Kosta Čavoški: Vojislav Šešelj - Sedam godina robije

Vojislav Šešelj: Sedam godina robije

3 Društvo | Uredništvo | februar 24, 2010 at 23:33

---

Piše Kosta Čavoški

Dr Vojislav Šešelj, predsednik Srpske radikalne stranke, već sedmu godinu zatamničen je u Hagu. Ovaj primer samo je potvrda da Haški tribunal, sramno i sistematski krši opšteprihvaćena pravila međunarodnog krivičnog prava koja se tiču dužine pritvora i samog suđenja

Na današnji dan pre sedam godina dr Vojislav Šešelj je postao sužanj Haškog Minotaura u Ševeningenu, a da mu još nije okončan ni prvi deo prvostepenog suđenja u kojem tužilac iznosi i obrazlaže svoju optužnicu i dovodi svedoke koji treba da potkrepe njegove navode. U tom pogledu on će sigurno ući u svetsku istoriju pravosuđa ne samo po dužini pritvora pre otpočinjanja samog suđenja, nego i po potpuno bezrazložnom i samovoljnom odugovlačenju prvostepenog suđenja unedogled, budući da nema nijednog valjanog razloga, za bilo kakvu osudu.
Valja odmah, reći da time ovaj Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju, poznatiji kao Haški tribunal, sramno i sistematski krši opšteprihvaćena pravila međunarodnog krivičnog prava koja se tiču dužine pritvora i samog suđenja. Članom 9 stavom 3 Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima izričito je utvrđeno da će se svakome ko je uhapšen ili zatvoren zbog krivičnog dela u „razumnom roku suditi", a da „stavljanje u pritvor lica koja očekuju da im se sudi ne sme biti opšte pravilo", dok se članom 14 stavom 3c još dodaje da će im biti suđeno „bez nepotrebnog odugovlačenja". Na skoro istovetan način član 5 stav 3 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda propisuje da „svako ko je uhapšen ili pritvoren… ima pravo na suđenje u razumnom roku". A članom 7 stavom 1d još jednom se potvrđuje da svaki pojedinac ima pravo da mu se u razumnom roku sudi i, naravni da započeto suđenje u razumnom roku bude okončano.

„Neki od Šešeljevih dojučerašnjih stranačkih drugova, prijatelja i kumova koji su ga napustili kada mu je bilo najteže, sada ga još i javno napadaju, unapred znajući da neće moći da im odgovori": dr Kosta Čavoški na skupu „Sedam godina haške tamnice" u Domu sindikata

NEDOPUSTIVI IZUZETAK

Iako Komitet za ljudska, prava, pri Ujedinjenim nacijama, koji nadzire primenu Međunarodnog pakta za građanskim i političkim pravima, i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu ne utvrđuju vremensko ograničenje pritvora posle kojeg bi istekao razuman rok za početak suđenja, niti utvrđuju rok u kojem se mora okončati samo suđenje, oni jasno zahtevaju da se u svakom trenutku mora opravdati najpre određivanje a potom i produženje pritvora uz puno poštovanje pretpostavke nevinosti. Haški sud je sistematski kršio ovaj međunarodni pravni standard o dužini pritvora, pa je većina okrivljenih u Ševeningenu provela u pritvoru više godina pre nego što im je počelo suđenje.
Dr Vojislav Šešelj je i u ovom pogledu nedopustivi izuzetak. On ne samo da je bio najduže u pritvoru pre početka suđenja, nego je i jedini haški sužanj kojem ni posle sedam godina nije okončan prvi deo prvostepenog suđenja. No, ono po čemu ćemo ne samo mi i naše izdajice na vlasti nego i sudije i tužioci u toj haškoj nakazi od suda dugo pamtiti dr Vojislava Šešelja jeste nesumnjiva činjenica da je on zavidnim poznavanjem sudskog postupka, nesalomljivom upornošću i neverovatnom snagom volje razbio u param-parčad hašku nazovi optužnicu. Tužilac je do sat izveo 76 svedoka, od kojih je samo 29 javno svedočilo, dok su svi ostali bili pod ovom ili onom merom zaštite. Sve to nije vredelo i svekolika javnost je bila uverena ne samo da optužnica nije dokazana nego da je i po sebi nedokaziva. Stoga su i tužioci i sud u jednom, za sve nas bolnom trenutku pribegli poganoj smicalici: pokušali su da dr Vojislavu Šešelju oduzmu pravo da se sam brani i da mu potom nametnu branioca po vlastitom izboru koji će biti u savršenom skladu sa tužiocem. Nije im uspelo, jer ih je dr Vojislav Šešelj zapanjio tako što je stupio u štrajk glađu i netremice gledao smrti u oči. Možete misliti kako su ti mali, bedni ljudi u tužilaštvu i sudu bili zapanjeni da neko zbog pravde, časti i slave rizikuje život dok oni jedino očekuju da svakog meseca prime od 25 do 30 hiljada evra, oslobođenih poreza. I sigurno bi ga pustili da umre, da neko od njihovih gospodara i naredbodavaca nije procenio da baš nije zgodno da se posle sudskog ubistva Slobodana Miloševića izvrši još jedno takvo ubistvo.
Kako je dr Vojislav Šešelj već šestu godinu bio u zatvoru i kako nikakva njegova krivica nije mogla biti dokazana, haški zvaničnici su pribegli još jednoj smicalici: optužili su, a potom i osudili dr Vojislava Šešelja za navodno nepoštovanje suda, iako je on u jednoj od svojih knjiga, objavio samo zvanične dokumente suda. Bio je to jadan i bedan pokušaj da se bar deo njegovog pritvora u Ševeningenu opravda kakvom-takvom presudom. Ni to, međutim, nije bilo dovoljno, pa se već skoro godinu dana – a da to dr Vojislav Šešelj doskore uopšte nije znao – protiv njega vodi i drugi postupak za nepoštovanje suda ne bi li mu se dodala, još koja godina zatvora.

