Licne uspomene sa Kosova 1999 - 2009
Zasto se neka grupa okrece protiv svojih clanova
Meri Vols
Tokom dugih godina rada na Kosovu cesto sam se secala prica svog oca o njegovom detinjstvu u grofoviji Keri u jugozapadnoj Irskoj. Moj otac je odrastao blizu grada Dingl i mnogo vremena je provodio na planinama Keri sto mu je pruzalo priliku da posmatra mnoge i raznovrsne prirodne pojave, ukljucujuci i – jednom – „sud vrana".
Ovu retku pojavu malo ko je video ali se ona cesto pominje u srednjevekovnoj literaturi. Jedna ptica – "optuzenik" – biva opkoljena velikom skupinom vrana. Zrtva je izolovana a vrane vrlo vaznog izgleda zauzimaju polozaje po okolnim granama. Izgleda da svaka ima odredjenu ulogu, neke su tuzioci i sudije, a ima i obicnih sudskih posluzitelja. Neko vreme izgleda da samo grakcu, izlazu dokazni materijal. Bez izuzetka, sud odlucuje da je optuzena vrana kriva i da mora biti kaznjena. Vrane tada slecu sa grana na onu optuzenu i kljucaju je do smrti. Posle "sudjenja" i izvrsenja smrtne kazne, jato vrana2 dize se u vazduh i ostavlja izmrcvaren les optuzenika da trune.
Posmatraci prirode ne mogu da objasne ovu pojavu: zasto neka grupa oseca potrebu da se okrene protiv jednog od svojih clanova, i potom uzima ucesce u javnoj i slozenoj ceremoniji ciji je ishod unapred odredjen.
Neko moze pitati kakve veze ova prica ima sa Kosovom. Uzeta kao analogija, ova prica o vranama najtacnije govori o onome sto se na Kosovu dogadja.
Stigla sam avionom u Skoplje 23. avgusta 1999. godine i sutradan su me odvezli kolima u Pristinu. Nisam imala nikakvo unapred stvoreno misljenje o dogadjajima na Kosovu niti o zbivanjima u bilo kom delu bivse Jugoslavije. Moj plan je bio da radim na razvojnim projektima u Centralnoj Americi i gledala sam na dolazak na Kosovo kao na kratko odstupanje od plana koje ce trajati samo nekoliko meseci.
Kad pomislim na voznju od Skoplja do Pristine prvo cega se setim su neopisivo lepi suncokreti sa obe strane puta, narocito pored sela oko Lipljana — cija imena tada nisam znala—pa sve do Lapljeg Sela i Caglavice. Polja sa obe strane puta plamtela su od njihovih jarkih, treperavih boja. Ono sto je ostavilo jak utisak na mene bila je cinjenica da su, uprkos sukobima, mnogi ljudi radili na njivama. Secam se isto tako kuca koje su gorele sa obe strane puta, i sela koja su plamtela u daljini, kao i da je svuda bilo mnogo dima. Nas vozac, Albanac, rekao nam je da su to albanska sela koja su Srbi etnicki ocistili. Rekao nam je da je srpska vojska spalila sve kuce i rukom pokazao na sela u kojima su navodno vrseni pokolji.
Tek posto sam izvesno vreme provela na Kosovu doznala sam da su u pitanju bile srpske kuce u srpskim selima kao sto su Stari Kacanik, Grlica, Staro Selo, Talinovac, Srpski Babus i Babljak. Osim toga, shvatila sam da je, s obzirom da je srpska vojska morala da se povuce sa Kosova pocetkom juna – nekih deset nedelja pre mog dolaska, tesko bilo verovati da je ona mogla da zapali sve te kuce i da etnicki ocisti sva ta sela. Tog 24. avgusta, dakle vise od dva meseca posle povlacenja srpske vojske, ja sam gledala zgrade koje gore i razorene kuce koje su ocito bile zapaljene samo dan-dva ranije.
