Kosta Čavoški: Predaja Kosmeta ispod žita

Predaja Kosmeta ispod žita

Društvo | Uredništvo | avgust 28, 2010 at 15:28

---

Piše Kosta Čavoški

Mirenje naših zvaničnika sa odlukom prištinskih vlasti da čak i oni naši političari koji su rođeni na KiM i koji i dalje tamo žive, ne mogu da dođu na Kosmet „kao politički aktivisti", još jedan je dokaz da se Beograd pomirio sa gubitkom dela svoje teritorije

Kad je vlada Borisa Tadića pristala da se izveštajem Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, koji je navodno sadržavao nekih šest tačaka, glavne nadležnosti UNMIK-a, kao ispostave Saveta bezbednosti UN, prenesu na EULEX, koji je na Kosmet došao odlukom kosmetske Narodne skupštine, naši dični glavari uveravali su lakovernu javnost da će EULEX u odnosu na samozvanu nezavisnost Kosmeta biti neutralan i da tu nezavisnost neće ni zvanično ni prećutno priznavati. To je već tada bilo sumnjivo, jer su 22 članice EU, od ukupno 27, priznale navodnu nezavisnost Kosmeta, pa je bilo više nego verovatno da će to učiniti i EULEX, kao produžena ruka EU.

ŽRTVE VLASTITE LAŽI
Vreme, koje je majka istine, ubrzo je pokazalo da su naši dični zvaničnici ne samo besramno lagali nego da su i sami postali žrtve vlastite laži. Dana 18. avgusta 2010. godine Hašim Tači, premijer samozvane kosmetske vlade, zabranio je našim državnim zvaničnicima da ulaze u njegovu „državu". A ministar policije Bajram Redžepi je još dodao da je ova zabrana izrečena zato što su naši ministri Ivica Dačić i Goran Bogdanović u svojim zahtevima za posetu isticali da na Kosmet dolaze iz verskih razloga, a da su svoj dolazak uvek zloupotrebljavali u političke svrhe. „Svakim dolaskom" – objašnjava dalje Redžepi – „prekršili su zahtev za koji im je data saglasnost za ulazak i boravak na teritoriji Kosova." A kao primer koji to potvrđuje naveo je da je 15. avgusta 2010. godine Ivica Dačić, povodom obeležavanja slave, sa saradnicima posetio manastir Gračanicu i Banjsku i tom prilikom rekao, što je inače sušta istina, da u Rezoluciji 1244 piše da do 1000 carinika i policajaca (zaboravio je na vojnike) može da bude prisutno na našim najznačajnijim verskim i istorijskim mestima", što smo „mi i spremni da učinimo" (Politika od 18. avgusta 2010.).
Tako smo iz ovog Redžepovog objašnjenja saznali ono što naši sramežljivi zvaničnici kriju kao zmija noge: da prilikom svake nameravane posete Kosmetu moraju zvanično da traže saglasnost samozvanih kosmetskih vlasti i da tom prilikom, da bi lakše dobili dozvolu, krivo navode da dolaze u posetu isključivo iz verskih razloga. Ako se nesrećnim i nezaposlenim Afrikancima i može oprostiti kada, prilikom traženja viza za ulazak u EU ili SAD, lažno navedu da nameravaju da posete najbliži rodbinu, a u stvari hoće da nađu posao i nešto zarade, takva vrsta dovijanja nije primerena ministrima ako iole drže do dostojanstva države koju predstavljaju.
Ono što nas, međutim, čini srećnim i razdraganim jeste neočekivano Redžepovo otkriće da je Ivica Dačić iz duboke amnezije prizvao u sećanje odredbu Rezolucije Saveta bezbednosti 1244 po kojoj će SR Jugoslavija, odnosno Srbija imati pravo da uputi na Kosovo i Metohiju do 1.000 svojih vojnika i policajaca. Kamo sreće da se toga setio ranije, pa da je umesto pristanka na dolazak EULEX-a i sklapanja s njim sramnog ugovora kojim se prećutno priznaje samozvana kosmetska država, zahtevao da vojnike i policajce KFOR-a zamene pripadnici naše oružane sile. I gde bi nam bio kraj da se ministar Dačić toga blagovremeno prisetio?
Za razliku od naših glavara koji obmanjuju vlastiti narod i navode lažne razloge kada traže dozvolu za dolazak na Kosmet, političke vođe kosmetskih Arbanasa dobro znaju šta treba da rade i kako se uspostavlja država koju hoće da imaju. Cilj im je da pokažu da su ozbiljna i prava država koja je spremna da koristi i silu, a da je navodna borba naših zvaničnika isključivo pravnim i diplomatskim sredstvima i nedelotvorna i ponižavajuća.

 

Goran Bogdanović u „državu" Kosovo može da u uđe samo u privatnom svojstvu, i to privatnim kolima ili na magarcu, nikako službenim automobilom Vlade Srbije

PONIŽENJE I PODVIJANJE REPA
Najvećem poniženju su nas ipak izložili oni od kojih se to najmanje očekivalo. Reč je naravno o EULEX-u – pomoćnoj službi samozvane kosmetske države. Kada je EULEX trebalo da dođe na Kosmet i najvećma zameni UMNIK, evropski dostojanstvenici u Briselu nisu javno poricali tvrdnje naših glavara da EULEX neće ni zvanično ni prećutno priznati samozvanu nezavisnost Kosmeta, ne bi li tako pomogli svojim pulenima u Beogradu da obmanjuju vlastiti narod. Nevolja je, međutim, bila u tome što su naši zvaničnici poverovali u vlastite laži, pa su se, po objavljivanju odluke Hašima Tačija o zabrani ulaska naših zvaničnika u njegovu „državu", obratili EULEX-u sa energičnim zahtevom, kako je to izjavio Goran Bogdanović, da „spreči nerazumno ponašanje Prištine i jednom za svagda joj stavi do znanja da je upravo ona uzrok i izvor svih tenzija" (Politika od 19. avgusta 2010.).
Na veliko iznenađenje naših glavara, zamenik šefa EULEX-a Roj Riv cinično je ponovio stav da se ta misija neće uključivati u rešavanje ovog pitanja. On je objasnio „da se EULEX ne bavi pitanjem poseta srpskih zvaničnika Kosovu, već je to pitanje vlade u Prištini i vlade u Beogradu i njihovih odnosa koji se odvijaju preko kancelarije specijalnog predstavnika EU na Kosovu Pitera Fejta" (Politika od 20. avgusta 2010.). Još je dodao da je za pružanje pratnje zvaničnicima koji dolaze i odlaze sa KiM nadležan KPS (kosmetska policija), a ne EULEX. Roj Riv je, dakle, bio savršeno jasan. Po njemu, EU smatra da su vlada u Prištini i vlada u Beogradu na ravnoj nozi, te da kao vlade nezavisnih država treba pregovorima da rešavaju probleme koji iskrsnu, a EULEX može samo da pruži dobre usluge i da posreduje. Drugim rečima, za EU kao takvu Kosmet je nezavisna i priznata država baš kao što je to i Srbija. Time je i javno potvrđeno da su naši glavari bestidno lagali kada su nas svojevremeno uveravali da će EULEX biti neutralan u odnosu na status Kosmeta.
Najmanje iznenađenje je ipak bilo bedno i poražavajuće reagovanje naše Vlade i našeg predsednika, koji još ne može da se oporavi od poniženja kojem su ga izložili evropski dostojanstvenici. Ministar Goran Bogdanović, koji je 19. avgusta 2010. godine trebalo da službeno putuje na Kosmet, odmah je podvio rep i posle sednice Vlade izjavio da nije otišao u Prilužje jer nije želeo da pravi probleme. A državni sekretar Oliver Ivanović je još dodao „da ovim potezima Priština pokazuje političku nezrelost", dok će naša Vlada postupiti uzdržano i mudro. Niko od njih, a naročito Boris Tadić, nije imao smelosti da prizna da je obmanjivao vlastiti narod kada je tvrdio da Evropska unija kao takva ne priznaje samozvanu nezavisnost Kosmeta i da će takvu politiku voditi i EULEX.

 

Kasno Ivica na Kosmet stiže. Ivica Dačić iz duboke amnezije prizvao u sećanje odredbu Rezolucije Saveta bezbednosti 1244 po kojoj će SR Jugoslavija, odnosno Srbija imati pravo da uputi na Kosovo i Metohiju do 1.000 svojih vojnika i policajaca

GAŽENJE OSNOVNIH LJUDSKIH PRAVA
Ono što još niko nije primetio to je prelaženje EU i njenih dostojanstvenika u Briselu i predstavnika u Prištini preko gaženja osnovnih ljudskih prava u samozvanoj kosmetskoj državi, o kojoj se EU tako brižno stara. Po Besimu Hotiju, regionalnom portparolu KPS-a u Kosovskoj Mitrovici, čak i oni naši zvaničnici koji su rođeni na Kosovu i Metohiji i koji i dalje tamo žive, ne mogu da dođu na Kosmet „kao politički aktivisti" (Politika od 20. avgusta 2010.). To recimo znači da ni Goran Bogdanović, Oliver Ivanović, Dragan Petković, pomoćnik ministra i Radenko Nedeljković, načelnik kosovsko-mitrovačkog okruga, ne mogu da uđu u Tačijevu „državu" i prisustvuju nekom sastanku ako je razlog njihove posete politički. I što je još važnije, u tu „državu" mogu u privatnom svojstvu ući samo privatnim kolima ili na magarcu; nikako službenim kolima Vlade Srbije.
Jedno od osnovnih ljudskih prava za koje se EU toliko zalaže jeste pravo svakog građanina da se slobodno kreće po državi u kojoj živi bez ikakvih ograničenja i izražava svoja verska, nacionalna i politička uverenja nezavisno od stava onih koji su trenutno na vlasti, i nezavisno od toga da li putuje u privatnom, službenom ili nekom trećem svojstvu. Upravo to svoje pravo hoće da koriste naši sunarodnici Goran Bogdanović, Oliver Ivanović, Dragan Petković  i Radenko Nedeljković, ali im samozvane kosmetske vlasti to ne dopuštaju nego ih zaustavljaju i prisilno vraćaju ako putuju u službenom svojstvu. Očekivalo se da evropski zvaničnici u Briselu, tom bastionu ljudskih sloboda i prava, zagrme do neba zbog ovako očiglednog kršenja elementarnog ljudskog prava, a da njihovi predstavnici u Prištini ispraše tur kosmetskim vlastodršcima i upozore ih da to nikada više ne čine. Potuljeni evropski zvaničnici nisu, međutim, izrekli nijednu reč, a kamoli žestoko protestvovali i ozbiljno zapretili. A da ne bi ispalo da smo zlonamerni prema domaćim kvislinzima i tzv. nevladinim organizacijama što uopšte nisu zapazili ovako očigledno kršenje ljudskih prava, sa velikim razumevanjem navodimo da za to nisu ni bili plaćeni niti je Brisel spreman da to finansira. Jer, ako nema para nema ni muzike ljudskih sloboda i prava.
Kada je za vlade Slobodana Miloševića srpska policija progonila naoružane arbanaške teroriste, pa nekog od njih i ubila, to je za EU bio strašan zločin, a za Atlanski pakt dovoljan razlog da izvrši agresiju na našu zemlju i okupira Kosovo i Metohiju. A kada danas samozvane kosmetske vlasti silom sprečavaju naše sunarodnike da službenim kolima putuju po Kosovu i Metohiji, to je, po dvostrukim aršinima EU, sasvim legitimno ograničavanje osnovnih ljudskih sloboda i prava, koje čak nije vredno ni pomena. I u takvu EU koja se bez stida i srama oglušuje o kršenje sloboda i prava naših nesrećnih sunarodnika, Boris Tadić hoće da nas uvede i po cenu najvećih nacionalnih poniženja.