IZRUGIVANJE PRAVDI

Znam da ćete svi vi odmah reći: Pa kakva je to nakaza od suda, kakvo je to izrugivanje pravu i pravdi, kakvi su to neljudi i zlotvori koji već sedam godina drže dr Vojislava Šešelja u tamnici, a da su od samog početka znali da je ova sudska farsa zlonamerna ujdurma? Sve je to tačno, ali ne treba, smetnuti s uma da je inicijativa za Šešeljevo utamničenje u Hagu potekla iz Beograda i da već sedam godina niko od onih koji su bili ili su sada na vlasti nije naišao za potrebno da traži njegovo privremeno puštanje na slobodu i da jemstvo da će se on sigurno vratiti u Hag kad ga sud pozove.
Posle tragične smrti Zorana Đinđića javno sam rekao i napisao da ako on po ičemu u istoriji bude zapamćen, biće po tome što je Slobodana Miloševića izručio na Vidovdan i što ga je stigla vidovdanska kletva. Sada bih dodao da će biti zapamćen i po tome što je, ponizno moleći Karlu del Ponte, isposlovao optuživanje i utamničenje dr Vojislava Šešelja. Ali Đinđić nije bio sam. Oko njega i pored njega bili su i drugi državni zvaničnici koji su u tom prljavom poslu učestvovali ili su se pravili da ga ne primećuju. Svako od njih pred narodom i istorijom mora poneti svoj deo odgovornosti.
A i da ne pominjemo neke od Šešeljevih dojučerašnjih stranačkih drugova, prijatelja i kumova koji su ga ne samo napustili kada mu je bilo najteže, nego ga i sada javno napadaju unapred znajući da neće moći da im odgovori. Sram ih bilo!
Uprkos svemu, dr Vojislav Šešelj je čvrst kao stena, nepokolebljiv u svojoj odbrani, ubedljiv u razobličavanju te nakaze od suda, veliki uzor svim žrtvama haškog Minotaura. Može biti da je među poznavaocima Haškog tribunala u zemlji i inostranstvu bilo i njegovih pronicljivih kritičara. Ali niko od njih nije svoju razarajuću kritiku plaćao patnjama svoje porodice, svojom slobodom, pa i svojim životom kako je to Šešelj činio.
Na samom kraju izrazio bih nadu da je ovo moj poslednji govor u odbranu dr Vojislava Šešelja, a da će već sledeći put u ovoj sali on sam sa ovog mesta govoriti nama.

http://www.pecat.co.rs/2010/02/vojislav-seselj-sedam-godina-robije/

Šta je dogovoreno sa MMF-om

Šta je dogovoreno sa MMF-om

LIČNI STAV

Autor: Slobodan Lalović

Teže (?) je pogoditi dobitnu kombinaciju na Bingo-u nego saznati šta je dogovoreno sa MMF-om. Izjave državnih zvaničnika, posebno pojedinih, više liče na glasine nego na informisanje građana o tome šta ih očekuje u narednom periodu. I dok predstavnici MMF-a izražavaju skepsu da se preuzete obaveze mogu realizovati sredstvima koja vlast pominje, mediji nas zasipaju maglom kroz koju se ipak mogu naslutiti obrisi nevolja koje nas očekuju.

Možda će se u nekom predizbornom periodu i isplatiti nešto za šta nema pokrića, ali će to samo značiti da nas posle očekuje još sušniji period. Kada se kaže da će se u drugoj polovini naredne godine (predizborna godina, ako ne bude vanrednih izbora) penzije usklađivati sa rastom zarada u javnom sektoru, onda to vređa inteligenciju. To znači, ako to bude predizborna godina, da će se povećati i zarade u javnom sektoru na nekoliko meseci, pa onda i penzije, i eto nama izbora. Ili se neće povećati zarade, pa ni penzije, ali je rečeno, pa i to valjda nešto znači. Lepo zvuči, a ne košta. Jedino šta se ne događa to je primena penzionog zakona i usklađivanje penzija sa rastom troškova života. U tako haotičnoj situaciji gde se ne zna ko pije ali se zna ko plaća, jedino je sigurno da će život građana biti sve teži, što se oseća iz dana u dan.

Odgovor na ove, sve veće probleme ne nalazi se u veštini manipulisanja, već spremnosti da se ekonomska politika vodi u korist izvoznog dela privrede, i onih preduzetnika koji nešto proizvode. Izgleda da ta promena nije moguća zbog interesa onih koji imaju dovoljno uticaja da spreče okretanje državnog broda u tom pravcu. Sve dok oni budu imali takvu snagu od neizbežnih i spasonosnih promena neće biti ništa, a godine će prolaziti u neprekidnim nejasnim dogovorima sa ovom ili onom međunarodnom finansijskom institucijom kako bi se sprečio još neki od kolapsa koji periodično prete. Istovremeno će se praviti predstava o zapošljavanju nekoliko hiljada ljudi trošenjem značajnih budžetskih sredstava, dok će stotinu hiljada ostajati bez posla. Neće se čuvati postojeća radna mesta, što je jeftinije, već će se ulagati u otvaranje novih što je skuplje, uz neuporedivo manji efekat. Sve je to praćeno višemesečnim neisplaćivanjem zarada, iako vlasnik ima sredstva ali ih koristi, na primer, za gradnju hotela i slična ulaganja. Tako, i tamo gde ne mora, dok radnici gladuju „gazde" se na njihov račun troškare.

Kako su investicije presušile, a prodati više nemamo šta, suočavamo se sa nuždom da živimo od svog rada, od kvaliteta onoga što proizvedemo i od sposobnosti da to prodamo. Traži se zapravo da se promenimo posle više od 60 godina, da se okonča anestezija u kojoj smo se tako dugo nalazili, i da sa izvesnom glavoboljom pogledamo oko sebe. A već posle prvog trežnjenja vidi se da smo dugo trošili više nego što smo pravili, i da je to što smo trošili još uvek bilo nedovoljno za pristojan život (sem u kratkim intervalima). Tzv. smanjenje javne potrošnje nije ideološko, već ekonomsko pitanje. Možemo mi imati i mnogo veću javnu potrošnju (u nominalnom iznosu) ako imamo mnogo veći društveni proizvod. Niko nama ne brani da trošimo koliko hoćemo, ako smo dovoljno zaradili da možemo trošiti, i da nam ostaje i za dalji razvoj. I plate, i penzije mogu biti duplo veće, ako više nego duplo zarađujemo kao zajednica, pa bi onda zaposleni u MMF-u ovde dolazili turistički da uživaju u našim etno selima, da obiđu Justinijanu prima (rodno mesto Justinijana imperatora koji je poslednji uspeo da objedini istočno i zapadno Rimsko carstvo), ili Studenicu gde se nalazi trpezarija iz vremena Svetog Save, i sl.

Ali mi ne zarađujemo ni koliko je dovoljno za trošak koji pravimo, pa potencijalni turisti iz MMF-a dolaze kao „policajci" da obiđu „prestupnike" i da vide da li se oni kroz društveno koristan rad mogu popraviti. Oni nemaju rešenje, već upozoravaju da ćemo bankrotirati, a ako hoćemo da uzmemo neke pare od njih onda postavljaju uslove. Ako nećemo pare, onda nikom ništa. Nema uslova, nema para.

