Naučni skup sa temom: „Pritisci na svedoke od strane tužilaštva protiv dr Vojislava Šešelja“

Šešelj u Srbiji!

Društvo | Uglješa Mrdić | septembar 4, 2010 at 18:12

---

Piše Uglješa Mrdić

Prvi put u 17 godina postojanja Haškog tribunala doneta je odluka na osnovu koje će se ispitati da li je tužilaštvo ucenjivalo, podmićivalo, pretilo i na drugi način zastrašivalo svedoke kako bi od njih iznudilo izjave. Odluka je doneta po zahtevu predsednika Srpske radikalne stranke dr Vojislava Šešelja, od strane Pretresnog veća III, 29. juna ove godine

Nedeljnik „Pečat" od prvog broja detaljno piše o zloupotrebama Haškog tribunala i njegovom antisrpskom delovanju sa jednim jasnim ciljem da rukovodstvo SR Jugoslavije, Srbije, Republike Srpske i Republike Srpske Krajine iz devedesetih godina prikaže kao zločinačko, a Srbe i njihove lidere okrivi za sve što se dešavalo na području bivše SFRJ. Pri tom Haški tribunal koristi sve moguće dozvoljene i nedozvoljene radnje da postigne svoj primarni cilj.
Predsednik Srpske radikalne stranke (SRS) Vojislav Šešelj kome se pred Haškim tribunalom sudi za navodne ratne zločine podneo je krivičnu prijavu protiv haškog tužilaštva zbog nepoštovanja suda.
Prvi put u 17 godina postojanja Haškog tribunala doneta je odluka na osnovu koje će se ispitati da li je tužilaštvo ucenjivalo, podmićivalo, pretilo i na drugi način zastrašivalo svedoke kako bi od njih iznudilo izjave. Odluka je doneta po zahtevu Vojislava Šešelja, od strane Pretresnog veća III, 29. juna ove godine.

LAŽNI HAŠKI SVEDOK
Član Stručnog tima koji pomaže Šešeljevu odbranu Vjerica Radeta kaže za „Pečat" da je krivičnu prijavu Vojislav Šešelj predao 25. avgusta predsedniku Haškog tribunala Patriku Robinsonu, posle saznanja da je u procesu protiv Slobodana Miloševića, pod „pritiscima i ucenama tužilaštva", svedok Miodrag Lukovac lažno svedočio.
Radeta ističe da je Lukovac dostavio Stručnom timu overenu izjavu u kojoj je detaljno opisao na koji način su službenici tribunala nad njim i njegovom porodicom vršili torturu ne bi li ga naterali da lažno svedoči protiv Miloševića.
„Ova krivična prijava podneta je u skladu sa pravilom 77 Pravilnika o postupku i dokazima Haškog tribunala, i to posle saznanja da je jedan svedok lažno svedočio u postupku protiv Slobodana Miloševića. Naime, taj lažni svedok, Miodrag Lukovac iz Novog Sada, dostavio je Stručnom timu koji pomaže pripremu odbrane profesora dr Vojislava Šešelja, svoju izjavu koju je overio u Osnovnom sudu u Novom Sadu, i u kojoj je detaljno opisao kakvoj je torturi i pritiscima, od strane predstavnika Tužilaštva Haškog tribunala, bio izložen on i njegova porodica, a sve to da bi pristao da lažno svedoči u procesu protiv Miloševića. U toku priprema za svedočenje i prethodno davanje izjave predstavnicima Tužilaštva Haškog tribunala, Lukovac je bio neprestano izložen ucenama, pretnjama i raznim drugim pritiscima. Neprestano su mu pretili da će, ukoliko ne prihvati da svedoči lažno, protiv njega biti podneta krivična prijava haškom tužilaštvu. Iako je znao da nikada nije učinio nijedno krivično delo, bio je svestan činjenice da haško tužilaštvo može da podnese protiv njega krivičnu prijavu, zato što je na svom primeru video na koji način zapravo haško tužilaštvo obezbeđuje lažne svedoke. To je, naravno, Lukovca nateralo da pristane na tu igru Haškog tribunala, pogotovo što se sve to dešavalo u toku 2002. i 2003. godine, kada je haško tužilaštvo još uvek moglo da podnosi nove optužnice. Lukovac je pristao, i to je potvrdio u svojoj overenoj izjavi, da pod pretnjama, ucenama i pritiscima potpiše navodno svoju izjavu, a zapravo sa izjavom koju je potvrđivao u toku suđenja, on se upoznao tek godinu dana nakon što je svedočenje završio. Lukovac i njegova bivša supruga bili su kidnapovani i mimo svoje volje odvedeni u Holandiju, a zatim u Norvešku. I u jednoj i u drugoj zemlji obezbeđen im je stan, data su im novčana sredstva da bi mogli taj stan da opreme, i da bi mogli da žive. On je sa pravom te pretnje tužilaštva shvatao veoma ozbiljno, jer su to bile pretnje koje su u to vreme mogle i da se ostvare. Zlo koje se ovom čoveku stavljalo kao izvesno ako ne pristane da lažno svedoči protiv Miloševića, a kako su planirali kasnije i protiv Šešelja, sasvim je podobno za prinudu jer je ostvarljivo. Zato što su pretnje mogle da se ostvare", kaže Radeta.

Predsednik SRS dr Vojislav Šešelj predao je krivičnu prijavu predsedniku Haškog tribunala Patriku Robinsonu, posle saznanja da je u procesu protiv Slobodana Miloševića, pod „pritiscima i ucenama tužilaštva", svedok Miodrag Lukovac lažno svedočio

AMERIČKI EKSPONENT
Zlostavljanja koja je preživeo Lukovac i njegova porodica, bila su moguća zbog činjenice da bahato ponašanje predstavnika tužilaštva niko u Srbiji nije mogao da zaustavi, a zapravo niko to nije ni želeo, jer je, na žalost, dosovska vlast gledala veoma blagonaklono na sve to, naravno, zbog toga što su beskrajno bili odani SAD-u i velikim zapadnim silama, čiji je Haški tribunal eksponent. Kao glavne aktere koji su ucenjivali Lukovca i pod čijim pretnjama i ucenama je pristao da bude lažni svedok u procesu protiv Slobodana Miloševića, Lukovac je naveo istražitelja Paola Pastorea Stokija, zatim Rejnoa Tunensa, koji se kad je razgovarao sa njim predstavljao kao istražitelj Haškog tribunala, a poznato je da je on bio svedok-veštak u postupku koji se pred Haškim tribunalom vodi protiv našeg predsednika. Dalje navodi da su pritiske nad njim vršili, ucenjivali ga, zlostavljali na razne načine i bahato se ponašali, tužioci Danijel Sakson, Džefri Najs i Hildegard Uerc-Reclaf. U grupu onih koji su vršili pritiske na njega, Lukovac je svrstao i Ričarda Meja, koji je u to vreme bio predsednik sudskog veća u postupku protiv Slobodana Miloševića. Ričard Mej, kao predsednik veća, uključio se u ovu akciju obezbeđivanja lažnih svedoka tako što se dogovorio sa tužiocima da će svakog puta kada svedok ne ponudi odgovor kakav se od njega očekuje, nakratko prekinuti suđenje. I to se u toku postupka ispitivanja ovog svedoka, nekoliko puta i dešavalo. Interesantno je, takođe, da je Lukovac, kada se po završetku svedočenje upoznao sa svojom navodnom izjavom, koju je pod prinudom potpisao, video da, pored onoga što je lažno svedočio, u toj izjavi postoje neke stvari koje su unete kao deo njegove izjave, a koje on nikada nigde nije izgovorio i za koje ga nikada niko nije ni pitao.
„S obzirom da sudsko veće koje je sudilo u Miloševićevom procesu više ne postoji, zato što je Milošević ubijen u Haškom tribunalu, veoma je interesantno da je Patrik Robinson, koji je sada predsednik Haškog tribunala, bio član tog sudskog veća Ričarda Meja, i zato smatramo da je njegova odgovornost još veća i sa pravom očekujemo da će veoma ozbiljno da postupi po zahtevu koji je dobio od Vojislava Šešelja. Očekujemo da će da utvrdi da li je, a očigledno je da zaista jeste, bilo velikih zloupotreba u toku postupka protiv Slobodana Miloševića, i da je Lukovac bio lažni svedok u tom postupku, i verujemo da on nije jedini, da će biti još ljudi koji su na taj način zloupotrebljeni i koji će ponuditi svoju pomoć u odbrani pravde i u obezbeđivanju pravičnog i fer suđenja pred Haškim tribunalom, što očigledno do sada nije postojalo. I ovo je jedan od dodatnih dokaza za ono što tvrdimo mi srpski radikali otkad postoji Haški tribunal, da je to jedan isključivo antisrpski nazovi sud", navodi Radeta.
Inače, Lukovac je sa Haškim tribunalom ostvario prvi kontakt preko Nataše Kandić, predsednice Fonda za humanitarno pravo. Podsetimo u svojoj knjizi „Policijski dosije", Šešelj je objavio dokument kojim se potvrđuje da Nataša Kandić radi za američku obaveštajnu službu.

„Optužnice protiv Srba pisali obaveštajci britanske i američke obaveštajne službe i njihovi agenti, a to je više nego dovoljan osnov za reviziju presuda i celokupnog rada Tribunala u Hagu": Boris Aleksić

