Trifkovic: Koštunica mi je prijatelj, ali je politički mrtav

 

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/magazin/story/120206/Ko%C5%A1tunica+mi+je+prijatelj%2C+ali+je+politi%C4%8Dki+mrtav.html

06. 06. 2010 PRESS

Intervju: Srđa Trifković, vodeći intelektualac srpske emigracije

Koštunica mi je prijatelj, ali je politički mrtav

Srbi su za Vašington kulturološki retardirana nacija koju Amerika hoće da prevaspita. U Americi dobro posluju samo „Kolt" i „Smit i Veson". Srbija nema snage da iznese projekat podele Kosova koji bi urušio američki koncept svete nedodirljivosti AVNOJ granica Srđa Trifković

 

Srđa Trifković je u Beogradu proveo nekoliko dana kako bi promovisao svoju novu knjigu „Srbi u Krajini", koja bi trebalo da prikaže pravu istoriju srpskog naroda na prostorima današnje Hrvatske. Njegova misija i s ovom knjigom, kao i sa celim prethodnim radom, jeste da makar malo promeni crno-belu sliku o događanjima na Balkanu devedesetih. A to nije nimalo lak posao... Trifković je, inače, direktor Centra za spoljnu politiku Instituta Rokford u Americi, a doskoro je bio i urednik poznatog američkog magazina „Hronikl", najznačajnijeg konzervativnog magazina „preko bare". Pisao je komentare za „Vašington post" i londonski „Tajms", a bio je gostujući komentator za spoljnu politiku na CNN-u i BBC-ju, što ga svrstava u red najuticajnijih intelektualaca srpske emigracije.

Od vas nema pozvanijeg čoveka da kaže kakvo je stanje u srpskoj dijaspori. Čujemo da ide nabolje i da srpski lobi polako ostvaruje neke rezultate?

- Srpski lobi? Šta je to? Srpsko lobiranje ne postoji... Naša dijaspora nalazi se u katastrofalnom stanju. Ne postoji kao organizovana celina. Ne postoji nikakav autoritet srpskih organizacija koje imaju bombastične nazive, ali i potpuno odsustvo kredibiliteta u zemljama domaćina.

Pa koliki su onda stvarni potencijali srpske dijaspore kao faktora naše spoljne politike?

- U duhu srpske grandomanije broj Srba u svetu se prikazuje nenormalno velikim ciframa. Priča se o četiri miliona Srba, što je apsolutno netačan podatak. Radio sam studiju koja se zasnivala na bukvalnom prebrojavanju članova svih srpskih društava i organizacija u Americi, u oblasti Čikaga i šire okoline. Na kraju se dolazi do rezultata od oko 13.000 ljudi koji se eksponiraju kao Srbi. Statistička procena je da broj ukupnih Srba ne prelazi pet puta veću cifru. U Čikagu nema više od 50.000 Srba. Hteli mi to da priznamo ili ne, u svetu nema više od milion Srba. A to i objašnjava zašto nemamo uticaj na političke i društvene elite zemalja u kojima živimo.

Kakve su vaše procene o budućnosti Balkana? Da li će Zapad da sprovede projekat „dovršavanja mira"?

- Dok god Srbija ćutke i bez roptanja prihvata svaki ishod na svoju štetu, trajaće težnja za sledećom fazom smanjivanja Srbije na najmanji mogući geografski, ekonomski, kulturni i geopolitički okvir. Moja upozorenja o politici Zapada devedesetih, ali i posle 5. oktobra, nisu bila bazirana na nekoj visprenoj analitici. Reč je o kontinuitetu politike Vašingtona. Osnova te politike je da se bilo koji srpski interes tretira kao nelegitiman, a bilo koji interes okolnih naroda koji služi ostvarenju ciljeva nauštrb srpskih kao legitiman i vredan podrške. Kao što je Dag Bandal, bivši savetnik predsednika Regana rekao na jednom simpozijumu o američkoj politici na Balkanu: „Nije tačno da je američka politika nekonzistentna i neprincipijelna. Mi imamo jasnu doslednost koja se izražava u tome da bilo šta što Srbi požele, američka administracija će da razmisli pet sekundi i onda će reći da ne dolazi u obzir".

Amerika je najveća svetska sila, između ostalog, i zbog toga što uvek ima alternative na svakom svetskom žarištu. Kako to da se Srbi ni u jednoj kombinaciji nisu našli kao saveznik SAD?

- Titova Jugoslavija je odgovarala američkim interesima i bila integrisana u američku viziju bezbednosne arhitekture Evrope, a Srbi su bili ti koji su posle Broza remetili tu koncepciju zasnovanu na principu „slaba Srbija, jaka Jugoslavija". To se posmatralo kao suprotstavljanje američkim interesima i kao odskočna daska za jačanje ruske moći, čak i u njenom postsovjetskom izdanju. Ne treba zaboraviti ni uticaj lobističkog novca u trenutku kada je vašingtonska scena još bila širom otvorena.

Tada su srpski suparnici uskočili sa znatnim sredstvima. A znate da je Mark Tven još pre 150 godina rekao da je američki kongres najbolji kongres koji novac može da kupi. Treći faktor koji mnogi u srpskom društvenom i političkom životu ne uzimaju ozbiljno jeste da američka politička elita isključuje prihvatanje klasičnog evropskog modela nacije. Američka elita odbacuje nacionalne zajednice utemljene na nekim nasleđenim tradicijama i kulturološkom obrascu kao što je kosovski mit. Srbi su tu bili imenovani kao paradigmatski slučaj kulturološki retardirane nacije koju treba prevaspitati.

Drugosrbijanci uzdigli Tita na nivo velikog državnika

Kako vam se čini traženje groba Draže Mihailovića?