Sve se svodi na pitanje možemo li, i umemo li da povećamo zaradu (proizvodnju), i ako možemo i umemo hoće li nam to dozvoliti oni kojima to ne odgovara, a koji se pitaju. Možda je rešenje u tome da prestanu da se pitaju oni kojima ne odgovara da rastu proizvodnja i izvoz, da se tehnološki modernizujemo, da se rad plaća, da mladi i stručni „nasrnu" umesto da beže u inostranstvo, da bude konkurencija, da se uspeh postiže sposobnošću, a ne bliskošću sa određenim interesnim grupama, da se „naglavačke" sistem obrne i postavi na noge. Radi se o promeni sistema vrednosti u kome mladi, vredni i sposobni dobijaju prednost. Sve dok se to ne dogodi zamlaćivaće nas ljudi iz prošlosti koji i ne znaju drugačije da rade, a saopštenja i politika koja se vodi biće sve nemuštija, i građani sve siromašniji. Ima nas suviše malo, sa suviše posla koji treba uraditi, da bi nas bilo suviše kako stalno govore, pa nas moraju neprekidno otpuštati.

Autor je bivši ministar za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku

http://www.danas.rs/dodaci/vikend/sta_je_dogovoreno_sa_mmfom.26.html?news_id=184688

Ноам Чомски: У Сребреници се није догодио геноцид

Ноам Чомски: У Сребреници се није догодио геноцид

subota, 27 februar 2010 12:41 NSPM

 

Занимљиво је да ви и овај пут не користите реч геноцид за оно што се догодило у Сребреници у ратном периоду. Зашто?

Тако је. Ја не волим начин на који се користи реч геноцид протеклих неколико година. Ја више волим да коришћење те речи оставим за оно што му је била првобитна намена, посебно када је у питању холокауст и у другим случајевима истинских разарања великих размера усмереног на уништење једног народа. Ја сам, рецимо, исто тако користио термин геноцид за Руанду, али га нисам користио за злочине на Источном Тимору у исто време где је 200.000 људи било побијено. Избрисано је  1/3, 1/4 становника уз подршку САД, Британије и Француске али за то и за неке друге стравичне масакре који су се десили, ја исто тако не бих користио реч геноцид. Сребреница није ни близу тих размера. Тако исто, не бих рекао "геноцид" за злочине у Ел Салвадору који годинама трају и где је 10 хиљада људи пострадало… Једноставно се појефтињује значај тог термина…

Проф. Чомски, у правној квалификацији, односно образложењу пресуде ген. Радиславу Крстићу, команданту Дринског корпуса, стоји да је он осуђен за геноцид који је почињен у Сребреници од јединица којима је он командовао…

Ја ћу поновити оно што сам већ рекао. Термин геноцид изворно је створен да означи злочине, конкретно злочине холокауста и масовни покољ Јевреја, односно Рома, Цигана, у настојању да се они потпуно збришу. И мислим да га је примерено користити и за друге велике покоље разних врста, рецимо онај који се догодио у Руанди у исто време као и ратови на Балкану. Ја знам, као што сам већ споменуо, да се последњих година термин геноцид користи на различите начине. Користи се за убијање великих размера које врши непријатељ. Ако људи желе тако да користе ту реч онда добро, али у том случају, нам треба нова реч да замени стару реч "геноцид." Ја лично радије бих да задржим изворну реч у изворном значењу, али то је једноставно питање терминологије. Не мислим да је "геноцид" одговарајући термин за непријатељско убијање ширих размера. Не користимо то ни за своје злочине чак и ако буду ширих размера.

Овде није било речи само о убијању ширих размера, него и о намери за истребљење једног народа или дела тог народа. То је формулација геноцида свуда у свету, па и у Хашком трибуналу. Сада, Ви сте велики противник рада Хашког трибунала. Шта о његовом раду сада мислите?

Дозволите да одговорим на то. То није начин на који се термин геноцид користи. Рецимо, узмите ове ситуације које сам споменуо, мада могу да наведем и друге примере. У случају Тимор у исто време отприлике негде 1/3, 1/4 становништва је избрисана, 200.000 људи. То је, у суштини, било уз подршку САД, Британије и Француске. Нико то не зове геноцидом. Мада се уклапа у дефиницију покушаја да се уништи већи део, огроман део народа, у овом случају у исто време као и рат на Балкану.

Проф. Чомски, ми овде говоримо о судској пресуди…

Исто становништво је, у суштини и овде. Нико то не назива геноцидом. Јесте било случајева у Централној Америци аутентичног геноцида, као што је, рецимо, Гватемала. Војне снаге, уз подршку САД, јесу  покушале и практично успеле су да потпуно избришу одређена племена Маја. И то се, такође, може назвати геноцидом. Али, убијање широких размера неколико хиљада људи у Централној и Јужној Америци нико не зове геноцидом. Ни ја то не зовем геноцидом, мада то јесте био покушај да се уништи велики део становништва… Али, ако ће се термин геноцид користити на начин који описујете, онда има геноцида у овом тренутку у свим деловима света.

То нико не оспорава. Реците нам шта мислите о раду Хашког трибунала за ратне злочине почињене на територији бивше Југославије, као велики критичар његовог рада, касних 90-тих и 2000-тих година. Шта мислите о резултатима рада овог суда?

Трибунал који се бави балканским ратовима с почетка 90-тих је, колико ја знам, доста добро радио свој посао. Рад трибунала у 2000. години је био потпуна фарса. Оптужнице су објављене против Милошевића усред америчког, британског и француског бомбардовања, очигледно, као политичко средство оправдавања бомбардовања, док су се веома озбиљни злочини дешавали у исто време. Али сви ми знамо или би требало да знамо да су, у ствари, злочини били последица бомбардовања, а не узрок. Усред тог злочина, усред бомбардовања, трибунал поступа као заступник САД, Британије, Француске и подиже оптужницу за ратне злочине. Погледајте оптужницу, само се једна тачка односи на период пре бомбардовања. Оптужница је, пре свега, донета на основу информација обавештајне службе Америке и Британије. То се не може озбиљно узимати усред једног бомбардовања. Уз то, једна група међународних правника, мало након тога, обраћа се трибуналу са информацијама које су изведене из признања команде НАТО и велики број организација за људска права траже да трибунал поднесе оптужнице против НАТО, а трибунал то одбија образлажући то кршењем правила. Једноставно, прихвата да је НАТО деловао добронамерно те неће истражити такве оптужбе. Тако да ма шта мислили о трибуналу данас, то је у ствари агенција, политичка агенција која делује као подршка…првенствено западним силама предвођеним Сједињеним Америчким Државама. То једноставно дискредитује трибунал и оно што су његове стварне активности. Ја морам рећи да постоји проблем са свим оваквим међународним трибуналима. То се враћа до Нирнберга…У Нирнбергу су судили можда најгорим злочинцима света. То је неспорно. Морали су дефинисати ратни злочин и злочин против човечности, и то су урадили врло експлицитно, тако да оправдају савезнике. Било какав озбиљан злочин савезника се није назвао ратним злочином и управо зато бомбардовање цивилних подручја у самом Нирнбергу није названо ратним злочином. Разлог томе је што су савезници учинили више злочина него нацисти. Једноставно, ми смо били изузети од оптужбе… Тако су команданти америчких подморница вршили злочине. Један од њих је имао изјаву британског заповедништва морнарице, и сведоци су рекли: „Јесте, Американци и Британци су радили исте ствари". У другом трибуналу они би били осуђени, осим у Нирнбершком где су били ослобођени. И то зато што је дефиниција ратног злочина пред трибуналом био злочин када сте га ви чинили, а не ми.