Kad smo se priblizili Pristini zapanjio me je broj satelitskih antena na stambenim zgradama i kucama. Brifinzi pre mog dolaska na Kosovo naveli su me da zakljucim da su Albanci siromasni i ugrozeni. Kad sam se bolje upoznala sa Kosovom razumela sam zasto su satelitske antene bile medju najvaznijim stavkama u porodicnom budzetu. U pokrajini gde je toliko stanova po gradovima nezakonito oteto od pravih vlasnika novi stanari ne moraju da se brinu o otplatama stambenih kredita. Kao sto sam doznala kasnije, stanovi pripadaju onima koji u njima zive a ne njihovim stvarnim vlasnicima. Sva imovina postala je predmetom otimacine.
Moji prvi dani na Kosovu su samo pojacali moje osecanje da zivim u nadrealnom okruzenju. Pec, grad u zapadnom delu pokrajine u kome se nalazila moja kancelarija, bio je pod kontrolom Italijana. Tih prvih dana u avgustu sa nevericom sam gledala te lepe, od suncanja potamnele vojnike, sa slemovima ukrasenim perjanicama, sa crnim naocarima i vrlo cesto velikim cigarama, kako se voze oklopnim vozilima. Osecala sam se kao na snimanju nekog filma. To prosto nije bilo stvarno.
Moja kancelarija se nalazila preko puta parkiralista UNMIK policije, pored radio stanice. Desetine crveno-belih dzipova – mi smo ih zvali ''koka-kola'' kolima – stajale su tu iz dana u dan. Nikako nisam mogla da shvatim zasto tu stoje mesecima i nikako se ne pokrecu. Taj period izmedju avgusta 1999. i aprila 2000. bilo je doba dotada nevidjenog etnickog ciscenja – a tu stoje nova novcijata policijska kola koja su stigla do parkiralista u Peci i dalje se nisu makla. Kao i mnogi drugi aspekti medjunarodnog prisustva na Kosovu, i to je bila samo dimna zavesa, paravan.
U noci izmedju 27. i 28. septembra oci su mi se otvorile i shvatila sam sta se desava na Kosovu. Povukla sam se rano s namerom da malo citam u krevetu dok su moje kolege otisle negde na picu – pica je bila sve sto se tih dana moglo dobiti za jelo. Necu nikad zaboraviti kako je pucnjava pocela, i kako nikako nije prestajala. Lezala sam u krevetu s pokrivacem preko glave prosto ne verujuci da postoje napadi takvih razmera i siline, a oni su trajali sve do ranih jutarnjih casova.
Tu noc je OVK orgijala, divljala, besnela jureci kroz srpske delove grada i palila, pljackala i ubijala uglavnom starije Srbe. Ta noc ubilackog unistenja dogodila se na teritoriji gde je sukob bio zvanicno zavrsen gotovo cetiri meseca ranije, na teritoriji gde su bili administratori i policija UN i vojne snage KFOR-a iz mnogih zapadnih zemalja cija je duznost bila da odrze bezbednost.
Ujutro, kad sam oprezno krenula ulicom, prvo sto sam ugledala bilo je necije mrtvo telo u reci, licem okrenuto nadole. To nije bio jedini les u gradu, iako se italijanski KFOR revnosno trudio da grad dovede u red. Naredni dan je, sto svakako nije bilo slucajno, bio poslednji rok do koga je OVK morala da preda oruzje.
Radila sam na jednom razvojnom projektu u Peci. Prvih sest meseci boravila sam iskljucivo u albanskim selima, jer je to bila oblast odgovornosti koju nam je poverio Visoki komesarijat UN za izbeglice. U Gorazdevcu, poslednjem srpskom selu u okolini Peci koje je prezivelo napade posle juna 1999, nismo radili. Cak su nam izricito rekli da ne prilazimo tom selu i, sto je najvaznije, da kada kolima prolazimo pored njega nikada nijednog Srbina ne gledamo u oci. Receno nam je da su Srbi iz Gorazdevca lopovi i ubice i da su svi naoruzani i vrlo opasni. Cesto su nam govorili za njih da su sve oteli od Albanaca: automobile, frizidere, televizore itd. Rekli su mi da cu, ako odem tamo, biti silovana, pretucena i potom ubijena.
Dok je vecina medjunarodnih radnika verovala u ove zastrasujuce price, a tragicno je sto neki i danas veruju u njih, meni je bilo tesko da poverujem da selo sa crkvom u svom centru, gde mnogi stariji ljude sede na trgu moze zaista da bude mesto kakvim ga predstavljaju.