- Mislim da je reč o zamajavanju javnosti bez ozbiljne namere da se to pitanje reši. Do koje mere građanski rat između četnika i partizana nije razrešen vidimo na primeru pohvala lika i dela Josipa Broza povodom tridesetogodišnjice njegove smrti. Svako ko pokušava da ga rehabilituje kao državnika velikog kalibra koji je radio u interesu svih naroda Jugoslavije, potpuno prenebregava činjenicu da je za sobom ostavio tempiranu bombu.

Ali mnogi kažu da se u Titovo vreme dobro živelo...

- To je zabluda. Dobro je živeo jedan segment populacije i to u kratkom periodu. Jugoslavija je uvek bila ekonomski zavisna od finansijskih injekcija sa Zapada. Ušlo je više od 100 milijardi dolara pomoći od 1949. do ranih šezdesetih. Među „drugosbrijancima" Tito je uzdignut na nivo velikog državnika, što je samo kontinuitet stava „slaba Srbija, jaka Jugoslavija", koji je danas preobličen u „slaba Srbija, stabilan region".

Kakva je, onda, vaša projekcija buduće geopolitičke slike Balkana?

- BiH je neodrživa tvorevina, veštački iskonstruisan model koji pati od istih nedostataka kao i bivša SFRJ, samo u mnogo većoj meri. Ne verujem da će ikada doći do autentične integracije. Favorizovanje centralne vlasti u Sarajevu može da bude isključivo plod grube prinude, bez stvarnog procesa pomirenj-a.

A Kosovo?

- Što se tiče Kosova, rešenja nema. Trenutna podela karata odgovara odnosu snaga van regiona. Kada se taj odnos snaga promeni, Srbija će imati priliku da pristupi reviziji rešenja kosovskog problema i to će biti legalno i legitimno. Samo je pitanje da li će do tada geopolitička pozicija Srbije do krajnje mere biti degradirana i da li će biti moguće da ostvari takvu reviziju.

A kako vam zvuči ideja o podeli Kosova?

- O podeli nema ni govora. Srbija nema snage da iznese taj projekat, a to bi urušilo američki koncept svete nedodirljivosti AVNOJ granica.

Koliko će na budućnost Balkana da utiču sve jače aktivnosti turske diplomatije?

- Povratak Turske na balkansku scenu trenutno je najvažnija odrednica balkanske politike. Boris Tadić u Istanbulu prihvata Turke kao medijatore između njega i Silajdžića. Turcima poveriti takvu ulogu je isto kao da grofu Drakuli poverite zavod za transfuziju krvi. I Moskva i Vašington prihvataju takvu ulogu Turske. Americi odgovara da Turcima daju otvoren teren na Balkanu za stvaranje sfere interesa jer znaju da to neće da bude u suprotnosti sa američkim interesima. Turcima se daje Balkan kao utešna nagrada, imajući u vidu da oni u EU nikada neće biti primljeni. A Rusima odgovara strateško partnerstvo sa Ankarom pošto turski uticaj na Kavkazu Moskva koristi kao protivtežu radikalnom vahabitskom islamu. Prepuštanje Srbije turskom uticaju sa stanovišta Moskve ne predstavlja veliku žrtvu.

Kakva je onda budućnost SAD? Da li je tačno da Kinezi drže u šaci Ameriku pošto imaju velike količine dolara kojima mogu da utiču na njene ekonomske tokove?

- Amerika godinama ništa ne proizvodi, samo 16 odsto američke radne snage je angažovano u proizvodnji. Zavisna je od uvoza potrošne robe iz Kine i energenata sa Bliskog istoka, a rast domaćih izdataka biva pokriven isključivo prodajom obveznica američkog trezora na svetskom tržištu akcija. Kinezi su Amerikance navukli na jeftinu potrošnu robu koja sad obuhvata i elektroniku i informatiku. Kinezi nemaju interes da upropaste svoju zlatnu koku, ali kada koka onemoća i prestane da nosi jaja, Kinezi imaju sposobnost da plasmanom svojih rezervi izazovu kolaps američke potražnje. Kinezi imaju Damaklov mač koji visi nad glavom američke spoljne politike, što je za Kineze veoma važno po pitanju Tajvana. Što znači da će oni naterati SAD da ćutke prihvate reintegraciju Tajvana.

Ispada da je Kina najveći problem za Ameriku.

- Ameriku zahvata i problem unutrašnje atomizacije društva. Pogledamo samo posledice uragana Katrina, kada je jedna nepogoda izazvala kolaps organizovanog civilizovanog društva u jednoj metropoli kakav je Nju Orleans. U vreme ekonomske krize na berzi su rasle akcije samo dve firme, „Smit i Vesona" i „Kolta". Iz toga se može nagovestiti u kom pravcu ide američko društvo.

Bili ste savetnik Vojislava Koštunice. Kako biste ocenili njegovu dosadašnju politiku?

- Nikada nisam bio savetnik u formalnom smislu, ali sam uvek bio spreman da svoja viđenja iznesem doktoru Koštunici, koji je moj prijatelj. Zbog mog angažmana na univerzitetu, moj status u Srbiji je uvek bio neformalan, tako da nisam bio formalni savetnik.

Ali ste zato branili njegovo insistiranje na legalizmu posle 5. oktobra.

- Mislim da se njegova politika koju je forsirao posle 5. oktobra podudara sa mojim globalnim viđenjem položaja Srbije u svetskoj politici. Međutim, vraćanje mandata narodu u proleće 2008. godine bio je potez koji je pokazao jedan hipertrofirani legalizam koji je prerastao u sopstvenu suprotnost. Prihvatanje izmene koalicionog partnerstva u okviru datog saziva bilo bi i legalno i legitimno i bez sazivanja novih izbora, što je u duhu prakse mnogih demokratskih zemalja.

Mislite da je tim potezom okončao svoju karijeru?

- Nažalost, mislim da jeste. Mislim i da je otišao u ekstrem tog svog puritanskog legalizma.     