На крају рада трибунала, судија Џексон је дао врло елоквентно објашњење како је одлука овог трибунала обавезујућа за све, а посебно је обавезујућа за САД и Британију. Ако ми икада извршимо било каква дела овакве врсте какву ми осуђујемо, у овом тренутку, онда и ми подлежемо истим прописима, истим казнама, истим законима. То се, наравно, никад није десило. На основу тога видимо да су од самог почетка трибунали садржавали једну фаталну ману. Садрже је и данас, чак и ако је свакодневни рад јесте легитиман, то се дешава.

Питања из публике:

Проф. Чомски, хтео бих Вам поставити једно питање. Ја сам Хасан Нухановић из Сребренице. Путем е-мailа смо разменили пре 10-так дана поруке везане за вашу изјаву у јавности о Сребреници. На један филозофски начин говорите о термину «геноцид,» дајете једну дефиницију и сматрате да је та дефиниција остала на неки начин недоречена. Можда, у суштини, резервишете тај термин за холокауст над Јеврејима, Циганима и осталим народима у Другом светском рату… Сами сте се позвали да говорите о Сребреници, нико вас није позвао да о Сребреници говорите. Моје питање је врло једноставно, да ли себе стављате изнад Хашког трибунала и изнад пресуде о геноциду?

Ја сам већ објаснио. Ако људи желе да користе термин «геноцид» тако како га користи трибунал, онда се могу водити суђења против људи из целог света укључујући лидере САД, Британије, Француске и других који су одговорни за злочине који су, жао ми је што то тако морам рећи, већи од злочина у Сребреници…Aко тако желите да користите термин «геноцид,» онда је то ваш избор. Али, онда се он мора шире применити. Међутим, морамо  се договорити око новог термина који би означавао оно што је «геноцид» првобитно значио. Првобитно, он је био створен као термин за злочине које су починили нацисти и требало је да се односи на огромне покоље који су за циљ имали уништење народа. Такав је случај био у Руанди, као што сам напоменуо, и он се може назвати геноцидом. Можда се и покољ у Источном Тимору може назвати геноцидом, али се то не ради, јер је за те злочине одговоран Запад. Има још доста таквих примера. Једноставно, ако ће се термин «геноцид» користити за убијање великих размера која врши непријатељ, онда у реду. Можемо се договорити да га тако користимо. Али, онда то нема никаквог моралног значења. Што се тиче трибунала, тј. да ли је неко изнад трибунала, и ви сте изнад и свако од нас. Ми смо изнад трибунала у Нирнбергу. Сви ми имамо моралну одговорност да судимо за сва дела, независно од тога ко их је учинио. И управо зато ја дајем критику и суђењу у Нирнбергу.

У току вашег ранијег интервјуа, први пут сам чула да јавно спомињете цифру од 8.000 хиљада убијених у Сребреници. Питам се, зашто толико дуго и на не мали начин сте дали своју подршку ауторки једне упитне књиге Дајани Џонстон, која ставља велики знак питања на број убијених у Сребреници?

Знам шта сам рекао о Сребреници. Рекао сам да је «генерално прихваћена бројка је отприлике 7.500-8.000 » у свим озбиљним студијама. Дајана Џонстон је поставила питања о томе, као и у многи други научници. Што се тиче моје подршке њеној књизи, имајте на уму оно што се догодило. Наиме, њена књига говори о догађајима. Требало је да буде објављена у Шведској, велики напад десио се на ту књигу у шведским новинама. Мени су ти детаљи били послати, тражено је да на то дам коментар. Прошао сам кроз оптужбе које су изнете против ње и веома лако сам могао да видим да су те оптужбе лаж и обмана. И о томе постоји отворено писмо…. Онда сам рекао и поновићу, мислим да је невероватно повући једну књигу из штампе на основу обичних лажи и обмана….Ја подржавам слободу штампане рачи. Можете се са њеним научним радом сложити или не, то је друга ствар, али ја сам против повлачења објављеног текста зато што се против ње упућују лажи које је лако побити.

Рекли сте да је њена књига један изврстан рад који упућује људе да гледају на оно што се десило у БиХ као чињеница и као разум. Дакле, ви сте њен рад назвали изврсним, рад који негира чињеницу да је у Сребреници убијено 8.000 људи?

Ја и даље стојим иза сваке речи коју сам рекао, а то није оно што сте ви рекли. Књига је повучена на основу серије обичних лажи и обмане… Она не каже ништа дефинитивно о Сребреници. Она само отвара разна питања. То је у ствари научни рад. Ако желите уђуткати научни рад са којим се не слажете, то је ваше право. На основу принципа који сам споменуо, постоји поштен начин да се то уради. Одговорите јој, докажите јој да није у праву. Не можете само рећи да су то чињенице и она их оповргла. Али, ако неке књиге треба забранити зато што кажу нешто што се вама не свиђа, онда је то изван домена цивилизацијског разговора.

Прочитао сам, не књигу, већ текст од 20-так страна  Дајане Џонстон, који је она објавила на интернету. И у том тексту 90% су биле искривљене чињенице о дешавањима у Сребреници током рата у коме сам ја учествовао 3,5 год. Да ли верујете мени или госпођи Џонстон?

Ја нисам прочитао шта сте ви написали о томе, тако да не могу да дам свој коментар. Али, ја бих то објавио негде где ће се то видети. Дао бих детаљан преглед чињеница, за које ви кажете да су у 90% искривљене. Онда се може одговорити на то питање. Али, ако ви само кажете «ја мислим да су искривљене», ја немам начина да о томе судим.

