Šta se krije iza odluke gradskih vlasti da se poseče drvored platana na Bulevaru kralja Aleksandra?

Drvomorci

Društvo | Uredništvo | april 19, 2010 at 12:00

---

Piše NEBOJŠA BAKAREC

Šta se krije iza odluke gradskih vlasti da se poseče drvored platana na Bulevaru kralja Aleksandra? Da li je stvaranje profita od buduće gradnje dovoljan razlog da se izvrši ovakav nečuveni ekocid?

Seča platana i uništavanje ambijenta jedinog bulevara u Beogradu predstavlja varvarski čin. Kada se sagledaju sve činjenice vidi se da kvalifikacija „varvarski" nije dovoljna. Radi se o kriminalnom i anticivilizacijskom činu, bez presedana. Do sada su se takve stvari dešavale tokom ratova, prirodnih pošasti… O takvim postupcima čitali smo u književnim delima. Jedno od popularnijih, ali i vrednijih dela svakako je serijal velikog profesora Tolkina, o Hobitima, Vilenjacima, Čarobnjacima, Patuljcima i – Orcima. Ovaj poslednji soj poznat je po tome što mrzi prirodu, sunce, nebo, život – i drveće. Setimo se samo one epizode kada Orci predvođeni slatkorečivim čarobnjakom Sarumanom, seku prekrasno drveće Izengarda, a potom i ivicu prastare šume Fangorn.
Utisci sa Bulevara, scene tokom i posle seče, zapanjujuće liče na prizore koje je izmaštao Tolkin. Dragana Đilasa, slobodno možemo nazvati beogradskim Sarumanom, gospodarom žutih beogradskih Orka. Sa jedne strane – javno – slatkorečiv, umiljat, ljubitelj zalutalih golubova, romski car, mostograditelj,  very straight gay, pardon me, guy – but not gay at all. Sa druge strane (ne baš tako) tajno – multimilioner u evrima, u sukobu interesa kao vlasnik mnogobrojnih firmi, kontrolor medija, vlasnik velikog i malog brata, licenci za fast food brakove i provincijski kvazisvingeraj, psovač tankih nerava, nesvikao na kritiku i suprotno mišljenje. Direktoru JKP „Crnilo- Beograd" Radovanu Draškiću pripada uloga Grime Crvjezika, sluge Sarumanove. Besramne su presne laži koje su, kao nečist, izbacivale desetine gradskih vlastodržaca uglavnom iz Demokratske stranke. Stranke koja tvrdi da je stranka pristojnih ljudi, cvet građanstva, egzemplar uljudnosti.
Postoji tačna definicija pristojnog društva koju daje Avišaj Margalit: „Pristojno društvo je ono društvo čije institucije ne ponižavaju građane tog društva". On kaže i to da je „civilizovano društvo, ono društvo čiji se građani međusobno ne ponižavaju". Dragan Đilas i njegova stranka sve su nas ponizili.

 

Saruman, gospodar žutih beogradskih Oraca: gradonačelnik Beograda Dragan Đilas

ODOKATIVNI ŽDRAK SISTEM
Jednostavno, neistina je, kako oni tvrde, da je drveće moralo biti posečeno jer je bilo bolesno i sklono padu. Istina je da je trebalo ukloniti (ako verujemo od grada naručenim elaboratima Šumarskog fakulteta, koji su diskutabilni ali i takvi su nedovoljan osnov za seču drveća) 121 stablo od ukupno 734 koliko ih ima na Bulevaru i Trgu Nikole Pašića. Jasno je da je među 329 posečenih platana bilo svega pedesetak onih za koje ŠF kaže da ih je trebalo ukloniti, ostale, oko njih 280, nije trebalo poseći. Elaborati ŠF su poslužili kao pokriće za unapred smišljenu odluku da se poseku, kao uvod, u navodno jeftiniju rekonstrukciju Bulevara i samu gradnju zgrada na tom potezu. Prevideli su da takav starostavni drvored upravo daje dodatnu vrednost toj lokaciji i da sam po sebi, po proceni ŠF, vredi 5,4 miliona evra. Drvomorci iz DS su računali na potpunu kontrolu nad medijima, i nad gradskim institucijama, pa su im za pokriće bile dovoljne i dvosmislenosti u elaboratima.
Prvi elaborat ŠF iz 2006. godine, predviđa seču 32 platana. Gradska vlast se najviše pozivala na ovaj elaborat jer daje lošu ocenu stanja drvoreda. Postavlja se pitanje kako je moguće donositi odluku o seči drvoreda na osnovu elaborata starog četiri godine? U svakom slučaju taj elaborat je kontradiktoran.
Drugi elaborat iz 2008. godine, u uvodu kaže da je potreba za njim nastala jer je gradska „Komisija  za davanje saglasnosti za uklanjanje stabala… okularnim pregledom utvrdila…" da je stanje platana mnogo gore nego što stoji u prvom elaboratu. Saznajemo da je postojala fantomska komisija čiji je presudni argument bio „okularni pregled" (čitaj, odokativni ždrak sistem). U „Zaključnim razmatranjima" elaborata stoji: „Zbog svoje velike kulturno-istorijske, prostorno-pejzažne i ekološke vrednosti drvored u Bulevaru za grad Beograd ima veliki značaj. Zbog toga ga je u svim sledećim rekonstrukcijama Bulevara neophodno zadržati, a stanje u kome se on trenutno nalazi potrebno je unaprediti". Ovaj elaborat predviđa seču 121 stabla. Oba elaborata navode mere za sanaciju drvoreda kojima bi se životni vek drvoreda sigurno produžio za narednih deset do petnaest godina.
Šta je ogoljeni motiv za uništavanje Bulevara? Najveći motiv je profit od buduće gradnje. Taj potez Bulevara je dugačak 2,5 km. Uzmimo da će u narednih pet godina biti izgrađeno bar 100 zgrada, a svaka površine 2.500 m2. Gradnja će koštati do 1.000 evra po m2. Cena gradnje tih 100 zgrada će biti oko 250 miliona evra. Prodajna cena kvadrata, će biti oko 2.500 evra. Troškovi raseljavanja ili davanja nadoknade u stanovima će umanjiti profit za najviše petinu. Ukupan profit će biti oko 300 miliona evra. To je pravi motiv! Danas, po pravilu, uz časne izuzetke, u gradnju investiraju oligarsi, kriminalci i interesne grupe manje ili više povezane sa partijama na vlasti? Platani su onemogućavali i poskupljivali i nakaradnu rekonstrukciju ulice i gradnju mnogih zgrada, jer su pozicije platana bile fiksne i nasumične u odnosu na buduće zgrade (invazivno se gradi na celom Vračaru i Zvezdari, osim na Bulevaru). Iz gradskih akata iz aprila 2009. se vidi da je bila zamišljena drugačija rekonstrukcija koja nije predviđala uklanjanje drvoreda. Posle prvobitnih rešenja profiteri su sabrali dva i dva, i u decembru su doneta nova rešenja potpuno suprotna prvim. Očigledno je da je nalog za to mogao dati samo gradonačelnik.

Seča platana bila je uvod u navodno jeftiniju rekonstrukciju Bulevara i samu gradnju na tom potezu - previdelo se da starostavni drvored upravo daje dodatnu vrednost toj lokaciji

