Истина и помирење на ex-YU просторима
Мрачне игре око Сребренице

 

Александар Павић

понедељак, 18. јануар 2010.

Каква је то „резолуција о Сребреници", где тачно пише да је то „наша обавеза" и како тачно та „обавезна" резолуција треба да гласи, председник Србије Борис Тадић у својим обраћањима на ту тему још није изричито рекао. Злослутна су, међутим, бар два наговештаја: 1) Тадић је изабрао Телевизију Републике Српске да своју намеру саопшти целокупној српској јавности, и то дан после Св. Архиђакона Стефана, славе Републике Српске и 2) следећег дана, на ударном Другом дневнику РТС, док је спикер говорио о страначким реакцијама на Тадићеву најаву, иза њега је стајао велики број, „8372...". Први моменат је злокобан јер је дошао као хладан туш на прославу Републике Српске, и то у моменту када је српски ентитет у Дејтонској Босни и Херцеговини под највећим међународним притиском у својој историји. Као дипломирани психолог, председник Србије је морао да зна колико његова најава, баш у то време и тим поводом, може да деморалише и становништво и руководство Републике Српске које, осим Србије – и, још увек у мањем обиму, Русије – нема истинског ослонца у свету. Уз то, сви у Републици Српској су свесни да извештај Комисије за испитивање догађаја у Сребреници, донет 2004. под притиском Педи Ешдауна (који је, према сведочењу француског пуковника Патрика Бариоа у Хагу, „издиктирао извештај Комисије", која, ипак, нигде није признала постојање „геноцида"), не да није донео Републици Српској ништа добро, нити примакао становнике Босне и Херцеговине некаквом помирењу, већ је само интензивирао хистеричне позиве Хариса Силајџића и сличних да се „геноцидни ентитет" укине. Дакле, морамо закључити да је, као професионални психолог, Тадић знао ефекат оваквог свог наступа, и да је то свесно урадио, управо са поменутом сврхом (овде би му једини изговор могао бити ако му је у главу ударила недавно примљена вакцина против новог грипа, на начин како је ударила Министра здравља, Томицу Милосављевића, који се неконтролисано клиберио пред камерама Другог дневника РТС после пелцовања крајем прошле године).  Други моменат је, пак, злокобан јер је реч о бројки која стоји на споменику у „Меморијалном центру" у Сребреници, којег је 20. септембра 2003. отворио познати борац за истину, бивши председник САД Бил Клинтон. Број „8372" представља, према наводима Федералне комисије за нестале особе БиХ, број „несталих жртава геноцида на подручју Регије Сребреница". Већ ова квалификација представља бесмислицу јер, како се може знати да ли је неко „жртва геноцида" без форензичког налаза који, опет, није могућ ако је жртва „нестала"? А три тачке иза бројке нису штампарска грешка: оне треба да сведоче о томе да, како пише на споменику, тај број „није коначан". Злокобно је то што се ова, ничим доказана, потпуно произвољна бројка некритички нуди гледаоцима најгледаније информативне емисије у Србији. Водитељ дневника се чак није ни осврнуо на њу, што треба да сугерише да је неупитна. А није. Заправо је изузетно упитна, што би требало да зна, ако не сваки боље информисан грађанин Србије, а онда свакако сваки уредник, водитељ, па и радник државног информативног програма. Дакле, знали су, и свесно су ту бројку некритички сервирали вишемилионском аудиторијуму, који управо од Медијског јавног сервиса зависи за већину својих информација.  Ова два момента веома личе на оно што се у стручним, махом војно-обавештајним, круговима назива „САЈОП" (PSYOP), што је скраћеница за „психолошке операције" (Psychological Operations). Кратка дефиниција са једног америчког сајта посвећеног овом аспекту ратовања гласи: „Психолошке операције или САЈОП су планиране операције за преношење одабраних информација и показатеља публикама, ради утицања на њихове емоције, мотиве, објективно резоновање и, напокон, понашање организација, група и појединаца. Коришћено у свим видовима ратовања, то је оружје чија је делотворност ограничена само довитљивошћу команданта који их користи." Српска јавност, можда боље од и једне у свету, може да наведе и конкретне примере САЈОП-а: извештавање о „гранатирању" реда за хлеб у улици Васе Мискина у Сарајеву (коришћено као повод за увођење међународних санкција СР Југославији 1992.), наводи о „десетинама хиљада" силованих муслиманки од стране „српских снага у Босни" (коришћено као средство сатанизације која би оправдала одржавање и додатно стезање санкција), извештавања о „српским гранатирањима" сарајевске пијаце Маркале (коришћена као повод за НАТО-бомбардовања Републике Српске 1994. и 1995.), извештавање о „масакру" у Рачку (коришћено као повод за почетак НАТО-бомбардовања СР Југославије 1999.). У свим овим случајевима „пренесене су одабране информације ради утицаја на емоције и објективно резоновање" – овог пута светског јавног мњења, које је требало да, без претходног, дефинитивног утврђивања истине, подржи агресивни војни ангажман западних војних снага у бившој Југославији.  Што се тиче догађања у Сребреници у јулу 1995, са разлогом се може рећи да је њихово тумачење од стране западних влада и мас-медија такође коришћено као САЈОП. И то су прозрели многи независни посматрачи из самог исходишта сребреничког САЈОП-а. На пример, Едвард Херман, професор на једном од најбољих светских универзитета, Универзитету Пенсилваније (САД), је 2005. написао: „'Сребренички масакр' представља највећи тријумф пропаганде у балканским ратовима... То је симбол српског зла и муслиманског статуса жртве, као и праведности западног растурања Југославије и интервенције на више нивоа, укључујући и бомбардовање и колонијалну окупацију Босне и Херцеговине и Косова." Стела Џатрас је, пишући за амерички антиратни сајт „Antiwar", прозрела игру још 2000. године: „Сребреница једнако је холокауст. Сребреница једнако је геноцид. Сребреница једнако је етничко чишћење. И, пошто се сада дискредитују тврдње о масовним гробницама и геноциду на Косову, постоји ли бољи начин да се настави с демонизацијом Срба него да се амерички народ подсећа на Сребреницу? Јер има још незавршеног посла у распарчавању Југославије, путем ампутације Црне Горе, Санџака и Војводине. Звер Новог светског поретка неће бити задовољна док не напуни желудац, а то захтева да амерички народ прихвати следећу интервенцију НАТО пакта на Балкану." Тара Мекормак са лондонског Вестминстерског универзитета је у енглеском часопису „Spiked" 2005. написала: „Од Косова 1999. до Конга 2005, Сребреница се истиче као коначни доказ да је Запад морално обавезан да војно интервенише у конфликтним ситуацијама. Џек Строу (тадашњи британски министар спољних послова, прим. аут.) је правдао западну интервенцију у Македонији 2001. користећи Сребреницу као пример шта се дешава када се Запад устручава да интервенише. Либерални коментатор Дејвид Аронович је употребио исти аргумент да би оправдао своју подршку војној акцији у Ираку. Говорећи о убиству 60 конгоанских војника од стране војника УН, генерал УН Патрик Камерт је износио аргументе у корист снажне војне интервенције, због 'лекција из Сребренице, Сомалије и Руанде."  Читајући ове наводе, може се, нажалост, доћи до закључка да нас наши главни државни медији припремају за резолуцију о Сребреници користећи непријатељски САЈОП – који ми сви, путем ТВ претплате, још и спонзоришемо. Али то је наговештено у Њујорк тајмсу још 9. маја 1999. („Шта је потребно да се Србија очисти?"), у јеку НАТО-бомбардовања, када је Соња Бисерко понудила следећи рецепт за Србију: „Подизање оптужнице против Милошевића од стране Хашког трибунала. Војни пораз Србије и демилитаризација земље. Суђења којима је дат висок публицитет, која ће натерати Србе да се суоче са дивљаштвом почињеним у њихово име. Западно преузимање мас-медија, уз строгу забрану ширења екстремног српског национализма." (Истини за вољу, Соња Бисерко је уз ово тражила и „Маршалов план за Балкан". И то је, за дивно чудо, једино са списка жеља што није испуњено.) Дакле, јасно је да оваква медијска припрема – илити „спиновање" – не обећава ништа добро. Као ни Тадићеве речи из интервјуа за „Политику" од 13. јануара 2010: „Морамо покретати иницијативе које мењају стварност у позитивном смеру." Овде треба рећи да је Тадић тај који је већ почео да „мења стварност" својом тврдњом да је доношење некакве резолуције о Сребреници „наша обавеза" – што апсолутно, ни у једном смислу није тачно. Таква „обавеза" не постоји ни у пресуде Међународног суда правде, ни у једном другом акту. То је, изгледа, Тадићева обавеза према неком, али он нема право да је преузима у име свих.  Али Борис Тадић би морао да зна и у ком правцу неки други желе да „мењају стварност" када је реч о Србији. На пример, неизбежна Дорис Пак, шеф Делегације ЕП за односе са Југоисточном Европом, која је испред европских народних партија усаглашавала текст резолуције којим је Европски парламент у јануару 2009, на предлог Јелка Кацина, означио 11. јули као „дан сећања на Сребреницу". Ево какву стварност за Србију жели овај поносни носилац хрватског Реда Звонимира и почасног доктората Универзитета у, иначе, изузетно толерантном и мултиетничком Задру: „Напомињем да ова резолуција није направљена против Срба, али као Немица могу да разумем да Срби осећају кривицу због онога што се десило у Сребреници. Нису сви Срби у БиХ одговорни за злочин, али сви имају заједничку прошлост своје нације, као што је и Немци имају." Дакле, Срби треба да постану Немци – али само у „заједничкој прошлости" која је, разуме се, обележена злочином, тј. „геноцидом". Да ли грађани Србије желе овакву „стварност"? Да ли је то та нова „стварност" за коју Тадић жели да „преузме одговорност", у име целе нације? Тадић је аудиторијуму у Републици Српској и Србији рекао да „политика која је одговорна не значи да увек мора да повлађује хтењима и осећањима грађана". Шта ћемо, међутим, ако ти исти грађани желе да им се „повлађује" у само једној ствари изнад свега – у истини?  У смислу таквог „повлађивања", погледајмо, у кратким цртама, како би изгледао САЈОП који не би био непријатељски као што је садашњи Тадићев и Јасеров (скраћеница за „Јавни сервис"), који би на прави начин припремио српско јавно мњење за евентуално доношење неке резолуције о Сребреници. С тим, наравно, што би, ако не као припадницима православно-византијске традиције а оно бар као једним од већих жртава савременог САЈОП-а (наравно, ипак мањих од оних у Ираку и Авганистану), нама требало да буде испод части да користимо његове манипулативне технике. Рецимо, дакле, да би се наша техника могла звати, на пример, Операција истине – ОПИС. Једноставно оружје, са одговарајућим именом, и још једноставнијом применом. Погледајмо.  Дакле, како би било кад би се, у склопу нашет ОПИС-а, на Медијском јавном сервису, рецимо, на ударном Другом дневнику, гледалишту за почетак саопштила ноторна истина да је једини судски утврђени непосредни извршилац злочина у Сребреници у јулу 1995. – један Хрват из Босне (прецизније, из околине Тузле)? Реч је, наравно, о Дражену Ердемовићу, који је, у замену за своја конфузна, контрадикторна сведочења, на којима је заснована целокупна „званична верзија" злочина у Сребреници, и „признање" да је учествовао у стрељању „између 70 и 100 људи" (без могућности да га и један адвокат унакрсно испита, пошто га је Хашки трибунал на време прогласио „ментално нестабилним"), осуђен на укупно пет година затвора, а пуштен после три и по. Када би се ова фрапантна, али крајње једноставна истина саопштила српском јавном мњењу од стране државне телевизије – каква би била реакција аудиторијума, тј. већине бирачког тела, и какав би био његов однос према усвајању некакве резолуције о Сребреници? Да ли би српско јавно мњење прогутало „обавезу" да Србија „прихвата одговорност" за злочине једног босанског Хрвата, и то почињене на територији друге државе, под не зна се чијом командом (јер, ланац команде 10. диверзантског одреда, којем је Ердемовић припадао – и то, ако је веровати, после ангажмана у ХВО и Армији БиХ – никад и нигде није непобитно утврђен)? Јер, не заборавимо – а лако је заборавити, услед непрестаног, деценијског сребреничког САЈОП-а – да је Ратко Младић још увек само оптужен, и да никаква његова кривица није доказана, и да сам Ердемовић, у свим својим сведочењима, није успео да генерала Младића непосредно повеже са злочином којег је сам признао да је починио. Да ли је то та „заједничка прошлост нације" коју Дорис Пак жели да нам наметне – у коју треба да уградимо једног босанског Хрвата, осведоченог злочинца? И не би ли било логичније да Дорис Пак ову „заједничко прошлост" понуди, на пример, баш Задру, градићу који ју је већ толико задужио и који се својим хрватством – а и тековинама Другог светског рата у Хрватској – толико поноси?  Када би се ствар овако представила, многима би вероватно пало на памет да би текст резолуције једноставно могао да гласи: „Осуђујемо чињеницу да је један босански Хрват побио толике муслимане у Сребреници." Неким, пак, другим гледаоцима Медијског јавног сервиса би вероватно пало на памет и следеће питање: да ли је могуће да се за ово председник Србије извињавао у Сребреници? А некима би сигурно пала на памет и следећа констатација: нису чак могли да нађу ни једног Србина као непосредног извршиоца, већ су морали да употребе једног Хрвата. Затим би могле да уследе и неке генерализације, које би евоцирале непријатна подсећања на Други светски рат, што би, разуме се, нарушило „братство и јединство наших народа и народности", које, изгледа, ЕУ, која из историје очигледно ништа није научила, настоји да нам наметне. Али – то је цена истине. И то је једино оно за шта наши политичари треба да буду „спремни да ризикују", како рече председник у свом телевизијском обраћању, када нешто раде у опште име.  Наравно, Ердемовић представља само један мали део истине која се систематски крије од српске јавности како би јој се наметнула „нова стварност". Постоје многе истине, који су изговорили још неки храбри странци, које наше гледалиште изгледа, ипак, још увек „нема право да зна". А можда није ни чудо, с обзиром да се мишљење странаца овде толико цени. Не би ли било занимљиво на Медијском јавном сервису интервјуисати, на пример баш у Другом дневнику, и Филипа Корвина, највишег званичника УН у БиХ у лето 1995. (Координатора за цивилна питања и Делегата Специјалног изасланика Генералног секретара УН), који је неколико пута (последњи пут у интервјуу немачком „Јунге велту" од 31.7.2008.) јавно изнео тврдњу да је у Сребреници у лето убијено „око 700" људи, додајући да „разлика између 700 и уобичајено наведених 8000 није бројчана – она је политичка". Не би ли било занимљиво упоредити његову тврдњу – наравно уживо – са сведочењем португалског официра Карлоса Мартинса Бранка, једног од главних УН-ових посматрача на терену у Сребреници током јула 1995, који је још 1998. написао: „Мало је сумње да је најмање 2000 босанских муслимана погинуло у борбама против боље обучене и боље вођене Војске Републике Српске/Војске босанских Срба. Ипак, остаје питање, КАДА је већина тих жртава пала? По анализи која следи, то је било пре коначног пада Сребренице: муслимани су пружили врло мали отпор у лето 1995." Са своје стране, Јосиф Бодански из Међународног удружења за стратешке студије у Вашингтону, међународно познати стручњак и саветник америчког Сената за тероризам, који је 2003. назвао (тадашњу) цифру од 7000 убијених у Сребреници "дезинформацијом", могао би уживо да понови и следећу своју тврдњу: "Сви независни форензички докази указују на број од неколико стотина муслиманских жртава, и то вероватно у нижим стотинама. Непрестано инсистирање на високом броју муслиманских жртава такође служи прикривању претходних убистава српских цивила у том граду од стране муслимана." А уз ове добре људе, гост у студију би могао да буде и патолог др Љубиша Симић, чије се најновије анализе форензичких података управо подударају са претходним тврдњама, помињући нешто мање од 2000 укупних жртава, од којих укупно 442 показују скоро непобитне карактеристике погубљења? Додајмо ту још и проф. др Жељка Вујадиновића, члана Комисије за испитивање догађаја у Сребреници, који би само могао да понови оно што је већ рекао, на пример о бројци „8372...": „За људе на списковима несталих у Сребреници никада није речено да су убијени и мртви, јер међу њима пронађени су и живи људи и они који су страдали у операцијама које су се десиле и прије 1995. године, као и оних који су касније умрли природном смрћу. За неке је утврђено да су промијенили идентитет и да живе на другим мјестима, други су издржавали казну за кривична дјела."   Ето како би могао – заправо морао! – да изгледа наш домаћи САЈОП, тј. ОПИС, за припрему јавног мњења у Србији за евентуално доношење резолуције о Сребреници И, као претплатници, имамо право да га захтевамо, како од медија, тако и од председника државе. Јер, ако је неко заборавио – а очигледно јесте – једна од кључних „европских вредности" је бескомпромисно трагање за истином. У том погледу, Европљанин на којег се сви позивају, Галилео, био је неумољив: „Ипак се окреће." А, у случају Сребренице, „ипак није онако како се тврди". А „наше право да знамо" је како је тачно било. И то је једино оно на шта председник Србије и Скупштина Србије у некој својој резолуцији имају право – и обавезу – да позову. На утврђивање праве истине о Сребреници. И то не само у јулу 1995.   (Печат, 15.1.2010.)