Veljko Miladinović

Pегионализацијa Србије: Призивање турског духа на Балкан

У Београду одржан округли сто о регионализацији Србије 

 

ТЕРЗИЋ:
Давање имена Санџак срцу старе српске државе покушај је повратка османског наслеђа на територију једне суверене националне српске државе

ВАСИЉЕВИЋ:
Србија не може више бити полигон за експериментисање са критеријумима који нигде другде нису критеријуми за регионализацију

Суочавамо се са процесом регионализације за који заправо нико не зна на шта ће на крају изаћи. Регионализација је у новије време најбоље средство за разбијање суверених држава, што се већ показало на простору југоисточне Европе. У нашем случају, дакле у српској историје, свака регионализација завршавала се, нажалост, политичким сепаратизмом. У овом случају мислим да има много назнака да овај процес сепарирања једног дела Србије несумњиво мирише на политички сепаратизам и процес даљег разбијања Србије, казао је на округлом столу о регионализацији Србије, који је одржан у Е прес центру у Београду, историчар др Славенко Терзић.

Он је оценио да ово „треба имати у виду тим пре што постоји одбор за регионализацију Скупштине Србије чији је председник један политичар-музичар из Новог Сада, који каже да ће будући региони имати свој главни град, своју владу, своје границе, своју скупштину".

„То практично значи да ће будућа Србија бити једна лабава конфедерација суверених региона. Сами можете да закључите да је реч о једној врло неозбиљној политици, у крајњем случају, мој лични став је да регионализација на овакав начин само слаби иначе ослабљену и дезоријентисану Србију", нагласио је Терзић. „Угрожен је простор који историјски представља срце старе српске државе, престоницу Стефана Немање, место где се родио Свети Сава. Давање имена Санџак срцу старе српске државе је покушај повратка османског наслеђа на територију једне суверене националне српске државе".

Инструментализација османског наслеђа

Санџак је, према његовим речима, био једна административна управна област „и ништа друго и никада у историји није постојала област која се називала Санџак, са великим 'С'".

„Постојао је санџак, са малим 'с', као административно-управна област – био је будимски санџак, темишварски санџак, пожешки санџак итд. И као што знате, више нема санџака ни у Будиму, ни у Темишвару, ни у Осијеку. Зашто би на целом Балкану, ако смо се ослободили од Турака 1912. године, постојао само један санџак, код нас у Србији", запитао је он. „Реч је о инструментализацији једног османског наслеђа. Муслиманско становништво тога простора су етнички 90 и више посто Срби који су примили ислам, ту чињеницу нико не оспорава и никад никога нисам чуо да оспорава њихова верска и сва друга права, као и свим другим грађанима Србије, нити данас коме пада на памет да то доводи у питање. Зато је тим више врло дискутабилан овакав начин сепарирања и инструментализација верских разлика, у оквирима једног народа".

Терзић сматра да „нема ниједног разлога да ми срце своје старе српске државе, коју смо ослободили 1912. године од Турака, називамо именом Санџак".

Призивање турског духа на Балкан

„Ако баш хоћете прецизно, од Берлинског конгреса до ослобођења 1912. године, на том простору постојала су два санџака: пљеваљски, коме су припадали Пљевља, Прибој и Пријепоље, и новопазарски санџак, и то кратко, а онда сјенички. Новопазарска каза припадала је приштинском санџаку, а беранска пећком санџаку. Дакле, имамо четири санџака као административно-управне територије у том простору", нагласио је он.

Он каже да је „то призивање турског духа на Балкан, а ми смо видели да се турска спољна политика балканизује у огромној мери, те да се жели вратити као регионална сила на Балкан, што је рекао и министар спољних послова Ахмет Давутоглу у Сарајеву".

„Турска жели да нас увери да је, како каже Давутоглу, османска прича била једна успешна прича и да ми треба да будемо срећни, односно како смо у турским временима живели квалитетно и добро", нагласио је Терзић. „Турска освајања, чија последица је и исламизација санџака, одвојила су нас од Европе за 400-500 година, а ослобођење 1912. године било је предуслов нашег повратка Европи. Нема разлога да се поново враћамо у турске османске санџаке ако смо 1912. године ослободили и постали део модерне грађанске Европе".

Декан Правног факултета у Београду др Мирко Васиљевић, говорећи о правним аспектима регионализације Србије, рекао је да „такозвани Санџак није ни уставна ни законска категорија".

„Ако је прича о регионализацији, у смислу у коме је замишљена и официјено представљена, покушај слеђења неке универзалне или европске приче, само у статичком смислу, а не у политичком, онда је она за мене прихватљива и онда она јесте и европска и универзална", казао је Васиљевић. „Али у нашим условима, искуство нас учи, у сваком случају фактицитет се доцније изроди и крене у неком другом правцу. Желим да скренем пажњу на опасност да се то може изроди у политичко-административно организовање, што би била сасвим друга циљна функција".

Од географских до политичких категорија

Он тврди да је „инсистирање да се у први план стави национално-мањински и етнички критеријум у суштини антиевропски, антиуставан, ако хоћете и антицивилизацијски".

„Обавеза је Србије и Београда, као главног града Србије, уставна, законска, државна – ако хоћете и цивилизацијска, да о својој држави размишља са становништва државе и главног града", поручио је Васиљевић. „Не може о Србији више и боље размишљати било који њен део, у овом случају Нови Пазар, јер то није његова уставна обавеза, али јесте уставна обавеза Београда да о Србији размишља са становништа њене целине. Србија је превише од делова своје територије правила географске појмове. Дуготрајно инсистирање на прављењу неких географских појмова, попут такозваног Санџака, или Прешевске долине, већ доноси проблеме са којима ћемо се тек суочити".

