Srebrenica i podanici

Srebrenica i podanici

 

Vreme je za politiku guranja štapa u točkove velikima koji pritiskaju Srbiju, a onda prihvatajući i kooperirajući sa njima nastojati da im se pomogne da se štap izvadi, naravno, “ne znajući” ko je štap gurnuo u njihove točkove. Takav napor Srbije neophodan je da bi se zadovoljili neki njeni interesi. Takva politička elita je danas potrebna Srbiji, a ne podanička. To tako ide iako deluje suviše jednostavno, nedžentlmenski, nemoralno i opasno, ali oni koji su radili ili rade u visokoj politici, znaju najbolje o čemu je reč Ovih dana imali smo priliku da nas političke elite odjednom, kao grom iz vedra neba, preokupiraju pitanjem Srebrenice. Odmah da Vam kažem, ovih dana su nas mnogo obmanjivali, da ne kažem lagali, neki svesno, a neki samo zato jer je izdata takva partijska direktiva. Prvo što svaki građanin treba da se upita zašto je ta Deklaracija usvajana, zašto baš sada. Svi su nas manje-više potcenjivali: DS, SPS, G17 plus i ostali trabanti vlasti. Podrazumeva se da su kao vladajuća ekipa iz sve snage gurali usvajanje Deklaracije kojom Srbija verifikuje počinjenu genocidnost u Srebrenici. Opozicija je kombinovala sa vlašću, tu mislim na SNS sve do poslednjeg trenutka, ne želeći da zauzme tvrd stav kako je ne bi optužili za retrogradne stavove i kako ne bi narušili odnose sa evropskim zvaničnicima do kojih im je objektivno stalo, svesni da bez međunarodne prihvatiljvosti teško mogu postati vladajuća stranka. Radikali i DSS su svoj skupštinski nastup na temu Srebrenice i Deklaracije u manjoj ili većoj meri podredili unutrašnjoj političkoj sceni i odašiljali one poruke koje narod voli da čuje, a većinski deo birača u Srbiji, pa i onih glasača vladajuće garniture, na tu Deklaraciju gledaju kao na iznudu na koju je vlast pristala kako je isti oni koji su je stiskali i iznuđivali ne bi destabilizovali. Reč je pre svega o najmoćnijoj zemlji EU i najmoćnijoj zemlji na svetu. To je pravi razlog zašto se ta Deklaracija usvajala baš sada i baš u ovakvom obliku. Sva pozivanja: na moral, na pravdu za žrtve, na citiranja misli patrijarha Pavla i drugih znamenitih ličnosti u toku parlamentarne diskusije zapravo govore koliko smo mi u stvari  jadni. Toliko, da usled pritiska i nesposobnosti da se tom pritisku odupremo ili da ga izmanevrišemo, kako to rade sposobne vlade, pristanemo na nešto što će za posledicu imati, između ostalog, razočaranje preko milion onih Srba koji žive u Republici Srpskoj i u rasejanju, koji bolje poznaju šta se u Bosni pa i u Srebrenici dešavalo nego većina naših zvaničnika koji ostavljaju utisak kao da ne bi umeli ni da se dovezu do Podrinja i Srebrenice, jer ne znaju gde se to tačno nalazi. Da se razumemo, zločina je bilo u toku rata u Bosni i Hrvatskoj, mnogo njih, pa i u Srebrenici, ali proizvodnja “isitne” o tim zločinima je nešto sasvim drugo, a takva ”istina” nameće se kao jedina prava samo zato jer je zagovaraju jači od Srbije. Da se razumemo, zločina je bilo u toku rata u Bosni i Hrvatskoj, mnogo njih, pa i u Srebrenici, ali proizvodnja “isitne” o tim zločinima je nešto sasvim drugo, a takva ”istina” nameće se kao jedina prava samo zato jer je zagovaraju jači od Srbije Tako je sinonim za ratne zločine počinjene posle Drugog svetskog rata sa željom da se kvalifikuju kao genocid danas Srebrenica, a nije, recimo, etničko čišćenje i zločin počinjen nad preko 220.000 Srba pobijenih i proteranih u svega nekoliko dana iz Hrvatske. Šta je poenta cele priče - Srbi su izgubili najviše, ostali su najviše bez imovine u Hrvatskoj i Bosni i danas je u Srbiji i u RS preko milion raseljenih iz bivše SFRJ, pobijeno ih je i ranjeno preko sto hiljada, i danas nakon 15 godina od kraja ratova u Srbiji postoje izbeglički centri i Srbi su najveći krivci za stradanje drugih i sopstveno stradanje. Možda je najlakše optužiti za sve Slobodana Miloševića i nastaviti dalje, ali to prosto nije istina. Kod nas istina teško izbija na površinu, kako kaže jedna izreka: “Istina izlazi samo onda kada nekom postane potrebna”. Imao sam priliku da vidim originalnu naredbu Ante Pavelića iz 1945. kojom on naređuje svojim snagama da omoguće sve neophodno za evakuaciju Dinarske četničke divizije vojvode Momčila Đujića sa 8.000  četnika  na pravcu od Dinare ka Italiji. Istina je da je Jasenovac “progutao” preko pola miliona Srba, plus Jevreja i Roma, a da ga je tada obezbeđivalo oko 2.000 ustaških vojnika, a vojvoda Momčilo Đujić  ga za pet godina nije nijednom napao niti pokušao da oslobodi zatočenike, iako je imao potrebnu vojnu silu ne tako daleko lociranu od Jasenovca. To su vam delovi istorijske istine od pre 60 godina. U slučaju Srebrenice, kroz nekoliko desetina godina, kada nam to više ne bude bilo  bitno, iz arhiva će iskočiti dokumenti i presretnuti telefonski razgovori mnogih muslimanskih, međunarodnih i srpskih političara i vojskovođa, koji će dati drugačiju sliku o događajima u podrinjskim enklavama Srebrenici, Žepi i Goraždu. Samo, to tada neće biti bitno kao što danas nije bitno ko je sa kime kombinovao u Drugom svetskom ratu. Voleo bih da se naša vlada, sa istim žarom kao što je propovedala usvajanje Deklaracije o Srebrenici i sličnim drugim potezima, ponekad uhvati u koštac i istraje na pitanjima koji su državni i nacionalni interesi Srbije bez obzira na to da li takav stav može da je suprotstavi većim ili manjim silama i eventualno destabilizuje njen mandat. Sada više nego prethodnih godina postoje mogućnosti da se Srbija odupre politici uslovljavanja, ma od koga dolazila, ne zato što je  jaka, ona nije jaka, već zato što su interesi u regionu i geostrateški odnosi velikih sila u ovom delu Evrope daleko bitniji od zadovoljenja interesa neke male Srbije. Vreme je za politiku guranja štapa u točkove velikima koji pritiskaju Srbiju, a onda prihvatajući i kooperirajući sa njima nastojati da im se pomogne da se štap izvadi, naravno, “ne znajući” ko je štap gurnuo u njihove točkove. Takav napor Srbije neophodan je da bi se zadovoljili neki njeni interesi. Takva politička elita je danas potrebna Srbiji, a ne podanička. To tako ide iako deluje suviše jednostavno, nedžentlmenski, nemoralno i opasno, ali oni koji su radili ili rade u visokoj politici, znaju najbolje o čemu je reč. Uostalom, to je globalizam, izazoveš problem, upravljaš njegovim rešenjem i ostvariš svoje interese.

 

http://www.akter.co.rs/index.php/politikaprint/2404-srebrenica-i-podanici.html

Dobio sam „zeleno svetlo“ u Vašingtonu

 

[ Nemojte da se zalite da nemate za koga da glasate: ponuda se siri....]

 

Razgovor - Dušan Janjić, jedan od osnivača Nove socijaldemokratije, traži podršku Zapada i Rusije za svoj politički angažman

Dobio sam „zeleno svetlo" u Vašingtonu

Autor: Lidija Valtner

Beograd - Dobio sam američku podršku za svoje političko angažovanje i promene koje Nova socijaldemokratija (NSD) namerava da načini u Srbiji, zbog čega ću se kandidovati na budućim predsedničkim izborima, kaže za Danas jedan od osnivača NSD Dušan Janjić, posle nedavnog boravka u Vašingtonu.

Zbog čega ste išli u Ameriku i s kim ste tamo razgovarali?

- Išao sam da vidim da li tamo postoji interesovanje za bavljenje Srbijom. Razgovarao sam s ljudima iz Stejt departmenta, Saveta za nacionalnu bezbednost, sa saradnicima američke državne sekretarke Hilari Klinton i potpredsednika Džozefa Bajdena, predstavnicima Nacionalnog demokratskog instituta i Međunarodnog republikanskog instituta, predstavnicima USAID i tri konsalting-lobi grupe. Razgovori su išli u dva pravca. Prvi je razvoj nove stranke i podrška na predstojećim parlamentarnim i predsedničkim izborima. Drugi segment se odnosio na podršku razvojnom projektu Srbije u 21. veku, tačnije do 2050. godine. Projekat okuplja 150 naučnika iz Srbije i nekoliko konsultanata iz Evrope koji će raditi na strategiji u šest društvenih oblasti. Pre odlaska u Ameriku, obavio sam slične razgovore u nekim zemljama EU, kao što su Italija i Austrija. U maju ću otići u Berlin, možda i u Madrid, a na jesen u Moskvu.

