Emil Vlajki: Postmoderna demonizacija Srba

Postmoderna demonizacija Srba

Datum: 20.12.2009 20:01
Autor: Emil Vlajki

Reakcije na moj nedavni tekst "Dosta je", gdje sam spomenuo neke uhodane i prljave napade na Srbe u ovim postmodernim vremenima, a koji nemaju suštinsku zasnovanost, bile su očekivano bukačke, iscrpljujući se u jalovoj retorici bez stvarnih argumenata.

To ne izuzima Srbe od zločina koje su počinili. U ratu: 1992-1995., koji je, u stvari, bio borba za teritorije na nacionalnoj i vjerskoj osnovi, velikosrpska ideja, materijalno osnažena velikim količinama oružja i kadrovima bivše JNA, odnijela je težak danak u krvi gdje su brojčano najviše stradali Muslimani koji su se, između ostalog, često nalazili u sendviču između Hrvata i Srba.

   Ali, ako je tako, što ćemo sa drugim dvjema stranama?

   - Što ćemo sa velikohrvatskim aspiracijama prožetim neoustaškom ideologijom Tuđmanovog perioda i agresijom regularnih hrvatskih trupa na BiH?

- Što ćemo sa panislamističkom ideologijom muslimanske strane potpomognutoj u oružju i materijalno od brojnih islamskih zemalja, posebice Iranom i Saudijskom Arabijom, uz obilatu asistenciju mudžahedina i, naizgled začuđujuću, aktivnu podršku SAD?

   Sve tri strane su radile stravične zločine od kojih su bili akcentuirani jedino oni srpski! Zločini za koje je Srebrenica glavna metafora koja označava:

- kako stradanja Srba od strane Orićevih trupa u periodu od 1992. do 1995,

- tako i stradanja Muslimana (vojnih formacija i civila) zarobljenih u proboju prema svojim linijama nakon naređenog (od strane vlastitog ratnog rukovodstva) napuštanja Srebrenice, te masovno i bespravno egzekutiranih od nekih dijelova srpske soldateske.

Povrh svega mora se shvatiti da je, pored naših kleronacionalista, osnovni krivac i najveći zločinac u čitavoj ovoj priči takozvana međunarodna zajednica, koja je, namjerno razbijajući Jugoslaviju, glavni akter u balkanskom užasu kojeg je svjesno proizvela i čiji smo mi, građani BiH, Hrvati, Bošnjaci, Srbi i ostali, svekolike žrtve.

   Ako netko sumnja u to, neka razmisli o sličnim ratnim užasima koji bi se desili, na primjer, u Francuskoj, Španjolskoj ili Belgiji ako bi "međunarodna zajednica" volšebno odlučila da pomogne separatističke pokrete Korzikanaca, Baska ili Flamanaca! Povijest Europe i njenih neprekidnih ratova, od kojih su mnogi trajali više decenija, nas uči da krvoprolićima na tim prostorima nikada ne bi bilo kraja.

   Da je sve ostalo na "uobičajenim" ratnim dešavanjima, "ni po jada" jer bi se stvari kad-tad smirile, pogotovu 15 godina nakon završetka rata. "Al ne dadoše dušmani".

   Na veliku radost Muslimana i Hrvata, "međunarodna zajednica" (a posebno Amerika) je, prvenstveno preko svjetskih medija koje najvećim dijelom kontrolira, (sa dodatnim bombardiranjima i ucjenama Srba), unaprijed bila "zapikala" ovaj narod kao budućeg krivca za sve što će se dešavati tijekom ratnih sukoba, a i decenijama nakon toga. Za ovu tvrdnju postoje neosporni dokazi koje sam objasnio i dokumentirao u svojim knjigama o geopolitici Balkana ("Novo totalitarno društvo..." - engl., "Demonizacija Srba" - engl. i sh. prijevodi) i u mnogobrojnim člancima.

   Što bilo da bilo, psihosociološki posmatrano, neophodno je napraviti analizu demonizacije Srba koja ne gubi na intenzitetu kako bi se izvukle korisne pouke iz evolucije ovog fenomena.

   Najvažnije je reći da je klevetnička kampanja protiv Srba dobila planetarne razmjere. Po intenzitetu i prljavoj mašti ona se jedino može mjeriti sa sličnim napadima vođenim u povijesti protiv Jevreja. Nema nijednog atributa i negativne "nacionalno-vjerske karakteristike" kojima su se klevetali Jevreji, a da isti ili slični nisu bili prišiveni Srbima.

 "Postmoderna" je i u ovom slučaju dala svoj pečat. Tako su, tijekom ratnih zbivanja, Srbi bili optuživani čak i za upotrebu genetičkog inženjeringa. Njega su navodno, u stilu nacističkog ratnog zločinca Mendela koji je djelovao u koncentracionim logorima, koristili tako što su u materice Muslimanki ubacivali pseću spermu poradi čega su se rađala djeca-mostrumi! Ova perverzna priča je zabavljala publiku Zapada više od godinu dana.

   Nikoga nije bilo briga za dokaze ovih i sličnih tragikomičnih bedastoća. Bilo je jedino bitno izmisliti i proširiti vijesti o srpskoj zločinačkoj prirodi. Pojedine činjenice su se karikirale do besvijesti. Tako je za vrijeme rata jedna europska komisija, koja je djelovala iz Zagreba (dakle, "izuzetno objektivna"!), na osnovu četiri (4) obrađena slučaja silovanja Muslimanki od strane Srba zaključila da su Srbi, u relativno kratkom periodu silovali dvadeset tisuća (20.000) Muslimanki! (Iscrpan pregled demonizacije Srba zasnovan na isključivo zapadnim izvorima vidjeti u istoimenoj autorovoj knjizi).

   Zato, radi lakšeg razumijevanja i protudjelovanja antisrpskoj propagandi, poučno je razmotriti i izvore aktuelne demonizacije Srba u BiH:

   1) "Međunarodna zajednica" ostaje i dalje glavni izvor ovog fenomena, s tim što su metodi te demonizacije (osim povremenih kampanja o Srebrenici) danas indirektni, "suptilniji":

- Demonizacija se sprovodi tako što se preko pravosudnog sistema BiH "objektivno" procesuiraju prvenstveno Srbi, što se medijski intenzivno difuzira dok se dosjei o zločinima drugih dviju strana uglavnom zadržavaju u ladicama;

- Drugi vid sistemske demonizacije uspostavljen je tako što se naknadno u Dejtonskom sporazumu antipravno uvrstila klauzula o konstitutivnosti triju naroda na čitavom području BiH. Dosadašnja praksa je bila takva da su Bošnjaci vodeći antisrpske kampanje (npr. povodom grba i himne RS) redovno u Ustavnom sudu BiH dobijali procese zahvaljujući glasovanju stranih sudija.

- Treći vid demonizacije je najmanje direktan i svodi se na sistematsko "čerupanje" RS od njenih dejtonskih nadležnosti preko odluka visokog predstavnika, a u korist Bošnjaka;

- Četvrti vid demonizacije je masovno, nasilničko smjenjivanje legalno izabranih srpskih narodnih predstavnika, a na osnovi takozvanih bonskih ovlašćenja;

- Peti vid demonizacije proizlazi iz skandaloznih presuda Haškog tribunala (ICTY) nedvosmisleno uperenog protiv Srba, a krajnje blagonaklonog prema onima koji su činili zločine nad Srbima.

 2) Bošnjaci (a Hrvati u manjoj mjeri), očekujući novi val turskog "civilizacijskog" djelovanja koji je na ovim prostorima najavljen, sprovode u međuvremenu permanentnu i intenzivnu demonizaciju Srba, ne samo medijsku nego i preko školskih udžbenika, te vjerskog obrazovanja. U tom je kontekstu posebno monstruozno uvođenje vjeronauka u dječje vrtiće što je u suprotnosti sa Deklaracijom Ujedinjenih nacija koja proskribira ideološko, političko i vjersko ideologiziranje najmlađih. Do čega to dovodi, sjetimo se samo komičnih situacija u vezi s ukidanjem Djeda Mraza, te tragične scene jednog bošnjačkog sela gdje su djeca tražila oslobođenje njihovog imama optuženog za pedofiliju!

   Sve u svemu, bošnjačka demonizacija Srba zasnovana je na sljedećim nakaradnim konstrukcijama:

- RS je genocidna tvorevina;

- Implicite, Srbi su genocidan narod;

- SPC je jedan od stubova te genocidnosti;

- Srbi su izvršili agresiju na BiH;

- Ne valja stavljati u isti rang agresore i zločince (Srbe) i njihove žrtve (prvenstveno Bošnjake);

- Ergo (implicite), zločini koje su Bošnjaci počinili prema Srbima bili su izazvani i praktično nužni;

- Idem (isto tako), pošto su, navodno, Srbi prvi izvršili etnička čišćenja, etnička čišćenja izvršena od strane njihovih protivnika bila su nužna posljedica ovakvog srpskog zločinačkog djelovanja.

   3) Nažalost, treći vid demonizacije Srba potiče od Srba samih. Srpske "humanitarne elite" i većim dijelom političari, kako u BiH tako i u Srbiji, kao da se mazohistički natječu u proglašavanju i potvrđivanju Srba kao zločinaca. Prevode se i koriste udžbenici gdje se Srbi (posebno bosanski) tretiraju genocidnim narodom.

   Posebno je tragična epizoda sa prihvaćanjem, od dobrog dijela srpske političke i intelektualne javnosti, kvalifikaciju srebreničkog zločina (11-17. srpnja 1995.) od strane dvaju međunarodnih sudova u Hagu kao genocidnog akta. Međutim, to je apsolutno pogrešno jer zdrav razum govori da (djelomično) uništenje jednog naroda uključuje, u prvom redu, eliminaciju svih reproduktivno sposobnih osoba (dakle žena i djece) i da se, uzgred rečeno, takav čin izvodi na mnogo širim prostorima i sa eliminacijom daleko većeg broja individua. A ako je za genocid, u prvom redu, važna nakana i princip, a ne i broj žrtava, onda je jasno da su, po tom principu, svi zločini počinjeni od sviju strana u BiH bili genocidni.

   Last, but not least (i tako, za sada, dođosmo do kraja). Pošto se demonizacija Srba kreira u posebnim institucijama za psihološko ratovanje i kao takva sprovodi permanentno, sistematski i gebelsovski, bilo bi dobro kada bi Srbi bili u stanju da adekvatno naučno (te medijski pa i, po potrebi, sudski) odgovore na ovaj, za njih, najvažniji izazov njihovoj samosvojnosti u suvremenoj povijesti.