Он је објаснио како се „прво створе снажни географски појмови из којих касније настају политички појмови, који у први план истичу пре свега национално-мањинску причу, кроз коју се онда говори о угрожености људских и мањинских права и за које се тражи одговарајућа спољна подршка".

„Закон о регионализацији именовао је регионе, тако да промене граница и преименовање региона без промене закона ни у ком случају није могуће. Покушај формирања региона који би се називао именом који није уставна категорија је антиуставни, антиевропски и антицивилизацијски зато што се у први план истиче критеријум који ни у ком случају није услов за регионализацију", истиче Васиљевић. „Србија више не може бити полигон за експериментисање са критеријумима који нигде другде нису критеријуми за регионализацију. Отуда маскирање било којим другим критеријумима, еуфемизмима, служи само за заваравање евентуално неинформисане јавности, будући да у Србији, због предугог хронично тешког стања, које је трајало од распада бивше земље, постоји снажна национална утученост, осећај безперспективности, недовољност кохезије".

Преузето са сајта Српске Новине Црне Горе

 

Српска Мрежа

http://www.srpskamreza.net/Aktuelnosti_arhiva.aspx?ID_Teksta=1284&ID_Rubrike=1

Kosovo uslov za nastavak integracija Srbije u EU

Irena Radisavljević | 06. 06. 2010. - 00:02h | Komentara: 114

Sasvim je izvesno da će rešavanje konačnog statusa Kosova biti uslov za nastavak evropskih integracija Srbije. To je nedvosmisleno juče potvrdio Stiven Vodsford britanski ambasador u Beogradu, a sa njim se slažu i sagovornici „Blica nedelje", evropski i američki političari, profesori i eksperti.

- Srpska pretpostavka da zemlja može da razdvoji svoj evropski put od kosovskog pitanja nije realna! Brisel ne može i neće da prihvati Srbiju kao punopravnu članicu dok god ne bude nađeno rešenje za njene odnose sa Prištinom. Onog momenta kada bi Srbija postala punopravna članica, EU bi izgubila najveće adute za uslovljavanje – kaže Franc Lotar Altman nemački balkanolog i politikolog i dodaje:

- Još gore je što bi Srbija kao punopravna članica mogla da stavi veto na odluke o budućnosti Kosova, što EU nikako ne bi mogla da prihvati. Kosovo ne može zauvek da ostane van EU ukoliko sve druge zemlje Zapadnog Balkana postanu članice – kaže Franc Lotar Altman podvlačeći da 22 članice EU koje su priznale Kosovo neće opozvati svoje odluke samo da bi Srbiji omogućili članstvo.

Poruka odlazećeg britanskog ambasadora Stivena Vodsforda srpskim zvaničnicima da insistiranje na novim pregovorima o statusu Kosova ne bi bilo dobra ideja jer niko u Evropi ne želi da gubi vreme na to, došla je kao hladan tuš u trenutku kada Srbija polaže ogromne nada u savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde o legalnosti jednostranog proglašenja nezavisnosti.
 

Plan zvaničnog Beograda je bio da se nakon mišljenja suda u Hagu, za koje veruju da će biti u korist Srbije, ponovo sedne za sto i nađe rešenje koje će, kako je za „Blic nedelje" nedavno rekao ministar Rasim Ljajić, učiniti obe stane podjednako nezadovoljnim.

Međutim, Obrad Kesić, politički analitičar iz Vašingtona, smatra da mišljenje suda neće puno promeniti aktuelnu situaciju kao i da pregovori koji bi usledili nemaju velikog izgleda da budu uspešni.

- Sama presuda neće imati širi i ozbiljniji efekat jer su očekivanja Brisela, Beograda i Vašingtona daleka i različita. SAD očekuju da će Srbija posle mišljenja suda težiti ka normalizaciji odnosa i prihvatanju činjenice da je Priština nezavisna. Naravno, SAD ne očekuje i formalno priznanje, ali svakako da Beograd prestane sa aktivnostima koje dovode u pitanje nezavisnost – kaže Kesić.

Iako ni u samoj EU nema jedinstvenog stava po pitanju Kosova, Kesić smatra da će i one članice koje su neopredeljene ili protiv nezavisnosti Kosova ubrzo shvatali da je neka vrsta nezavisnost jedino rešenje.

Iako se ne može predvideti kako će se razrešiti kosovsko pitanje, činjenica je da za sada nema puno opcija na stolu. Iako zvanični Beograd ne želi javno da kaže da razmišlja o podeli, sagovornici „Blica nedelje" smatraju da je to gotovo očigledno. Problem je jedino što takvo rešenje u ovom trenutku ne podržavaju ni EU ni SAD.

Podela Kosova na albanski i srpski deo odavno je postojala kao opcija o kojoj se nikada ozbiljnije nije razgovaralo. Sredinom prošle godine podelu je predložio i bivši američki ambasador u Beogradu Vilijam Montgomeri. Kako je rekao za „Blic nedelje" insistiranje međunarodne zajednice na tome da Kosovo postane multietničko društvo pokazalo se kao nemoguća misija.

- Puni resursi međunarodne zajednice, i finansijski i personalni, primenjuju se 11 godina na Kosovu, a nismo se približili ispunjenju cilja. Ogroman broj izbeglica se nije vratio, interakcija između etničkih grupa je mala, obe zajednice su disfunkcionalne i zato stvaraju nestabilnost ne samo unutar svojih granica, već i u regionu. Zato je podela jedino rešenje – rekao je Montgomeri.

Budući da bi bilo veoma teško da se administracija SAD ubedi da pristane na ovakvo rešenje, Montgomeri smatra da bi inicijativa morala da potekne iz EU.
Drugi način da se na najmanje bolan način reši kosovsko pitanje predložio je nemački profesor Franc Lotar Altman. Po njegovom mišljenju, normalizacija odnosa između Beograda i Prištine, na kojoj insistiraju EU i SAD, zahteva puno kreativnosti i inventivnosti.