Kakvo je raspoloženje u američkoj administraciji kada je reč o Srbiji?

- Srbija definitivno nije glavna tema. Mali broj ljudi se u Obaminoj administraciji bavi Srbijom, ali bez obzira na to, dosta se zna o tome šta se ovde dešava. To posebno važi za potpredsednika Bajdena i za krug profesionalaca u Stejt departmentu. Stekao sam utisak da je veliki problem što oni u stvari nemaju poverenja u naše političare, jer su im oni kada im je bila potrebna pomoć oko Kosova obećavali razne stvari. Oni imaju utisak da ih naši političari lažu, a imaju i neke neostvarive zahteve kao što je, na primer, podela Kosova. Naši političari ne znaju da se američka administracija dvoumi i koleba oko toga da li je pametno uopšte se baviti problemima u Evropi.

Da li ste dobili podršku za vaše političko angažovanje?

- S obzirom na to da im nisam obećavao „brda i doline", razgovori su bili sasvim otvoreni i uspešni. Dobio sam podršku američkih grupa koje se bave kampanjama za parlamentarne i predsedničke izbore. Već su potpisani neki ugovori sa PBS, agencijom koja je 2000. radila kampanju za DOS. Dobio sam podršku i kandidovaću se za predsednika na izborima 2012. Kada je reč o Novoj socijaldemokratiji, podrška je išla u pravcu stvaranja širokog bloka građana, sindikata i partija koji će stati iza iste stvari. Namera nam je da budemo „treća lista", pored onih koje će predvoditi Tomislav Nikolić i Boris Tadić. Naš plan je da radimo na unutrašnjoj bezbednosti i ekonomskom oporavku, saradnji sa zemljama bivše SFRJ, Albanijom i Albancima u okruženju. Nije bilo reči o Kosovu i priznavanju njegove nezavisnosti. Amerikanci žele da podrže one koji žele da sarađuju s kosovskim institucijama na bilo koji način.

Koji su planovi NSD?

- Krajem maja ili do sredine juna biće održan osnivački kongres, što je početak promocije stranke. Naše predsedništvo bi trebalo da bude nova vlada Srbije. U januaru 2011. ćemo izaći s kandidatom za premijera i tada krećemo u kampanju i predstavljanje našeg izbornog programa

http://www.danas.rs/danasrs/politika/dobio_sam_zeleno_svetlo_u_vasingtonu.56.html?news_id=187486 

БЕДА ДИПЛОМАТИЈЕ - ДИПЛОМАТИЈA БЕДЕ

Божо Бјелак: БЕДА ДИПЛОМАТИЈЕ - ДИПЛОМАТИЈA БЕДЕ
Постављено 07.04.2010
Тема:

БЕДА ДИПЛОМАТИЈЕ - ДИПЛОМАТИЈA БЕДЕ

Божо Бјелак

На шаховској табли Европе фигуре се не налазе на својим пољима. Чак ни њихов број не одговара правилима те древне и мудре игре. Осим краљева, краљица, војника, понајвише је пиона-послушника и скакача. На српској шаховској табли, такође, коло воде пиони и скакачи, нисам ни мислио, а било би и ружно, да напишем - коњи. Зашто ти скакачи тако раде и пионски мисле. Какву то имају дипломатију, чију они то спољну политику проводе. За све нормалне, то је беда дипломатије, коју креира дипломатија беде, јер су спољна политика и дипломатија у директној корелацији са стањем у земљи, а стање је у свим областима - беда (изведено од речи бедак-умно заостали човек).

„И Косово и Европа": о чему они то причају. Ко иоле разумије европске скакаче, видљљиво је да Србије нема у ЕУ док не призна фантомску државу Косово на својој територији. Да ли ми, који носмо шахисти, можемо фино, културно, замолити наше скакаче да престану да залуђују и замајавају и себе и нас. Да имају поштења, односно да поштују овај унесрећени пук, рекли би само: „Космет". Европи су потребни и пиони и скакакчи, тако да би било добро да јој их, због великог знања, продамо, као што се продавају фудбалери и да играју на њеној табли, односно да их Европа распореди да играју на шаховској табли неке друге земље.

Српски народ је већ почео помало да луди због њиховог скакутања, а тако ми Бога и летења. Једног смо, који стално понавља „И Косово и Европа", пустили да предуго спава на теткином каучу. Оправдано се наљутио. Писао сам и говорио, да нема смисла таквог расног скакача држати на неком похабаном старом каучу. Е, када је промашио Г-6, ускочио је у Меридијан банку. Сваки његов скок мјери се у хиљадама и милионима. Теткин кауч би требало пренијети у Национални музеј, да буде вјечна опомена генерацијама.

Онај други, кажу, да је сањао да буде пилот, што су му ујаци били обећали да је остао социјализам. Не излази из авиона. Његове дневнице постају велика ставка у буџету ове унесрећене земље. Ко игра шах, не би требало да буде нервозан, а он показује често нервозу, а како и не би, када му дипломатија свакодневно доживљава крах, а сам летач је заратио са свима у Региону. Треба бити поштен и констатовати да су га у Региону (и Србију, дакако) много понижавали и изазивали, али шеф дипломатије се морао другачије понашати. Његов сваки потез био је чисти промашај. Та беда дипломатије нема никакве везе и утицаја на цветање фантомске државе Косово. Тамо и даље траје симултанка главног играча, финог човека из Финске. Није ми јасно зашто се сетих „Косовких божура", откуда ми паде, на ову луду памет, та асоцијација. Давно сам читао да је министар за културу у оној краљевини Југославији био муслиман и да је забранио објављивање „Косовских божура", а аутор му је, кажу, јавно одговорио: „Чук, чук Чукарица, чукнем Ти га нани, кад Косовским божурима суде муслимани". Све се поноваља, само су други скакачи.

„Косово је српски Јерусалим", узвикну летач. Не зна летач да Јевреји држе све у својим рукама. Између осталог, служе својој домовини 3 године, а жене 2 године. Зет славуја из Мрчајеваца трабуња „о традицији и модернизацији војске", које нема, јер су му војнике, топове, ракете - наоружање већ „појели", како се то каже у шаху, европски и амерички шахисти, а и то што је преостало, нестаће укидањем војног рока. Стари, мудри људи су говорили: „Народ који не храни своју војску, храниће туђу". Недавно сам био у Бугарској, где ми озбиљни људи рекоше да од своје немаштине и беде издвајају велика средства за НАТО, односно хране туђу армију. А споменити зет, као и краљ тргова и балкона, имају само један рефрен у задатој и наученој песмици: НАТОооо, НАТОооо, НАТОооо. Ко их је На То навукао, да ми је знати.

Разговора о Космету неће бити, тврдим још од времена када су прекинути, јер смо знали да ће доћи до проглашења фантомске државе. Међутим, овај или било који нови режим, од садашњих партиских вођа, позиције и опозиције, ако дође на власт у Србији ( не знам чиме ће владати), преговараће о успостављању дипломатских односа и свим видовима сарадње или неће бити на власти. Летач нема шанси да спречи ништа на путу ка афирмацији Косова, јер једноставно није знао како се то дипломатски ради. Чак ни данас не зна, као што нису знали ни његови претходници, као и наредбодавци, да онима који су их пучом и паљевинама довели на власт, у подсвијести није било да им препусте одлучивање и судбину Космета. Нажалост, још мисле да ће им велики западни пријатељи дати Космет на тацни, јер признавање те државе фантома, сматрају њиховим тренутним хиром ( као што им је требало 3 године да схвате да се Ц. Гора одвојила, са којом су дипломатски и конзуларни односи били на нули, а ни сада ништа нису бољи). Ти пријатељи, дали су Космет Тачију, који је нажалост у праву када каже: „да ће Косово и у будуће, на регионалним и међународним скуповима, учествовати као независна и суверена држава". Политичка „елита", с Председником на челу, уствари само машта о регионалној сарадњи, " у којој је Србија лидер".

Није било дана када летач и његова дипломатија нису направили неку катастрофалну дипломатску грешку. Познато је да аматер око себе окупља аматере, који чак и на ТВ каналима (а ништа мање у земљама где су акредитовани од аташеа до амбасадора) причају ноторне глупости, не само о дипломатији и спољњој плотици, већ и о кадровању и чак станаринама. Када је већ реч о станаринама, затим куповини зграда амбасада и резиденција, намештаја, у Диломатско-конзуларним представништвима, једна озбиљна комисија, открила би незапамћени криминал. Тај криминал је наслеђен још из доба социјализма, само што је у постсоцијализму усавршен. Оставимо ту тему за времена када члановима комисије буде загарантовано да ће им главе остати на раменима.

