Vratiti srpsku policiju na Kosovo

Vratiti srpsku policiju na Kosovo

 

Intervju objavljen:

09. Jun. 2010 | 12:14

Pre tačno 11 godina potpisan je Sporazum o vojno-tehničkoj saradnji Vojske Jugoslavije i predstavnika UN, posle čega je obustavljeno NATO bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije, koje je počelo 24.marta. 1999. Jedan od potpisnika tog sporazuma bio je i general-potpukovnik Policije Obrad Stevanović koji ekskluzivno za Radio S govori o svom vidjenju dogadjaja tog 9. juna 1999.



Prošlo je 11 godina od kad ste stavili svoj potpis na Sporazum. Kako se danas osećate povodom tog događaja?

Osećam se kao svaki neposredni učesnik i svedok jednog od nesporno istorijskih dogadjaja i kao potpisnik tako važnog istorijskog dokumenta. Moja sećanja su na određen način opterećena brojnim pitanjima, za sada bez pravog odgovora. Ta pitanja se pre svega odnose na to da li je moralo da se desi sve što se desilo pre tog događaja i sve posle tog događaja. Dakle na pitanja rata, razaranja, žrtava, ali i na nemoć međunarodnih bezbednosnih snaga nakon dolaska na Kosovo i Metohiju.

Kumanovski sporazum svakako nije najpovoljniji i najsrećniji dokument za Srbiju. Ipak, ja kao jedan od učesnika pregovora, koji su bili izrazito teški i dugotrajni, mogu da kažem da smo u tim pregovorima ostvarili najključnije uslove za njegovo potpisivanje, a to su da prestane NATO agresija i da se na Kosovu i Metohiji stvore uslovi za bezbedan povratak, život i rad svih ljudi.

Kako su izgledali dani uoči potpisivanja i da li je bilo pritisaka od strane međunarodne zajednice?

Bilo je pritisaka da prihvatimo dokument koji je za nas bio neprihvatljiv, jer je prvu verziju napravila druga strana. Oni su uporno insistirali da se takav dokument potpiše u ograničenom vremenu. Pregovori su potrajali nekoliko dana i konačno smo došli do dokumenta u koji su ugrađeni ključni stavovi naše strane. Rezultat svakih pregovora na određen način predstavlja kompromis u kom i jedna i druga strana i gube i dobijaju. Ključni uslovi naše strane su ispoštovani, ali ipak nisu ispunjeni svi uslovi.

Kako vidite trenutno situaciju na Kosovu i zašto se ne insistira na povratku srpskih snaga, što je inače i predviđeno Kumanovskim sporazumom?

Trenutni problemi na Kosovu i Metohiji nisu u samom sporazumu već u njegovom nesprovođenju. Neke inicijative za njegovu promenu, po mom stavu, nisu osnovane. Sve one bi mogle da se ostvare doslednim sprovođenjem sporazuma, a ne njegovim izmenama. U medijima postoje različita i nedovoljno jasna tumačenja nekih ključnih odredbi sporazuma, kao što je na primer činjenica da sporazum nije potpisan sa NATO već sa međunarodnim bezbednosnim snagama pod okriljem UN-a. Vrlo često čujemo od zvaničnika i od novinara da je sporazum potpisan sa NATO i da smo mi u ugovornom odnosu sa njima što nije tačno. Medjunarodno prisustvo na Kosovu i Metohiji se takođe pogrešno kvalifikuje kao vojne trupe, što saglasno ugovoru nije tačno. Reč je o bezbednosnim snagama, a ne vojnim ili mirovnim. Sporazum je jedan od osnovnih uporišta političke i diplomatske borbe za očuvanje Kosova u sastavu Srbije i borbe protiv daljeg priznanja Kosova.

Da li su možda događaji iz 2000. i 2001. na jugu Srbije uticali na to da se srpske snage ne vrate na Kosovo?

Sami događaji na jugu Srbije su bili nastavak onog što se dešavalo na Kosovu i Metohiji. Taj problem je po mom mišljenu rešen na zadovoljavajući način. Ipak, povratak naših snaga na Kosovu je nešto na čemu se treba insistirati. Ima još jedan detalj u vezi povratka. Odredba kojom je predvidjen povratak stotina, a ne hiljada ljudi treba tumačiti kao maksimum 1.999. Reč je o gramatičkom tumačenju. Dakle, stotine,a ne hiljade...a hiljada je jednina.
Ako bismo mi sada imali samo pet policajaca u Gračanici ili Dečanima sa svim obeležjima srpske policije to bi bilo važno pre svega u simboličkom smislu. To bi značilo da je prisustvo Srbije tamo zvanično i očigledno, Odgovornost za bezbednost svih je na medjunarodnim bezbednosnim snagama kojih tamo ima dovoljno. Pitanje je samo hoće li se na tome insistirati i da li će nas neko slušati.

Dušan Mlađenović

http://www.smedia.rs/vesti/intervju.php?id=131

Kapetan Dragan: Izdali me srpski političari

Komentara 23

veličina teksta:+-

Ponosan sam na moju ratnu prošlost i moju ulogu u zaštiti civila i zarobljenika tokom rata. Posebno sam ponosan zbog zbrinjavanja ranjenika i žrtava rata koje su tadašnji srpski političari izdali i napustili, baš kao što su sadašnji srpski političari izdali i napustili mene, izjavio je Dragan Vasiljković, poznatiji kao Kapetan Dragan, za "Alo" iz ćelije australijskog zatvora "Silvervoter".

Kep trenutno čeka da bude izručen Hrvatskoj, gde mu sleduje optužba za ratne zločine počinjene devedesetih godina na teritoriji te zemlje.

On je preko svoje supruge Nade sa kojom se venčao dok je bežao od australijske policije, poručio da ne sumnja da građani Srbije veruju u njegovu nevinost.

"Ja mislim da Srbi znaju sve! Uveren sam da nijedan Srbin ne veruje lažima i neosnovanim optužbama Hrvatske. Ovaj proces nije otkrio niti će otkriti bilo kakve ratne zločine, već pravu sliku fašističke Hrvatske i korupciju hrvatskog „pravosuđa", poručio je zatočeni Vasiljković.