   U ovom su eseju dati metodološki osnovi za razumijevanje "antisemitskog" blaćenja Srba koje se neće ni u sljedećoj deceniji zaustaviti. Dosadašnje amatersko suprotstavljanje prikazanoj demonizaciji bilo je neefikasno. Potrebno bi, dakle, bilo stvaranje posebnog instituta za potiranje antisrpskog djelovanja, instituta koji bi se, radi efikasnosti, povezao sa ostalim adekvatnim institucijama (mediji, pravosuđe, PR agencije, itd). To je vjerojatno jedan od suštinskih načina ispravljanja već nanesene teške štete srpskom narodu i zaustavljanja dalje erozije srpskog identiteta kako unutar BiH, tako i na međunarodnom planu.

http://www.nezavisne.com/kolumne/vijesti/50714/Postmoderna-demonizacija-Srba.html

Šta to zrači na "Ponikvama"

Šta to zrači na "ponikvama"

 

Decembar je obeležen Samitom u Kopenhagenu o klimatskim promenama. Još jedna predstava visokorazvijenog sveta je na delu, još jedna skupa igračka u rukama multinacionalnih komapnija. Na tom samitu su se već pojavili disonantni tonovi među najrazvijenijim zemljama po pitanju smanjenja emisije štetnih gasova, te će učinak samita biti minimalan, a njegovi dogovori čak i minimalni, u budućnosti se neće poštovati.

 

Kao što se nije poštovao ni dogovor iz Kjota. Jer striktnim poštovanjem sporazuma iz Kjota, koji su 2005. potpisale 141 država, među kojima i 30 industrijskih giganata (bez SAD i Australije) predviđeno je da se do 2012. godine za 5,2 odsto smanji  emisija ugljen-dioksida u Zemljinoj atmosferi. Glas malih zemalja poput naše je suviše slab da bi se čuo, a naše emitovanje štetnih gasova u atmosferu više šteti nama samima nego planeti u celini. Na kopenhagenskom samitu će se takođe doneti "važni dokumenti" koje niko neće poštovati. Pohlepa najbogatijih i njihovo nesaosećanje sa siromašnim i gladnim u svetu je bezgranično, a briga za planetu fingirana.

 

U napore većine čovečanstva da se stane na put zagađenju atmosfere i nemilosrdnoj seči šuma koje su pluća planete, trebalo bi uvrstiti i zabranu "konvencionalnog" naoružanja koje u sebi sadrži osiromašeni uran kao punjenje. Ovo naoružanje je donelo velike zdravstvene nevolje civilnom stanovništvu svuda gde je primenjeno, počev od Iraka, Avganistana do nas. Posledice tog štetnog i smrtonosnog agensa osećaće se vekovima unapred, jer je njegovo vreme poluraspada 4,5 milijardi godina. To takođe spada u ekološke zagađivače planete, ali se o tome ćuti. Posebno u zemljama koje imaju oružje na bazi tog radioaktivnog i otrovnog metala. A to su najbogatije zemlje koje imaju na hiljade i hiljade tona radioaktivnog đubreta u koje spada osiromašeni uran (OU). S vremenom posledice od bombardovanja municijom sa osiromašenim uranom ne jenjavaju, već naprotiv, postaju još opasnije. Ne postoji toliko mala doza zračenja kojoj bi čovek bio dugoročno izložen, a da nije štetna. A Srbija je bila svojevrstan poligon na kome se ispaljivala municija sa OU. Primena te municije dovodi do kontaminacije životne sredine sa dugoročnim posledicama po životnu sredinu i lokalno stanovništvo. Ne samo metak od 30 milimetara, već i projektili velikih kalibara imali su u sebi osiromašeni uran. Gađane su i civilne i vojne lokacije. Samo vojni aerodrom na Ponikvama, koji ima najdužu pistu na Balkanu, dugačka je 3,2 kilometra, u vreme agresije NATO alijanse pogođen je sa više stotina ubojnih projektila. Danas se o ovom vojnom objektu, ponosu nekadašnje Jugoslavije, razmišlja na drugačiji način. Turistički poslenici su zainteresovani da se ovaj vojni aerodrom transformiše i u civini. Da bude i malo vojni i malo civilni. Ovu adaptaciju pratiće izgradnja autoputa do Požege, već se radi i Studija izvodljivosti, koju finansira EU. Kad se letni objekat osposobi nastaće pravi evropski vojno-civilni aerodrom na svega dvadesetak kilometara od Užica i u blizini turističkih centara Zlatibora, Tare, Mokre Gore.

 

Ali već na samom početku pojavio se veliki problem: komplikovano raščišćavanje terena od opasnog, eksplozivnog materijala i veliko radioaktivno zračenje, koje dodatno otežava uklanjanje ruševina. Naime, aerodrom „Ponikve" je desetine puta u toku NATO agresije na SR Jugoslaviju bombardovan. To je bio jedan od najmodernijih vojnih aerodroma, ne samo u SRJ, već i u SFRJ. U posetu ovom aerodromu nisu mogli da dođu stranci, spadao je u vojne objekte posebne namene i posebno čuvan. Posle puzeće okupacije naše zemje koja traje od petooktobarskog prevrata, svi vojni objekti tadašnje SRJ, pa i ovaj, postali su dostupni svima: i dobronamernim i onim drugim, kojih je bilo mnogo više. Evropska Unija, kao uzročnik nastale štete (u kojoj se nalaze skoro sve zemlje koje su nas bombardovale), sem Studije izvodljivosti, nije ponudila bespovratno novac za rašćišćavanje terena koji je posle bombardovaja ostao ozračen. Pojačanu radioaktivnost ministar vojni je nazvao „određenim fizičkim i hemijskim anomalijama", izabravši ovaj nemušti izraz da se ne bi zamerio svojim "prijteljima" iz NATO pakta. Srbija je uložila oko 50 miliona dinara u razminiranje aerodromske piste na „Ponikvama", a potrebno je da uloži još 76 miliona u njeno asfaltiranje. Projektili NATO aviona i navođenih krstarećih raketa rasuti su na 43 lokacije oko aerodroma. Da bi se bezbedno očistilo 17 miliona kvadratnih metara, potrebno je za svaki projektil 150.000 do 300.000 evra, što iznosi 5 miliona evra. Odake će Srbija namaknuti tih 5 miliona evra, ne zna se. Ali mnogo veći problem predstavlja veliko radioaktivno zračenje nastalo usled bombardovanja aerodroma raznim ubojnim NATO sredstvima. Za našeg ministra vojnog ovo zračenje predstavlja samo "određene fizičke i hemijske anomalije" bez upita odakle potiču te "anomalije" i ko nam ih je razasuo. Možda on to i zna,  ali smatra da nije politički korektno da to javno saopšti. Tim gore po ministra! U saopštenjima koja dolaze iz krugova bliskih ministru vojnom, stručnjaci za ovu oblast napominju, da ovaj aerodrom tokom bombardovanja 1999. godine „nije bio izložen dejstvu municije sa osiromašenim uranom". Šta onda toliko zrači? Zračenje koje postoji, prema rečima ministra, potiče najverovatnije od borbene tehnike kojom su naše letelice (?), 6 orlova i 2 galeba, bile opremljene, kao i od velike količine raketne municije i avio-bombi koje su ostale pod ruševinama. Ako se zna, a zna se,  da naša vojska nije imala naoružanje sa osiromašenim uranom niti bilo kakve elemente u avionima koji bi mogli da izazovu toliko zračenje da predstavlja problem za rekonstrukciju aerodroma, postavlja se pitanje od čega potiče to zračenje. Da je vojska SRJ imala bilo kakve sklopove sa radioaktivnim delovanjem, naši petooktobarski prvoborci bi to odavno izneli u javnost. Dakle, optužiti Vojsku Jugoslavije da je u avionima ili u ubojnim sredstvima na avionima koristila neke radioaktivne supstance je krajnje cinično, i nažalost, predstavlja pokušaj da se prikriju pravi uzroci tog radioaktivnog zračenja. Stanovništvo koje živi na tom području ima pravo  da sazna istinu. Da li zaista nije bilo dejstva municije sa OU na aerodromu „Ponikve", čiji su betonski kaponiri za sklanjanje aviona bili izuzetno dobro projektovani sa najmodernijim načinom zaštite? Odgovor na ovo pitanje se nalazi u bombama koje je NATO alijansa obilno koristila kako bi porušila kaponire u kojima su se nalazili naši avioni. Čitava sila avijacije: šest orlova i dva galeba! Školski avioni. Da bi srušili jaka betonsko-čelična utvrđenja, NATO stratezi su koristili municiju koja je sadržavala osiromašeni uran, jer on  jedini pri udaru o čvrstu podlogu razvija temperature preko 3000 stepeni Celzijusa. Nisu osiromašeni uran imali samo meci kalibra 30 milimetara ispaljivani iz topa „getling", na avionu A 10, već i drugi, o kojima se malo govori. Aerodrom „Ponikve" je za vreme NATO bombardovanja bio pogođen sa preko 700 ubojnih projektila i krastarećih  raketa, od kojih su neke sadržavale i osiromašeni uran. Od krsterećih raketa zahteva se velika preciznost pogađanja, što znači da balistika leta mora da bude precizna. Za preciznost leta rakete koristi se metal velike gustine (kontrateg), a to je upravo OU. U proseku se koristi 20 kg OU  po jednoj krstarećoj raketi. Na našu zemlju je ispaljeno oko 400 krstarećih raketa za koje se može smatrati da su sadržale OU u bojevoj glavi. Ako je na „Ponikve" palo preko 700 ubojnih projektila i ako je svaki peti imao kontrateg od OU, to  znači da je u okolinu aerodroma palo preko 2800 kilograma OU.

 

Tokom NATO agresije na SRJ korišćena su različita ubojna sredstva, neka od njih prvi put. Dokazana je  upotreba OU. Glavna meta bili su tenkovi i betonska skloništa. S obzirom da je uran radioaktivan element, on u svoju okolinu emituje nuklearno zračenje.

Odgovorna država, koja vodi računa o zdravlju svog stanovništva, dužna je da svoje građane tačno informiše o tome šta to zrači na „Ponikvama", a ne da se to zamagljuje izjavama da su to „fizičke i hemijske anomalije". Zračenje nije „anomalija", to je prirodan proces kod radioaktivnih elemenata kao što je uran. Ali povećano zračenje je posledica povećanog prisustva radioaktivne materije i ono je veoma štetno. Činjenica da se za vreme NATO agresiju koristilo naoružanje sa osiromašenim uranom je nepobitna, čak je i Pentagon, mada uz oklevanje, priznao tu činjenicu. Posredno je obelodanio da je u napadu na SRJ korišćena municija sa osiromašenim uranom. Naravno, nisu pomenute rakete „Tomahavk" i laserski vođeni projektili koji su sadržavali velika punjenja sa OU, već samo municiju kalibra 30 milimetara.

