Његошев број „Политике”

Његошев број „Политике"

Потез без преседана у својој историји, „Политика" је учинила 18. септембра 1925. године, објављујућиизнад свог заглавља – „ЊЕГОШЕВ БРОЈ".

Била је то нека врста увода у оно што ће се догодити 21. септембра, када су пре 75 година, 21. септембра,на Цетињу свечано пренете Његошеве кости из Цетињског манастира у новосаграђену капелу на Ловћену.

„Политика" је из дана у дан, две недеље пре и после тог догађаја, објавила низ текстова посвећених Његошу, дајући велики простор, па и по неколико страна, низу аутора који су из различитих углова осветљавали животни пут, владичанско и државничко дело Његошево и његов колосални поетски опус.

У неколико наставака објављена су сећања Матије Бана, сећања лорда Кларенса Паџета, односно његова два официра, о мисији коју су имали на Цетињу 1848. године, текстови Вука Караџића, др Алексе Ивића, др Николаја Велимировића, Љубе Ненадовића, Вука Поповића, Иве Андрића и низа других аутора.

Од сарадника „Политике", тих дана су интензивно писали Григорије Божовић, а Добрица Кузмић и Живко Милићевић били су извештачи.

Кузмић је пратио пут краља Александра који је са краљицом Маријом и свитом тих дана био у својој првој и последњој званичној посети Црној Гори. Путовали су преко Охрида, Скопља, Призрена, Косовске Митровице, Пећке патријаршије и Дечана, да би се потом преко Чакора спустили до јадранске обале, а онда отишли на Цетиње.

Учествовали су у централном догађају преношења Његошевих посмртних остатака у капелу која је, у ствари, била задужбинско здање краља Александра. Он је одлуку о њеној градњи донео у јулу 1925, када је одустао од скупог пројекта Ивана Мештровића за подизање Његошевог маузолеја.

Одлуку да на Језерском врху на Ловћену подигне црквицу и да у њој буде сахрањен, Његош је донео за живота, а градња је започета у јуну 1845. године. Тек 27. августа 1855, четири године после његове смрти, Његошеви остаци пренети су из цетињске цркве у цркву светог Петра на Ловћену.

Почивали су у миру на том „Гибралтару Адријатика" до ноћи 12. августа 1916. када су по налогу с највишег места из Беча, аустријски окупатори девастирали црквицу и Његошеве кости поново пренели на Цетиње.

У царском Бечу, пад Ловћена био је виђен као највећи успех Аустро-Угарске у Првом светском рату, због чега су и хтели да уместо Његошеве капеле подигну грандиозни споменик који представља „генија победе и славе", односно Аустрију и њеног цара Фрању Јосифа, јер је Његошева капела, као неки „барјак пободен у стену Црне Горе изазивао монархију".

План се изјаловио, Аустро-Угарска је збрисана у рату са светске политичке мапе, а после стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, краљ Александар је одлучио да се Његошеви посмртни остаци врате тамо где су и били, сада у краљеву задужбину на врху Ловћена.

Много деценија касније, девастирано је и то здање, после деценије жустрих полемика, да би на врху Ловћена био подигнут Његошев маузолеј, по пројекту Ивана Мештровића. 

Замена Његошеве црквице маузолејоми јавна дебата вођена тим поводом током шездесетих година минулог века,потврдилису да подизање споменика личности ма које су оличење највиших, најдубљих трагова у судбини свога народа, може покренути основна питања не само естетске већ и расправу онајбитнијим историјским, моралним идуховним питањима времена.

Сасвим разумљиво, пошто је реч о државничком, дипломатском, духовном, естетском и културолошком врху који је достигао Његош својим делом, а нашта је графичком метафором, симболички, указала и „Политика" 18. септембра 1925. штампајући изнад свог заглавља путоказ – „ЊЕГОШЕВ БРОЈ".