Ponosan sam na moju ratnu prošlost i moju ulogu u zaštiti civila i zarobljenika tokom rata. Pogotovo sam ponosan zbog zbrinjavanja ranjenika i žrtava rata koje su tadašnji srpski političari izdali i napustili, baš kao što su sadašnji srpski političari izdali i napustili mene, poručio je Dragan Vasiljković, poznatiji kao Kapetan Dragan za "Alo" iz ćelije australijskog zatvora "Silvervoter".

Županijski državni sud u Šibeniku tereti Vasiljkovića da je kao vođa nastavnog centra za obuku pripadnika specijalnih odreda "Alfa" postupao protivno odredbama Ženevske konvencije o pravilima rata.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/59626/Kapetan-Dragan-Izdali-me-srpski-politicari

RAZMENA JUGA SRBIJE ZA SEVER KOSOVA

MIŠA ĐURKOVIĆ: JEDAN NAMAZANI BRITANSKI SPIN ILI RAZMENA JUGA SRBIJE ZA SEVER KOSOVA

utorak, 08 jun 2010 12:47 Miša ĐURKOVIĆ

 

Iako sam nesklon krupnim rečima, u ovom slučaju moram da jasno kažem kako bi onaj ko sa srpske strane ulazi u takve pregovore mogao da rizikuje čak i da bude optužen za akt izdaje


U poslednjem broju londonskog „Ekonomista"  (Marks ga je zvao glasilom evropske buržoazije a i danas se smatra megafonom kroz koji se najavljuju neki budući potezi londonske administracije) pojavio se krajnje zanimljiv članak o severu Kosmeta. Članak pod nazivom „Pitanje granica" je školski primer obaveštajnog pakovanja jedne političke inicijative sa svim relevantnim elementima željene operacije i ishoda. Kako to izgleda?

Pravi apsurd je sam početek teksta u kome se kaže da iako velike sile (Amerikanci i EU) stalno insistiraju na nepromenjivosti granica, neki na Balkanu i dalje nastavljaju da se zanose takvim idejama. Već u drugom pasusu podseća se da je Kosovo 2008. proglasilo nezavisnost koju je do sada priznalo 69 zemalja. Neupućen čitalac mora da se zapita za sopstveno metnalno zdravlje: kako se to za nepromenjivost granica zalažu oni koji su pre dve godine priznali nasilnu promenu granice države Srbije?

U daljem toku teksta nastavlja se izlaganje problema koji Kosovo i dalje pričinjava Zapadu, tvrdi se da inicijativa Srbije pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu jako ljuti zapadnjake, koji prijateljski objašnjavaju srpskoj vlasti da takve inicijative ugrožavaju izglede za priključenje EU? Izvinite, šta ugrožavaju? Kako može biti ugroženo nešto što ne postoji?

MIR DO KRAJA SVETA Nadalje se citira ekonomista Boris Begović (valjda u svojstvu poznatog stručnjaka za Kosovo) i navodi se odlučan stav Vuka Jeremića da nam je važnije Kosovo od EU. A onda se uz tu izjavu majstorski pakuje prvi deo slagalice u kome se podseća da Srbiju stvarno Kosovo ne zanima jer ima 1, 8 miliona Albanaca kojima ne pada na pamet da budu lojalni toj državi.

A onda, u tri poslednja pasusa dolazi u mašnicu upakovano rešenje za sve probleme. Prvo saznajemo da na severu Kosova postoji homogena srpska sredina u kojoj živi skoro polovina srpskog stanovništva na Kosmetu (uzgred, ovo je gola laž izrečena u jasne propagandne svrhe). Kosovska vlada, kaže autor, ne vlada severom, a evo nedavno su održani i lokalni izbori u organizaciji države Srbije. Uočite kako „Ekonomist" koristi legalistički rečnik o izborima za organe koje njihov zvanični diskurs po pravilu na terenu naziva paralelnim institucijama.

U sledećem pasusu dobijamo drugi deo jednačine: Priština bi se rado otresla ovih dosadnjaka sa Severa, kao što bi se Srbija lako odrekla svega onoga južno od Ibra. I eto rešenja koje uleće samo od sebe: s druge strane „granice", postoji „Preševska dolina" u kojoj su većina Albanci. Citira se Ragmi Mustafa, gradonačelnik Preševa, koji kaže da bi jedna mala razmena teritorija (sever Kosova za Preševsku dolinu) „donela stabilnost u region i zaustavila rat zauvek". 

Poslednji pasus je savršenstvo britanske propagandne mašinerije. Dobroćudne zapadne diplomate izričito odbijaju otvaranje pitanja granica na Balkanu (!?) jer bi to pokrenulo neke stare duhove vodeći ka problemima u Bosni i Makedoniji. Ali, kaže autor, i pored tako uzvišenog moralnog pristupa, treba se nekad zapitati kolika je cena. Jer, bez tako hrabrih poteza, albanski jug Srbije i srpski sever Kosova ostaće siromašni i zanemareni. A čekaj, ostatak Kosmeta i ostatak Srbije valjda cvetaju sa zaprepašćujućom ekonomskom konjukturom i stopama rasta koje Kini uteruju strah u kosti? Završava se izjavom Belgzima Kamberija, aktiviste za ljudska prava iz Preševa koji kaže kako su oni taoci odnosa između Prištine i Beograda. Međutim, zaključuje autor, oni bi mogli da budu deo rešenja, a ne problema.

Vrhunac teksta su ipak precizne ilustracije. Pored plastične karte koja crta problem, data je slika Albanca u čijoj pozadini vijori zastava države Srbije sa propratnim tekstom „talac u Preševu"!

E, sad ko posle ovakvog dubokoumnog teksta može da se suzdrži a da ne uloži sve svoje snage u borbu za pravednu razmenu severa Kosova i Preševske doline kako bi se zauvek okončali ratovi i sukobi. To je valjda još jedina stvar na Balkanu koja smeta da mi svi nakačimo kečiće, a Albanci šajkače, zagrlimo se i zapevamo „Biljana platno beleše".