 

Dakle, ministar vojni je za javnost rekao da je raščišćavanje ruševina na vojnom aerodromu "Ponikve" izuzetno složen posao, zbog zaostale municije na našim avionima, ali i zbog velikog zračenja. Kakvog, to je pitanje za ABHO stručnjake da glasno i nedvosmisleno kažu šta to zrači na "Ponikvama", a nije osiromašeni uran? Možda se pravi odgovor skriva od javnosti zbog "dobrih odnosa sa SAD" ili EU, možda naš NATO kursista nije voljan da pokvari dobre odnose Nacionalne garde države Ohajo i Vojske Srbije, jer su njeni pripadnici tako lepo okrečili neke škole u Srbiji. Primena municije sa osiromašenim uranom i njeno rasejavanje po okupiranim državama jeste anomalija, ali anomalija na mozgovima onih koji su to oružje osmislili i bez ikakvih kaznenih posledica po sebe, upotrebili po tuđoj teritoriji.

 

Dr Mirjana Anđelković Lukić

 

http://www.koreni.net/modules.php?name=News&file=article&sid=1950

Kosta Čavoški: Национална издаја за седми круг пакла

 

http://www.slobodanjovanovic.org/2009/08/05/nacionalna-izdaja-sa-sedmi-krug-pakla/?lang=lat

Nacionalna izdaja za sedmi krug pakla

Piše: Kosta Čavoški

 

Jedno od takvih lažljivih obećanja bilo je zaključenje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju između Srbije, s jedne, i svih članica Evropske unije ponaosob, s druge strane. Taj Sporzaum je istog trenutka kada je potpisan i suspendovan, kao da uopšte nije zaključen. Jer, za ukidanje ove suspenzije neophodan je novi pristanak svake strane ugovornice ponaosob, što znači da Sporazuma nema, i da ga uopšte nije ni bilo

U sabranom iskustvu našeg naroda sadržana je i izreka: „Obećanje ludom radovanje." Time je naš narod i sebi i svom potomstvu stavio do znanja da ne treba olako prihvatati tuđa obećanja, pogotovo ako se njihovo ispunjenje ne samo u nedogled odlaže, nego i uslovljava nekim bitnim ustupkom strane kojoj se obećanje daje, a koji je inače vrlo teško ispuniti. Sadašnje potomstvo je to, izgleda zaboravilo, pa i ono i njegovo vođstvo olako prihvataju obećanja za koja se unapred moglo znati da neće biti ispunjena.

Jedno od takvih lažljivih obećanja bilo je zaključenje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju između Srbije, s jedne, i svih članica Evropske unije ponaosob, s druge strane. Taj Sporzaum je istog trenutka kada je potpisan i suspendovan, kao da uopšte nije zaključen.

"Obećanje ludom radovanje."
Jedno od takvih lažljivih obećanja bilo je zaključenje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju između Srbije, s jedne, i svih članica Evropske unije ponaosob, s druge strane. Taj Sporzaum je istog trenutka kada je potpisan i suspendovan, kao da uopšte nije zaključen.

Svako će se odmah zapitati zašto se takav Sporazum zaključuje ako se unapred zna da se uopšte neće primenjivati. On je zaključen u aprilu 2008. godine da bi se žutima (Demokratskoj stranci) i njihovim prišipetljama omogućila kakva-takva pobeda na majskim izborima 2008. godine i da bi narod, lakoveran, povodljiv i neoprezan, kakav već odavno jeste, poverovao da će ga žuti, čim pobede na izborima, odmah uvesti u Evropsku uniju. Posle 15 meseci od navodnog zaključenja nepostojećeg Sporazuma niko ga više ne pominje, iako je poslužio kao obmana da bi se dobili izbori. Svi izgleda računaju s tim da je pamćenje ogromne većine birača nepouzdano i kratko

Novo varljivo obećanje
Dana 15. jula 2009. godine Žak Baro i Oli Ren dali su našim zvaničnicima novo obećanje: ako ispunite sve naše uslove mogli biste se naći na beloj šengenskoj listi, što znači, da bi građani vaše zemlje, doduše ne svi, mogli putovati bez prethodno izvađenih viza u sve zemlje EU, Švajcarsku, Norvešku i Island, izuzev Velike Britanije i Irske. Pri tom sve uslove koje mi postavljamo morate prethodno ispuniti da bi se ovo obećanje na dugačkom štapu eventualno preobratilo u izvršnu odluku. To je, dakle, za sada samo predlog Evropske komisije za izmenu odgovarajućih propisa. Potom naša država, bez pouzdane sigurnosti da će ta izmena i biti izvršena, treba prethodno da ispuni sve nametnute uslove, da bi postupak ove izmene bio nastavljen. I tek kad se Evropska komisija uveri da su naše vlasti sve učinile što se od njih zahteva, do kraja oktobra ove godine Evropski parlament treba da da o tome svoje konsultativno mišljenje, da bi potom Savet ministara Evropske unije doneo konačnu odluku o ukidanju viznog režima.

Najverovatnije je da je neko u Briselu procenio da se njegovim miljenicima na vlasti u Beogradu loše piše, a da će im biti još gore kada od jeseni ne budu više bili u stanju da kratkoročnim kreditima od Narodne banke i stabilizacionim zajmovima iz inostranstva namiruju ogromne manjkove u državnom budžetu.

Zanimljivo je da ni naši ni briselski zvaničnici ne pominju jednu okolnost koja bi mogla promeniti način donošenja odluka u okviru EU. Dana 2. oktobra 2009. godine u Republici Irskoj održaće se drugi referendum o prihvatanju ili odbacivanju lisabonskog Ugovora o preuređenju Evropske unije. Ukoliko taj referendum uspe i ovaj Ugovor stupi na snagu, izmeniće se način donošenja odluka, tako da će biti neophodna pozitivna odluka Evropskog parlamenta, a ne samo njegovo neobavezujuće konsultativno mišljenje. Kako se na poslednjim izborima povećao broj evroskeptika u Evropskom parlamentu, koji su protiv bilo kakvog proširenja Evropske unije, ne postoji baš potpuna izvesnost da će njegova odluka biti i pozitivna. Bilo kako bilo, po proceni naših i briselskih glavara, građani Srbije za ove mogućne promene ne treba da znaju.
Stoga je ovaj predlog iz EU za nas samo privlačno obećanje. Najverovatnije je da je neko u Briselu procenio da se njegovim miljenicima na vlasti u Beogradu loše piše, a da će im biti još gore kada od jeseni ne budu više bili u stanju da kratkoročnim kreditima od Narodne banke i stabilizacionim zajmovima iz inostranstva namiruju ogromne manjkove u državnom budžetu. Kako uz to naši vlastodršci i dalje računaju sa prevremenim parlamentarnim izborima krajem 2009. godine, ukidanje viznog režima za države Evopske unije bio bi jedini njihov „uspeh" sa kojim bi mogli izaći na te izbore.

Žigosanje Kosmetlija
Dok je ostvarenje ovog obećanja iz Brisela još uvek daleko, a time i neizvesno, naše vlasti treba da odmah ispune nametnute uslove koji ovo čine dostižnim. Prvi uslov je da naša Vlada napravi nepremostivu diskriminaciju između dveju grupa građana. Prvi bi mogli putovati u zemlje EU; drugi to ne bi mogli čak i kada bi imali takozvane biometrijske pasoše. Prvi će biti svi građani Srbije izvan Kosova i Metohije, drugi će biti naši građani koji prebivaju na Kosovu i Metohiji. I što je najgore, Boris Tadić i njegova Vlada su već na ovu sramnu diskrimanaciju naših građana unapred pristali.

I kao što se rogata marva na američkim rančevima žigoše usijanim gvožđem da bi se znalo kome pripada, tako će i sve naše Kosmetlije sa novim pasošom biti žigosani, da bi se na graničnom prelazu odmah otkrilo ko su i odakle su.

Postavlja se odmah pitanje zbog čega Evropska komisija tako uporno zahteva baš ovakvu diskrimanaciju i podrobno utvrđen način na koji i naši građani sa Kosova i Metohije mogu dobiti nove pasoše. Odgovor je jednostavan: da bi se naša Vlada prisilila da na ovaj ili onaj način prizna nezavisnost samozvane države kosmetskih Arbanasa. Pa, da vidimo kako su to briselski zvaničnici izveli, a naši glavari na sve pristali.
Po diktatu iz Brisela, čak i naši građani sa Kosmeta, Srbi, Arbanasi, Romi i ostali, mogu dobiti nove biometrijske pasoše, ali samo na jednom mestu - u Koordinacionom centru u Beogradu. Prvi razlog zbog kojeg se to zahteva jeste politički. Izdavanje putne isprave za prelazak granice je, strogo uzev, državna nadležnost. Ukoliko bi se novi pasoši izdavali i na Kosmetu, recimo u detaširanom odeljenju Ministarstva za Kosovo i Metohiju u Kosovskoj Mitrovici, to bi bio znak da srpska država i dalje postoji na Kosmetu, i vrši bar neke svoje nadležnosti. Upravo to Brisel ne može da podnese, pa od Vlade Srbije zahteva da i simbolično prizna da država Srbija na Kosmetu više ne postoji.
Drugi razlog za ovaj zahtev iz Brisela jeste policijski. Kako ti naši nesrećnici sa Kosmeta neće moći da bez viza putuju u zemlje Evropske unije, čak i ako imaju novi pasoš, granična policija tih zemalja mora biti u stanju da odmah napravi razliku između onih koji mogu preći granicu bez vize i onih kojima je šengenska viza neophodna. Toga radi će policija Ivice Dačića u beogradskom Koordinacionom centru u čip pasoša naših građana sa Kosmeta uneti i taj podatak, tako da na graničnom prelazu odmah budu prepoznati. I kao što se rogata marva na američkim rančevima žigoše usijanim gvožđem da bi se znalo kome pripada, tako će i sve naše Kosmetlije sa novim pasošom biti žigosani, da bi se na graničnom prelazu odmah otkrilo ko su i odakle su.

Podsticanje daljeg iseljavanja
Neko dovitljiviji brzo će shvatiti da se ovo ograničenje stanovnika Kosova i Metohije lako može izigrati. Dovoljno je da se privremeno napusti Kosmet i prijavi prebivalište bilo gde u ostatku Srbije, pa da se dobije novi pasoš bez diskriminativne indikacije u njegovom čipu. Ali, umesto da preporučujemo ovakvo dovijanje, valja odmah reći da je to upravo ono što gospoda iz Brisela i očekuju i žele. Ona bi htela da se što veći broj Srba, u potrazi za novim pasošima bez viznog režima formalno iseli sa Kosova i Metohije pa da nam onda u jednom trenutku kažu: „Kako vi Srbi uopšte možete polagati pravo na Kosovo i Metohiju kad ga u tolikom broju dobrovoljno napuštate."

