопе у светске токове и на оне који би да сачувају
оно што је остало од традиције у народу.
Ову историјску паралелу појачава и на први поглед ирационално придавање
превелике важности од стране Рима и Вашингтона једној малој и сиромашној
државици на «периферији» тадашње цивилизације. Чак и кад су Јудеји
желели да као и Срби имају добре односе са светском веле силом то некако
нису могли. Увек су били виђени као реметилачки фактор, што је имало за
последицу да «западне силе» подржавају њихове противнике и непријатељски
настројене народе. То је заправо рушило ону «кооперативну» и
«прозападну» струју у елити и слабило њену позицију у становништву. На
тај начин се овај мали народ гура у правцу у тешког избору између
препуштања светском таласу и губљења идентитета или грчевите одбране
свог биолошког и духовног идентитета.
Мало геополитике...
Занимљиво је да ни амерички стратези, аналитичари или добри познаваоци
прилика «на Капитолу» попут Кисинџера не могу да објасне толико
фокусирање империјалне спољне политике на Србију, као и то што се Србији
не даје никаква шанса, чак ни она на частан пораз. Не само да је
деведесетих држава у ембаргу и бомбардована, већ је и после доласка
«хеленизованих Срба» на власт настављена, што не рећи антисрпска
политика. Косово је отето, а да није остављен ни симболични привид
српског суверенитета, Црна гора је подстакнута да се одвоји од Србије, а
сада се врши притисак и да Војводина преко Статута добије федерални
статус, са могућим одвајањем у перпективи. Нико није дао релан и
рационалан одговор (рационализација наравно има) зашто се то ради са
Србијом и после петог октобра када су на власти прозападне странке.
Империјална администрација Била Клинтона је имала задатак да доврши
балканску причу, те да новој администрацији остави чист терен да би
могла да се бави Блиским истоком и освајањем «нових провинција на
Истоку». Они су имали две опције после бомбардовања: прва је да
«демократским методама» руше Милошевићев режим, а друга по Србију,
чинило се гора, да одмах осакате Србију проглашењем Косова и Црне Горе
за независне државе, те да раде на одвајању Војводине. Остатак би био
изолован и стављен под тежак ембарго, попут Кубе. Но, и после доласка
прозападних и проамеричких политичара на власти, у Србији се није
променила политика Вашингтона, само методе. План Б се заправо остварио,
али у времену после Милошевића, још је остало питање Војводине, па да се
и ту доврши план и процес деструкције и дефрагментације српског
простора. Уместо брзог и насилног плана Б, ми смо сведоци постепеног и
софистицираног остваривања истог.
Долазак Бајдена и одлазак Мантера пре краја мандата, може се тумачити
као део покушаја Вашингтона да некако «заврши причу на Балкану».
Групација око Холбрука покушава да потпуно угуши Републику Српску, те на
тај начин отворено дестабилизују регион. Чини се да је господин Мантер
око тог питања реалистичнији и да са терена схвата да је таква
авантуристичка политика непотребна Америци данас, у предвечерје велике
кризе и могућег колапса. Но, неки други очигледно мисле супротно. Наиме,
ако Америка буде у великој були, а биће, потребно је брзо одрадити оно
што се намеравало у свету, па тако и у «региону». Дакле, кризу и могући
слом не могу дочекати неспремни, већ напротив морају брзо и агресивније
да делују.
Мало економије...
Европска лабораторија за политичка предвиђања «Европа 2020»[1] је у свом
билтену од октобра 2008. године предвидела почетак фазе раздвајања (како
је они већ више од три године називају) глобалне системске кризе. У
зависности од седам пажљиво одабраних критеријума, земље света подељене
су у 6 група које ће, по њима, на различите начине бити погођене кризом.
Док су САД и Велика Британија стављене у групу која ће бити најтеже
погођена кризом, регион западног Балкана је, неочекивано, стављен у
шесту групу земаља у којима би директни утицај кризе био маргиналан и у
којима ће удари кризе бити углавном посредни. С обзиром на то да је
процена била брза, груба и са ограниченим бројем критеријума, дало се
очекивати да се појаве и грешке.
Чини се да је по њиховој подели регион западног Балкана требао бити
сврстан у пету – врло критичну групу земаља које политички, војно и
финансијски зависе од земаља из прве групе тј. од САД и Велике
Британије. У ту групу сврстали су Пакистан, Турску, Украјину, Тајван и
још низ земаља којима предвиђају значајан пораст политичке нестабилности
услед, на пример, значајног смањења војне помоћи (и присуства), смањења
донација и финансијске помоћи и сл.