У свету у коме влада моћ организованих савеза и друштава, тоталитет укрштених интереса, летач нема шта да тражи. Чак му ни неки стубови (спољне политике) и
минарети не могу помоћи, јер није схватио глобализацију и глобализам Империје зла. А шта зна летач о Источном питању или, примера ради, осмијуму кога има на Космету (осим мало у Бразилу и Русији). Мислио сам да као технолог и хемичар нешто од тога зна. Тај осмијум појачава ефекат нуклеарног оружја од 100 до 150 пута. Он још мисли и његов надређени Председник да ти велики западни пријатељи хуманисти (чак их ни бомбардовање није опаметило) брину о шиптарима, Србима, Ромима и др. народима. Нису они довели Милосрдног анђела због тзв. хуманитарне катастрофе, то чак и врапци на грани знају. Летач је забио главу у песак и неће да нам објасни шта он то (подвлачим ОН) заправо брани на Косову. Уместо одговора, треба констатовати да је његова улога у решавњу тог проблема равна нули.

Од првог ДОС-овог министра спољних посло, преко другог - како рекосмо, краља тргова и балкона - до садашњег летача, озбиљан чуњеничар не може наћи ниједан разуман и адекватан дипломатски потез. Посебно су се потрудили да на основу директног уплитања амбасадора Империје зла, страних запосленика у МСП-у - Швајцараца, Сорошоваца, свих чланова једнога непријатељског домаћег Форума, кадровски униште дипломатију, дипломатски састав. Додуше, онај први је знао и јавно рећи да му штошта подмећу и кадровски и на плану спољне политике, јер су сви партијски вође водили и воде своју спољну политику, у директним сусретима са странцима и преко својих изасланика, кадрова по партијском кључу, у кући дипломатије. Није згорега хиљадити пут поновити да је СРЈ, затим ДЗ и сада Србија једина земља на свету која нема центар где се креира спољна политика. Министар има основну дужност да организује Министарство и квалитетан дипломатски састав, који ту извагану и договорену спољну политику умјешношћу проводи у земљама пријема. Али када за амбасдоре предлаже, а Предсједник потпише акредитиве амбасадорима у Швајцарској, Њемачкој, Холандији, ОУН и да не набрајам, који су у претходним амбасдоровањима пали на испиту (има их, као Ст., који заступају самосталну државу Космет). Раритет је да је МСП ове земље, такође, једино на свету које од 2000. нема представника за штампу и редовне прес-конференције. Разлог је у директној корелацији са великим бројем спољних политика - партитократијских политика. Представник за штампу не би могао, на неко новинарско питање, изнети став државе Србије. Да ли се може замислити да представник за штаму каже: „Космет је неотуђиви део Србије". Један број партијских вођа и скоро пола Парламента би дигли дреку.

Да иронија буде већа, неке кључне потезе на међународном плану (све грешке није могуће навсти, то ће једнога дана бити књиге од 500 и више страна), летач и његови наредбодавци, проглашавали су генијалним дипломатским потезима. Иако немам намеру било кога да повредим, чудесно је да су те њихове потезе многи поздрављали, аплаудирали и дивили се. Зато је потребно бити обавештен, а не само паметан. Србија има пуно паметних, али врло мало обавештених:
-Седање са шиптарима за сто и то на туђој територији, ући ће у дипломатске уџбенике као катастрофална грешка једне бедне дипломатије и политике. Први пут када су равноправно сели за сто, шиптари би требало тај датум да узму као национални празник, однсоно настанак државе Косово. Летач и други у Србији и даље траже и мољакају шиптаре да преговарају. Да, кажу шиптари, али само о односима две суверене државе.

- Тражити мишљење Међународносг суда правде, да ли је проглашење независности Косова повреда међународних норми и међународног права, а истовремено говорити да је „Косово Србија", односно да се ни под којим условима неће признати државу Косово, спада у дипломатски аматеризам, а не у дипломатску генијалност. То што је Генрална Скупштина ОУН изгласала да се затражи мишљење, обавеза је по Повељи, односно свака земља има право да за било које питање затражи мишљење Суда, које не обавезује, јер Суд нема могућност санкционисања. Међутим, мишљење Суда ће бити да је Косово имало право на отцепљење, што ће произвести нова ланчано признања. У прилог овој тврдњи је изненадно повлачење кинеског судије, као и одгађање саопштења за целих пет месеци. Сва упозорења пре заседања ГС ОУН, писма Председнику, председнику Владе, министру спољних послова, да се не тражи мишљење Суда, нису помогла.

- Месечно саопштавање шта су нови приоритети спољне политике, такође, спада у беду спољне политике и дипломатије. На почетку прошле године, суседи нису споменути. Након што су опоменути да су суседи примарни у спољњој политици сваке земље, уводе у приоритете суседе и обавезну ЕУ. Затим заборављају те приоритете, замењују их са неким стубовима, које проглашавају стратешким (замислите стратешки односи са рецимо Киним, што су сви озбиљни људи схватили као добар виц), а као врхунац, приоритет постаје несврстаност, која је Србима у доба Броза и вјерског и етничког рата нанијела велику штету. За летача је лет у Манилу на састанак несврстаних, „учинак свих учинака", а регионални састанак „учинак испод очекивања". Спрда се са тим састанком, иако ће учесници између Косова и Србије, изабрати Косово. За њих су неважне одлуке СБ или ГС ОУН, а замислите колико придавају значаја тамо неким несвртаним ставовима.

- Крах, аматеризам, беда дипломатије управо је однос према том регионалном састанку на Брду код Крања. Србија је била обавезна да се одазове на тај састанак (и све будуће састанке) под условом да се шеф делегације на њму (њима) понаша према дипломатским узусима. Наиме, када се утврди да скупу присуствују и учесници који се лажно представљају као независна држава и да нису чланица ОУН, дипломатска процедура налаже да шеф српске делегације, одмах по отварању скупа, укаже на ту процедуралну недоследност, јер су индивидуална признања дискреционо право држава и нису међународно-правна обавеза других држава. Затражи од предсједавајућег да, у овом случају, шиптаре удаљи са Конференције. Ако организатор одбије, у знак демарша дужан је да демонстративно напусти скуп, којег су „проверени пријатељи Србије" Хрвати и Словенци и сазвали да би Србију ухватили у мишоловку. Сарадња на плану европских интеграција, била је смо фарса тога састанка. На састанку девет земаља ЈИЕ 29. маја 2006. године у Софији, Бугари су (за сваки случај ) позвали делегацију из Приштине. Када се Тачи појавио, консултације су обављене у кулоарима. Одлучено је да не присуствује састанку, као и службеној вечери девет шефова држава и влада. За време вечере, Тачи је, са члановима своје пратње, седео на тераси хотела Шератон. Председник Србије се, након вечере, на очиглед свих, издвојио и поздравио са Тачијем. Председник Ц. Горе, која је била већ самостална, није се поздравио.. Но, летач и његови наредбодавци још су млади, научиће све тајне дипломатије када поновом у будућим временима, дођу на власт и када Србија буде имала своју дипломатију и своју спољну политику.

- Само у овој земљи постоји дипломатска пракса да се организују некакви групни састанци са страним амбасадорима, јер и мала деца знају да је сарадња са сваком земљом различита и посебна. Страни амбасадори су акредитовани да заступају интересе своје земље, а не да удовољавају интересима земље пријема. Шта се причало на тим састанцима, јавност није упозната.

- Односи са Русијом су велика фарса. Послужили су у време избора, јер је Председник боравио у Москви у сред кампање, махао је са договором о гасу, придобивши велики број гласача за своју приватну странку, што је недопустиво. Посета Медвједева и кичерај у Центру Сава, већ су заборевљени.. У односима са Русијом, од посете Медвједева до данас, ништа се значајно није десило. Са овим владарима, посебно ако се питају владари у Војводини, а питају се, Руси више неће склопити ниједан аранжман (главни играчи и економски окупатори Војвопдине су Хрвати и Словенци, као и домаћи тајдинари, који купују огромне комплексе земље за странце). Шта се догађа у НИС-у и око НИС-а., тек ће се чути.

- Беда спољне политике и дипломатије је посета Хрватској и пловидба на ратном броду на ДАН зликовачке агресује НАТО, дакако и те исте Хрватске, која је давала
логистику. Хрвати су отварали боце шампањца за сваку зликовачку ракету и убијење малих Милица. И уместо да је био на Миличином гробу, сурдуличкој прузи, пред РТС-ом, поздрављао је хрватску децу по парковима, обећаво нагодбе. Да ли су жртве Јасеновца Председникова приватна прћија, да ли је Хрватска признала Косово, зар није до јуче говорио да због „мудре и принципијелне политике" са тим земљама треба прекинути све односе и комуникације. Зашто Јосип(овића) није окитио беџом „Косово је Србија". Смешна страна посете је присуство преводиоца у разговорима. Јосиповић: „Бок(г) Борисе". Тадићев преводилац :"Помоз Бок Борисе", Тадић: „Помоз Бог Јосипе". Јосиповићев преводилац: „Бок Јосипе".