Februara meseca 2000. godine posetila sam Gorazdevac kao privatno lice, tj. bez zvanicne dozvole moje organizacije. Vozila sam se na zadnjem sedistu jednog italijanskog oklopnog transportera. Vojnici su mi rekli da ostanem na zadnjem sedistu i pazim da me niko ne vidi. Ono sto sam videla u selu bilo je potpuno suprotno od onog sto nam je bilo receno. Zitelji su bili siromasni, veoma siromasni. Vrlo mali broj je imao televizor a nekoliko starijih zena bilo je u vrlo teskoj situaciji jer nisu imale nikakav smestaj. Uprkos vrlo teskim okolnostima u kojima su ziveli, svi su bili vrlo gostoljubivi. Tog prvog dana ugostili su me svinjetinom. Bio je to prvi put da jedem svinjetinu od kako sam napustila Irsku. Tu sam prvi put probala i kajmak, koji je zaista izvanredno ukusan.
Jedan od prvih projekata koji sam zapocela bio je stambeni projekat za zene bez smestaja iz Gorazdevca. Kad sam pocela rad na tom projektu narednog meseca, marta 2000, suocila sam se sa neprijateljstvom svojih kolega i mesnih Albanaca. Pretili su mi, sikanirali su me i jednom su me tako gurnuli da sam pala niz stepenice koje vode iz nase kancelarije. Ali, ja sam ostala pri svome jer ni onda, kao ni sada, nisam videla nista lose u mojoj zelji da pomognem onima koji su siromasni, nesrecni i koji nikome nisu ucinili nikakvo zlo. Medjutim, ono sto me je stvarno uplasilo bila je strasna mrznja prema tim nesrecnim ljudima, i sam izraz u ocima onih kojima bih pomenula da idem u Gorazdevac.
Jedan moj kolega, koji mi je nerado pomagao na projektu za obnovu kulturnog centra na trgu u selu, zavrsio je rad na polovini krova a zatim je rekao da druga polovina ne moze da se popravi. Kasnije je jedna druga nevladina organizacija popravila krov do kraja. Njihov inzenjer mi je rekao da popravljanje krova sa inzenjerske tacke gledista nije predstavljalo nikakav problem. Sve je bilo zavrseno brzo.
Sa ovakvom vrstom slepih predrasuda suocio se svako ko je pokusavao da posteno radi svoj posao na Kosovu, narocito kada se radilo o projektima za Srbe.
Glavna stavka na dnevnom redu bilo je izopstenje iz drustva. Predrasude su bile tako nemilosrdne da su prelazile u mrznju, u fanaticnu zadrtost koja je prozimala ceo pristup stanju na Kosovu. Taj isti kolega koji je odbio da zavrsi popravku krova vredjao me je sto sam isla u Gorazdevac da radim preko vikenda. (Bilo mi je dozvoljeno da radim samo u svom slobodnom vremenu, sto znaci da sam morala da radim preko vikenda.) Unosio mi se u lice i urlao na mene sto radim u Gorazdevcu. Nikad nisam bila tako blizu da budem pretucena.
Kada su zitelji Gorazdevca zeleli da nakratko odu iz sela, za to su na raspolaganju imali samo jedan autobus koji je odlazio i vracao se u pratnji KFOR-a. Putnicima je bilo dozvoljeno da ponesu sa sobom samo jednu torbu koja je nekoliko puta pregledavana. Sve je bilo tako udeseno kao da su vlasti namerno zelele da na svaki nacin ponize Srbe. Posto sam bila svedok i sama sam bila ponizena zato sto se sa obicnim ljudskim bicima postupalo na takav nacin. To je bio prvi put u mom zivotu da vidim ljude koji nemaju slobodu kretanja i nisam mogla da razumem zasto oni koji ih drze kao taoce, koji divljacki pale, pljackaju i ubijaju, ostaju nekaznjeni.