OZBILJNI PRITISCI
Prema rečima Borisa Aleksića, pravnog savetnika Vojislava Šešelja, još 23. marta 2007. godine podnet je „Zahtev prof. dr Vojislava Šešelja da Pretresno Veće III pokrene postupak za nepoštovanje Međunarodnog suda protiv Karle del Ponte, Hildegard Uerc – Recklaf i Danijela Saksona". Tužilaštvo je svoj skromni odgovor predalo 12. aprila 2007. godine da bi sudsko veće kojim je predsedavao sadašnji predsednik Tribunala Patrik Lipton Robinson 15. maja 2007. godine donelo nalog kojim se razmatranje navedenog zahteva odlaže za kraj suđenja dr Vojislavu Šešelju.
„Čega se to sudsko veće na čelu sa Robinsonom uplašilo? Njihov izgovor naveden u nalogu je bio prilično tanak. Veće odlaže odlučivanje po ovom važnom zahtevu da navodno ne bi odlagalo početak suđenja Vojislavu Šešelju. Posle četiri godine setili su se da njegovo suđenje dugo traje. Međutim, optužbe koje je izneo Šešelj na račun tužilaštva u svom zahtevu nisu bile ni malo naivne. Ovde se radilo o ozbiljnim pritiscima na svedoke, o torturi koju je tužilaštvo sprovodilo nad njima. Svaki sud u svetu bi prvo odlučivao po ovom pitanju. Prvo da bi se svedoci zaštitili i osiguralo pravo Vojislava Šešelja na pravično suđenje. Drugo da bi se uopšte videla dokazna vrednost njihovih izjava. I treće da se pritisci ne bi ponavljali. Iako je u svim dotadašnjim predmetima prednost davana postupcima za nepoštovanje suda iako se nalogom suda kršilo pravo na pravično suđenje sudsko veće na čelu sa Robinsonom stalo je na stranu tužilaštva. Povrh svega oni su nalog potvrdili 19. jula 2007. godine „Odlukom po Zahtevu optuženog za preispitivanje Naloga od 15. maja 2007. godine". Prethodno 5. juna 2007. godine profesor Šešelj podneo je poverljivi zahtev za preispitivanje Naloga. U toj Odluci sudije predvođene Robinsonom podsećaju da sudsko veće ima diskreciona ovlašćenja da odluči kako mu padne na pamet i da je Vojislav Šešelj prekoračio propisani broj reči u svom zahtevu. Umesto da svu svoju pažnju usmeri na ugrožavanje bezbednosti svedoka sud se posvetio formalnim pitanjima. Sa druge strane sudska veća su pokazala spremnost da na svaku reč tužilaštva pokreću postupke za navodno nepoštovanje suda od strane dr Šešelja. Za sada su pokrenuli dva takva postupka i pitanje je gde će da stanu. Kao što smo već rekli Pretresno veće III na čelu sa sudijom Žan – Klod Antonetijem (Robinson je prešao na njemu primereniju funkciju predsednika Tribunala u Hagu) odlučilo je 29. juna 2010. godine da sekretarijat imenuje prijatelja suda (amicus curiae) čiji će zadatak biti da ispita da li ima osnova za pokretanje istrage protiv tužilaštva zbog pritisaka na svedoke. Kako su nove sudije navele akt je donet jer pretresno veće ima diskreciono pravo da preispituje svoje odluke i kako bi se izbegla nepravda", smatra Aleksić.
U svojoj Odluci veće navodi neka imena svedoka koji su posle 2007. godine (dakle one godine kada je Šešelj podneo zahtev za pokretanje postupka protiv tužilaštva) u svojim javnim svedočenjima potvrdili da su bili pod velikim pritiscima od strane tužilaštva kako bi lažno optužili Vojislava Šešelja. Svedok Nebojša Stojanović je 22. i 23. jula 2008. godine u sudnici izjavio da tužilaštvo vrši ogroman pritisak na njega i njegovu porodicu.
Svedok tužilaštva Aleksandar Stefanović je na suđenju 25. i 26. novembra 2008. godine izjavio kako je dr Šešelj odveden u Hag po dogovoru tadašnjeg premijera Zorana Đinđića, glavnog tužioca Krle del Ponte i ministra pravde Vladana Batića, kako bi bio sklonjen sa političke scene. Naveo je da je svoje izjave protiv Šešelja potpisao bez čitanja i prevoda na srpski jezik.
Svedok Vojislav Dabić je 26. i 27. januara 2010. godine prilikom javnog svedočenja u Hagu potvrdio da su mu predstavnici tužilaštva nudili azil u SAD-u ukoliko bude svedočio kako mu oni kažu protiv dr Šešelja. On je istakao da je potpisao samo englesku verziju sopstvene izjave iako ne zna dobro taj jezik. Svedok Jovan Glamočanin je na pretresu 10. i 11. decembra 2010. godine u Hagu izjavio kako ga je istražitelj tužilaštva prisilio da potpiše izjavu koja tereti Vojislava Šešelja.
U navedenoj Odluci veća navode se reči još jednog svedoka tužilaštva čije je ime redigovano, a koji je istakao na suđenju da njegova izjava koju je dao tužilaštvu 1996. godine ne odražava verno ono što je on tada govorio.
Iako se to ne precizira u Odluci sudskog veća još najmanje 13 svedoka je potvrdilo Timu koji pomaže odbranu dr Vojislava Šešelja u Hagu da su predstavnici tužilaštva na različite načine vršili pritisak na njih.
Iz navedenog jasno možemo da primetimo da su Nalog i Odluka (iz 2007. godine) Pretresnog veća na čijem čelu je bio Patrik Robinson i čiji je član bio sudija Jan Bonomi, omogućili tužilaštvu da još tri godine nastavi sa pritiscima na svedoke.
„Odluka od 29. juna 2010. godine kojom se nalaže istraga protiv tužilaštva razbila je iluziju koju su godinama stvarali tužioci i istražitelji. Njihove izmišljene i netačne optužbe, kao i njihovi izmišljeni zločinu (poput „udruženog zločinačkog poduhvata") mogli su da opstaju samo do onog trenutka dok se nije posumnjalo u njih. Taktika tužilaštva je takva da ne trpi bilo kakvu zvaničnu kritiku. U očima javnosti oni moraju da budu bezgrešni simbol dobra koji kažnjava – koji se sveti u ime „hiljada žrtava" „zločincima i divljacima" sa Balkana, a to su po tužilaštvu Srbi (dok su svi drugi srpske žrtve). U javnosti oni nikako nisu smeli da budu predstavljeni kao falsifikatori, ucenjivači i kao tužioci i istražitelji koji se služe torturom kako bi iznudili iskaze. Upravo iz tog razloga na zvaničnom sajtu Tribunala u Hagu više od mesec i po dana nije objavljena verzija Odluke od 29. juna 2010. godine na engleskom i srpskom jeziku. Tek nakon što je na konferenciji za štampu u Hagu 18. avgusta 2010. godine jedan novinar ljutito upitao zbog čega ne može da dobije taj akt na engleskom jeziku i istakao da Tribunal u Hagu ne objavljuje javno odluke koje su loše po tužilaštvo, Odluka je javno publikovana. Do tada iako su pravni savetnici Vojislava Šešelja u najmanje tri navrata informisali javnost o pokretanju istrage protiv tužilaštva, mediji u Srbiji (osim Tanjuga) i u svetu su ćutali o tome", pojašnjava Boris Aleksić.
Istog dana „Gardijan" je objavio tekst pod naslovom „Karla del Ponte pod istragom zbog lažnih dokaza". Sada više niko nije mogao da skriva taj podatak loš po ugled tužilaštva.
Posle toga je i agencija „Sense – Tribunal" koja predano prati rad Tribunala u Hagu i koja je takođe više od mesec i po dana ignorisala ovu vest, objavila da se pokreće istraga protiv tužilaštva, naravno pravdajući tužilaštvo. Agenciju „Sense – Tribunal" inače sponzoriše EU, Holandsko ministarstvo spoljnih poslova, Pakt za stabilnost Jugoistočne Evrope na čijem čelu je Bodo Hombah koji je i direktor nemačke medijske grupe „VAC" u Srbiji, i nemački Institut za spoljne i kulturološke odnose.
Da bi se koliko-toliko odbranili predstavnici tužilaštva Tribunala u Hagu su poslali dopis medijima u kojem ističu da pod istragom nisu Karla del Ponte, Hildegard Uerc-Recklaf i Danijel Sakson, već da se oni samo pominju u odluci zbog Zahteva dr Šešelja iz 2007. godine kojim je on tražio istragu protiv njih. Međutim i ovaj argument tužilaštva „ne pije vodu" jer sudsko veće u odluci jasno nalaže da prijatelj suda ispita sve slučajeve zastrašivanja ili pritisaka od strane tužilaštva i da obavesti sud o tome. Dakle amicus curiae može da ispita sve od glavnog tužioca do najnižeg službenika tužilaštva – celo tužilaštvo.
U navedenoj Odluci Pretresnog veća III kojim predsedava sudija Antoneti navedeno je da prijatelj suda koji treba da sprovede istragu mora da ima iskustvo u vođenju istrage i da po mogućstvu vlada francuskim jezikom i dobro poznaje situaciju u bivšoj Jugoslaviji.

 

Srbija je ispunila sve želje Haškog tribunala prethodnih godina i ono što je traženo i što nije traženo od Vlade u Srbiji od 2000. godine, pa do danas: Vjerica Radeta

STRANI OBAVEŠTAJCI
„Naravno Odluka sama po sebi je samo delimično obavljen posao jer će sada predstavnici tužilaštva pokušati da 'ubace' sebi naklonjenog prijatelja suda.
Podsetimo se da je bivši portparol tužilaštva Florens Artman u svojoj knjizi 'Mir i Kazna' navela da je veliki broj pripadnika britanske obaveštajne službe i američke obaveštajne službe ubačen u tužilaštvo Tribunala u Hagu. Ona napominje i da je tužilac iz predmeta Slobodna Milošević, Džefri Najs bio agent britanske obaveštajne službe. Pored Florens Artman i Marko Atila Hoare istražitelj tužilaštva koji je učestvovao u pisanju optužnice protiv Slobodana Miloševića tvrdi da su u tužilaštvo Tribunala u Hagu infiltrirani u manjem obimu pripadnici britanske i američke obaveštajne službe.
Dakle jasno je da još puno toga ima de se ispita kada su u pitanju tužilaštvo Tribunala u Hagu i njegovi kadrovi. Ukoliko se ove reči pokažu kao tačne ispostaviće se da su optužnice protiv Srba pisali obaveštajci britanske i američke obaveštajne službe i njihovi agenti, a to je više nego dovoljan osnov za reviziju presuda i celokupnog rada Tribunala u Hagu. Podsetiću vas da pripadnici obaveštajnih službi ne smeju da rade u UN niti u njenim pomoćnim organima i institucijama niti bilo kojoj organizaciji koja je povezana sa UN. Svi zaposleni moraju biti samo službenici UN. Onog trenutka kada se otkrije da radnik UN radi za strane službe bezbednosti on se izbacuje sa posla i pokreće se postupak protiv njega. Podsetiću vas da Artmanova u svojoj knjizi navodi da je Džefri Najs tužilac u slučaju protiv Miloševića, bio saradnik britanske obaveštajne službe. Na Zapadu takođe postoji sumnja u pravičnost Haškog tribunala, kao i ugleda Tužilaštva koje sprovodi torturu nad svedocima, pa se postavlja pitanje koje su to optužnice i presude koje se donose na osnovu njihovih navodnih dokaza", kaže za „Pečat" Aleksić.
Vjerica Radeta navodi da je sada nezahvalno reći kada se očekuje da nam se Vojislav Šešelj vrati u Srbiju, jer Haški tribunal je nepredvidiv. Kao pravnik i član tima koji pomaže Šešeljevu odbranu, ona smatra da je realno očekivati da će se Šešelj u Srbiju vratiti za nekoliko meseci.
„Ne bih da govorim o mesecu, ali to će biti uskoro. Njegov povratak izazvaće ogromnu radost u njegovoj porodici i SRS, slobodu i veliki broj građana Srbije vidi u Šešeljevom dolasku istinsku slobodu i promenu aktuelnog režima. Mi u SRS tvrdimo od samog početka da je priča o evropskim integracijama Srbije šarena laža i da se oni stalno igraju sa nama šargarepe i štapa. Stalno nas ucenjuju i govore da ćemo ući u EU ako nešto ispunimo od njihovih uslova. Srbija je ispunila sve želje Haškog tribunala prethodnih godina i ono što je traženo i što nije traženo od Vlada u Srbiji od 2000. godine, pa do danas. Srpska vlast je sve pohapsila što je našla. Još nisu našli generala Ratka Mladića i nadamo se da do njega neće ni doći. Mi smo u SRS stalno tvrdili da je uslov EU cepanje Srbije. Pri tom nam nad glavom visi i problem sudbine Vojvodine, zbog Statuta koji je doneo Tadićev režim i koji je odlična priprema za otcepljenje Vojvodine. Zakonom o regionalizaciji takođe se stvara osnov za dalja cepanja Srbije, to jest Raške oblasti. Naš režim je spreman da ispunjava sve zahteve EU, a od našeg prijema u EU nema ništa. Zato je stav SRS veoma jasan, da se moraju prekinuti svi razgovori sa EU sve dotle dok EU jasno i glasno ne kaže da su Kosovo i Metohija sastavni deo Republike Srbije. Sada nam je kao alternativa turska unija za koju se zalažu vlastodršci, što je najavio i Abdulah Gul u Srebrenici kada je govorio o obnovi Osmanlijskog carstva. Tadić umesto da se posle ovakvog odnosa EU prema Srbiji okrene prema Rusiji, on se okreće prema EU i Turskoj. Uslov EU nije saradnja Srbije sa Haškim tribunalom, već da se odrekne Kosova", zaključuju naši sagovornici iz Srpske radikalne stranke.
Zbog svega što se dešava u Haškom tribunalu SRS i tim koji pomaže odbranu predsednika stranke, priprema za 19. septembar u Velikoj dvorani Sava centra u 12 sati veliki naučni skup sa temom „Pritisci na svedoke od strane tužilaštva u okviru doktrine zloupotrebe postupka u haškom procesu protiv dr Vojislava Šešelja". Na ovom skupu govoriće pored članova tima odbrane i najistaknutiji intelektualci i antiglobalisti u Srbiji, i desetak predstavnika intelektualne elite i svih političkih partija Ruske Federacije.

http://www.pecat.co.rs/2010/09/seselj-u-srbiji/

ZAPAD PRETI SRBIJI !