DANAJSKI ENGLEZI Šta smo, dakle, mogli da naučimo iz ove pažljivo spakovane bezbednosno-propagandne inicijative: Prvo, jedini razlog što Albanci još 1999. ili 2004. nisu u paketu počistili sve četiri opštine na severu jeste što su one strateški ostavljene za neku buduću zamenu. Drugo, sami Albanci su u međuvremenu naučili koliko je ta stvar strateški važna za njih i ne pada im više na pamet da čiste sever ili da zaista (sem deklarativno) traže njegovu „reintegraciju". Treće, naš i dalje najveći neprijatelj jeste gordi Albion i od njihovog rasizma, arogancije i nikad napuštene imperijalne svesti dolaziće nam verovatno najveća zla i u sledećem veku. Što reče jedan komenatator, Amerikanci, i kad te tuku, to rade bez emocija, poslovno, ostavljajući otvorenu mogućnost da te nekad i iskoriste pa čak i uzmu za saveznika. Englezi to rade sa strašću, sa željom da te dotuku. Četvrto, na iznetom planu razmene ove dve oblasti se ozbiljno radi i pre svega će Englezi to ozbiljno gurati u budućnosti. Podsetimo se da su pre par meseci već u javnost puštani baloni o navodnim tajnim pregovorima između Beograda i Prištine o takvoj razmeni. Peto, nije slučajno što su tokom pregovora o Kosmetu, Albanci sa juga Srbije angažovali Vetona Suroija da bude njihov zastupnik i što bi, svaki put kad bi se iz Beograda pustili baloni o podeli, aktivirala priča o Preševskoj dolini i mogućnost trampe.

Kad nešto od Engleza dolazi, po pravilu je, naučili smo to, velika podvala. U Srbiji će se nažalost naći dovoljno nesrećnika koji bi se na ovakvu stvar primili (setite se 27. marta), posebno što je nezvanična zvanična srpska strategija za Kosmet izgleda zasnovana na premisi o razgraničenju sa Albancima po svaku cenu i bilo gde. Ko hoće da zna o kakvoj gluposti se radi, neka pročita Cvijićeve tekstove o značaju prostora koji se pominje kao vrata Balkana. 

Dakle, geostrateški prostor ove tri opštine je jedna od najvažnijih tačaka u Srbiji, i njena velika šansa za budući razvoj. Predaja ovog prostora je odricanje od bilo kakve ozbiljne budućnosti. To je, između ostalog, o odricanje od Koridora 10. Iako sam nesklon krupnim rečima, u ovom slučaju moram da jasno kažem kako bi onaj ko sa srpske strane ulazi u takve pregovore, mogao da rizikuje čak i da bude optužen za akt izdaje. 

Preporuka za vlasti Srbije: na ovakve danajske darove može se odgovoriti samo na jedan način – Hvala, ne treba. Konačno, da vas podsetim da je onaj Zoran Đinđić, na koga se stalno pozivate, 2001 bio jasan i izričit kad je izbila pobuna na jugu: odgovoriti svim sredstvima i, ako treba, i ratovati za odbranu svoje teritorije, jer bez Koridora 10 Srbija nema nikakvu budućnost.

http://standard.rs/vesti/36-politika/4711-mia-urkovi-jedan-namazani-britanski-spin-ili-razmena-juga-srbije-za-sever-kosova-.html

VLADISLAV JOVANOVIĆ: Tajni pregovori za ulazak u NATO

VLADISLAV JOVANOVIĆ

Tajni pregovori za ulazak u NATO

Intervju | Uglješa Mrdić | jun 6, 2010 at 17:26

---

Razgovarao Uglješa Mrdić

Utisak je da je rukovodstvo Republike Srbije i Ministarstva spoljnih poslova poslednjih nedelja malo utihnulo kada je u pitanju borba za opstanak Kosmeta u sastavu naše države. Da li i Vi imate utisak da je oslabila diplomatska borba Srbije za Kosmet?

To je spoljni utisak u poslednje vreme. Ključna greška koju je učinila srpska vlast u borbi za Kosmet napravljena je pre dve godine kada su naši takozvani zapadni prijatelji počeli uveliko da lobiraju za nezavisnost Kosova. Tada su vršili pritisak na nas da na to pristanemo. Tada je Srbiji došla čuvena ponuda izgovorena preko Ričarda Holbruka da Srbija mora da bira između Kosova i Evropske unije. Tada je rečeno da ako Srbija ne izabere EU izgubiće i Kosovo i šansu za ulazak u EU. U tom trenutku smo mi trebali da prebacimo loptu u njihovo dvorište i da kažemo da nije na Srbiji da bira između očuvanja svoje teritorije i ulaska u EU, nego da je na Zapadu da izabere hoće li Kosovo ili Srbiju da ima za svog prijatelja. Ako EU izabere Kosovo, onda će to značiti da gubi Srbiju, jer naša država mora da se bori za očuvanje svoje teritorije. Za njih, za zapadne sile, cilj je da ceo Balkan stave pod svoju kontrolu. Bez Srbije kao središne tačke na Balkanu oni to ne mogu da ostvare. Prema tome, Srbija je za njih značajnija nego Kosovo. Mada je njima najvažnije da imaju i Kosovo i Srbiju za svoje partnere. Oni sada igraju na tu kartu, da imaju dobre odnose sa Srbijom i sa tzv. državom Kosovo, jer su Međunarodna zajednica (MZ) i EU uočili da se Srbija slabo bori za očuvanje svoje teritorije i da će tokom vremenom i brojnim pritiscima Srbiju i naše rukovodstvo uspeti da natera na priznavanje Kosova. Na Zapadu ocenjuju da će Srbija da podlegne pod svim tim pritiscima, jer je našem rukovodstvu toliko stalo do ulaska u EU da je zarad toga spremno da učini sve, pa i da se ako treba, odreknu Kosova. Mi ništa nismo učinili na vreme da ih od toga razuverimo i da im stavimo do znanja da ta njihova zamisao, koliko god ona bila u njihovim očima, može vrlo lako da znači otuđenje Srbije od Zapada i njeno prisajedinjenje nekim drugim svetskim organizacijama. To je potez koji mi nismo učinili, a da jesmo nama bi doneo takozvanu ofanzivnu poziciju, a ovako smo u defanzivnoj poziciji i Zapad vrši pritiske na Srbiju. Istovremeno smo učinili i drugu taktičku grešku.