(Емисија са Ноамом Чомским емитована на ТВ БХ1,јануара 2006. Разговарала Душка Јуришић)

 

http://in4s.net/x/index.php?option=com_content&view=article&id=16681:2010-02-27-11-56-04&catid=86:srpska&Itemid=275

''Beskonačni rat'' - Šokantna istina o Kosovu i Metohiji

Šokantna istina o Kosovu i Metohiji

Komentara 16

Ko je terorista koji je podmetnuo bombu pod autobus "Niš ekspresa", kako su ginuli svedoci nedela Ramuša Haradinaja i kako je njegova porodica od dućana u Dečanima stigla do velelepnog dvorca, zašto Hašima Tačija zovu "Zmija"... samo su neka od pitanja koja je otvorio i nemilosrdno secirao italijanski novinar Rikardo Iakona.

'Beskonačni rat'' (La Guerra Infinita), snimljen devet godina posle napada NATO na Srbiju, emitovan 2008. godine na italijanskoj RAI 3 direktno daje odgovore i na pitanja zašto se prognani Srbi ne vraćaju u svoje domove i kako je Kosovo, u "prisustvu vlasti" iz Prištine i međunarodnih snaga (Kfor), umesto "najmlađe demokratije na Balkanu" postalo raj za švercere droge.

Dokumentarac govori i o tome kaka nekadašnji lideri OVK, nastavljaju da sprovode nasilje prema preostalim nealbancima, ali i sunarodnicima koji su se usprotivili njihovom nekontrolisanom sticanju bogatstva i političke moći.

''Vesti-online'' vam daje mogućnost da odgledate u celosti dokumentarni film o razaranju 1999. godine tokom NATO bombardovanja, kao i posleratnom nasilju nad Srbima i ostalim nealbanskim stanovništvom na Kosovu i Metohiji.

''Beskonačni rat''

FILM

http://www.vesti-online.com/Vesti/Tema-dana/32429/Sokantna-istina-o-Kosovu-i-Metohiji

Тадићу „прикочи“ мало!

Тадићу „прикочи" мало!

 

Иницијатива председника Тадића да се у Скупштини Србије донесе резолуција о Сребреници и прихвати да се 11. јул прогласи даном сећања на геноцид у Сребреници је крајње неодговоран гест председника који ће Србију и српски народ трајно обележити као кривце и народ који је починио геноцид.

 

Када политиканти и западни поданици извршавају наложено

 

Тадићу „прикочи" мало!

 

Иницијатива председника Тадића да се у Скупштини Србије донесе резолуција о Сребреници и прихвати да се 11. јул прогласи даном сећања на геноцид у Сребреници је крајње неодговоран гест председника који ће Србију и српски народ трајно обележити као кривце и народ који је починио геноцид.

 

После усвајања резолуције о „геноциду" у Сребреници сва накнадна прича да се то односи на појединце који су чинили злочине је беспредметна и депласирана. Депласирана, јер појединци не могу да почине геноцид. Геноцид је планирана, изведена, војна операција са циљем истребљења или уништења једног народа, и ту нема простора за појединце, већ је то дело државе и нације. Да нашем „умном" председнику Тадићу то преведем! Политичко руководство је планирало, војно руководство је таква наређења издало, а војска је то дело извршила. И где је у том ланцу простор за појединачну одговорност. Нема је! Стога би био ред господине председниче да најзад престанете да од овог народа и даље правите будале, а сада му на грбачу товарите још и геноцид, који он ни у назнакама није починио. Могу да разумем ваше личне обавезе према својим западним менторима, али морате да знате да и председници одговарају пред законима ове државе, за нанету штету, издају или велеиздају. Могуће да нећете већ сутра за сву своју уништавајућу политику по Србију одговарати, али било још неких који су сматрали да ће доживотно бити председници, па тиме и одговорност избећи.

 

Ви сте Сребреницу први пут видели када сте отишли да се поклоните само муслиманским жртвама, вероватно по налогу ваших западних пријатеља, а ја сам у Сребреници био када се наводни геноцид догађао, па Вам стога с пуним правом подвлачим да никаквог геноцида није било – што је и Вама добро познато. Ако о догађањима у Сребреници ипак нисте имали времена да се озбиљније информишете било би вам од користи да прочитате текст „Сребреница, лажи и медијске игре" од човека који је као специјални изасланик председника Караџића надгледао евакуацију цивила и свих који су желели да ту енклаву напусте. У Тузлу или Кладањ пребачено је скоро 22.000 људи, и војно способних мушкараца, односно сви они који нису држали уперену пушку у нас. И ето нисмо никога стрељали, а по самој дефиниција геноцида то би било незаобилазно.

 

Добро знате да је западу доношење такве резолуције у Скупштини Србије преко потребно да би оправдали разбијање Југославије, иницирање и покретање сукоба на овим просторима, као и своје директне злочине. Резолуцијом о Сребреници Скупштине Србије треба „затрпати" злочине које су починили Словенци, Хрвати, босански Муслимани, Шиптари, као и земље чланице НАТО против Срба у бомбардовању Републике Српске 1995. и Југославије 1999 године! Србе том резолуцијом треба и званично обележити као једине кривце на овим просторима, али све то треба да уради сама Скупштина Србије, прихватајући и оно што се није догодило. Том резолуцијом треба аболирати и Хрватску за једини геноцид који се на просторима бивше Југославије догодио, а који је по дефиницији геноцида доказано планиран и војнички изведен у коме је побијен и протеран један цео народ. Тај прави и једини геноцид Ви никада ни у назнакама нисте споменули, већ сте се Хрватима извињавали, - а зашто изгледа да је само Вама познато.

 

И поред Вама послатих апела тридесетак светских угледних личности, великог броја наших интелектуалаца да се резолуција о Сребреници не усваја Ви господине Тадићу и даље истрајавате на свом захтеву да Скупштина Србије тако скарадну резолуцију усвоји. Зашто? Да Србији и српском народу натоварите још једно бреме одговорности и кривицу за геноцид који ни Србија ни српски народ нису починили. Чак и све монтиране и на лажима засноване пресуде у хашком трибуналу у којима се помиње геноцид су Ваше дело, јер сте на све начине онемогућавали да оптужени имају прави доказни материјал, адекватну одбрану, јаку адвокатску екипу, иза које ће стајати држава Србија. Држава Србија је морала чврсто стајати иза оних које је сама упутила да докажу своју, али националну невиност. Да би се пред Светом доказала пуна истина о догађањима и жртвама на простору Еx Југославије, јер ће само на тај начин Србија и српски народ моћи да доживе пуну рехабилитацију и достојно стану у друштво европских нација, па и као будућа чланица ЕУ. Са прихватањем кривице, као народ који је починио геноцид то се никада неће догодити. У ЕУ која је за Вас приоритет без алтернативе се не улази кроз анални канал, већ као достојанствена целовита и организована држава.