ZAPAD PRETI SRBIJI!

nedelja, 05 septembar 2010 22:44

 

Problem Srba nije u Hejgu ili Vesterveleu. Problem je u režimu koji postaje spreman da se do kraja potčini Zapadu i u ime Srba odrekne Kosova i Metohije i Republike Srpske

Već deset godina prozapadne stranke vladaju Srbijom.(1) Njihovi lideri su sebe predstavljali kao demokrate koji su prijatelji Zapada i kao ljude koji imaju rešenje za najveće probleme u Srbiji. Međutim, praksa je potvrdila da SAD i EU njih ne tretiraju kao prijatelje. Umesto da Vašington i Brisel prestanu sa ucenama po dolasku DOS-a na vlast, oni su nastavili da prete Beogradu i da ga ponižavaju.

To se naravno dešava i danas po pitanju predloga rezolucije o savetodavnom mišljenju Međunarodnog suda pravde o Kosovu i Metohiji, koji je podnela republička vlada Generalnoj skupštini UN. Iako je predlog Beograda napisan da bi se zadovoljila angloamerička osovina, iako se u tekstu dokumenta izričito ne pominje suverenitet Srbije nad Kosovom i Metohijom (u preambuli se osuđuje secesija kao nedozvoljena u međunarodnom pravu), on je dočekan na „nož" od strane SAD i EU.Srbija po Vašingtonu i Londonu nema prava da govori o Kosovu i Metohiji koje oni tretiraju kao nezavisnu teritoriju na kojoj imaju vojne baze.

Da se podsetimo. Pompezno najavljena 26. jula 2010. godine usvojena je u Narodnoj skupštini „Odluka o nastavku aktivnosti Republike Srbije u odbrani suvereniteta i teritorijalnog integriteta Republike Srbije", a povodom savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde.(2) Međunarodni sud pravde je prethodno dao svoje mišljenje tako što je preformulisao pitanje upućeno iz Beograda čime je raspravu sveo na formalni aspekt.(3)Predstavnici republičke vlade su brže bolje podneli predlog rezolucije Generalnoj skupštini kako bi srpska rezolucija bila prva na dnevnom redu. U tekstu ovog predloga ne spominje se Rezolucija Saveta bezbednosti 1244, niti se insistira na suverenitetu i teritorijalnom integritetu Srbije. Podsetimo se da je takozvani ambasador SAD na „Kosovu" Kristofer Del još u aprilu poručio Beogradu da zaboravi na Rezoluciju 1244.(4)

Na osnovu izjava predstavnika Demokratske stranke moglo se zaključiti da je cilj predloga rezolucije da dovede do pregovora između Srba i Šiptara o svemu. Ovakav stav je jasno otvorio Tadićeve karte jer je bio signal Beograda da može da se razgovara i o podeli Kosova i Metohije.Taktika Demokratske stranke je bila sramotna, providna i ponižavajuća za Srbiju. U Narodnoj skupštini oni su se navodno borili za „odbranu suvereniteta i teritorijalnog integriteta", dok su u Njujorku predlogom rezolucije na tu stavku gotovo u potpunosti zaboravili.U isto vreme Vašingtonu i Londonu Tadić je slao signale da je spreman da pregovara o svemu pa i o podeli južne srpske pokrajine. Tadić je pokazao spremnost i da izmeni predlog rezolucije. Po Borisu Tadiću „pitanje Kosova ne može da se reši samo sa Kinom, Rusijom, Brazilom i Indijom."(5)I dok bi se mudar dičio spiskom ovakvih prijatelja predsednik Republike je između redova poručio da bez SAD i EU ne sme ništa da uradi. Sa svoje strane ukazujući na moguće pukotine u Demokratskoj stranci ministar Vuk Jeremić je poručio da ne sme biti povlačenja srpskog predloga rezolucije u UN.(6)

Pretnje sa Zapada su išle uobičajnim redom. Prvo je iz Ambasade SAD izašlo saopštenje kojom se kritikuje podnošenje predloga rezolucije bez konsultacija sa Vašingtonom (7), da bi zatim britanski ambasador Stiven Vordsvort izrazio „ličnu uvređenost" jer nije konsultovan (8). Zatim je u Beograd doputovao ministar spoljnih poslova Nemačke  Gvido Vestervele koji je jasno poručio Tadiću da mora da se odrekne Kosova i Metohije ukoliko želi u EU.  (9)

Nakon toga put Srbije je krenuo i britanski ministar spoljnih poslova Vilijam Hejg. Hejgov zadatak je bio da pojača ucene Vestervelea, pre svega pokretanjem pitanja Republike Srpske.

Hejg je krenuo sa jasnim pretnjama prema kojima Srbija ima „obavezu" ne samo da se odrekne južne pokrajine već i da omogući utapanje Republike Srpke u BiH ukoliko želi u Evropsku uniju. Ironično Borisu Tadiću je poručeno da treba da bude odvažan kao i Slobodan Milošević, da nametne stav „lokalnim Srbima" i prinudi ih da pristanu na sve. Naravno sa tom razlikom što se Milošević Dejtonom izborio koliko – toliko za veći deo Republike Srpske, dok se od Tadića traži da se odrekne u ime Srbije celog KiM i da uništi Republiku Srpsku. Hejg je zatražio od Beograda da kao „najbolji kompromis" povuče svoj predlog rezolucije upućen UN-u!(10) Na kraju je britanski ambasador Vordsvort izjavio da srpski predlog rezolucije treba povući i da Španija radi sa Srbijom na novom nacrtu rezolucije.(11) U nezvaničnim izjavama predstavnika Demokratske stranke u srpskom parlamentu moglo se čuti da su im predstavnici SAD i Britanije otvoreno pretili upotrebom sile i izazivanjem nasilja. Ali šta su drugo mogli da očekuju od Vašingtona i Londona? Njihovi zvaničnici se još uvek hvale agresijom na SRJ.

Da li je sve ovo za čuđenje? Podsetimo se da britanski ministar spoljnih poslova Vilijam Hejg kao najveću opasnost na Balkanu vidi Srbe i Rusiju.Ovaj političar je na svom blogu u tekstu „Moramo da reagujemo kako bi sprečili da Bosna postane pala država" napisao još u novembru 2008. godine sledeće: „Vođstvo entiteta Republika Srpska nastavlja sa insistiranjem na svojoj autonomiji i poziva na moguću secesiju od BiH. U isto vreme Rusija svojim resursima pomaže ovim liderima. Rusija je u Republiku Srpsku dovela tri svoje naftne kompanije i takođe iznela predlog da tuda prođe deo gasovoda Južni tok. Na taj način Moskva podržava secesionizam za koji su mnogi u EU mislili da je nestao..."(12)Nadahnuti Hejg nastavlja dalje upozoravajući da Srbi i Rusi zajedno rade kako bi ukinuli Kancelariju visokog predstavnika u BiH. Da se podsetimo to je upravo kancelarija u kojoj je šefovao Pedi Ešdaun bivši agent britanske obaveštajne službe i funkcioner koga je Džozef Bodanski optužio da podržava terorizma i muslimanski ekstremizam u BiH. Dakle Hejg bi voleo da vidi Republiku Srpsku bez nafte i gasa, bez Rusa i verovatno bez Srba. Ali on ne staje na tom mestu. U svom tekstu Vilijam Hejg dalje piše: „Ukoliko EU prihvati secesionizam u Bosni to će imati posledice i na druge delove Balkana kao što su Sanjak, Vojvodina, Preševo u Južnoj Srbiji, kao i na Sever Kosova, da ne pominjemo Južnu Osetiju i Abhaziju."(13)

Prvo što možemo da primetimo iz ovih reči sadašnjeg ministra spoljnih poslova Britanije je da on ne zna kako se zove Sandzak ili Raška oblast pa je naziva „Sanjak". Kao druga stvar jasno se ističe pretnja Srbiji da njeno insistiranje na Dejtonskom položaju Republike Srpske može da izazove separatizam u Raškoj oblasti, Vojvodini i Vranjskoj kotlini. Dakle Hejg ovde iznosi identične stavove kao nemački ambasador Andreas Cobel svojevremeno.(14) Hejg precizira svoj stav sledećim rečima: „EU mora da pojasni Beogradu da ukoliko Srbija želi da bude kandidat za članstvo u EU, mora da se odrekne Bosne..."(15)

Međutim za Vilijama Hejga šiptarski separatizam na Kosovu i Metohiji ne može da dovede do separatizma na Balkanu jer: „Kosovo je jedinstveni slučaj i nije presedan, ali je savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde o KiM važna prekretnica."(16) Na ovom mestu primeđujemo jasnu kontradikciju u stavovima ministra spoljnih poslova Britanije jer ukoliko šiptarski separatizam u južnoj srpskoj pokrajini nije presedan kako onda može da bude „važna prekretnica" jer se taj pojam svakako odnosi na buduće slučajeve.

Dakle Srbija od Vašingtona i Londona može da očekuje samo još ucena i pretnji. Međutim problem Srba nije u Hejgu ili Vesterveleu. Problem je u režimu koji postaje spreman da se do kraja potčini Zapadu i u ime Srba odrekne Kosova i Metohije i Republike Srpske. Takavim potezom vlasti u Beogradu bi Srbiju pretvorili u kvazidržavu. To bi ujedno bio udar i na Rusiju koja na međunarodnoj sceni dosledno brani severenitet Srbije. Pre svega to bi bio besmislen i nepromišljen potez jer danas Moskva nakon uspešno obavljenog posla u Gruziji i Ukrajini ima mnogo više vremena za Balkan.