 

Dana 19. avgusta 2010. kosmetski ministar policije Bajram Redžepi je bez ikakvog okolišenja izjavio da je njegova vlada spremna da oružjem brani svoj teritorijalni integritet

ODBRANA TERITORIJALNOG INTEGRITETA ORUŽJEM
Dana 19. avgusta 2010. kosmetski ministar policije Bajram Redžepi je bez ikakvog okolišenja izjavio da je njegova vlada spremna da oružjem brani svoj teritorijalni integritet. Već sutradan je razjasnio ovu svoju izjavu objašnjenjem da će njegova policija uhapsiti lica koja pokušavaju da proglase nezavisnost severnog dela Kosova, dok je Goran Bogdanović podsetio da je Redžepi i ranije govorio da će „poslati specijalne jedinice policije na sever Kosova" (Politika od 21. avgusta 2010.).
Što god mi mislili o Arbanasima i njihovoj samozvanoj državi, oni i te kako znaju na čemu država počiva i kako se njen teritorijalni integritet brani. Zato imaju ne samo policiju sa specijalnim jedinicama, nego i zaštitni korpus koji je svojevrsna vojska, pa kad god naslute da može biti ugrožen teritorijalni integritet njihove samozvane države, odmah prete upotrebom oružane sile.
Naši glavari ne samo što ne prete nego, posle reforme naše vojske koju su proveli „stručnjaci" Atlantskog pakta koji i dalje sede u našem Generalštabu i imaju čak obeležena parking mesta, nemaju više ni čime da prete. Sve se to lako može utvrditi ako se uporedi broj vojnika, tenkova i borbenih aviona, s kojima je naša država raspolagala 1998. godine, sa brojem vojnika, tenkova i ispravnih aviona kojima sada naša vojska raspolaže. Upravo je Boris Tadić u svojstvu ministra vojske  započeo ovu „reformu" tako što je u prisustvu američkog ambasadora uništio preko 1000 protivavionskih raketa tipa „Strela", koje su bile veoma delotvorne protiv nisko letećih aviona, a naročito helikoptera. Uz to je u međuvremenu isečeno u staro gvožđe preko 700 tenkova, dok su skoro svi borbeni avioni prizemljeni zbog nedostatka finansijskih sredstava za njihov remont i opremu novijim uređajima i naoružanjem.
U dobro uređenim državama obično je broj vojnika i oficira pod oružjem najveći, nešto je manji broj policajaca, dok najmanje ima pripadnika agencija za obezbeđenje. U nas je izgleda obrnuto, možda i zbog toga što se veliki broj privrednika, tajkuna, političara i drugih bogataša oseća nesigurno zbog načina na koji su se obogatili. Zato je krajnje vreme da Boris Tadić, u svojstvu vrhovnog komandanta, izađe pred svekoliku javnost i saopšti sa koliko to oficira i vojnika pod oružjem, tenkova i ispravnih borbenih aviona u ovom trenutku naša vojska raspolaže, što inače svi u Atlantskom paktu, pa i naši susedi, dobro znaju, sem naših neobaveštenih i lakovernih građana.
Takođe bi nam morao reći kako je to uspeo da „reformiše" vojsku a da ne pribavi nikakvo savremenije naoružanje i sve drugo što uz to ide. Pa nije valjda da se vojska tako reformiše što se menjaju tekst zakletve i oznake na uniformama i uvode novi činovi po ugledu na neke vojske Atlantskog pakta? I dok nam Tadić ne saopšti verodostojne podatke o sastavu i naoružanju naše vojske, za početak se može reći da ona na papiru ima četiri brigade koje bi trebalo da imaju između 1.200 i 1.500 vojnika, jednu artiljerijsku brigadu, jednu specijalnu brigadu i nešto gardista. Nevolja je, međutim, u tome što te brigade, zbog raspoloženja koje je stvoreno u javnosti i niskih plata koje se nude, nisu popunjene, pa je veliko pitanje da li imamo i polovinu divizije iz Drugog svetskog rata spremne za borbeno dejstvo. Uz to nam je preostalo samo 250 tenkova i veoma malo ispravnih aviona čiji broj nije mnogo veći od broja prstiju na jednoj ruci. A i oni koji lete su u takvom stanju da su nam u poslednje vreme čak tri pilota poginula. Borbene helikoptere, na žalost, nikada nismo imali, a o najsavremenijim protivavionskim raketama i da ne govorimo.
Sve je to naravno posledica nove „doktrine" odbrane po kojoj se teritorijalni integritet države isključive brani pravnim i diplomatskim sredstvima, dok se vojska sprema za misije u dalekom svetu, recimo u Avganistanu, a možda kasnije i u Iranu. I umalo da zaboravimo ono što je u ovom času najvažnije: još je potrebna počasna četa sa crvenim tepihom i pleh muzikom za doček i ispraćaj stranih državnika.

 

Pravi razlog oštre retorike Prištine je najavljeno ustoličenje Patrijarha srpskog G. Irineja u istorijskoj Pećkoj patrijaršiji, koje bi trebalo da se održi, najverovatnije 3. oktobra 2010. godine

USTOLIČENJE PATRIJARHA
Pošto tugaljivo pitanje vojske valja ostaviti za neku drugu priliku, kada Boris Tadić obavesti znatiželjnu javnost koliko obučenih vojnika pod oružjem stvarno imamo i s kakvim naoružanjem raspolažemo, ostaje još da objasnimo zbog čega su vođe kosmetskih Arbanasa tako drske, a naši glavari neočekivano pomirljivi i „kooperativni", poput Gorana Bogdanovića koji je odustao od službene posete Prilužju da samozvanim kosmetskim vlastima ne bi pravio probleme. Pravi razlog je, po našem sudu, najavljeno ustoličenje Patrijarha srpskog G. Irineja u istorijskoj Pećkoj patrijaršiji, koje bi trebalo da se održi, koliko je to nama poznato, 3. oktobra 2010. godine. Ono je prvobitno bilo zakazano za april 2010. godine, ali je odloženo s razložnim obrazloženjem da bi zbog veoma uglednih gostiju, koji će biti pozvani, trebalo da se održi znatno kasnije. Jedva da treba reći da bi tom ustoličenju valjalo da prisustvuje vaseljenjski Patrijarh iz Konstantinopolja, a naročito ruski Patrijarh, zatim rumunski Patrijarh, bugarski Patrijarh, atinski Arhiepiskop, kao i mnogi drugi poglavari pomesnih pravoslavnih crkava; a da ne pominjemo i naše arhijereje kojih ima preko 40. Dolazak svih tih uglednih zvanica s odgovarajućom pratnjom je izuzetan poduhvat koji se ne može izvesti bez pristanka i aktivne saradnja samozvanih kosmetskih vlasti, pošto EULEX, KFOR i UNMIK neće u tome da učestvuju, sem da posreduju, da bi nam još jednom pokazali i dokazali da je Kosmet prava i nezavisna država s kojom se na ravnoj nozi mora pregovarati. Kosmetski Arbanasi jedva to čekaju da bi nam još jednom pokazali ko su i šta su.
Doduše, ni kosmetski Arbanasi nisu suočeni s jednostavnim izborom, iako će im biti mnogo lakše nego nama. Za srpsku Crkvu, srpski narod i srpsku državu ustoličenje Patrijarha u istorijskoj Pećkoj patrijaršiji ima i izuzetnu simboličku vrednost, pošto se time pred celim svetom pokazuje naša neraskidiva vezanost za Kosovo i Metohiju, koja traje više od 13 vekova, dok sami Arbanasi, čak i ako bi to hteli, nemaju čime to da pokažu, jer i ono malo starijih islamskih spomenika jeste turskog a ne arbanaškog porekla. Zato će se vođe Arbanasa truditi da ustoličenje Patrijarha učine što manje primetnim, a to mogu postići radikalnim smanjivanjem broja učesnika, zvanica, novinara i televizijskih kamermana kojima će obezbediti prolaz do Pećke Patrijaršije, sem ukoliko se ne umešaju moćni strani činioci s kojima još uvek računaju naši glavari.
Na mnogo većoj muci su naši zvaničnici, naročito Boris Tadić. Kako je njegovo prisustvo ustoličenju Patrijarha srpskog neizostavno, presudno je pitanje koji će razlog pismeno navesti za svoj dolazak u Pećku Patrijaršiju: da li će ustoličenju prisustvovati kao običan, skrušeni vernik, što je već navodio njegov Ivica Dačić, ili će doći u svojstvu poglavara Srbije. Kako god bilo, već nestrpljiva javnost očekuje da on faksimil svog pismenog zahteva, koji će EULEX preneti samozvanim kosmetskim vlastima, objavi na televizijskim ekranima i u dnevnim novinama.
U nadi  da će ustoličenje Patrijarha proteći na najbolji mogući način, primeren veličini i istorijskom značaju tog čina, čvrsto smo uvereni da naši zvaničnici treba da prestanu da ispod žita predaju Kosovo, a naše tamošnje sunarodnike ostavljaju na cedilu bez prave i delotvorne pomoći majke Srbije.

http://www.pecat.co.rs/2010/08/predaja-kosmeta-ispod-zita/

Milorad Dodik ...Kosovo otvara put za otcepljenje RS

Intervju Milorada Dodika Rojtersu

Kosovo otvara put za otcepljenje RS

Reuters, Srna | 02. 09. 2010. - 00:02h | Foto: S. Pašalić | Komentara: 0

Banjaluka - Odluka Međunarodnog suda pravde o Kosovu postavlja pravni presedan za otcepljenje RS, što bi moglo da se desi u roku od četiri godine, ali ovaj entitet neće žuriti sa tim potezom, izjavio je juče premijer RS Milorad Dodik.

On je u intervjuu Rojtersu rekao kako je njegov prioritet da ostvari veću autonomiju u okvirima Dejtonskog sporazuma. Ukoliko to ne uspe, on će se založiti za nezavisnost RS od ostatka BiH.

„Ukoliko kosovski Albanci, prema Međunarodnom sudu pravde i najvažnijim diplomatskim silama na svetu, imaju pravo da se otcepe zbog etničke mržnje i nepostojanja jedinstva sa Srbijom, zašto to ne bismo imali i mi u BiH?", upitao je Dodik.

Podsetimo, Međunarodni sud pravde je u julu objavio savetodavno mišljenje da Kosovo nije prekršilo međunarodno pravo proglašavanjem nezavisnosti pre dve godine.

Dodik je rekao kako očekuje da će RS steći autonomiju u naredne četiri godine, ali je dodao da se može čekati „čak i 10 godina ukoliko je to neophodno za očuvanje mira". On jerekao je da RS neće delovati jednostrano i da eventualno odvajanje od BiH neće izazvati rat ili nasilje.