Koja greška je u pitanju?
To je što smo odmah posle otimanja Kosova, valjda da se ne bismo zamerili Zapadu i otimačima Kosova, izjavili da se odričemo svih drugih sredstava borbe za Kosmet i povratak ustavno pravnog povratka Srbije na područje južne pokrajine sem diplomatskih mera. Time smo se kao jedna suverena zemlja lišili prava na svoju suverenost.

Šta je trebalo da učinimo?
Trebalo je da kažemo da ćemo koristiti sva sredstva koja stoje na raspolaganju jednoj suverenoj državi. Drugo je pitanje da li ćemo koristiti neka od tih sredstava i ako ih koristimo na koji način ćemo to činiti. To je moralo da se učini radi afirmacije naše suverenosti i naše odlučnosti i ozbiljnosti i pred trećim zemljama. Jer ako mi našu borbu svedemo samo na diplomatski otpor onda je to poruka i svim drugim zemljama da mi nismo baš toliko rešeni da vratimo Kosovo pod našu kontrolu već da to činimo iz manje-više nekih kozmetičkih razloga. To su dva propusta, prema mom mišljenju, koja je naša vlast učinila. Da nije učinila ta dva propusta dovela bi našu državu u bolju pregovaračku poziciju od današnje i u razgovorima sa Zapadom i sa EU. Naše članstvo u EU je jedan prirodan i razuman cilj.

Da li je interes Srbije ulazak u Evropsku uniju?
Interes i EU i celovite Srbije je da bude član EU. Nismo smeli da prihvatimo mogućnost da budemo jedina zemlja u Evropi, koja će za ulazak u EU pristati da bude teritorijalno amputirana. To se nije desilo ni sa jednom zemljom. Ne treba neprekidno da vučemo za rukave predstavnike EU i da ih moljakamo da nas prime, nego da EU prepozna interes da ima partnerski odnos sa celovitom Srbijom. Treba im reći da nismo zainteresovani za ulazak u EU dok Kosovo ne vrate pod našu kontrolu. Zašto smo mi prihvatili da drugi počnu verovati da bi tako nešto bilo moguće. Mi smo na kraju i prihvatili takvo jedno raspoloženje. Srbija je u poslednje dve godine, za tako kratko vreme, usvojila mnogo zakona po standardima EU, a oni nam uzimaju Kosovo. Oni nas korak po korak teraju da prihvatimo novu realnost, da prihvatimo evropske standarde i na kraju da prihvatimo da Kosovo nije naše. I ako bi došlo do eventualnog ulaska Srbije u EU, to bi se desilo između 2016. i 2020. godine. Ova ekonomska kriza je uzdrmala EU i pitanje je šta će na kraju biti od nje, kao i od evra. Te stvari će se razmrsiti u narednih nekoliko godina.

Da li smo oslabili našu političku agilnost u razgovorima sa nekim zemljama?
To možda može biti tačno, a možda i ne. Vidim da je ministar spoljnih poslova Srbije Vuk Jeremić i dalje jako agilan, ali i da nailazi na razne kineske zidove kao posledicu moćnih pritisaka od strane zapadnih sila koje mi čak i u toj situaciji kada oni nastavljaju da lobiraju kod trećih zemalja da priznaju Kosovo, ne smemo da imenujemo. Mi samo govorimo o stranim pritiscima.

 

NASTAVAK……..  http://www.pecat.co.rs/2010/06/vladislav-jovanovic-tajni-pregovori-za-ulazak-u-nato/

 

 

DODIK UPOZORAVA TADIĆA: SRBIMA TREBA NOVA POLITIKA PREMA EU!

DODIK UPOZORAVA TADIĆA: SRBIMA TREBA NOVA POLITIKA PREMA EU!

nedelja, 06 jun 2010 23:16

 

Neodrživa je neizvesnost u kojoj mi samo treba da radimo, a Evropska unija ne zna kad će i da li će uopšte da nas primi

Posle samita „Zapadni Balkan i EU" u Sarajevu postalo je jasno da zemlje regiona moraju da naprave novu, realniju politiku prema EU. Neodrživo je da zemlje Balkana rade sve što treba na putu evropskih integracija, a da EU ne zna kada će i da li će nas primiti, kaže u intervjuu za Press premijer Republike Srpske Milorad Dodik.

- Samit u Sarajevu, koji je organizovan sa velikim ambicijama, na kraju je bio neformalan. Nije donet nikakav dokument sem predsedničkog saopštenja koje je takvo kakvo jeste. Iako dugujemo zahvalnost Španiji što je organizovala ovaj skup, očigledno da u EU nije bilo spremnosti za podršku sastanku na kome bi se nedvosmisleno dala podrška evropskim integracijama zemalja Balkana. Evropa je okupirana svojim problemima i zato je pitanje proširenja na nižem rangu nego ranije.

Ako je to tako, šta treba da rade političke elite u Srbiji, RS i regionu?
- Zemlje regiona moraju prvo da naprave sopstvene planove za saniranje posledica svetske ekonomske krize. Dalje, treba realno sagledati kakvu podršku svako od nas može da ima od EU za reforme koje sprovodi, a nakon toga uspostaviti novi odnos i novu politiku prema EU. Jer, neizvesnost koja se ogleda u tome da mi samo radimo, a da Evropa ne zna kada će da nas primi je neodrživa! Takođe, mislim i da svako dalje podržavanje neoliberalnog koncepta reformi koje je progurao MMF i reformi koje traži Evropa nije realno. Ne možemo očekivati da je Evropa nekakav čarobni štapić koji će rešiti sve naše probleme, već te probleme moramo da rešavamo tako što ćemo okupiti sve snage i napraviti jasan plan i konsenzus o tome kako ćemo ka EU.

Da li vi to predlažete neku novu antievropsku politiku?
- Nije to nikakva „anti" politika, već samo sagledavanje realnosti. Niko nema pravo da i dalje prihvata stereotipe koji dolaze iz Evrope, koji otprilike glase ovako: „Vi samo budite dobri momci, a mi ćemo jednog dana odlučiti šta će biti s vama". U Evropu moramo da idemo potpuno svesni svojih pozicija. Ako jednog dana ne postanemo deo EU sa svešću o sebi, svojim kapacitetima i onome što unosimo u Evropu, onda ćemo biti samo objekat.