(1) Čak je na čelo Agencije za borbu protiv korupcije postavljena Zorana Marković bivši službenik Ambasade SAD u Beogradu.
(2) Vidi: http://www.parlament.rs/content/cir/akta/akta_detalji.asp?Id=491&t=O
(3) Vidi: http://rs.fondsk.ru/article.php?id=3167
(4) http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/45746/SAD-Srbija-da-zaboravi-Rezoluciju-1244
(5) http://www.blic.rs/Vesti/Politika/204690/Tadic-najavio-razgovore-u-Briselu-o-Rezoluciji-o-Kosovu
(6) http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/78734/Nikada-necemo-priznati-Kosovo
(7) Vidi: http://www.blic.rs/Vesti/Politika/200594/Pritisci-na-Beograd-da-povuce-rezoluciju
(8)http://www.blic.rs/Vesti/Politika/205016/Tadic-i-Hejg-ispravljaju-nesporazum-Srbije-i-EU
(9) http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2010&mm=08&dd=27&nav_id=454496
(10) http://www.blic.rs/Vesti/Politika/205138/Hejg-Najlaksi-kompromis--da-Srbija-povuce-rezoluciju
(11) http://www.smedia.rs/vesti/detalji.php?id=42876
(12) http://conservativehome.blogs.com/platform/2008/11/william-hague-m.html
(13) Isto.
(14) Vidi: http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/diplomatsko_talasanje.46.html?news_id=108038
(15) Isto.
(16) http://www.bbc.co.uk/news/world-europe-10734249


Autor Boris ALEKSIĆ
Izvor Fond Strateške kulture, Moskva

http://www.standard.rs/-cvijanovi-vam-preporuuje/5325-zapad-preti-srbiji.html

Pravda je spora, ali nedostižna

PRESS ISTRAŽUJE... Svi apsurdi srpskog pravosuđa

Pravda je spora, ali nedostižna

Najstarija parnica nije dobila epilog ni posle 39 godina, 670 sudija ne radi a prima plate, u administraciji rade i zanatlije... Građani najčešće tuže državu, ali isto čine i - sudije

Srbija trenutno ima više od 670 sudija koji ne sude, ali primaju plate. Na čelu sudova su vršioci dužnosti, ali ne i izabrani predsednici. Pojedini delioci pravde javno se učlanjuju u političke stranke. Najstarija parnica, koja je otpočela pre 39 godina za naknadu štete zbog smrti Radoja Milinkovića, koji je poginuo 1971. godine na odsluženju vojnog roka, još nije dobila svoj epilog! A najviše tužbi zbog povrede prava Srbi podnose upravo protiv države.

Piše žalbu, a nema optužnicu

Advokat Dragoslav Ćetković ističe da je kao branilac u predmetu protiv nekoliko direktora beogradskih bolnica imao neverovatan problem.

- Posle šest meseci istrage postoji zakonska obaveza da se podigne optužnica. Ukoliko optužnica ne bude podignuta u ovom roku, on mora biti pušten iz pritvora. U ovom slučaju optužnica je podignuta, ali je advokati jednostavno nisu dobili, iako imaju rok od samo tri dana da podnesu žalbu. Mi, dakle, optužnicu nismo ni dobili u tom roku, a trebalo je da se žalimo ne znajući ni za šta su optuženi naši klijenti niti na koje okolnosti da se žalimo. Optužnicu smo dobili tek posle deset dana, što je neverovatno kršenje prava. Tim povodom dva puta sam se obraćao Apelacionom sudu, ali od toga nije bilo ništa, tako da se sada moram obratiti Ustavnom sudu - kaže Ćetković.

Ipak, njeni predstavnici mnogo ne brinu što među izabranim sudijama ima i učesnika velike izborne krađe iz 1996. godine. Kao cilj reforme pravosuđa isticana je, pre svega, efikasnost, ali sada pojedine istražne sudije, koje su imale stotinak predmeta, sada moraju da rešavaju i do 1.800. Suđenja po privatnim krivičnim tužbama zakazuju se i na šest meseci. Pored toga, zbog povređenih prava i sudije koje nisu izabrane prinuđene su da se sude sa državom.

Ogromni troškovi reforme

Prema rečima Dragane Boljević, predsednice Društva sudija Srbije, više od 670 sudija koji nisu izabrani na funkciju podneli su žalbe Ustavnom sudu.

- Postupak izbora sudija bio je praktično obavljen u tajnosti i bez jasnih kriterijuma. Kad je objavljena lista izabranih sudija, sudije koje nisu bile na spisku nisu dobile rešenja da nisu prošle, pa je njih 827 iskoristilo pravo na ustavnu žalbu, što je u tom trenutku bilo jedino pravno sredstvo kojim bi zaštitili svoja prava. Kada su konačno stigla rešenja, sudije su onda podnele žalbe na njih, takođe Ustavnom sudu. Ukoliko ne uspeju da zaštite svoja prava, sudije će se obratiti sudu u Strazburu, gde će, sudeći prema stavovima Evropske komisije o ovom problemu, sigurno dobiti spor. To znači da će šteta biti ogromna. Više od 670 sudija i sada prima platu, iako je ona nešto umanjena. Država sama priznaje da za te umanjene neto plate izdvaja mesečno oko 500.000 evra, što znači da su troškovi još veći. Kad bude morala još da isplati kamate sudijama, to će biti zaista mnogo - kaže Boljevićeva.

Ona ističe da prilikom izbora nisu korišćeni osnovni kriterijumi - stručnost, dostojnost i osposobljenost sudija za posao koji rade.

- Kriterijum nije bio ni kvalitet, jer su pojedine kolege sa većim brojem ukinutih presuda ipak izabrane. Imamo i primer sudije protiv kojeg je vođen prvo disciplinski, pa zatim započet i postupak za razrešenje, ali je ipak izabran, i to za sudiju Apelacionog suda u Nišu. Ni cilj reforme da sudovi postanu ravnomerno opterećeni i efikasniji nije ostvaren. Tako, na primer, Viši sud u Somboru, koji broji osam sudija, ima 80 predmeta, dok jedan sudija Višeg suda u Beogradu ima i do 1.400 predmeta - ističe ona.

Pojedine istražne sudije u osnovnim sudovima u Beogradu, koji su doskora imali 100, sada imaju i do 1.800 predmeta u radu.

- Poseban problem je što je veliki broj onih predmeta gde preti opasnost od zastarevanja. Pored svega toga, troškovi reforme su ogromni. U Apelacionom sudu u Kragujevcu samo je 14 sudija koji su iz tog grada. Svi ostali moraju da putuju do suda ili im moraju biti pokriveni troškovi za stan - rekla je Boljevićeva.

Osnovci u sudskoj administraciji!

Slavica Živanović, predsednica Udruženja pravosudnih službenika i saradnika Srbije, istakla je da analize pokazuju kako zaposleni u sudskoj administraciji u velikom broju nemaju položen državni ispit.

- Razlog za to je što veliki broj onih koji rade dostavu u sudovima, na šalterima, u pisarnicama ima samo osnovnu školu, zanat ili dva-tri razreda srednje škole. Osim što stvara probleme u radu to otvara i prostor za greške i za mogućnost korupcije - kaže Živanović.

Pri tom, ona naglašava da su prilično povećane sudske takse, tako da je sud sve manje dostupan običnim građanima.

Nema zaštite zakonitosti

Advokat Dragoslav Ćetković u izjavi Pressu ističe da su reformski zahvati puni apsurda, što se pre svega odnosi na ukidanje vanrednih pravnih sredstava.

- Revizija kao pravni institut u građanskoj materiji više praktično ne postoji, što direktno otvara vrata za brojne nezakonite odluke. Do revizije može doći samo u predmetima gde vrednost spora prelazi 100.000 evra. To znači da u siromašnom društvu kakvo je naše revizija kao poslednje pravno sredstvo kojim se proverava zakonitost presude može da se primeni samo u šest do sedam odsto predmeta. Ako uzmemo u obzir da je pre izmena zakona u čak 22 odsto slučajeva bila usvojena revizija, to praktično znači da je, i pored kontrole, bilo na stotine nezakonitih odluka, a zamislite tek kakva je situacija sada, kada je ukinut čak i zahtev za vanredno preispitivanje presude - naglašava Ćetković.

On ističe da pri tome na 1.000 usvojenih žalbi tužilaštvo nije prihvatilo gotovo nijednu u korist okrivljenog.

- Zamislite kakvo je sada naše pravosuđe u kojem su doskorašnje sudije Vrhovnog suda delegirane u specijalno odeljenje Višeg suda u Beogradu, a o njihovim presudama po žalbi odlučuju tek izabrane nove sudije Apelacionog suda. Dakle, o presudama sudija sa decenijama iskustva i višeg ranga sada odlučuju sudije koje su do juče bile u nižem sudu - opominje Ćetković.

MARATONSKE PARNICE
- postupak za naknadu štete zbog smrti Radoja Milinkovića, koji je poginuo 1971. godine na odsluženju vojnog roka, posle 39 godina još nije okončan
- Apelacioni sud u Kragujevcu dostavio je ove nedelje presudu učesnicima ostavinskog spora u slučaju Janković protiv Jankovića, koji je počeo 14. marta 1978. godine
- suđenje za naknadu štete, do koje je došlo posle saobraćajne nesreće u kojoj je teško povređena poznata glumica Merima Isaković, trajalo je pune 24 godine

ZBOG ČEGA SE GRAĐANI NAJVIŠE SUDE
- sporovi za naknadu štete protiv državnih institucija
- brakorazvodne parnice
- ostavina
- naknada štete posle saobraćajki
- dugovi

Da brojni apsurdi nisu novost svedoči i parnica u kojoj je advokat Ćetković zastupao porodicu Milinković.

- Ovaj postupak za naknadu štete traje od 1971, punih 39 godina. Poginuo je dok je bio na služenju vojnog roka u JNA. Pao je sa kamiona koji je prevozio vojnike i udario glavom u kamen. Naizgled jednostavna parnica u kojoj je porodica tražila naknadu štete zbog smrti njihovog sina. Ustavni sud je tek nedavno doneo odluku da porodica treba da bude obeštećena, ali postupak za isplatu štete još nije završen. Takođe, suđenje za naknadu štete u kojem sam zastupao glumicu Merimu Isaković, koja je teško povređena u saobraćajnoj nesreći, trajalo je pune 24 godine. Ona i njen brat bili su u kolima kada su se sudarili sa vozilom u kojem je bio policajac - rekao je Ćetković.

Otezanje zbog grešaka

Da ima maratonskih suđenja koja još nisu okončana svedoči i primer spora pred sudom u Somboru. Advokata dr Vojislava Vukčevića, iskusnog pravnika i nekadašnjeg dekana i profesora Pravnog fakulteta u Osijeku, prekinuli smo juče telefonskim pozivom u pripremi za prisustvo prinudnoj prodaji imovine.

- Evo, baš se spremam da idem u Sombor. U toku je izvršni postupak, ali ovo je predmet na kojem radim 17 godina i još nije okončan. Sve je počelo u Privrednom sudu. Reč je o trgovinskim partnerima od kojih je jedan dugovao drugome. Dužnik je konačno priznao dug, ali su greške sudija uticale da sve traje toliko dugo - rekao je Vukčević.