На крају (иако набрајањима нема краја), у историји дипломатије остаће запамћена и исписана црним словима досовско-социјалистичко-пензионерска беда дипломатијае и дипломатија беде, доношењем декларације о Сребреници. Декларација је најприје настала у дипломатским договарањима, односно пројектима земаља ЕУ и Империје. Та такозвана диригована дипломатија (дипломати Србије телеграмима, извештајима, сугеришу домаћој политичкој „елити" да повуче неки унутрашњи потез, ради „добробити" земље, јер су то, тобоже, сазнали из поверљивих извора и високог нивоа) углавном је шпијунског карактера. Иза ње стоје претње, условљавања, лаж, обећања, уцене. Декларацијом о Сребреници, за сва будућа покољења, затворена су уста дипломатима из Србије да било шта кажу о зликовачкој агресији земаља НАТО и отимачини дела територије, што је и био циљ.

http://www.vidovdan.org/arhiva/article2552.html

Kuda vodi rezolucija o Srebrenici?

 

http://www.dverisrpske.com/tekst/1799397
 

Трибина у општини Вождовац

Куда води резолуција о Сребреници?

Штампај | Пошаљи на е-пошту

У питању је тотална подвала, која се нама подмеће и сада се од нас захтева да то прихватимо. Међународни чиниоци крајње отворено о томе разговарају са властима у Београду и јасно им стављају до знања шта од њих очекују. Они на све пристају, само додају - још увек нисмо у стању да то кажемо нашем народу а да он то не примети.

На трибини „Куда води резолуција о Сребреници?", одржаној у Општини Вождовац, говорили су Миливоје Иванишевић, директор Института за истраживање српских страдања у 20. веку, академик Коста Чавошки, др Радомир Павловић председник СО Сребреница и Милош Миловановић, одборник СО Сребреница.

Пред пуном салом модератор трибине Љубиша Ристић, саветник у Институту за истраживање српских страдања у 20. веку, истакао је да је ово прва трибина у Београду на ову тему на којој говоре гости из Сребренице о збивањима 15 година уназад и подвукао важност разговора имајући у виду да је пред Скупштином Србије усвајање текста Резолуције о којој јавност мора знати пуну истину.

Да ли је у Сребреници било геноцида, да ли тачна бројка од око 8000 муслиманских жртава или је валидна процена др Миладина Ковачевића и осталих истраживача да се тај број креће око 3000 жртава, треба ли Скупштина Србије да усвоји текст једностране Резолуције о Сребреници чиме се доводи у питање постојање Републике Српске и српских жртава које се означавају као геноцидне, шта је истина а шта заблуда око Сребренице, била су питања на која су говорници дали своја мишљења. Госте је поздравио домаћин, председник Општине Вождовац др Драган Вуканић и подвукао да се проблем Сребренице мора схватити у светлу пуне истине, о чему он има потпуни утисак, имајући у виду да је једно време провео као лекар и хирург на том терену и додао да ако оваквих трибина не буде било, нећемо моћи да погледамо у очи не само историји, него и генерацијама које долазе за нама, које ће нас питати на ту тему.

 

Злочин или превара

Др Радомир Павловић је рекао да је најпотпунији наслов трибине –Сребреница - највећа превара у Европи после Другог светског рата, уместо прокламоване лажи да је Сребреница највећи злочин у Европи после Другог светског рата. „У Поточарима, на Меморијалном центру је написана порука коју је исписао реис улема Сулејман Церић –Нека освета буде правда! То је порука која је упућена Србима на свим просторима бивше Југославије и читавом свету, која треба да се оствари кроз пројекат да се на лажима направи историја и да се пише нова историја српског народа, који ће после свих страдања током ратова у прошлом веку, Голог отока и свих згаришта, после такозваног злочина у Сребреници постати геноцидан народ. Резолуција има за задатак да оствари бошњачке политичке циљеве", рекао је Павловић и подсетио да је Скупштина СО Сребренице усвојила 2005. године Резолуцију – осуду свих злочина на подручју Општине Сребренице, а да сада Београд хоће да усвоји резолуцију у којој ће се осудити само злочини над једним народом а заборавити злочини другог народа. „Званични Београд иде и извињава се и где треба и где не треба. Због таквог поданичког става ми смо изгубили многе своје територије на којима су Срби живели. С друге стране, имамо офанзивно-агресивну политику напада на РС. Преко Резолуције Бошњаци желе да наметну обавезу Србији плаћања ратне штете. Својеврстан је апсурд, на темељу којих чињеница Скупштина Србије треба да донесе Резолуцију о Сребреници. Да ли постоји ишта осим пропаганде непријатеља, што може да послужи за основ за доношење Резолуције?!"- рекао је председник СО Сребреница.

Сенатор у РС Миливоје Иванишевић, иначе творац више књига на ову тему, рекао је: „Ми се дуго суочавамо са разним подвалама са бошњачке стране и њиховим бежањем од истине. Покушавали смо да их приволимо да се изврши попис становништва, што би неизоставно променило и власт у Сребреници. Они беже од тога, јер би то показало да муслимани имају симболичне жртве у односу на бројке које истичу. Срби су јула 1995. када су ослободили Сребреницу и ушли у тај простор, прошли кроз 50 муслиманских села. Ни у једном, што је просто незамисливо када је реч о грађанском па и верском рату, није било ни једне муслиманске жртве. Сви они који су у Сребреници умешали прсте и хтели да од Сребренице направе крунски доказ о српском злочину били су очајни када су чињенице показале да је српска војска достојанствено прошла кроз села у којима су живели родитељи, деца, супруге оних који су прегазили српска села и побили толики српски народ. Нису се светили. Муслимански злочини нису проузроковали српске злочине. Муслимани немају цивилних жртава. Док постоје велике силе са својим интересима, истина ће бити потиснута. Питам се зашто се Србија доношењем једне лажне Резолуције меша у ту ситуацију? Холандски Институт за ратну дипломатију је утврдио да Србија нема никаквог учешћа у догађајима у Сребреници. Тај Институт је на 750 страна чак утврдио да ни Радован Караџић и Ратко Младић нису имали никаквог утицаја. Били су толико објективни да тужилаштво Хашког трибунала није могло ту студију да понуди као доказ о злочинима које су Срби починили. Ово није први пут да Србија злоупотребљава специјалне везе које имамо - ми смо очекивали да је то за добробит обе државе, али кад год ми дамо отпор високом представнику и институцијама међународне заједнице, онда нам преко Београда и Србије уврћу руку. Када се буде истопила пропагандна хајка и лажи, остаће једино Резолуција да смо ми Срби починили стравичан злочин. Њихови докази се заснивају на два битна документа. Први је списак несталих 8.000 муслимана. Набројено је 36 женских особа, 53 млађа мушкарца, остали су војно способни мушкарци. Дуго нам је требало да докажемо да се не ради о цивилним жртвама, већ о војницима. То је прихватио и Хашки трибунал. Приликом првих избора 1996. године упоредили смо тај списак са бирачким списковима и нашли преко 3.000 бирача! Након годину дана ти људи се појављују у бирачком списку, гласали су да би муслимани добили власт. Бошњачки списак не може да прихвати ниједан суд, јер нема доказа да су ти људи у то време нестали. То су људи из целе БиХ. И други доказ- да су ти људи нестали на том простору. Изетбеговић је сведочио да му је Клинтон још марта 1993. године рекао да без бар 5.000 муслиманских жртава не може да покрене НАТО против Срба. Када су видели да не могу да напабирче тај број ни на који начин, онда су 2003. године блокирали простор бивше фабрике акумулатора и почели да откопавају. Наједном се лица која су закопана пре 20 година на муслиманским гробљима појављују на списковима да су их Срби убили јула 1995. Прегледали смо њихове матичне књиге умрлих и нашли више стотина муслимана који су умрли у другим временима, на другим местима а опет су их покопали сада као жртве.

У Сребреници није било геноцида. Када су муслимани одустали да је 8.000 убијених у Сребреници, већ да се ради о убијенима у 13 општина, једино су још остале доследне првобитној лажи власти у Србији и поједине НВО. Питамо се –зашто Србија на основу докумената које није сама формирала, већ на основу туђе документације, доноси проклетство свом народу и осуђује будућа покољења и децу наше деце да су геноцидни, да су злочинци? Чињенице говоре другачије. То је био рат у коме су Срби више страдали од муслимана. Набројали смо сва села, имена убијених, рекли смо датуме када се то догодило и то публиковали. Они то немају, али имају пропаганду."