Слободан Кљакић

објављено: 27/09/2010

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Njegosev-broj-Politike.sr.html

Aljaska i Kosovo

MILORAD VUČELIĆ Aljaska i Kosovo

Uvodnik | Milorad Vučelić | septembar 26, 2010 at 17:10

---

Piše Milorad Vučelić

Pamtim to kao jednu od prvih trauma u ranom detinjstvu. Moj deda Milan Vlaškalić, solunski dobrovoljac, ispričao mi je kako je ruski car Aleksandar Drugi 1867. godine prodao Aljasku Amerikancima za oko sedam miliona dolara u zlatu. Bio sam potpuno zaprepašćen tim podatkom i ozbiljno ožalošćen. Vajkao sam se da je ta suma dolara ipak u zlatu, ali sam se hrabrio time da će to Rusija nekako vratiti u svoje okrilje i da ćemo mi i Rusi Aljasku kad-tad osloboditi. Na mapi sveta nepogrešivo sam znao da nađem teritoriju tadašnje zemlje, Srbiju, Kosovo polje, Crnu Goru i Rusiju, ali sam uvek čežnjivo pogledao i na Aljasku.

U pokušaju da me uteši i da nekako preda mnom opravda postupak ruskog cara, deda mi je ispričao da je i veliki Napoleon (morao mi je biti veliki da bi mi Kutuzov bio još veći), prodao Nju Orleans i celu Luizijanu Amerikancima, namerno izostavljajući podatak da je za to dobio dvostruko veću sumu – čitavih 15 miliona dolara. Deda mi je pokazivao i koliko je Rusija velika i da u odnosu na to Aljaska ipak nije preveliki gubitak. Uzalud, nisam tu Aljasku mogao prežaliti.
Kasnije smo svi moji drugari i ja teško podnosili teritorijalne gubitke i nepravde nanesene Srbima i drugim narodima, u tada zajedničkoj državi. Nismo mogli prežaliti Skadar, gde je poginuo moj drugi đed Panto Vučelić, deo Banata i Temišvar, tugovali smo zbog Istre i jadranskih ostrva koje nam nisu dali posle Prvog svetskog rata. Širom tadašnje zemlje, a Srbije posebno, odjekivali su borbeni pokliči „Trst je naš", „Život damo, Trst ne damo". Slušali smo i pevali takve „ratnohuškačke" pesme poput: „Ako bude do bombaša i Gorica biće naša", i bili ponosni na svoje pretke, koji su oslobađajući jug Srbije od Turaka pobedonosno uzvikivali „Kumanovo za Kosovo".
Za zločin secesije prvi put smo saznali kada je Mois Čombe proglasio secesiju Katange od Konga, a uz put ubio predsednika Konga Patrisa Lumumbu 1961. godine. Širom Srbije održavani su veliki protesni mitinzi na kojima su se držali borbeni i žestoki govori. Srbija je uzavrela („Čombe guta bombe" vikala su deca). Nismo baš precizno znali gde je Kongo, ali smo svi znali da je jednostrana i nasilna secesija nešto užasno, nepravedno i zabranjeno. I na neki način i danas kada se pominje reč secesija u likovima Tačija, Hisenija i Sejdijua prepoznajem nakazni lik Moisa Čombea.
Tu secesiju i sve Čombeove masovne zločine podsticao je Brisel. Kongo je, naime, pre nezavisnosti bio belgijska kolonija. U Beogradu je u znak protesta i revolta razbijena belgijska ambasada i uništena sva njena vozila. Postoji i javno zabeležen jedan događaj iz tog vremena. U blizini ambasade Belgije nalazila se ambasada Turske. Demonstranti su u svom gnevu zbog secesije Katange razbijali jedan automobil, koji je imao diplomatske tablice, ali je pripadao Turcima. Turski diplomata je izašao na prozor ambasade upozoravajući demonstrante da je to tursko, a ne belgijsko. Na to su mu demonstranti nastavljajući započeto odgovorili: „A, Kosovo"!
Sada bi neko kada je reč o secesiji Kosova od države Srbije analogijama lako mogao svašta da zaključi. Ponovo je reč o Briselu, koji se od prestonice Belgije pretvorio u sedište Evropske unije i NATO pakta. Pojam Brisela se na neki način multiplikovao. Ponovo je reč o secesiji samo ne Katange nego Kosova. Ponovo su pokrovitelji, inspiratori i vojni pomagači jednostranog nasilnog otcepljenja u Briselu. Tu je u bezbroj likova umnoženi Mois Čombe. Umesto mrtvih Kongoanaca, mrtvi su Srbi. Tu su i veliki protestni miting i jedna samozapaljena ambasada. Potpuni novitet bi bile samo one dve plavuše i onaj masovni medijski žal za ukradenim patikama.
Zato je srpski režim, da bi nas spasao od istorijskog sećanja, ili protestnog ponavljanja i bunta, odustao od svakog pominjanja jednostrane secesije Kosova i to upravo u Briselu. Ono na Generalnoj skupštini UN, bilo je samo ponižavajuće i prezira vredno sprovođenje briselskog diktata.
Možda bi se nešto dalo zaključiti i o Srbima nekada i sada, i da nam je teže pala Katanga nego Kosovo, ali ovo nije prava prilika. A i još je rano za takve zaključke. Polako. „Zagrcni se tu", što bi rekli moji zemljaci. U svakom slučaju zapamtićemo gde smo stali.
Da u svetu nije potpuno nestao osećaj vojničke časti dokazao je ovih dana jedan američki pilot potpukovnik:
„Američki borbeni pilot, potpukovnik Harold F. – Huč Majers, nije mogao da izdrži pritisak savesti i stalne noćne more, koje su ga mučile od 1999. godine i bombardovanja SRJ. Bombardovao je i Republiku Srpsku. Jedan od onih čije su bombe, između ostalih, ubile i malu Milicu Rakić iz Batajnice, prislonio je pre nekoliko dana pištolj na slepoočnicu i izvršio  samoubistvo, postavši još jedan u dugom nizu američkih vojnika koji su na ovaj način, pošto im je proradila savest, prekratili sebi muke".
Njegovi prijatelji kažu da je sanjao ljude kako gore od bombi… Čuo je njihovu vrisku, jauke… sanjao je decu, starce, raskomadana tela. I to mu je očigledno došlo glave.
Za razliku od njega najveći deo političke elite Srbije sanja ulazak u NATO pakt. Oni nemaju noćne more. Ne sanjaju malu Milicu Rakić. Naprotiv, oni u najlepšim snovima vide sebe na komandnim mestima u NATO avionima i ljuti su na sve nas koji ih osujećujemo u tome da im taj san postane java.
Najveći deo naših strogo kontrolisanih medija napadno prećutkuje, ili prikriva vest o samoubistvu američkog oficira. Valjda to rade zbog straha da nekom među našim natovcima vlastodršcima ne proradi savest, ili da se, pak, ne probudi neki osećaj časti. Uzaludna je ta briga, nema tu nikakve bojazni, nema tu bilo kakvih tragova ni jednog ni drugog.