Ali nisu jedini problem ovakvi slučajevi, već i opterećenost sudija gomilom predmeta. U kuloarima Apelacionog suda u Beogradu čula se zanimljiva opaska da u zgradu nadire bujica predmeta, a sudije „kašičicom izbacuju vodu kroz prozor". Nadajmo se da ta bujica, ipak, neće potpuno potopiti srpsko pravosuđe jer se, ipak, nešto promenilo u odnosu na čuvene devedesete godine, kada su, još jednog li apsurda, sudije sudile u vreme hiperinflacije za platu od koje su mogli da kupe samo 600 grama mesa. Sada su njihove plate neuporedivo veće, a zgrade sudova su bolje sređene. Sve drugo je, izgleda, još pod znakom pitanja.

Kako su šumari nagrabusili zbog reorganizacije sudova

Dragana Boljević iz Društva sudija Srbije kaže da je reorganizacija sudova dovela do mnogih problema na terenu.

- U Ivanjici, na primer, više nema krivičnog odeljenja, pa se sva suđenja u ovoj materiji obavljaju u Požegi. Pošto na Goliji i okolini ima mnogo šume, česta je i nelegalna seča drveta. Kada dođe do suđenja, šumar se pojavljuje kao svedok na suđenju, pa je primoran da putuje i 80 kilometara do Požege da bi obavio svoju građansku dužnost. Ali dok bi se on vratio sa suđenja, drvokradice bi nemilice sekle šumu. Posle nekog vremena svi su shvatili da krivični postupak više nema smisla, pa se sada podnose samo tužbe za naknadu štete. Osim toga, troškovi su još veći jer i sudije iz Ivanjice idu u Požegu, kao i zapisničari, svedoci u krivičnim postupcima pa se suđenje, kako neko reče u šali, može održati i u autobusu - kaže Boljevićeva, dodajući da treba imati u vidu i velike troškove prevoza.

IVANOV ZAKONIK

Smrt stigla pre žalbe

Škripa kočnica kroz poluotvoreni prozor silovito je odjeknula u Planinarevim ušima i trgla ga iz poludremeža. Suv kašalj iz dubine pluća ponovo ga je gušio. Opsovao je boreći se za vazduh dok mu je bol parao grudi i jedva smogao snage da se digne na noge. Pogledao je na ulicu i uverio se da ga instinkt i dalje služi. Policija. Sa stola je dohvatio je čašu, koja mu se tresla u ruci, i prineo je ustima. U pola gutljaja odjeknulo je zvono, a sa hodnika u sobu grunuo dobro poznati glas.

- Otvaraj, Planinar! Opet si se penjao na krovove. Šta je, kašljemo, zar nije gore čist vazduh?

- Više nije... - odbrusio je Planinar i okrenuo ključ.

Dvojica policajaca su ušla i krenula kroz stan. Zagledali su ispod kreveta, otvorili komodu, a onda i ostavu.

- O, vidi kesica! Otvaramo zlataru. Obukli smo se za planinu... kožne jaknice. Voliš leto? Ljudi odu na odmor, a ti im malo pospremaš stanove dok se ne vrate. Oblači se, idemo.

- Ali, to je porodični nakit... Glupost, ne bi ga držao tu, nisam klinac. Znamo se...

- Baš zato što se znamo - odmaknu se policajac i samo pokaza rukom na vrata.

Planinar je krenuo polako i nevoljno, ridajući od kašlja. Znao je da penjanja više nema. Od sada će sve ići samo nizbrdo. Nije važno, samo da ga bol popusti. Dok su pluća pucala i pištala pomislio je na onaj šleper cigareta koji je sa Mariom „digao" u Švabiji. Prikačili prikolicu za svoj kamion i samo se odvezli. To su bila vremena...

Činilo mu se da kola idu prebrzo. Vreo letnji vazduh ga je pekao dok je udisao. Jedva je čekao da mu pročitaju šta je „dužan" i da dobije sobu. Izašao je pred islednika i ne slušajući gledao u prazno.

- Teške krađe, nađeno tri kilograma zlatnog nakita... ulazak u stanove preko krova i oluka, obijanje... Proceduru znaš, biografiju imamo, krađe po inostranstvu, više puta osuđivan... Ali, sad si stvarno preterao. Tri meseca bez prestanka, stan po stan, više od 160 krivičnih dela...

Planinar nije čuo reči već samo jedan izgovoreni broj. Sto šezdeset. Odjednom su iščilela i sećanja i uspomene na stare dane. Vrata za njim su se zatvorila svom težinom. Sada više nema kud. Shvatio je da će umreti u zatvoru i da mu niko do samrtnog časa neće verovati.

- Nisam kriv, nameštaljka... - prevalio je nevoljno preko jezika.

Usledila je istraga. U trenutku je pomislio da je na pomolu čudo i da će ga sam bog spasti. Dokaza gotovo i da nema, advokat uporno insistira na činjenicama. Ali, zlatni nakit. Nekoliko kilograma. To je njegov strašni usud, mislio je.

Ipak, do kraja istrage teretili su ga za devet krađa. Više od 150 je „otpalo". Neverovatno, optužnica se zaustavila na broju devet! Suđenje je počelo dobro. Sudija shvata da je optužnica tanka. Tračak nade - veštačenje.

- Pošto je oboleo od teške bolesti pluća i otežano se kreće, optuženi nije bio u stanju da preskoči s krova na krov... - objašnjavao je veštak odgovarajući na pitanja sudije i advokata.

Dok je bio u snazi znao je i preko oluka da se uzvere, prepreka nije bilo. Mislili su da je to sigurno on, njegov stil, tako je dobio i nadimak - Planinar. Sada je disao teško, kao da se penje na Himalaje, sve se teže kretao. Ipak se nadao. Dan za presudu je stigao. Još samo malo pa na vazduh, na svetlo, ma otići će u planinu kao stari Indijanci, da se nikad više ne vrati. Ali, slobodan. Bio je ubeđen.

- Optuženi je prema izvedenim dokazima izvršio jedno krivično delo te sud izriče kaznu zatvora u trajanju od dve godine - saopštio je sudija.

Od 160 do 1! Ipak jedno. Kobni broj jedan. Prvi, ali ovoga puta i poslednji. Pravo na žalbu nije iskoristio. Planinar nije stigao do planine. Ubrzo je preminuo, u ravnici, u svom Beogradu, a advokat je umesto žalbe predao sudu samo umrlicu.

IVAN STOJKOVIĆ

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/u_fokusu/story/132105/Pravda+je+spora%2C+ali+nedosti%C5%BEna.html

Шта се губи, а шта се добија повлачењем резолуције

Шта се губи, а шта се добија повлачењем резолуције

·       Соња Лихт: Потребан нам је компромис са ЕУ како год се он остварио.

·       Оливер Антић: У случају непроласка српске резолуције већи негативан ефекат био би по сецесионисте него по Србију

Правници и аналитичари се слажу да је „најспорнија" тачка српске резолуције о Косову она која се односи на осуду једностране сецесије, али различито мисле о томе шта би Србија могла да добије, а шта да изгуби у случају да одустане од предлога који је поднела Генералној скупштини УН и прихвати да са Европском унијом напише нови, компромисни текст. Владимир Тодорић, из Центра за нову политику, каже да је мало вероватно да се Србија одлучи на повлачење своје резолуције и то из чисто унутрашњополитичких разлога. То, међутим, не значи да до компромиса са ЕУ не може да дође јер на овај акт могу да се поднесу амандмани чак и на самој седници ГС.
„Оптимиста сам што се тиче постизања компромиса. Србија нема превелике користи ако би добила резолуцију против које би била велика већина земаља чланица ЕУ. Потребно је пронаћи неки средњи пут и добро је што су ствари кренуле у том смеру", каже он.

Председница Фонда за политичку изузетност Соња Лихт је уверена да је зарад европске будућности Србије, али и опстанка Срба и српских манастира на Косову, потребно да се све учини како бисмо дошли до компромиса с ЕУ.
„Потребна нам је њихова активна подршка не само током расправе у Генералној скупштини УН, већ нарочито после тога у успостављању дијалога о свим значајним питањима између Београда и Приштине", каже она.
„Како ће тај компромис са ЕУ да се оствари – да ли повлачењем садашње и предлагањем нове резолуције или на неки други начин то ће се видети", уз оцену да је то у сваком случају мање важно питање од саме суштине – да очувамо српско присуство и идентитет на Косову и да истовремено осигурамо европску будућност како грађана Србије тако и Срба и свих осталих становника Косова.

Професор Правног факултета у Београду др Оливер Антић је, међутим, убеђен да би Србија одустајањем од свог предлога резолуције могла много да изгуби. Велики притисак који се врши на Београд да то учини, према његовим речима, само показује колики је значај тог акта.
„И просечном посматрачу је јасно да изношење суштине проблема једностраног проглашења независности, односно сецесије дела територије суверене државе, чланице УН, не може да одговара нити сецесионистима, нити државама које су тај противправни акт омогућиле, а сада представљају главне браниоце тог стања. Управо зато је отворена жестока дипломатска офанзива, пре свих Немачке и Велике Британије, али не треба сумњати да ће се укључити и сви други међународни фактори чији су геополитички интереси већ деценијама супротни српским", истиче др Оливер Антић.
„Закључак Генералне скупштине може бити или да се усваја српска резолуција, што би било идеално, али је мало вероватно, или да се резолуција не прихвата услед недовољног броја гласова, а друга резолуција није предложена. Српска резолуција може да се усвоји и са предложеним амандманима, али може да се деси и да наша резолуција буде одбачена, што је најлошије решење по нас, али мало вероватно. Очигледно да државе које стоје иза косовске сецесије немају већину за изгласавање независности", објашњава др Оливер Антић.
Он је убеђен да, без обзира на исход гласања у УН, уколико не буде измењена, ризик негативног ефекта по Србију је незнатан у односу на негативан ефекат по сецесионисте. И тога су, каже, свесни и аналитичари у земљама које подржавају сецесију Косова.
Ј. Церовина

објављено: 03.09.2010.

 

• пошаљите коментар
• коментари (30)

 

http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Sta-se-gubi-a-sta-se-dobija-povlacenjem-rezolucije.sr.html

Нестали на Балкану

 

2.09.2010, 16:53

Према подацима међународног комитета Црвеног крста у току конфликата на територији бивше Југославије скоро 15000 људи сматра се несталим. На Косову је таквих око 2000. Мада, највероватније то су приближни подаци: како кажу представници српских власти, у покрајинским мртвачницама налазе се стотине ексхумираних тела, чији идентитет за сада нико не може да утврди. Из Београда дописник Гласа Русије Игор Гојковић:

 

 

Код Жиливоде почело је ископавање земљишта на месту где се сумња да се налазе посмртни остаци  26 Срба, међу њима и тела деветорице рудара киднапованих у Белаћевцу пре дванаест година. Посао ће бити веома тежак. Потребно је пажљиво радити степен по степен док се недође до дубине од 25 метара, где се претпоставља да се налазе тела убијених.