POTEMKINOVA SELA
Prvo Rešenje o utvrđivanju mera i uslova zaštite životne sredine, koje je izdao Sekretarijat za zaštitu životne sredine, 13.04.2009. godine, jasno kaže: „pri rekonstrukciji… voditi računa o drvoredima, odnosno, pojedinačnim stablima… postojeća stabla se ne smeju ukloniti. Izuzetno seču pojedinih stabala može odobriti nadležna organizaciona jedinica Gradske uprave". Ni Urbanistički uslovi iz aprila 2009. ne predviđaju uklanjanje drvoreda iz Bulevara. Stoga je jasno da nije postojala potreba da se drvored poseče.
Motiva za seču platana ima još. Postoje interesne grupe koje, pored gradnje zgrada na Bulevaru treba da izvode radove na rekonstrukciji Bulevara i uzmu „provizije" od budućih investitora ili izvođača radova.
Drvomorci iz Demokratske stranke, predvođeni Draganom Đilasom, osim što su uništili vekovno nasleđe i ambijent Bulevara, na vrhuncu ekonomske krize kojoj su kumovali, gradu Beogradu nanose štetu tešku tri miliona evra (dva miliona je vrednost posečenog dela drvoreda, a milion će koštati najavljena nabavka više od 500 odraslih drveta).
Gradski režim je objavio i sramotne reklame povodom rekonstrukcije Bulevara. Na početku ovih paškvila se nalazi gradonačelnikovo pismo. U drugom pasusu svog pisma Đilas kaže: „Rekonstrukcija Bulevara je deo Projekta obnove Beograda u okviru kojeg smo napravili značajne rezultate u pogledu izgradnje infrastrukture, kvalitetnijeg, lepšeg i bezbednijeg života građana". Šta je to „Projekat obnove Beograda"? Potemkinovo selo! Redovne poslove svake vlasti, ova  gradska vlast, marketinga radi, pakuje u „Projekat…". Unazad dvadeset godina nisu postignuti neki bitniji, kapitalni rezultati u Beogradu. Obilaznice nema. Metro nije ni započet. Železnica je u stanju raspada. Od 2000. do danas u Srbiji je izgrađeno bednih 99 km autoputa, dok je u Miloševićevoj deceniji sa sve sankcijama, ratovima i bombardovanjem izgrađeno (skromnih doduše) 106 km autoputa. U Beogradu za proteklih deset godina nije podignut ili rekonstruisan nijedan most. Stanogradnja u poslednjoj deceniji je u padu. Prošle godine režim je izgradio svega 15.000 stanova u Srbiji. A to je samo 4.000 stanova više nego što je Miloševićev režim izgradio 1999. u godini bombardovanja! Čak i glasila DS-a, B-92 i Blic, kažu (izvor „BIZ" B-92 od 28. marta ove godine): „Ova vlast samo obećava, a ne gradi. Nažalost, deset godina nakon rušenja Miloševićevog režima, ulaganja u infrastrukturne projekte u Srbiji i dalje su mizerna… mi smo pravili NIP, kojim se umesto nacionalnog, zadovoljavaju stranački interesi". O čemu onda govori Đilas, prvi ministar za NIP?
U sledećem pasusu Đilas prevazilazi samog sebe. „Odluku o seči stabala… nije doneo nijedan političar, već stručnjaci…".  Odluku o seči je doneo upravo Đilas. U dopisu od 23. februara, tri dana pre seče, Šumarski fakultet upozorava: „Napominjemo da mogućnost zamene celog drvoreda, ili njegovog dela, odjednom u ovom elaboratu nije razmatrana".

OREZANA SRBIJA
U ime DSS-a, narodni poslanici Milica Vojić Marković i Milan Dimitrijević i pisac ovih redova, kao gradski odbornik, podneli su 12. marta Ustavnom sudu, Ustavnu žalbu protiv odluka Grada Beograda o seči platana na Bulevaru. Potom je odbornička grupa DSS na inicijativu autora ovog teksta, na sednici gradske Skupštine 22. marta, predložila razrešenje gradonačelnika.
Razložna su pitanja koja se tiču eventualnog kasnog reagovanja na celu stvar (12. mart). Međutim, seča je izvedena samo sedam dana pošto je najavljena. Drugo, informacije i dokumentacija su namerno skrivani. Treće, seču je blagosiljao Čedomir Jovanović, predsednik nadležnog odbora Skupštine Srbije, jer je njegova stranka saučesnik u gradskoj vlasti. Time je dato pokriće Đilasu pred  uticajnom Drugom Srbijom i medijima. Četvrto, seča je izvedena munjevito za dva dana, da bi se predupredio otpor i svi stavili pred svršen čin. Peto, kao građanin koji veruje u pravnu državu, ni autor ovog teksta nije verovao da neko može da izvrši tako bezuman čin.
Ostaje nauk šta se sve može desiti kada neko ima preveliku nekontrolisanu vlast. DS sa satelitima ima potpunu vlast na svim nivoima države i kontrolu nad medijima. Tako nije bilo ni u Miloševićevo doba. Postoji jedna razlika. U tome što čini, ovaj režim ima punu podršku SAD-a i EU. Svi oni će Srbiju, kao platane, kao Bulevar… Prvo, kao slučajno, prekomerno skresati, a onda… Sada smo u fazi nestručnog orezivanja. Prvo Crna Gora, potom Kosovo i Metohija, Vojvodina, Raška oblast… Posle toga će orezana, potkresana i sasečena Srbija možda moći da postane član EU?

http://www.pecat.co.rs/2010/04/drvomorci/

Istina odavno ne stanuje u Americi!

„Ja tebi - ti meni politika UN vodi se u kafani - otkriva prof. Nikola Moravčević, istoričar i pisac iz Čikaga koji je u arhivi Ujedinjenih nacija otkrio i šta je sve Medlin Olbrajt sakrila od SB, i u ekskluzivnom intervjuu za NT tvrdi:

 

Istina odavno ne stanuje u Americi!

Boris Subašić

U „velikom svetu" odavno više nikome nije stalo do istine koja ne može da se unovči, kaže u razgovoru za „Nedeljni Telegraf" profesor Nikola Moravčević, istoričar, književnik i američki Srbin više od pola veka.

Ovaj neobični Beograđanin, sin kraljevskog oficira, emigrirao je 1955. iz Titove Jugoslavije (iste godine diplomirao je na Akademiji za pozorišnu umetnost), lutao Evropom, postao američki vojnik, a na kraju završio kao univerzitetski profesor, osnivač odseka slavistike i prorektor Univerziteta u Ilinoisu.

Kao čovek ogromnog znanja i iskustva piše opore knjige, potkrepljene neumoljivim istorijskim dokumentima u kojima razotkriva ljude čije su ideje, spletke i sujete uvlačile Srbe u velike poduhvate i krvoprolića u tragičnom nizu od Balkanskih ratova do raspada SFRJ. Vrednost tih knjiga potvrđuje nagrada za životno delo koje mu ove godine dodeljuje Matica iseljenika. Ipak, najbolji sud o njima dali su čitaoci. Oni su im mnogo naklonjeniji od ovdašnje kritike, koju i dalje sablažnjava neslužbena verzija istorije, naročito najnovije.

Ni posle raspada treće Jugoslavije Srbima još nije jasno da li su dugo obmanjivani ili su živeli u samoobmani, da li su svojim postupcima oterali moćne saveznike od sebe, ili ih nikada nisu ni imali?

- Posle nekoliko decenija istraživačkog rada, stekao sam utisak da je Srbija posle oslobođenja od Turaka uvek imala želju da učestvuje u velikim igrama, ne samo na Balkanu, već i na svetskoj sceni, ali je uvek izvukla deblji kraj zato što su njeni „saveznici" bili mnogo jači i njihovi interesi su često prevagnuli. To se naročito pokazalo u vreme raspada SFRJ, kad se desilo nešto potpuno nelogično: Evropa je htela da se ujedini, a počela je time što je raskomadala Jugoslaviju koja je bila ujedinjena Evropa u minijaturi.

- Ni dan-danas, međutim, o tome na Zapadu niko ne želi da razgovara. Smatram da u „velikom svetu" nikome nije stalo do Srba i da mi kao narod već 200 godina precenjujemo svoje mogućnosti. Pogledajte cenu koju smo platili zato što smo hteli da igramo s velikima: Srbija je u Prvom svetskom ratu izgubila trećinu stanovništva i oko 60 odsto privrednog potencijala da bi stvorila Jugoslaviju, u svetskoj istoriji ne postoji žrtva ni približna ovoj. Uprkos tome, ušli smo i u Drugi svetski rat i ponovili istu igru, a na kraju nas je opet snašao raspad Jugoslavije. To je stvorilo strahovite rupe u demografskom razvoju za čije „krpljenje" su potrebne stotine godina.

U Vašim knjigama „veliki saveznici" iz dva svetska rata opisani su kao nadmene račundžije koje s prezirom gledaju na Srbe koje koriste kao topovsko meso. Otkrili ste i dokumente koji svedoče o spletkama političara istih zemalja koji su Srbima dodelili ulogu zločinaca na kojoj Zapad dalje insistira. Šta Srbija treba da uradi da bi promenila tu sliku?

- Beskorisno je ubeđivati Zapad u bilo šta što se kosi s njegovim interesima. Za sve ove godine uspeli smo samo da se dogovorimo o tome da se slažemo da ima stvari oko kojih se ne slažemo. Mene je iskustvo sa američkim izdavačima početkom dvedesetih naučilo da su na Zapadu strahoviti relativisti i da ih ne zanima istorijska istina, već isključivo zarada. Naime, 1988. sam ponudio velikom američkom izdavaču rukopis knjige „Albion, Albion" o odnosu saveznika, pre svega Britanaca, prema Srbiji u Drugom svetskom ratu. On je tek 1990. odgovorio da je „vrlo nesrećno vreme za izdavanje takve revizionističke istorije". Problem je bio što Čerčil nije predstavljen kao pozitivna ličnost, a Zapad ga smatra genijem. Izdavač je tražio da dođem u Njujork, da razgovaramo o izmenama.

O kakvim izmenama?

- Kad sam se sreo sa izdavačem i njegovim urednicima, rekli su da je roman u suštini dobar i da će deo o Čerčilu napraviti čak i malu negativnu senzaciju. Ipak, naglasili su da Jugoslavija ulazi u građanski rat i da će knjiga doneti samo gubitke ako se objavi takva. Ponovio sam da je zasnovana na dokumentima, i oni to nisu sporili, ali su ipak tražili „male promene", obećavajući neviđen uspeh romana i snimanje filma po njemu. Zahtevali su da glavnog junaka, generalštabnog oficira, Srbina koji beži iz Jugoslavije i pridružuje se Englezima, preinačim u srpskog Jevrejina, koji će na kraju, kad se razočara u saveznike, pobeći u Izrael i pridružiti se pokretu Hagana. Predložili su da odmah napišem i drugu knjigu u kojoj se on bori protiv Engleza sve do uspostavljanja Izraela. Kad sam rekao da ima već mnogo knjiga sa sličnom tematikom, odgovorili su da su 90 odsto njihove čitalačke publike Jevreji i da predviđaju veliki uspeh ako prepravim roman. Nisam pristao i, naravno, ništa nije bilo od ugovora.