 

Сребреница данас

Милош Миловановић, одборник СО Сребреница је упознао присутне са писмом борачких организација Подриња и Бирча, који је упућено председнику Републике Србије и народним посланицима које објашњава да су дешавања око Сребренице смишљени пројекат муслиманске политике, потпомогнут међународном заједницом која се заснива на стратегији „корак по корак" до циља који нису могли да остваре у рату - нестанак Срба са тих простора и укидање РС. „Под притиском међународне заједнице влада РС је суспендовала рад прве комисије за Сребреницу и формирала другу комисију која је урадила извештај који је одговарао Сарајеву и међународној заједници. Број од 8000 несталих муслимана освануо је без икаквих доказа и толико је злоупотребљен да истина о страдању српског народа Бирча и Подриња није могла да продре у свет. Најжалосније је што је и Србија остала неосетљива на ову лаж. Та иста комисија је под притиском ОХР направила списак припадника полиције и војске РС, ради се о 890 Срба који су наводно одговорни за дешавања у Сребреници 1995. Људи се приводе, испитују, врши се огроман притисак, одузимају им се документа, добијају отказе. Многи одлазе са ових простора јер нема начина да докажу да нису криви. Држе их по две године у затвору и пусте уз образложење да нема доказа за наведена дела. Немамо коме да се жалимо. Може ли ико да процени како се осећају ови људи које је комисија обележила за читав живот и како то све подносе њихове породице. Међународна заједница одобрава финансијску помоћ која углавном одлази бошњацима за обнову инфраструктуре и запошљавање, што је основа опстанка. Резолуција Европског парламента коју су усвојиле поједине државе у окружењу и најава председника Бориса Тадића за усвајањем Резолуције у Београду, покренула је бошњачке одборнике да се таква резолуција усвоји и у Сребреници. Када им то није пошло за руком, најавили су да ће Резолуцију усвојити до 11. јула ове године или наметнути једнонационалним изгласавањем. СО Сребреница је 25. јуна 2005. године усвојила Резолуцију којом се осуђују сви злочини који су се десили над свим грађанима општине Сребренице. Ниједна друга резолуција није прихватљива за српски народ. За злочине над српским народом Сребренице, Бирча и Подриња, где је на стравичан начин убијено 3.262 српска цивила и борца нико није одговарао. Ако Република Србија усвоји једнострану резолуцију, нико неће ни одговарати."

Каква је истина о Сребреници

Академик Коста Чавошки је приметио да је основно и најважније питање истине.„Каква је истина о Сребреници? Бројке које муслимани и међународни чиниоци намећу су лажне. Када је реч о српским жртвама треба рећи да је коначни списак жртава у том крају 3262 имена од којих је 860 страдалих било из редова војске и полиције а 2382 су били цивили, дакле старци, жене и нарочито деца. Тај број је неупоредиво већи него што су бројке које муслимани могу доказати. У време ослобађања Сребренице јула 1995. је високи комесар УН за људска права Хенри Виланд рекао да је са својих пет помоћника интервјуисао велики број муслиманских избеглица из Сребренице. Он је том приликом за „Дејли телеграф" изјавио да нису пронашли никога ко је својим очима видео злочин који су починили Срби. Касније је утврђено да је велики број муслиманских војника страдао када је под оружјем покушао да се пробије од Сребренице према Тузли. Било је између 12.-15.000 људи који су покушали да превале тих 60 км. Као такви били су легитимни војни циљ, а највећи број је страдао тако што је наилазио на заседе војске Републике Српске. Отуда се појављују само мушкарци у најбољим годинама. За стрељање преко 400 лица, Хашки трибунал никада није покренуо озбиљну истрагу, тако да се и дан данас не зна ко се крије иза наручиоца. Једини који је оптужен и осуђен за тај злочин је Дражен Ердемовић, Хрват из околине Тузле.

"Сведок" Ердемовић

Иако је признао да је лично убио неколико стотина муслиманских заробљеника, осуђен је само на пет година затвора, а није све ни издржао. Он је именовао седам припадника наводног 10. диверзантског одреда који је наводно учествовао у стрељању заробљеника. До данас нико није водио било какву истрагу. Махом су били плаћеници у Африци а најзанимљивије је да је поред Срба, ту било Хрвата, Муслимана и један Словенац! Врло је спорно да ли је тај одред уопште постојао. Ердемовић је изјавио да је погубљено око 1200 заробљеника за само пет сати. Они који се у то боље разумеју кажу да би овима који су стрељали био потребан читав један дан за такав злочин. Што је најзанимљивије, на том месту су нађена тела само 137 потенцијалних жртава, од којих је 70 било са повезима. Према подацима које је Миливоје Иванишевић сакупљао, до сада је есхумирано око 1900 људи од којих је 1700 било мушког пола, једна женског док за преостала лица није могао бити утврђен пол. Тужилаштво Хашког трибунала је тај број помножио са 3,56 па се стигло до 6700 побијених муслимана, да би се некако тај број коначно попео на више од 8000. То је кривотворење историје. У Поточарима је сахрањен и приличан број оних који су умрли природном смрћу пре јула 1995. или после тог датума, а значајан је и део оних који су ту сахрањени а страдали су у другим општинама. У питању је тотална подвала, која се нама подмеће и сада се од нас захтева да то прихватимо. "

Славица Лазић

 

ЛИНГВИСТИ У СРБИЈИ - НОВИ ЈАНИЧАРИ

ЛИНГВИСТИ У СРБИЈИ – НОВИ ЈАНИЧАРИ,

МЛАДИ У СРБИЈИ – НОВИ ПАРТИЗАНИ

 

 

Некада су мајке у хришћанским земљама сакатиле своју мушку децу да их Турци не би одводили у јаничаре, будуће смртне непријатеље сопствених народа, будуће убице сопствених родитеља. А данас у Србији мајке морају да страхују да им деца не оду у лингвисте – нове јаничаре, добровољне сараднике непријатеља сопственог народа и убице његове писмености.

 

Партизани су по доласку на власт сматрали да су историја, народ и држава почели од њих, и да пре њих није било ни историје, ни народа, ни држава. Данашњи млади Срби су као испод индига копирани партизани – они су својим рођењем у свом окружењу затекли туђе писмо, хрватску латиницу безмало као једино писмо на употреби у јавном животу свог народа, па мисле да је тако било одувек, па туђе сматрају за своје, и чак су спремни да се туку бранећи туђе у уверењу да бране своје!

 

Предраг Драгић – Кијук, филозоф православља, је на једном предавању у Нишу отворено и јасно рекао:

         - Док ми наше установе културе не очистимо од Ватиканског утицаја, наша култура се неће моћи развијати као српска и као православна.

 

Када су Срби као чопор оваца почетком седамдесетих година срљали у Трст да купују шушкавце (кишне огртаче од пластике, које данас нико не би носио од срамоте, а  који су тадашњој одбеглој сиротињи представљали симбол  „отмености", „напредности", „уписивања у грађане"), ни сањали нису да су том куповином паре остављали у продавницама које су биле у власништву – Ватикана! Да су тиме сами додавали грумен земље на лопату сопственог гробара! Да су тиме новцем помагали онога који им је радио о глави!

 

Срби су почели да се стиде што су Срби, они мисле да  није добро што су Срби, и желе да прикрију своју српску народност и да се лажно представљају, па су пронашли замену за некадашње шушкавце као симбол „напредности, савремености, отмености", средства за лажно представљање, и досетили се да им у ту сврху може послужити дојучерашње „друго писмо", туђе писмо, хрватска латиница, у којој су видели згодну могућност да прикрију своју српску народност и да се лажно представљају и глуме савременост, напредност, отменост.

 