 

У међувремену тужилаштво Србије за ратне злочине, истражујући између осталог и зличине терористичке албанске организације Ослободилачка армија Косова, добило је податке о још једној масовној гробници на Косову, у селу Клечка, каже секретар за штампу тужилаштва Бруно Векарић:

 

Сигурни смо да је тамо постојао крематоријум где су се спаљивали Срби и непослушни Албанци. Ми тај предмет водимо  од  2009. Он је изван оквира оног што изстражује Хашки трибунал. То је једна, рекао бих, акција свих државних органа републике Србије  и Комисије за нестале  и резултат наше сарадње са ЕУЛЕКС-ом.

 

Али да ли ће резултати истраживања променити мишљење неких предтавника међународне заједнице о томе да је само српска страна одговорна за кланицу која се захухтала у покрајини крајем 90-их и за коју су у извесној мери криви, и у њој пострадали, сви учесници конфликта? Пострадали су сви, осим НАТО-а.

На пролеће 1999. године Министарство одбране САД изјавило је да је на Косову можда убијено сто хиљада Албанаца војних обвезника. Сви члнаци објављени у западној штампи на тему геноцида који је починио Београд могу се и сада прочитати на Интернету, добро је што он има боље памћење него неки политичари. Тако да нема потребе да их препричавамо. Али тим поводом да наведемо само једну чињеницу коју наводе руски експерти за Балкан: када су се међународни експерти позабавили ископавањем такозваних масовних гробница Албанаца на Косову, размере зверстава припадника српских безбедносних структура некако су нагло смањене. Као прво, никаква брда лешева које је обећала Приштина нису била пронађена у тим масовним гробницама, а као друго, многи Албанци чија тела су ипак нађена, погинули су после почетка НАТО операције у Југославији, на пример када је Северноатлантска алијанса 99. бомбардовала зграду једног од косовских затвора или колону албанских избеглица. Моглоб и још да се израчуна колико је људи свих националности полако убио осиромашени уранијум којим је НАТО великодушно полио између осталог и Косово...

И још један важан догађај десио се на Косову 30. августа, на Међународни дан несталих. Он се тиче људи који су вршили своју професионалну дужност, осветљавајући дешавања у региону. Савез новинара Косова и Метохије позвао је представнике међународних и локалних организација да се позабаве темељнијом истрагом судбина колега несталих у покрајини. Према подациам Савеза, од 1998. године не зна се где се налази шест репортера који су радили у крају. Што је карактеристично, ни један од њих није албанске националности.

Ми смо се у Русији 30. августа сетили наших новинара који су нестали радећи на Балкану још пре конфликта на Косову, почетком прошле деценије, када је избио рат између Срба и Хрвата.

Првих дана септембра 1991. године нестали су дописник Виктор Ногин и сниматељ Генадиј Куреној - они су путовали из Београда у Загреб путем који је раније спајао два народа а почетком деценије постао је у суштини линија фронта између зараћених држава. Како сведочи Јевгениј Вострухов, познати руски новинар, који је дуго радио у српском престоници, на пролеће наредне године био је пронађен разлупан и изгорео аутомобил руских репортера. На њему је било 19 рупа од метака. Ко је пуцао на кола? Годину дана касније српски борац Стево Боројевић, који је био очевидац напада, сагласио се да да изјаву руским истражитељима и чак да покаже где су сахрањени остаци Ногина и Куриног. Неколико дана пре сусрета са представницима тужилаштва он је био убијен у нејасним околностима. Шта се на крају десило са двојицом руских новинара који се ничега нису плашили и радили су у најусијанијим тачкама, до данас се не зна.

Ратови су протутњали, балкански лидери све чешће изјављују да је истрага судбина несталих лица један од неопходних услова за мир међу њиховим државама. А рођаци несталих, и на Косову и у Москви, све чекају да одједном зазвони телефон или звоно на вратима. И да се чује познат, дугоочекивани глас.

http://serbian.ruvr.ru/2010/09/02/18456815.html

Radovan Karadžić: Rat protiv Srba bio je priprema

www.standard.rs

Intervju Radovana Karadžića: Rat protiv Srba bio je priprema

Posle višemesečnih pregovora televizijskom kanalu Rusia Today odobren intervju sa ratnim liderom Srba iz Bosne i Hercegovine Radovanom Karadžićem, kome se u Hagu sudi za masovna ubistva za vreme rata u Bosni od 1992-1995. godine. Karadžićev intervju ruskom programu na engleskom jeziku dat je još u aprilu ove godine, ali ga je Rušia Today u celini objavila tek sad

INTERVJU RADOVANA KARADŽIĆA: RAT PROTIV SRBA BIO JE PRIPREMA ZA STVARI KOJE ĆE SE TEK DOGODITI

Tvrdite da su tokom hapšenja bila narušena vaša ljudska prava. Na koji način? Zašto bi Tribunal, koji tvrdi da štiti ljudska prava, koristio metode koje ste naveli?

- Ja sam zaista popunio prijavu u kojoj sam tvrdio da je hapšenje narušilo moja prava propustom onih u Beogradu koji su me uhapsili da me obaveste o razlozima moga hapšenja, da mi dozvole kontakt sa spoljnim svetom i da me na vreme izvedu pred sudiju. Držali su me tri dana, a da nisam znao ko su moji zarobljivači. Mislio sam da su možda lovci na glave, koji pokušavaju da dobiju nagradu od pet miliona američkih dolara. Zamolio sam ih da pošalju poruku da ljudi znaju da sam dobro, ali su oni to odbili. Tokom tog perioda nije mi bio dozvoljen kontakt ni sa kim. Tek su me četvrti dan izveli pred sudiju u Beogradu. Razočaran sam što Tribunal nije uspeo da očuva moja prava po ovom pitanju.

Mnogi tvrde da je Tribunal uveliko jednostran. Koji je, prema vašem mišljenju, stvarni cilj procesuiranja?

- Dajem sve od sebe da se branim pod veoma teškim okolnostima. Moraćemo pričekati da vidimo kakvo ću suđenje imati, pre nego što saznamo koji je stvarni cilj procesuiranja.

Ričard Holbruk i dalje poriče sporazum za koji vi kažete da ste ga sklopili s njim 1996. godine, kojim se garantuje vaš imunitet. Vi ste pristali na to tako što ste nestali iz javnog života. Šta mislite zašto je sporazum raskinut?

- Ili Holbruk nikada nije nameravao da poštuje sporazum, jedino da ostvari kratkoročnu pobedu zbacivši me sa položaja, ili nije imao snage da vidi da je sporazum bio u čast, uprkos bučnom negodovanju, mog procesuirawa od drugih aktera. Nema sumnje za ljude koji su bili uključeni da je sporazum postojao, i zaključak je da je jedini propust bila rezolucija Saveta bezbednosti o tom pitanju, koja se još uvek mogla desiti. U protivnom, bez prethodnog rešenja, nije se mogao doseći nikakav mir.

Kakva je bila svrha teksta sporazuma. U tekstu se navodi da se SAD mogu unilateralno povući iz toga. Da li vi mislite da je to ono što se desilo? Zašto bi oni to uradili?

- Navodno da je pisani sporazum sa Holbrukovim i mojim potpisom lažan dokument. I to ne od strane nekog bliskog meni, pošto je moj potpis takođe zaboravljen.

Srpske vlasti su vas odale vašim progoniteljima. Da li se osećate izdanim od zemlje za koju ste se borili?

- Ne osećam se izdanim od Srbije jer mi oni nikad nisu obećali da me neće uhapsiti. Ne znam sa kojim stvarima su se morali suočiti jer ja nisam na njihovom mestu. Ukoliko je država imala validan razlog i ukoliko je moje hapšenje pomoglo Srbiji i Republici Srpskoj, ja neću zameriti. Bojim se da nisu dobili ništa za mene, tako da mi se čini da sam bio protraćen sa stanovišta interesa Srbije. U svakom slučaju, nisam protiv toga da se suočim sa svojom sudbinom, sve je to borba za moj narod.

Kakva su vaša očekivawa? Hoćete li moći da se borite za svoja prava na ovom sudu?

- Ovaj pravosudni sistem je potpuno različit od onog koji ja poznajem. U našem sistemu postoji „istražni sudija", koji sprovodi istragu i za tužioca i za odbranu, i tokom te faze oni sarađuju i utiču na postupak, dok u „opštem pravu" tužilac sprovodi svoju, a odbrana svoju istragu. Odgovornost odbrane je da na odgovarajući način informiše Komoru tokom suđenja i stoga da bude dobro pripremljena. Odbrani je potrebno dovoljno vremena i sredstava da to uradi kao i saradnja različitih zemalja da bi se dobila odgovarajuća dokumentacija. Neke od wih sarađuju, i ja sam im zahvalan na tome. Neke ne, i ja sam zahvalan Komori zbog razumevanja za potrebe odbrane i na preporukama tim zemljama, i nekim drugim dobrim odlukama, među kojima je i ova mogućnost da odgovaram na vaša pitanja.

Da li verujete da je Srbija zauvek izgubila Kosovo?

- Nikada ne kažem zauvek. Postoji jedna priča u mojoj zemlji: jedan čovek je govorio svojoj livadi: "O, moja livado, ti si moja, zauvek moja". A livada je odgovorila: "Ne budi lud, mene je posedovalo stotine vlasnika, koji su bili slepi na jedno oko, a kamoli onih koji nisu bili slepi. Ti se menjaš, ja ostajem". Jevreji su se vratili u Jerusalim pošto su se molili dve hiljade godina. A Kosovo je srpski Jerusalim.

Kakve su šanse za Srbiju da se u skorije vreme pridruži EU i NATO?

- Srbija bi se odmah trebala pridružiti Evropi, ali niko se ne bi trebao pridružiti NATO. NATO je kao stara alatka, koju je teže čuvati, nego što je vredna održavanja. NATO koristi Rusiju da plaši Evropu i uzima evropski novac. Ali i Rusija je takođe deo Evrope - jedna drugu trebaju u miru. Bilo bi mnogo bolje kada bi se ceo svet pridružio NATO, i zvali bi ga vojska Ujediwenih nacija. Ili da ga se reše.

Srbija želi da se pridruži EU. Međutim, veći broj zemalja EU su priznale nezavisnost Kosova. Nije li to paradoks, kontradiktornost?

- Postoji dosta kontradiktornosti u odnosima Srbije i zemalja EU, ali to nije omelo integraciju sa Evropom. Srbi i Srbija nisu baš objektivni kada su u pitanju zapadnjačke imperijalističke namere i ne bismo trebali preceniti naš vlastiti značaj. Ali ova kriza je poslužila kao priprema za događaje koji će slediti. Srbija i Republika Srpska su bile kao neka vrsta vudu lutke za Rusiju. Naši zapadni prijatelji iz dva svetska rata su nam zabili nož u leđa, a mislili su na Rusiju. Sumnjaju na nas kao na potencijalne ruske saveznike, ali, pritišćući nas, guraju nas čak bliže Rusiji. Mi smo uvek voleli Rusiju zbog njene kulture, ali sada kažu da nam je Rusija jedini izlaz. Pored toga, zapadna imperijalistička inicijativa je stereotipno zaslepljena opasnošću od Rusije, mada Rusija nikad nije nameravala da osvoji Evropu, koja je sada dom penzionera, studenata i nezaposlenih. U međuvremenu, postoji mnogo drugih država kao što su Kina i Indija, koje sve više rastu, ali zapadnjačka opsesija Rusijom nanosi štetu Srbima.