 http://www.pecatmagazin.com/2010/01/14/mracne-igre-oko-srebrenice/

Kad monstrumi „planiraju“

Kad monstrumi „planiraju"

 

Na godišnjem redovnom zasedanju Bilderberg klub atmosfera je bila prilično mračna jer za rešavanje svetske krize nisu pronađena dobra rešenja. Među članovima kluba paničan strah unose i sve brojnije prognoze da će u 2010 novi talas krize još jače udariti po njihovim milijardama, a članovi Bilderberg klub nisu naučili da gube. Stoga su u okviru ove „svetske elite" počele i aktivnosti koje je teško i zamisliti, a koje vam pod ovim oštrim naslovom predstavljam.

U mozaik koji se nazire treba ugraditi još četiri pet kockica kako bi se sasvim lepo videlo šta nam to takozvana svetska elita priprema. Pa da pokušam da vam to u što kraćoj formi predstavim. U pitanju je krajnje monstruozna ideja da se stanovništvo planetr mora prepoloviti, kako bi se mogla rešiti ekonomska kriza, globalno otopljavanje, i kako bi „svetska elita" zadržala svoju vodeću ulogu. Realizacija ovih planova su naglo ubrzani posle ekonomske krize u SAD a poslednje kockice mozaika postavljene su na tajnim dogovorima milijardera na Menhetnu u kući nobelovca Pola Nersa. Zašto baš na tom mestu, lako je zaključiti ako se zna da je Sir Paul Maxime Nurse predsednik Rokfelerovog univerziteta, i koordinatora zatvorenih projekata u sferi genetskog inženjeringa. Naime genetičari iz grupe Dr. Nersa imaju zadatak da pronađu mutirani virus ili neko laboratorijski stvoreno oboljenje koje će napadati genetsko čvorište, ali samo određene grupe ljudi.

Genetičari su dospeli do nivoa naučnih saznanja da pomoću DNK analiza mogu odrediti iz koje grupe ljudi, rase, naroda, nacije, podneblja… potiče neki čovek. To se radi na bazi različitih čvorišta u genetskoj rešetki i tako je moguće prema tipu genetskog čvorišta znati kojoj grupaciji ljudi pribada neko ljudsko biće. Pošto se sva naučna saznanja mogu koristiti za dobrobit čovečanstva, mogu se koristiti i za njegovo uništavanje. To je i najsavremeniji vid biološkog rata gde se neprijatelj napada virusima ili oboljenjima ali od koga vaši vojnici ne mogu oboleti. To je ujedno i najčistiji oblik neutralisanja protivnika u kome se ništa ne ruši, ne koristi nuklearno oružje sa teškim zagađenjem prostora…

S toga se predsednik Obama sve više zalaže za potpuno ukidanje nuklearnog oružja, jer nuklearno oružje poseduje, mnogo zemalja a gde SAD nemaju nikakvu tehnološku prednost. Americi bi sada odgovaralo da se potpuno ukloni nuklearno oružje, jer one imaju pripremljeno čistije a ubitačnije biološko oružje i na tom polju znatnu tehnološku prednost nad ostalim zemljama. To je i jedini način da SAD zadrže svoju vojnu dominaciju i lidersku poziciju u Svetu.