http://www.pecat.co.rs/2010/09/milorad-vucelic-aljaska-i-kosovo/

Зауставити убиство Војислава Шешеља

Александар МЕЗЈАЈЕВ

 

Зауставити  убиство Војислава Шешеља

Специјална операција Хашког трибунала за убиство В.Шешеља улази у завршну фазу

 

Судски процес против лидера Српске радикалне странке Војислава Шешеља, који је у току у Међународном трибуналу за бившу Југославију, ушао је у нову фазу. И то је најопаснија фаза у току свих осам година, колико се Војислав Шешељ налази у хашком казамату. Ми смо већ писали о томе,  да је ситуација у којој оптужени не може бити осуђен због потпуног краха оптужнице, али који не може бити ни ослобођен из политичких разлога,  изузетно сложена.  Ми смо већ видели како је трибунал „решио" исти такав проблем у процесу Слободану Милошевићу. Међутим,  ситуација у процесу Војиславу Шешељу испоставила се још тежом за Хашки трибунал. Ствар је у томе што је тринаест сведока оптужбе директно у сали изјавило, да дају изјаве под притиском тужилаштва. Ти сведоци су  саопштили да им је прећено како ће се против њих покренути поступак у случају ако одбију да дају лажну изјаву против Шешеља. Они су саопштили такође, да им је прећено  разрачунавањем са њиховим породицама, говорили су о психолошком терору, многобројним саслушањима без престанка. Такође су  изјављивали да им је тужилаштво обећавало  да ће у случају пристанка на сарадњу променити идентитете сведока и пребацити их у САД и друге земље Запада. 19. септембра био сам и лично у прилици да саслушам саопштења свих тих сведока за време велике  међународне научне конфернције о  предмету В.Шешеља у Београду.

 

Званична реакција суда на ту ситуацију је судска одлука од 29. јуна 2010. године. Датом одлуком се започиње процес  спровођења истражних радњи  о ситуацији у вези са притиском на сведоке, у циљу да се они присиле на давање лажних изјава против В.Шешеља. С једне стране, чинило се, да је то добра одлука. Међутим,  у тој одлуци постоје неки аспекти, који наводе на опрез.