Napoleon je želeo da stvori jedinstvenu Evropu, ali je mislio da prvo zauzme Rusiju, i nije uspeo. Hitler je čak imao sporazum sa Rusijom, ali je želeo da svrati i osvoji Rusiju pre nego što daqe nastavi sa svojim pohodom na Evropu. Jedan ruski pisac je rekao da Rusiju ne možete razumeti umom, a ja bih dodao da se ne može posedovati oružjem. Drugi ne bi trebalo da prave takve greške jer je i Rusiji potrebna Evropa, i voljna je da pošteno trguje. Srbija je oduvek bila evropska. Bilo bi divno kada bismo se pridružili Evropi, bez ovakvih poniženja, bombardovanja, ucena i, konačno, pokušaja da se nametne neprihvatljiva cena - da se odustane od Kosova. Inače, mi delimo sve evropske vrednosti i nama ne bi bilo teško da se slažemo sa Evropom. Srbi, koji žive širom Evrope, su veoma integrisani, bez ikakvih kulturoloških problema, i veoma se ističu u svojim profesijama.

Russia Today, Moskva

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/131824/Intervju+Radovana+Karad%C5%BEi%C4%87a%3A+Rat+protiv+Srba+bio+je+priprema.html

Kosta Čavoški: Predaja Kosmeta ispod žita

Predaja Kosmeta ispod žita

Društvo | Uredništvo | avgust 28, 2010 at 15:28

---

Piše Kosta Čavoški

Mirenje naših zvaničnika sa odlukom prištinskih vlasti da čak i oni naši političari koji su rođeni na KiM i koji i dalje tamo žive, ne mogu da dođu na Kosmet „kao politički aktivisti", još jedan je dokaz da se Beograd pomirio sa gubitkom dela svoje teritorije

Kad je vlada Borisa Tadića pristala da se izveštajem Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, koji je navodno sadržavao nekih šest tačaka, glavne nadležnosti UNMIK-a, kao ispostave Saveta bezbednosti UN, prenesu na EULEX, koji je na Kosmet došao odlukom kosmetske Narodne skupštine, naši dični glavari uveravali su lakovernu javnost da će EULEX u odnosu na samozvanu nezavisnost Kosmeta biti neutralan i da tu nezavisnost neće ni zvanično ni prećutno priznavati. To je već tada bilo sumnjivo, jer su 22 članice EU, od ukupno 27, priznale navodnu nezavisnost Kosmeta, pa je bilo više nego verovatno da će to učiniti i EULEX, kao produžena ruka EU.

ŽRTVE VLASTITE LAŽI
Vreme, koje je majka istine, ubrzo je pokazalo da su naši dični zvaničnici ne samo besramno lagali nego da su i sami postali žrtve vlastite laži. Dana 18. avgusta 2010. godine Hašim Tači, premijer samozvane kosmetske vlade, zabranio je našim državnim zvaničnicima da ulaze u njegovu „državu". A ministar policije Bajram Redžepi je još dodao da je ova zabrana izrečena zato što su naši ministri Ivica Dačić i Goran Bogdanović u svojim zahtevima za posetu isticali da na Kosmet dolaze iz verskih razloga, a da su svoj dolazak uvek zloupotrebljavali u političke svrhe. „Svakim dolaskom" – objašnjava dalje Redžepi – „prekršili su zahtev za koji im je data saglasnost za ulazak i boravak na teritoriji Kosova." A kao primer koji to potvrđuje naveo je da je 15. avgusta 2010. godine Ivica Dačić, povodom obeležavanja slave, sa saradnicima posetio manastir Gračanicu i Banjsku i tom prilikom rekao, što je inače sušta istina, da u Rezoluciji 1244 piše da do 1000 carinika i policajaca (zaboravio je na vojnike) može da bude prisutno na našim najznačajnijim verskim i istorijskim mestima", što smo „mi i spremni da učinimo" (Politika od 18. avgusta 2010.).
Tako smo iz ovog Redžepovog objašnjenja saznali ono što naši sramežljivi zvaničnici kriju kao zmija noge: da prilikom svake nameravane posete Kosmetu moraju zvanično da traže saglasnost samozvanih kosmetskih vlasti i da tom prilikom, da bi lakše dobili dozvolu, krivo navode da dolaze u posetu isključivo iz verskih razloga. Ako se nesrećnim i nezaposlenim Afrikancima i može oprostiti kada, prilikom traženja viza za ulazak u EU ili SAD, lažno navedu da nameravaju da posete najbliži rodbinu, a u stvari hoće da nađu posao i nešto zarade, takva vrsta dovijanja nije primerena ministrima ako iole drže do dostojanstva države koju predstavljaju.
Ono što nas, međutim, čini srećnim i razdraganim jeste neočekivano Redžepovo otkriće da je Ivica Dačić iz duboke amnezije prizvao u sećanje odredbu Rezolucije Saveta bezbednosti 1244 po kojoj će SR Jugoslavija, odnosno Srbija imati pravo da uputi na Kosovo i Metohiju do 1.000 svojih vojnika i policajaca. Kamo sreće da se toga setio ranije, pa da je umesto pristanka na dolazak EULEX-a i sklapanja s njim sramnog ugovora kojim se prećutno priznaje samozvana kosmetska država, zahtevao da vojnike i policajce KFOR-a zamene pripadnici naše oružane sile. I gde bi nam bio kraj da se ministar Dačić toga blagovremeno prisetio?
Za razliku od naših glavara koji obmanjuju vlastiti narod i navode lažne razloge kada traže dozvolu za dolazak na Kosmet, političke vođe kosmetskih Arbanasa dobro znaju šta treba da rade i kako se uspostavlja država koju hoće da imaju. Cilj im je da pokažu da su ozbiljna i prava država koja je spremna da koristi i silu, a da je navodna borba naših zvaničnika isključivo pravnim i diplomatskim sredstvima i nedelotvorna i ponižavajuća.

 

Goran Bogdanović u „državu" Kosovo može da u uđe samo u privatnom svojstvu, i to privatnim kolima ili na magarcu, nikako službenim automobilom Vlade Srbije

PONIŽENJE I PODVIJANJE REPA
Najvećem poniženju su nas ipak izložili oni od kojih se to najmanje očekivalo. Reč je naravno o EULEX-u – pomoćnoj službi samozvane kosmetske države. Kada je EULEX trebalo da dođe na Kosmet i najvećma zameni UMNIK, evropski dostojanstvenici u Briselu nisu javno poricali tvrdnje naših glavara da EULEX neće ni zvanično ni prećutno priznati samozvanu nezavisnost Kosmeta, ne bi li tako pomogli svojim pulenima u Beogradu da obmanjuju vlastiti narod. Nevolja je, međutim, bila u tome što su naši zvaničnici poverovali u vlastite laži, pa su se, po objavljivanju odluke Hašima Tačija o zabrani ulaska naših zvaničnika u njegovu „državu", obratili EULEX-u sa energičnim zahtevom, kako je to izjavio Goran Bogdanović, da „spreči nerazumno ponašanje Prištine i jednom za svagda joj stavi do znanja da je upravo ona uzrok i izvor svih tenzija" (Politika od 19. avgusta 2010.).
Na veliko iznenađenje naših glavara, zamenik šefa EULEX-a Roj Riv cinično je ponovio stav da se ta misija neće uključivati u rešavanje ovog pitanja. On je objasnio „da se EULEX ne bavi pitanjem poseta srpskih zvaničnika Kosovu, već je to pitanje vlade u Prištini i vlade u Beogradu i njihovih odnosa koji se odvijaju preko kancelarije specijalnog predstavnika EU na Kosovu Pitera Fejta" (Politika od 20. avgusta 2010.). Još je dodao da je za pružanje pratnje zvaničnicima koji dolaze i odlaze sa KiM nadležan KPS (kosmetska policija), a ne EULEX. Roj Riv je, dakle, bio savršeno jasan. Po njemu, EU smatra da su vlada u Prištini i vlada u Beogradu na ravnoj nozi, te da kao vlade nezavisnih država treba pregovorima da rešavaju probleme koji iskrsnu, a EULEX može samo da pruži dobre usluge i da posreduje. Drugim rečima, za EU kao takvu Kosmet je nezavisna i priznata država baš kao što je to i Srbija. Time je i javno potvrđeno da su naši glavari bestidno lagali kada su nas svojevremeno uveravali da će EULEX biti neutralan u odnosu na status Kosmeta.
Najmanje iznenađenje je ipak bilo bedno i poražavajuće reagovanje naše Vlade i našeg predsednika, koji još ne može da se oporavi od poniženja kojem su ga izložili evropski dostojanstvenici. Ministar Goran Bogdanović, koji je 19. avgusta 2010. godine trebalo da službeno putuje na Kosmet, odmah je podvio rep i posle sednice Vlade izjavio da nije otišao u Prilužje jer nije želeo da pravi probleme. A državni sekretar Oliver Ivanović je još dodao „da ovim potezima Priština pokazuje političku nezrelost", dok će naša Vlada postupiti uzdržano i mudro. Niko od njih, a naročito Boris Tadić, nije imao smelosti da prizna da je obmanjivao vlastiti narod kada je tvrdio da Evropska unija kao takva ne priznaje samozvanu nezavisnost Kosmeta i da će takvu politiku voditi i EULEX.

 

Kasno Ivica na Kosmet stiže. Ivica Dačić iz duboke amnezije prizvao u sećanje odredbu Rezolucije Saveta bezbednosti 1244 po kojoj će SR Jugoslavija, odnosno Srbija imati pravo da uputi na Kosovo i Metohiju do 1.000 svojih vojnika i policajaca