„Mi nismo avanturisti, ići ćemo polako", rekao je premijer RS komentarišući mogući referendum o nezavisnosti u budućnosti, za koji je rekao da može biti najavljen 30 dana pre održavanja. „Naše je političko pravo da odlučujemo o svom statusu", naglasio je Dodik.

Predsednik Vlade RS rekao je da, iako je EU objavila da ne bi priznala nezavisnost RS, istorija pokazuje da se takvi stavovi brzo menjaju i dodao kako će moći da pronađe partnere među Hrvatima i Bošnjacima u BiH za dogovor o razlazu.

„Evropska unija je saopštila da neće nikada priznati jugoslovenske države, a potom su priznali Hrvatsku i Sloveniju. Vodećim zemljama Zapada potrebno je da negde na planeti imaju mesto na kojem mogu da pokažu da su na strani muslimana. Mi smo samo kolateralna šteta. Nije nam drago što smo locirani u BiH", rekao je Dodik.

Premijer RS zaključio je da bi rezolucija UN o Kosovu o kojoj će se u septembru voditi debata mogla da donese dodatnu podršku za napore Srba u BiH da u budućnosti ostvare veću autonomiju ili nezavisnost.

http://www.blic.rs/Vesti/Republika-Srpska/205365/Kosovo-otvara-put-za-otcepljenje-RS

Никада не реци „никада“, или хоће ли Србија признати Косово

31.08.2010

Петар ИСКЕНДЕРОВ

 

Никада не реци „никада", или хоће ли Србија признати Косово

Нимало наивни скандал распламсао се на српској политичкој сцени. Низ овдашњих и иностраних медија саопштило је, да су власти земље спремне да «под одређеним условима», признају самопроглашену независност Косова. Тако, на пример, албанско-језички лист «Коха диторе», који излази у Приштини, тврди да ће се то догодити уколико се испуне три услова: «екстериторијалност православних манастира на Косову», «специјални статус за Србе, који живе јужно од реке Ибар», и «признавање постојећег статус-кво на северу Косова». По писању листа, који се позива на поуздане изворе у високим круговима српске дипломатије, већ се може говорити о «првом јавном сигналу», који сведочи да су власти Београда спремне да реше косовски проблем «једном и за свагда», полазећи од сопственог виђења будућих односа са светском заједницом (1). Аналогне публикације појавиле су се и на страницама београдског листа «Правда», хрватског издања «Нови лист» и низа других «по врућим траговима» преговора, које је у Београду водио министар иностраних послова Гвидо Вестервале. Он је по први пут децидно изјавио у име Европске уније, да Србија треба да «призна реалност», која се своди на постојање независне косовске државе, уколико намерава да постане чланица Европске уније.

Све до сада су чиновници Европске уније и руководство њених земаља-чланица избегавали да директно увежу та два питања, говорећи једино о неопходности унапређивања сарадње између Београда и Приштине у оквирима регионалне и општеревропске интеграције. Како је с тим у вези указао београдски лист «Правда», председник Србије «озбиљно разматра тај предлог, свестан да при ригиднијем ставу Србија лако може остати и без Европске уније, и без јужне покрајине». Наслов чланка у «Правди» више је него отворен: «Тадић пристаје да призна Косово» (2).

Разуме се, канцеларија председника Србије Бориса Тадића пожурила је да демантује те тврдње, означивши их као «апсолутно нетачне». «Председник Тадић никада неће признати независност Косова» - цитира агенција ТАНЈУГ изјаву његовог представника. Сам Тадић је изјавио новинарима, приликом посете граду Ужицу, да «Србија никада неће признати Косово». «То је црвена линија преко које ми нећемо прекорачити». Међутим, већ наредна фраза коју је изговорио Тадић о томе, да «му ни један инострани политичар никада није говорио о томе, да је признавање Косова услов за улазак Србије у Европску унију», оставља чудан утисак, јер противуречи свему оном што су светске информативне агенције саопштиле о београдским преговорима Гвида Вестервалеа (3). Аналогне препоруке у свом последњем извештају даје и «Међународна кризна група», која саветује Вашингтону и Бриселу истовремено да допринесу преговорима измђу Бориса Тадића и премијера Косова Хашима Тачија и «пораде са Косовом на осигурању нових међународних признања» (4).

Још очигледније о помацима који се догађају у српском руководству по питању Косова сведочи чудна иницијатива, коју је покренуо Тадић након преговора са Гвидом Вестервалеом. Он је изјавио да намерава одржати хитне консултације са руководством САД и Европске уније поводом, по свој прилици, већ припремљеног нацрта резолуције, коју Србија намерава да стави на гласање на септембарској седници Генералне скупштине ОУН (претпоставља се да ће то бити 9. септембра). У нацрту документа било је речи о «недопустивости» за ОУН самопроглашене независности Косова и о неопходности за новим преговорима између Београда и Приштине «о свим отвореним питањима». Међутим, сада српски председник намерава да у документ унесе суштинске измене са циљем, да он истовремено «остане на линији националних интереса државе Србије, али и да задовољи велике државе» (5). Српски председник је изразио захвалност «Русији, Бразилу, Кини и Индији», али је одмах нагласио, да питање Косова «треба решавати у преговорима са водећим земљама Европске уније, пре свега Немачком, Француском, Великом Британијом, Италијом и САД», тојест, са оним државама које су одмах признале Косово и које очигледно не намеравају да мењају своју одлуку у корист Србије (6).

У такав курс одлично се уклапа и намера коју је 30. августа обелоданило српско Министарство одбране, да већ у септембру отвори представништво Србије при штабу НАТО, очигледно такође да би, говорећи речима Тадића, «задовољило велике државе».

Да ли је и збиља руководство Србије спремно да, кршећи текст Устава земље, којим се Косово дефинише као саставни део територије Србије, призна исто независном државом? Према расположивцим информацијама, Демократска странка председника Тадића и њени партнери у владајућој коалицији, у првом реду либерал-демократе Чедомира Јовановића, већ су себи одговорили позитивно на то питање. Проблем је сада у проналажењу одговарајућег унутарполитичког контекста. То је фактички признао и бивши амбасадор Србије у Паризу, Предраг Симић, кога цитира горе поменути лист «Правда». По његовим речима, „признање Коова наишло би на веома оштру реакцију великог дела унутрашњег јавног мнења". „Видећемо хоће ли то довести до пада владе" – каже господин Симић, очигледно самим тим сматрајући питање признања унапред решеним (5).

Ако власти Србије признају независност Косова биће то најозбиљнији изазов Русији, јер ће довести у сумњу свеукупни систем њених геополитичких приоритета у региону (разуме се, ако такав систем и постоји). Након тога ће Москва, на први поглед, имати две формалне могућности да реагује: или да изјави како признавање Приштине од стране Београда ништа не мења у оцени косовске независности, која је у противуречности са међународним правом, или да одмах иза Београда изјави да је неопходно „поштовати реалности". И једно и друго ће нанети ударац ауторитету Русије и њеној способности да игра конструктивну улогу у сређивању многобројних регионалних конфликата.

Постоји, међутим, и „трећи пут" везан са губљењем одређених илузија, али зато у потпуности кортеспондира са том истом Realpolitik, која се све више афирмише на евроазијском простору. Тај пут претпоставља промовисање, пре свега, сопствених национално-државних интереса путем склапања привремених савеза и коалиција, поред осталог и са опозиционим унутарполитичким снагамна у овим или оним државама. Ако Србија призна Косово, то ће поставити мастан крст на још увек постојеће у руском руководству наде у пуновредну геополитичку сарадњу са садашњим властима Србије. Наравно, «Јужни ток» и куповина «Нафтне индустрије Србије» су преозбиљна за Русију питања да би зависила од косовске конјунктуре, али управо се она никуда неће денути из руско-српског дневног реда. Ради се о нечем другом: о неопходности израде јасног система приоритета на српској политичкој сцени са циљем да се за себе искристалишу оне снаге, које након доласка на власт неће рећи Москви да кључне балканске проблеме неће решавати са њом, већ са водећим државама Европске уније. Одредивши такве потенцијалне савезнике, неопходно је доприносити јачању њихових позиција у структурама власти Србије. Заправо, историјски је управо такву политику Русија и водила у односу на Србију, Бугарску, Црну Гору, Румунију и остале државе региона. И називало се то максимално поштено и отворено – одбраном државних интереса, а не заштитом застарелих међународно-правних норми, преко којих су, по свој прилици, спремне да прекораче чак и актуелне српске власти.
_______________________

[1] Koha Ditore, 27.08.2010.

[2] Правда, 28.08.2010.

[3] http://www.predsednik.rs/mwc/default.asp?c=305000&g=20100829115819&lng=cir&hs1=0

[4] Kosovo and Serbia after the ICJ Opinion. Pristina–Belgrade–Brussels, 2010. P.ii-iii.

[5] http://rian.ru/world/20100828/269906735.html

[6] Правда, 28.08.2010.

 

Петар Ахмедович ИСКЕНДЕРОВ - старији научни сарадник Института славистике РАН, магистар историјских наука, међународни коментатор листа «Времја новостјеј» и радиостанице «Глас Русије».

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=3242

OBRAD KESIĆ: PLAŠEĆI GRAĐANE TADIĆ I POLITIČKA ELITA VODE SRBIJU U NOVE SUKOBE

OBRAD KESIĆ ZA „NOVI STANDARD": PLAŠEĆI GRAĐANE TADIĆ I POLITIČKA ELITA VODE SRBIJU U NOVE SUKOBE

ponedeljak, 30 avgust 2010 13:38

 

Od dolaska DOS bilo je jasno da su Albanci spremni "da ubijaju i da ginu" za nezavisno Kosovo, a da Srbi nisu kako bi to sprečili. Taj debalans sile glavni je razlog zbog koga Amerika i EU nisu ni tražile kompromisno rešenje za Kosovo


Konačno je o Kosovu i Metohiji postignut nacionalni konsenzus većeg dela srpske političke elite. Time je i zvanično obelodanjeno ono što su mnogi sumnjali da se dešava iza zatvorenih vrata i krije od javnosti i medija: da su se konačno dogovorile dve najveće partije - Demokratska stranka Borisa Tadića i Srpska napredna stranka Tomislava Nikolića. Njima se u novoiskovanom konsenzusu brže-bolje priključilo niz drugih političara, stranaka, pa i značajan deo intelektualne, ekonomske i medijske elite.

U normalnim prilikama to bi bio razlog za slavlje jer u Srbiji već duže vreme nema minimuma konsenzusa o nacionalnim i državnim interesima. Ali niti su ovo, nažalost, normalna vremena, niti je postignuti konsenzus korak napred, niti će doneti očekivane rezultate. 

Za sada znamo da su srce postignutog dogovora tri tačke: 

1. Ulazak u EU je srpski državni i nacionalni prioritet, dok Kosovo nije toliko važno da može da ugrozi "evropsku perspektivu" Srbije; 

2. Srbija ne sme nikada da uđe u sukob sa velikim silama;

3. Srbija se unapred odriče korišćenja nasilja i pretnje nasiljem.

Ovi temelji sadašnje politike predsednika Borisa Tadića i njegove vlade istovremeno su i razlozi zbog kojih borba Srbije za očuvanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta nije ozbiljno shvaćena u međunarodnoj zajednici. A to su i razlozi zbog kojih u ozbiljnost te borbe sumnja sve veći deo srpske javnosti. Jedino je Vuk Jeremić retorikom protivrečio ovako zacrtanim ciljevima, ali retorika vlasti u obraćanju srpskoj javnosti od početka se razlikovala od retorike koju su članovi kabineta predsednika Tadića i srpske diplomate koristili u privatnim razgovorima sa predstavnicima EU i američke administracije. Ova potonja retorika je u velikoj meri u potpunom skladu sa prethodno navedenim tezama. 