 

На први поглед, чини се, да се ради о  покретању поступка против  тужилаштва Међународног трибунала за бившу Југославију. Међутим, у ствари то није тако. Судско веће је  одлучило да наименује amicus тужиоца, који ће одлучити „постоје ли суштинске основе за покретање поступка о мешању у вршење правосуђа".

 

Друго, најпре се чини да се  ради  о спровођењу истраге против Карле дел Понте, Хилдегарда Урц-Рецлафа и Данијела Саксона. Такав утисак стиче се називом одлуке, у којој фигурирају горе наведена имена. Међутим,  у ствари ни то није тако. Одлука судског већа односи се на спровођење истражних радњи  према „одређеним истражитељима тужилаштва". На тај начин,  истрага  се НЕЋЕ  спроводити у односу на три  горе наведене личности -  они су тужиоци, а не истражитељи 1.(Узгред речено, Хилдегард Урц-Рецлаф веома успешно наставља да врши своју функцију у другом процесу, што противуречи правилима вођења истраге, јер када се налази под истрагом (чак и прелиминарно) званична личност се привремено суспеднује са функције).  Стога се поставља питање: зашто је суду била потребна таква игра са именима?

 

Треће. Судско веће је одлучило, да  сва овлашћења по закључцима о довољности оптужбе има amicus тужилац. Поставља сае питање: зашто? Зар није суд дужан да изнесе такав закључак? Или судије унапред скидају са себе одговорност за будући закључак тужиоца о томе, да нема основа за оптужбу?

 

Четврто. Право наименовања amicus тужиоца  судско веће је пренело на секретара МТБЈ. То такође своди објективност истраге на нулу. Секретар МТБЈ је фигура ништа мање кобна од осталих највиших руководилаца Хашког трибунала. Деловање секретара је током целокупног рада МТБЈ, нарочито у процесу Милошевићу и Шешељу, било како незаконито, тако и каткада аморално, а при том те радње остају у сенци. Примера таквог деловања секретаријата има на претек. То су и забране на састајање, поред осталог са члановима  породице, то су и наметања адвоката, који су у очигледном сукобу интерса са оптуженим, најзад, последњи пример – одлука о одбијању да се Војиславу Шешељу плаћа рад одбране. 1.

 

И најзад, последње.  За истрагу је amicus тужиоцу дато 6 месеци од тренутка његовог наименовања. И шта ми ту видимо? Пролази већ више од три месеца, а тужилац још није чак ни наименован! 1.

 

Дакле,  шта значи та, по свим  мерилима, чудна одлука од 29. јуна?  Да би се  то схватило неопходно је схватити главно – трибунал није заинтересован ни за спровођење те истраге, нити за окончање процеса Војиславу Шешељу. Значи, свака радња МТБЈ, чак ако споља она и изгледа позитивном, у суштини има друге циљеве. У датом случају, изгледа,  трибунал једноставно ради за јавност: тобоже, судије су објективне и непристрастне, оне доносе озбиљну одлуку против тужилаштва. Међутим,  када се пажљивије  разматра ситуација, постаје јасно да те радње и нису тако озбиљне, као што се може стећи утисак. И то, што се утисак не стиче „сам по себи", већ се ствара вештачки, не може а да не изазове и најозбиљније бојазни. Сетимо се да је истрага вођена и о агресији НАТО – о кудикамо озбиљнијем злочину од притиска на сведоке. Међутим,  окончана је она одлуком да се обустави даља истрага. Али за МТБЈ у процесу Шешељу главно је нешто друго – њима је важно да покажу,  како се сада све чини у корист Шешеља. Али је то и најопаснији моменат! Управо  је у том моменту и могућ снажан ударац по Шешељу, укључујући његово убиство.

 

На последњој седници МТБЈ у процесу В.Шешељу одржаној 21. септембра постало је познато, да су се код В.Шешеља појавили изненадни проблеми са срцем, који захтевају хируршку интервенцију. Поред осталог,  кардиограм показује аномалну аритмију и тахикардију. То је преозбиљна ситуација да би се одгађало предузимање хитних мера! Неопходно је  да се изврше хитан медицински  преглед В.Шешеља и његово лечење.  Међутим,  то треба да обаве независни лекари, којима верује сам Шешељ. У комисији лекара обавезно треба да буде и специјалиста из Русије. У противном,  ми ћемо добити исте онакве закључке, као и у случају са Слободаном Милошевићем. У последњих шест месеци живота С.Милошевић је осећао  снажне шумове и притисак у глави, уз  делимични губитак слуха и вида. Погледајте какву је помоћ добио Милошевић од „најбољих" лекара НАТО!