Ali da se vratimo gospodinu Nersu i njegovim uglednim gostima, milijarderuima. Britanski nedeljnik The Sunday Times je pisao da su 05. maja i neki dan ranije na Menhetnu, u kući Pola Nersa, održana dva vrlo važna sastanka. Bilo ih je u stvari četiri, i svi su održani u relativno kratkom vremenskom razmaku. Na sastancima su prisustvovali najbogatiji ljudi Amerike. Lično Dejvid Rokfeler, Bil Gejts, Voren Bafet, Majkl Blumberg (gradonačelnik Njujorka), medijski magnat Ted Tarner, najbogatija žena šou biznisa Amerike Opra Vinfri, ekspert za prljave poslove Džordž Soroš i još nekolicina ličnosti. Od svih tema koje su razmatrane na susretu glavna i u suštini jedina, bila je upravo problem „prenaseljenosti Zemlje". Diskusija je vođena iza dobro zatvorenih vrata jer „niko nije želeo da se učesnici susreta predstave medijima, kao nekakva alternativna vlada sveta". A naravno još manje da sazna kako „elita" razmatra pitanje prenaseljenosti planete i kako to „regulisati". Međutim, pogledi tih ljudi dobro su poznati. Karakteristične su i ranije izjave Teda Tarnera o tome, da su razlozi za globalno otopljavanje, zapravo, u prevelikom broju stanovništva planete (6,7 milijardi stanovnika). „Premnogo ima materijala", koji je neophodno smanjiti bar za trećinu i dovesti ga na maksimum 4 milijarde ljudi. To je jedini način da se izađe iz ekonomske krize i osigura visok životni standard za preostale na planeti. Meni lično je čudno da Tarner i na ovim tajnim sastancima nije zastupao svoju već poznatu tezu o „zlatnoj milijardi". Izgleda da je revidirao svoje stavove, da treba da „ispari" oko 5,7 milijardi stanovnika, da bi se došlo na tu „zlatnu milijardu" ljudi. Ovoga puta je bio znatno umereniji jer je stvar ušla u praktičnu realizaciju.

Prva kockica monstrumskog mozaika je postavljene. Američki milijarderi će baciti na sto ozbiljne pare kako bi Nersova grupa iz sfere genetskog inženjeringa napravila „genetski ključ" za eliminisanje, muslimana, Kineza, Indijaca, Slovena ili afričkih naroda…, već prema potrebama naručilaca. Pošto ove monstrumske ideje od velikom „smanjenju materijala" na planeti nisu od juče, već datiraju u poslednjih dvadesetak godina, na tom planu su izvršeni i brojni „eksperimenti". Tako pojavu ptičijeg gripa, pa sada i svinjskog, treba posmatrati samo kroz tu eksperimentalnu prizmu koja je trebala da pokaže mogućnost kontrole mutiranih virusa, i koliko brzo će velike zemlje moći da reše enigmu novog virusa stvarajući efikasan lek protivu njega. Osim toga ovi „eksperimenti" će vodećim svetskim farmaceutskim kompanijama, kroz lekove i vakcine doneti stotine milijardi dolara, kako bi prisutni na Menhetnu imali da Nersu za stvaranje „genetskog ključa" obezbede solidan budžet. Svi gosti kod Nersa imaju veliki kapital u farmaceutskoj industriji, pa kroz eksperimente treba uzeti pare da bi se Nersu bacile na sto. Ujedno svima njima se žuri, i stvari treba ubrzati jer finansijsko-privredna kriza preti da sve sruši te da vodeći igrači Bilderberg kluba ostanu bez jedine i glavne poluge a to je novac. Bez novca nema moći, a ni pozicije sa koje se mogu kreirati planetarni tokovi – koji povratno donose još veći novac.

Drugu kockicu treba da odradi predsednik Obama i da sa pozicije politike i vojne sile ometače programa „ubedi" da je program za „njihovo dobro", a da one koji u to ne veruju skloni sa puta Bilderberg kluba. Obamina uloga je vrlo delikatna. Treba kupiti vreme i u uslovima ekonomske krize pokušati da se privreda bar donekle stabilizuje. Sa Rusijom igrati ulogu mirotvorca, a Kinu nekako pridobiti za saveznika kako ne bi udarila po tankim američkim finansijama i nestabilnoj privredi. U isto vreme tvrdoglave treba uterati u jaram, sankcijama, pretnjama ali ako je moguće bez novih vojnih intervencija. Ako do vojne intervencije ipak dođe nju treba obavezno iskoristiti i za eksperimentalnu upotrebu novih biološki oružja, kao živi poligon, sa koga je moguće dobiti najpreciznije eksperimentalne podatke.

Nuklearno oružje danas za SAD predstavlja veliki problem, jer ga poseduje mnogo zemalja čime Ameriku čini veoma ranjivom. Zemlje koje bi bile napadnute novim genetski usmerenim biološkim oružjem, ako nisu u stanju da na udarce SAD uzvrate biološkim sredstvima, mogli bi upotrebiti nuklearnim oružjem. S toga svaki dalji opstanak nuklearnog oružja u Svetu za SAD je neodrživ. Isključivo kroz tu prizmu treba posmatrati i sve mirotvoračke predloge i aktivnosti Obame, na smanjenju nuklearnog potencijala pa sve do predloga o njegovom potpunom uklanjanju. Sad u nuklearnoj tehnologiji nemaju neku tehnološku prednost ali u biološko genetsko itekako.

Globalna „elita" i kapitalne odluke
Treću i ostale kockice monstrumskog mozaika postavlja Bilderberg klub, ali tako da sve ostalo bude uspostavljeno kroz neke zakonske forme ili kroz funkcije Svetskih organizacija pri UN. Svetska zdravstvena organizacija (WHO - World Health Organization), Svetske trgovinske organizacije (WTO - World Trade Organization), MMF (Međunarodnog monetarnog fonda). Stoga je od 14. do 17. maja 2009. u Grčkoj, na periferiji Atine odnosno malom poluostrvu Vuliagmeni u hotelu „Astir Palas" održano redovno zasedanje Bilderberg kluba za 2009 godinu, a koje se kao i uvek održava u povećanoj tajnosti. Mesto susreta obezbeđivali su brodovi obalske straže, specijalna grupa ronilaca, avioni F-16 i policijski helikopteri… Prema pisanju grčkog lista To Vima na zasedanju su učestvovali Dejvid Rokfeler, H. Kisindžer, kraljica Holandije Beatris, španska kraljica Sofija, belgijski nasledni princ Filip, ministar finansija SAD Timoti Gajtner, predsednik Svetske banke Robert Zelik, generalni direktor Svetske trgovinske organizacije (WTO) Paskal Lami, specijalni predstavnik SAD u Avganistanu i Pakistanu Ričard Holbruk, predsednik Evropske centralne banke Žan-Klod Triše, predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Borozo, šef MMF Dominik Stros-Kan, bivši predsednik Saveta za politiku odbrane SAD Ričard Perl, bivši šef Svetske Banke Pol Vulfovic, komandant Centralne komande SAD, general Dejvid Petreus, šef briselskog analitičkog centra „Brejgel" Žan Pizani–Feri, predstavnik OUN za zajedničke operacije u održavanju mira u Africi Romano Prodi, predsednik saveta direktora „Britiš Petroleum" i finansijski savetnik Vatikana Piter Suterland, predsednik saveta direktora „Rojal Datč Šel" Dž. Van der Vejer, bivši direktor engleske službe MI-6 Ričard Derlov, i mnogi drugi!

Zasedanje članova Bilderberg klub ovog puta proticalo je u mračnoj atmosferi, pošto se geopolitička situacija ne odvija na najbolji način za njih, a i programi nailaze na ozbiljne otpore i teškoće u realizaciji. U skladu sa informacijama članovi kluba su ozbiljno zabrinut zbog toga što se situacija može toliko pogoršati da oni mogu izgubiti kontrolu nad događajima, pogotovu u sferi finansijsko-privrednih tokova. Poslednjih godina Bilderberg klub je vodi politiku „urušavanja tražnje", koja je trebala da dovede do usporavanja svetske proizvodnje u Azijskom regionu i dovođenja Kine i ostalih jeftinih azijskih proizvođača u ekonomike teškoće. Tada bi se te mnogoljudne zemlje ponovo pojavile kao izvrsno tržište za plasmane novca u obliku skupih kredita. Međutim to „urušavanja tražnje" dovelo je do drastičnog pada cena nekretnina u SAD a kasnije i pravog finansijskog sloma uz lančano bankrotiranje mnogih, pa čak i najvećih banaka. Pukla je karika u lancu za koju su mnogi u Bilderberg klubu smatrali da je najjača. Uzdrmana je cela svetska privreda, i kompletan tok krize je izmakao kontroli. Sadašnja ekonomska kriza može trajati godinama uz povećanje nezaposlenih i dovesti do takvih nepredvidivih posledica, opasnih i za same elite zapadnih država. Takva perspektiva izaziva panična raspoloženja među samim učesnicima Bilderberg kluba, i vladarima svetskog poretka. Stoga je ova tema na susretu u Grčkoj razmatrana veoma dugo i podrobno.

Strukturna ekonomska kriza
Kao uticajnim i dobro informisanim, članovima Bilderberg klubu je više nego jasno da je ovo ekonomska kriza za koju SAD i razvijene zemlje EU nemaju dobro rešenje. Privrede tih razvijenih zapadnih zemalja proizvode isuviše mali asortiman roba da bi se mogle zaposliti mase radnika i biti konkurentan u trci sa jeftinom proizvodnjom iz Azije. Naime danas u razvijenim zemljama zapada u uslugama (trgovina, bankarstvo, turizam….) radi od 70-75% zaposlenih, ali koji ne stvaraju novu vrednost, već su neka vrsta privrednih parazita. Samo 25% proizvodnih radnika u industriji i poljoprivredi premali je procenat da bi na leđima mogli izneti nastalu ekonomsku krizu. Jureći velike profite upravo te razvijene zemlje zapada preselile su proizvodnju u Azijske mnogoljudne zemlje sa jeftinom radnom snagom. Razvijeni zapad je gotovo potpuno ugasio mnoge privredne grane u proizvodnji roba široke potrošnje, koje zapošljavaju veliki broj radnika, i oslonio se na uvoz iz azijskih zemalja. Ako na sve ove strukturalne privredne promene dodamo i smanjenje prirodnih resursa, naročito energenata, koji postaju sve skuplji - ukupna slika za oporavak je još sumornija. Ovakvi pokazatelji uz sve vidljivije globalno zagrevanje sa klimatskim promenama neminovno su naterali „Svetsku vladu" na ubrzano razmišljanje. Kako rešiti ove probleme ali da se time ne ugrozi današnji visok standard zapadnih zemalja, i njihovo svetsko liderstvo. Takvih, a dobrih rešenja nema. Stoga se sve više vrtela opcija o neophodnosti smanjenja svetske populacije. Zvanične diskusije na tu temu nije bilo ali su u Bilderberg klubu i kuloarske konstatacije istog značaja. Tako se iskristalisao zaključak da jedino rešenje koje bi za njih bilo povoljno, vodi u ubrzanom smanjenju stanovništva planete, sa 6,7 milijardi na oko 4 milijarde ljudi. Pošto na finansijsko-privrednom planu očigledno nema po njih dobrih rešenja mnogi su nezvanično razmatrali opcije kada i kako treba početi sa uništavanjem „prekobrojnog" čovečanstva da bi oni sačuvali svoja bogatstva i liderstvo na planeti.