- Rešenje bi mogla da bude neka vrsta unije, model sličan onom koji je postojao između Srbije i Crne Gore u periodu od 2003. do 2006. neka vrsta formalne, labave zajednice ili konfederacije koja postoji uglavnom na papiru. Države bi mogle da imaju različitu valutu, poreski sistem, ministarstva inostranih poslova (kao Crna Gora), a da opet predstavljaju neku vrstu entiteta – objašnjava Altman.

On je mišljenja da je Evropa revoltirana nefleksibilnošću zemalja zapadnog Balkana po pitanju rešavanja međusobnih problema neophodnih za nastavak integracija i da je to velikim delom razlog zbog koga dalje proširenje dovodi u pitanje.

- Ovo se odnosi i na Kosovo i na BiH i zbog takve situacije čak bi se moglo dogoditi da Albanija postane članica EU pre nego Srbija – zaključuje Altman.
 

Kacin: Dobri odnosi Beograda i Prištine prioritet - Što se tiče odnosa Beograda i Prištine, svi zvaničnici EU šalju jednu te istu poruku: dobri odnosi Beograda i Prištine moraju biti uspostavljeni, nezavisno od pitanja statusa. Situacija na severu Kosova, uvođenje vladavine prava, borba protiv organizovanog kriminala i korupcije, ekonomska saradnja između Srbije i Kosova moraju biti teme o kojima će se sa punom posvećenošću i sa uspehom voditi dijalog. Bez stabilnih i prijateljskih odnosa, neće biti značajnijeg napretka ka EU.

http://www.blic.rs/Vesti/Politika/192600/Kosovo-uslov-za--nastavak-integracija-Srbije--u-EU

 

Европа је мртав политички пројекат

 

Етjен Балибар

недеља, 06. јун 2010.

(Guardian, 25.5.2010) Током једног месеца сведоци смо: објаве грчког премијера Јоргоса Папандреуа да његова земља више неће бити у стању да плаћа доспела потраживања, опширног европског спасилачког зајма понуђеног му по цену поражавајућег смањења буџета, недуго затим „деградацијом рејтинга" португалских и шпанских дугова, претњама по вредност и сам опстанак евра, стварањем (под јаким притиском САД) европског сигурносног фонда вредног 750 милијарди евра, одлуке Европске Централне Банке да (противно својим правилима) откупљује државне дугове, и објави мера буџетске штедње у неколико држава чланица ЕУ. Јасно, ово је само почетак кризе. Еуро је слаба карика у ланцу, што негативно утиче и на саму Европу. Велике су шансе да следе катастрофалне последице. Као реакција, грчки протести су у потпуности оправдани. Прво, сведоци смо денунцијације целокупног грчког народа. Друго, влада је још једном издала своја изборна обећања без икакве демократске дебате. Напослетку, Европа није испољила искрену солидарност са једном од својих чланица, већ јој наметнула принудне мере ММФ-а, које не штите нације, већ банке. Грци су били прве, али мала је вероватноћа да ће бити и последње жртве политике „спашавања европске валуте" – политике о којој би грађанима требало да буде дозвољено да дебатују, јер ће исход утицати на њих. Међутим, у размерама у којима постоји, дискусија је дубоко пристрасна јер су есенцијалне одреднице скривене или склоњене. У својој тренутној форми, под утицајем доминантних друштвених сила, конструкција Европе је можда произвела одређен степен институционалне хармоније и уопштила одређена фундаментална права, што није занемарљиво. Али, супротно постављеним циљевима, она није произвела конвергентну еволуцију националних економија, зону заједничког просперитета. Једне земље доминирају, док се над другима доминира. Становници Европе можда немају антагонистичке интересе, али нације их имају у све већој мери. Друго, свака кејнзијанска стратегија стварања „поверења" јавности у економију почива на три независна стуба: стабилна валута, рационални систем опорезивања, али такође и социјална политика, са циљем потпуне запослености. Трећи аспект је систематски игнорисан у већини тренутних расправа. Даље, читава ова дебата око европског монетарног система и будућности Европе ће остати у потпуности апстрактна уколико се не фокусира на праве трендове глобализације, које ће финансијска криза озбиљно убрзати, осим ако се са њима заједничким снагама политички не суоче људи и њихове вође. Сведоци смо транзиције једне форме међународне конкуренције у другу; из оне која се одвија (углавном) између продуктивног капитала у конкуренцију између националних територија, које користе пореске олакшице и притиске на наднице ради привлачења више плутајућег капитала од својих суседа. Сада је очигледно да, то да ли Европа функционише као ефективан систем солидарности међу својим чланицама за заштиту од системских ризика или просто поставља правни оквир који промовише већи степен конкуренције међу њима, одредиће будућност Европе и политички, и друштвено и културолошки. Али постоји једна друга тенденција - трансформација међународне поделе рада, која радикално дестабилизује дистрибуцију запослености у свету. По овој новој глобалној структури Север и Југ, Исток и Запад сада мењају позиције. Европа, или барем њен већи део, искусиће брутални раст неједнакости: колапс средње класе, пад понуде високо-квалификованих занимања, измештање „несталних" продуктивних индустрија, регресију добростања и друштвених права, уништење индустрија културе као и општих јавних услуга.. Ово ће подстаћи повратак етничких конфликата који су изградњом Европе требало да буду превазиђени занавек. Не можемо, дакле, да не поставимо питање, да ли је ово почетак краја ЕУ, конструкције која је започета пре педесет година на темељима вековне утопије, а која сада доказује да је неспособна да испуни своја обећања. Одговор је, нажалост, да: пре или касније, то ће бити неизбежно и све су шансе да ће бити праћено насилним немирима. Уколико не пронађе капацитете за нови почетак на радикално новим основама, Европа је мртав политички пројекат. Распад ЕУ би неизбежно препустио њене народе опасностима глобализације у још већој мери. С друге стране, нови темељ Европе не гарантује никакав успех, али барем јој даје шансу за добијање одређеног геополитичког утицаја. Али под једним условом - да се свим изазовима, у идеји о пост-националној федерацији у оригиналној форми, озбиљно и храбро изађе у сусрет. То укључује успостављање заједничког јавног ауторитета, који није ни држава ни једноставно „управљање" од стране политичара и експерата; обезбеђивање истинске једнакости међу нацијама и стога борбу против реакционарних национализама; и изнад свега оживљавање демократије у оквиру Европе, самим тим се опирући тренутном процесу „де-демократизације" или „етатизму без државе", произведеног од стране неолиберализма. Одавно је требало признати оно што је очигледно. У Европи неће бити прогреса ка федерализму (оном за који се тренутно са правом неки залажу) ако сама демократија не прогресира иза постојећих форми, дозвољавајући већи утицај народа на супранационалне институције. Да ли то значи да нам у циљу преокретања тока недавне историје, раздрмавања летаргије распадајуће политичке конструкције, треба нешто налик европском популизму? Симултани покрет или мирна побуна широких маса које би изражавале свој бес у својству жртава кризе против аутора и уживалаца исте, захтевајући „спуштање" контроле над тајним погодбама и диловима тржишта, банака и држава на нижи ниво? Свакако, да. Слажем се да то може довести до других катастрофа. Али ризик је већи уколико национализам превлада у ма којој форми. У овом делу света такве снаге су традиционално називане „левица". Али европска левица је такође банкротирала. У ширем политичком простору, протежући се преко граница - што је у овом тренутку значајно - она је изгубила сваки капацитет неопходан за изражавање социјалних борби и отпочињање еманципаторних покрета. Отуда, она се идеолошки дезинтегрисала. Лишена било какве масовне подршке, партије које је номинално представљају су сада немоћни посматрачи кризе, на коју немају никакав специфичан или колективан одговор. Можемо се запитати, шта ће се догодити када криза у постојећим условима уђе у следећу фазу? Биће протестних покрета, скоро сигурно, који ће се наћи у стању изолованости, и врло је могуће да ће одлутати ка насиљу, или бити подстакнути расизмом и ксенофобијом (који се већ помањају око нас). Али питање се такође тиче и интелектуалаца: каква би требало и могла да буде демократски елаборирана политичка акција усмерена против кризе на европском нивоу? Задатак за прогресивне интелектуалце, било да виде себе као реформисте или револуционаре је, да дискутују на ову тему и преузму ризике. Неће бити оправдања ако то и не ураде. Етјен Балибар (Étienne Balibar) је професор филозофије на Université de Paris-X. Чланак је краћа верзија текста који ће бити објављен у јунском броју онлајн часописа Theory and Event (Johns Hopkins University Press)