PRIVATIZACIJA DIPLOMATIJE Primetno je takođe da smo, uz konsenzus elite i formulisanje glavnih ciljeva, na formalan način prihvatili i privatizaciju srpske diplomatije. To da predsednik Tadić najozbiljnije teme o odnosima sa Amerikom i evropskim silama, pa čak i sa Rusijom, rešava preko svog kabineta nije ništa novo, ali je novo da je cela nova faza "borbe" za Kosovo potpuno vezana za neke anonimne ljude koje predsednik Tadić šalje u značajne zemlje sveta da bi preneli ovu miroljubivu poruku srpske političke elite. Iako su šef diplomatije i glavni kadarovi u Ministarstvu inostranih poslova ljudi od poverenja predsednika, ipak je nužno da se angažuju drugi da rade njihove poslove. Zato su valjda kriterijumi za imenovanje ambasadora Srbije do te mere narušeni da neko može da bude ambasador na početku radnog veka, a neko pošto je već završio ceo radni vek. Uostalom, nije ni bitno ko formalno sedi u srpskim ambasadama jer se prava i jedino važna diplomatija ionako obavlja iz predsedničkog kabineta. 

Ovako privatizovana diplomatija u velikoj meri slabi postignuti politički konsenzus jer jasno sugeriše da taj konsenzus služi kao maska ili izgovor za ono što se ionako već  odavno radi. Drugim rečima, konsenzus odavno postoji, ali je sada nužno da se obelodani pred javnošću kako bi se time dobilo opravdanje za buduću politiku Srbije prema kosovskom pitanju. 

To i ne bi bilo toliko tragično da su tvorci ove politike imali dovoljno hrabrosti da od samog početka borbe za Kosovo iskreno i otvoreno krenu ovim putem, jer onda bi imali bolje šanse da postignu ono što im je sada ključni cilj: da se problem Kosova gurne u stranu kako bi odnosi sa Amerikom i EU bili unapređeni i kako bi put Srbije prema EU bio deblokiran, uz neku vrstu podele Kosmeta. Ovo bi predstavljalo vrhunac uspeha spoljne politike predsednika Tadića i ove vlade. 

Na njihovu žalost, šanse da se išta od toga ostvari ravne su nuli. Sada su manje nego pre dve godine jer Vašington i veći deo EU veruju da je konsenzus Tadića i Nikolića uspeh evro-američke politike uslovljavanja. A to znači da će uslovljavanje da se nastavi još jače, pri čemu ne postoji ni malo prostora da se ozbiljno prihvate i uvaže srpski interesi, ma koliko skromni bili. Logika politike uslovljavanja glasi da Srbiji ne treba dati bilo kakav ustupak na severu Kosova, osim možda na rečima, jer je Srbija u suštini već napravila najteži i najbolniji ustupak prihvatajući nezavisnost Kosova kao "realnost". 

Zašto bi Vašington i njegovi evropski partneri činili nešto za Srbiju? Od dolaska DOS na vlast bilo je jasno da su Albanci na Kosovu spremni "da ubijaju i da ginu" za nezavisno Kosovo, a da Srbi nisu spremni niti da ubijaju niti da ginu kako bi sprečili nezavisno Kosovo. Taj debalans sile glavni je razlog zbog kojeg Amerika i EU nisu ni tražile kompromisno rešenje za Kosovo. Za njih je veći rizik bio da Albanci budu nezadovoljni nego da Srbi budu nezadovoljni. 

Najgore je to što srpsko odbijanje upotrebe sile ne znači da je na Kosovu isključena mogućnost novog nasilja i novog sukoba. To što je Srbija na svakom koraku svu svoju strategiju koordinirala sa EU i sa Amerikom takođe nije garancija da neće biti novih sukoba niti novog nasilja. Niti bilo ko može da garantuje da se nezavisnošću Kosova završava ta tragična priča vezana za raspad SFRJ. Pogotovo takvu garanciju ne mogu da daju NATO, Amerika i EU, koji su ponovo otvorili proces nacionalnog samoopredelenja, koji je i doveo do cepanja Srbije i do nezavisnog Kosova. Zašto bi sada trebalo da prihvatimo njihove tvrdnje da je ta priča završena stvaranjem nezavisnosti Kosova, pogotovo što se radi o istima koji su to garantovali Slobodanu Miloševiću u Dejtonu i koji su rekli da će morati prvo da se ispune standardi, pa tek onda da se rešava status Kosova. To su, na kraju, isti koji i dalje insistiraju da je Kosovo "jedinstven" slučaj. 

PREDNOSTI OTPORA Uostalom, razlog što za vreme hladnog rata u Evropi nije izbio ozbiljan sukob između Amerike i Sovjetskog Saveza jeste baš taj da su i jedna i druga strana bile uverene da bi oni drugi odlučno vojno reagovali na svaku ozbiljniju provokaciju. Svet je par puta došao do ivice rata, ali je ravnoteža straha obezbedila mir i rešavanje problema pregovorima, a ne preko nišana. Po istoj logici, treba imati u vidu da će do nasilja, ako ga bude, verovatno najpre doći zbog severa Kosova jer su Srbi u tom delu Kosova odlučni da u potpunosti odbace autoritet vlasti iz Prištine. Sada je Sever najsporniji deo deo američke politike prema Srbiji. 

Srpska politička elita i predsednik Tadić svoju politiku žele da predstave kao jedino "normalnu " jer bi svaki sukob, po njima, uveo Srbiju u nove ratove. Naravno, ovo nije tačno, a dokaz za to je Republika Srpska. Poslednjih par godina Milorad Dodik i političko vođstvo RS su u više navrata morali oštro da se suprotstave politici centralizacije BiH, koju su im nametali visoki predstavnik i njegovi sponzori u Vašingtonu i glavnim evropskim gradovima. Svaki sukob između Dodika i visokog predstavnika u javnosti se predstavljao kao početak kraja za Dodika i RS, a rezultat je da niti je bilo nasilja niti je došlo do pokušaja da se smeni Dodik. To se nije dogodilo samo zato što međunarodna zajednica strahuje da bi takav pokušaj prouzrokovao još veću nestabilnost i krizu, da bi Dodik poveo masovni pokret građanske neposlušnosti, koja bi BiH dovela do potpune blokade u svakom pogledu i do ivice raspada. A to je mnogo veći rizik nego što su Dodikovi protivnici u Vašingtonu i Evropi spremni da prihvate. Drugim rečima, postoje neke vrste ravnoteže snaga koje dovode i Ameriku i EU do zaključka da je mnogo korisnije dogovoriti se sa Dodikom nego se s njim sukobiti. 

Naravno, to ne znači da je RS u bilo kom kontekstu ravnopravna sa Amerikom i EU, ali znači da se interes RS uvažava i da se ozbiljno shvata da su, ako se ugroze osnovni interesi RS, moguće posledice koje niko u međunarodnoj zajednici nije spreman da prihvati.

Ako je to faktičko stanje u odnosu RS sa velikim silama, a uzme se u obzir da je RS deo BiH, koja je pod nekakvom vrstom protektorata, onda se mora postaviti pitanje kako Dodik može da se ponaša kao državnik, a RS kao država, a Srbija nema izbora osim da se sama ponaša kao protektorat?

Ovo je po sebi dovoljno ozbiljno da bi trebalo da barem malo zabrine političku elitu u Beogradu. Ono što Dodik i politička elita u RS razumeju jeste da očekivanja milosti i ljubavi od onih koji u suštini rade protiv njihovih glavnih nacionalnih i državnih interesa može samo da se završi u razočarenju i da zbog toga osnovni princip u odnosu sa velikim silama mora da bude, grubo rečeno, ono što je karakterizovalo spoljnu politiku Titove Jugoslavije: uvek je bolje da te poštuju nego da te vole. 

PLAŠENJE GRAĐANA SILOM Zbog svega toga, uveren sam da postignuti nacionalni konsenzus o kosovskom pitanju niti može da bude uspešan niti može da garantuje mir. To služi samo kao izgovor za neodgovornost i nezrelost političke elite u Srbiji. Plašenje građana novim ratovima koji će se otvoriti ako se kaže „ne" - i da to „ne" stvarno znači „ne" - samo može da izazove nove ucene i novi pritisak Amerike. A albanske ekstremiste može samo da ohrabri da problem severnog Kosova reše onako kako je Hrvatska rešila "srpski problem" na svojoj teritoriji. Paralelu između Krajine i severa Kosova ne bi trebalo preuveličavati, ali bi je ipak trebalo ozbiljno shvatiti. 

Sadašnja politika predsednika Tadića i političke elite u Srbiji predstavlja u mnogim stvarima kontinuitet sa politikom Slobodana Miloševića. Prvo i prvenstveno, korišćenje straha da bi se narod mobilisao i eventualno demobilisao i danas je aktuelno kao što je bilo za vreme Miloševića. Za vreme Miloševića vrlo brzo se došlo do toga da se tvrdi kako devet miliona Srba ne smeju postati taoci radikalne politike trista hiljada Krajišnika, a onda je došlo do toga da devet miliona građana Srbije ne smeju da postanu taoci lude politike milion i četirsto hiljada "dinarskih" Srba u Bosni i Hercegovini, da posle toga tristo hiljada Srba sa Kosova i Metohije nisu smeli da ugrožavaju budućnost sedam miliona sugrađana u ostalim delovima Srbije. Ako pratimo ovu logiku, jasno je da pedeset hiljada Srba na severu Kosmeta isto tako ne bi smelo da ugrožava dobrobit tih istih sedam miliona Srba, koji samo žele mir i normalan život. U jednom momentu će se morati postaviti pitanje gde ova logika vodi što se tiče Srba na jugu Srbije i Srba u Sandžaku? Iza ove logike tobož većeg dobra uvek se u stvari krila logika da je najveće dobro da opstane režim, pa makar ništa drugo ne opstalo. 

Sadašnja politika koja se sprovodi kroz konsenzus većeg dela opozicije sa vlastima garantuje nove sukobe za Srbiju. Ako ništa drugo, garantuje da će Srbi međusobno da se sukobe. Da ostavimo po strani pitanje Kosova i koliko je ono duboko emotivno podelilo Srbe, ali postoje i druge indikacije da mogu da izbiju novi međusrpski sukobi. 

Srbi u Mitrovici i na severu Kosmeta vrlo brzo će se naći pod žestokim pritiskom da prihvate nadležnost i autoritet državnih institucija iz Prištine. Posle toga sledi mnogo ozbiljnija konfrontacija između političke elite u Beogradu i Dodika u RS. Ovaj sukob mora da izbije najpre zbog toga što uspeh Dodika i RS jasno pokazuje da ipak postoji alternativa sadašnjoj politici elite u Beogradu, kao i da sukob sa velikim silama ne mora da znači novi rat. Zbog toga sadašnja politička koalicija u Beogradu po svaku cenu mora da spreči uspeh Dodika i RS. Do sada je Beograd radio protiv tog uspeha pod izgovorom da radi samo ono minimalno što Amerika i EU od nje očekuju, ali će ubuduće ovaj sukob postati mnogo emotivniji i ličniji, jer direktno ugrožava temelj sadašnje nacionalne politike i dogovora opozicije i vlasti u Srbiji. 