Ako pogledamo dnevni red zasedanja, kao centralna pitanja razmatrani su dalji tok „razvoja" ekonomske krize i stvaranje međunarodnog ministarstva zdravstvene zaštite i međunarodnog ministarstva finansija. U brošuri, koja je pre održavanja sastanka upućena učesnicima zasedanja, navedeno je da se svetska elita nalazi pred izborom između duge i kratke (ali duboke) depresije. Po njima prva osuđuje svet na decenije stagnacije, nazadovanja i siromaštva. Druga pak znači drastični ekonomski pad koji će otvoriti put u novi svetski poredak, utemeljen na afirmisanju principa efikasnosti, na račun značajnog ograničenja nacionalnog suvereniteta. Većina prisutnih se opredelila za intenzivnu i kratku recesiju, pošto ona duga može snažno da pogodi interese finansijskih fondova i industrijskih grupacija članica Bilderberg grupe. O sadašnjoj euforiji skopčanoj sa ekonomskim oživljavanjem, konstatovano je da je to zapravo berzanski konstruisana igra i predstavlja tek uvertiru za ogromne gubitke sa kojima će se svet suočiti već u najskorije vreme.

Mnogi govornici su se zdušno založili za to da se prošire funkcije Svetske organizacije zdravstvene zaštite i Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), koje bi trebalo transformisati u svetska ministarstva u okvirima UN. Ti predlozi o jačanju uloge MMF imaju za cilj ucenu mnogih zemalja u pravcu transformisanja svojih privreda koji bi odgovarale svetskoj eliti, a MMF bi imao i zadatak da se deo tereta finansijske krize prebaci na ostale zemlje Sveta. U Bilderberg klubu ne odustaju od stvaranja „svetske vlade" koja je sad više nego potrebna da bi se kriza mogla kontrolisati. Puna kontrola bi se mogla ostvariti kroz „Svetsko ministarstvo finansija", „Svetsko ministarstvo zdravlja" a pod uslovom značajnog ograničenja nacionalnog suvereniteta, koji bi bio prenet na EU ili UN. Da bi se sva vlast centralizovala oni računaju da pomoću odgovarajućih sredstava akcentiraju značaj problema nastalih zbog ekonomske krize, i opasnosti od raznih nastupajućih pandemija. Ključnu ulogu u koordiniranoj politici usijavanja straha trebalo bi da odigraju mediji, koji su ovog puta bili široko zastupljeni na susretu. Ovde su prisustvovali predstavnici najuticajnijih zapadnih izdanja: američkih Washington Post i Newsweek, engleskih The Economist i Financial Times, francuskih Le Point i Nouvel Observateur, nemačkih Der Standart i Die Zeit, španskih El Pais i Prisa (izdavački holding), turskog Milliyet, grčkog Kathimerini, finskog Talouselama, švajcarske medijske korporacije Ringier. CNN, i njegov vlasnik Ted Tarner u Grčku nisu ni dolazili, jer je Tarner sve što je trebalo obavio na Menhetnu.

Problem globalnog zagrevanja
Na susretu Bilderberg kluba je razmatran i problem globalnog otopljavanja klime ali kroz prizmu uvođenja poreza na emisiju ugljendioksida. To pitanje je bilo jedno od važnijih tačku dnevnog reda Bilderberga i deo programa za uspostavljanje međunarodne ekološke kontrole. Predloženo je da se taj porez doznačava OUN, ali on treba da se uvodi postepeno, i u prikrivenom obliku. Ovim pitanjem i zakonskim odredbama za oporezivanje na međunarodnom nivou odavno se bavi američki senator Džon Keri, kandidat za predsednika na izborima 2004. godine, ali na ovom skupu lično nije učestvovao. Bilderberg klub je na ovom skupu usvojio predloge koji se ovih dana razmatraju u Kopenhagenu, na svetskom skupu o ekologiji i globalnom zagrevanju, a koji će na kraju izgleda završiti bez dogovora i rezultata jer su mnoge zemlje nezadovoljne pokušajem nametanja rešenja. Bogati ne žele da smanje zagađivanje i da kao najveći zagađivači podnesu i najveći teret, već nameravaju da nametnu opciju kojom bi svi bili podjednako odgovorni. Krajni cilj je da sve zemlje plaćaju porez na emisiju ugljendioksida, ali i porez prema broju stanovnika jer i ljudi izbacuju ugljendioksid iz pluća čoveka. Tako prikupljen novac uplaćivao bi se na račun ministarstvu finansija UN, a članovi Bilderberg kluba odnosno razvijene zemlje, bi ga koristile u ekološke programe i tehnologiju. Na skupu Bilderbergovaca rukovodilac „Britiš Petroleuma" i predsednik saveta za globalno otopljavanje Piter Suterlan, je izjavio da on želi sprovesti kampanju straha zbog globalnog otopljavanja, kako bi se povećali porezi i kontrolisao način života ljudi.
Crne perspektive za čovečanstvo
Da sada poređamo sve ove detalje po vremenu održavanja, namerama i načinu sprovođenja:
1. Vodeći deo Bilderberg kluba ili „svetske vlade" kako vole da sami sebe nazivaju održavaju četiri sastanka u Njujorku i obezbeđuju novac da genetičari i ostali stručnjaci stvore virus ili oboljenje koje će napadati karakteristično genetsko čvorište određene grupe ljudi. Svi sastanci i dogovori na tu temu obavljeni su do 05. maja 2009 god. Odnosno pre redovnog godišnjeg zasedanja Bilderberg kluba.
2. Od 14. do 17. maja 2009. u Grčkoj, se održava redovno zasedanje Bilderberg kluba za 2009 godinu gde se donose ostale smernice i zaključci, kako bi se brzo izašlo iz postojeće svetske krize, a koji bi ujedno bili i krupan korak ka stvaranju „Svetske Vlade". Donose se sledeći zaključci:
- Da se od Svetske zdravstvene organizacije (WHO) pri UN pretvori u „Svetsko ministarstvo zdravlja" koje će kontrolisati zdravlje čovečanstva i upravljati budućim masovnim oboljevanjima i bolestima koja se u Svetu pojavljuju.
- Da se zbog globalnog otopljavanja uspostavi čvrsta međunarodna ekološke kontrole i da se naplaćuje porez na emisiju ugljendioksida, čak iz pluća ljudi.
- Da se Međunarodni monetarni fond (MMF) pretvori u „Svetsko ministarstvo finansija" u koji će se slivati novac prikupljen oporezivanjem od emisiju ugljendioksida i od taksi na zdravstvenu zaštitu koje bi plaćale sve države.
- Da se kroz MMF, Svetsku trgovinsku organizaciju (WTO) i Organizaciju za Hranu i Poljoprivredu (FAO) izvrši dovoljno snažan pritisak kako bi se ostale zemlje odrekle dela svog suvereniteta i prenele ga na UN odnosno na ova buduća svetska ministarstva, koja bi u buduće brinula o svetskim finansijskim tokovima, opštem zdravlju ljudi, trgovini, proizvodnji hrane i ekologiji planete Zemlje.
3. Sprovođenje ovog koncepta aktivno će u cilju rešavanja globalne ekonomske krize podržati predsednik Obama, SAD i EU, jer to je navodno jedini način da se Svet spasi od dugotrajne recesije, siromaštva, nestašice hrane, globalnog otopljavanja i problema zdravlja ljudi.

Kada sada složimo sve ove kockice u mozaik slika je zaprepašćujuća - neodoljivo podseća na modernu fresku Danteovog pakla. Da bi globalna „elita" ili (svetski monstrumi) sačuvala svoje na pljački Sveta stvoreno bogatstvo i vodeću ulogu u Svetu, pripremaju se za najveći zločin u istoriji čovečanstva. Pripremaju se da kroz razne unapred najavljene buduće pandemije i masovna oboljenja, pobiju skoro tri milijarde ljudi. Smatraju da će na taj način „rešiti" finansijsko-privrednu krizu, osloboditi se armije nezaposlenih, a u Kinu, Indiju i ostalim mnogoljudnim Azijskim jeftinim proizvođačima desetkovati stanovništvo, a njihove ekonomije kao konkurentske razoriti. Ova metodologija po mišljenju „elite" može rešiti i problem agresivnog muslimanskog terorizma, a i smekšati Rusiju da sa njima podeli svoja prirodna bogatstva. Ko zna šta bi još „svetka elita" moglo da „rešava" na ovaj način, ali se nadam da su ovakav mozaik sklopile i mnoge druge moćne zemlje. Braneći prvenstveno sebe odbraniće i ostale male zemlje koje se sa ovakvim monstrumima ne mogu boriti.

Svetski bankari su započeli ili podstakli mnoge ratove pa i dva velika svetska. Kakva su ideološka ili politička previranja za to iskorišćena za njih je potpuno nevažno. Koliko je ljudi u tim ratovima poginulo za njih su samo statistike brojke. Jedino je važno koliko se na tim ratovima zaradilo i kave su liderske i geostrateške pozicije zauzete. Stoga nije ništa čudno da se i danas u strahu od gubitka ogromnih bogatstava i u odbrani sopstvenih interesa, pokrenu ratovi pa i veliki, ali nekim savremenijim sredstvima i oružjima – bez velikog rušenja i nuklearnog zagađivanja.

 

Objavljeno
    17/1/2010
Autor
    Zvonimir Trajković
Izvor
    Srpska politika

 

http://www.srpskapolitika.com/intervjui/2009/039.html

Нова стратегија НАТО: из балканских - у енергетске ратове

15.01.2010

Петар ИСКЕНДЕРОВ

 

Нова стратегија НАТО: из балканских - у енергетске ратове

Нова стратегија НАТО, коју је генерални секретар те организације Андерс Фог Расмусен отворио за разматрање у септембру 2009. године, почела је да се спроводи у пракси и не чекајући њено званично усвајање. Као и у време када је Запад растурао Југославију 1990-те године, нови сценариј биће испробан на Балкану, а управо - у српској покрајини Косово. Његова спољашња форма испољена је у радикалној редукцији бројности тамо ангажованих под командом НАТО мултинационалних мировних снага КФОР, а главни смисао заправо је концентрација снага против главног, и од сада чак и званично не скриваног противника у лику Срба, уз истовремено пребацивање ослобађаних јединица на нове фронтове, које одређују лично САД и њихов председник Барак Обама. Међу тим фронтовима, сем званично декларисаног авганистанског, значајно место заузимају нови фронтови „енергетских ратова".