Treći i poslednji korak nije teško predvideti. Naposletku će se od naših državljana na Kosmetu zahtevati da isključivo imaju pasoše samozvane države kosmetskih Arbanasa.

Pošto ni to neće biti dovoljno da se baš veliki broj Srba iseli sa Kosmeta, briselski zvaničnici imaju na umu i rezervni plan. Za sada - vele oni - Kosmetlije će i sa novim pasošima morati da traže vize po ambasadama u Beogradu. Ubrzo će, međutim, reći - a taj dan nije daleko - da Kosmetlije mogu vize za članice EU jedino dobiti u Prištini. A i zašto bi se izlagali velikom trošku dugog puta do Beograda kada im je Priština na sat vožnje od bilo kog mesta na severu Kosmeta.
Treći i poslednji korak nije teško predvideti. Naposletku će se od naših državljana na Kosmetu zahtevati da isključivo imaju pasoše samozvane države kosmetskih Arbanasa.

Zatvaranje granice
Jedan od bitnih elemenata državne suverenosti jeste kontrola državnih granica. I obrnuto, nepostojanje bilo kakvih granica pod kontrolom policije i vojske jeste pouzdan znak da data država drži pod kontrolom celokupnu svoju teritoriju. Upravo to suštinsko svojstvo suverenosti Srbije kao države briselski zvaničnici hoće da zatru, tako što će od administrativne kosmetske granice napraviti pravu državnu granicu između Srbije, s jedne, i samozvane države "Kosova", s druge strane. Kako na to naši hrabri sunarodnici na severu Kosmeta nikako ne pristaju, a upotreba fizičke sile je uvek rizična, za same kosmetske Arbanase i njihove evropske pokrovitelje bilo bi najbolje da sami Srbi uspostave i učvrste ovu državnu granicu.

"Granični" prelaz iz države u kvazidržavu

Da bi se to postiglo, briselski zvaničnici su u poverljivom razgovoru sa Borisom Tadićem, Ivicom Dačićem i drugim, na nacionalnu izdaju spremnim beogradskim glavarima, uputili ovakvu ponudu: Ako želite da ostatak Srbije izvan Kosova i Metohije stavimo na belu šengensku listu, morate ne samo dopustiti nego i sami obezbediti da EULEKS i policija samozvane države „Kosova" sa kosmetske strane kontroliše novouspostavljenu državnu granicu. Iako je to značilo prećutno priznanje nezavisnosti druge albanske države na Balkanu i veliko nacionalno poniženje, naši glavari su i na to pristali, o čemu svedoči spremnost Ivice Dačića, ministra unutrašnjih poslova Srbije, izražena nedavno u razgovoru sa Solanom, da potpiše protokol o operativnoj saradnji sa EULEKS-om. Reč je, naravno, o uspostavljanju policijske i carinske kontrole na pravim graničnim prelazima između Srbije i samozvane države kosmetskih Arbanasa.

Ako želite da ostatak Srbije izvan Kosova i Metohije stavimo na belu šengensku listu, morate ne samo dopustiti nego i sami obezbediti da EULEKS i policija samozvane države „Kosova" sa kosmetske strane kontroliše novouspostavljenu državnu granicu.

Navodni bezbednosni razlozi
Najveće ogorčenje ipak izaziva objašnjenje i briselskih i naših zvaničnika zbog čega se uspostavlja pouzdan nadzor novouspostavljenih graničnih prelaza prema Kosovu i Metohiji, a našim građanima na Kosmetu uskraćuje mogućnost da bez viza putuju u „šengenski prostor" EU. Potpredsednik Evropske komisije Žak Baro i komesar za proširenje Oli Ren su ne trepnuvši izjavili da su žitelji Kosova izuzeti „iz bezbednosnih, a ne političkih razloga" i da to nema nikakve veze sa statusom Kosova koje je i dalje pod Rezulucijom Saveta bezbednosti UN. A Ivica Dačić je još dodao: „To govori da EU smatra da nisu ispunjeni osnovni elementi bezbednosti za viznu liberalizaciju građana sa teritorije Kosova. U tekstu Evropske komisije jasno se govori o sprečavanju ilegalnih migracija, kriminala, a ja dodajem trgovine narkoticima i terorizma." Ako ilegalnoj migraciji, a naročito trgovini narkoticima i terorizmu nisu skloni Srbi nego Arbanasi, ispada da su svi građani Kosova i Metohije isključeni iz vizne liberalizacije zbog toga što su kosmetski Arbanasi ogrezli u kriminalu, pa EU strahuje da bi prošili svoju kriminalnu delatnost po celoj Evropi ako bi mogli da putuju bez ikakvih viza.

Sve nas to navodi na zaključak da su sva navodna objašnjenja zbog čega su građani Srbije, koji žive na Kosovu i Metohiji izuzeti od vizne liberalizacije pritvorna i lažna i da su data u nameri da se javnost Srbije obmane i zavara.

Dovoljna je naravno samo prirodna bistrina, koju Ivica Dačić izgleda nema, pa da se shvati da je to očigledna laž. Jer, koliko je to nama poznato, kosmetski Arbanasi nisu neka posebna sorta u odnosu na svoje sunarodnike u Albaniji, Grčkoj, Makedoniji i Crnoj Gori. Ono što je njihova velika prednost za bavljenje kriminalom jeste, pored eskluzivnog, malo poznatoj jezika, izuzetna solidarnost u užim srodničkim grupama i zavet ćutanja čiji se prekršaj plaća smrću. Arbanasi iz Grčke već odavno putuju po Evropi sa grčkim pasošom, pa to EU nimalo ne zabrinjava. A od 1. januara 2010. godine i Arbanasi iz Makedonije i Crne Gore takođe će putovati po Evropi bez ikakvih viza, pošto će se i ove dve države naći na beloj šengenskoj listi. Nije, dakle, bilo nikakvog razloga da se zbog nekakve posebne sklonosti ka kriminalu kosovski Arbanasi izuzimaju od vizne liberalizacije, koju će, inače, uživati svi građani Srbije, pa i Arbanasi u Bujanovcu, Preševu i Medveđi. Pre će biti da je to učinjeno da bi se Srbija naterala da Kosmet prizna kao posebnu, nezavisnu i suverenu državu.
Sve nas to navodi na zaključak da su sva navodna objašnjenja zbog čega su građani Srbije, koji žive na Kosovu i Metohiji izuzeti od vizne liberalizacije pritvorna i lažna i da su data u nameri da se javnost Srbije obmane i zavara. I što je još gore, to se čini u veri da je srpski narod toliko tup i glup, pa da će bez razmišljanja i provere poverovati u svaku laž koja dolazi iz Brisela ili je izgovore Boris Tadić, Božidar Đelić ili Ivica Dačić. Time se iznova suočavamo sa pitanjem da li je i kada je laž u politici dozvoljena.

Varanje stranaca
Na to odsudno pitanje svojevremno je odgovorio i naš Zoran Đinđić kada je rekao da onaj koji se pridržava morala treba da ide u crkvu. Po našem sudu, odgovor na ovo pitanje nije tako odrešit, pošto se mora praviti jasna razlika između real politike u međunarodnim odnosima, s jedne, i politike unutar naroda koji je konstituisan kao država, s druge strane. U međunarodnim odnosima laž je, ma koliko zazorna i odurna, ne samo dopuštena nego i preporučljiva. Otuda kad nas Žak Baro i Oli Ren obmanjuju i bukvalno lažu kazivanjem da građani Kosova i Metohije neće moći ni sa biometrijskim pasošima da putuju bez viza zbog bezbednosnih, a ne političkih razloga, oni na to imaju pravo, jer smo mi za njih tuđinci, bar kada su u pitanju laž i istina, prema kojima nemaju nikakvu moralnu obavezu. A mogu nas i prevariti ako sami dopustimo da nam to učine.

Što je Dante dublje silazio u pakao, to su za njim ostajali grešnici koji su se služili silom, a sve više je bilo grešnika kojima je na duši bila prevara.

To upravo ima na umu Nikolo Makijaveli kada u svojstvu firentinskog ambasadora prenosi Čezaru Borđiji nesklonost upravljača Firence da prihvate Borđijin predlog da tri petine svoje vojske stave njemu na raspolaganje, a u isti mah mu isplate 36.000 dukata po ugovoru o najmu. I to je Makijaveli rekao Borđiji ne zbog toga što bi ga smatrao čovekom koji ne drži reč, nego zato što vladari, uključujući i upravljače Firence, moraju svagda biti oprezni, pa nikada ne smeju ništa učiniti zbog čega bi mogli biti prevareni. Ako, dakle, sam narod nije uvek u stanju da prozre laž i ne dopusti da bude prevaren, od prevare ga moraju zaštiti njegovi vlastiti upravljači, ako su iole promućurni, časni i moralno odgovorni.

Varanje vlastitog naroda
Mi, na žalost, takve upravljače u ovom odsudnom času nemamo, nego nas naši glavari obmanjuju i lažu mnogo drskije i bezobzirnije nego što to čine stranci u Briselu, pa nas čak uveravaju - kako ti čini nekakav potrčko Vuka Draškovića na Kosmetu - da Brisel i međunarodna zajednica „vide da je na Kosovu kriminal" u koji su zajednički umešani i Srbi i Albanci, pa čitava Srbije ne bi trebalo da strada zbog tih kriminogenih elemenata". Ivica Dačić je izuzimanje državljana Srbije na Kosovu i Metohiji od stavljanja na belu šengensku listu takođe pravdao strahom Brisela od „širenja kriminala, terorizma, šverca, ilegalne trgovine oružjem i narkoticima". Jedino što je ove zločine isključivo pripisivao kosmetskim Arbanasima, a smetnuo s uma Arbanase u Bujanovcu, Preševu i Medveđi. A Boris Tadić, Mirko Cvetković, Božidar Đelić i njima slični takođe nas obmanjuju kada namerno previđaju diskriminaciju koju Brisel pravi između Kosmetlija, s jedne, i ostalih građana Srbije, s druge strane, pa nas uveravaju da nam je dopuštenjem da putujemo bez viza „ vraćeno dostojanstvo".

Ne znamo ko je naše glavare učio da varaju vlastiti narod, ako ih je tome uopšte trebalo učiti, ali sada znamo gde im je mesto i na ovom i na onom svetu.