 

Сви ваши наступи у УН или СБ УН били су крајње снисходљиви као да тек реда ради „браните" Космет и интегритет своје земље, уз обавезно и више него често Ваше подвлачење Милошевића као кривца за ратове на простору бивше Југославије. Он за избијање и ескалирање ратова није крив, а главни кривци су управо ваши западни пријатељи, који су свим средствима подстицали оружану сецесију и распад Југославије па им је самопроглашена кривица Србије данас више него неопходна, како би тај злочин са себе спрали. Чак и да је Милошевић крив за распад земље и ратове, а на том месту на коме сте, требали би да знате да није, Ви сте и изабрани да ту негативну слику о Србији поправите а не да резолуцијом највишег органа државе ту слику и званично верификујете. Ваши лични анимозитети према Милошевићу или било ком другом политичару су недопустиви јер ви не представљате себе већ државу. Ако се тако не умете да понашате, ако сте толико једносмерни да је ЕУ без алтернативе, или не умете да алтернативу пронађете, онда поднесите оставку и препустите место председника личностима који то знају. Немојте да урлате само на предизборним митинзима, покушајте да заурлате понекад и када се брани интегритет зеље, намећу резолуције о непостојећем геноциду, кад хашки трибунал убија и доноси скарадне пресуде, или када од Вас одобрен ЕУЛЕX упорно спроводи Ахтисаријев план независног Косова. Да се бар народу учини да има председника достојног те функције и светле српске историје.

 

Упоредите сами Вашу изјаву дату „Политици" са резолуцијом Европског парламента па видите сами колико је она поданичког карактера, самоубилачка и на кају љигава и недостојна једне Државе, па и самог њеног председника, ако уопште Србију на чијем сте челу доживљавате као своју државу.

Звонимир Трајковић

 

Борис Тадић – Специјално за „Политику"

 

Резолуција о Сребреници и резолуција о српским жртвама

 

Председник Србије Борис Тадић специјално за „Политику" појаснио је идеју о писању и усвајању резолуције о Сребреници. Нашем листу председник је рекао:

 

„Иницирао сам резолуцију о Сребреници јер сматрам да то питање није ни страначко нити политичко, већ вредносно и морално. Овом резолуцијом се скида и анатема са нашег народа, штити наш национални интерес, и она ће бити потврда да не постоји колективна кривица и да сваки злочинац има своје име и презиме.

 

Морамо раздвојити резолуцију о Сребреници и резолуцију о српским жртвама. Обе ћемо усвојити. Сви доживљавамо патњу личних и националних жртава, али српски народ и држава ће показати да саосећају и са туђим жртвама. Злочинци морају бити кажњени за своја недела због жртава и њихових породица и због помирења народа на Балкану. И ми се морамо тако и понашати.

 

Само таквом политиком можемо бранити право на сећање и на наше жртве. Само таквом политиком уважавања туђе патње и одавања поштовања туђим жртвама јесте могуће на међународном плану стицати кредибилитет и за вођење националне политике.

 

Резолуција о Сребреници је спремна и Влада Републике Србије ће је разматрати у најскорије време. Знам да није дочекана свугде са одобравањем, нисам то ни очекивао, али на крају усвајање ове биће од користи и за народ и за државу Србију. Морамо покретати иницијативе које мењају стварност у позитивном смеру.

 

„Позивам све актере на политичкој сцени Србије да се уздрже од странчарења, злоупотребе ове теме, језика мржње и да покушамо да постигнемо консензус о овом вредносном питању."

 

*****

Резолуција Европског парламента о Сребреници

 

Европски парламент 18.01.2009.

 

Европски парламент

- у складу са својом резолуцијом од 7. јула 2005. о Сребреници

- у складу са Споразумом о стабилизацији и придруживању Европске заједнице и њених држава чланица с једне стране, и Босне и Херцеговине са друге стране, потписаног у Луксембургу 16. јуна 2008. и перспективама чланства у ЕУ предоченим свим земљама западног Балкана на ЕУ самиту у Солуну 2003,

- у складу са чланом 103 (4) свог Пословника,

 

А. зато што је у јулу 1995. босански град Сребреница, тада изолована енклава, коју је Савет безбедности УН резолуцијом од 16. априла 1993. прогласио Заштићеном зоном, пала у руке српских снага предвођених генералом Ратком Младићем по директивама тадашњег Председника Републике Српске, Радована Караџића,

 

Б. зато што су снаге босанских Срба под вођством генерала Младића и паравојне јединице, укључујући нерегуларне српске полицијске јединице које су на територију Босне ушле из Србије, у само неколико дана по паду Сребренице по хитном поступку усмртиле више од 8.000 муслиманских мушкараца и дечака који су се затекли у овом подручју под заштитом снага Уједињених нација (УНПРОФОР), а близу 25.000 жена, деце и старијих људи је присилно депортовано; овај догађај је највећи ратни злочин који се догодио у Европи од краја Другог светског рата,

 

Ц. зато што је ова трагедија од стране Међународног суда за ратне злочине почињене на територији бивше Југославије (ИЦТY) проглашена за геноцид, који се догодио на територији коју су Уједињене нације прогласиле безбедном зоном, што је симбол неспособности међународне заједнице у посредовању у конфликту и заштити цивилног становништва,

 

Д. зато што су јединице босанских Срба вишеструко кршиле одредбе Женевске конвенције укључујући депортацију хиљада жена, деце и старијих особа и силујући велики број жена,

 

Е. зато што упркос изузетно великим напорима да се открију и ексхумирају бројни масовни и појединачни гробови и идентификују тела жртава, досад обављене ексхумације не омогућавају комплетну реконструкцију догађаја у Сребреници и њеној околини,

 

Ф. зато што не може бити стварног мира без правде и зато што је потпуна и неограничена сарадња са Хашким судом и даље основни захтев у даљем наставку процеса интеграције у ЕУ земаља западног Балкана,

 

Г. зато што је генерал војске босанских Срба Радислав Крстић прва особа коју је Хашки суд прогласио кривом за учествовање у сребреничком геноциду, али и зато што је најпроминентнији оптуженик, Ратко Младић и после готово 14 година и даље недоступан, као и у знак подршке што је Радован Караџић изручен Хашком суду,

 

Х. зато што је институционализација дана сећања најбољи начин одавања поште жртвама покоља и слања јасне поруке будућим генерацијама,

 

1. сећа их се и одаје поштовање свим жртвама насиља током ратова на просторима бивше Југославије; изражава саучешће и солидарност породицама жртава, од којих многе још увек нису добиле коначну потврду о судбини својих рођака; признаје да је тај континуирани бол све већи због неуспеха да се одговорни за почињено приведу правди,