Ipak, „Albion, Albion" je izašao 1994. u Srbiji i postao roman godine?

- Da, ali isključivo zahvaljujući izdavaču Slobodanu Mašiću, koji je za dva dana pročitao rukopis i rešio da ga štampa. Pre njega, druga privatna izdavačka kuća je godinu dana zadržavala rukopis uz lažna obećanja, a u državnom preduzeću „Nolit" su rekli da im je potrebno dve-tri godine samo da pročitaju knjigu i razmotre zahtev.

Malopoznati dokumenti i događaji navedeni u Vašem romanu „Svetlost zapada" često su korišćeni u polemikama o ratu u Bosni i naročito o Srebrenici...

- Ne želim da se upuštam u bilo kakvu raspravu. Sve što sam imao da kažem o aktuelnom položaju Srbije rekao sam u toj knjizi. Ona je apsolutno zasnovana na dokumentima i svedočenjima učesnika. Nisam želeo ni da dodam, ni da oduzmem ništa što bi narušilo objektivnost. Svi dokumenti na kojima se knjiga bazira postoje u arhivi Ujedinjenih nacija u Njujorku, uključujući i 94 izveštaja koje je Medlin Olbrajt sprečila da se pojave pred Savetom bezbednosti UN, jer su bili u suprotnosti sa zvaničnom politikom Klintonove administracije, koja se stavila na stranu bosanskih muslimana.

Glavni junak je profesor istorije, prijatelj i savetnik Butrosa Butrosa Galija, generalnog sekretara UN u vreme rata u Bosni. Da li je to autobiografska ispovest?

- Delimično. Galija sam upoznao još kao univerzitetskog profesora, pre nego što je postao ministar inostranih poslova Egipta, i održavao kontakte s njim dok je bio generalni sekretar UN. Još tada mi je bila sumnjiva propagandna kampanja protiv Srba, i Gali mi je odobrio da u arhivu UN istražujem o ratu u Jugoslaviji. Otišao sam u Njujork. Na Menhetnu, na Louer ist sajdu je ogromna zgrada arhiva UN koja se može opisati kao deset spratova fascikli, od poda do plafona. Kad sam se pojavio s dozvolom za istraživanje, direktorka arhiva mi je rekla: „Vi ste prvi čovek koji je došao u poslednjih pet godina i pokazao interesovanje za bilo šta ovde!" Arhive UN sređene su samo po godinama, ne po predmetima, pa sam mnogo vremena proveo istražujući period od 1990. do 1995, pošto su tu bili dokumenti iz celog sveta. Svake večeri sam ostavljao crveni marker na mestu gde sam stao da bih znao odakle da krenem sledećeg jutra.

I šta ste otkrili?

- Neki izveštaji s terena u Bosni jesu bili malo naklonjeni zapadnim pogledima, ali većina je bila potpuno objektivna. Fascinirao me Jasuši Akaši, koji nije podržavao nijednu stranu, izveštavao je ni po babu, ni po stričevima. U njegovim izveštajima je mnogo kritičkih osvrta na muslimansku armiju. Međutim, očigledan je nesklad između uravnoteženih izveštaja i akcija UN koje su usmerene isključivo protiv Srba. Rekao sam to direktorki arhiva, koja mi je otkrila da sam video samo opšti deo, da postoji i posebna arhiva SB, sa informacijama koje su dobijali samo generalni sekretar i predstavnici pet stalnih članica SAD, Rusije, Kine, Velike Britanije i Francuske. E, baš tu je došlo do manipulacija!

Ko je mogao da manipuliše informacijama namenjenim „velikoj petorki"?

- Još od vremena hladnog rata postoji pravilo da pre svakog sastanka SB ambasadori stalnih članica mogu unapred da dobiju dnevni red i s njega skinu ono što im iz bilo kakvih političkih razloga ne odgovara. U evidenciji iz vremena bosanskog rata stoji da je Medlin Olbrajt, tadašnji američki ambasador pri UN, čak 94 puta tražila da se nešto skine s dnevnog reda. To nikad nije tražio nijedan drugi ambasador članica SB, već isključivo ona. Skidala je s dnevnog reda SB sve što nije odgovaralo zvaničnoj američkoj politici podrške muslimanima u Bosni, pa se o tome nije ni raspravljalo. Posle tog otkrića, smatram je najodgovornijom za satanizovanje Srba u tom periodu.

Kakve informacije je Olbrajtova sklanjala od SB?

- Najznačajnije je pismo indijskog generala Satiša Nambijara, prvog komandanta trupa UN u Bosni. On je na kraju jednogodišnjeg mandata napisao pismo SB u kome stoji: „Prikazivanje Srba kao zlih, a svih drugih kao dobrih ne samo da je kontraproduktivno, nego je i nečasno. Po onome što sam ja video sve tri strane su jednako krive, ali samo Srbi priznaju da nisu anđeli, a svi ostali i dalje insistiraju da jesu. Nisam bio svedok nikakvog genocida osim ubistava i masakra na svim stranama koji su tipični za ovakve sukobe. Niko pod mojom komandom nije bio svedok ničemu što bi po obimu prišlo ni blizu procenama koje su izmislili mediji".

- Olbrajtova je insistirala da se ovo pismo skloni, da se o njemu ne raspravlja na Savetu bezbednosti, čak je i obrazložila da su to privatni pogledi indijskog generala koji nije razumeo situaciju.

- Pazio sam da nešto ne izmislim ili dodam, i samo iz izveštaja UN brojao sam koliko su srpskih sela zapalili muslimani iz Srebrenice pod komandom Nasera Orića. Bilo ih je više od sto, a Olbrajtova je i te izveštaje skinula s dnevnog reda. U arhivi je bilo i snimaka muslimaskih jedinica u demilitarizovanoj zoni oko Sarajeva, što je poslato u UN kao dokaz da ne poštuju zabranjene zone. A fotografije su načinjene baš u vreme kad je preko demilitarizovane zone napadnuta bolnica i pobijene bolničarke i ranjenici. Ni ta slika nije pokazana u SB. Mnogo je toga sakriveno, teško je nabrojati.

Da li su ti podaci korišćeni bar na suđenjima u Hagu?

- Nažalost - ne! Oni su „nevidljivi" pošto ih je Olbrajtova poslala u arhivu. Na suđenju Oriću nije pomenuto ni svedočenje iz memoara generala Filipa Moriona, gde je opisao scenu kad dolazi u Srebrenicu nekoliko meseci pre nego što ju je Mladić osvojio. Morion tada pita Orića: „Zašto izlazite iz zaštićene zone i ubijate žene, starce i decu u srpskim selima?" Ovaj odgovara: „Nisam ja krvožedan, ali to mi nalažu principi moje vjere." Taj detalj se uopšte nije pojavio na suđenju u Hagu, iako je knjigu napisao čovek koji uopšte nije bio naklonjen Srbima. Međutim, našli su Amerikanku koja je studirala političke nauke na „Kolumbiji" i napisala doktorsku tezu o građanskom ratu u Bosni, i citirali je od jutra do mraka. Pročitao sam tu tezu i video da pojma nema, a citirali su je kao autoritet u pet ili šest slučajeva.

Većinu političara opisujete kao beskrupulozne oportuniste koji se olako igraju sudbinama i životima čitavih naroda, tako prikazujete i Kofija Anana koji je na prevaru, dok je Butros Gali bio odsutan, odobrio bombardovanje RS da bi dobio američku podršku za mesto prvog čoveka UN?  

- Kofi Anan je bio i ostao oportunista koji je jedva čekao da Butros Butros Gali siđe sa scene, jer mu je zauzimao stepenicu za napredovanje. Amerikancima se dopadalo što je Anan otvoreno pokazivao da će im biti poslušnik, a Gali im se nikad nije dopadao i ne bi ni bio sekretar da ga nisu podržali Evropljani. A Anan bi učinio sve za mesto generalnog sekretara i kad ga je dobio, odmah je u organizaciju ubacio sina, koji je napravio malverzacije i obrukao UN. S druge strane, i Gali je znao za pismo generala Nambijara, jer ga je i sam primio, ali nije reagovao kad ga je Medlin Olbrajt skinula s dnevnog reda. Razlog je opet bila ambicija, jer se nadao da će zadržati mesto generalnog sekretara u još jednom mandatu.

Da li to znači da je i pozivanje Srbije na odluke UN velika samoobmana?