 

Пристигли коментари (7)

http://www.nspm.rs/savremeni-svet/evropa-je-mrtav-politicki-projekat.html

 

Америчка база на Косову као расадник хероина

 

Тимур Блохин

4.06.2010, 19:59

Пре једно 2 године на Рунету био је популаран следећи виц: „Произвођач хероина признао независност дистрибутера". Реч је о Авганистану, земљи која је прва признала независност Косова, покрајине која се сматра претоварном станицом на путу дрога из Азије у Европу. Ко је одговоран за дистрибуцију хероина широм Старог континента и како изгледа стратешко партнерство албанске мафије и америчких војних лица? На ова питања одговара српски војни аналитичар, један од најугледнијих експерата за ситуацију на Косову Милован Дрецун.

    Први занимљив податак је да се према информацијама Интерпола највећи део Авганистанског хероина преко Космета шета у Европу. Од укупне количине дроге, која стиже на светско тржиште, процене су, да тако 65 одсто прелази преко територије Космета, док се на Европском тржишту, 90 одсто хероина прокријумчари преко овог подручја. Косово је заправо постало нека врста највећег складишта авганистанског хероина. Једна од рута за шверц хероина, дакле, иде из Авганистана преко Турске и Балкана. На балканском делу те руте су Космет, такозвани Санџак и Централна Србија. Интересантно је, да је америчка агенција за борбу против дроге означила Албанце са Косова као друге по важности кријумчаре наркотика на светском тржишту. Е сад, поред тих евидентних чињеница, дакле, да се дроге из Авганистана шверцују највише преко Космета у Европу и у свет уопште, постоји информација, рецимо, Стјуарта Келока, канадског детектива који је био некадашњи шеф јединице УНМИК полиције у Приштини, који је дао јавну изјаву и рекао, да криминалци са Косова  растурају наркотике по Европи уз прећутно одобравање САД. Келок је недељнику Европе изјавио, да су америчке дипломате на Косову спречавале хапшење познатих албанских наркодилера, и индиректно потврдио, да је главни мафијашки бос Хашим Тачи, садашњи премијер такозване владе Косова, како је рекао, амерички човек на Косову. Е сад, погледајте, долазимо до другог дела те везе. Несумњиво, да се дрога шверцује из Авганистана, преко Турске и Космета даље у Европу. Ко су главни дилери дроге на Космету?  Управо они, који су, између осталог, водећи политичари, који управљају привременим косовским институцијама, сад институцијама самопроглашене државе Косово. Они су, истовремено, и политичари, и вође главних организованих криминалних банди, које шверцују дрогу. Један од њих је сам Хашим Тачи, такозвани премијер.  Он је, ево, пре неки дан пријавио своју имовину на свега неких милион и двеста хиљада евра. Његова имовина је много већа. Она потиче управо од илегалних послова. Ја пред собом имам строго поверљиве биографије, које је оформио КФОР о тим људима. Између осталог, каже се у тој биографији, да клан Хашима Тачија располаже са три илегалне лабораторије за прераду хероина. По тим информацијама, Косовом у криминалном миљеу управља такозвана „дремичка" група, где су, поред Хашима Тачија  Џавид Халити, Кадри Весели, који је шеф илегалне Тачијеве обавештајне службе. Затим Агим Чеку, који је такође био премијер. Затим садашњи командант   такозваних Косовских безбедносних снага Сулејман Селими, па Фатмир Лимај, па Русе Мустафа, и остали. Дакле, једна комплетна врхушка, која управља свим тим илегалним пословима. Они имају своју илегалну обавештајну службу. Они имају политички утицај и располажу фондовима, које добијају од Европске Уније или неких арапских земаља за развој Космета, уствари контролишу илегалне послове.