Како је ових дана изјавио командант јужног крила НАТО у Европи, амерички адмирал Марк Фицџералд, који је боравио у Приштини, мировни контингент КФОР приводи крају крупно смањење бројности састава. До краја јануара ове године њихов лични састав бројаће 10, уместо 15 хиљада војника. Брисел тај корак објашњава стабилизацијом ситуације на Косову, истовремено проглашавајући за главну „опасност по безбедност" постојеће на северу покрајине српске органе самоуправе. „Сва кршења резолуције 1244 Савета безбедности ОУН ми третирамо као опасност по безбедност. Пошто паралелне структуре власти по тој резолуцији нису прихватљиве, ми изражавамо забринутост" – подвукао је адмирал.

То што је српско-албанска конфронтација способна да детонира крхко примирје на Коосву и у другим регионима Балкана, - јавна је тајна. Већ до априла власти Приштине намеравају да објаве стварање у насељеним Србима северним регионима општине „Северна Митровица" (тако албанци називају насељени Србима северни део града Косовска Митровица). То ће бити могуће захваљујући прекрајању административне мапе српских општина, које власти Приштине врше од краја 2009. године, без пристанка на то самих Срба. Према расположивим информацијама, у случају да албански екстремисти испровоцирају нови српско-албански конфликт, тај орган има задатак да на себе преузме пуномоћја власти. Другим речима, да одигра ону улогу коју су грузијске власти својевремено доделиле марионетској јужноосетинској администрацији Дмитрија Санакојева, коју су саме створиле. Једном речју, управо се у априлу очекује пресуда о Косову Међународног суда ОУН у Хагу која ће, како верују албански сепаратисти, имати позитивни за њих карактер и одрешити им руке за гушење српског отпора, уз активну војну помоћ натовских снага КФОР.

На тај начин, опасност од новог конфликта на северу Косова више је него реална, али сваљивати кривицу за то на српске структуре значи огрешити се о истину. Још чуднијим изгледа позивање адмирала Фицџералда на резолуцију Савета безбедности ОУН број 1244 од 10. јуна 1999. године, коју су проглашењем независности и каснијим признавањем прекршили управо Приштина и Вашингтон.

Те логичне несагласности нису случајне. На примеру Косова НАТО прелази на нове методе ситуирања својих интереса. Удаљавајући се од апстрактног мировног присуства у „врућим тачкама", снаге алијансе сада унапред, и са максималном прецизношћу, проглашавају свог непријатеља у лику једне од страна у конфликту (које оне по међународном мандату треба да раздвоје) и концентрише снаге против ње. На Косову су такви непријатељи већ означени - то су Срби, у Босни и Херцеговини – такође Срби, овог пута босански, у Македонији то могу постати власти земље уколико се осмеле да ограниче растуће по данима, а и по сатима, апетите локалних албанаца. Слична „тачкаста стратегија" омогућава НАТО да под контролом држи ситуацију тамо где је „ред по бриселски" већ делимично заведен, пребацујући ослобађане снаге на нове фронтове.

О томе да је реч управо о новом стратешком правцу у делатности Северноатлантске алијансе, сведочи и садржина дискусија које се воде током последњих месеци у њеном бриселском штабу. Једном речју, групу од 12 експерата који се баве разматрањем нове Стратешке концепције НАТО, предводи бивши државни секретар САД Мадлен Олбрајт, позната по својој активној улози у процесу разбијања Југославије и подршци албанских екстремиста. Према расположивим информацијама, садржина дискусија излази далеко изван оквира принципа осигурања безбедности и самих држава-чланица НАТО, како би то, заправо, требало да проистиче из Атлантске повеље из 1949. године. Данас су дебате фокусиране на разраду полиитчко-правних и војно-практичних путева за осигурање глобалних интереса Северноатлантске алијансе на максимално широком светском простору. Како се истиче у радним документима НАТО, ради се о „подржавању ефикасних војних могућности у читавом спектру мисија Алијансе", а такође о „кризном менаџменту" – већ без конкретног помињања географских региона. Имајући у виду да се круг деловања натовских мисија данас већ шири до Авганистана, није тешко нацртати будућу мапу војних операција и „кризног менаџмента" натовских генерала.

А за 19. јануар у штабу НАТО у Бриселу већ је нашироко најваљена лекција бившег званичног представника Северноатлантске алијансе из времена агресије против Југославије 1999. године Џејми Шеја на карактеристичну тему: „Енергетска безбедност: изазов за тржишта или изазов такође и за стратешку заједницу?" Извештач намерава да по први пут јасно у име алијансе изјави, да „растућа моћ" таквих држава, као што су Кина, Индија и Русија, приморава НАТО да питања енергетске безбедности сматра не само сфером „тржишних снага и регулатора", већ пре свега „стратешким питањем, у решавању кога таква организација као што је НАТО, може одиграти корисну улогу". А да би се одиграла слична улога, натоввски генерали најпре треба да угуше на Косову и другим регионима Балкана последња жаришта отпора „новом светском поретку".

________________

Петар Ахмедович ИСКЕНДЕРОВ, старији научни сарадник Института славистике РАН, магистар историјских наука, међународни коментатор листа «Времја новостјеј» и радио-станице «Глас Русије»

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2700

Улазак Србије у НАТО

14.01.2010

 

Драгомир АНЂЕЛКОВИЋ (Србије)

Крај 2009. године донео је распламсавање дебате о потенцијалном уласку Србије у НАТО. По правилу у организацији прикривених или јавних НАТО лобиста, у разним градовима Србије одржано је више округлих столова, трибина и семинара на којима су противници и присталице уврштавања Срба у НАТО ешалоне изнели своје аргументе.¹ То су имали прилике да ураде и у неколико медијских сучељавања.² Но, она су била релативно ретка, као што је и прилично мала пажња посвећена тим скуповима о „атлантској будућности" Србије од стране писаних и електронских средстава масовног информисања.

Стиче се утисак да су евроатлантски центри моћи, који су одлучили да покрену кампању у прилог ступања Србије у редове Северноатлантске алијансе, још неспремни за велико суочавање. Отуда, за сада не излазе из оквира дебате вођених у контролисаним условима, а изгледа да их користе превасходно за брушење сопствених аргумената, откривање ставова и стратегије неистомишљеника, односно планско трасирање пута за опсежну кампању која ће у погодном моменту отпочети. Као и обично, прагматични, а и вешто усмеравани од стране искусних покровитеља, бирају право време и место за битку. У међувремену се за њу студиозно припремају.

Домаћи НАТО лобисти и њихови ментори у Вашингтону знају да је огромна већина грађана Србије (а тим пре етничких Срба) против приступања војном свезу који промовишу.³ Но, у условима када контролишу све велике електронске и гро писаних медија, осокољени искуством са манипулацијом бирачима на протеклим изборима, верују да полако могу да амортизују став јавног мнења, ако не и да га промене. Тиме ће отворити пут за слободније деловање владајућих политичара, који у складу са вољом западних кругова који су им помогли да дођу на власт, и који их подржавају да на њој и остану,⁴ заступају тзв. атлантске интеграције.

Због њихове непопуларности у народу који су САД бомбардовале, отеле му део територије, а претходно директно и индиректно подржале етничко чишћење његових сународника у Хрватској и делу БиХ, српски политички НАТО фанови се још уздржавају да отворено поведу Србију ка Алијанси. Њихова резервисаност је резултат и тога што Срби, без обзира на сву обраду од стране домаћег евроатлантског идеолошког апарата, и даље Русе сматрају најближим народом⁵, а Русију најпопуларнијом земљом (о њеном престижу говори популарност водећих руских политичара⁶). Услед тога је тешко просечног Србина убедити да НАТО није уперен против Руске Федерације, односно да ступањем у тај савез Србија неће постати део антируског коридора америчких клијентских држава.

Због споменутих уверења и са њима скопчаних емоција већине Срба, НАТО кампања се одвија по принципу „кувања жабе". Повлаче се потези који, с једне стране, путем молекуларних промена треба да омекшају став јавности, и с друге стране, и пре приступања Алијанси Србију фактички претворе у њеног члана. Да почнемо од другог. Војска Србије се трансформише не само по НАТО стандардима, већ и у складу са потребама тог војног савеза. Одвија се бурна сарадња са Алијансом у оквиру њеног програма Партнерство за мир. Интензивирана је кооперација са Националном гардом Охаја, и, што је најгоре, полако се идеолошки обрађују српски официри да њихов задатак није да бране земљу већ да служе евроатлантској политици. До сада су већ углавном пензионисани они за које је процењено да представљају „чврст орах", поготово ако су имали ратно искуство и запажене заслуге. А у српским министарствима (укључујући и Министарства одбране, финансија и унутрашњих послова) постављени су инострани „надзорници", на начин који превазилази и оно што су радиле немачке окупационе власти током Другог светског рата.

Што се тиче јавности, за њено лагано „кување" – како не би приметила шта јој се ради, и сама се изненадила када „спонтано" помисли оно што је до јуче презирала – скована је флоскула „евроатлантске интеграције". Њена суштина је да се уз европске интеграције, за које већина Срба сматра да су пут ка бољем животу, „прода" и НАТО. Наводно, без приступања том савезу, пут источноевропских земаља у ЕУ је затворен. Оно што је било допуштено „старим" европским земаља, као што су Аустрија или Финска, неће бити толерисано сиромашним и, како неки у Бриселу сматрају, инфериорним рођацима са истока.

То што су Срби начелно против чланства своје земље у Северноатлантској алијанси, НАТО лобисти се надају, доћи ће у други план чим улазак у ЕУ постане реалан. Очекују да ће људи жељни бољег живота, када им се учини да је он надомак руке, прихватити да прогутају горку атлантску пилулу уз слатки европски колач. Док тај тренутак не наступи, покушавају да глуме да убеђују грађане Србије да је за њих НАТО сам по себи добар. Свакако, свесни су до које мере цинично, у земљи која је од САД и њених савезника недавно била изложена агресији, звучи прича о заједничким демократским вредностима, чије отелотворење је НАТО. Но, и бесмислице иду у рок службе, док се поред њих протура главни мамац: уцењивање „гладних" оним што жарко желе. А то је, да поновимо, бољи живот.

Поред тога, селективним медијским приказивањем дебате о „атлантској будућности" Србије, настоје да се чују само они аргументи противника НАТО интеграција, који у нашој епохи хладног рачуна делују наивно, или се могу успешно неутралисати. Тако, као аргумент против НАТО може да се чује да ће тиме бити оптерећен војни буџет Србије (а искуство других земаља показује да то може али не мора да се деси), или да је за Србе понижавајуће да постану део Алијансе с обзиром на историјско искуство. С друге стране, аргументи као што су они да због потенцијалног учешћа у туђим ратовима Србија може да се нађе под ударом исламских покрета који се противе хегемонији САД, или да би се НАТО интеграције нужно негативно одразиле на односе Београда и Москве, која несумњиво представља кључну потпору Србији у вођењу политике очувања територијалног интегритета, упорно се игноришу или бар маргинализују.