Da li čitav region ima neki drugi pravac osim EU? Možda ka Turskoj ili Rusiji?
- Prioritet svih nas, bar u ovom vremenu, treba da bude okretanje sebi, svojim potencijalima i snagama. Ne postoji nigde pomoć koja bi mogla da reši naše unutrašnje probleme. Moramo da budemo svesni potencijala i mogućnosti, ali i naših slabosti.

Kakva je onda evropska perspektiva BiH?
- Bosna ima jasnu poruku da tek kada se zatvori kancelarija visokog predstavnika (OHR) možemo da apliciramo za status kandidata. A o zatvaranju OHR-a odlučuju Evropa, SAD i neke druge zemlje, a ne mi iz lokalnih struktura u BiH. Zato je BiH jedna ne samo čudna, već i teško održiva tvorevina. Ona je hranjena iluzijama, kao što je bio samit u Sarajevu.

Kada su odnosi Srbije i BiH u pitanju, vi se uvek pojavljujete kao neka prepreka u saradnji Beograda i Sarajeva...
- Prvo, naša politika nije zavisna ni od Srbije ni od bilo koga. Mi želimo da imamo partnerski odnos i ja razumem poziciju Srbije, kao što želim da i rukovodstvo Srbije razume poziciju RS. Problem pojednostavljivanja odnosa nastao je zato što mnogi, čak i u Beogradu, neki mediji i neke NVO pokušavaju da kao primaran odnos postave relaciju između Beograda i Sarajeva, odnos Harisa Silajdžića, Sulejmana Tihića i nekoga u Srbiji. Ali to nije tačno, jer Sarajevo pripada i RS, jer je Srpska trećina političkog kapaciteta Sarajeva. Pojednostavljivanje da je odnos sa Silajdžićem odnos sa BiH jeste pogrešan, jer je Silajdžić nebitan ukoliko nema stav organa BiH. Kada se dozvoli Silajdžiću da nastupa ili pravi iluziju o tome da je on važan, onda imamo problem. To pokušavamo i da objasnimo ljudima u Srbiji.

To ste rekli i predsedniku Tadiću, kada ste se sastali u vezi sa dolaskom Silajdžića u Beograd. Kako je reagovao?
- Mislim da Tadić razume situaciju i nijednog trenutka nisam shvatio da on želi da nam učini nešto loše. Naprotiv, on kao odgovorni predsednik Srbije želi da ima sve dobre odnose sa BiH. A to što drugi u Bosni ne žele da prihvate Srbiju, to je verovatno stvar vremena... Ipak, jasna politika podsticaja dobre saradnje BiH prema Srbiji po prirodi stvari mora da ide iz RS, i mi to činimo. Kao što smo u ključnom momentu za Srbiju rekli da ne damo saglasnost da BiH prizna Kosovo, tako smo spremni i da na nekim drugim pitanjima budemo kreatori stava u okviru BiH, uvažavajući i Bošnjake i Hrvate.

Kako živi običan građanin u Republici Srpskoj?
- Običan građanin u RS prošao je vrlo teška vremena i on zna da može da bude zadovoljan minimalnim napretkom. Imali smo jedan napredak od 2006. do 2008, a onda je došla svetska kriza. Ipak, bez obzira na to, plate su na istom nivou, zarade u javnom sektoru nisu smanjene i vidim da se to ceni kroz činjenicu da u RS nema socijalnog pritiska. Time građani pokazuju da razumeju situaciju u kojoj se mi nalazimo. Odnos građana prema RS u političkom smislu je i dalje visok. Ljudi su spremni i na još veća odricanja ako bi to značilo sigurnost za Srpsku.

Da li RS ima problem sa of-šor firmama, pošto vlast u Srbiji traži način da se one potpuno prebace kod nas...
- Srpska nema problem sa of-šor firmama. Ali, svetski je trend i to je opšte poznato, da firme plaćaju porez tamo gde su registrovane. Ne znam u čemu je problem u Srbiji, ali u principu of-šor firme tako funkcionišu.


Silajdžić hteo u Beograd da bi posetio zatvor
Kako ocenjujete postupak Harisa Silajdžića koji je otkazao posetu Srbiji zato što nije mogao da u zatvoru poseti Iliju Jurišića?
- To samo govori da je Silajdžiću odlazak u zatvorsku posetu bio najvažniji deo dolaska u Beograd. On nije imao saglasnost Predsedništva BiH za zvaničnu posetu Srbiji i zato je poseta Silajdžića i bila predviđena kao privatna i neslužbena. A kao pojedinac, Silajdžić može da ide gde god hoće i da posećuje koga hoće... Kad se ispostavilo šta je zapravo cilj njegovog dolaska u Beograd, a to je da bi posle posete Jurišiću u zatvoru u Sarajevu mogao da priča o stvarima o kojima samo sud može da odluči, onda je on naprasno izgubio želju da dođe u Srbiju. To govori da je njemu bilo važnija poseta Jurišiću u zatvoru nego da se sastane sa Borisom Tadićem.


Srbija treba da ostane vlasnik „Telekoma"
Kakvo je vaše mišljenje o prodaji „Telekoma Srbija", koji radi i u Republici Srpskoj?
- RS je naš „Telekom" prodao „Telekomu Srbija" i to se pokazalo kao jedna od naših ključnih akvizicija. Mislim i da je ova transakcija bitno uticala i na politički status RS u ovom burnom vremenu i zahvalni smo rukovodstvu Srbije, u to vreme premijeru Vojislavu Koštunici i predsedniku Borisu Tadiću. Mi smo zainteresovani da „Telekom Srbija" ostane vlasnik „Telekoma RS", ali ne možemo na to da utičemo. Mislim da je „Telekom Srbija" kupovinom „Telekoma RS" postao jedan od regionalnih kompanija. I mislim da to ne treba izgubiti iz nacionalnih i državnih interesa za Srbiju.


Autor S. MARJANOVIĆ
Izvor Press, Beograd
http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/120641/Srbima+treba+nova+politika+prema+EU%21.html

 

Neoosmanlije rade na štetu Balkana!

 

http://tinyurl.com/28num3c

Neoosmanlije rade na štetu Balkana!