GAŽENJE OSNOVNIH LJUDSKIH PRAVA
Ono što još niko nije primetio to je prelaženje EU i njenih dostojanstvenika u Briselu i predstavnika u Prištini preko gaženja osnovnih ljudskih prava u samozvanoj kosmetskoj državi, o kojoj se EU tako brižno stara. Po Besimu Hotiju, regionalnom portparolu KPS-a u Kosovskoj Mitrovici, čak i oni naši zvaničnici koji su rođeni na Kosovu i Metohiji i koji i dalje tamo žive, ne mogu da dođu na Kosmet „kao politički aktivisti" (Politika od 20. avgusta 2010.). To recimo znači da ni Goran Bogdanović, Oliver Ivanović, Dragan Petković, pomoćnik ministra i Radenko Nedeljković, načelnik kosovsko-mitrovačkog okruga, ne mogu da uđu u Tačijevu „državu" i prisustvuju nekom sastanku ako je razlog njihove posete politički. I što je još važnije, u tu „državu" mogu u privatnom svojstvu ući samo privatnim kolima ili na magarcu; nikako službenim kolima Vlade Srbije.
Jedno od osnovnih ljudskih prava za koje se EU toliko zalaže jeste pravo svakog građanina da se slobodno kreće po državi u kojoj živi bez ikakvih ograničenja i izražava svoja verska, nacionalna i politička uverenja nezavisno od stava onih koji su trenutno na vlasti, i nezavisno od toga da li putuje u privatnom, službenom ili nekom trećem svojstvu. Upravo to svoje pravo hoće da koriste naši sunarodnici Goran Bogdanović, Oliver Ivanović, Dragan Petković  i Radenko Nedeljković, ali im samozvane kosmetske vlasti to ne dopuštaju nego ih zaustavljaju i prisilno vraćaju ako putuju u službenom svojstvu. Očekivalo se da evropski zvaničnici u Briselu, tom bastionu ljudskih sloboda i prava, zagrme do neba zbog ovako očiglednog kršenja elementarnog ljudskog prava, a da njihovi predstavnici u Prištini ispraše tur kosmetskim vlastodršcima i upozore ih da to nikada više ne čine. Potuljeni evropski zvaničnici nisu, međutim, izrekli nijednu reč, a kamoli žestoko protestvovali i ozbiljno zapretili. A da ne bi ispalo da smo zlonamerni prema domaćim kvislinzima i tzv. nevladinim organizacijama što uopšte nisu zapazili ovako očigledno kršenje ljudskih prava, sa velikim razumevanjem navodimo da za to nisu ni bili plaćeni niti je Brisel spreman da to finansira. Jer, ako nema para nema ni muzike ljudskih sloboda i prava.
Kada je za vlade Slobodana Miloševića srpska policija progonila naoružane arbanaške teroriste, pa nekog od njih i ubila, to je za EU bio strašan zločin, a za Atlanski pakt dovoljan razlog da izvrši agresiju na našu zemlju i okupira Kosovo i Metohiju. A kada danas samozvane kosmetske vlasti silom sprečavaju naše sunarodnike da službenim kolima putuju po Kosovu i Metohiji, to je, po dvostrukim aršinima EU, sasvim legitimno ograničavanje osnovnih ljudskih sloboda i prava, koje čak nije vredno ni pomena. I u takvu EU koja se bez stida i srama oglušuje o kršenje sloboda i prava naših nesrećnih sunarodnika, Boris Tadić hoće da nas uvede i po cenu najvećih nacionalnih poniženja.

 

Dana 19. avgusta 2010. kosmetski ministar policije Bajram Redžepi je bez ikakvog okolišenja izjavio da je njegova vlada spremna da oružjem brani svoj teritorijalni integritet

ODBRANA TERITORIJALNOG INTEGRITETA ORUŽJEM
Dana 19. avgusta 2010. kosmetski ministar policije Bajram Redžepi je bez ikakvog okolišenja izjavio da je njegova vlada spremna da oružjem brani svoj teritorijalni integritet. Već sutradan je razjasnio ovu svoju izjavu objašnjenjem da će njegova policija uhapsiti lica koja pokušavaju da proglase nezavisnost severnog dela Kosova, dok je Goran Bogdanović podsetio da je Redžepi i ranije govorio da će „poslati specijalne jedinice policije na sever Kosova" (Politika od 21. avgusta 2010.).
Što god mi mislili o Arbanasima i njihovoj samozvanoj državi, oni i te kako znaju na čemu država počiva i kako se njen teritorijalni integritet brani. Zato imaju ne samo policiju sa specijalnim jedinicama, nego i zaštitni korpus koji je svojevrsna vojska, pa kad god naslute da može biti ugrožen teritorijalni integritet njihove samozvane države, odmah prete upotrebom oružane sile.
Naši glavari ne samo što ne prete nego, posle reforme naše vojske koju su proveli „stručnjaci" Atlantskog pakta koji i dalje sede u našem Generalštabu i imaju čak obeležena parking mesta, nemaju više ni čime da prete. Sve se to lako može utvrditi ako se uporedi broj vojnika, tenkova i borbenih aviona, s kojima je naša država raspolagala 1998. godine, sa brojem vojnika, tenkova i ispravnih aviona kojima sada naša vojska raspolaže. Upravo je Boris Tadić u svojstvu ministra vojske  započeo ovu „reformu" tako što je u prisustvu američkog ambasadora uništio preko 1000 protivavionskih raketa tipa „Strela", koje su bile veoma delotvorne protiv nisko letećih aviona, a naročito helikoptera. Uz to je u međuvremenu isečeno u staro gvožđe preko 700 tenkova, dok su skoro svi borbeni avioni prizemljeni zbog nedostatka finansijskih sredstava za njihov remont i opremu novijim uređajima i naoružanjem.
U dobro uređenim državama obično je broj vojnika i oficira pod oružjem najveći, nešto je manji broj policajaca, dok najmanje ima pripadnika agencija za obezbeđenje. U nas je izgleda obrnuto, možda i zbog toga što se veliki broj privrednika, tajkuna, političara i drugih bogataša oseća nesigurno zbog načina na koji su se obogatili. Zato je krajnje vreme da Boris Tadić, u svojstvu vrhovnog komandanta, izađe pred svekoliku javnost i saopšti sa koliko to oficira i vojnika pod oružjem, tenkova i ispravnih borbenih aviona u ovom trenutku naša vojska raspolaže, što inače svi u Atlantskom paktu, pa i naši susedi, dobro znaju, sem naših neobaveštenih i lakovernih građana.
Takođe bi nam morao reći kako je to uspeo da „reformiše" vojsku a da ne pribavi nikakvo savremenije naoružanje i sve drugo što uz to ide. Pa nije valjda da se vojska tako reformiše što se menjaju tekst zakletve i oznake na uniformama i uvode novi činovi po ugledu na neke vojske Atlantskog pakta? I dok nam Tadić ne saopšti verodostojne podatke o sastavu i naoružanju naše vojske, za početak se može reći da ona na papiru ima četiri brigade koje bi trebalo da imaju između 1.200 i 1.500 vojnika, jednu artiljerijsku brigadu, jednu specijalnu brigadu i nešto gardista. Nevolja je, međutim, u tome što te brigade, zbog raspoloženja koje je stvoreno u javnosti i niskih plata koje se nude, nisu popunjene, pa je veliko pitanje da li imamo i polovinu divizije iz Drugog svetskog rata spremne za borbeno dejstvo. Uz to nam je preostalo samo 250 tenkova i veoma malo ispravnih aviona čiji broj nije mnogo veći od broja prstiju na jednoj ruci. A i oni koji lete su u takvom stanju da su nam u poslednje vreme čak tri pilota poginula. Borbene helikoptere, na žalost, nikada nismo imali, a o najsavremenijim protivavionskim raketama i da ne govorimo.
Sve je to naravno posledica nove „doktrine" odbrane po kojoj se teritorijalni integritet države isključive brani pravnim i diplomatskim sredstvima, dok se vojska sprema za misije u dalekom svetu, recimo u Avganistanu, a možda kasnije i u Iranu. I umalo da zaboravimo ono što je u ovom času najvažnije: još je potrebna počasna četa sa crvenim tepihom i pleh muzikom za doček i ispraćaj stranih državnika.

 

Pravi razlog oštre retorike Prištine je najavljeno ustoličenje Patrijarha srpskog G. Irineja u istorijskoj Pećkoj patrijaršiji, koje bi trebalo da se održi, najverovatnije 3. oktobra 2010. godine

USTOLIČENJE PATRIJARHA
Pošto tugaljivo pitanje vojske valja ostaviti za neku drugu priliku, kada Boris Tadić obavesti znatiželjnu javnost koliko obučenih vojnika pod oružjem stvarno imamo i s kakvim naoružanjem raspolažemo, ostaje još da objasnimo zbog čega su vođe kosmetskih Arbanasa tako drske, a naši glavari neočekivano pomirljivi i „kooperativni", poput Gorana Bogdanovića koji je odustao od službene posete Prilužju da samozvanim kosmetskim vlastima ne bi pravio probleme. Pravi razlog je, po našem sudu, najavljeno ustoličenje Patrijarha srpskog G. Irineja u istorijskoj Pećkoj patrijaršiji, koje bi trebalo da se održi, koliko je to nama poznato, 3. oktobra 2010. godine. Ono je prvobitno bilo zakazano za april 2010. godine, ali je odloženo s razložnim obrazloženjem da bi zbog veoma uglednih gostiju, koji će biti pozvani, trebalo da se održi znatno kasnije. Jedva da treba reći da bi tom ustoličenju valjalo da prisustvuje vaseljenjski Patrijarh iz Konstantinopolja, a naročito ruski Patrijarh, zatim rumunski Patrijarh, bugarski Patrijarh, atinski Arhiepiskop, kao i mnogi drugi poglavari pomesnih pravoslavnih crkava; a da ne pominjemo i naše arhijereje kojih ima preko 40. Dolazak svih tih uglednih zvanica s odgovarajućom pratnjom je izuzetan poduhvat koji se ne može izvesti bez pristanka i aktivne saradnja samozvanih kosmetskih vlasti, pošto EULEX, KFOR i UNMIK neće u tome da učestvuju, sem da posreduju, da bi nam još jednom pokazali i dokazali da je Kosmet prava i nezavisna država s kojom se na ravnoj nozi mora pregovarati. Kosmetski Arbanasi jedva to čekaju da bi nam još jednom pokazali ko su i šta su.
Doduše, ni kosmetski Arbanasi nisu suočeni s jednostavnim izborom, iako će im biti mnogo lakše nego nama. Za srpsku Crkvu, srpski narod i srpsku državu ustoličenje Patrijarha u istorijskoj Pećkoj patrijaršiji ima i izuzetnu simboličku vrednost, pošto se time pred celim svetom pokazuje naša neraskidiva vezanost za Kosovo i Metohiju, koja traje više od 13 vekova, dok sami Arbanasi, čak i ako bi to hteli, nemaju čime to da pokažu, jer i ono malo starijih islamskih spomenika jeste turskog a ne arbanaškog porekla. Zato će se vođe Arbanasa truditi da ustoličenje Patrijarha učine što manje primetnim, a to mogu postići radikalnim smanjivanjem broja učesnika, zvanica, novinara i televizijskih kamermana kojima će obezbediti prolaz do Pećke Patrijaršije, sem ukoliko se ne umešaju moćni strani činioci s kojima još uvek računaju naši glavari.
Na mnogo većoj muci su naši zvaničnici, naročito Boris Tadić. Kako je njegovo prisustvo ustoličenju Patrijarha srpskog neizostavno, presudno je pitanje koji će razlog pismeno navesti za svoj dolazak u Pećku Patrijaršiju: da li će ustoličenju prisustvovati kao običan, skrušeni vernik, što je već navodio njegov Ivica Dačić, ili će doći u svojstvu poglavara Srbije. Kako god bilo, već nestrpljiva javnost očekuje da on faksimil svog pismenog zahteva, koji će EULEX preneti samozvanim kosmetskim vlastima, objavi na televizijskim ekranima i u dnevnim novinama.
U nadi  da će ustoličenje Patrijarha proteći na najbolji mogući način, primeren veličini i istorijskom značaju tog čina, čvrsto smo uvereni da naši zvaničnici treba da prestanu da ispod žita predaju Kosovo, a naše tamošnje sunarodnike ostavljaju na cedilu bez prave i delotvorne pomoći majke Srbije.

http://www.pecat.co.rs/2010/08/predaja-kosmeta-ispod-zita/