Mržnja prema Srbima bila je opipljiva, silovita i za mene sokantna. Niko se nije trudio da je prikrije: mrznja je bila otvorena i podsticana spolja. To je jedan od razloga zasto sam resila da ostanem na Kosovu: da pokusam da ucinim nesto da povratim poremecenu ravnotezu. Zaboravila sam na svoj plan da radim u Centralnoj Americi. Sasvim slucajno sam naisla na situaciju u savremenoj Evropi na pragu dvadeset prvog veka u kojoj se sistematski krse osnovna ljudska prava, gde je jedan deo stanovnistva prekonoc postao nizi i od gradjana drugog reda – i to sve na teritoriji koja je (bar u teoriji) bila pod zastitom UN i NATO-a. Uporno se nametalo pitanje: kako je moglo da dodje do takvog krsenja osnovnih ljudskih prava u protektoratu Ujedinjenih nacija? Koga u stvari Ujedinjene nacije stite? Ko je izveden pred lice pravde za trajno krsenje ljudskih prava? Niko! A kada bi se nasao neko da pomene ova krsenja i tezak polozaj Srba, njemu se pretilo i samo sto ga nisu tukli.
Oktobra 2000. godine presla sam u Pristinu na rad u jednoj medjunarodnoj humanitarnoj organizaciji. Kako je vreme prolazilo a ja sticala sve vise iskustva zahvaljujuci izlascima na teren – imala sam rdjavu naviku da izlazim van striktno kontrolisanih granica svoje kancelarije – pocela je da se ocrtava slika drugacija od one koju su nam predstavili. Gorazdevac nije bio izuzetak. Sirom Kosova Srbi i drugi nealbanci bili su izlozeni slicnoj diskriminaciji. Bivalo mi je sve jasnije da je medjunarodna pomoc na Kosovu od samog pocetka bila rezervisana za one koji su vidjeni kao saveznici Zapada i koje su mediji proglasili za zrtve. Srbi i drugi nealbanci bili su krivci, i rad medjunarodnih organizacija na Kosovu odvijao se u saglasnosti sa ovim smernicama.
Mnoge su mere preduzimane da bi se odrzao privid da su zakon, red, pravda i ljudska prava zasticeni na Kosovu. Ali sve je to, bez izuzetka, bio deo dimne zavese. Naizgled – sve, u sustini – nista. Secam se kako sam se jednog dana ispred kancelarija UNMIK-a srela sa regionalnim administratorom za Kosovsku Mitrovicu. Rekao mi je da bi za Kosovo bilo bolje kad bi svi Srbi otisli. Pomislila sam da je neverovatno da iko to moze da kaze, a pogotovu neko na takvom polozaju.
Nase kolege Albanci su se trudili da sistematski, moglo bi se reci jednoglasno, predstave jednostranu sliku po kojoj su Srbi bili krivci, a Albanci zrtve. Da sam ja kao mnogi medjunarodni radnici ostala ucaurena u svojoj kancelariji i oslanjala se samo na mesne albanske izvore i informacije zapadnih medija, koje su retko bile nesto vise od ciste propagande, i ja bih odsluzila svoj rok na Kosovu, ubedjena da je kosovsko pitanje crno-bela slika i da je "humanitarna intervencija" NATO-a bila ne samo opravdana, vec i jedini nacin da se uspostave mir i pravda.
Kako je vreme prolazilo a ja ostala na Kosovu duze nego sto sam ikada i pomisljala, videla sam sve vise i vise dokaza da je izvrsena kampanja etnickog ciscenja. Kad bi Albanci ili stranci i pomenuli neki incident to je bilo u nameri da ga opravdaju, govoreci da je sasvim prirodno ocekivati izvestan broj napada na Srbe. Uvek su poricali, odbijali da priznaju da se svuda oko nas sprovodi dobro organizovana, dalekosezna kampanja da se Kosovo ocisti od svih preostalih nealbanskih zajednica, narocito u urbanim sredinama. Cak i posle koordiniranog i vrlo dobro organizovanog pogroma od 17. marta 2004. godine, koji je zahvatio celo Kosova, medjunarodna zajednica je ocuvala svoju fasadu normalnosti, poricanja i precutne politike ustupaka. Cula sam kako neki pravdaju pogrom iz 2004. godine time sto je albansko stanovnistvo "frustrirano" i da je, buduci frustrirano, moralo da porusi hiljadu domova i crkava i raseli preko 4000 lica. Dan-danas u Obilicu, Gracanici, Ugljaru i Kosovom Polju Srbi iz drugih delova Kosova, raseljeni u martu 2004. godine, zive u kontejnerima koje su dobili od ruske vlade.