 

2. Савет позива Комисију да на одговарајући начин обележи годишњицу у Сребреници и Поточарима прихватајући предлог Парламента да се у целој Европској унији 11. јул прогласи даном сећања на геноцид у Сребреници, те позива да то учине и све државе западног Балкана;

 

3. позива на додатне напоре да се преостали бегунци приведу суду, изражавајући своју пуну подршку значајном раду Хашког суда, јер је суђење одговорнима за масакр у Сребреници и њеној околини важан даљи корак у правцу мира и стабилности у региону; и с тим у вези наглашава да треба посветити већу пажњу суђењима пред домаћим судовима за ратне злочине,

 

4. наглашава важност помирења као део интеграционог процеса у Европи; истиче важност улоге верских заједница, медија и образовног система у том процесу, како би грађани свих етничких припадности могли да превазиђу тензије прошлости и отпочну мирну и искрену коегзистенцију у интересу одржања мира, стабилности и економског развоја; инсистира да све земље чине даље напоре у излажењу на крај са оптерећењима прошлости,

 

5. упућује свог Председника да проследи ову резолуцију Савету, Комисији и владама чланицама, Влади и Парламенту Босне и Херцеговине и њеним ентитетима, и владама и парламентима земаља западног Балкана.

 

Европски парламент, 15.01.2009.

*****

 

Навео сам изјаву Тадића „Политици" и резолуцију Европског парламента да би се јасно видела подударност Тадићевог захтева да и Скупштина Србије донесе сличну или још боље усаглашену резолуцију са Европским парламентом. У тој резолуцији треба да се сложимо са пресудом о геноциду изречену генералу војске босанских Срба Радиславу Крстићу и безрезервно је прихватимо. Не треба да нас занима да је та пресуда донета на бази потпуно лажног сведочења Хрвата Дражена Ердемовића и уз сарадњу поткупљеног адвокатског тима који је „бранио" генерала Крстића. Треба да се резолуцијом наше Скупштине сагласимо да су – (цитат): „снаге босанских Срба под вођством генерала Младића и паравојне јединице, укључујући нерегуларне српске полицијске јединице које су на територију Босне ушле из Србије, у само неколико дана по паду Сребренице по хитном поступку усмртиле више од 8.000 муслиманских мушкараца и дечака који су се затекли у овом подручју под заштитом снага Уједињених нација (УНПРОФОР), а близу 25.000 жена, деце и старијих људи је присилно депортовано". При том треба да се сложимо да смо починили – „овај догађај је највећи ратни злочин који се догодио у Европи од краја Другог светског рата". Не треба да нас занима чињеница да ни до данашњег дана у пречнику од 100км није пронађено више од 2.980 лешева заједно са сеоским гробљима, да су муслимани из читаве БиХ преносили посмртне остатке да бих у мемориријалмом центру Поточари сахранили као жртве српског геноцида. Не смемо да кажемо, па и да знамо, да се више од ¼ тих побијених муслимана појавило на првим послератним изборима у БиХ. Не смемо да кажемо и бранимо голу истину да у Србреници није било никаквог масакра и геноцида, већ за рат, уобичајених ратних сукоба у којима је погинуло између 600 и 700 муслиманских војника са оружјем у руци. И кратко: Не сме да се зна и чује, пуна и прав истина о Сребрени

 

Треба безусловно усвојити ту лепо заокружену цифру од 8.000 „стрељаних" како би Србија „са себе спрала своје ратне грехе" и како би „нашег" председника у ЕУ потапшали по рамену, на храбром признању да је председник геноцидног народа. Који је то мождани склоп који грађанина Србије са позиције председника убеђује да када признам да сам ти стрељао оца, брата или сина, ти ћеш ми опростити, и тек тада ће доћи до националног и општељудског помирења.

 

И ако је у питању безусловно слугеранство, од Вас председниче – превише је. Ово није „вредносно питање" како сте га Ви крстили, већ питање истине или преваре у којој једна нација столећима треба да носи жиг геноцидне! Таква резолуција заснована на лажима, не сме бити никад усвојена, и сви који за њу гласају починили су кривично дело велеиздаје.

 

Звонимир Трајковић

www.trajkovic.rs

 

Radovan Karadžić: Braniću se, još sam živ, nisam umro

Radovan Karadžić: Braniću se, još sam živ, nisam umro

R. Bulatović - 26.02.2010. - 03:47

Karadžić se nada da će imati pošteno suđenje i planira da u njemu aktivno učestvuje...

Radovan Karadžić, bivši predsednik Republike Srpske, iz ćelije u Hagu u intervjuu za arapsku televiziju „Al Džazira", govorio je o tome kakav je osećaj biti begunac 13 godina, da li se plašio da će biti uhapšen, a priznao je i da se nada fer suđenju.

SUĐENJE - Radovan Karadžić je poslednjih godina živeo u Beogradu prerušen u doktora Dragana Dabića.
- Kao doktor Dabić nisam radio ništa što ne bi radio Radovan Karadžić. Dok je Radovan Karadžić bio doktor naučne medicine, doktor Dabić je primenjivao tradicionalnu medicinu staru hiljadama godina. Ja verujem da bi ove dve medicine trebalo da se integrišu. U tom smislu je doktor Dabić bio Radovan Karadžić i obrnuto - upoređuje Karadžić.
Na pitanje da li se plašio da će biti uhapšen i kakav je osećaj 13 godina biti begunac, Karadžić kaže da postoji izreka da onaj ko umire od straha više puta umire.
- Ja još živim, nisam umro - bilo je sve što je rekao na tu temu.
Karadžić se nada da će imati pošteno suđenje i planira da u njemu aktivno učestvuje.
- Nisam prisustvovao suđenju u oktobru jer mi nije dato adekvatno vreme da se pripremim. Rado ću prisustvovati suđenju ako mi to bude dozvoljeno. Neću da budem biljka koja će stajati na kiši - ističe Karadžić, koji i dalje očekuje da Ričard Holbruk održi obećanje.
- Obećao je da neću biti optužen pred Haškim tribunalom ako se budem povukao sa mesta predsednika Republike Srpske, SDS partije, javnog života i ako ne budem učestvovao na predstojećim izborima. Ispunio sam sva svoja obećanja - napominje Karadžić.
Ulogu u ratu u Bosni i Hercegovini opisuje kao nesrećnu.
- Imao sam nesrećnu ulogu u nesrećnom ratu u nesrećnoj zemlji. To je bio rat koji nismo želeli i nije nam bio potreban. To je bio rat između Srba, jer su bosanski muslimani Srbi koji su pod Turcima primili islam. Naši sukobi su uvek bili tragični za sve ljude u Bosni, a povoljni za neku treću stranu. Da su bosanski muslimani imali druge vođe, rat bi bio izbegnut - zaključuje Karadžić.