Za ljude osetljivije savesti, varanje vlastitog naroda je stvar moralne pokvarenosti. To je imao na umu Ciceron kada je ovako govorio o prevari koja je lisičjeg roda: „Ali u celom rodu nepravdi ništa nije odvratnije od postupka onih koji se za dobre ljude izdaju baš onda kada vrše prevare". A u duhu hristijanizovanog Cicerona, kakvim ga je učinio Sveti Ambrozije, Dante Aligijeri je ovako osuđivao prevaru „lisičjeg roda" kao greh zbog kojeg se silazi u donji deo pakla:

„Svakoj zlobi što izaziva gnev neba
cilj je nepravda, a takva namera
silom ili prevarom bližnjega vreba.
Pošto je prevara urođena ljudska mera,
Bogu odvratnija, pa zato varalice kažnjava
većim bolom i dublje ih u pakao tera."

I što je Dante dublje silazio u pakao, to su za njim ostajali grešnici koji su se služili silom (svojstvima lava), a sve više je bilo grešnika kojima je na duši bila prevara. Tako se u sedmom krugu u jednoj urvini Dante susreće sa kentaurima predvođenim Hironom, učiteljem Ahileja, da bi se na leđima čudovišta Geriona, čuvara dubokog pakla suočio sa dušama osuđenih zbog poučavanja varanju i kršenju date reči.
Ne znamo ko je naše glavare učio da varaju vlastiti narod, ako ih je tome uopšte trebalo učiti, ali sada znamo gde im je mesto i na ovom i na onom svetu.

Preuzeto iz lista Pečat br. 73.

24. 07. 2009.

Kosta Čavoški, 05.08.2009.

Drugi pišu

 

 

EMIL VLAJKI: DOSTA JE

EMIL VLAJKI: DOSTA JE

ponedeljak, 14 decembar 2009 14:35 Izvor Nezavisne novine

 

Dosta je ponižavanja Srba i na taj način što se dokazane ubice srpskog naroda kao što su Orić i Glavaš šetaju po BiH, koja je i domovina Srba, na osnovu nekakvog "prava" koje ih je od tih zločina oslobodilo


Dosta je posmatrati Srbe kao prvenstvene krivce za posljednja ratna zbivanja, a ne uzimati u obzir za balkansku tragediju strani faktor, preglasavanje srpskog konstitutivnog naroda prilikom referenduma o samostalnosti BiH, ubijanje srpskih svatova na Baščaršiji, negiranje od strane Izetbegovića Lisabonskog sporazuma, kojeg je nekoliko dana ranije, u martu 1992. godine, svojeručno potpisao i čijim je negiranjem direktno prouzrokovan rat u BiH.

Dosta je negiranja kukavičkih masovnih zločina nad vojnicima JNA koji su se, po potpisanom sporazumu sa muslimanskim vlastima i sa garancijom UN, bez oružja povlačili iz Sarajeva i Tuzle.

Dosta je opravdavanja brojnih zločina nad Srbima kao posljedicom "velikosrpske agresije na BiH". Srbi iz BiH, krivi ili pravi, borili su se na vlastitoj zemlji i kao takvi nisu mogli izvršiti nikakvu agresiju.

Dosta je negiranja, sa bilo čije strane, zločina počinjenih prema drugim narodima uključujući tu i etnička čišćenja. Na Balkanu nema nevinih, mada je činjenica da su u početku rata Srbi iz BiH bili u znatnoj prednosti jer su beneficirali veći dio oružja ostavljenog od strane JNA.

Dosta je sa pričama o isključivo srpskim logorima u BiH za Hrvate i muslimane, kada je utvrđeno da su sve tri strane imale na stotine logora za neprijateljske vojnike i civile.

Dosta je ponižavanja Srba i na taj način što se dokazane ubice srpskog naroda kao što su Orić i Glavaš  šetaju po BiH, koja je i domovina Srba, na osnovu nekakvog "prava" koje ih je od tih zločina oslobodilo.

Dosta je djelovanja stranih tužilaca i sudija u BiH koji procesuiraju i osuđuju prvenstveno Srbe i jednim dijelom Hrvate, a praktično amnestiraju Bošnjake u svezi počinjenih zločina, kao što je i dosta djelovanja stranih sudija u Ustavnom sudu BiH, koji se obavezno stavljaju na stranu Bošnjaka, a protivu prava dvaju konstitutivnih naroda: Hrvata i Srba.

Dosta je djelovanja Haškog ad hoc tribunala, koji je politički sud izmišljen od onih koji su bombardirali srpska područja u BiH i samu Srbiju kako bi opravdali svoje zločine prema srpskom narodu okvalificirane kao takve sa stanovišta najuglednijih svjetskih pravnika, tribunala koji, prema tome, ne može ni na koji način biti objektivan i koji prvenstveno sudi Srbima.

Dosta je priča o srebreničkom genocidu, zločinu koji takvu kvalifikaciju ne može podnijeti. Genocid je neselektivno ubijanje (dijela) naroda na nekom području. U svjetskoj povijesti još nitko nije okvalificirao genocidom lokalno selektivno ubijanje dijela muške populacije gdje se na životu ostavljaju reproduktivno sposobni žene i djeca.

Dosta je sakrivanja istine o tome da je Srebrenica bukvalno predata na tanjur srpskim snagama nakon što je štab muslimanske obrane evakuiran sedam dana prije ulaska srpskih snaga u taj grad i nakon što je oko 15 tisuća ljudi, od čega oko šest tisuća pripadnika Armije BiH (izvještaj UN), dan prije ulaska Mladića, napustilo Srebrenicu ostavljajući kukavički žene, djecu i stare osobe na milost i nemilost neprijatelju. Sami muslimani Bošnjaci govore danas o Izetbegovićevoj izdaji Srebrenice. Zločin koji se nakon toga desio izvršen je od strane Srba nad zarobljenim grupama muslimana koji su se probijali kroz srpske linije do muslimanskih položaja.

Dosta je skrivanja istine o tome da je u muslimanskom dijelu Sarajeva ubijeno neselektivno oko tisuću ljudi samo zato što su bili srpske nacionalnosti. Isto tako, u Srebrenici i oko nje pobijeno je od 1992. do 1995. (a prema izvještaju UN) više stotina srpskih civila i spaljeno nekoliko desetina srpskih sela od strane Orićevih trupa, koje su svoje "ratničke izlete" vršile iz takozvane "demilitarizirane" srebreničke zone. Ipak, nitko ovo neselektivno ubijanje srpske populacije nije proglasio genocidom.

Dosta je, dakle, skrivanja i negiranja svih ovih činjenica koje se mogu pronaći u svakom ozbiljnijem štivu pisanom od onih koji ni na koji način ne simpatiziraju Srbe. To, naravno, ne opravdava nijedan jedini srpski zločin, ali "previđanje" ovih činjenica i njihovo prepuštanje "društvenom zaboravu" govori o ništavnim moralnim vrijednostima onih koji i 15 godina nakon Dejtona nastoje da na ovim prostorima BiH jača međusobna mržnja postojećih konstitutivnih naroda.

 

http://standard.rs/vesti/36-politika/3541-emil-vlajki-dosta-je-.html

Nemar i nebriga za sopstvene žrtve

STARE ŽRTVE I NJIHOVE UBICE?

Nemar i nebriga za sopstvene žrtve

Srbija danas, međutim, nije jaka SFRJ, niti su njene službe MOSAD koji je svojevremeno oteo Adolfa Ajhmana na ulici i prebacio ga u Izrael. Ali, kada su nas neke druge ustanove, poput Ministarstava spoljnih poslova ili pravde, izvestile o napretku u slučajevima „Kepiro", „Ašner" ili „Egner"?

Počinili su jezive zločine i, ipak, umakli ljudskoj pravdi... A mnogi su mogli, i morali, da okončaju život u zatvoru – samo da su se političke i sudske vlasti potrudile", piše poznati lovac na naciste i direktor Centra „Simon Vizental" Efraim Zurof u svojoj kod nas upravo objavljenoj knjizi „Lovac na naciste". Zurof je tokom višedecenijske potrage otkrio 2.884 ljudi osumnjičenih da su bili nacisti ili njihovi pomagači u Drugom svetskom ratu. Mnogo puta gledao je kako državne elite zemalja u kojima su se ti ljudi krili nemaju razumevanja za ono što je nesumnjivo kakva takva pravda za stotine hiljada umorenih žrtava. Kad god je imao u svojim dosijeima nekog za kime bi Srbija mogla da traga i imala interesa da ga osudi, došao je da nam to saopšti. I da nam kaže na kojoj adresi dotični zločinac uživa mirno svoje staračke dane. Srbija, međutim, do sada nije uspela nijednog od njih da iščupa iz pravnih sistema država koje su im pružile utočište, i presudi im za počinjena zlodela. Da stvari budu još gore, Srbija do sada nije uspela ni da popiše sve svoje žrtve. Iako je ono što se desilo Srbima na teritoriji Nezavisne Države Hrvatske (dakle Hrvatske i Bosne i Hercegovine) u Drugom svetskom ratu jedan od dva genocida počinjena u tom velikom sukobu. Ali smo, zato, i kao država i kao narod ušli u enciklopediju genocida. Zato, svaki put kad dr Zurof dođe i donese nam neku novu informaciju o tome gde se nalaze i šta rade ljudi koji su nas ubijali, čovek ne može da se ne zapita zašto mi sami, kad smo već toliko stradali, dozovljavamo da nam te informacije doslovce poklanjaju ljudi koji dolaze iz drugih država i naroda? I šta činimo da bi pravda nad krvnicima bila zadovoljena?
Zurof je tokom višedecenijske potrage otkrio 2.884 ljudi osumnjičenih da su bili nacisti ili njihovi pomagači u Drugom svetskom ratu

NEZRELOST ILI NIHILIZAM?

U jednom će se složiti svi naši sagovornici: za to što nemamo svoju enciklopediju stradalih delom smo krivi sami zbog svog nezrelog nacionalnog romantizma ali i nihilizma. A delom su za to odgovorne i objektivne istorijske i političke okolnosti.

„Živimo u romantičarskom nacionalizmu i negujemo predstave o sebi koje podstiču sujetu, a iz te vrste nacionalizma lako se ulazi u nacionalni nihilizam kada olako prelazite preko žrtava", kaže za „Akter" istoričar Kosta Nikolić. „A popisivanje žrtava je slika koju treba popuniti isključivo tačnim podacima. U suprotnom, ratna žrtva je podložna manipulaciji. To se videlo i u vreme nakon Drugog svetskog rata kada se od popisa stradalih odustajalo i zarad ideja na kojima je počivala druga Jugoslavija, i zato da bi se sakrile žrtve 'crvenog terora'. Jasenovac je položen na oltar bratstva i jedinstva. Mi, međutim, taj napor nismo učinili ni onda kada je bilo jasno da se ta država raspada."
Sociolog Radmila Nakarada takođe smatra da je jedan odgovor na ovo pitanje njoj nedokučiv nemar naroda koji „ima svest o svom užasnom stradanju i o tome da je to biološko uništenje determinisalo njegov razvoj, ali koji se, s druge strane, nikada nije postarao da iza te slike načini pedantan trud koji bi žrtve, samim time i počinioce, identifikovao". Nakarada tvrdi da je odgovornost političke kvazielite za ovo, velika: „Čak je i Komisija za istinu i pomirenje čiji sam bila član, formirana nakon 5. oktobra 2000. godine, zbog prepucavanja unutar naše vladajuće političke nomenklature, doživela debakl."