Ponekad su se pustale glasine da bi se odvratila paznja od stvarnih krivaca ili da bi se Srbi jos vise okrivili. Te glasine su cesto bile apsurdne ali su se ipak sirile i usput rasle. A sirili su ih najvise predstavnici medjunarodne zajednice koji su tek stigli na Kosovo. Snabdevanje strujom bilo je slabo, iskljucenja struje cesta i to sve zbog toga, govorilo se, sto Srbi ne placaju račune za struju. I nikome od onih koji su te glasine sirili nije padalo napamet da cak i kada bi svi Srbi koji su ostali na Kosovu odbili da plate racune za struju, to ne bi mogao biti uzrok drasticnog nedostatka struje u pokrajini, s obzirom da su oktobra meseca 1999. godine Srbi predstavljali manje od 10 posto stanovnistva. Svake noci koju sam provela u nekoj od srpskih enklava, odlazila sam na spavanje pri svetlosti svece! Treba primetiti da pre juna 1999. iskljucenja struje na Kosovu gotovo da nisu ni postojala.
Prema drugoj prici koja je kolala svi predivni srednjevekovni manastiri i druge svetinje, kojima se Kosovo s pravom dici, pripadali su prvobitno Albancima dok ih Srbi nisu oteli. Covek ne mora biti strucnjak za vizantijsku crkvenu arhitekturu da bi shvatio da su svetinje kao sto su Decani i Pecka patrijaršija ocigledno pravoslavnog stila. Nije tesko proveriti cinjenicu da su ovi manastiri zaduzbine srpskih kraljeva i njihov poklon srpskom narodu.
Tvrdnje da su manastiri prvobitno pripadali Albancima brzo su prestajale cim bih upitala: "Ako je tako, zasto se onda Albanci toliko trude da ih uniste"? Na to pitanje nikada nisam dobila odgovor.
Nisam ostajala udobno i bezbedno ususkana u svojoj kancelariji, u drustvu drugih medjunarodnih sluzbenika, vojnika antisrpskog krstaskog rata. Obilazila sam nealbanska naselja, ne samo srpska vec i romska, kao sto je olovom zagadjen kamp u Zvecanu za lica koja je OVK prognala iz juznog dela Kosovske Mitrovice 1999. godine. Obilazila sam i Gorance u Gori i Hrvate u Letnici. Posle ulaska KFOR-a i UN na Kosovo i odlaska srpskih snaga bezbednosti svi nealbanci su bili zrtve nasilja. Ono sto je pocelo u junu 1999. i dostiglo svoj vrhunac u martu 2004. moze se samo nazvati teroristickim ratom protiv nevinih civila, ukljucujuci i Albance koji se nisu slagali sa OVK i njenim vodjama.
Nasilje je bilo usmereno iskljucivo na civile: na muskarce, zene i decu bez obzira na uzrast i fizicko stanje. To je bio nemilosrdan rat, rat terora i zastrasivanja u cilju progona nealbanaca koje su u izvesnim slucajevima podsticali i potpomagali neki kontingenti KFOR-a.
Dok su mnoga srpska sela bila etnički ociscena, juzno od Ibra Srbi i Romi bili su proterani iz svih gradova. Strahotni su podaci o stradanju u mestima kao sto su Lipljan, Obilic, Kosovo Polje, Caglavica, Vitina, Urosevac i druga. Godine 1999. Vitina je imala vise od 3.500 srpskih zitelja. Godinu dana kasnije ostala je saka jada scucurena uz crkvu. U Urosevcu, posto je oko 1.000 njih provelo citavu jednu nedelju saterano u ogradjen prostor u centru grada bez ikakvih higijenskih uslova, Srbi starije dobi utovareni su u autobuse i odvezeni do administrativnog prelaza u centralnu Srbiju. A za to vreme je OVK divljala paleci srpske kuce i ubijajuci svakog za koga su mislili da je Srbin. Jedna sluzbenica Visokog komesarijata za izbeglice otisla je da im donese lekove. Kad se vratila rekli su joj da su ih americki vojnici odvezli u njihove nove stanove, odnosno u kolektivne centre u Bujanovcu, u juznoj Srbiji, u kojima mnogi od njih i dalje zive. To su oni koji su imali srece; oni koji su ostali bili su muceni, obezglavljeni, silovani i ubijeni.