V. C. SPASOJEVIĆ, 07.06.2010 20:58:46

Turski ambasador Ahmet Suha Umar poklonio se prošle nedelje na Čegru
senima poginulih u čuvenom boju. Obraćajući se okupljenima, rekao je:
"Osmanlijski vojnici koji su ovde poginuli sada su sinovi Srbije. Ima
nekih događaja, datuma i ljudi koji su veoma važni. Sinđelić i Čegar su
među njima. Više od 500 godina živeli smo zajedno i ja sam srećan što to
činimo opet."

- Odavanjem pošte palima na Čegru ambasador Turske učinio je lep i mudar
gest, porukom da sukobe iz prošlosti treba ostaviti istoriji i
istoričarima, da sve žrtve treba ljudski poštovati, a da odnose u
savremenosti i budućnosti valja graditi s pogledom unapred, na osnovama
iskrenog uzajamnog uvažavanja, ravnopravnosti i zajedničkih interesa -
kaže za "Novosti" dr Darko Tanasković, orijentalista i bivši ambasador u
Turskoj.

* Nije prvi put da Umar pominje kako su Srbi i Turci živeli zajedno, ali
i da su Srbi bili najbolji turski saveznici. Da li ovakve izjave vode
istorijskom pomirenju ili samo rađaju netrpeljivost?

- Bilo bi bolje da ništa nije govorio. Navedena izjava već odavno je deo
turske političke retorike. Ideja o tome da sukobljeni ratnici pripadaju
zemlji na kojoj su položili živote i u kojoj počivaju potiče od tvorca
moderne Turske Ataturka. On je svojevremeno roditeljima neprijateljskih
vojnika poginulih u čuvenoj Galipoljskoj bici (1915) poručio da su
njihovi sinovi, "izdahnuvši na našem tlu, postali naša deca". Veliki deo
savezničkih trupa, koje su tada, pod britanskim vođstvom, ratovale
protiv Osmanlija, u pokušaju da zauzmu Istanbul, sačinjavali su
Australijanci i Novozelanđani. Na temelju Ataturkovog tumačenja pouka
istorije, već odavno je uspostavljena tradicija zajedničkog negovanja
sećanja na tu krvavu bitku.

* Turski ambasador je pomenuo i Stevana Sinđelića kao ličnost koja
"spaja dva naroda" i koja je "deo zajedničke istorije". Da li je time
izašao iz diplomatskih okvira i Srbima "gurnuo prst u oko"?

- Sama ambasadorova izjava, a Ataturkova misao, nije sporna. Naprotiv.
Ono što je čini problematičnom, a po meni i kontraproduktivnom, jeste
ukupni i specifični kontekst njene upotrebe. U pravu je predsednik Gul
kad ukazuje na značaj politika koje se u naše vreme uobličavaju i
sprovode na osnovu istorijskih primera i pouka. Da Turska danas
objektivno nije napustila načela Ataturkove spoljne politike, navođenje
njegovih plemenitih reči bilo bi sasvim umesno. Ovako, ono ne samo da
zvuči šuplje i patetično, već u Srbiji može izazvati i negodovanje,
usled evidentnog raskoraka sa stvarnošću. Jer, ova, kao i neke druge
retoričke figure, deo su zvaničnog diskursa turske politike, koja je,
bez obzira na svu prateću priču, suštinski neoosmanistička. A
neoosmanizam nije ideološka doktrina i spoljnopolitička praksa koja bi
imala pravo da se podupire i legitimiše posezanjem za sredstvima iz
kemalističkog retoričkog registra, a pogotovo ne onima koja se tiču
mnogovekovnog istorijata srpsko-turskih odnosa.

* Koje bi mogle da budu posledice?

- Takva praksa ne samo da nije logički korektna i da ne doprinosi
sadašnjem i budućem skladu u odnosima između Srba i Turaka već verujem
da može odmoći čak i u dosezanju ciljeva koje je aktuelna turska
politika na Balkanu pred sebe postavila. Iluzorno je na Balkanu
forsirati model britansko-francusko-nemačkog pomirenja i zajedničkog
pristupa istoriji, a istovremeno nastavljati neoosmanističku
pristrasnost u stvarima balkanske savremenosti. Kad bi se Turska prema
Srbima, Bošnjacima ili Albancima uravnoteženo odnosila kao prema Novom
Zelandu i Australiji, ambasadorova izjava ne bi bila sporna, ali on
najverovatnije ne bi ni došao na ideju da je izgovori. Nije, dakle,
problem u "zajedničkoj istoriji", jer ona, i kad je ispunjena sukobima,
jeste zajednička, već u njenom tumačenju, a ponajviše u tome kako se
potomci onih koji su je stvarali danas ponašaju. Uostalom, nismo
zapazili da turski zvaničnici odaju zajedničku poštu jermenskim i
turskim žrtvama iz 1915. godine.

* Stiče se utisak da strane diplomate neretko izlaze iz diplomatskih
okvira, ponekad, čak, dajući izjave kojima se direktno mešaju u
unutrašnja pitanja Srbije. Zašto se to dešava samo kod nas?

- Prečesto smo svedoci verbalnog iskakanja pojedinih ambasadora iz onoga
što bi se moglo nazvati "diplomatskim okvirima", a možda i osnovnim
građanskim redom i lepim vaspitanjem. To sebi obično dozvoljavaju oni
koji misle da ih moć njihovih zemalja oslobađa obaveze poštovanja
dostojanstva države prijema i ne dešava se samo u Srbiji. Takvi pri tom
zapravo i nisu istinski diplomati, već sitni serviseri velikih
siledžijskih pogona. Nije, naravno, moje da ocenjujem, ali u konkretnom
slučaju, ne mislim da je gospodin Suha Umar izašao iz "diplomatskih
okvira". On je iskusan diplomata i uglađen gospodin, a svoj posao u
Srbiji zasad radi veoma uspešno. Mislim samo da mu funkcionalno
tumačenje istorije nije jača strana.