Тим пре, ван сала у којима се изговори и алтернативних медија који још немају адекватан утицај, не допире омиљена теза опонената атлантских интеграција, о томе коју корист Србија има од ступања у НАТО. Она је својом истинитошћу за евроатлантисте болна, а гласи: однос Србије и НАТО-а је као власника ресторана и мафијашког клана који контролише његов кварт; ако им не плати рекет, бациће бомбу на његову кафану а њега тешко претући. Ако је рекет тако одмерен да може како-тако да одржи бизнис, а има довољно савитљив врат да може да претрпи понижење, онда је за њега вероватно рационално да прихвати услове мафије. То важи и за став Србије према НАТО. Додуше, Србије данас није у истом положају као 1998. години. Однос снага на простору Евроазије, па и света у целини, довољно се променио да на српску кафану бандити не могу више да баце експлозивну направу. Но, њихови локални заступници не желе, што је и разумљиво, да народ у пуној мери схвати да свет више није онакав какав је донедавно био. Нити да чује упечатљиво парирање атлантистичкој причи о томе да је Србија црна рупа у НАТО региону, поређењем тог савеза и мафије. Хумор и сагледавање реалности не погодује страху који причајући о томе да је Србија незаштићено острво у НАТО мору, у народу софистицирано подстичу промотери те Алијансе.

Тако ствари стоје са аргументима pro и contra атлантске перспективе Србије, односно на описани начин се одвија кампања НАТО лобиста.⁷ Али, поставља се питање зашто су они одлучили да је динамизирају баш пред крај 2009. године? Мислим, да је одговор прост. Ради се о последици јачања улоге руског фактора у Србији. Подршка коју је Москва пружила Београду у вези са покушајем легализације отмице Косова и Метохије од стране САД, свакако је додатно повећала и тако велики престиж Русије у Србији. Но, емоције су једно а животне недаће друго. Евроатлантски пропагандисти су очекивали да ће полако преусмерити пажњу српске јавности на питања од којих зависи економски просперитет грађана, и уз помоћ „европског колача" после паузе од пар година наставити процес пуног свођења Србије на ниво америчке клијентске земље. Међутим, куповином Нафтне индустрије Србије, и закључивањем гасног аранжмана, према коме ће Србија постати важна транзитна земља за руски гас, Москва је проузроковала језу код америчких стратега. Није Србија сама по себи претерано битна, али и српски пион доприноси поремећају односа снага на евроазијској шаховској табли.

Американци свакако покушавају да онемогуће или бар одложе изградњу Јужног тока. Но, интерес које имају земље преко којих ће он проћи, како у погледу непосредне и посредне економске користи (развојног потенцијала који гасовод носи и енергетске безбедности коју пружа), али и повећања геополитичког значаја, толики је да је чак и Вашингтону тешко да приволи тамошње политичке гарнитуре да од њега одустану. С друге стране, и оне су свесне да не треба љутити оне који имај могућност – мада не у вези са питањем гасовода, пошто је у свим земљама кроз које он треба да прође јавно мнење њему наклоњено – да у погодном моменту затегну омчу која се стално налази око њиховог врата. Стога, настојаће да споје лепо и корисно тј. да реализацију пројекта Јужни ток усагласе са поштовањем америчких стратешких интереса. А о томе какви су они указује Пентагонов официјелни водич за планирање одбране.

Вашингтон настоји да земље које имају значајније залихе фосилних горива укључи у зону своје хегемоније, а земље транзита њиховог гаса и нафте увуче у НАТО. Од последњег Американци не одустају и када, као у случају Средње Азије где је Русија потврдила своју премоћ, прво не могу да остваре. Штавише, баш тада други фактор добија прворазредну улогу. Једна је ствар да ли је Руска Федерација од земаља „Старе Европе", које су на њу енергетски упућене, одвојена санитарним кордоном америчких марионетских држава, и њихова сарадња је сведена готово само на пуку трговину, или је нови Берлински зид негде пробијен или бар озбиљно сужен. У последњем случају већа је шанса да се читава НАТО грађевина пре или касније уруши, и тиме буде створена могућност да једног дана постане реалност хармоничан, како економски, тако и културни, односно политичи простор од Урала до Владивостока. У крајњем случају, у временима када Америка убрзано слаби, пример земље која одолева НАТО интеграцијама може да постане инспиративан и за садашње „савезнике".

Стога је за Вашингтон – који зна да не може да спречи интензивну енергетску сарадњу ЕУ и Руске Федерације, али који упорно и свим средствима ради да стране које су за то иначе реално заинтересоване, не изађе из њених сужених оквира – важно да пре него што озбиљно одмакне изградња Јужног тока „очисти своје двориште" тј. да преостале земље Југоисточне Европе увуче у своје коло. У том погледу, за њега представљају проблем једино Република Српска⁸ (као конститутивни део БиХ) и Србија. Зато се Бања Лука већ нашла под снажним притиском, а то ће се ускоро десити и са Београдом. Наредна 2010. година ће, у то нема сумње, бити упамћена по томе што ће тзв. јавна дебата у вези са аталнтским интеграцијама бити додатно интензивирана, како би бар делимичним омекшавањем става српског јавног мнења НАТО перјанице у актуелној владајућој гарнитури могли да отпочну енергично деловање.

Да је тако сведоче речи главног НАТО активисте у влади Србије, министра одбране Драгана Шутановца. Он је у интервјуу датом пре неки дан дневном листу „Вечерње новости", на питање да је могуће балансирати између НАТО и Русије, између осталог рекао: „Србија треба да се базира на региону јер ту можемо да будемо лидер. Не можемо сами са Русијом да чинимо никакав безбедносни концепт јер је између Србије и Русије НАТО већ одавно постављен. Па, и руски гас нам долази преко НАТО земаља".⁹ Министрова порука је јасна: Живимо у региону којим доминира НАТО, у оквиру њега треба да тежимо да играмо значајну улогу, а тек колико евроатлантско опредељење допушта, можемо да сарађујемо са Москвом.

Но, да ли Србија има лидерску или следбеничку улогу у региону, и није битно ако се ради о томе да треба да подреди своје интересе туђим, и то за њу често негативним стремљењима. На срећу, шта год министар мислио, задњу реч има народ. На Русији је, ако има интерес да у пријатељској земљи каква је Србија остане значајан фактор, да у данашњој ери доминације медија над критичном свешћу, помогне да се народна воља чује. То ће већ бити довољно да Србија не постане део опскурне Алијансе преостале из хладног рата. А што се ЕУ тиче, ако Брисел сматра да му користи да Србија постане њен члан, то ће се десити без обзира на атлантске интеграције. И обрнуто. Не треба заборавити да је Турска одавно ступила у НАТО, а европске капије су за њу упорно затворене.

__________________

¹ Најзначајнија дебата о спољној политици Србије, а пре свега о перспективи њених атлантских интеграција, одржана је на Копаонику крајем октобра – почетком новембра 2009. године. У вези са тим погледати: Филип Грбић, „Дебата о спољнополитичкој стратегији Србије" // Нова српска политичка мисао. 2009. Режим приступа: http://www.nspm.rs/kuda-ide-srbija/debata-o-spoljnopolitickoj-strategiji-srbije.html?alphabet=l

² Занимљив пример, са карактеристичним аргументима за обе стране, био је дијалог између Милоша Алигрудића (ДСС) и Зорана Остојића (ЛДП), на страницама дневног листа „Политика". О томе видети: http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Srbija-razgovara-Da-li-nam-treba-NATO.lt.html

³ Сва досадашња истраживања јавног мнења показала су да је двотрећинска већина грађана Србије против приступања Северноатлантској алијанси. Додуше, с обзиром на то да су данас наручиоци скупих испитивања јавног мнења они који за то располажу средствима, а то су по правилу тајни или јавни заступници атлантске политике, односно да они контролишу медије, о ставовима Срба према Алијанси мало се јавно говорило током 2009. године. Ипак, готово је сигурно да они нису битно промењени у односу на претходну годину. О резултатима испитивањима односа према НАТО из октобра 2008. године, видети: http://www.nspm.rs/istrazivanja-javnog-mnjenja/saradnja-sa-haskim-tribunalom-oktobar-2008.html

⁴ Док су на челу земље биле, условно речено, доминантно национално, суверенистички опредељене владе, одвијао се процес приватизације медија по укусу Вашингтона и Брисела. Не увиђајући дугорочну опасност, да би се избегло замерање Вашингтону и Бриселу, допуштено је западним инвеститорима да преузму велики део писаних и електронских медија, односно да медији које су већ раније контролисали евроатлантски центри моћи добију жељене фреквенције. Тако је дотадашњи „независни" медијски сектор доживео експанзију, а медији на које су раније имали утицај власти Србије и органи локалне самоуправе, такође су дошли под контролу господара „слободних" медија. Тиме је створен медијски комплекс који има моћ хипнотисања јавности као у „златна времена" Титовог тоталитарног режима, и представља битан фактор утицаја Вашингтона на кретања на српској политичкој сцени, и без директног спољног мешања (које је такође уобичајено). Он је омогућио, упркос свим прогнозама, победу ДС на прошлим парламентарним изборима, и данас је од суштинског значаја за опстанак (пад) владе.

⁵ Истраживање етничке дистанце: http://starisajt.nspm.rs/MBI/etnicka_distanca_webpage_files/frame.htm

⁶ Оцене страних политичара: http://www.nspm.rs/istrazivanja-javnog-mnjenja/ocene-stranih-politicara.html

⁷ САД у Србији располажу са разгранатом мрежом тзв. невладиних организација (што оне свакако нису када се ради о америчкој влади) преко којих намећу свој став као одраз жеље цивилног сектора или објективну позицију „експерата". Тако пропагандно деловање добија на убедљивости. Занимљиво је да у НАТО лобирању велику улогу имају и организације које би требало да се баве људским правима, и отуда пропагирају ако не и пацифизам, онда бар мирољубиву коегзистенцију међу државама. Видети билтен, једне од таквих организација, а то је Хелсиншког одбора за људска права у Србији. Helsinki Bulletin, бр. 24., април 2009. године. Режим приступа: http://www.helsinki.org.yu/serbian/doc/HB-Br24.pdf

⁸ О томе видети: Јелена Гускова, „Бутимир и натоизација Балкана" // Фонд стратешке културе. 2009. Режим приступа: http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2666

⁹ Вечерње новости од 25. децембра 2009. године. Електронска верзија: http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=1&status=jedna&vest=166388&title_add=Vreme%20da%20izvu%C4%8Demo%20pouke&kword_add=dragan%20sutanovac

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2701

PUBLICISTA DEJAN LUČIĆ NAPISAO PRIRUČNIK ZA VLADANJE SVIJETOM

PUBLICISTA DEJAN LUČIĆ NAPISAO PRIRUČNIK ZA VLADANJE SVIJETOM

 