Uprkos neprekidnih nasrtaja, u Obilicu je do marta 2004. uspeo da ostane poneki Srbin i Rom. Oni su bili meta rulje koja je divljala i tu 17. marta te godine, u divljackoj kampanji etnickog ciscenja sirom celog Kosova, a narocito u centralnom delu pokrajine, u okolini Pristine. Medjunarodna zajednica nije branila te obicne gradjane. Za vreme napada u Obilicu, kada su mnoge srpske kuce bile spaljene, sve zene iz romskog naselja u Obilicu bile su skinute gole i tako sprovedene kroz rulju u kojoj su mnogi bili naoruzani. U Obilicu se nalazio kontingent britanskog KFOR-a. Britanski vojnici su videli sta se desava i nisu intervenisali. Mozda im je tako bilo naredjeno. Bilo kako bilo, njihova neaktivnost bila je istovetna sa neaktivnoscu KFOR-a sirom Kosova. Vojnici KFOR-a nisu ni pokusali da zastite zrtve nasilja vec su samo stajali po strani ne preduzimajuci nista. Drugi su pobegli u svoje baze. Bilo je i izuzetaka. Za vreme pogroma od 17. marta 2004. godine, na sopstvenu inicijativu, vojnici irskog KFOR-a izisli su iz svoje baze u Lipljanu i spasli mnoge nealbanace u Obilicu.
Jedan primer stradanja nevinih naci cemo u porodici Nikolic iz Uroševca koju s ponosom smatram svojim prijateljima. Ono sto su oni doziveli je izvanredan primer nepopustljive odlucnosti, stamenosti i hrabrosti uprkos svega sto im je uzasna sudbina dodelila. Gospodja Danijela-Dani Nikolic, sada vec zasla u osamdesete, rodila se u Sloveniji. Kad joj je bilo 18 godina dosla je na Kosovo da poseti svog oca, oficira u Jugoslovenskoj vojsci sa sluzbom u Uroševcu. Tu je upoznala svog buduceg muza. Vencali su se i ostali da zive u Urosevcu. Danijela ima dve cerke: Santipu, koja je arhitekta, i Liljanu koja je inzenjer. Nikolici su stara, ugledna porodica iz Urosevca koja je tokom godina mnogo ucinila za razvoj tog grada. Godine 1999. Danijela je sa cerkama jos uvek zivela u jednom delu velike porodicne kuce – sve ostalo su vec davno komunisti bili konfiskovali.
Ni njihove godine, ni njihova potpuna nemogucnost da bilo koga ugroze nije sprecila da postanu meta OVK. Mada su izbegle prvi napad na Srbe u Urosevcu, u junu i julu 1999. naoruzani pripadnici OVK su redovno ulazili u njihovu kucu i iz nje iznosili sta su hteli. Sve tri su bile fizicki napadane; svima su zubi polomljeni. Jedino je Santipa bila zdrava i u dobrom fizickom stanju. Liljani su obe noge bile oduzete posle automobilskog udesa, a majka Danijela je slepa. Santipa je izlazila da nabavlja hranu, ali su je nekoliko puta napadali i prebijali. Neko vreme ih je stitio grcki KFOR koji je postavio strazu pred ulaznim vratima njihove kuce. Uprkos svega, ostale su u svojoj kuci do pogroma 17. marta 2004. kada je rulja opkolila kucu.