- U Njujorku sam nekoliko meseci odlazio na razna zasedanja UN i shvatio da se svi poslovi završavaju - u restoranu. Svojevremeno, ujak mi je došao u posetu i doneo beogradske novine u kojima je hvaljen uspešan nastup jugoslovenskog ambasadora u Generalnoj skupštini UN. Da bih mu pokazao realnost, odveo sam ga u zgradu UN i pokazao uobičajen prizor: u potpuno praznoj sali Generalne skupštine neki Afrikanac u narodnoj nošnji držao je vatreni govor, a kad je završio, nastup pred praznom salom nastavio je sličan govornik. Čuvar ispred ulaza je čitao „Njujork tajms" i rekao nam da Afikanci nešto pričaju o svojoj spoljnoj politici, i da je isto bilo i kad je jugoslovenski predstavnik držao govor. Onda smo otišli u restoran gde su se vodili razgovori, sklapala prijateljstva, sve je praštalo od lupanja po leđima. Kafana je mesto gde se pravi politika i u UN, po sistemu „ja tebi-ti meni". I ništa više.

Hilari kriva za Medlin Olbrajt Da li ste otkrili šta je motiv Medlin Olbrajt da s toliko ostrašćenosti i mržnje nastupa prema Srbima? - Teško je utvrditi zašto je otvoreno neprijateljski nastupala protiv Srba i kao ambasador u UN i kasnije kao državni sekretar, naročito ako imamo u vidu da su njoj i njenoj porodici Srbi dva puta spasli živote. Prvi put su ih kao Jevreje spasli od Nemaca u Drugom svetskom ratu, a drugi put kad je Čehoslovačka postala komunistička zemlja. Njen otac je tada bio diplomata u Beogradu, i kao Jevrejima dopušteno im je da odu na Zapad, inače bi morali da se vrate u Čehoslovačku. Interesantno, Olbrajtova je priznala da je Jevrejka tek kad je postala državni sekretar i kad su novinari otkrili da ima rođake u Češkoj. I tada se pravila da je strašno iznenađena. U knjizi citirate mišljenje ljudi iz vrha Demokratske stranke da je, pre dolaska u UN, Olbrajtova važila za osobu bez naročitih sposobnosti i političkog pedigrea. - Kao mlada se udala za Amerikanca čija je porodica posedovala 20 listova, a kad se on zaljubio u neku novinarku i ostavio je, dobila je oko 15 miliona dolara kao odštetu. Mlada raspuštenica je otišla da doktorira na „Kolumbiji", gde joj je mentor bio Zbignjev Bžežinski, ostrašćeni mrzitelj SSSR i Rusije. On ju je i povezao s Demokratskom strankom, ali ne kao političkog lumena, već kao aktivistkinju koja radi mnogo i besplatno u predizbornim kampanjama i povremeno daje velike donacije stranci. - Sekira joj je pala u med kad je Klinton postao predsednik. Hilari je, videvši da mesto ambasadora u UN nije popunjeno, predložila mužu: „Postavi Medlinn Olbrajt, biće ti strašno zahvalna i radiće sve što hoćeš, a ako se pokaže kao nesposobna i najuriš je, niko neće proliti suze za njom." Olbrajtova se tako uvukla u igru na visokom nivou, iako pre toga nije imala nikakav posao ni u politici ni u vladi, bila je samo stranački volonter!l Kako je onda moguće da ona danas piše strategiju NATO? - Klinton je voleo da se okruži mediokritetima koji su zahvalni, a mogu da se najure. S druge strane, i Bžežinski ju je gurao jer mu je ona još jedna karta u špilu, pošto je opterećen mržnjom prema Rusiji.

 

Srbi platili savezništvo Borom i Trepčom Jedna od Vaših omiljenih tema je razbijanje mitova o velikim srpskim saveznicima. Zašto? - Kad se govori o saveznicima Srbije, misli se na one iz svetskih ratova, ali se najčešće ne uzima u obzir da su sve zapadne sile još posle Prvog svetskog rata bile vrlo nesklone stvaranju Jugoslavije, osim Francuske, i to samo donekle. Francuzi su se tek na kraju složili, računajući da će Jugoslavija i Čehoslovačka odvraćati Nemačku da krene na Zapad, ali se pokazalo da je to zabluda. Mnogi ovde ne znaju te detalje i ne razumeju kako se stvari odvijaju u svetskoj politici. - Svi već znaju da nam Englezi nisu bili naklonjeni u Drugom svetskom ratu i da su u Potsdamu, u zamenu za žrtve koje su Rusi podneli, Staljinu dali istočnu Evropu, uključujući i Srbiju i Jugoslaviju, i tako napravili najveću prodaju nekretnina u istoriji sveta. Međutim, pošto je posle rata došao komunizam, to pitanje nije forsirano. Neverovatno je, međutim, da smo tako brzo zaboravili najveću epopeju naše istorije u Prvom svetskom ratu, kad nam je Engleska bila još nenaklonjenija. Ilustrovaću to primerom kad su Srbi držali Solunski front od desne obale Vardara do Bitolja, a Englezi od leve obale Vardara do Strume. Kad je konačno odobren proboj, izveli su ga Srbi, a kad je vojvoda Bojović s Drugom armijom već bio kod Požarevca, Englezi su na svom delu napredovali samo 500 metara! - Saveznici su kasnije debelo naplatili sve što su srpskoj vojsci i vladi dali tokom rata tako što su Francuzi uzeli Bor, a Englezi Trepču. U Boru zlato nije odvajano od bakra, već su poluge eksportovane u Francusku gde su ih rafinirali, a vrednost zlata koju su vadili bila je veća od onog što im je Srbija dugovala. Ali, o tome nikad nije bilo ni reči, jer su oni „veliki saveznici".

 

http://www.nedeljnitelegraf.co.rs/pregled/210/

Slobodan Antonić - „Лако је деловати, тешко је разумети"

Извор : Магазин "ПЕЧАТ", бр 110 - 16.04.2010.

 

Слободан Антонић

 

Шта даље?

 

Разумем бес и незадовољство наших суграђана. Они живе све горе и горе, осећају да их је власт преварила и опљачкала, а мисле да ни опозиционе странке нису боље. Куда год да се окрену, виде националну издају и економску пљачку. Природно је да желе акцију, а не само да слушају речи. Али, људи прво морају добро схватити, а тек онда нешто предузети, ако желе да имају успеха

 

„Шта даље?" , често ме питају читаоци „Печата". „Све је то, професоре, лепо што ви пишете", кажу. „Али, дајте неки предлог за акцију. Хајде да направимо партију, да организујемо демонстрације.."

Разумем бес и незадовољство наших суграђана. Они живе све горе и горе, осећају да их је власт преварила и опљачкала, а мисле да ни опозиционе странке нису боље. Куда год да се окрену, виде националну издају и економску пљачку. Природно је да желе акцију, а не само да слушају речи.

„Лако је деловати, тешко је разумети", рекао је Сун Јат Сен (1866-1925), револуционар и први председник Кине. Људи прво морају добро схватити, а тек онда нешто предузети, ако желе да имају успеха. То произлази из сложене структуре савременог света, а поготово из наших сложених политичких прилика.

Лако је позвати људе на улицу. Али, ко ће доћи? Недавно је 15.000 људи протествовало на „Фејсбуку" због најављене сече београдских платана. Многи су се жестили и употребљавали најтеже речи, многи су претили и бусали се у груди. Али, када је сеча заказана, а побуњеници са „Фејсбука" позвани да зауставе тестере, појавило се свега десетак њих. Тако је било и када су владајуће странке у Скупштини доносиле криптофедералистички Статут АП Војводине, или опасну резолуцију о Сребреници. Много се галамило и претило, али број оних који су дошли да демонстрирају испред Скупштине није прешао неколико десетина. Многи су све те неуспехе грађанских акција објашњавали „апатичношћу људи" и „медијском блокадом". Али, нешто друго је по среди.

Људи још нису у својим главама преломили. Или бар не довољан број њих. А поготово нису преломили они који би требало да грађане поведу у отпор - њихова елита.

 

У КАВЕЗУ

Уопште, данас се у Србији главна битка бије у главама људи. Јер, наши највећи порази управо су ту започели. Гледамо око себе и видимо да наша економија припада странцима или безобзирним домаћим тајкунима, да сви заједно корумпирају политичаре и да заједно контролишу медије. Гледамо око себе и схватамо да смо се нашли у власти крупног капитала, који ће од сада неумољиво господарити и нама, и нашом децом. Гледамо око себе и видимо да су плутократе и њихови страни заштитници тако добро корумпирали наше политичаре, да на изборима, практично, више немамо за кога да гласамо. Гледамо око себе и са запрепашћењем видимо колико лажи долази из медија, колико нас само систематски замајавају и заглупљују. Гледамо око себе и схватамо - нашли смо се у гвозденом кавезу...