A kako će na sve ovo da gledaju Vašington i Brisel, već možemo da naslutimo prema izjavama američkih diplomata iz poslednih nekoliko nedelja. Američki ambasador na Kosovu Kris Del već kaže da je u ovom momentu glavni problem na Kosovu to što vlada "pravni haos" na severu i što se ne može uspostaviti "vladavina prava" na tom delu Kosova. Drugim rečima, to je "divlji zapad" i, kada je takvo bezakonje, mora se očekivati korišćenje radikalnih mera da bi se uveli red i mir. Slično tome američki diplomate vide i RS. U najnovijem izveštaju Stejt Dipartmenta o stanju terorizma u svetu navodi se da je RS neprihvatanjem nadležnosti institucija iz Sarajeva direktno doprinela da pretnja terorizma u BiH postane veća. Drugim rečima, RS i dalje predstavlja za Ameriku istu vrstu problema kao i vehabije. 

GUBITNIČKA ELITA Šta nam preostaje? Proces dezintegracije srpske države nije zaustavljen, a politička elita Srbije tom procesu pomaže. Ona jednostavno ne oseća i ne preuzima ni malo odgovornosti za sadašnje stanje demokratije u zemlji i htela bi da iskoristi kosovsko pitanje kao izgovor za sopstvenu nesposobnost i zloupotrebu vlasti i državnih institucija. Zbog toga stalno slušamo da "nema alternative" njihovoj politici, da nema alternative njihovoj rešenosti da se ne sukobljavaju sa velikim silama. Jer, prema toj definiciji, ne samo da je Srbija toliko jadna, siromašna i bez snage da ne može da se izbori sa ovako krupnim problemom već su nam i svi ostali njihovi promašaji i neuspesi prosto suđeni. 

Sugerišu nam da oni jednostavno ne mogu biti odgovorni za sadašnju situaciju jer je Srbija, navodno, takva kakva jeste. A sebe bi želeli da nam predstave kao jedine koji u toj Srbiji, u suštini, mogu da vladaju. Njihov uspeh može da se ostvari samo ako im pođe za rukom da istisnu svaku kritiku njihove politike i da ubede što veći broj građana da oni nemaju izbora. U tome je njihova sličnost sa Miloševićem velika jer je on to činio na bazi stvaranja kolektivne apatije i osećaja beznađa, pa i time što je predstavljao svoje kritičare i opoziciju kao nenormalne, radikalne i neodgovorne "izdajnike" koji bi gurnuli Srbiju i Srbijance u sve veća stradanja. Pored toga, on je vešto uspeo da predstavi Ameriku i Evropu kao glavne krivce za sve njegove neuspehe, nesposobnost i političko prevrtanje, ali i istovremeno i kao glavne partnere u spasavanju Srbije.

Milošević je na taj način uspeo da sačuva svoju vlast i produži svoj rok trajanja, ali njegov pad sa vlasti se desio baš kada su mnogi obični ljudi savladali sopstvene strahove i osećaj nemoći. On je pao upravo zato što su ljudi koji su služili kao šrafovi u aparatu njegovog režima izgubili volju da rade sve veće i ljigavije prljave poslove, samo da bi on i njegova vlast opstali. Osećaj poniženja, koji se stvarao kao deo nacionalnog identiteta, i osećaj gađenja prema sve većoj brutalnosti režima su prevladali taj strah kojim se vešto manipulisalo. 

Milošević je za neko vreme je ipak uspeo da uvuče srpsku elitu, državne funkcionere, službenike i veliki deo običnih građana u blato svoje vladavine. Na ovaj način je uspeo i da prebaci odgovornost i da je podeli bez predaje vlasti, jer, kada se većina valja u blatu, onda su svi jednako prljavi, a istovremeno su i jednako čisti. 

GURANJE SRBIJE U BLATO To je u suštini i sadašnja strategija vlasti i političke elite u Srbiji. Kao što je Americi i njenim evropskim "partnerima" potrebno da Srbiju gurnu što dublje u blato, samoponižavanje, osećaj niže vrednosti i beznađe, da bi na taj način opravdali svu svoju politiku u poslednje dve decenije i da bi se oni predstavili kao jedina alternativa za spasavanje Srbije - tako i današnja srpska elita želi da gurne što veći broj građana u to isto blato da bi sebe prikazali kao jedino normalne i kao siguran spas za Srbiju. 

Oni koji odbiju da dobrovoljno uskoče u to blato moraju ili da se gurnu u njega ili da se diskvalifikiju i isključe iz svake javne rasprave o sadašnjoj politici i budućnosti Srbije. To za jedno kratko vreme može da uspe, jer mediji i politički i javni prostor su pod skoro punom kontrolom sadašnje vlasti. Za sada, to je dovoljna garancija za srpsku elitu jer niko od njih ne razmatra šta će biti prekosutra, nego se samo bave današnjim danom i, ako baš moraju, narednim. Sve njihove kalkulacije svode se na to da opstanu kao dominantni barem još jedan dan, i to im stvara osećaj zadovoljstva. 

„Govori istinu pred silom" (Speak truth to power) glasi rečenica koja se često pripisuje Martinu Luteru Kingu iz onih vremena borbe za prava američkih crnaca kada se svima činilo da ta borba ne može da donese pobedu jer sa druge strane je bila velika sila. Drugim rečima, bori se protiv sile istinom. Ta rečenica ima biblijski i verski koren predstavljajući jedinu jasnu i ispravnu strategiju u situacijama velike nepravde, vladavine sile, straha i osećanja nemoći. Najjače oružje u takvim slučajevima jeste baš obraćanje vlasti – pa bila ona "velike sile" Amerika i EU ili "male sile", koje trenutno vladaju Srbijom - da mi znamo sve što oni rade, kako rade i zbog čega sve to rade, i da je sve to prljavo, jadno i protiv osnovnih principa demokratije i vladavina prava. Moramo da ostanemo dostojni kao pojedinci i kao ljudi u toj borbi za istinu i u želji da Srbija postane normalna i bezbedna država za sve svoje građane, mesto gde se gradi demokratsko društvo na osnovama poštovanja građanskih prava i sloboda, i prostor na kome postoji odgovornost za svaku odluku koja se donosi. To može jedino da se ostvari ako što veći broj ljudi u Srbiji još jednom odlučno kaže "ne" željama političke elite da ih ubedi da "nemaju alternativu" i da moraju da prihvate da učestvuju u formiranju nacionalnog koncensusa koji se gradi na pesku nesposobnosti, neodgovornosti i laži. 

Sve što se sada dešava Srbiji nije rezultat Božje volje niti neke prirodne nepogode, ali nije ni rezultat prevelike moći Amerike, nego se sve to dešava jer je to izbor i opredeljenje beogradske elite i vlasti. Što pre se ova "realnost" shvati, tim će pre Srbija stati na svoje noge.

 

http://standard.rs/vesti/36-politika/5274-obrad-kesi-za-novi-standard-plaei-graane-tadi-i-politika-elita-vode-srbiju-u-nove-sukobe-.html

Srbiju ceka debakl u UN (Trifkovic, "Vesti", 30.VIII.)

http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/78153/Srbiju-ceka-debakl-u-UN

Srbiju čeka debakl u UN

Srbija će doživeti poraz u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija i to će predstavljati logično finale odluke Međunarodnog suda pravde od 22. jula da jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova nije prekršilo nijednu primenjivu normu međunarodnog prava, kaže u razgovoru za "Vesti" dr Srđa Trifković, politički analitičar iz Čikaga.

 Na osnovu čega tako sudite?

- Za vladajuću koaliciju u Srbiji i za njene nalogodavce u Vašingtonu i Briselu, haška odluka i predstojeći njujorški debakl poodavno su programirani u okviru zajedničke strategije povinovanja Srbije briselsko-vašingtonskom diktatu i njene kapitulacije po kosovskom pitanju. Odluka MSP i predstojeći poraz srpske rezolucije u UN ukazuju da je vladajuća koalicija spremna da kosovsku farsu privede kraju, a da njeni spoljni mentori ne vide nikakvu domaću opasnost po koalicionu stabilnost. Radikalni obračun postmodernog Zapada sa Srbima kao neprevaspitanom nacijom zasnovanom na prevaziđenim modelima kolektivnog identiteta time ulazi u završnu fazu. Farsa sa MSP-om i sa najnovijim predlogom rezolucije potvrđuje da vladajuća koalicija od prvog dana postojanja pre dve godine samo obmanjuje srpsku javnost pretvarajući se da se "bori za Kosovo", a njeni spoljni nalogodavci samo se prave da im zbog toga nije pravo.

Možete li da pojasnite vaš zaključak?

- Kako se inače može objasniti sada već notorna činjenica da je Srbija krajnje diletantski formulisala pitanje postavljeno MSP-u: "Da li je proglašenje nezavisnosti privremenih institucija na Kosovu u skladu sa međunarodnim pravom?" Teško je zamisliti da Tadić, Jeremić i njihovi stručni savetnici nisu bili svesni činjenice da međunarodno javno pravo ne zauzima stav prema deklaracijama o nezavisnosti kao takvim.

Kako ocenjujete predlog rezolucije Srbije podnet Generalnoj skupštini UN?

Prekršeno međunarodno pravo Da li posledice prištinske deklaracije zadiru u međunarodno pravo? - Međunarodno pravo i te kako je prekršeno posledicama jednostranog proglašenja nezavisnosti. Frapantno je da Srbija nije tražila od MSP da se izjasni o suštinskim pitanjima: da li je Kosovo imalo pravo na otcepljenje od Srbije? Da li je Kosovo sada konstituisano kao država shodno normama međunarodnog prava? Da li priznanja Kosova kao države od strane trećih zemalja predstavljaju kršenje međunarodnog prava?

- Predlog rezolucije sročen je u istom duhu. Tobože je u suprotnosti sa voljom zapadnih mentora vladajuće koalicije, ali ničim ne dovodi u pitanje odluku MSP. Traži se novi dijalog o Kosovu, ali je upadljivo i frapantno da se eksplicitno ne traži ponovno otvaranje suštinskih pregovora o statusu pokrajine. Zvanični Beograd samo traži da Generalna skupština UN pozove obe strane na "iznalaženje obostrano prihvatljivih rešenja za sva otvorena pitanja kroz miroljubivi dijalog".

Kakav epilog možemo da očekujemo?

- Pred UN, zvanična Srbija sada izlazi sa predlogom koji je u skladu sa težnjama ilegalnog režima u Prištini i sa željama zapadnih sila koje su taj režim priznale. Svi se oni odavno zalažu za pregovore sa Beogradom "o otvorenim pitanjima" čime se podrazumeva da je problem statusa rešen u albansku korist, da Srbija takav ishod implicitno prihvata kao nepromenjivu datost i da je cilj pregovora u suštini uspostavljanje dobrosusedskih odnosa dve međusobno priznate države. Tako da će posle drugog uzastopnog poraza u manje od dva meseca u Njujorku, vladajuća koalicija imati neophodan smokvin list: odluka međunarodnih foruma kao medijski upotrebljivo pokriće za predstojeću konačnu kapitulaciju. Medijski spin je već na vidiku: šta jes'-jes', učinili ljudi šta su mogli, borili se vala k'o lavovi, ali avaj...