Ukratko, zarobljeni u preovlađujućim ideologijama, dozvolili smo sebi da samo okvirno znamo koliko nas je nestalo u ratovima prošlog veka. I da naše žrtve (kao i žrtve drugih naroda na ovom prostoru, uostalom) budu političko sredstvo. Videlo se to naročito nakon Drugog svetskog rata.
„Iako je Državna komisija za istraživanje ratnih zločina FNRJ popisala 505.000 žrtava, a u taj spisak nisu ušle žrtve 'crvenog terora', nije bilo prave tendencije da se napravi potpun popis žrtava i tačna slika zločina", kaže Dragan Cvetković, istraživač i kustos Muzeja genocida. „Popis iz 1964. godine bio je rađen zbog pregovora o ratnoj odšteti od Nemačke. Ta komisija je došla do brojke od 597.323 ubijena. Ideja je bila da Nemačka treba da bude odgovorna za sve zločine tokom rata, pa i za one počinjene u NDH. Međutim, Statistički zavod Nemačke došao je do cifre od 400.000 žrtava nemačkih okupacionih vlasti pa se ti rezultati nisu ni koristili u pregovorima. Osim toga, oni se nisu uklapali u proklamovanih 1.700.000 žrtava koje je FNRJ u početku izbacila, pa su za pregovore koristili neku okvirnu procenu od oko 900.000 ubijenih. SUBNOR je takođe pravio svoj popis, ali nam ti rezultati nisu poznati. A podaci Crvenog krsta odnose se mahom na ljude stradale u logorima."

U vreme nakon Drugog svetskog rata kada se od popisa stradalih odustajalo i zarad ideja na kojima je počivala druga Jugoslavija, i zato da bi se sakrile žrtve 'crvenog terora'. Jasenovac je položen na oltar bratstva i jedinstva

VREME AVNOJ-a

Bilo je to vreme bratstva i jedinstva jugoslovenskih naroda „od Noja do AVNOJ-a" što bi rekli istoričari, kada nije bilo popularno kopati po ranama i pitati se zašto su mnoge jame, poput onih u Prebilovcima (žrve ustaških pokolja) ili „Hudoj jami" (žrtve „crvenog terora"), zabetonirane, ili gde se nalaze počinioci strašnih racija u Novom Sadu. Ili za šta je Alojziju Stepincu tačno suđeno: za saučesništvo u ustaškim zločinima ili zbog poslanice iz 1945. godine koja je pokazala da rimokatolička crkva nikada neće prihvatiti komunistički režim u Jugoslaviji? Čak ni osamdesetih godina, na suđenju ostarelom Andriji Artukoviću, ministru unutrašnjih poslova NDH direktno odgovornom za strahotne pokolje, nije bilo dobro pomenuti da je država čije je interese on zastupao koristeći genocid kao sredstvo, počivala na rasnim osnovama i bila do srži fašistička, i da njena denacifikacija nije nikad izvršena. Prvo izdanje „Magnum Krimena" Viktora Novaka, sjajnog hrvatskog istoričara koji se u tom delu pozabavio učešćem katoličke crkve u ustaškim pokoljima, povučeno je iz prodaje i postalo dostupno tek 80-ih. Svaka rasprava na temu žrtava odvijala se dobro do trenutka kada bi se sa žrtava nemačkih, italijanskih ili bugarskih okupacionih vlasti prešlo na, recimo, ustaše i uvek pravila veštačka i neprimerena paralela između njih i četnika. O „crvenom teroru" da i ne govorimo. Jedan od kvalitetnijih pokušaja da se saberu žrtve i utvrde počinioci bila je knjiga Bogoljuba Kočovića „Žrtve Drugog svetskog rata u Jugoslaviji", objavljena u Londonu 1965. godine. Kočović je žrtve Srba procenio na 535.000 (ili oko 300 Srba dnevno), ali je vladajući diskurs i tada i docnije bio da je to malo!
Danas Muzej genocida može da stane iza 657.000 žrtava na teritoriji cele bivše Jugoslavije, utvrđenih imenom i prezimenom. „Stvarna brojka je mnogo veća, a po našim procenama kreće se oko 1.100.000 ljudi", kaže Cvetković. Najveći broj žrtava, čak 60 odsto, čine Srbi. Hrvatskih žrtava ima 12 odsto. Tokom rata ubijeno je 53.000 Jevreja, ili 8 odsto od svih žrtava. Inače, jevrejska populacija je pre rata činila 0,5 odsto ukupnog stanovništva. Najgora situacija je sa Romima. Gotovo je nemoguće utvrditi tačan broj njihovih žrtava. Oni su u popisu iz 1964. godine bili beleženi i u spiskovima žrtava drugih naroda. Za sada, najtačniji podaci postoje za broj ubijene romske dece u logorima NDH.

Čak ni osamdesetih godina, na suđenju ostarelom Andriji Artukoviću, ministru unutrašnjih poslova NDH direktno odgovornom za strahotne pokolje, nije bilo dobro pomenuti da je država čije je interese on zastupao koristeći genocid kao sredstvo, počivala na rasnim osnovama i bila do srži fašistička, i da njena denacifikacija nije nikad izvršena

IZGUBLJENO VREME

Nenad Antonijević, takođe iz Muzeja genocida, ističe da su im glavni neprijatelji vreme – svedoci i počinioci umiru – ali i nedostatak građe. „Građa za Jasenovac, na primer, delimično je izgubljena još tokom rata", kaže on. Ipak, uspeli su da prikupe oko 1.000.000 dokumenata. Njihova izložba o 19.432 dece stradalih u Jasenovcu postigla je veliki uspeh u Italiji. Redovno sarađuju sa „Jad Vašemom", Centrom „Simon Vizental", a sam Antonijević je devedesetih za Fondaciju „Šoa" Stivena Spilberga napravio više intervjua sa preživelim žrtvama sa ovih prostora, i Jevrejima i Srbima.
Za razliku od „Jad Vašema", koji ima 700 stalno zaposlenih radnika i oko 300 saradnika, a godišnje samo na jedan od projekata troši 20 miliona dolara, naš Muzej genocida ima samo tri zaposlena. Za siromašnu Srbiju ovoliki novac je danas misaona imenica i Muzej bi mogao biti srećan ako bi mu celokupni godišnji budžet iznosio toliko. Ali, sme li nam novac biti opravdanje za zaborav koji je isto što i novi betonski blok na mnoge neobeležene grobnice i sloboda za one koji su ubijali?

Čak i najljući protivnici socijalističke Jugoslavije danas odaju priznanje toj državi i njenim vlastima – da su umeli i bili voljni da traže rešenja. To je važilo i za ratne zločine i njihove počinioce. SFRJ je uporno i godinama u svojim diplomatskim predstavništvima držala dugačke spiskove ratnih zločinaca, pre svega ustaša, za kojima je tragala. Zahtevi za izručenjima, poternice, od svega toga se nije odustajalo, a pritisak na države – utočišta bio je stalan. Osim toga, ta država je imala službe koje su, ma šta mi mislili o njima, znale da naplate žrtve. Ljubu Miloša, ustaškog krvnika, stigla je zaslužena kazna, negde daleko od granica SFRJ. Isto se desilo i drugim zločincima sa ovih prostora. Tačno je i da je priča o ratnim zločinima često bila korišćena u svrhe obračuna sa emigracijom, ali niko ne može da porekne napor da se surove ubice, na neki način, ipak kazne. Ako danas pričate sa ljudima iz službi, oni nemaju rezerve po ovom pitanju:
„Za privođenje pravdi i tih ratnih zločinaca koji su preživeli decenije skrivajući se, kao i za sve drugo, treba politička odluka", kažu ljudi iz službi. Umeće se ne dovodi u pitanje.

Srbija danas, međutim, nije jaka SFRJ, niti su njene službe MOSAD koji je svojevremeno oteo Adolfa Ajhmana na ulici, i prebacio ga u Izrael. Ali, kada su nas neke druge ustanove, poput Ministarstava spoljnih poslova ili pravde izvestile o napretku u slučajevima „Kepiro", „Ašner" ili „Egner"? Pa i Efraim Zurof se žali na ove dve države da ne poštuju pravdu. Štaviše, Zurof ističe da je Austrija jedna od onih zemalja koje su rešile da „sve treba pokriti pepelom i ne dirati u rane". I da nije jedina demokratska država sa takvom praksom. I Velika Britanija, na primer, nerado goni zločince koji se kriju na njenoj teritoriji. Ali ko kaže da bi stalan pritisak i opominjanje zemalja koje izbegavaju istrage i izručenja na njihove međunarodne obaveze, bio beskoristan?
Na posletku, slučaj Petera Egnera, folksdojčera koji je kao mladi pripadnik nemačke službe bezbednosti u Beogradu učestvovao u ubistvu više hiljada jugoslovenskih Jevreja, nameće opravdano pitanje za naše istoričare zašto nam je informacije o postojanju ovog čoveka trebalo da da američko Ministarstvo pravde, kad su dokumenti o njemu čamili decenijama u domaćim arhivima? U Tužilaštvu za ratne zločine Srbije kažu da se bave pomenutim slučajevima.
„Sada je na Mađarskoj i Austriji da odobre njihovo izručenje", kaže Bruno Vekarić, portparol Tužilaštva. Vekarić veruje da se u slučaju Egner možemo nadati izručenju. „Nažalost, protok vremena je velika opasnost u ovakvim slučajevima. Takođe, mi kao državna ustanova možemo trošiti sredstva samo na one slučajeve u kojima to ima smisla, tj. kada možemo nekog i uhapsiti, procesuirati."
Za šta je Alojziju Stepincu tačno suđeno: za saučesništvo u ustaškim zločinima ili zbog poslanice iz 1945. godine koja je pokazala da rimokatolička crkva nikada neće prihvatiti komunistički režim u Jugoslaviji?