Али, не заборавимо једну страшну чињеницу. У тај кавез смо сами, својом вољом ушли. Јер, нисмо ли, наивно, веровали да је приватизација најбољи лек за неефикасну привреду? Нисмоли, наивно, мислили да ће странци, чим им предамо своје фабрике, у нашу економију упумпати на милијарде евра и запослити на стотине хиљада људи? Нисмо ли веровали да само треба ослободити медије „уплива државе", па да се они намах претворе у светионике истине, плурализма и слободе? Нисмо ли мислили да у Србији само треба организовати поштене изборе, па да глас народа истински почне да се слуша у врховима власти? Нисмо ли веровали да Србија само треба да обнови демократију и тзв. отворену тржишну привреду, и да ће нас наши западни пријатељи олмах, као у свему равноправне. примити у своје друштво? Нисмо ли веровали да Србија само треба да се јасно опрелели за ЕУ и НАТО, па да сви наши неспоразуми са суседима буду праведно решени, а Косово заувек остане „срце Србије"?

Све смо то веровали. Али, све је то било или само донекле тачно, или више погрешно него тачно. И на основу тих погрешних веровања ми смо повукли погрешне потезе. Тако смо сами, миц по миц, ушли у кавез. И сад, када смо у кавезу, можемо само да жалимо и да смишљамо како да се ослободимо.

 

МЕЈНСТРИМ   МАНТРЕ

Али, хајде и то да кажемо, за ту нашу историјску, готово епохалну наивност нисмо сви једнако одговорни. Најмање је крив народ. Он је гласао, он је демонстрирао, он је радио онако како му је говорила његова елита. А наша елита, то нису само политичари. У њу спада и наша интелигенција, она академска, медијска, културна... Јасно је да политичари не би успели да баш „толико" преваре народ, да им у томе ипак, свесно или несвесно, нису помагали и неки новинари, уредници, професори, писци, уметници...

Рецимо, колико смо само пута, током деведесетих, слушали од наших економиста реченице као што су: „Најбоља приватизација је брза приватизација" и „Ако морате свом псу да одсечете реп, урадите то одједном и брзо, а не у више наврата" ? И највећи број нас им је веровао. Веровали смо им и када су говорили да је најбољи лек „либерализација тржишта", што ниже царине и слободан проток страног капитала. Мислили смо да знају шта причају, јер то им је струка. Тек доцније су неки од нас увидели да је по среди само један део струке и само један део истине. Но,  јавност је већ била довољно „инмпрегнирана" да без отпора, почетком двехиљадитих, прихвати уништење српских банака, поклањање „Сартида" Американцима и преузимање монетарне политике од стране увозничког лобија.

Али, хајде сада да се самокритички осврнем и на своју струку, ни ми, српски политиколози и социолози, нисмо били баш много бољи. Многи од нас су ствари исувише једноставно приказивали, црно-бело. Наспрам Милошевићевог ауторитаризма - демократска опозиција; наспрам ауторитарног Истока - демократски Запад. Требало је да нас тај „демократски Запад" бомбардује, па да почнемо да схватамо колико су сумњиве све оне приче о САД-у као „лидеру слободе и демократије". Требало је да ЕУ постане главни асистент сецесији Косова од Србије, требало је да бриселска бирократија, својим бесконачним хашким захтевима, до краја понизи ову државу, па да схватимо да нешто ипак озбиљно није у реду са концептом ЕУ, и са политичарима из Брисела.

Но, док то нисмо схватили, ми смо ипак, на неки начин, погрешно саветовали народ. Али, руку на срце, ми смо те савете и сами примили од „мејнстрим" социолога и политиколога Запада. Јер, као и наши економисти, и ми смо дубоко поштовали ауторитет западне науке. И ми смо гледали шта већина политиколога и социолога, по најугледнијим часописима, пише и ради, па смо то исто понављали и покушавали да применимо на Србију. Тек када су нас бомбе пробудиле, неки од нас су почели да читају ауторе који нису део „мејнстрима" и да увиђају колико су и наше сопствене струке подложне идеологизацији. (Док је други део, нажалост, и даље наставио да понавља „мејнстрим" мантре и да за то добија симболичка и материјална признања и награде).

 

ИДЕОЛОШКЕ НАЛЕПНИЦЕ

Но, свако у нашим струкама ко je имао памети и поштења схватио је, у међувремену, колико су ствари сложене. Али, нека штета је ипак већ учињена. Јер, многи су интелектуалци, макар својом недовољном критичношћу, припомогли корумпираним политичарима да заведу јавност и усмере грађане на погрешне одлуке. Тако смо се, сви заједно, сада нашли у гвозденом кавезу.

Сада морамо бити паметни и не понављати грешке из прошлости. (Заправо, сада ће нам требати много више памети да бисмо се ослободили, него што нам је раније требало да не упаднемо у клопку). Ако смо ишта научили, то је да не смемо више да мислимо црно-бело. „Социјализам је лош, капитализам је добар", та реченица не сме бити просто замењена лозинком „Назад у социјализам". „САД је лидер слободе и демократије", не сме бити једноставно претворено у „САД је извор и утока зла". Морамо развити далеко истанчанији категоријални апарат, морамо изоштрити наша сазнајна и аналитичка сочива, морамо унапредити наше мишљење и вредновање, да бисмо до краја могли да схватимо како функционише кавез у коме смо се нашли, да бисмо схватили ко су наши чувари, а ко су нам пријатељи...

У том важном задатку нам, бојим се, никакве старе идеологије не могу много помоћи. Често се „Печату" пребацује да је „микс левичарских и десничарских аутора" и да „није до краја идеолошки профилисан". Али, ако мене питате, мислим да је управо у томе његова предност. Ниједна „чиста" идеологија из 19. или из 20. века не може да буде водич за разумевање, а камоли за политичку акцију, у 21. веку. „Комунисти", „социјалдемократе", „либерали", „конзервативци" - то су само идеолошке налепнице иза којих је, данас, садржај другачији него пре сто година. Не гледајмо на налепнице, не падајмо у још једну клопку. Ново стање света захтева ново мишљење, а можда и нова имена за то мишљење.

Идеја очувања породичних вредности, морала и патриотизма је, у основи, идеја конзервације, конзервативна идеја. Треба ли левичари да је због тога одбаце? Идеја јаке националне државе - у смислу суверенитета и спровођења закона, је, изворно, националистичка идеја. Треба ли либерали и социјалдемократе да је забораве? Идеја социјалне правде је левичарска идеја. Зашто би конзервативци били против? Ако живимо у систему у коме је све нападнуто - породица, морал, држава, слобода мишљења, социјална правда... - па зар нећемо породицу бранити као најбољи конзервативци, слободу мишљења као најпреданији либерали, а социјалну правду као најжешћи социјалисти?

 

ЛАКО ЈЕ ДЕЛАТИ, ТЕШКО РАЗУМЕТИ

А ми живимо управо у једном таквом систему. То је глобални систем који нас је преварио, усисао и сад нас ломи. Потребно је много памети да видимо како он ради, ко су нам непријатељи, а ко савезници. У том процесу разумевања и учења, свако мишљење, сваки истинити увид је добродошао. Ако као либерал хоћу да вратим демократију и суверенитет народу, зашто бих одбио да научим шта о глобалном систему кажу Франк, Свизи или Волерстин, само зато што су марксисти? Ако као православац хоћу да разумем шта то раде са мојим вредностима и са хришћанством, зашто бих одбио да читам сјајне књиге Мајкла Џонса, само зато што је католик и Американац?

Исто важи и кад је реч о нашим савезницима. У овом кавезу нисмо сами. И други сужњи су систематски варани, тлачени и једнако искоришћавани, као и ми. Није ли најразборитије да видимо шта они предузимају како би се ослободили? Није ли паметније да из њиховог искуства отпора нешто научимо, него да сами кроз то исто пролазимо? Коначно, није ли боље да заједно нешто покушамо, него да сами јуришамо на решетке и чекамо да нас сломе, једног по једног?

Ето зашто је важно имати на уму Сун Јат Сенову изреку да је „лако делати, али тешко разумети". То не значи одбијање сваке акције, то не значи да ништа не треба радити све док се не изгради потпуно јасна теорија. Не. Читање, писање, разговор, у овом тренутку су можда најважнија акција. Јер, тек ако добро разумемо, моћи ћемо и другима добро да објаснимо, тек када добро објаснимо, моћи ћемо друге ваљано да покренемо. И само ако у српској интелигенцији победи слободна мисао, моћи ћемо да „закорачимо ка слободи". Зато се, као и седамдесетих или деведесетих година, најважнија битка не води у Скупштини, већ на Универзитету, у научним часописима, у културним институцијама, у новинама и, данас, на интернету... Они који су, раних деведесетих година, успели да придобију душу српске интелигенције, српске омладине, српске грађанске класе, почетком двехиљадитих су преузели ово друштво, његову политику и економију. Зато и данас, они који сањају да ослободе ово друштво, морају најпре да добију културни рат са „компрадорима" - и у новинама, и у култури, и на Универзитету, и у музици...

Зато, не питајте више када ће акција. Ми смо усред ње. И ако свако, на свом пољу, уради макар делић од онога што су аутори „Печата" урадили за ове две године, биће добро. Покренућемо политичаре, покренућемо предузетнике, покренућемо грађане. И у овој земљи и у овом народу коначно ћемо пробудити наду да је спасење могуће.