SOFISTIČKA RETORIKA NA ČEGRU
* Da li je bilo sličnih situacija i u svetu kao prošle nedelje na Čegru?
- Nedavno je povodom obeležavanja 95-godišnjice bitke kod Čanakkalea
guvernerka Australije posetila turskog predsednika Abdulaha Gula, radi
dogovora o organizivanju manifestacija prigodom stogodišnjice
Galipoljske bitke. Gul je, pored ostalog, izjavio da je "istorija puna
negativnih primera i, umesto da iz tih primera danas izvučemo
prijateljstvo, mnogi formiraju politiku koja se zasniva na mržnji i
neprijateljstvu", dok je premijer Erdogan podsetio na čuvene Ataturkove
reči o palim dušmanima kao turskim sinovima. I gospodin Suha Umar se na
Čegru poslužio tom oprobanom stilskom figurom. Verujem da bi Platon
njegovo korišćenje ovim retoričkim pomagalom ocenio kao sofističko.

Trifkovic: Koštunica mi je prijatelj, ali je politički mrtav

 

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/magazin/story/120206/Ko%C5%A1tunica+mi+je+prijatelj%2C+ali+je+politi%C4%8Dki+mrtav.html

06. 06. 2010 PRESS

Intervju: Srđa Trifković, vodeći intelektualac srpske emigracije

Koštunica mi je prijatelj, ali je politički mrtav

Srbi su za Vašington kulturološki retardirana nacija koju Amerika hoće da prevaspita. U Americi dobro posluju samo „Kolt" i „Smit i Veson". Srbija nema snage da iznese projekat podele Kosova koji bi urušio američki koncept svete nedodirljivosti AVNOJ granica Srđa Trifković

 

Srđa Trifković je u Beogradu proveo nekoliko dana kako bi promovisao svoju novu knjigu „Srbi u Krajini", koja bi trebalo da prikaže pravu istoriju srpskog naroda na prostorima današnje Hrvatske. Njegova misija i s ovom knjigom, kao i sa celim prethodnim radom, jeste da makar malo promeni crno-belu sliku o događanjima na Balkanu devedesetih. A to nije nimalo lak posao... Trifković je, inače, direktor Centra za spoljnu politiku Instituta Rokford u Americi, a doskoro je bio i urednik poznatog američkog magazina „Hronikl", najznačajnijeg konzervativnog magazina „preko bare". Pisao je komentare za „Vašington post" i londonski „Tajms", a bio je gostujući komentator za spoljnu politiku na CNN-u i BBC-ju, što ga svrstava u red najuticajnijih intelektualaca srpske emigracije.

Od vas nema pozvanijeg čoveka da kaže kakvo je stanje u srpskoj dijaspori. Čujemo da ide nabolje i da srpski lobi polako ostvaruje neke rezultate?

- Srpski lobi? Šta je to? Srpsko lobiranje ne postoji... Naša dijaspora nalazi se u katastrofalnom stanju. Ne postoji kao organizovana celina. Ne postoji nikakav autoritet srpskih organizacija koje imaju bombastične nazive, ali i potpuno odsustvo kredibiliteta u zemljama domaćina.

Pa koliki su onda stvarni potencijali srpske dijaspore kao faktora naše spoljne politike?

- U duhu srpske grandomanije broj Srba u svetu se prikazuje nenormalno velikim ciframa. Priča se o četiri miliona Srba, što je apsolutno netačan podatak. Radio sam studiju koja se zasnivala na bukvalnom prebrojavanju članova svih srpskih društava i organizacija u Americi, u oblasti Čikaga i šire okoline. Na kraju se dolazi do rezultata od oko 13.000 ljudi koji se eksponiraju kao Srbi. Statistička procena je da broj ukupnih Srba ne prelazi pet puta veću cifru. U Čikagu nema više od 50.000 Srba. Hteli mi to da priznamo ili ne, u svetu nema više od milion Srba. A to i objašnjava zašto nemamo uticaj na političke i društvene elite zemalja u kojima živimo.

Kakve su vaše procene o budućnosti Balkana? Da li će Zapad da sprovede projekat „dovršavanja mira"?

- Dok god Srbija ćutke i bez roptanja prihvata svaki ishod na svoju štetu, trajaće težnja za sledećom fazom smanjivanja Srbije na najmanji mogući geografski, ekonomski, kulturni i geopolitički okvir. Moja upozorenja o politici Zapada devedesetih, ali i posle 5. oktobra, nisu bila bazirana na nekoj visprenoj analitici. Reč je o kontinuitetu politike Vašingtona. Osnova te politike je da se bilo koji srpski interes tretira kao nelegitiman, a bilo koji interes okolnih naroda koji služi ostvarenju ciljeva nauštrb srpskih kao legitiman i vredan podrške. Kao što je Dag Bandal, bivši savetnik predsednika Regana rekao na jednom simpozijumu o američkoj politici na Balkanu: „Nije tačno da je američka politika nekonzistentna i neprincipijelna. Mi imamo jasnu doslednost koja se izražava u tome da bilo šta što Srbi požele, američka administracija će da razmisli pet sekundi i onda će reći da ne dolazi u obzir".

Amerika je najveća svetska sila, između ostalog, i zbog toga što uvek ima alternative na svakom svetskom žarištu. Kako to da se Srbi ni u jednoj kombinaciji nisu našli kao saveznik SAD?

- Titova Jugoslavija je odgovarala američkim interesima i bila integrisana u američku viziju bezbednosne arhitekture Evrope, a Srbi su bili ti koji su posle Broza remetili tu koncepciju zasnovanu na principu „slaba Srbija, jaka Jugoslavija". To se posmatralo kao suprotstavljanje američkim interesima i kao odskočna daska za jačanje ruske moći, čak i u njenom postsovjetskom izdanju. Ne treba zaboraviti ni uticaj lobističkog novca u trenutku kada je vašingtonska scena još bila širom otvorena.

Tada su srpski suparnici uskočili sa znatnim sredstvima. A znate da je Mark Tven još pre 150 godina rekao da je američki kongres najbolji kongres koji novac može da kupi. Treći faktor koji mnogi u srpskom društvenom i političkom životu ne uzimaju ozbiljno jeste da američka politička elita isključuje prihvatanje klasičnog evropskog modela nacije. Američka elita odbacuje nacionalne zajednice utemljene na nekim nasleđenim tradicijama i kulturološkom obrascu kao što je kosovski mit. Srbi su tu bili imenovani kao paradigmatski slučaj kulturološki retardirane nacije koju treba prevaspitati.