Покажите ми у целом данашњем свету један народ римокатоличке вере који би писао било којим другим писмом осим латинским. Не постоји! Римски верски центар је у европским просторима којима је наметнуо своју власт искоренио сва затечена писма осим латинског: британски огам, скандинавске руне, британске руне, глагољицу, готицу, ћирилицу. Шпански и португалски колонијални завојевачи су у својим колонијалним освајањима наступали у два ешелона. Напред је ишао војник са мачем и пушком и отимао злато и драгоцености, а за њим је ишао фратар као римокатолички мисионар и спаљивао све затечене рукописе и књиге до којих је могао доћи као „ђаволска дела". Тако су нестали „илочко писмо" на Илочким острвима (Филипини), и више сликовних писама код разних народа Јужне Америке. Убрзо после раскола у хришћанској цркви римски папа је проклео ћирилицу као „ђаволско дело" а Методија прогласио за „јеретика". Да је Методије штогод био женско, вероватно би био проглашен за вештицу. Због слова израђених за (старо)словенски језик! У католичком Аустријском царству државна политика  двора је била искорењивање глагољице и ћирилице. Марија Терезија је изричито захтевала да се у српским школама избаци ћирилица и уведе латиница. У време либералније владавине цара Леополда II православним Србима је било допуштено да задрже своју ћирилицу, али су каснији властодршци сматрали да је то одобрење важило „само привремено" и наставили су са притисцима за искорењивање ћирилице. Зато што је то писмо римокатоличкој цркви и Аустријском двору представљало симбол православља, и изазивало копривњачу код властодржаца. Православним Србима је било забрањено да своје мртве сахрањују на гробљима, чак ни на „посебним православним гробљима", нарочито не на „православним гробљима"!, па су то морали да чине кришом, по шумама и утринама. И то је чињено као облик притиска на православне да напусте своју веру. Православним Србима је било забрањено да имају своја национална презимена на „ић", па одатле  данашња презимена пречанских Срба: Бошков, Петров, Марков… Поред ћирилице и јулијанског календара, чак и оно „ић" је за римокатоличке властодршце представљало симбол православља и „црвени плашт за бика". Православним Србима је било забрањено да своје цркве граде по традиционалним православним архитектонским моделима, па одатле у Аустрији и касније Аустро-Угарској српске православне цркве имају истоветан спољњи изглед као и католичке цркве. И црквена архитектура је за двор представљала симбол православља и сматрана за алерген и изазивала оспице. Да ли нови партизани – данашње генерације младих Срба – уопште знају за ове облике притисака на некадашње генерације наших православних дедова и за њихове патње? То није сазнао само онај ко није ни желео да то сазна! Онај ко у животу није имао други „уџбеник" осим   Телевизије „Пинк". Онај за кога су историја, народ и држава „почели са његовим рођењем".  Када су крајем 1915. г. Српска Влада и војска напустиле Србију и прешле на Крф, Аустро-Угарска, Немачка и Бугарска су окупирале Србију. Ту ситуацију је Аустро-Угарска лешинарски искористила да се „излечи од алергије", па је кренула у „цивилизацијску мисију": бајонетима је по Београду и Србији разваљивала натписе на ћирилици у називима улица, називима фирми, јавних установа и у осталим јавним натписима, а у школама и у држави је на силу избачена ћирилица и наређена латиница и грегоријански календар. Њихови истомишљеници у мржњи према Србима и православљу су 1914. г. у хрватском Сабору и 1915. у босанском Сабору донели закон о забрани ћирилице у Хрватској и Босни! 1941. г. квислиншка творевина НДХ је међу првим законима нове државе прогласила забрану ћирилице у НДХ, с тим да је ћирилица могла остати једино као црквено писмо. У данашњој Србији стање са српским писмом је истоветно: ћирилица је заиста само – црквено писмо! Једино СПЦ још користи хиљадугодишње писмо свог народа, а мене су комунисти у школи учили да је СПЦ „била противник Вукове реформе" и све су чинили да ми огаде СПЦ, а себе прикажу као „браниоце Вука". „Дрш'те лопова"! Да се Власи не сете! А на крају је испало да је једино СПЦ уз Вука, а да су тадашњи „браниоци Вука" смишљено Вуку копали гроб, а са њиме и целом српском народу. Властодршци комунисти су у свом „Правилу граничне службе" (издање 1977.г.) изричито наредили да се документа која је тадашња ЈНА на српскохрватском језику достављала албанској страни Југословенско-албанске међудржавне комисије за решавање граничних инцидената обавезно морају писати латиницом! Удварали су се свом сопственом непријатељу, наравно на штету српског народа. Чик погодите да ли су документа за грчку комисију морала да буду писана на грчким словима, а за бугарску комисију морала да буду писана на ћирилици! Погодили сте! Наравно да нису! Када је загребачки астроном Александар Томић само због своје националне припадности био протеран из Хрватске, дошао је у Београд, прихватио се дужности главног уредника часописа „Васиона", који је од распада Југославије излазио искључиво на ћирилици, јер су Хрвати све што је на српском језику штампано њиховом хрватском латиницом прогласили за хрватску писану баштину. С правом! Ми смо више волели туђе унуке понављаче и инвалиде него наше дедове одликаше и шампионе! Прво чега се протерани Томић досетио било је да у часопису ћирилицу замени латиницом! Због тога сам ја, који сам „Васиону" редовно куповао од 1972-2004. године престао да је купујем. Протерани Томић овде у Србији наставља дело својих протеривача! Добровољни сарадник својих сопствених протеривача, мрзитеља и окупатора!  То је ватиканска досетка: некадашњем методу „Србе на врбе" придружити и метод „Србе на Србе"! Јуриш српских нових партизана на своје сопствене родитеље, дедове, језик, писмо, цркву, веру и народ! Наравно да Ватикан не одустаје од свог давнашњег циља – искорењивања „ђавољег писма" и православне вере. Али није то суштина појаве и проблема. Доказ за то су примери Бугарске и Македоније. Чик да њима неко помене „равноправност писама"! Као кофер би био ишутиран из земље и пре него што би до краја изговорио реч „равноправност"! Бугари и Македонци знају ко су и држе до себе. Зашто Срби не знају ко су и не држе до себе? То је суштина појаве и проблема! Ватикан то зна, и зато вешто користи метод „Србе на Србе". Да Срби сами за њега ураде његов посао и на тацни му сервирају његове остварене циљеве. Продаја шушкаваца се коначно исплатила и искоришћена је за проналажење таквих Срба међу лингвистима и младим генерацијама у Србији који ће прихватити да буду његова запрега и да за њега тегле његов терет.

                         

Лингвисте у Србији можемо поделити у три групе:

 

1.      Српски лингвисти,

2.      Лингвисти из Србије, и

3.      Лингвисти у Србији.

 

У прву групу спадају лингвисти који су по народности Срби, баве се српским језиком, и могу али и не морају бити баш из Србије. Могу бити и из Црне Горе, Босне, Хрватске, Мађарске, Аустрије, Француске итд.

 

У другу групу спадају лингвисти који се баве српским језиком али нису по народности баш Срби, али јесу рођени и одрасли у Србији и делују у Србији.

 

У трећу групу спадају лингвисти који се баве српским језиком, нису по народности Срби, нису рођени и одрасли у Србији, а данас живе и раде у Србији.

 

Ово је просто „техничко-статистичка" подела лингвиста. Припадност првој, другој или трећој групи им није ни „врлина" ни „мана"; ни „предност" ни „недостатак". Против припадника ових трију група не могу унапред да имам било шта против. Пресудна је друга подела свих ових лингвиста:

 

1.      На лингвисте у Србији који се српским језиком баве у корист српског народа и српског језика, и

2.      На лингвисте у Србији који се српским језиком баве на штету српског народа и српског језика, и при том могу, али и не морају да од тога имају и личне материјалне користи од некадашње продаје шушкаваца.

 

Ово је суштинска подела лингвиста у Србији, и ја сада говорим о другој групи из ове поделе. О лингвистима у Србији који раде против српског народа и српског језика. О онима који сами кажу да је „српскохрватски језик њихово убеђење", и да су „два писма наше богатство"! Језик са два национална имена и два писма као и теле са две главе нису никакво „богатство", него трагедија, катастрофа и ужас! Када би двоазбучност у једном језику заиста била „богатство", богати народи би азбуке згртали булдожером и товарили лопатом! Шта је са тим „богатством" код Хрвата? Зашто они као ђаво од крста беже од тог „богатства" и грчевито се држе свог „јада и беде једноазбучја"? То „богатство" је досетка Ватикана да се српском народу подвали пресловљавање. Пробао је код Срба, код Бугара, код Македонаца, и видео да су Бугари и Македонци од гранита, а Срби од пешчара, и закључио да му Срби више не представљају проблем. Не мора више да спаљује  књиге, да користи бајонете и сл. Довољно је што је у комунистичкој Југославији преко „атеиста своје вере" постигао да међу увезеним писаћим машинама све буду само латиничне; да међу компјутерима софтвер буде искључиво на енглеском језику, јер је тиме обезбеђено искључење ћирилице; да међу мобилним телефонима не постоји ни један једини примерак са српским словима. Тако су се постепено генерације српских нових партизана навикавале и навикле на искључивост латинице у „богатству двоазбучја", па су стекле уверење да је ћирилица „застарело, непрактично, неупотребљиво и превазиђено писмо". Од тог тренутка Ватикан више није морао ништа да ради. Могао је чак и да промени своју реторику и да по први пут говори својим верницима да не треба више да православце називају шизматицима, да су православље и римокатоличанство два плућна крила истог организма и сл. Нови партизани су постали његова запрега и наставили да обављају његов посао. На чело тих нових партизана стали су „стручњаци", лингвисти у Србији који се баве „научним образложењима" протеривања ћирилице и избијања народу из главе његовог  хиљадугодишњег писма. И почео је њихов „научни рад".

 

Године 1954. донет је Новосадски договор, по коме су „језик Срба, Хрвата и Црногораца један језик, са два изговора – екавским и ијекавским, и са два писма – латиницом и ћирилицом". Данас ни Хрвати ни Црногорци не маре за тај „договор". Чак му се и подсмевају. За Србе је он био обавеза, а за остале – понуда, артикл из самоуслуге. Срби и даље као кратковиди рогоња чекају да им женска дође на заказани састанак, иако она одавно има другог партнера. 1:0 за Хрвате!

 

У наставку „научног рада лингвиста у Србији" спикери на Радио-Београду су добили наређење да више не смеју да изговарају српску и словенску реч „час" и да уместо ње морају да употребљавају арапску реч коју су у ове крајеве донели Турци – сат. Од када у Србији постоје радио-станице коришћена је само српска реч „час", а онда одједном преокрет. Почели су  протести слушалаца и српских лингвиста (не „лингвиста из Србије" нити „лингвиста у Србији"!). Чак се протестима придружила и запослена на Радио-Београду Драга Јонаш, најбољи говорник српског језика од када у Србији постоје радио и телевизија. Директор Радио-Београда Милутин Миленковић је у штампи дао да се објави факсимил писмене „наредбе" групе од четворице лингвиста у Србији, међу којима добро памтим и име Бранислава Брборића, у којој они „научно" образлажу зашто Срби не треба више да говоре српски, него турско-арапски. Миленковић је сматрао да је тиме завршио посао, опрао руке и запушио уста незналицама које мисле да Срби треба да говоре српски. Радило се о томе да су реч „сат" употребљавали – Хрвати, а братство-јединство је тада схватано као равноправност свих осим Срба. 2:0 за Хрвате!