 

NOVA NATO OFANZIVA U VARVARINU

NOVA NATO OFANZIVA (2): ONO I DSZ SE BRANE U VARVARINU

sreda, 14 april 2010 14:48 Željko CVIJANOVIĆ

 

Mora da su se Dragišić i ekipa vodili jakim argumentima da su u važnost konferencije o NATO ubedili i gradonačelnika Varvarina Zorana Milenkovića, čija je 15-godišnja ćerka poginula u bombardovanju 1999.


Ovo je ozbiljan incident i mislim da je to ozbiljno ponižavanje Srbije kao nezavisne i suverene države. Ne zalećite se kao Đelić u Briselu, ovu istorijsku rečenicu nije uzviknuo Karađorđe dahijama, a ni vojvoda Mišić pradedovima novih vlasnika Telekoma. Iako liči. Autor sentence je Zoran Dragišić, stručnjak za bezbednost, terorizam i lobotomiju (u srećna vremena to se zvalo ONO i DSZ), sa trenutnim plemenitim angažmanom da po Srbiji širi veru o njenom ulasku u NATO. Hajde da vidimo ko je to povredio najdublja patriotska osećanja našeg eksperta za NATO i DSZ?

Elem, Dragišić i ekspertska ekipa iz Međunarodnog institututa za bezbednost (zvuči kao mladunče od Spejsaštla) bili su radi da u Varvarinu organizuju raspravu o ulasku Srbije u NATO pod nimalo sugestivnim naslovom „Srbija sa jakim saveznicima ili neutralna". Da se ne lažemo, konferencija je mogla da se zove i „Da li više volite Srbiju u NATO ili u paklu", ali eksperti su tu da zadrže neutralnost i distancu.

Otkud konferencija o NATO u Varvarinu? Valjda je Varvarin nešto ostao dužan Alijansi, koja je 31. maja. 1999. sa dve rakete pobila tamo 17 civila, a onolike je poštedela. Mora da su se Dragišić i ekipa vodili jakim argumentima da su u važnost konferencije ubedili i gradonačelnika Varvarina Zorana Milenkovića, čoveka čija je 15-godišnja ćerka poginula u tom bombardovanju.

A onda se pojavio duh iz mašine –  ruski ambasador Konuzin, koji je, tvrdi se, Milenkoviću poručio da, ako organizuje tu NATO zabavu, neće doći na obeležavanje jedne bitke iz 1810, u kojoj su se tamo Srbi i Rusi tukli protiv Turaka. I to je izazvalo plemeniti bes Dragišića, borca za nezavisnost i DSZ, koji je riknuo do neba da ga čuju. Rusi su, dakle, ponizili nezavisnost Srbije.

E sad, ovaj Rus nije mogao da utiče da njegovi preci u onoj bici od pre 200 godina pređu na Tursku stranu, ali je možda mogao da preti kako Rusi Srbiji neće dati onaj kredit da spasi budžet. Mogao je i da plati kampanju protiv Srbije na nekom mediju. Mogao je da zapreti da će NIS dići cenu litra benzina na cenu litra krvi. Ništa od toga, ali to su pritsci na koje je Srbija navikla, ponekad se tako lepo hrani njima i odavno ih ne smatra poniženjem. Ali da Konuzin preti da neće učestvovati na proslavi bitke u kojoj Srbi nisu prešli na stranu Turaka, nego su se žrtvovali za Ruse, to je ozbiljno poniženje.

Naravno, nisu ovde važni ni Rusi ni NATO, već naši. Oni naši kojima nikad nije smetalo što je nekoliko drugih ambasada aminovalo svaku srpsku vladu u poslednjih deset godina, što je sa tih mesta za to vreme organizovano bar 20 kampanja koje su destabilizovale Srbiju ili što su iz jedne od tih ambasada prošle godine zvali nekoliko urednika srpskih novina i lepo ih zamolili da prestanu da kenjaju o srpskim uslovima za Euleks, pa su oni, gle čuda, prestali da kenjaju.

Ali kad Rusi neće da dođu na priredbu, to je atak na srpsku nezavisnost i najplemenitija osećanja naših dragišića i celog DSZ. I svih onih neznanih lobista koji su 200 godina kasnije na Varvarinskom polju odsudno izgovorili – Glavu dajem, al' NATO ne dajem! - potpuno nezainteresovani za ličnu dobit, uvereni da je plemenitije nego lobirati za Alijansu, koja im je okupirala teritoriiju, jedino kad isuču onu stvar na zemlju koja Srbiju u borbi za tu teritoriju podržava. Dragišići, sa samo jednim neoborivim argumentom: da je drug Tito živ, i on bi danas bio u NATO. A ne samo u DSZ.


Kurir

http://standard.rs/vesti/36-politika/4327-nova-nato-ofanziva-2-ono-i-dsz-se-brane-u-varvarinu-.html

Nad Srbima Kosova zgusnjavaju se oblaci

 

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2925
 

13.04.2010

Петар ИСКЕНДЕРОВ

Над Србима Косова згушњавају се облаци

На Балкану се великом брзином конструише нова политичка интрига: Посланици Народне скупштине Републике Србије припремају нацрт резолуције, којом се осуђују сви злочини почињени против Срба на просторима бивше Југославије од почетка 1990-их година.Међународни суд ОУН у Хагу је, са своје стране, Србима ставио до знања, да пресуда коју им припрема о статусу Косова директно зависи од хапшења бившег команданта армије босанских Срба, генерала Ратка Младића.

Управо за Међународни суд званични Београд везује наде у очување макар правне контроле над покрајином Косово, која је прогласила независност 2008. године. Већ у наредним недељама српске власти могу се суочити са веома тешким и аморалним избором. Хапшење Ратка Младића и његово изручење Међународном кривичном трибуналу за бившу Југославију могло би да увуче Србију у веома оштру унутарполитичку кризу. Јер опозиција и значајан део становништва сматра генерала заштитником свих Срба. Изручење Младића у замену чак и за пресуду Међународног суда ОУН о Косову која нема обавезујућу снагу и магловита обећања у погледу чланства Србије у Европској унији – такав сценариј су Београду „скували" у Брислеу и Хагу.

Међународни суд ОУН у Хагу разматра проблем Косова по захтеву Србије од краја 2008. године. Он треба да одговори на питање о легитимитету јердностраног проглашења независности те српске покрајине. По окончању отворених судских претреса у децембру 2009. године коначна пресуда очекивана је овог априла. Међутим, како сазнаје аутор овог чланка, „међународне структуре желе сачекати да виде, хоће ли Србија ухапсити Ратка Младића". „Зато обелодањивање пресуде суда о Косову не треба очекивати пре новембра" – тврде извори. Уколико се хапшење и изручење генерала догоде до тог времена, суд може суздржано искритиковати албанске власти Приштине због сепаратистичких потеза мимо ОУН. У противном, тријумфоваће прилаз САД и Француске, које су сумњале и у само право тог органа да доноси одлуке о статусу Косова.

Индикативно је да се информација о намери Запада да увеже судску одлуку о Косову са хапшењем Младића појавила на фону драстичног пооштравања реторике Главног тужиоца Хашког трибунала, Сержа Брамерца. Ових дана у интервјуу београдском листу „Вечерње новости" он је саопштио, да ће до краја маја припремити за Савет безбедности ОУН нови извештај о сарадњи Србије са његовим ресором. Тај извештај ће бити „негативан", уколико српске власти „не предузму све могуће мере" у циљу хапшења Младића и још једног кључног оптуженика – бившег лидера хрватских Срба Горана Хаџића. А негативна пресуда Хашког трибунала ће, са своје стране, сахранити наде Србије да ће у догледној будућности ући у Европску унију.

У покушају да се спасе ситуација српске власти су иницирале у Скупштини две резолуције. Једна од њих је већ усвојена у ноћи 31. марта и односи се на догађаје у босанском градићу Сребреница 1995. године. Тада је, према верзији Хашког трибунала, армија генерала Младића стрељала осам хиљада босанских муслимана. Усвојена резолуција „одлучно осуђује злочин, који је извршен против босанско-муслиманског становништва Сребренице у јулу 1995. године у оном облику, како је то дефинисано у Међународном суду ОУН". Опонентима власти је са огромном муком пошло за руком да се изборе макар за такву блажу формулацију, јер је у првобитним нацртима документа фигурирао термин „геноцид". Управо је тако 2007. године Међународни суд ОУН тумачио догађаје у Сребреници, уздржавши се, додуше, од стављања кривице за то на тадашње власти Србије и Југославије. Управо су на свесрпском покајању за „геноцид" инсистирали посланици Либерално-демократске партије Чедомира Јовановића, коју западни центри моћи мало-по мало припремају за улогу будућих владара Србије, уколико садашње власти на челу са председником Борисом Тадићем ризикују да измакну контроли.