Drugosrbijanci uzdigli Tita na nivo velikog državnika

Kako vam se čini traženje groba Draže Mihailovića?

- Mislim da je reč o zamajavanju javnosti bez ozbiljne namere da se to pitanje reši. Do koje mere građanski rat između četnika i partizana nije razrešen vidimo na primeru pohvala lika i dela Josipa Broza povodom tridesetogodišnjice njegove smrti. Svako ko pokušava da ga rehabilituje kao državnika velikog kalibra koji je radio u interesu svih naroda Jugoslavije, potpuno prenebregava činjenicu da je za sobom ostavio tempiranu bombu.

Ali mnogi kažu da se u Titovo vreme dobro živelo...

- To je zabluda. Dobro je živeo jedan segment populacije i to u kratkom periodu. Jugoslavija je uvek bila ekonomski zavisna od finansijskih injekcija sa Zapada. Ušlo je više od 100 milijardi dolara pomoći od 1949. do ranih šezdesetih. Među „drugosbrijancima" Tito je uzdignut na nivo velikog državnika, što je samo kontinuitet stava „slaba Srbija, jaka Jugoslavija", koji je danas preobličen u „slaba Srbija, stabilan region".

Kakva je, onda, vaša projekcija buduće geopolitičke slike Balkana?

- BiH je neodrživa tvorevina, veštački iskonstruisan model koji pati od istih nedostataka kao i bivša SFRJ, samo u mnogo većoj meri. Ne verujem da će ikada doći do autentične integracije. Favorizovanje centralne vlasti u Sarajevu može da bude isključivo plod grube prinude, bez stvarnog procesa pomirenj-a.

A Kosovo?

- Što se tiče Kosova, rešenja nema. Trenutna podela karata odgovara odnosu snaga van regiona. Kada se taj odnos snaga promeni, Srbija će imati priliku da pristupi reviziji rešenja kosovskog problema i to će biti legalno i legitimno. Samo je pitanje da li će do tada geopolitička pozicija Srbije do krajnje mere biti degradirana i da li će biti moguće da ostvari takvu reviziju.

A kako vam zvuči ideja o podeli Kosova?

- O podeli nema ni govora. Srbija nema snage da iznese taj projekat, a to bi urušilo američki koncept svete nedodirljivosti AVNOJ granica.

Koliko će na budućnost Balkana da utiču sve jače aktivnosti turske diplomatije?

- Povratak Turske na balkansku scenu trenutno je najvažnija odrednica balkanske politike. Boris Tadić u Istanbulu prihvata Turke kao medijatore između njega i Silajdžića. Turcima poveriti takvu ulogu je isto kao da grofu Drakuli poverite zavod za transfuziju krvi. I Moskva i Vašington prihvataju takvu ulogu Turske. Americi odgovara da Turcima daju otvoren teren na Balkanu za stvaranje sfere interesa jer znaju da to neće da bude u suprotnosti sa američkim interesima. Turcima se daje Balkan kao utešna nagrada, imajući u vidu da oni u EU nikada neće biti primljeni. A Rusima odgovara strateško partnerstvo sa Ankarom pošto turski uticaj na Kavkazu Moskva koristi kao protivtežu radikalnom vahabitskom islamu. Prepuštanje Srbije turskom uticaju sa stanovišta Moskve ne predstavlja veliku žrtvu.

Kakva je onda budućnost SAD? Da li je tačno da Kinezi drže u šaci Ameriku pošto imaju velike količine dolara kojima mogu da utiču na njene ekonomske tokove?

- Amerika godinama ništa ne proizvodi, samo 16 odsto američke radne snage je angažovano u proizvodnji. Zavisna je od uvoza potrošne robe iz Kine i energenata sa Bliskog istoka, a rast domaćih izdataka biva pokriven isključivo prodajom obveznica američkog trezora na svetskom tržištu akcija. Kinezi su Amerikance navukli na jeftinu potrošnu robu koja sad obuhvata i elektroniku i informatiku. Kinezi nemaju interes da upropaste svoju zlatnu koku, ali kada koka onemoća i prestane da nosi jaja, Kinezi imaju sposobnost da plasmanom svojih rezervi izazovu kolaps američke potražnje. Kinezi imaju Damaklov mač koji visi nad glavom američke spoljne politike, što je za Kineze veoma važno po pitanju Tajvana. Što znači da će oni naterati SAD da ćutke prihvate reintegraciju Tajvana.

Ispada da je Kina najveći problem za Ameriku.

- Ameriku zahvata i problem unutrašnje atomizacije društva. Pogledamo samo posledice uragana Katrina, kada je jedna nepogoda izazvala kolaps organizovanog civilizovanog društva u jednoj metropoli kakav je Nju Orleans. U vreme ekonomske krize na berzi su rasle akcije samo dve firme, „Smit i Vesona" i „Kolta". Iz toga se može nagovestiti u kom pravcu ide američko društvo.

Bili ste savetnik Vojislava Koštunice. Kako biste ocenili njegovu dosadašnju politiku?

- Nikada nisam bio savetnik u formalnom smislu, ali sam uvek bio spreman da svoja viđenja iznesem doktoru Koštunici, koji je moj prijatelj. Zbog mog angažmana na univerzitetu, moj status u Srbiji je uvek bio neformalan, tako da nisam bio formalni savetnik.

Ali ste zato branili njegovo insistiranje na legalizmu posle 5. oktobra.

- Mislim da se njegova politika koju je forsirao posle 5. oktobra podudara sa mojim globalnim viđenjem položaja Srbije u svetskoj politici. Međutim, vraćanje mandata narodu u proleće 2008. godine bio je potez koji je pokazao jedan hipertrofirani legalizam koji je prerastao u sopstvenu suprotnost. Prihvatanje izmene koalicionog partnerstva u okviru datog saziva bilo bi i legalno i legitimno i bez sazivanja novih izbora, što je u duhu prakse mnogih demokratskih zemalja.

Mislite da je tim potezom okončao svoju karijeru?

- Nažalost, mislim da jeste. Mislim i da je otišao u ekstrem tog svog puritanskog legalizma.     

Veljko Miladinović