Za razliku od mafijaša, političari ne odgovaraju za kriminal Svijetom se vlada obećanjima i strahom! Starijoj generaciji obećavan je socijalizam i komunizam kao raj, a ovoj generaciji se obećava Evropska Unija. To su sve utopije, tvrdi Lučić Publicista Dejan Lučić nije samo enigma za čitaoce, već i za mnoge obavještajne službe. Svojom knjigom "Tajne albanske mafije" izazvao je pravu pometnju u albanskoj tajnoj službi "Sigurimi", ali i u tajnim policijama Zapada. "Vladari iz senke" je Lučićev špijunski roman koji je interesantniji od Roberta Landmana, jer se dešava ovdje i sada! -Moj najnoviji priručnik za vladanje svijetom "Teorija zavere" knjiga je za odraslu djecu, koja ne vjeruju u bajke kao što su doseljavanje Slovena na Balkan, zatim da je istorija skup slučajnih događanja, da je neumitan prelazak društva iz socijalizma u komunizam, a da svako normalan mora da vjeruje u srećnu budućnost kad nas prime u EU i u NATO. Kao pisac za odraslu djecu koja imaju natprosječan koeficijent inteligencije, otkrivam kako stvari zaista funkcionišu. Ovo je pruručnik kako da napravite svoje tajno društvo, kako da se infiltrirate u političke stranke, osvojite ih iznutra i postanete kalif umjesto kalifa, kaže Lučić u intervjuu ''Reviji D''. Da li je danas najprofitabilnije zanimanje političar i unosnije nego biti šef mafije? -Za tu profesiju nije vam potrebna školska diploma, već samo određena znanja koja su sažeta u ovoj lijepoj i pokvarenoj, poetičnoj knjizi za ambiciozne mlade ljude željne moći, slave i uticaja! Uzgred, političari ne odgovaraju za kriminal i korupciju, a jadni mafijaši bivaju hapšeni i mučeni. Zato, ako želite da budete sve ono što nijeste, pročitajte ovu najpokvareniju knjigu, ona će vas sigurno odvesti u pakao. Ko stvara istoriju? -Vladari iz sjenke, koji su zavjerenici, a kojima obavještajna služba stoji na raspolaganju! U zavjeru su uključeni i bankari, multinacionalne kompanije, svjetski tajkuni. Budite precizniji… -Hijerarhija zavjere je poznata, na vrhu je Rojal Tribunal, koji čini britanska kraljica, s aktuelnim Rotšildom i Rokfelerom. Ispod su ''Savjet 13'', pa ''Savjet 33'', pa ''Komitet 300''… Ispod toga nalazi se vrlo tajanstvena, a u isto vrijeme transparentna organizacija organizovana kao masoni koja se zove B'nai B'rith, nju čine samo takozvani Jevreji. No, poluga moći je nabolja tajna služba na svijetu, britanski MI/6, koji tijesno sarađuje s CIA-om i izraelskim Mosadom.To su danas kreatori istorije. Slično je bilo i ranije. Osnovni princip njihovog rada je stvaranje agenata od uticaja na svim stranama. Oni kreiraju tezu, antitezu i sintezu! Objasnite detaljnije… -Evo vam primjera iz Drugog svjetskog rata... Oni su tvorci Hitlera, njegovi finansijeri. Glavni je bio JP Morgan, koji je samo ekspozitura Rotšilda! Oficir za vezu bio je Preskot Buš, djed bivšeg američkog predsjednika. Britanska banka je takođe davala novac, a fabrike oružja, municije, čak i ''Ciklona B'', kojima su ubijani Jevreji vlasništvo su plutokrata iz SAD. Otkriću vam tajnu da je pare za Hitlera davao i Staljin, kao i Blum, predsjednik Francuske. Naravno, zna se da je Adolf unuk Solomona Majera Rotšilda i njegove služavke, mlade i lijepe Ane Marije Siklgruber. A kod nas? -Da li da vam otkrijem da su britanski agenti od uticaja u NDH bili Lorković, ministar spoljnih poslova, zatim Artuković, a kasnije i Pavelić. Više nije tajna da je to bio i pop Đujić. U Srbiji to su bili svi oni koji su podržali puč 27. marta 1941. Đeneral Draža je po nalogu MI/ 6 digao ustanak u Srbiji, ali s preciznim zadatkom da uništava pruge koje su snabdijevale generala Romela u Africi! No, kasnije se ispostavilo da je i Romel bio britanski agent, koji je učestvovao u zavjeri protiv Hitlera, zajedno s Kanarisom, šefom njemačke vojne obavještajne službe, koji je držao na vezi agenta Vajsa, ubačenog kao vođa komunista… Mislite na Tita? -Da, on je bio njemački agent, ubačen u Kominternu, preko Georgi Dimitrova... Obojica su bili i britanski agenti. Zavjera je višeslojna, ne vrijedi da idem u detalje, zbuniću čitaoce! Da li imate sigurne policijske izvore, ko Vam pomaže? -Ljudi misle da policija nema drugog posla nego da se bavi doturanjem informacija piscima! Da li vi zaista mislite da postoji neko u tajnoj službi koji zna ono o čemu ja pišem?! Da li znam obavještajce, naravno! Moj školski drug iz razreda je Frenki Simatović, znamo se 52 godine, takođe mi je drug i Jovica Stanišić, s kojim sam studirao političke nauke, išao sam u školu s Miroslavom Tuđmanom, koji je mudar čovjek. No, njegov otac me je napao u svojoj knjizi "Polovina raspuća". Zašto? -"Varvarstvo u ime Hristovo", moja prva knjiga, govori o zavjeri i o njenoj realizaciji prema Srbima u Hrvatskoj. Početkom 20. vijeka napravljen je stogodišnji plan da se trećina Srba pobije, trećina pokrsti u katoličanstvo i trećina protjera! To je realizovano pet godina prije plana, 1995.godine. Da li je to zavjera?! Tata Tuđman se ljutio, jer sam tom svojom knjigom upozoravao žrtve, Srbe! Da li je i Crna Gora ''na trpezi'' moćnika? -Naravno, ali ne još! No, sudbina je jasno definisana. Amerika je svjetski hegemon i ona prekraja granice, stvara nove države, nove narode. Svako ko joj se suprotstavi ide u Hag! Novi moral je jasno definisan: ''zločin se isplati!" Ali, tu je i druga strana te isplativosti, koju počinioci ne shvataju na vrijeme! Amerika ima dvojni moral! Kada agent od uticaja završi svoju istorijsku ulogu, on biva počišćen sa scene! Da li im ima spasa? -Postoji mogućnost da sami odu s vlasti i da se pritaje, dok ih ne zaborave. Šta treba da shvatimo da bismo ubuduće čitali između redova? -Najvažnije je shvatiti da su svi mediji koji su u vlasništvu stranaca, zapravo, samo dio propagandnog aparata vladara iz sjenke i zavjerenika. Njihova funkcija je anesteziranje naroda i oblikovanje poslušne biračke mašine! Svijetom se vlada obećanjima i strahom! Starijoj generaciji obećavan je socijalizam i komunizam kao raj, a ovoj generaciji se obećava Evropska Unija. To su sve utopije! D. STODIĆ Sibir po modelu Kosova -Glavni arhitekta vladara iz sjenke je Hazar Zbignjev Bzezinski, on jasno govori kakvi su planovi američke imperije! To je podjela Rusije na više djelova kroz regionalizaciju. U okviru toga je ponovno stvaranje države Hazara na teritoriji gdje je ona bila! Pogledajte kartu, to je između Crnog mora i Kaspijskog jezera. Zbog toga se tu pripremaju ratovi. Taj dio je prebogat naftom! Druga meta je Sibir, koji treba plebiscitom, po modelu Kosova, da se otcijepi od Rusije. Zbog toga je i napravljen presedan! Ako može Kosovo, zašto ne bi i Sibir, objašnjava Lučić. Srbofobija ogranak rusofobije -Srem ide Hrvatskoj, Banat ide Rumuniji, zajedno s istočnom Srbijom. Bačka ide Mađarima…. No, sve to može da bude upakovano i u novu Austrougarsku, na čelu s Habzburzima... Sve opcije su na stolu! Ono što se ne mijenja u politici je srbofobija koja je samo ogranak rusofobije, smatra Lučić.   http://www.dejanlucic.net/Lat/Lucicev_prirucnik_za_vladanje_svetom__LATINICA.html

 

(Не)коме не одговара истина о Сребреници?

 (Не)коме не одговара истина о Сребреници?

Светозар Радишић (12. 01. 2010,)

СРБИ СУ ДУЖН ДА ИСТРАЈУ У НАСТОЈАЊУ ДА СЕ ОТКРИЈЕ ИСТИНА О СРЕБРEНИЦИ, НЕ БИ ЛИ СКИНУЛИ ОМЧУ С ВРАТА СВОЈИХ ПОКОЉЕЊА И ЗГУЛИЛИ МАСКУ С ЛИЦА СВЕ БЕСКРУПУЛОЗНИЈЕГ „ВЕЛИКОГ БРАТА.

Међународни суд у Хагу, хтео то или не, направио је први корак ка скидању омче српском народу, коју су му намакли чиновници „великог брата", попут Хавијера Солане, Ричарда Холбрука и Веслија Кларка. Прилика је сада, када су глобалисти остали без маске на лицу, да се открију сви поступци из псеудоеволуције у којој је српски народ посрамљен и жигосан. Сада су ретки људи који не знају да су велики финансијски магнати одлучили да створе лако контролисани свет „бонсаи држава" помоћу људи које су за то обучили. То што су изговорили чиновници „великог брата" Мајкл Полт и Андреас Цобел 10. и 11. априла 2007. године, и касније Хавијер Солана тражећи своју власт у Србији, само потврђује оно што су о мондијализацији говорили и писали противници неоробовласничког поретка. Колико су ствараоци новог планетерног поретка огрезли у зло најбоље казује „случај Сребренице". То место и трапаво режирана филмска фарса која није снимљена у Сребреници али је пуштена у свет као главни доказ, оличење су бесрама светских моћника и беде обесправљене и раслабљене руље.
Сребреница не само да подсећа на подметања и инсценирања учињена у Дубровнику, на Маркалама, у Рачку…, него је показатељ да је ум обичних људи толико „испран" да више и не покушава да схвати шта се око њега догађа...