Одмах након усвајања горе наведене резолуције посланици Народне скупштине Србије почели су припремати још један документ – овог пута са осудом антисрпских злочина на просторима бивше Југославије. Планирано је да се та резолуција усвоји током маја, али је опозиција већ прибегла кампањи против власти, инсистирајући на недопустивости поделе жртава по националном обележју. Друга резолуција „одражава лицемерје власти и представља маркетиншки трик" зарад оправдања првог документа, подвукао је заменик председника фракције Српске радикалне странке (СРС) Александар Мартиновић. Он је потврдио, да за његову странку није прихватљиво оптуживање „српског народа и Ратка Младића за геноцид у Сребреници". А руководилац посланичког клуба „Нова Србија" Велимир Илић сматра, да нова декларација „има за циљ да опере владајућу коалицију након усвајања декларације о Сребреници".

Дакле, ставови основних актера косовске конфронтације у овом тренутку могу бити окарактерисани на следећи начин: Прозападне снаге траже од Београда да настави убиствену по националне интересе Србије политику капитулације, која треба да олакша САД, НАТО и Европској унији да ликвидира босанску Републику Српску и да угуши српски отпор на северу Србије. У том контексту усвајање резолуције којом се ништа не решава са осудом антисрпских злочина помоћи ће Борису Тадићу да ублажи критику унутар земље. Опозиција на челу са СРС доследно сматра игре са резолуцијом не само аморалним са аспекта сећања на жртве балканских ратова, него и крајње опасним на политичком плану, усмереним у правцу продубљивања раскола српске заједнице. Запад покушава да искористи нову бујицу унутарполитичких активности у Србији како би од Београда добио промену става – хапшење генерала Младића – у замену за пресуду Међународног суда ОУН о Коосву, која има више публицистичку, него међународно-правну снагу.

Своје интересе, наравно, имају и албанске власти Косова. Ако су још пре пар месеци у Приштини намеравали да сачекају пресуду Међународног суда ОУН како би потом, користећи се њеном „крезубошћу", ставили под контролу насељене Србима северне регионе покрајине, данас се пак у албанским круговима сагледавају још опасније тенденције. Ауторитетни приштински лист „Зери", коментаришући прошлонедељну посету Косову заменика државног секретара САД Џејмса Стајнберга и министра иностраних послова Словачке Мирослава Лајчака (бившег Високог представника међународне заједнице у Босни и Херцеговини), саопштио је, да су високи гости припремали терен за нове преговоре Београда и Приштине. Указавши да би на тим преговорима „могло бити речи о проширењу сарадње и у политичкој области, укључујући решење проблемна српске заједнице, нарочито на северу Косова", лист подвлачи да преговори о посебном статусу северних региона Косова представљају као такви „црвену црту" за власти Приштине. „Приштину брине друга етапа преговора, пошто они могу довести до давања аутономије северу Косова", - тврди лист. А други албанскојезички лист – „Косова сот" - указује на могућност да Саветз безбедности ОУН усвоји нову резолуцију о Косову у замену за данас важећи документ број 1244 од 10. јуна 1999. године. „Овде, у Вашингтону, постоји интерес за укидањем резолуције 1244" – пише издање, позивајући се на америчког експерта Обрада Кесића. Нови пак документ може покушати уредити узајамне односе између Приштине и српског становништва Северног Косова на некаквој компромисној основи. Разуме се, слична перспектива не одговара баш албанским радикалима, који сматрају територијалну целовитост „Републике Косово" решеном ствари, и који горе од жеље да пређу на наредну етапу у реализацији програма „Велике Албаније". А ту је још и утицајни бечки лист „Прессе" у отвореном тексту саопштио, да се у европски дневни ред последњих месеци све очигледније ставља питање о подели Косова...

Оваква ситуација омогућава да се претпостави појављивање суштинских разлика између албанских власти Косова и њихових западних покровитеља. За Вашингтон и Брисел очигледно прихватљивијим изгледа овакав след: најпре да Срби изруче генерала Младића, потом следи увијена и саветодавна пресуда Међународног суда ОУН о Косову , иза које ће опет уследити исто тако расплинуте дебате у Савету безбедности ОУН. А албански екстремисти пак могу покушати да предухитре нове преговоре и дискусије у ОУН, како би де-факто ликвидирали проблем Северног Косова и ослободили се од непотребног међународно-правног завлачења.

__________________

Петар Ахмедович ИСКЕНДЕРОВ – старији научни сарадник Института славистике РАН, магистар историјских наука, међународни коментатор листа «Времја новостјеј» и радиостанице «Глас Русије».

 

---

ПОВРАТАК У ТРИДЕСЕТЕ?

Како Европљани реагују? Као и увек у годинама велике кризе

Искуство тоталитарних режима који су током двадесетог века произвели страховита разарања и жртве учинило је да се либерална демократија третира не као најмање лош већ као савршен политички и економски систем.

Још од Аристотела је, међутим, елаборирана већина њених суштинских проблема који је посебно у временима кризе показују као изузетно рањиву и крајње неефикасну за решавање ургентних питања.

Познато је нa пример да она подстиче медиокритетство, снижава општи ниво образовања, стваралаштва и јавне речи, а као нарочита одлика истиче се масовна корупција.

Основно је да грађани гласају за оног ко обећава да ће више да троши обезбеђујући им веће плате и пензије, а веома мали број њих размишља о томе где да се нађе новац за нереална примања. Ко би гласао за неког ко обећава стезање каиша?

Савремена демократија има и низ других проблема. Због уске везе политичке елите, власника медија, банкарске олигархије и тајкуна, одлучивање се све више одваја од обичног човека и јавног мњења.

Стварна демократија која би подразумевала конкуренцију различитих програма, аргументовану јавну дебату и партиципацију што ширег броја грађана на неком нивоу управљања и обављања јавних послова, претвара се у пуку изборну демократију у којој можете да бирате између две или више опција које су заправо производ исте затворене касте.

Узмите Србију: основно око чега су све партије сагласне јесте да не обелодањују стварне финансијере. То потпуно потврђује основане сумње да све њих финансирају истих пет до десет тајкуна који су и власници медија. Оваква констелација одговара и страним силама које са тако концентрисаном моћи врло лако остварују своје националне интересе на нашим просторима.

Ето, на пример, пре десетак дана група врхунских стручњака (бивша министарка, ректор београдског универзитета, декан надлежног факултета итд.) упутили су отворено писму председнику и власти постављајући једанаест крајње сувислих питања о продаји Телекома, показујући колико ће штете дугорочно ова продаја да направи држави.

У стварној демократији, ово би био врхунски догађај за медије. Писмо би сви пренели на ударним местима, а бар јавни сервис био би дужан да организује дебату. Стварна опозиција би лако препознала снагу њихових аргумената и преузела би их у јавној дебати.

Уместо тога овде је писмо прећутано, естрадни јавни сервис који све више постаје копија ТВ Б92 није ни помислио да овим људима да простор или да отвори дебату о Телекому, а власт се огласила изјавом премијера да Телеком морамо да продамо како не бисмо били комунистичка земља! Она је потпуно адекватна дискурсу који продају Мобтела Теленору (дакле такође државној фирми) назива приватизацијом.

А ако сте мислили да ће напредњаци, који по наводним анкетама западних агенција сваки месец скачу за два поена, оспорити продају и заступати аргументе ових стручњака, грдно сте се преварили. Они су коначно схватили да је за долазак на власт у Србији много важније задовољити тајкуне и Запад него водити рачуна о националним интересима и жељама народа, па је стога њихова политика управо да немају став ни о чему, а посебно не о стварима које би наљутиле Запад. То је уосталом Николић и објаснио кад је рекао зашто су се уздржали од гласања о Сребреници, или када је де факто прихватио Статут Војводине изјављујући да достигнути ниво аутономије они неће оспоравати.

Ово међутим није наша специфичност већ понављање модела који се опасно раширио по Европи. Огроман број земаља је у страховитим економским дубиозама, ниво унутрашње и спољне задужености је ван сваке контроле, домаћа производња се укида а тржиште преплављује страном робом, док банкарска индустрија постаје најважнији сегмент привреде. Политичари зависни од таквих финансијера постају затворена каста одвојена од бирача која у свим сегментима подстиче потрошачки систем вредности.

Како Европљани на ово реагују? Као и увек у годинама велике кризе и кварења демократије окрећу се ауторитарним методама и речима у складу с тим. На свим изборима који се ове године одржавају доминира незадовољство глобалним економским и вредносним системом, страх од имиграције, изразита нетрпељивост према муслиманима, Ромима, Јеврејима итд. Док се Вилдерс спрема да добије изборе у Холандији у јуну, у недељу смо у Мађарској видели да изразита антисемитска странка Јобик осваја чак 17 одсто гласова што ће нам омогућити да у парламенту чланице ЕУ видимо посланике у униформи паравојне формације.

Могу се направити занимљиве паралеле са кризом из 1929. и оним што је уследило.