Штампа редовно пише о вези између америчких војних лица на Косову и локалних наркодилера. Можете ли да потврдите ову информацију?

Америка се, као што знамо, званично бори против талибана у Авганистану и Ал Каиде, и наводно покушава да спречи производњу хероина. Међутим, у стварности се дешава нешто друго. Имали сте сада случај, када је смењен координатор обавештајних служби у Америци, појавила се информација у Америчкој штампи, да је CIA имала неке тајне акције, укључујући и шверц дроге, којима финансира, односно пуни своје црне фондове.  Између осталог, CIA пуни своје црне фондове тако, што подржава шверц дроге из Авганистана преко Косова. Ја располажем са два изузетно важна документа, који је оформила УНМИК полиција. Један од тих докумената је ХЗС 176 од 12. октобра 2003. године. У том документу је разоткривен један од канала за шверц наркотика. И управо по сазнањима обавештајаца УНМИК-а. Жарко Члабир, албански криминалац, користи возила КФОР-а за набавку, илегално транспортује наркотике и новац из Македоније на Космет преко граничног прелаза „Ђенерал Јанковић". Дакле, у документу пише, да Члабир има велики број сарадника, који раде унутар војних кампова КФОР-а на Космету. Дрога, која стиже из Авганистана преко Турске, убацује се у Македонији у возила КФОР-а и меша са храном и другом робом. Прво се камиони КФОР-а напуне легалном робом, онда се део пакета избаци, убаце се мали пакети са дрогом.  Када војна возила дођу у војну базу на Космету, илегални терет, односно дрога, се издваја и предаје локалним службеницима, који га износе из базе и дају албанским криминалцима. Члабир за шверц дроге користи неколико војних база, али му је главно одредиште Бондстил, пише у строго поверљивом документу УНМИК полиције. Е сад, погледајте друге документе. Такође обавештајни извештај УНМИКа 20. октобра 2002. године број ХС 33 02. Он указује опет на америчку базу Бондстил као место за шверц дроге. Тим извештајем је разоткривен  кријумчарски канал дроге на релацији Турска-Македонија-Космет-Албанија-Италија. Вођа те организоване криминалне групе, која шверцује дрогу том рутом, је Фадил Хасани, који живи у Урошевцу и Скопљу, бивши припадник 114. бригаде терористичке ОВК, и Нечад Жавитар Хасани, који је најбољи пријатељ Хашима Тачија, и заједно шверцују дрогу. По том документу, каже се, да група оперише на подручју кафанице „Ивикине". За месец илегалног транспорта пренесе се 150 килограма хероина и кокаина провереним каналом. Фадил Хасани сарађује са Дефи Дефијом, који је власник кафића поред америчке базе Бондстил на Космету.  Они су у блиским сарадничким односима, пише у документу, са високим америчким официрима, капетанима и мајорима, који учествују у шверцу дроге. Кад Хасанина група кријумчари дрогу, амерички војници пружају подршку на граници, да их не би зауставља.

 Таква разграната мрежа, вероватно, подразумева ангажованост криминалаца и из других балканских земаља?..

Када сам разговарао у једној балканској земљи, која се налази на тој авганистанској рути, са шефом локалне мафије, он је преда мном звао шефа тајне полиције те државе, да разговарају нешто. Поред њега била је група албанских криминалаца, која га снабдева дрогом, а затим је рекао, да  један од високо позиционираних функционера у влади те земље користи наркотике, и да он ради практично за њега тај посао. Дакле, у том ланцу шверца дроге из Авганистана налазе се такозване локалне мафије, дакле српска, црногорска и македонска. Албанска мафија је ту главна. А албанска мафија има стратешко партнерство рецимо са руском мафијом, али са чеченском мафијом. Па се бележи боравак појединих чеченских екстремиста, који се налазе или на обуци на Космету, или врбују људе за џихад на Северном Кавказу.   

Пред нашим микрофоном био је српски војни аналитичар, стручњак за ситуацију на Косову Милован Дрецун.

http://serbian.ruvr.ru/2010/06/04/9121942.html

Месић наставља политику свог стрица SS пуковника

Месић наставља политику свог стрица SS пуковника

Datum: 02.06.2010 22:00
Autor: Ведрана Кулага

БAЊAЛУКA - Бивши предсједник Хрватске Стјепан Месић наставља политику свога стрица - пуковника Марка Месића, команданта Вражије СС дивизије која се борила са Хитлеровом војском на источном фронту.

Рекао је то предсједник Савеза логораша РС Бранислав Дукић, коментаришући Месићев иступ на Хрватској телевизији.

Месић је у Дневнику ХРТ-а, коментаришући посјету новог хрватског предсједника Иве Јосиповића РС и његов сусрет са премијером РС Милорадом Додиком, рекао да "не вјерује Додику, који само наставља политику Милошевићеву политику".

- Месић се плаши и мртвог Слободана Милошевића јер је вјероватно заједно са њим био развијач бивше Југославије - каже Дукић.

И предсједник Борачке организације РС Пантелија Ћургуз нагласио је да је јасно да "Месић вуче промил генетике усташких побуна".