Слепи код очију

Да ли је могуће да Срби прихвате прозивање за геноцид у Сребреници на основу снимка убијања шест младића у месту које се не зове Сребреница, већ Трново? Како прихватити податак да нико из холандског батаљона није имао при руци дигитални фотографски апарат, мобилни телефон, или камеру, да сними „покољ" који се пред њиховим очима „догодио" у Сребреници? Како је могуће да не постоје сателитски снимци покоља у Сребреници, када се зна да је рат у Босни надгледан са дванаест сателита и да су неки, од тзв. стационарних, због надгледања на Западу планираних операције, премештени и „фиксирани" изнад Балкана? Како је могуће да муслиманске снаге које су се под борбом од 11. јула 1995. године повлачиле из тзв. заштићене зоне, у којој нису имале право да буду, нису снимиле ниједну сцену тих масовних злочина? Откуд то да амерички и британски обавештајци, убачени за време операције „Падобран", не сниме бар једну сцену убијања?
С друге стране, постоје безбројни докази о монструозним масовним злочинима над Србима. Филм о злочинима приказан у Центру „Сава" нису ни покушали да виде чиновници „великог брата", јер боље од осталих знају шта је истина, будући да су је сами креирали, или су били саучесници злочина над Србима. Још је занимљивије да нико из нове српске власти није заинтересован за истину о Сребреници...

..Како се догодило да нико из београдских власти (чак ни правници и органи безбедности) није покушао да проучи доказе које је Слободан Милошевић изнео у Хашком трибуналу? Тада је изнео своју визију догађаја на основу текстова Хрватског сабора и новинских написа из хрватских новина, „Њујорк тајмса", „Коријере дела сера", „Ел паса", „Гардијана" и „Индипендентеа"? Како то да нико није узео у обзир признање хрватског обавештајца Фрање Турека, објављено у загребачком „Глобусу", да је злочин на пијаци „Маркале", гранатирањем, починио босански Хрват Ивица Рајић, оптужен у Хашком трибуналу за ратне злочине? Зашто је у Републици Српској тек после осам година од сукоба у „заштићеној зони", формирана Комисија за утврђивање истине о Сребреници и зашто су осам година ћутали о Сребреници на Западу?

Постоји истина о Сребреници само је треба открити. О њој је, на основу страних извора, поред осталих, писао и Александар Павић. Државне институције за одбрану и заштиту српског народа морале би да озбиљно проуче сведочења интелектуалаца која су наведена у његовој књизи „Забрањена истина о Сребреници".

Емил Влајки је поводом покушаја геноцида над Србима написао: „Исфабрициран је 'масакр' у Рачку, а успут је речена лаж о томе како су Срби већ побили сто тисућа Албанаца, те да се страхује за осталих четристо тисућа! Након нелегалног НАТО напада и окупације Космета, једна шпањолска комисија је констатирала да је од почетка 1999, страдало, на свим странама, свега пар тисућа људи! У име ових лажи, у Југославији су два и пол мјесеца уништаване болнице, школе, мостови, цесте, ТВ станице, загађени су зрак, вода и земља осиромашеним уранијумом, а убијено је на тисуће људи. Успут се пријетило Србима: 'вратит ћемо вас на 1389. годину'! Ријечи су потпуно изгубиле смисао: овај геноцидни покушај назван је 'хуманитарном интервенцијом'!"

Војска Југославије је, иако технички далеко испод опремљености холандског батаљона и америчких система који су надгледали рат у Босни, успела је да овековечи све злочине које је учинио НАТО у пролеће 1999. Требаће много снаге, ума и времена наручиоцима злочина над Србима да избришу историју и оперу крв са својих руку. Да се догодио геноцид у Сребреници, Срби би били облепљени плакатима о злочину. Цео свет би приказивао, уместо снимка шест убијених младића, сцене масовних убистава. Када то неко не би хтео да прикаже, процурели би подаци са снимцима преко Интернета, баш као што су процурели о америчком рушењу њујоршких „близнакиња" кроз пет, шест документарних филмова, попут филма „Loose change"...

Трагом истине

Бивши председник Републике Српске др Радован Караџић је, у писму упућеном 17. априла 2002. године др Кости Чавошком, председнику Међународног комитета за истину о Радовану Караџићу, написао: „Жао ми је што холандски институт није био темељитији, па испитао како се то десило да је 'покољ у Сребреници' француско Министарство иностраних послова обнарадовало још у пролеће 1993. године, дакле две и по године пре збивања о којима је реч. Да су узели у обзир фељтон о стварању Странке демократске акције (СДА), нашли би одговор: покољ је био договорен и испланиран на Западу". У вези с истином о Сребреници, аустралијски новинар Ричард Карлтон, аутор ТВ емисије „60 минута", на саслушању пред адвокатом ТВ компаније Еј-Би-Си, признао је: „Лагао сам о Сребреници, приказујући снимке који су се догодили далеко од ње. Учинио сам то, да би приказане сцене повећале разумевање гледалаца о трагичним догађајима из 1995. године у Сребреници" .

Будући да Србима само истина може скинути омчу звану Сребреница, није јасно: коме то у Србији, Републици Српској и Црној Гори не одговара да се она сазна? У сваком случају неко се крије иза невладиних организација. Када је 16. маја 2005. на Правном факултету у Београду одржан скуп посвећен истини о Сребреници на којем су говорили Миливоје Ивановић, Драгослав Огњановић, Љиљана Булатовић и проф. др Радован Радиновић (генерал-потпуковник у пензији), у просторије Факултета продрли су представници омладинаца Г-17 плус, СПО, Либерално-демократске фракције Чедомира Јовановића, бивши челници „Отпора" и представници невладиних организација предвођени Наташом Кандић и Соњом Бисерко. Организатори из студентске организације „Номоканон" избацили су уљезе уз узвике „издајице!"и „сорошевци!". Студенти су реаговали, будући да су о свим противницима скупова на којима треба рећи српску верзију догађаја у Сребреници, знали доста података, из књига о невладиним организацијама. Стога су знали да је, на пример, Пол Макарти 10. децембра 1998. пред Комисијом ОЕБС-а објаснио како и које организације и медије у Југославији финансира Национална задужбина за демократију. На дугом списку су, поред осталих, Наша борба, Време, Данас, Агенција БЕТА, Радио Б-92, Удружење независних медија (АНЕМ), Центар за хуманитарно право као „најзначајнији извор информација", Центар за људска права, Центар за антиратну акцију, Удружени грански синдикати „Независност", Алтернативне образовне институције итд...

Неговање лажи

Укрштањем података, могуће је раскринкати илуминатски план да се нови покушај геноцида над Србима, етничко чишћење српских Крајина, прогон Срба и окупација Косова и Метохије, оправдају њиховом сатанизацијом и фабриковањем сумње да су управо они починили највеће злочине. Познато је да су „владари из сенке" искористили „добре услуге" илуминатисте Ричарда Холбрука, средином 1998. године. Направили за Србе и Шиптаре судбоносни потез његовим састанком са лидерима „Ослободилачке војске Косова". Подучио их је шта да раде, дао им подршку, обећао им независност и оверио то фотографијама. Отворено је подржао идеју Велике Албаније изјавом: „Мислим да Срби треба да оду одавде".

Све наведено свакако приличи искреним, у англосаксонским радионицама обученим антисрбима, али је „необично", што је очевидно и неприкривено да је реч о системском решењу. Наиме, у америчком недељнику, новини за клинце од осам до 14 година, „Tomorrow's Morning" број 273, објављеном у октобру 1998, пише: На десетине хиљада Албанаца је избачено из својих кућа на Косову, од стране српских снага. Многи ће умрети по хладним шумама уколико Срби не оду". Очевидно је да зловоља Ричарда Холбрука и његових колега трује и генерације које тек треба да сазру. Ту зловољу неко је правовремено пренео на Ричарда Холбрука, Олија рена и Мартија Ахтисарија, али и на Питера Јустинова, који је рекао нешто што људски род није изустио пре њега: „Срби су дводимензионалан народ са тежњом ка простаклуку. Њима су потребни непријатељи, а не пријатељи, да би на њих усредсредили своје дводимензионалне идеје".

Ко жели да сазна истину о Сребреници треба само да отвори сајтове на Интернету и позове независне сведоке. Џеред Израел (Jared Israel) је у чланку „Сребреница, мали град у Југославији", објављеном 20. јула 2000. у „Дејли телеграфу" (Daily Telegraph) и 28. јула 2000. у „Њујорк посту" (New York Post), написао да је у Сребреници био дан после 12. јула 1995. Остао је осам дана. Кретао се слободно где је хтео. Нико није помињао тешке оптужбе. У тексту је нагласио: „Створен је мит Клинтонове администрације ради петогодишње клевете Срба. Идеја је била да се лаж понови довољно пута да народ поверује у њу"...

Српска власт, уместо да инсистира на истини о Сребреници, којом би спрала љагу са свог народа, прихвата безусловно конструкте чиновника „великог брата" и то оних „људи" којих се гади скоро цео свет. Свакако да то није пут ка извеснијој будућности. Влада Србије ће кад-тад бити приморана, „виталним проблемима", да догађаје у Сребреници истражи и установи истину, а затим с њом упозна сопствени народ, светску јавност и чиновнике „великог брата".

Када понуди истину својим разбоженим налогодавцима, биће јој коначно јасно с ким има посла. То је једини начин да не буде запамћена као марионетска власт, која против Срба чини више од српских непријатеља.

Омча звана Сребреница мора се скинути са српског врата, ради будућности и свих покољења која следе, јер то је начин да Србија постане оаза слободе и за све остале народе, које бескрупулозни глобалисти поробљавају све време, на све начине и свим средствима. Међутим, то се неће догодити све дотле док српске власти могу да гледају суђења у Хашком трибуналу, где се као докази легитимно користе снимци нелегално „пресретнутих разговора". Зар је могуће да судије не знају да се снимци могу намонтирати. Зар никад нису били у студију за снимање компонованих песама, или никад нису чули да је могуће и клонирање људског гласа. Лабораторија Лос Аламос у Новом Мексику открила је 1999. године технологију гласовне морфологије. Са снимка нечијег гласа који траје 10-так минута, научници су способни да клонирају говор у скоро реалном времену. Примена те технологије је већ присутна у контроли људи, ради управљања друштвеним процесима. Учинили су то са гласом генерала и дипломате Колина Пауела и генерала Карла Штајнера, али и са гласовима стјуардеса, 11. септембра 2001, оне су се, наводно, иако је то било потпуно немогуће, усплахирено јављале из отетих авиона. Брига је судије за истину. Они уредно уписују и заводе по бројевима све што Хашки тужилац препоручи у антисрпске доказне материјале.

http://dzonson.wordpress.com/category/%D1%81%D1%80%D0%B5%D0%B1%D1%80%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B0-%D0%B8-%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%B0-%D0%BE-%D1%9A%D0%BE%D1%98/

Obimnu analizu o Srebrenici možete pogledati i sa ovih lokacija:

http://srpska-mreza.com/Bosnia/Srebrenica/index.html

http://www.srebrenica-report.com/

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/95744/Nema%20ve%07ine%20za%20rezoluciju%20o%20Srebrenici.html?message=ok