 

Миша Ђурковић

[објављено: 13/04/2010]

  

пошаљите коментар | погледајте коментаре (38)

 

http://www.politika.rs/pogledi/Missa-Djurkovich/POVRATAK-U-TRIDESETE.sr.html

Pilot kriv za pad predsedničkog aviona FotoVideo

Jasna Stojković | 12. 04. 2010. - 00:02h | Foto: Reuters | Komentara: 13

Cela Poljska zaustavila se u nedelju tačno u podne na dva minuta ćutanja, uz zvuke sirena i crkvenih zvona, kako bi odala poštu stradalim rukovodiocima. Emisije svih radio i televizijskih kanala bile su prekinute na 120 sekundi u znak sećanja na nastradale.

Na hiljade ljudi okupilo se u centru Varšave kod predsedničke palate da bi položili cveće i zapalili sveće na Trgu zamka.

Sahrana Leha Kačinjskog planirana je za subotu. Telo poginulog predsednika identifikovao je njegov brat blizanac Jaroslav, saopštio je kanal „Ti-Vi-En 24“. Pratioci Jaroslava Kačinjskog su rekli novinarima da su bili šokirani onim što su videli na mestu tragedije. Adam Bjelanj, poslanik Sejma, izjavio je da „nema više suza“. „Video sam telo predsednika i žaket njegove žene na trupu aviona. Nemam reči“, citira njegovu izjavu ovaj TV kanal.

Saradnik poljske televizije Slavomir Višnjevski ispričao je da je video rušenje aviona sa prozora svoje hotelske sobe u neposrednoj blizini aerodroma. „Kroz maglu sam gledao kako avion leti jako nisko, a levo krilo mu je bilo nagnuto ka zemlji“, rekao je on. „Čuo sam kako se nešto lomi, a zatim onaj jezivi tupi zvuk. A onda dve eksplozije, jedna za drugom.“

 

U noći između subote i nedelje na Aerodrom „Domodedovo“ u Moskvi specijalnim letom dopremljena su tela poginulih u udesu „tu-154“. „U 2.42 časa na aerodrom je sleteo drugi helikopter s telima poginulih“, saopštio je za Interfaks predstavnik Ministarstva za vanredne situacije. Tela su prebačena u mrtvačnicu radi dalje identifikacije i ekspertize, jer u Smolensku nema mogućnosti za DNK analizu. Sergej Šojgu, ruski ministar za vanredne situacije, rekao je u Smolensku da su pronađena tela svih putnika.

Ruske vlasti maksimalno izlaze u susret rođacima žrtava i snosiće troškove njihovog boravka u Moksvi. U moskovskim hotelima rezervisano je 450 kreveta za smeštaj porodica žrtava, pripremljen im je prevoz: 25 mini-buseva i 20 automobila. „Organizovana je grupa lekara i psihologa koja će im pružiti pomoć“, izjavio je zamenik gradonačelnika Pjotr Birjukov.

 
Premijer Poljske Donald Tusk je sa svojim kolegom Vladimirom Putinom kasno u subotu uveče posetio mesto nesreće i položio cveće na zgarište. „Moramo zajedno da uradimo sve što je u našoj moći da bismo utvrdili uzroke tragedije u najkraćem mogućem roku. To je najpreči zadatak, a drugi je da pomognemo rodbini poginulih“, rekao je Putin. „Mi se molimo zajedno sa vama.“

Očekuje se i dolazak aviona sa stručnjacima sudske medicine iz Varšave.
Ruski i poljski stručnjaci zajedno su počeli analizu crnih kutija iz srušenog aviona, javljaju ruske agencije, pozivajući se na informacije Ministarstva za saobraćaj. „Aparat za snimanje zvuka i drugih podataka predat je laboratoriji Međudržavnog avijacionog komiteta (MAK), gde je počela analiza u prisustvu poljske strane, pre svega predstavnika poljskog tužilaštva“, navodi se u saopštenju Ministarstva. Po rečima stručnjaka, stanje crnih kutija je zadovoljavajuće. Aleksandar Bastrikin, šef istražnog komiteta pri Državnom tužilaštvu Rusije, potvrdio je da posada aviona nije poslušala preporuke kontrole letenja da ne sleće u Smolensk. Šef Ministarstva transporta RF Igor Levitin, objasnio je da je pilot odlučio da sleti, iako je vidljivost iznosila svega 400 metara, iako je prema normativima neophodno 1.000 metara. Uzrok pada poljskog aviona nisu tehnički problemi letelice, rekli su danas ruski istražitelji. Bastrikin je preneo ruskom premijeru Vladimiru Putinu da je prema preliminarnim rezultatima istrage i do sada dešifrovanim snimcima utvrđeno da avion nije imao tehničkih problema i da uzrok nesreće nije kvar. „Pilot je obavešten o složenim vremenskim uslovima, ali on se ipak odlučio da sleti“, rekao je Bastrikin.

U skladu sa ustavom zemlje, vršilac dužnosti predsednika Poljske postao je Bronislav Komarovski, predsednik poljskog parlamenta. On je istakao da će posle razgovora sa svim političkim partijama objaviti datum vanrednih predsedničkih izbora. On bi za 14 dana trebalo da objavi datum izbora koji moraju da budu održani u roku od 60 dana od tog saopštenja.

 

Knjiga žalosti od ponedeljka Poljska ambasada u Beogradu saopštila je da će od ponedeljka 12. aprila do petka 16. aprila biti izložena Knjiga žalosti povodom tragične pogibije poljskog predsednika, njegove supruge i članova zvanične delegacije u avionskoj nesreći kod Smolenska. Knjiga će biti izložena u zgradi ambasade u Beogradu, u ulici Kneza Miloša 38, a biće dostupna svim zainteresovanim osobama od 10.00 do 15.00 časova, dodaje se u saopštenju.

 

Saučešće predsednika Tadića Predsednik Srbije Boris Tadić izrazio je najdublje saučešće poljskom narodu i njegovoj vladi zbog velike tragedije koja ih je pogodila, kada su predsednik Leh Kačinjski i veliki broj zvaničnika te zemlje poginuli u avionskoj nesreći kod Smolenska. „Primite izraze najdubljeg saučešća u ime građana Srbije i moje lično ime. Tragedija koja se dogodila, u kojoj su poginuli predsednik Kačinjski i drugi zvaničnici vaše države, duboko nas je pogodila“, navedeno je u telegramu saučešća koji je uputio predsednik Srbije. Predsednik Tadić je naveo da je poljski predsednik Kačinjski bio iskreni prijatelj Srbije i da mi to nikada nećemo zaboraviti.

 

Telo Kačinjskog u Varšavi Posmrtni ostaci poljskog predsednika Leha Kačinjskog dopremljeni su u nedelju posle podne vojnim avionom u Varšavu. Telo su na vojnom aerodromu dočekali vršilac dužnosti predsednika Bronislav Komorovski, premijer Donald Tusk i drugi zvaničnici, kao i predsednikov brat blizanac Jaroslav Kačinjski i njegova ćerka jedinica Marta Kačinjski, javile su svetske novinske agencije. Na aerodromu je održan i kratak verski obred.

 

http://www.blic.rs/Vesti/Svet/184621/Pilot-kriv-za-pad-predsednickog-aviona

 

KOMENTARI

 

Gde su sada gospoda koja su sumnjala da su Rusi napravili sabotazu???Druga stvar,nisam siguran da je pilot kriv.Potpuno sam ubedjen da je na njega vrsen pritisak da aterira na aerodrom u Smolensku i nesrecnik je morao da popusti.Najverovatnije je da je taj pritisak izvrsio sam Kacinjski,posto je jedna takva situacija vec bila za vreme njegove posete Gruziji.Kontrolni toranj je poljskom avionu zabranio sletanje u Tbilisiju.Iako je Kacinjski trazio od pilota da se sleti,oni su odbili naredjenje i aterirali u Azerbaijanu.Predsednik se vratio u Gruziju automobilom i bio je besan zbog toga.A piloti su imali izvesnih problema posle svega

 

Još nešto zanimljivo jer ovo nije prvi put da se pokojni Kačinjski mešao u posao pilotima. 2008, kada su predsednici Poljske, Estonije, Ukrajine, Litvanije putovali u Tbilisi, za vreme rata u Gruziji, pilot je odbio da sleti u Tbilisi, uprkos naređenju Predsednika Kačinjskog i zamenika komandanta RV, pa je sleteo u Azerbejdžan. Navodno tom prilikom Kačinjski je izjavio nešto u stilu „Predsednik Poljske sleće tamo gde on želi”. Kasnije, oko toga se digla velika medijska frka, pilot Grzegorz Pietruczuk je čak bio izveden i pred vojni sud, ali je kasnije oslobođen svih optužbi, i odlikovan za savesno obavljanje dužnosti. Tako da je pilot skoro sigurno bio pod nekom vrstom pritiska. Drugi faktor, koji ide u prilog toj tezi je činjenica da se nesreća dogodila u 8:56 časova, a ceremonija je bila predviđena da počne u 9:30. A cela ta ceremonija ima ogroman politički i simoblički značaj za Poljsku.