Реч књижевника Антонија Ђурића - ПАМЕТИ, ОДАЗОВИ СЕ!

ПАМЕТИ, ОДАЗОВИ СЕ!

Поштовани свештеници Српске православне цркве,
Уважени ратни ветерани, саборци генерала Михаиловића и војводе Момчила Ђујића,
Племените и одважне Српкиње из Кола српских сестара,
Поштовани господине Бабићу,
председниче Покрета Равне Горе за Велику Британију, поштовани господине Бошко Зечевићу,

Драга браћо и сестре,

Болне су речи које данас, као сведок времена и аутор књига из националног корпуса, желим да изговорим пред вама: Србима још није свануло! Пао је комунизам, али се комунисти, који се више не зову тако, добро држе – главне полуге власти и даље су њиховим рукама

Срби из чуђења не могу да изађу. Питају се: шта ово би са нама, где смо се ово нашли? Јесмо ли поново у предворју комунистичког пакла, или на његовом дну? Ми смо месецима демонстрирали против наопаког режима и викали „Бандо црвена!", да би данас ту исту банду гледали у парламенту, у влади, међу амбасадорима, у управним одборима значајних предузећа, у странкама.

Данас се у Србији гладује! Око милион Срба од понедељка до петка стоји пред колективним казанима и чека милостињу: тањир чорбе и парче хлеба! Суботом и недељом нема казана, суботом и недељом се не једе у земљи Србији. Ови сурови призори, ове слике наше беде и ужаса нису виђени ни за време немачке окупације – Влада генерала Милана Недића, кога су мучки убили српски комунисти, успела је да прехрани не само Србе у матици, него и стотине хиљада српских избеглица из свих крајева.

Где највише гладују? У богатом Поморављу, у плодном Стигу, у Мачви и Подрињу, у Ваљеву, у Посавини, усред Шумадије, у Чачку, Нишу, у крајевима који су некада хранили пола Европе.

У Србији је данас око милион незапослених, жељних рада и насушног хлеба. Насупрот њима су гомиле похлепних, богатих, саможивих и бесних којима је мало све што отму. Има их у Влади, у тзв. Народној скупштини, у странкама. До пре неки дан у Србији је било више од 650 странака. Србија је распарчана на странке – свак је своје парче Отаџбине сместио у странку, то чува и брани. У странку се заклињу, Бога не помињу!

У Србији још нје обелодањен биланс комунистичке владавине: стотине хиљада убијених, милиони утамничених, десетине хиљада осакаћених, милиони изгнаних из Отачаства, милиони опљачканих разним пресудама. Имовина која је отета од грађана процењује се на триста милиона долара. Европска унија тражи да се имовина врати грађанима, а у државној каси нема ни динара. Према извештају министра Александра Ранковића, објављеном 5. јуна 1951, за првих шест година комунистичке владавине у затворима се нашло око четири милиона душа. То су углавном били Срби, јер други, посебно Хрвати, нису имали разлога да се буне јер су ослобођени одговорности за почињене злочине – реч је, дабоме, о великом стратишту, Јасеновцу, у коме је страдало око 700 хиљада Срба.

Сурове су последице нашег ћутања и пристајања на зло понижење. Да је пре десетак година објављен биланс комунистичке владавине, њима би се од страха свезао језик. Не би смели да изађу из својих тајних боравишта. Када су увидели да им не прети опасност, истрчали су у новине и на телевизију, увукли се у странке са демократском одором, ушуњали се у порте и храмове, има их и за певницом. Носе крстиће, бројанице, иконице... И сада имате овакав призор: кажете му да је преварант, лажов, нитков, ништавило – он се смеје. Али, када му кажете да је комуњара хоће очи да вам извади. „Нисам, славе ми" виче. Пазите, он има и крсну славу, а никад у цркву није ушао! Онда му кажеш да сви знају да је био у комунистичкој партији, на шта он овако узвраћа: „Тачно, сви знају да сам био члан партије, али нико не зна ко ме је тамо убацио да ту партију разарам изнутра!". Виђају се ови несрећници и у цркви, мада се њихове молитве Богу разликују: „Боже, ако те стварно има, не дозволи да ми нађу партијску књижицу, само Ти знаш где сам је сакрио".

Ово је, рекао бих, општа слика, општа појава. Сви би да сакрију партијску оданост и зла која су чинили. Нико да каже: „Кајем се што сам припадао тој умоболној партији која је унаказила лепо лице Србије и довела српски народ на ивицу најдубље провалије". Шта тек да се каже за ону категорију људи која је све што је у њима било најбоље – младост, снага, полет, интелект – потрошила служећи Брозу и његовој партији, па сада, као ислужене интелектуалне раге, хоће да служи Србији! Они би били срећни када би бар гром ударио у архиве, у тајне сефове, па и у библиотеке, тамо где се чувају њихови погани рукоради, њихови доушнички извештаји, њихове карактеристике о непријатељима режима, њихове партијске књижице набрекле од оданости Јосипу Брозу, чије право име и презиме ни данас не знају.

Србија има понеког непријатеља у свету, има их у сектама, станистима, муслиманским фундаменталистима, хрватским усташама, шиптарским злочинцима, али највећи њени непријатељи су српски комунисти. Броз би био нико и ништа без српских комуниста. Није српски сељак – домаћин прихватио Броза, на селу није успела ни једна партијска организација и ни једна задруга. Такозвана интелигенција је прихватила и одржавала Броза. Више је комунистичког партијског стажа међу академицима него у неком окружном комитету. А јадна је памет која је себе упрегла у коминтерновско-комунистичка кола.

Сетите се ко је све долазио међу српске емигранте у свету, шта су обећавали, шта су говорили, а какве су резултате постигли. Колико је међу њима било превараната!

Данас комунисти у Србији цвиле над судбином наших светиња на Косову и Метохији, као да су заборавили да су баш они, српски комунисти, отели наше Високе Дечане и тај манастир претворили у Политичку школу Јосип Броз Тито. Било је то 1950. године. Одважног игумана Гаврила Ковачену, који се побунио против ове отимачине, везали су и без суда отпремили у робијашницу Сремске Митровице, а двојицу преосталих монаха под батинама су натерали да их служе дечанским вином, чуваним за свето Причешће. Јесу ли српски комунисти заборавили како су нашу свету Грачаницу на Косову и Метохији претворили у крваву тамницу за непослушне Србе? Радо би српски комунисти заборавили да су управо они срушили српски православни храм у Ђаковици и на темељима тога храма подигли јавни клозет! Радо би заборавили и песму коју су тада певали: „Ми имамо три највећа сина, Енвер Хоџу, Тита и Стаљина!". Певала је Србија и друге накарадне песме, славећи туђинце и злочинце, само није певала о Карађорђу, Кнезу Лазару, Обилићу, Дражи... А када би неко и запевао, српски комунисти би му ломили кичму.

Када је Енвер Хоџа, председник комунистичке Албаније, први пут дошао у Београд, Јосип Броз га је одликовао Орденом народног хероја Југославије и обећао му Косово и Метохију.

Словенци су по налогу своје владе откопали око 600 масовних гробница комунистичког терора. Ту су без ислеђења и суда побијени многи српски националисти и збегови који су из разних крајева бежали пред комунистичком најездом. Страдали су и они које су Савезници изручивали Брозу за пуну шајкачу злата. Тамо где су убијена 73 свештеника Српске православне Цркве Словенци су подигли велики крст. Ту је убијен и др Лука Вукмановић, рођени брат Светозара Вукмановића Темпа, Брозовог генерала. Из те групе издвојен је митрополит црногорско-приморски Јоаникије Липовац и пребачен у Букуљу код Аранђеловца, где је после страховитог мучења убијен. Тек недавно се сазнало да га је усмртио Василије Чиле Ковачевић уз присуство Брозовог доглавника Милована Ђиласа.

Словенци чине све да идентификују жртве, али и да убице изведу пред суд. Налогодавци и убице се знају: Митја Рибичич, шеф злогласне ОЗНЕ за Словенију, комесар Милка Планинц, живи су обоје, генерал Јово Капичић, и он је жив, ено га, шета по Београду, затим Симо Дубајић и Слободан Пенезић Крцун. Има сведока који тврде да су неки гажени тенковима и живи спаљивани.

Словенци, дакле, раде оно што је у њиховој моћи.

У Србији није обележена ниједна гробница. А нема града и варошице без масовне гробнице комунистичких жртава. Убице слободно шетају градовима Србије. О суђењу убицама нема ни наговештаја. Они су себи све опростили. Данас и окорели комунисти носе крстиће, крсте се јавно, загађују нам храмове и порте, и треба много тамјана да се утроши да би се бар ублажили њихови смрдљиви трагови. Кад председник државе иде у цркву он води телевизију, да га људи виде, да помисле да је и он верник. Ко се истински моли Богу њему за тај чин нису потребни сведоци.

Ви знате да у Србији постоје Народна скупштина, Влада и председник државе. Свуда, бар у хришћанском свету, уобичајено је да изабрана власт полаже заклетву на крсту и Јеванђељу, али тога нема у земљи Србији. Овде се заклињу у – ништа. А ко се закуне у ништа, ни на шта се није обавезао. Ко у заклетви не призове Господа Бога не може се надати Божјем благослову.

Овде су и држава и власт без Божјег благослова.

У овој држави је прва псовка Бог а друга хлеб! Овде као да највише успевају лаж, превара, корупција, похлепа, насиље... У овој земљи се пуцало у чело Господа Бога, у овој земљи су сахрањивали Господа Бога, у овој земљи су рушили храмове и коње везивали за олтар... У овој земљи слави се унесрећитељ. У овој земљи славе крвника. У овој земљи обнављају и оснивају комунистичке партије. У овој земљи човек се одрекао крсне славе Никољдан, а за нову славу узео – Титовдан. У овој земљи се још приказују филмови у којима се слави Јосип Броз. У овој земљи се још пева „да са твога пута не скренемо", а тај пут се, ево, завршава пред колективним казанима.

У овој земљи лебди питање над свима нама: јесмо ли заслужили ову милост Божију?

2.
Ово поглавље посвећујем човеку чије нас је име данас сабрало, коме посвећујемо овај дан, човеку који нас је задужио својом витешком борбом у одбрани слободе и достојанства, својом врхунском етиком и својом трагичном смрћу од злочиначке руке.

Има у земљи много планинских висова на којима су вођене знамените битке и који су потом ушли у историју, али су у наши свест, у наша срца и наше душе најдубље ушле две горе: Света Гора и Равна Гора.

Света Гора је светионик православном свету и сведок непоклека душа, Равна Гора је светионик Српству и сведок непоклека срца.

Света Гора више од осам векова светли неугасивим сјајем, Равна Гора већ седам деценија гори неугасивим пламеном.

Света Гора је истином, родољубљем и етиком надахнула првог Светогорца, Светог Саву, Равна Гора је слободом, правдом и витешком чашћу заогрнула првог равногорца, Дражу Михаиловића.

У минулим вековима биле буне и устанци, беснели ратови, одјекивали синџири, ницала вешала, кошена нова жртвена поља, нестајали народи и државе, ишчезавале империје, тонули у заборав насилници и освајачи, али Света Гора и Свети Сава остадоше и данас на врхунцу славе.