 

Затим је уследила следећа „пословна активност" лингвиста у Србији. Наводно, договорили су се са хрватским лингвистима да Срби напусте реч"запета" и уместо ње преузму хрватску реч „зарез", а за узврат Хрвати ће напустити реч „точка" и преузети српски облик „тачка". Чак је и хрватски лингвиста Људевит Јонке умиривао сународнике, којима је вековима несхватљиво да они сад одједном треба да „говоре српски", да то није никакав „уступак Србима" јер „тачка" је постала од „такнути", а то је такође и хрватска реч. И шта се десило: Срби су као из топа заборавили своју вишевековну „запету" и прихватили „зарез", а Хрвати су мирно наставили да користе своју дотадашњу „точку"! Као и увек, договор Срба и Хрвата је сматран као обавеза за Србе, а као право за Хрвате! Кад год негде видите једног поквареног, знајте да у близини мора да постоји и један глуп. Само постојање глупих омогућује поквареном да делује. Тамо где нема глупих, покварени не добија прилику! Чик погодите ко је овде био покварен, а ко глуп! Док рогоња чека и даље се нада да ће женска доћи, она је одавно већ затруднела са другим, а ватикански судија строго пази да се игра одвија „по правилима"! 3:0 за Хрвате!

 

После распада Југославије Хрвати су сместа прекинули да децу у школи уче „другом писму", туђем писму – ћирилици, што су још у Југославији радили неискрено и више изврдавали него спроводили. Универзитетски професори у Загребу су се јавно хвалили како они „и не знају ћирилицу"! Замислите просветне раднике универзитетског ранга који се хвале незнањем, па и неписменошћу! Тиме су хтели да покажу како су „поуздани Хрвати" који нису „подлегли". А српски рогоња и даље своју децу учи хрватској латиници коју чак више и не зове „другим писмом", него – српском латиницом! Лингвисти у Србији, нови јаничари и даље служе као запрега и вуку туђа кола, док је ватикански судија задовољан „фер игром". 4:0 за Хрвате!

 

Ни овде још није крај „научног рада лингвиста јаничара". Недавно смо на телевизији чули једну жену несрпског имена (Свенка) која нам је говорила о својим одлукама да српском народу наметне нове речи за називе занимања и функција за жене. Чак нам је и припретила да „Европска заједница од нас захтева да мењамо свој језик". Ја сам сматрао да језик једног народа одређује сам тај народ, а ево, лингвиста у Србији нам објашњава да је „Европска заједница одредила"! Сад смо добили „посланицу" у новом значењу – жена посланик, а „посланица" је одавно постојала у значењу поруке патријарха вернима и народу поводом великих верских празника; „градска већница" је сад жена градски већник, а тај израз одвајкада значи салу или зграду у којој заседа градско веће; „министарка" је сад жена министар, а министарка је супруга министра која сама уопште не мора да буде министар; жена на положају секретара је за Србе одувек „секретарица", а сада смо добили и „секретарку" која би требало да се разликује од „секретарице".  Нека та Европска заједница прво уреди свој језик пре него што крене у прописивање других језика! Српски језик тачно разликује учитеља и учитељицу, наставника и наставницу, професора и професорицу, Енглеза и Енглескињу, Србина и Српкињу, Данца и Данкињу. Нека жена несрпског имена прво види како „језик Европске заједнице" показује „разлику" између горе наведених појмова, како је почистио у сопственој кући, па нек нам тек онда припрети да ће нам та заједница чистити у нашој кући и одређивати чак и језик!

 

За српски народ није никакво „богатство" што му азбуку прописују људи са презименима Клајн, Шипка, Бугарски, Фекете, Пижурица, Палавестра, Пешикан. Овде је изгледа остала на снази некадашња хабзбуршка забрана „ић". Нека лингвисти у Србији своја лична убеђења о језику са два национална имена и два писма користе у својој породици и за своје личне послове и потребе, а језик и азбуку народа оставе у надлежности онога коме и припада, ономе који на референдуму изгласава Устав – самом народу.

 

Вук је најсавршеније писмо на свету израдио за своје драге говедаре, који су тада били претежни део становништва у Србији. Данашња Србија више нема говедаре, има само – одбегле говедаре! Оне који се стиде своје народности и желе да се лажно представљају, па су шушкавце као средство за лажно представљање заменили туђим писмом.

 

Српски лингвисти добијају плату од свог народа и раде за свој народ. Лингвисти из Србије и лингвисти у Србији не раде за српски народ и имају и стручни додатак – провизију од продаје шушкаваца.

 

Ја нисам лингвиста, него обичан човек који је рођен у свом народу, зна шта му је језик и писмо и држи до себе. Лингвисти у Србији не морају да буду рођени у свом народу, ја их чак и не питам у ком народу су рођени. Мени је важно само да ли раде за српски народ или против њега.

 

 

                                                                                            Жељко Филиповић из Ниша.

 

 

31. 03. 2010. 07:20h | Piše: Boba Borojević

Tadićeva izdaja srpskih interesa

Komentara 11

veličina teksta:+-

Nema te liste uslova koje bi zemlje Zapadnog Balkana trebalo da ispune da bi postale članice Evropske Unije, iz prostog razloga što proširenja EU - posle eventualnog prijema Hrvatske - neće biti za dugi niz godina, izjavio je dr Srdja Trifković u razgovoru za radio program 'Susreti Ponedeljkom' koji se emituje na CKCU 93.1 FM u Otavi. On je objasnio da usvajanje Deklaracije o Srebrenici predstavlja ''tešku hipoteku za Srbe''.

On je istakao da sa stanovišta srpskih nacionalnih i državnih interesa bilo je neophodno da Deklaracija o Srebrenici ne bude usvojena u Skupštini Srbije.

 

 

Sadašnja vlast ne gleda nacionalne interese: Dr Srđa Trifković (levo)

 

 

''Deklaracija predstavlja tešku hipoteku za Srbe i indirektno priznanje da su Srbi počinili genocid. Iako se vladajuća kolicija trudi da ukaže na činjenicu da u predlogu rezolucije o Srebrenici nema pominjanja reči genocid, ono što ima je pozivanje na presudu Međunarodnog suda pravde. A Međunarodni suda pravde uopšte nije imao sopstvenu presudu po pitanju genocida, već je preuzeo presudu Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju takođe u Hagu, u kojoj je Srebrenica jasno i glasno okarakterisana kao genocid'', kazao je Trifković

.

''Bez obzira što je to učinjeno mimo prava, pravde i logike, bez obzira što ta haška definicija genocida nema veze sa definicijom koja je uspostavljena posle Drugog svetskog rata u odnosu na holokaust, bitno je da pozivajući se na Međunarodni sud pravde rezolucija Skupštine Srbije indirektno prihvata definiciju haskog Tribunala. To što su samo prikrili prihvatanje te definicije kroz indirektnu definiciju na presudu Međunarodnog suda pravde je dokaz do koje mere vlada Srbije ne želi da srpski narod bude načisto o čemu se radi i sa kojim namerama'', dodao je Trifković.

 

Dr Srđa Trifković je autor nekoliko knjiga, istoričar, politički analitičar i izvršni direktor Fondacije lorda Bajrona za balkanske studije, živi i radi u Čikagu.

On je naveo da trenutna vlast u Srbiji ne postupa u skladu sa nacionalnim i državnim interesima ni na jednom planu. Bilo da je reč o ekonomiji, finansijama, obrazovnom sistemu, urbanizmu, ili bilo kom aspektu državne politike i ingerencija vlade jedne zemlje.

''Moguće je da je insistiranje na usvajanju Rezolucije o Srebrenici posledica nekih obećnja sa zapadnih strana i tobožnjih ustupaka na planu tog mističnog približavanja EU-i i evro-atlantskim integracijama kao i porasta ličnog rejtinga gospodina Tadića i njegovog okruženja . Bilo kako bilo, reč je o vrlo sitnim dobicima od kojih Srbija kao takva nikakve vajde neće videti a zauzvrat pruža jedan snažan adut pobornicima anti-srpske propagande koji su od te Srebrenice napravili svojevrstan mit kojim ce Srbija biti udarana po glavi ne godinama već decenijama'', zaključuje Trifković.

Španija kao predsedavajuća zemlja Evropske unije (EU) zajedno sa Italijom je pokrenula inicijativu unutar EU za novi pristup prema zemljama Balkana. Ta bi inicijativa trebalo da bude predstavljena na međunarodnoj konferenciji u Sarajevu juna ove godine, kojoj bi trebalo da prisustvuju svi lideri zemalja tzv. Zapadnog Balkana, sa ciljem da se "utvrdi i ojača evropska perspektiva u region".

 

Međutim, kako ukazuje naš sagovornik Srđa Trifković, u Briselu postoji sasvim otvoren konsenzus ključnih zemalja članica EU – a pre svega Francuske, Nemačke i zemalja Beneluksa - da do daljnjega zatvore vrata proširenju.