Jos postoji video traka snimljena za vreme tog napada. Na traci se vidi kako u jednom delu grada rulja od oko hiljadu ljudi opkoljava kucu u kojoj zive tri zene, dok u drugom delu grada pripadnici grckog KFOR-a pokusavaju da odbrane crkvu od velike grupe napadaca. Na kraju, americki KFOR je morao da spasava grcki KFOR neposredno pre nego sto je crkva bila zapaljena a nekoliko grckih vojnika zadobilo teske opekotine. Vojnici americkog KFOR-a uspeli su da dodju i do kuce Nikolica odakle su izneli gospodju Nikolic i njene dve cerke dok ih je rulja Albanaca zasipala kamenjem i drugim projektilima. Liljana, cije su noge paralizovane, zadobila je udarac kamenicom u nogu, ali je tek kasnije shvatila da joj je noga slomljena. Kuca porodice Nikolic je unistena. Osim licne tragedije porodice koja je ostala bez doma, gubitak kuce znacio je i gubitak njihove biblioteke sa 18.000 knjiga, velikog broja skupocenih muzickih instrumenata i jedne Djotove slike Bogorodice neprocenjive vrednosti. S njima su u plamenu nestali i poslednji tragovi evropske civilizacije u Urosevcu.
Gospodja i gospodjice Nikolic prenete su u bazu grckog KFOR-a gde su zatekle i druge Srbe koji su preziveli zavrsni napad na Urosevac. Nisu ih odveli u obliznju americku bazu Bondstil gde bi mogli da im ukazu lekarsku pomoc koja im je hitno bila potrebna. Kao sto im je kasnije objasnio jedan vojnik americkog KFOR-a, nije bilo pozeljno da Albanci zaposleni u bazi cuju da Amerikanci lece ranjene Srbe. Deset dana kasnije ipak su ih dovezli u Bondstil na lecenje, ali ne pre no sto je jedna starija Srpkinja podlegla ranama.
Porodicu Nikolic su vratili u grsku bazu gde jos uvek zive. Grci su ih odveli na kratko vreme u Grcku u nadi da ce tamo ostati zauvek. Medjutim, majka i cerke Nikolic nisu nestale u Nacht und Nebel 3.
Njihova odluka da se vrate svojoj kuci ostaje nepokolebiva, mada nijedna medjunarodna organizacija – a kamoli albanske mesne vlasti – nije voljna da obnovi njihovu kucu i omoguci im povratak. U medjuvremenu, novoizgradjene kuce onemogucile su pristup srusenoj kuci i njihova molba da im se dozvoli da posete sta je od nje ostalo je odbijena. U svakom slucaju do kuce bi se moglo doci jedino helikopterom. Fabriku pokojnog g. Nikolica je "privatizovala" Kosovska poverenicka agencija koju su osnovale Ujedinjene nacije. Porodicu Nikolic niko nije obavestio niti je od njih trazena dozvola za ovaj postupak. Jedan vojnik im je nedavno rekao da Albanci "zasluzuju" da budu vlasnici fabrike jer ih ima toliko mnogo, a svi su vrlo siromasni i treba da se zaposle. Uprkos svega toga, porodica Nikolic uporno odbija da napusti svoj voljeni Urosevac.
Bilo kako bilo, ostaje sumorna cinjenica da nema bezbednog povratka za Srbe ni u Urosevac, niti u bilo koji urbani centar na Kosovu. Imovinska prava raseljenih lica ne postoje. Niko, ni medjunarodna zajednica ni mesne vlasti, nije spreman da se zalozi za ljudska prava. Pitajte stare srpske izbeglice sa Kosova smestene u kolektivnom centru u Kovinu, nekih 80 km od Beograda. Kad dodje vreme rucku, polako i tesko se dovuku do kantine da prime svoj dnevni obrok u malim plasticnim posudama. Na njihovim tuznim licima citate tragove dugogodisnjeg utamnicenja u kolektivnim centrima, daleko od svojih domova, liseni svega sto su ikad imali, pa i svake nade.
Pre dolaska na Kosovo, mada nisam bila sasvim naivna, verovala sam u sistem medjunarodnog prava i u organizacije ciji je mandat da postuju i stite pravdu i ljudska prava. Boravak na Kosovu otvorio mi je oci i shvatila sam da se stvarnost sastoji od paklenih mahinacija medjunarodnog sistema. Kada sam februara 2005. godine u Pristini upoznala visokog sluzbenika Kancelarije UN za povratak on mi je bez ikakvog ustezanja rekao da Srbima nikada nece biti dozvoljeno da se vrate na Kosovo. Rekao je da nema stvarne namere da im se omoguci povratak i da su uspostavljeni mehanizmi za njihov povratak samo dimna zavesa.