Процена америчког аналитичког центра Стратфор-а, с краја прошле
године,[2] јесте да ће следећи талас тешке финансијске кризе погодити
најпре Србију, Румунију, Бугарску, Хрватску и балтичке земље. Балкан је
виђен као осетљива тачка у којој светска финансијска криза може да
изазове економске ударе и политичке промене. Они су ту процену засновали
на трговинском дефициту и дефициту државне касе, као и због велике
зависности од ркедита. Наравно, домаћи политичари и режимски аналитичари
су ове и овакве процене игнорисали, па су их чак и покушали
дисквалификовати, назвавши их катастрофичким и окривили за «неоправдану
панику» аналитичаре и медије.
Политичка конфигурација западног Балкана кројена је вољом САД и Велике
Британије. Тачке које ће посетити Бајден су из овог угла одабране
потпуно логично. Постдејтонска Босна и од запада потпуно зависно Косово
су, по питању политичке стабилности, врло осетљиве тачке. Наравно, ту је
и Србија са владом кројеном под директним англосаксонским утицајем и
менторством. Прецизније речено, Мантер је ментор ове владе.
Чак и оваква, што рече Вукадиновић, трочетвртински пацификована Србија
представља проблем, с обзиром на то да је системом историјски спојених
судова повезана са готово целим регионом. Значајан пад (нико не зна
колики) англосаксонске политичке моћи је нешто што ће неизбежно пратити
очекивано радикалан пад у финансијској и економској сфери. Србија се под
огромним дугогодишњим притиском изгледа није потпуно поломила. Можда се
процењује да и поред свих НВО денацификација, Србија има потенцијал да
се у доброј мери ослободи туторства. На готово неприметно смањење тог
притиска чини се да реагује еластично, тј. постоје «симптоми аутономног
понашања». Када се овај феномен «непотпуне капитулације» са свим
манифестацијама, о чему је писао Вукадиновић, дешава са овом и оваквом
«проевропском» владом на коју имају доминантан утицај, шта би се тек
могло очекивати да су којим случајем владу формирале патриотске странке?
Посматрано из овог угла «надолазећег финансијског цунамија» сасвим је
логичан пад строгоће ММФ-а (и сходно томе и услова који нам се «нуде»)
када је у питању одобравања новог зајма Србији.
... и мало политике
У контексту горе реченог, чини се да изненадни долазак Бајдена и
изненадни одлазак Мантера наговештава политички потрес већег интензитета
у нашем малом, али важном «региону». Катализатор турбуленције могао би
бити нови разарајући импулс глобалне кризе. Поред осталих, горе поменута
Европска лабораторија за политичка предвиђања која је својевремено више
месеци унапред предвидела пад хипотекарног тржишта у САД августа 2007,
као и финансијску кризу прошле јесени, издала је недавно важно и уочљиво
упозорење да је у току лета врло могуће потпуно урушавање америчког
финансијског система, пуцање тржишта обвезница у којима је исказан
амерички спољни дуг те де факто банкрот Новог Рима (ГЕАБ билтени 28 –
34). По нас је и интересатна прогноза да након овог следи значајно
смањење америчког војно-политичког присуства у већем броја регионима
света. Pax Americana je тиме опасно угрожена.
Ако је све ово и само малим делом оствариво пред Србијом и српским
народом у целини је врло опасан период. Високи амерички званичници
упорно понављају да посао на Балкану није завршен. Време за потпуно
пафициковање и сламање Србије полако истиче, а како истиче тако се нагло
повећава интензитет и малигност могућих средстава која би у ту сврху
била коришћена. Иако је директна војна претња у овим и будућим
околностима тешко замислива, на располагању је ипак широк спектар мера
које могу послужити за остваривање овог циља.
Недавне исфорсиране иницијативе нато-лобиста предвођених Шутановцем и
Драшковићем у вези што бржег учлањења у НАТО пакт, Чанков „закон о борби
против фашизма", најновији удар денацификације НВО сектора у виду
кампања и тужби, систематски покушаји да се изазову Срби на северу
Косова и у енклавама, јесу део шире кампање «завршавања посла на
Балкану», а могуће и припреме коначних мера као што су на пример могућа
мини Олуја на северу Косова и у енклавама, или пак изазивање унутрашњег
сукоба у Србији и довођење на власт политичких снага које би хитно
признале независност Косова, одрадиле улазак у НАТО, те толерисале
гушење Републике Српске. Србија је по ко зна који пут на тешком
искушењу, а следећи историјско искуство Јудеје можемо рећи да је једини
пут опстанка да се издрже притисци и да се покаже минимум јединства око
виталних интереса и идентитетског утемељења у традицији.
[1] http://www.europe2020.org
[2] http://www.mtsmondo.com/news/world/text.php?vest=114638