NEDOSTATAK STRATEGIJE

Ali, šta je sa drugim ustanovama? Savo Štrbac iz Dokumentacionog centra „Veritas" zahvalan je Srbiji na pomoći, ali ističe da su mnogi koraci u istraživanju zločina poslednjih ratova propušteni i da je previše vremena izgubljeno.
„Mi smo tek 2001. godine postali partneri države", kaže Štrbac. „Koliko je teško istraživati ratne zločine vidi se i na poslednjim ratovima. U Hrvatskoj, čime se mi bavimo, postoje 673 grobna mesta ubijenih Srba. Ekshumacije idu traljavo, nemamo sredstva za taj posao, a Državnu komisiju u Hrvatskoj zaduženu za to vodi pravi ekspert za odlaganja! Vremenom se gubi materijal i sve je teže dokazati. 'Veritas' je uvek išao na pritisak stranaca na Hrvatsku. Upravo su mi stranci rekli da nam treba daleko agresivnija diplomatija da bi se ovi zločini istražili. Što se tiče starih zločina, mislim da je Hrvatska skočila sebi u usta sa tužbom protiv Srbije, jer je Jeremićeva kontratužba puna informacija o genocidu koji su sprovodile ustaše, kao i o svemu što se događalo tokom poslednjeg rata u Hrvatskoj."

Štrbac ističe da je svakako najbolnije i najopasnije to što i unutar Srbije ima poništavanja srpskih žrtava. „Tragični poklonici tog mišljenja ne samo da legitimiziraju sve greške stranih sila odgovornih i za krvavi raspad druge Jugoslavije, već i patologiziraju situaciju ovde. Bez priznanja onih 3.000 srpskih žrtava iz okoline Srebrenice, teško se može očekivati saučešće za muslimanske žrtve u tom gradu koje su potom usledile", kaže Nakarada. Ili, bez tačnog idenitifikovanja i brojanja žrtava u bilo kom ratnom sukobu, i pravednog kažnjavanja svih počinioca zločina, nema ozbiljne konsolidacije društva i suočavanja sa svojom odgovornošću za počinjene užase.
Svi naši sagovornici slažu se u tome da mi olako prelazimo preko svojih žrtava i da državi nedostaje strategija i za ovo važno pitanje. Ozbiljan odnos svake države prema ratnim zločinima daje joj kredit u svakom drugom pitanju, pre ili kasnije.

Jer, prošlost ipak, da parafraziramo Nadeždu Mandeljštam, uvek vaskrsava. To nam se, baš, i desilo: početak raspada te države dočekali smo sa nerešenim mnogim pitanjima istorije, pa i ovim. U bespoštednom građanskom ratu, čiji su koreni bili između ostalog i u strahotama prethodnog rata, za naše se žrtve nije čulo. Cinizam utemeljen u onome što bi politikolozi nazvali „politički korektnim fašizmom" ili ne, tek, postali smo deo „genocidnih naroda". „Srebrenicu pre Srebrenice" niko od međunarodno važnih faktora nije hteo da prizna, a o daleko starijim žrtvama da i ne govorimo. Tako je zacementiran onaj mozaik balkanskih odnosa koji bi nas mogao odvesti u nove krize. O drugom stradanju žrtava da i ne govorimo.

http://www.akter.co.rs/index.php/politikaprint/1996-nemar-i-nebriga-za-sopstvene-rtve.html

POŠTOVANJE PRAVA ILI GLOBALNA KOSOVIZACIJA

Živadin Jovanović, predsednik Beogradskog foruma za svet ravnopravnih

                       

               POŠTOVANJE PRAVA ILI GLOBALNA KOSOVIZACIJA

                               Odgovori na pitanja nedeljnika "Objektiv"

 

1.Da li je moguće da sud u Hagu donese takvo mišljenje koje će svaka strana moći da tumači na svoj način?

 

Odgovor: Takva mogućnost nije isključena, ali ne mora biti jedina. U mnogim međunarodnim institucijama, uključujući sistem UN, s početkom 90-tih godina odomaćilo se "rešavanje" problema primenom metoda "konstruktivnih nejasnoća" (constructive ambiguities). Kada se dve strane sučele sa nepremostivim razlikama onda oni koji odlučuju formalno prihvate stavove i očekivanja jedne i druge strane. Tako se u kritičnom momentu, prevazidje sukob različitih stavova, s tim što prava odluka dolazi tek u fazi tumačenja prihvacenog dokumenta. SAD su inaugurisale ovaj stil po okončanju hladnog rata jer su kao jedina super sila bile sigurne da će njihovo tumačenje biti odlučujuće.

Unipolarni svet je na zalasku, ali je multipolarnost process. U kojoj meri je Međunarodni sud pravde nezavistan i otporan na uticaje karakteristične za protekle dve decenije, videće se u mišljenju povodom inicijative Srbije.

 

2.Može li se očekitvati da će sudije glasati u skladu sa političkim stavovima zemalja iz koje dolaze?

 

Odgovor: Taj uticaj postoji ali ne u svakom slučaju biti prisutan, niti je jednosmeran. Nacelno, može biti u prilog, ili protiv očekivanja jedne od strana. Vlade zemalja vodecih članica NATO pakta imaju veliki interes da mišljenje Suda bude u prilog opravdavanja jednostrane secesije Kosmeta jer je to njihovo čedo. To bi ujedno bilo u prilog odbrane njihovih stečenih pozicija (stacioniranje vojnih snaga na Balkanu, kontrola naftnih i gasnih tokova, okruživanje Rusije) i opravdanje agresije na Srbiju (SRJ) 1999. Međutim, ni sve vlade NATO zemalja nisu za opravdavanje jednostrne secesije jer se boje bauka "kosovizacije" Evrope i drugih kontinenata. Rusija, Kina, Indija, Indonezija, Brazil, JAR, Egipat, ogromna većina zemalja Azije, Afrike i Južne Amerike podržavaju stavove Srbije i poštovanje međunarodnog prava. One su protiv svake secesije ne samo zbog principa, već zbog interesa zaštite sopstvenog suvereniteta i teritorijalnog integriteta. Uticaj tih zemalja u međunarodnim odnosima, uključujući  institucije UN, nije beznačajan i ubrzano raste.

4.Da li se posle mišljenja Međunarodnog suda pravde može očekivati reverzibilni proces vezano za priznavanje Kosova i Metohije, tj. da zemlje koje su već priznale pokrajnu tu odluku povuku?

 

Odgovor: Za početak biće dovoljno da mišljenje Suda oslabi pritiske i ucene, da doprinese zamrzavanju daljeg priznavanja, konsolidovanju i učvršćivanju pozicija Srbije.

 

5.Kakve sve mogu biti pravne posledice presude iz Haga?

 

Odgovor: Teško je očekivati direktne pravne posledice, jer Sud ne donosi pravno obavezujuću odluku, već daje savetodavno mišljenje. To mišljenje imaće svoju težinu i uticaj, pre svega, na buduće stavove organa UN, a zatim i na stavove članica UN kako prema problemu Kosova i Metohije, tako i prema sličnim problemima drugde u svetu. Ukoliko Sud svojim mišljenjem bude uvažio principe međunarodnog prava sadržane u Povelji UN i Završnom dokumentu OEBS, dakle ako ispoštuje princip suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije kao osnivača i članice tih međunarodnih organizacija i potpisnika dokumenata koji čine temelj međunarodnih odnosa, onda Priština ne može imati nikakve šanse za prijem u te organizacije, ne može se nadati novim priznavanjima pa bi joj ostalo jedino da prihvati prave pregovore o statusu Pokrajine.

 

6.Da li je prihvatljivo da predsednik Međunarodnog suda pravde unpared iznosi stav da mišljenje tog suda vezano za Kosovo i Metohiju neće biti "jednosmerno"?

 

Odgovor: Predsednik Suda nije inokosni organ. I da jeste morao bi da sprovede i ispoštuje proceduru utvrđenu Statutom, a ne da u javnosti komentariše bilo koji aspect odluke koja tek treba da se donese. Izjava gospodina Hisashi Owade je još jedan simptomatičan presedan uzurpacije prava važne institucije Ujedinjenih nacija. Prejudicirajući, makar i delom, ishod sudskog postupka, Predsednik Suda je prekršio Statut i naneo štetu ugledu Suda. Ostaje za analizu pitanje – zašto je Predsednik Međunarodnog suda pravde bio prinuđen da "istrčava pred rudu"? Pgotovu, ako su "kola" bila na ravnom terenu.

Bilo je ovih dana i drugih "spinovanja" javnosti. Tako je, pored ostlog, lansirana teza da jednostrano odcepljenje, iako u principu nije dopušteno, može biti, prihvaćeno, ukoliko je neka manjina bila izložena masovnom nasilju aparata centralne vlasti. Sa sličnim "obrazloženjem" pre 10 godina NATO je izvršio agresiju na Srbiju čije se tragične posledice i dalje osećaju. Sada se, gotovo, ista "argumentacija" potura  javnosti uoči početka rasprave pred Sudom pravde. O čemu to govori ako ne o kontinuitetu jedne destruktivne politike. A vredi, baš sada, podsetiti da postoji više pravnosnažnih odluka nemačkih sudova kojima se nedvosmisleno potvrđuje da 90-tih godina nije bilo organizovanog, masovnog nasilja Srbije (SRJ) nad albanskom nacionalnom manjinom na Kosovu i Metohiji. I na pismo gospodina Dietmara Hartviga, šefa misije EU (ECMM) na Kosovu i Metohiji nemačkom kancelaru Angeli Merkel od 26. oktobra 2007. u kome, pored ostalog, navodi:

"U periodu od kraja novembra 1998. pa do evakuacije neposredno pre izbijanja rata ni u jednom izveštaju nije prijavljen veći ili planirni zločin od strane Srba nad Albancima, niti se pominje genocid ili zločin sličan genocidu… Naprotiv, u svojim izveštajima sam stalno isticao da srpski organi bezbednosti i reda pokazuju zadivljujuću suzdržanost i disciplinu uprkos sve brojnijim napadima UCK/KLA na izvršne organe vlasti Srbije. To je bio jasan i stalno istican cilj Srpske administracije, tj. da se što je moguce preciznije ispoštuju odredbe sporazuma Milošević – Holbruk. Kako se međunarodnoj zajednici ne bi pružio povod za intervenciju… U tom periodu postojala su značajna iskrivljenja između onoga što su misije sa Kosova (KDOM) a delimično i ambasade javljale svojim vladama i onoga što su one dalje saopštavale svojim medijima, javnosti. Ova diskrepanca se mogla shvatiti samo kao DEP JEDNE DUGOROČNE PRIPREME RATA PROTIV  JUGOSLAVIJE. Jer, sve do mog napuštanja Kosova nije bilo ničega od onog što su tvrdili mediji, a ne manje intenzivno i političari. Isto tako sve DO 20. MARTA 1999. NIJE POSTOJAO NIKAKAV POVOD DA SE VOJNO INTERVENIŠE, pa su mere međunarodne zajednice koje su nakon toga usledile nepravedne". I dalje:

"Kolektivno ponašanje članica EU pre i posle izbijanja rata izaziva po prirodi stvari  veliku zabrinutost, jer je UBIJENA ISTINA A EU JE IZGUBILA POVERENJE" (sva podvlačenja, ž.j.). Sve ovo je poznato Vladi Srbije i pravnom timu. Nadajmo se da će dobro iskoristiti.