Secam se i jednog britanskog diplomate u Beogradu koji mi je sa vidnim osecanjem licne moralne superiornosti rekao da su "Srbi na pogresnoj strani istorije". Moj odgovor je bio da mora da je divno pripadati zemlji koja je uvek na pravoj strani istorije. Potpuno nesvestan moje ironije odgovorio je: "Da, divno je".
Zemlja pokrivena suncokretima u cvetu koju sam videla prvog dana po dolasku, u avgustu 1999. godine, sada je betonska dzungla novoizgradjenih skladista i drugih zdanja, od kojih su mnoga podignuta nezakonito. Druga su izgradjena na zemljistu koje su Srbi prodali ispod cene da bi mogli da odu sa Kosova, jer nisu vise mogli da zive u kolektivnim centrima. Dobar deo srpskog zemljista koje se nalazi dalje od glavnih puteva Srbi nisu ni prodali, ali su ga Albanci prisvojili i koriste ga nezakonito.
Nema sumnje da se na Kosovu vrsi istrebljenje Srba. Nema sumnje da se na Kosovu zatire srpstvo, srpska istorija, srpska kultura. OVK je unistila veliki broj srpskih svetinja. Unisteno je 150 crkava i manastira od kojih su neki sagradjeni u srednjem veku. Srpska groblja su oskrnavljena i pretvorena u deponije, kosti njihovih predaka su oskrnavljene, srpska sela opljackana i njihova imena promenjena. Srpska omladina je primorana da bezi sa Kosova.
Moj otac je video sud vrana. I ja sam ga videla. Vrane-ubice koje sam gledala kako kidisu na bespomocnu zrtvu neprijatelji su istine, i pravde, i ljudskih prava na Kosovu. Ona usamljena vrana u sredini sudnice to je srpski narod na Kosovu. Njemu se sudi bez vidljivih razloga; njegova krivica je ustanovljena pre nego sto je sudjenje pocelo; on je osudjen na smrt i nad njim se nemilosrdno izvrsava smrtna kazna. Dogadjanja na Kosovu podsecaju nas na roman Vilijama Goldinga Gospodar muva u kome rulja ubija Pigija bez razloga, samo zato sto je drukciji od ostalih i sto je bilo potrebno naci zrtvenog jarca.
Nisam u stanju da zatvorim oci pred ubilackom svireposcu rulje. Nisam u stanju da zatvorim oci pred beskicmenjastvom i licemerjem onih koji podrzavaju rulju i prave joj ustupke ne bi li odrzali sopstveni "kredibilitet". Odbijam da zatvorim oci pred svireposcu onih koji su sami sebi dali mandat da stite zakon i resavaju sukobe na Balkanu a umesto toga seju seme buduceg rata.
________________________
* Meri Vols je Irkinja, strucnjak za medjunarodni razvoj sa deset godina radnog iskustva na Balkanu.
2. U originalu, murder of crows, bukvalno ''ubistvo'' vrana, na cemu autorka insistira navodeci da je rec murder sinonim za jato kada je rec o vranama. (Prim. prev.)
3. Na dan 7. decembra 1941, Hitler je izdao dekret poznat pod nazivom Nacht und Nebel prema kome "noc i magla" treba da progutaju sva sumnjiva i nepozeljna lica. (Prim. prev.)
Videti opsirnije: www.eparhija-prizren.com
Videti takodje:
- Albanski teroristi (srpska verzija cirilicom i latinicom i engleska verzija) http://www.guskova.ru/misc/balcan/AT/
- KLA and NATO against Yugoslavia http://www.apisgroup.org/pr.html?id=46
- Albanian Terrorism and Organized Crime in Kosovo and Metohija - Albanski terorizam i organizovani kriminal na Kosovu i Metohiji http://www.apisgroup.org/pr.html?id=64
- Jugoslovenska kriza i ratovi http://www.apisgroup.org/pr.html?id=69
6. jul 2009. godine
http://www.apisgroup.org/article.html?id=5133
Господине Инглиш,