Novinar Al Džazire dolazio u Srbiju i Bosnu
Ovaj intervju Karadžić je dao novinaru Redži Omaru koji je zbog priče o ratu na prostoru bivše Jugoslavije dolazio u Srbiju i Bosnu. „Trudio sam se da iz prve ruke svedočim o događajima koji su promenili društvo, o onome što se krije iza novinskih naslova. U Bosni i Srbiji sam sreo i žrtve, kao i one koji Karadžića smatraju nacionalnim herojem", kaže Omar.

Bramerc: I Mladić živ i krije se u Srbiji
Glavni tužilac Haškog tribunala Serž Bramerc izjavio je da veruje da je Ratko Mladić još živ i da se nada da će srpske vlasti uskoro uhapsiti preostale haške begunce. U Intervjuu listu „Libr Belžik" Bramerc je istakao da se redovno sastaje sa srpskim operativnim službama i da na osnovu njihovih podataka tužilaštvo veruje da je on živ i da nema razloga da misli da Mladić nije u Srbiji.

http://www.24sata.rs/vesti.php?id=68955

ХИЛАРИ КЛИНТОН: Притисак на Саркозија због његовог окретања Русији

ХИЛАРИ КЛИНТОН: Притисак на Саркозија због његовог окретања Русији 24.02.2010. Саркози, макар са умереном добронамерношћу, прихвата план Медведева о реформи "архитектуре европске безбедности" Први пут после избора Барака Обаме, САД су званично саопштиле своју намеру да утичу на проблем безбедности у Европи. Ова порука обелодањена је 29. јануара у говору државног секретара Хилари Клинтон у Паризу. Њене речи не објашњавају се тек простом тежњом да се надокнади пропуштено после изостанка Обаме на манифестацијама посвећеним паду Берлинског зида. Избор Париза није био случајан: пре годину дана Француска се вратила у здружену команду НАТО. Осим тога, Француска намерава да игра улогу привилегованог партнера Русије у Европи, а председници Никола Саркози и Дмитриј Медведев размнениће посете. Данас смо сведоци све више назнака да Париз тежи ка ресетовању на стари француски курс. Он чак и са умереном добронамерношћу прихвата план Медведева о реформи "архитектуре европске безбедности". Обамина администрација рачуна на сарадњу са Москвом на читавом низу питања међу којима су нуклеарно разоружање Ирана и Авганистан. То највероватније и објашњава суздржаност државног секретара Хилари Клинтон пред дипломатским соло наступом свог француског савезника. Притом, десет дана касније је, за време посете Паризу, министар одбране САД Роберт Гејтс ставио до знања да њега, најблаже речено, не надахњује пројекат о продаји француског брода "Мистрал" Русији, што може бити први уговор сличне врсте уз учешће неке земље чланице НАТО. БЕЗ НОВИХ СПОРАЗУМА Циљ Хилари Клинтон био је да се припреми терен. Она је прва дала званични одговор америчке администрације на предлог Медведева о новом споразуму о безбедности у Европи: тај одговор био је "не". Потребно је радити "у оквирима постојећих институција као што су ОЕБС или Савет Русија–НАТО, а не водити преговоре о новим споразумима, како то жели Русија", изјавила је она. Осврнувши се на један од основних праваца америчке дипломатије из 90-их година прошлог века, државни секретар је поново дотакла тему ширења северноатлантских структура. Без обзира на то што је Русија "током низа година осећала незаштићеност пред ширењем НАТО и Европске уније", Хилари Клинтон сматра сличне бојазни неоснованим: ти су процеси "ојачали безбедност саме Русије". У Европи је "угаони камен безбедности заправо суверенитет и територијална целовитост свих држава", подвукла је она. "Нове демократије" требало би да имају могућност да направе сопствени избор, а "спољне опасности и агресија" апсолутно су недопустиви. САД позива Русију да "поштује услове споразума о прекиду ватре у Грузији", чијем је потписивању кумовао 2008. године председник Француске. С тим у вези државни секретар је обелоданила мере које у перспективи могу смањити ризике од обнављања оружаних конфликата на територији Европе: спасавање Споразума о конвенционалним оружаним снагама у Европи (из кога је Русија иступила неколико месеци пре избијања рата у Грузији), потписаног 1990. године, а такође стварање на бази ОЕБС-а ефикасних механизама за борбу против регионалне напетости и прекида у испорукама енергената. НАТО би требало да поново обрати пажњу на члан 5, у коме се говори о солидарности савезника – наставила је Хилари Клинтон. За то је неопходно да се разради акциони план, који предвиђа спречавање кризних ситуација у регионима попут Источне Европе и Балтика. Нова стратешка концепција НАТО, која би требало да буде разрађена ове године, такође ће узимати у обзир „енергетску безбедност као најзначајнији приоритет". САМО ЈЕДНА ЕВРОПА "Русија нам више није противник, већ партнер у кључним светским питањима", подвукла је шеф америчке дипломатије. Русија је позвана да узме учешће у новој верзији програма ПРО, коју сада припрема Обамина администрација. "Европа се више не дели на Западну и Источну, Нову и Стару, унутар или изван НАТО. Постоји само једна Европа, у коју улазе САД са правима партнера. Та Европа укључује и Русију", - рекла је она. Осим тога, Хилари Клинтон је изразила тежњу ка мирном и разложном дијалогу са Москвом као противтежу реској и тврдокорној политици из епохе Џорџа Буша. При томе она није крила незадовољство потезима Русије, која игра на разликама међу државама, не предузима одлучније кораке по питању нуклеарног разоружања и не тежи да искористи могућности предложених "ресетовања". Три дана касније директор националне обавештајне службе САД Денис Блер је у свом годишњем извештају о светским опасностима дао неколико примедби које се односе на Русију. "Највероватнији разлог" нових криза на европском континенту своди се на „нерешене конфликте на Кавказу", са "ризиком обнавља борбених операција у Грузији", где је "Москва проширила своје војно присуство у сепаратистичким регионима", тврди он. Русија односе са својим суседима на постсовјетском простору смешта у "антагонистичку игру са САД", у време док је деловање руских специјалних служби као и до сада "усмерено против америчких интереса по целом свету". "Le Monde", Француска   http://www.enovosti.info/sr/opcija/btg_novosti/0/10961/HILARI/KLINTON:/Pritisak/na/Sarkozija/zbog/njegovog/okretanja/Rusiji

  Читања 157

Двери српске