Пре седам деценија беснеле ватрене олује, буктао светски пожар, горели људи и градови, гашена вековна српска огњишта, умножавана губилишта и логори, реке ваљале људске главе, пила се српска крв, тонула у мрак Европа, савијали се пред немачком силом генерали и њихове армије, само се пуковник Дража Михаиловић до неба усправио на Равној Гори. Усправио се и одаслао поруку свету да не признаје капитулацију.

Он је први пружио руку да из метежа и капитуланства, из понижења и срамоте спасе оно што се још могло спасти: заставу и част српског народа. Тај дан је ушао у историју: 8. мај 1941. године. Датум уђе у историју, а Равна Гора у наша срца.

Са Равне Горе у преплашено и клонуло Српство, изненађено брзим сломом државе и издајом, пођоше вера и нада. Преко Орашца и Такова, Цера и Сувобора, преко Рудника и кроз Шумадију, преко Динаре и Книна, кроз Лику и Кордун, преко Гацка и невесиња, кроз Романију и Мајевицу, преко Ловћена и Мораче, Светих Дечана и Газиместана, кроз Пештерску висораван према Брегалници и Куманову, и даље, даље, преко свих гора и сињег мора, у све градове и села стиже глас о непокорном пуковнику.

Сви су чули његову заповест: „Мач у десницу, Србине, брани своје огњиште и српско племе!"

У њега се уздају. Његовим се именом заклињу. Он улази у причу и песму. Постаје легенда.

Јуришни Равногорски одреди похиташе да ослобађају градове и села, али на Равну Гору кренуше немачке дивизије с циљем да униште пуковника Михаиловића и његов штаб. Тутњали Равном Гором тенкови и борна кола, грмела артиљерија, гранате дробиле столетна стабла, пламен лизао куће и колибе, горела Равна Гора, али није сагорела.

Српски комунисти од којих неки још на почетку рата побише своје очеве и учитеље – изабраше српског крвника за оца и учитеља. Они бацише угарак на српске куће и по налогу Димитрова, секретара Коминтерне и злочинца Стаљина поведоше крваво братоубилачко коло. И они су већ у јесен 1941. кидисали на Равну Гору, сматрајући Равногорце својим опасним противником и озбиљном препреком у освајању власти и завођењу комунистичке диктатуре.

Отворена су, тако, против Равногораца три фронта: окупатори, усташе и комунисти.

Броз и његови следбеници изазвали су крвави грађански рат не би ли у том рату сагорела Равна Гора и домаћинска Србија. Угарак је из Србије, одакле су их Равногорци и српски Добровољци протерали, пренесен у Црну Гору и у већ опустошену Босну и Херцеговину. И ту су падале главе српских домаћина, немилосрдно су, с леђа и на превару убијани официри, учитељи и свештеници, ницала су „пасја гробља", јаме и вртаче, рушени и оскрнављени српски храмови.

Питам се и данас ко ће пописати све спаљене и срушене куће, све срушене богомоље, сва утуљена кандила, све тамнице и све Брозове тамничаре. Ко ће у књиге српских јада све куће и виле, све станове и све њиве, све забране и винограде, све фабрике и све млинове, и све ливаде и рибњаке – отете од српских домаћина. Ко ће откопати масовне гробнице комунистичких жртава у Ваљеву, Ужицу, Ражани, у Чачку, Краљеву, Нишу, Београду, Крагујевцу, и свим градовима и селима Србије. Ко ће им вечни спомен у камен уклесати? Ко ће од масовних гробница у Младиковини и Миљевини начинити највећа српска светилишта? Ко ће данашње вашариште на Равној Гори претворити у светилиште? Данас би неки да присвоје Равну Гору, али неће Равна Гора њих! Равна Гора тражи морално чисте, усправне и достојанствене људе, а не оне који су носили комунистичке партијске књижице!

3.
Драга браћо, све што се данас збива у вези са нама, у нама и око нас последица је наопаке комунистичке владавине. Већи морални пад у Србији није се могао ни замислити. Испуњене су све димензије тога пада.

Ми смо на ивици најдубљег понора! Или васкрсење које подразумева повратак Богу и исконским моралним вредностима наших предака које је поштовао и волео свет, или потонуће у аморалну каљугу. Не треба од сваког очекивати да напише књигу и наслика платно, не може свак да учини подвиг, али свак може да љуби своје Отачаство и да остане веран православној колевци која га је одњихала. Не треба нико уображено да мисли да је његова глава вреднија од главе честитога Кнеза Лазара, од Карађорђеве главе и главе ђенерала Михаиловића кога данас помињемо у молитвама. Могао је и Кнез да преживи могао је да пољуби скуте султану Мурату и тако сачува свој живот и своје земаљско благо. Не славимо ми пораз на Косову, ми славимо НЕПОКЛЕК пред освајачком силом. То је Косовски завет, то је наше вечно име пред светом, наша биографија за сва времена. Није за нас Косово парче земље, како кажу српски профитери којима ништа није узвишено и свето. Косово за нас није равница, није ни долина, није ни брежуљак на Газиместану, ни житно поље крај Лаба и Ситница, није ни костурница, ни јама непрегледна, Косово је душа Србинова, крв његова, рана незацељена, његова клетва и молитва, његово памћење и његова колевка у којој је свако дете, са сваком капи из мајчиних груди примило и свету причест и свети завет: мржња на ропство и спремност умирања у борби за слободу.

Косово је небески врх одакле нас мотре бистре очи честитога Кнеза. И као да чујемо питања: шта то радите, о Срби? Чиме то тргујете? Зар сте у страху од умишљених силника изгубили страх од Бога?!

Може Борис Тадић, син Брозовог комесара и пуковника, да каже како Србија никада неће признати албанску државу на Косову и Метохији. Шта то значи? Могу да нас убијају? Могу да жаре и пале, али ми се нећемо мешати? Очекивало се да бар једном каже: ако нам отму најлепши српски драгуљ, који се зове Косово и Метохија, као што су нам отели Книнску Крајину, тај бедем Српства, никад на том делу Србије неће бити спокоја. Неће бити спокоја ни за Србе нити за Шиптаре – Срби знају да им је отето, Шиптари знају да су на отетој земљи. Можда ће се гледати преко нишана све док Срби не поврате сваки педаљ отете земље!

Ево једног примера како су себи у прошлости бранили од истих нападача и освајача српске земље. У јесен 1915. године, када је српска војска бранила своју престоницу од немачких трупа, када је крв потоцима текла улицама Београда јер су се браниоци заветовали на борбу до смрти, стигла је сурова вест: једна група дивљих Арнаута, како су Срби називали Албанце, провалила је српску границу код Жура, убила двојицу српских граничара и кренула према царском Призрену, убијајући и палећи све што је српско. И шта да учини Српска врховна команда у часу када брани своју престоницу, кад јој је потребна свака пушка и свака глава? Зар да остави Србе на Косову и Метохији да их кољу Арнаути, да пале српске светиње, да силују жене и девојке? Не, и хиљаду пута не! Команда је издвојила један мањи четнички одред војводе Вука и хитно га упутила према Призрену. Четири дана касније Српској команди стигао је овај извештај: „Ни један од оних злочинаца који су прешли преко српске границе није више у животу, осим двојице заробљених!"

Срби су тада били једно срце, једна душа, једна мисао, једна мишица, силна и непокорна. То потврђује и овај догађај на Солунском фронту. У првом силовитом јуришу српске војске бивају истовремено рањена два сина генерала Бошковића, два рођена брата, два резервна официра, па их болничари извлаче са ратишта и брзо носе у француску пољску болницу. Француски лекар, када је чуо о чијим се синовима ради, изрази чуђење: „Ма, зар је могуће да синови српског генерала гину у првој борбеној линији?" На то рањеник из Шумадије, сељак домаћин, реконвалесцент, поче овако да објашњава лекару: „Видите, докторе, ми Срби имамо различите очеве, али имамо само једну мајку – Отаџбину, и за ту мајку гинемо сви, без разлике.

Е, кад ми будемо имали само једну мајку – Отаџбину, а не 654 странке, и нас ће Бог помиловати!

После битке на Церу, када је Степина армија смрвила аустро-угарску убојну силу, бечки мајор, као рањеник, шета улицом и примети младог студента из познате породице. И мајор изрази чуђење: „Зар ти ниси на српском фронту, како су тебе изоставили?", а студент снебивајући се каже: „Знате како, господине мајоре, привилегија". Готово у исто време српски мајор обилази ровове и затекне у њму трећепозивца и просто се зграну: „Шта ћеш ти овде?" Трећепозивац на то узврати: „Господине мајоре, унук ми још није стасао за пушку, ја дошао да браним Отаџбину!"

4.
Не претендују само Шиптари на српску земљу. Чујете ли ви ове гласове са севера српске државе? Тамо и на српском и на мађарском језику вичу: „Ово је наше!" Из Рашке области, из немањићке државе, око Сопоћана, Студенице и Милешеве посебно вичу: „Ово је наше!" Из хајдук-Вељкове Крајине чују се неки Власи. И они вичу: Ово је наше!" Из Црне Горе која се разбратила, која има црногорску цркву и црногорски језик, и која је признала шиптарску државу на српској земљи, вичу: „Ово је наше!" А несрећни Срби, шта они кажу? Они ћуте. Нико да каже: „Па добро, семе вам ваше, шта је онда наше, српско?! Зашто смо ми вековима натапали ту земљу крвљу, ако је она ваша, зашо смо вековима плаћали порез на туђу земљу?"

Намера је јасна: сви би да штрпну комад српске земље, па да направе неку своју покрајину или своју државу. Док траје ова штеточинска влада, која се улизује свакој земаљској шуши, муслимански фундаменталисти би да створе муслиманску џамахирију са седиштем у Старом Расу или Новом Пазару! А председник српске државе, шта он за то време ради? Он им, можда и нехотице, у томе помаже. Председник Србије обожава црвени тепих, почасни батаљон, лепршање застава. Он иде на муслиманска стратишта, али не иде на она где су страдали Срби. Тако је пре неки дан по други пут ишао у Сребреницу, где су страдали муслимани, али није отишао у Братунац, где је такође страдало на хиљаде Срба! Веровали или не, председник Србије је стао уз оне који српски народ сматрају геноцидним.

Драга браћо и сестре,

Наши ветерани знају да је пре суђења Дражи Михаиловићу пресуђено српском народу. Србија нема чему да се нада, за њу неће бити милости – рекао је Јосип Броз у свом првом говору у Београду.

Мислећи да Броз није довољно јасан, његов доглавник Милован Ђилас је додао да Србима није довољно пуштена крв.

И данас се пушта крв Србима не само на Космету, него и у Хрватској и у Босни и Херцеговини.
Оно што се не шће у ланце везати, избеже преко границе. Колико нас је у свету – то само Бог зна. Али се зна да нема земље коју Срби нису потрусили својим костима и нема мора које нису залили својим сузама. Ко ће пописати сва српска гробља у туђини, све гробове и све поруке на споменицима. Краљевски официр и песник Милан Петровић, рођен у селу Влакче, у Карађорђевој Тополи, оставио је своје кости у Чикагу, и на споменику ову поруку:

Кад туђа рука склопи моје очи
и проспе земљу по грудима голим,
остаће моја душа да сведочи,
и после смрти колико те волим, Србијо!