- Месић не може никако да се ослободи депресија које му РС чини и то је његов проблем - каже он.

Он је рекао да је посјета Јосиповића била с циљем уравнотежења односа, општег помирења и бољег живота на овим просторима.

- Месић је човјек који носи највећу одговорност за крвопролиће које се десило на просторима бивше Југославије. Потребно је да сви демократски представници на домаћој сцени, као и странци, званично господину Месићу дају етикету и да га назову правим именом када је у питању пројекат распада Југославије - закључио је Ћургуз.

Пуковник Марко Месић био је командант 369. SS дивизије, познате као "Вражја дивизија". Та дивизија, састављена од Хрвата и Бошњака, страдала је у бици код Стаљинграда.

Крис Бишоп у књизи " SS Hitler's foreign division" даје преглед свих нењемачких добровољаца који су се борили у њемачким јединицама. Међу њима је и 369. дивизија, која је бројала 3.895 официра и војника. У бици код Стаљинграда поражени су још прије зиме, а за неколико седмица изгубили су више од 1.000 људи. Тотални пораз им је био у фабрици трактора, гдје су биле борбе прса у прса, а преживјело је само 18 рањених Хрвата.

Међу њима био је и Месићев стриц Марко Месић, који се вратио у земљу и којег је 1944. године помиловао Јосип Броз Тито и примио у партизане.

Митровић

Предсједник Републичке организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила РС Недељко Митровић истакао је да Стјепан Месић води веома деструктивну политику, јер не може да прихвати реалну чињеницу да РС постоји.

- Месић наставља политику прошлости, ону политику која је била активна деведесетих година. Његове изјаве, потези и одлуке показују да није ништа посебно научио - казао је Митровић

http://www.glassrpske.com/vijest/2/novosti/40488/cir/Mesic-nastavlja-politiku-svog-strica-SS-pukovnika.html

Kosovci nisu "kosovari"

Perfidna podmetačina kosovskih Albanaca

 

Kosovci nisu "kosovari"

 

Ovaj albanski izraz, neprimeren srpskom jezikuk, nažalost prihvataju i mnogi Srbi, čak i intelektualci, pa kosovske Srbe pogrešno nazivaju "kosovarima" , a za Srpkinje kažu "kosovarke" idući tako naruku velikoalbanski težnjama da se na Kosovu i u Metohiji zatre sve što je srpsko.

 

U želji da što pre naprave "državu", za sebe etnički čistu, ali za svet multinacionalnu, kosovski Albanci pribegavaju asimilaciji Srba kroz termin "kosovar" kojim se na srpskom jeziku označava stanovnik Kosova.

 

Ovaj albanski izraz, neprimeren srpskom jezikuk, nažalost prihvataju i mnogi Srbi, čak i intelektualci, pa kosovske Srbe pogrešno nazivaju "kosovarima" , a za Srpkinje kažu "kosovarke" idući tako naruku velikoalbanski težnjama da se na Kosovu i u ć Metohiji zatre sve što je srpsko.

 

Bez velikog objašnjavanja zakona srpskog književnog jezika, da bismo rešili ovu nedoumicu u koju nas dovode i mnogi novinari, navešćemo sledeći primer kako bismo dokazali da Srbin i Srpkinja sa Kosova nisu niti mogu biti "kosovar" i "kosovarka". Uzmimo primer Srbina i Srpkinje iz Šumadije. Da li su su oni Šumadinac i Šumadinka ili "šumadinac" i "šumadinarka". Naravno, ono prvo. Tako su su i Srbi s Kosova Kosovci i Kosovke. Osim, ako ne prihvatimo asimilaciju kojoj teže Albanci da bi uništili i najmanji trag srpstva na vekovnim srpskim prostorima.

 

U srpskom jeziku ne postoji ni pridev "kosovarski", već kosovski, pa bitka na Kosovu nije bila "kosovarski", već Kosovski boj. A kako vam zvuče stihovi "Ječam žela kosovarka devojka"?

 

Najkraće, termin "kosovar" nije u duhu srpskog jezika, već su ga  izmislili Albanci sa Kosova kao perfidnu podmetačinu. Stanovnici Kosova su, dakele, Kosovci, dok su  Kosovari  za vreme Drugog svetskog  rata bili pripadnici  fašističkih jedinica koje su činili Albanci doseljeni iz Albanije, a koji su po  oslobođenju ostali da žive na Kosovu i Metohiji.

 

Uvođenjem u upotrebu termina "kosovari" za sve stanovnike južne srpske pokrajine, Albanci su još u poslednjoj deceniji prošlog veka pokazali svoje namere da sve stanovnike Kosova i Metohije nazivaju jednim imenom. Slično kao što su su uradili i komunisti uvođenjem jugoslovenske nacije.

 

Međunarodna zajednica je brže - bolje prihvatila albanski termin za stanovnike Kosova i Metohije i već 2004. godine u južnoj srpskoj pokrajini zvanično uvela pojam "kosovar" s jasnim ciljem da se navodno podstakne nacionalno zajedništvo, a ustvari bi se Srbi, Turci, muslimani, Romi, Egipćani, Aškalije, Goranci, Čerkezi i Hrvati utopili u "kosovare", kako sebe sada nazivaju stanovnici kvazidržave kojima menjanje imena i nacionalnog identiteta ne pada teško. Jer, kroz istoriju oni su sebe nazivali Arnautima, Arbanasima, Šćiptarima, Albancima, a sada Kosovarima.

 

Žalosno je jedino što su ovaj termin olako prihvatili i pojedini srpski političari, iako je za stanovnike Kosova i Metohije gramatički jedino ispravno reći Kosovci.

 

Ljiljana Staletović

1.6.2010.

http://www.koreni.net/modules.php?name=News&file=article&sid=2099