 

7.Ukoliko je odluka Međunarodnog suda pravde samo savetodavna i neobavezujuća kakav će benefit imati Srbija od takve odluke?

 

Odgovor: Zavisi od sadržine odluke, odnosno, mišljenja. Ukoliko Sud ostane privržen pravu i Povelji UN kao svom osnivačkom aktu, što je očekivanje i životni interes Srbije i preko dve trećine čovečanstva, biće to od ogromne koristi za sve, a pre svega za mir, stabilnost i napredak. Nije preterano reći da se na odnosu Suda prema pitanju ilegalne nezavisnosti Kosova i Metohije prelama budućnost svetskog pravnog poretka i globalnih odnosa. Da će Kosovo i Metohija biti presedan to najbolje znaju oni koji najglasnije tvrde suprotno. Od mišljenja Suda zavisi kakav – presedan za pravdu, mir i napredak, ili za nestabilnost i konflikte.

 

26.11.2009.

 

 

S poštovanjem,

 

Živadin Jovanović

Predsednik Beogradskog foruma za svet ravnopravnih

011 26 44 239

www.beoforum.rs

 

Pojedeno 37 milijardi evra

Pojedeno 37 milijardi evra

 

DA je Srbija sav novac koji je u zemlju ušao posle petooktobarskih promena uložila u kapitalne projekte, na primer u izgradnju saobraćajne infrastrukture, danas bismo se vozili na gotovo 5.000 kilometara novih autoputeva. Od donacija koje idu preko Narodne banke Srbije, ino kredita, privatizacije i direktnih stranih investicija od 2000. do danas u našu zemlju slilo se neverovatnih 37 milijardi evra! Po gruboj računici, za taj novac može da se izgradi čak 308 "mostova-žirafa" (vrednost mosta koji je počeo da se gradi preko Ade ciganlije procenjena je na 120 miliona evra). Da je bar 10 milijardi evra uloženo u železnicu, Srbijom bi danas krstarili vozovi brzinom od 200 na sat. Za 37 milijardi evra mogli smo da imamo i više od 30 linija metroa u Beogradu. Drumski i železnički Koridor 10, kao i beogradski metro, upravo su tri prioriteta koja je postavio i Nacionalni savet za infrastrukturu. Vlast je još jednom obećala građanima da će ovoga puta zaista prionuti na posao i konačno završiti projekte koji su stari i po nekoliko decenija. Ako nijedan kapitalni projekat nije priveden kraju od para koje su ušle u Srbiju u proteklih osam godina, gde su milijarde završile? Ekonomisti sa kojima su "Novosti" razgovarale, na ovo pitanje daju isti odgovor: sve je otišlo u potrošnju! - Novac je najvećim delom utrošila država, plasirajući ga u penzije, velika socijalna davanja, konstantna povećanja plata proteklih godina, a koja nisu bila u skladu sa privrednim rastom - kaže ekonomista Danijel Cvjetićanin. - Zato smo danas, i bez ekonomske krize, u velikom problemu. Novac je mogao pametnije da se iskoristi. Svaki evro trebalo je da ide samo u dva pravca - u saobraćajnu infrastrukturu i energetiku. Umesto toga, neracionalno smo trošili, zbog čega deficit od 2000. vrtoglavo raste i već je dostigao 11 milijardi dolara. Prof. Cvjetićanin kao dobar primer navodi Hrvatsku. Naime, naše komšije su se, kao i mi, poprilično zadužile - oko 30 milijardi evra. Ali, polovinu tog novca uložili su u - puteve! Dok su Hrvati gradili i nove saobraćajnice, Srbija je uglavnom "krpila rupe". Zajmovi evropskih banaka, kao i Svetske banke, odlazili su u proteklih osam godina mahom na obnovu postojeće putne mreže, koja je bila u očajnom stanju. Izgrađena je samo leva traka autoputa Novi Sad - Beograd, jer novi most kod Beške nije završen. Za ovu deonicu Koridora 10 - izgradnja leve trake, obnova postojeće i novi most preko Dunava - evropske banke pozajmile su nam 192 miliona evra. Krajem prošle godine kompletirana je i obilaznica oko Beograda od Dobanovaca do Orlovače. I tu bi mogla da se stavi tačka na kapitalne projekte. Takođe, iz kredita međunarodnih finansijskih institucija srpski putari dobili su i 226 miliona evra za obnovu najvažnijih saobraćajnica. Pre svega, Koridora 10, Ibarske magistrale, puta koji preko Zlatibora povezuje Srbiju i Crnu Goru, sanaciju 29 crnih tačaka... Železnice Srbije kreditima i donacijama "popunile" su kasu sa oko 340 miliona evra. Od tog novca remontovano je skoro 100 km pruga, šest tunela, 19 mostova, modernizovano je 38 elektrolokomotiva, nabavljene mašine za održavanje pruga, dok je za socijalni program otišlo 10 miliona evra. Nabavljeno je i 770 novih teretnih vagona... Evropska agencija za rekonstrukciju dala je donaciju od 2,5 miliona evra za rekonstrukciju zajedničke srpsko-bugarske stanice Dimitrovgrad, čime je znatno skraćeno vreme zadržavanja vozova na granici. Prema podacima koje je "Novostima" dostavila Narodna banka Srbije, bar što se tiče para iz kredita, država ih je potrošila i na programe za reformu privrede i jačanje platne i makroekonomske pozicije zemlje, rekonstrukciju elektromreže, lokalnu samoupravu, razvoj malih i srednjih preduzeća, rekonstrukciju škola, bolnica, carinske uprave, sanaciju poplavljenih područja, klizišta, izgradnju stanova za socijalno ugrožene kategorije stanovništva, reformu penzijskog sistema... Sve to, tvrde ekonomisti, samo je mali deo od 37 milijardi evra koliko je ušlo u Srbiju. Naši sagovornici kažu da će, bar u bliskoj budućnosti, biti teško utvrditi na šta je ostatak para potrošen. - Od 2000. godine nije urađena nijedna revizija budžeta, tako da mi ne znamo ni koliko je država prihodovala niti gde je novac odlazio - kaže prof. Cvjetićanin. - Veliki deo sigurno je utrošen i na kampanje i izbore, kojih je u proteklih osam godina bilo na pretek. Veliki prihod Srbija je imala i od prodaje društvenih preduzeća. Prema evidenciji Agencije za privatizaciju, do novembra 2008. prodato je 1.763 firmi i inkasirano 2,3 milijarde evra. U ovu cifru nisu uključeni prihodi ostvareni prodajom na tržištu kapitala iz stečaja. Još oko 800 preduzeća čeka na privatizaciju, ali je teško proceniti koliko može da se inkasira od prodaje ovih preduzeća. Prof. Jovan Ranković, ekonomista, kaže da je sav novac od privatizacije otišao u republičku kasu, gde mu se "gubi svaki trag": - To je loš potez države, jer taj novac je morao da bude iskorišćen za pokretanje privrede. Umesto toga, on je trošen za druge namene, a gubici su se akumulirali. Tako danas samo privreda duguje 18 milijardi evra. I država je u velikom "minusu", a više nema šta da proda kako bi zapušila rupe. KREDITI: I PRIVATNI SEKTOR Od 2000. do kraja novembra 2008. po osnovu dugoročnih inostranih kredita ukupno je povučeno 20,98 milijardi evra, tvrde u Narodnoj banci. Od ovog iznosa na korišćenje inokredita javnog sektora otišlo je 3,22 milijarde, od čega je država koristila 2,72 milijarde. U privatnom sektoru iskorišćeno je oko 17,76 milijardi evra (4,27 milijardi evra koristile su domaće banke, a 13,49 milijardi preduzeća).   NOVAC OD "MOBTELA" PRODAJOM "Mobtela" Srbija je zaradila 1,5 milijardi evra. Tim novcem trebalo je da se finansiraju projekti iz Nacionalnog investicionog plana, koji je te, 2006. godine, i osmišljen. Međutim, pare su se slile u republički budžet pa su planirani kapitalni projekti uglavnom bili uskraćeni za obećane finansije. Koridor 10 bio je prvi na listi prioriteta, ali se osim obilaznice oko Beograda malo toga iz NIP uradilo. U 2006. godini iz NIP je potrošeno nešto više od devet milijardi dinara. Rekordna je bila 2007, kada je na projekte NIP otišlo više od 39 milijardi dinara, dok je lane potrošeno 77,66 odsto predviđenih sredstava - blizu 24 milijarde dinara. Novac iz NIP trošio se uglavnom na saobraćajnu i komunalnu infrastrukturu, gasifikaciju, formiranje industrijskih zona i parkova, turizam, remontovani su i vojni avioni, obnovljeni domovi zdravlja, bolnice, škole... DOBAR PRIMER: NAPREDUJU RADOVI NA MOSTU PREKO DUNAVA BEŠKA DO KRAJA GODINE Uprkos niskim temperaturama, nesmetano se odvijaju radovi na novom mostu preko Dunava kod Beške. Ministar Milutin Mrkonjić obišao je u subotu gradilište, gde je do sada pobodeno 250 šipova ukupne dužine osam kilometara, ugrađeno 15.000 kubika betona i završeno deset stubova. Neimari obećavaju da će do kraja godine novi most biti pušten u saobraćaj, a četiri meseca kasnije zablistaće i stari, čija je sanacija takođe poverena konzorcijumu austrijske "Alpine" i nemačkog DSD. - Plan Vlade Srbije je da do maja naredne godine bude završena i leva traka autoputa od Horgoša do Novog Sada, čime će severni krak Koridora 10 biti kompletiran - istakao je Mrkonjić. - Ta deonica bila je deo koncesije Horgoš - Požega. Sa koncesionarima "Alpinom" i "Porom" do kraja meseca biće postignut dogovor o spornim pitanjima vezanim za raskid ugovora, preuzećemo projektnu dokumentaciju i država će sama graditi. Sredinom godine očekujemo i potpisivanje ugovora sa međunarodnim finansijskim institucijama o kreditu za Koridor 10. Nijedan dogovoreni zajam za najvažniji pravac u Srbiji uprkos krizi nije stopiran. A dok novac ne pristigne, izgradnju će finansirati država. Po rečima Zorana Kostića, tehničkog direktora "Alpine", trenutno je na gradilištu kod Beške angažovano više od 120 radnika. Glavni podizvođač je srpska "Mostogradnja". (T. S.)   Izvor: Novosti, 11.01.2009.

 

[ Nazad ]

http://via-vita.org.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=149&Itemid=58