А професор Милан Рајић, један од 1300 српских каплара, Брозов заточеник, у сремско-митровачкој робијашници оставио је поруку на свом споменику у Либертвилу: „Комунизам је отровна биљка, никла из крви, и само се у крви може угушити!" На једном споменику стоји овакав завет: „Молим потомке да моје кости пренесу у Србију оног часа кад у њој груне слобода!

А хоће ли грунути? Хоће, хоће, свакако. Већ поменути песник Милан Петровић у епитафу посвећеном светом Владики Николају Српском пише и ово:

Прогањан под крстом од града до града,
на издају тешку он никад не приста,
и кад би му срце отворили сада,
видели би у њему Србију и Христа.

Ми јесмо христоносан народ, ми ћемо запасти у нове патње и нова искушења, али нећемо потонути. Господ Бог, који је украсио Србију раскошним добрима и лепотом неће дозволити да нека пузајућа шуша управља том Божјом лепотом. Али, ми морамо да мењамо неке облике наше свести: не можемо да говоримо да је Бог са нама, ако ми нисмо са Богом. Не можемо да говоримо да ће то Бог средити. Неће Бог доћи да уради оно што ми као људи нећемо или не смемо. Бог помаже само прегаоцима. Урадимо ми оно што је наша обавеза, оно што можемо, а оно што не можемо, урадиће Бог. Нисмо ми ни мали, ни ситни, ни безначајни. Ако су наше молитве многоструко умножене, брзо ће стићи до Господа. Ма где живели сви смо дужни Отачаству и православној колевци у којој смо добили свој крст. Не смемо да ћутимо. Питаће нас потомци зашто смо ћутали када смо требали да проговоримо снагом грома! И зашто смо се савијали до црне земље када је требало да се усправимо до неба. Нисмо ми гомила варвара. Ми смо витешки народ који је своју врхунску етику уградио у морални кодекс човечанства, у свеопште вредности слободе и демократије. Ми смо једини народ који је другом народу подигао величанствен споменик: Загледајте се у споменик француској нацији на Калемегдану у Београду. Ми смо једини народ коме је највећи непријатељ, немачки фелдмаршал Мекензен подигао споменик. И на том споменику уклесао вечну поруку: „Борили смо се са јунацима из бајке!" А ти јунаци из бајке, драга моја браћо, нису из неког далеког века – то су ваш отац и мој отац, ваш деда и мој деда.

Ми смо једини народ на свету коме је један племенити странац, доктор Арчибалд Рајс, криминолог светске репутације, завештао своје срце. Оставио је аманет д асе његово срце извади и похрани у капели на Кајмакчалану, тамо где су погинули његови ратни другови, српски војници.

Срби никада нису прешли преко туђе границе. Никад нису на свом тлу имали гасне коморе и нонц-логоре. Срби никада нису своју срећу заснивали на несрећи било ког народа. Није она крилатица „брат је мио ма које вјере био" никла у Европској унији, него у Српској православној Цркви.

Нису Срби закували грађански рат у Америци који је трајао шест година и у коме је пало 600 хиљада америчких глава, Нису Срби измислили гиљотину за одсецање људских глава.

Можда председник Србије не зна да Београд носи Орден Карађорђеве звезде с мачевима и Орден Француске легије части. Лично је француски маршал Франше Д'Епере 15. септембра 1921. године уручио Легију части Београду.

Да то председник Тадић зна мање би се савијао пред сваком земаљском шушом. И Тадић свакако зна да је све пролазно и да је вечан само Бог.

Господин тадић свакако зна да су српски комунисти унаказили лепо лице Србије. И да су српски народ довели до саме ивице најдубље провалије.

Са београдског аеродрома, у петак 16. јула ове године, испраћен сам вестима са Радио Београда да су педери и лезбејке затражили пријем код Његове светости, патријарха Српске православне Цркве, господина Иринеја, са надом да ће добити благослов за одржавање педерске параде улицама и трговима српске престонице. Педери и лезбејке, како се наводи у вестима, очекују заштиту патријарха Иринеја, јер су прошли пут, када су парадирали, били нападнути од групе насилника на чијем је челу било једно свештено лице.

У вестима Радио-Београда не каже се да су тобожњи насилници они срчани момци и девојке из Отачаственог покрета Образ на чијем је челу Младен Обрадовић. А оно „свештено лице" је доктор теолошких и доктор философских наука, прота Жарко Гавриловић.

У вестима се наводи да су педери и лезбејке за одржавање параде добили сагласност председника Србије Бориса Тадића. Зна се да је председница Народне скупштине, иначе лекар по струци, уграбила прилику да пре Тадића пружи подршку изопаченицима. Она, као лекар, свакако зна да је Бог створио Адама и Еву, а не Адама и Стеву.

И тако, после ове педерске параде, мала, јадна, кукавна, гладна, корумпирана, разорена, сломљена Србија уврстиће се у ред напредних, демократских држава Европе у којој се могу венчати два мушкарца и две жене. То ће бити наш први улазак у Европску унију.

Заслуга за то припашће педерима, лезбејкама и онима који су подржали њихово бесрамно парадирање.

Завршавам стиховима Ђуре Јакшића:

Ал' опет грешан, грешно сам пев'о
рањено срце народа мог,
та Србин кипи, кипи и чека,
ал' не да ђаво, ил' не да Бог.

Хоће ли се српска памет одазвати сада када је Отаџбина у опасности?!

О мојим књигама неколико речи.

Са сваке странице капље крв.
Крв српска, рука душманска,
безбожничка, брозовска.

Из сваког поглавља до нашег слуха допире вапај. Вапај упућен потомцима убица и потомцима убијених да се на стратиштима жртава комунистичког терора, на костима и лобањама, на споменицима и гробљима живим Богом закуну да никад више неће дићи руку једни на друге.

Тако ће се, најзад, зауставити крваво братоубилачко колo које је у јулу 1941. године повео Јосип Броз.

Нема партије која је преча од Отаџбине! Бог је дародавац живота.

(Реч књижевника Антонија Ђурића после помена генералу Драгољубу Дражи Михаиловићу, у недељу, 18. јула 2010. године, у организацији Покрета српских четника Равне Горе за Велику Британију, у дворани Дома Светог владике Николаја Српског у Лондону.

Аутор је као шеснаестогодишњи младић осуђен на 13 година тешке робије због антикомунистичког деловања након „ослобођења" 1944-45. Писац је чувених књига „Солунци говоре", „Равногорци говоре", „Црвена куга" I и II.)

Преузeтo са сајта :
Отачаствени покрет Образ

http://www.akademediasrbija.com/index.php?option=com_content&view=article&id=793:2010-08-11-20-29-34&catid=38:cat-komentari-vesti&Itemid=54

Nebojsa Malic // U sluzbi neprijatelja

 

http://sivisoko.blogspot.com/

26 август 2010

У служби непријатеља

Негде 10. августа, Жељко Цвијановић је у Новом Стандарду објавио још један занимљив текст, насловљен "Како би изгледао Борис који је одлучио да Србија преживи, макар на његов рачун." У њему је описао шта би све Врховни Жутник могао да уради како би допринео спасењу земље којом председава - иако би га то сигурно коштало фотеље а можда чак и главе, јер би тиме изазвао гнев својих господара са Запада.

Била је то, дакако, фантазија - што Цвијановић и признаје. Али не зато што је описани сценарио неизводљив сам по себи, већ зато што Борис Тадић није особа која може да га изведе. Односно, могао би, онако теоретски, али је далеко вероватније да ће, рецимо, саудијски краљ ручати свињетину усред Меке током Рамазана.

Наиме, Цвијановић свој сценарио условљава Тадићевом спознајом да су:

"...пријатељи они са којима делимо љубав, да су савезници они са којима делимо циљеве, да су противници они који, када нас победе, отворе врата и пусте нас да часно са мачем изађемо кроз њих, и да су непријатељи они који, када нас победе, не остављају нам ни мач ни излаз. Непријатељи су они чији је циљ да заувек сломе наш дух."

Можда би овде "душмани" био бољи израз од "непријатељи". А нема никакве сумње да су Империја, њени вазали у ЕУ, и њихове домаће експозитуре (невладници, жутократе) управо душмани.

Немачки изасланик за Балкан од 1941-45, Херман Нојбахер, сведочио је у својим мемоарима о Хитлеровом убеђењу да се "не сме никада допустити да на Балкану постане један народ сувише моћан, који је свестан своје политичке мисије и историјске улоге." При томе је мислио на Србе.

Свакако да је иронија то што су се данашњи Срби одавно одрекли и политичке мисије и историјске улоге. Нису ни издалека онолико слободољубиви и независни какви су били они које су због тога на зуб узеле аустроугарска царевина и Хитлерова Немачка - али је данашњој Империји, која је просто преписала њихову балканску политику, то сасвим свеједно. Чак и потенцијал за ремећење хегемоније мора бити уклоњен, јер никад се не зна када ће анестезија престати да делује, а незгодни Срби да се пробуде из учмалости.

Ако жутократе сматрају Империју, ЕУ и НАТО својим пријатељима и савезницима, то значи да са њима деле и љубав и циљеве. А пошто смо већ установили шта су им циљеви, произилази да жутократе себе не сматрају Србима (што су већ много пута показали) и да им до Србије апсолутно није стало.

И то је онда одговор на питање зашто Тадић, који заиста контролише све системске полуге моћи и власти, није досад отворено издао Србију и "учинио све што може" да би задовољио своје господаре. Наиме, њима отимачина Косова није циљ сама по себи, већ је средство у функцији остварења далеко важније циља: "коначног решења" тзв. српског питања на Балкану, односно затирања Срба као слободољубивог и независног народа.

Сасвим је могуће да Империја сматра да је њен пројект колективне лоботомије Срба малтене завршен. Захваљујући свом историјском искуству, империјалисти су опседнути контролом над институцијама система, па не схватају да је друштвени отпор итекако могућ ван њих. Пошто су жутократе покорно јавиле да су све институције у Србији у њиховим рукама, Империја сада очекује потпуно извршење постављених задатака.

Жутократе су, по свему судећи свесне да њихова власт није ни издалека толико јака и свемоћна, и да им за остварење задатог треба још времена. То је, по мени, најбоље објашњење за позерски патриотизам Тадића и министра Јеремића. Он јесте искључиво за унутрашњу употребу, и јесте у функцији "меке издаје". Али нисам убеђен да се ова представа игра са пуним знањем и разумевањем Империје. Јер, империјалисти су небројено пута показали да између суптилног и бахатог приступа увек бирају потоњи.

Зло често само себе саплиће. Жутократе се труде да што боље служе Империји, али им ова верује таман колико свим осталим издајницима. Баш захваљујући том непрестаном шиканирању, жутократе нису биле у стању да докусуре српски дух, који упркос свему још опстаје.

Као хришћанин, верујем да свако може да нађе спасење. Али само зато што је нешто теоретски могуће не значи да је изводљиво, или вероватно. Зато протагониста Цвијановићеве фантазије са почетка ове приче сигурно неће бити Борис Тадић; не зато што не разуме разлику између противника и непријатеља, већ зато што непријатеља сматра пријатељем и савезником. Међутим, садржај те фантазије свакако био би добар почетак на путу спаса. На нама је да нађемо некога ко би био у стању да тим путем крене.