 

''Imamo apsurdni raskorak izjava i stvarnog stanja, u kojoj se stalno manipuliše sa listama uslova. Svojevremeno je BiH predložena lista od pet uslova. Srbiji se svakih nekoliko nedelja ili meseci izvači neki novi uslov poput zeca iz šešira. Reč je zapravo o poigravanju sa narodima i državama regije. I oni koji režiraju takve skupove poput onog na Brdu kod Kranja sredinom marta, ili ovog u Sarajevu, vrlo dobro znaju da od primanja Srbije, BiH, Makedonije i Crne Gore u EU nema apsolutno ništa. U zemljama EU vlada zamor od proširenja. Taj zamor neće biti prevazidjen bar za deceniju a možda i duže''.

Onog trenutka kada bude priznat srpski genocid u Srebrenici tog trenutka dolazi na tapet pitanje odštete, pitanje restitucije i pitanje legitimiteta Republike Srpske kao tvorevine. To su kobni aspekti i posledice koje ne mogu biti opravdane nikakvim kratkoročnim političkim dobicima kada bi ih bilo, a zapravo niti ih ima niti će ih biti.

 

Dodatni veoma važan razlog zbog čega proširenja EU neće biti je da niko od kontinentalnih evropskih vodećih zemalja ne želi da vidi Tursku u EU. Trifković navodi da bi zemljama EU bilo politički nezgodno da primaju zemlje Zapadnog Balkana a da istovremeno i dalje drže vrata zatvorena za Tursku.

 

Kako javlja novinska agencija Srna cilj konferencije je i da se ponudi dopunjeni paket Butmirskih predloga za reforme i dopune Ustava BiH, kao i da se perspektiva približavanja BiH Evropi stavi u 'središte kako kampanje tako i samih oktobarskih izbora u toj zemlji'.

 

Trifković, pak, smatra da je cilj EU i SAD da se srubi Republika Srpska na praznu ljušturu od koje će ostati samo ime i da se povećaju ovlašćenja centralne vlasti Muslimana (tzv. Bošnjaka) tako sto će što više tih ingerencija predviđenih Dejtonom preći u ruke centralne vlasti u Sarajevu. Ukoliko pak Srbi tome budu pružali otpor, oni će biti optuženi za nedostatak napretka prema evropskim integracijama.

 

Premijeru Miloradu Dodiku, kako navodi Trifković, ostaje da tome pruža čvrst otpor sa stanovišta odbrane Dejtona. Uz sve svoje nedostatke Dejton je pruzio okvir za mir koji već preko trinaest godina vlada u BiH. Svako poigravanje sa njegovim osnovnim postavkama bi samo doprinelo nestabilnosti koji nije u ničijem interesu.

 

U Evropi ne postoji isti nivo konsensusa o tvrdom odnosu prema Republici Srpskoj koji je pokušao da stvori američki podsekretar za spoljne poslove Džejmsa Štajnberga jesenas u Butmiru.

 

''Konferencija u junu će možda ponuditi nekakve 'šargarepice' u vidu ponude evropskih kredita i drugih oblika pomoći ukoliko se krene putem onoga šta pobornici centralizovane Bosne zovu funcionalnom državom. Srpska strana treba da bude načisto da je reč o istom scenariju kojeg smo videli još od dana zaključivanje Dejtonskog sporazuma a to je da se bez jednog ispaljenog metka, za diplomatskim zelenim stolom, proizvede onaj ishod rata koji Muslimani nisu uspeli da izvoju na bojnom polju'', kaže Trifković.

''Što su Srbi krotkiji u negaciji sopstevnih nacionalnih i državnih interesa i u prihvatanju raznih diktata - bilo da je reč o pokajničkim rezolucijama ili da je reč o političkim i medjunarodno pravnim aspektima to je Zapadni Balkan bliži nekoj 'stabilizaciji i napretku'. 'Ispunite sledeće uslove i bićete korak bliže'. Nikad niko iz EU nije rekao jasno i glasno ni Srbiji ni BiH, da o Makedoniji i Crnoj Gori i ne govorimo, koliko tih koraka treba da bude napravljeno da bi se bar makar približili čekaonici EU ako ne već i ulasku u nju.

 

Slovacki ministar spoljnih poslova Miroslav Lajčak smatra da se sa konferencijom u Sarajevu želi da nastavi obnavljanje progresa koji su zemlje Zapadnog Balkana ostvarile na putu ka EU i da bi taj skup trebao i da "obori" tvrdnje prema kojima postoji umor od proširenja EU.

 

''Gospodin Lajčak pod progresom najverovatnije ubroja de facto pristajanja Tadicevog režima u Beogradu na razne oblike indirektnog pirznavanja nezavisnosti Kosova i Metohije, prihvatanja EULEX-ove misije u decembru 2008. godine i krohtko pristajanje na zavodjenje Tačijeve vlasti na severu Pokrajine. Kroz vrlo surov i vrlo krut oblik uskraćivanja materijalnih beneficija Srbima u Mitrovici. Gospodin Lajčak u taj napredak najverovatnije ubraja i inicijativu predsednika Tadića za usvajanju sramne Srebreničke rezolucije u Skupstini Srbije , kao i Tadićev ponizavajući put u Hrvatsku'', objasnio je on.

http://www.vesti-online.com/Dijaspora/drzava/Nemacka/Vesti/41293/Tadiceva-izdaja-srpskih-interesa

Ko i kada je zapoceo rad na pisanju Deklaracije o Srebrenici ?

Политички комесар Јелко Кацин открио је карте

Стефан Каргановић Нова српска политичка мисао 31.03.2010 11:08

Захваљујући ароганцији Јелка Кацина, најзад је разјашњена једна мистерија чије смо решење до сада само наслућивали. Током интервјуа на емисији Б92 „Кажипрст" 18. марта 2010. Кацин се „излетео" о начину како је стварно настала фамозна резолуција о Сребреници, коју је председник Борис Тадић пре два месеца лансирао као своју изворну идеју.

Упитан да ли сматра да је иницијатива председника Тадића „прилично закаснела када је он изнео пре два месеца", Кацин је одговорио:

„Не, ја сам је похвалио... ми смо писали ту резолуцију и крајњу формулацију смо завршили тамо у децембру 2008. како би се ствари правовремено завршиле." Кацин је, очигледно, врло педантан планер и рок за окончање посла који је он зацртао је пре јубиларне сребреничке петнаестогодишњице 11. јула, па му се жури: „...Што буду дуже расправљали у Народној скупштини, то ће више тих негативних фрустрација изаћи из људи, па ће се приближити, па ће они комуницирати око те веома сензитивне проблематике и изјаве, и на крају ће доћи веома близу."

Услужно упитан од водитељке емисије „Кажипрст" да ли је „важно да усвоје баш то што сте ви припремили или може да се усвоји некаква друга формулација", политички комесар Vichy Србије одговорио је да он сматра „да се сада ствари приближују, да је јасно да у преамбули мора бити геноцид."

Било би врло корисно да српска јавност застане и да анализира шта је Кацин рекао. Из његове изјаве произилазе најмање два веома важна закључка.

Пре свега, јасно је да се иза резолуције – која је предложена под фирмом председника Тадића – налази у ствари неко други, да је и садржину те резолуције „формулисао" неко други (чак и ако допустимо да коришћење заменице „ми" сугерише неки вид присуства или учешћа Бориса Тадића) и да је, самим тим, то мера која служи туђем интересу. Она може да буде само у функцији политике оних који су је наручили или наредили. Може ли – и сме ли – Народна скупштина Србије да разматра озбиљно један докуменат који је настао под таквим околностима које описује Јелко Кацин? Могу ли грађани Србије један такав акт – којим се констатује геноцид у њихово име – равнодушно прихватити као одраз легитимног и обавезујућег политичког процеса њихове државе?

Друго, након ове изјаве Јелка Кацина падају у воду сва досадашња невешта објашњења и лукава извлачења председника Тадића. Да се подсетимо. Тадићев први неубедљиви репер била је прича да „Хашки трибунал то од нас тражи". Као што се читаоци без сумње сећају („Раздвајање жртви", Печат, 10. фебруар 2010), ми смо ту причу разнели у парампарчад и она је ускоро затим отишла ад акта. Иста судбина затекла је још неколико неуверљивих покушаја да се грађани заварају објашњењима која су била подједнако шупља. На крају, као најреалнија хипотеза о настанку резолуције остала је претпоставка да је она на неки начин проистекла из захтева Европске уније и да представља један од услова наметнутих Србији у склопу фатаморгане „европских интеграција", којом српска политичка класа систематски обмањује у подједнакој мери и себе и грађане Србије. Кацин је то сада потврдио.

Својим лапсусом, који ће бити пре последица бахатости него искрености, Јелко Кацин учинио је медвеђу услугу свом српском протежеу, али истовремено учинио је велику, мада свакако ненамерну, услугу и грађанима Србије. Сада више нема дилеме одакле стижу упутства и ко у Србији диригује политичким процесом. Не, наравно, Јелко Кацин. И он је само пион, једино што је у распореду балканских пиона он незнатно значајнији и утицајнији од других, ситнијих, над којима му је тренутно дозвољено да се изживљава. Тај условно надређени статус он ће уживати само онолико дуго док и сам буде беспрекорно спроводио линију општих налогодаваца, и ни секунду дуже.

Међутим, ова тужна и понижавајућа прича ипак не исцрпљује јад и беду српске политике.