 

„Доктор! Артс: „Атерослероза је нормална појава за пацијента

његовог  узраста".

„Доктор" де Лат: „Разлози за могући губитак слуха нису јасни.

Могуће је да су они срчано-васкуларног карактера". Међутим, де Лат изводи закључак о томе, да је „неопходно коришћење не слушалица, већ слушног апарата"! (Као што видимо, да би осигурао себе, „доктор" указује на могући разлог, али је његова препорука уистину саркастична)1.

„Доктор" Споелстра:  предлаже да се проблем реши тако  што ће се „у слушалицама појачати звук". 1.

„Доктор" Фалке: „Ја сам размотрио иузвештај тројице лекара са лором из болнице Броново. Његово мишљење: погоршање слуха је услед старости.

(..)Ништа се више сада не може предузимати". 2.

 

Лекар затвора МТБЈ и даље је „доктор" Фалке. Светска јавност треба да зна,  каква је улога Фалкеа у убиству Слободана Милошевића. Он је заједно са начелником затвора МакФаденом организовао и реализовао махинације са анализама крви С.Милошевића, у току неколико месеци крио је информацију о резултатима од суда и од самог Милошевића, а такође сноси одговорност за фалсификовање друге информације, укључујући вођење два  картона о издавању лекова, у којима се садрже различити подаци!1

 

Има ли оптужени МТБЈ право на медицинску помоћ? Да, безусловно да има. То је фиксирано у свим основним међународним нормама о правима човека и у документима, којима се регулишу права оптуженика. Има ли оптужени МТБЈ право на медицинску помоћ по сопственом избору, тојест, не медицинску помоћ уопште, већ помоћ лекара по свом избору? Да, такође безусловно. Као прво,  све друго би нарушило презумпцију невиности: оптужени није крив, он се не лишава никкавих основних права, поред осталог,  не ограничавају му се његова медицинска права.

 

Према томе,  сада је важно не дозволити трибуналу да одуговлачи у покушајима да одреди своје лекаре, или да уопште доведе у сумњу право Шешеља на избор лекара за свој преглед и лечење. Апсолутно је јасно да ће се трибнунал опирати. Независна медицинска експертиза може показати, да су проблеми са срцем код Војислава Шешеља изазвани  вештачки. Међутим, неопходно је  одмах рећи -  свака смицалица у вршењу независне експертизе  треба да се третира као покушај скривања вештачких узрока погоршања срчаних аномалија Војислава Шешеља! Средства за масовно информисање  дужна су да што је могуће брже и шире  дистрибуирају ту информацију. Међународна јавност треба да зна: ми знамо, да се убиство В.Шешеља не просто припрема.  Оно је већ одавно почело и улази у своју финалну фазу! Неопходно је мобилисати све могуће ресурсе да би се оно спречило!

 

 

[1] Види одлуку заменика секретара МТБЈ од 5.јула 2010.године. D 48083-D48080.

[1] С тим у вези треба навести примере другачије врсте. Када је требало да се наименује amicus тужилац против  В.Шешеља, секретар је  на то утрошио свега 4 недеље. (Види одлуку секретара МТБЈ од 2. Марта 2010. Године D28-D27).

[1] Писмо доктора Џ. Де Лара – затворском лекару Фалкеу од 28. Новембра 2005. године // Документ МТБЈ: IT-02-54-T, p. 45801

[1] Види Писмо доктора  Споелстра  од 21.11.2005 // Документ МТБЈ: IT-02-54-T, p. 45807.

[1] Из извештаја  П.Фалкеа – судском већу од 14.11.2005   // Confidential Attachment B to the Assigned Counsel Request for Provisional Release Pursuant to Rule 65, 20 December 2005.

 

http://rs.fondsk.ru/

VOJISLAV KOŠTUNICA: ULAZAK SRBIJE U EU ZADUGO NEĆE BITI NA DNEVNOM REDU

VOJISLAV KOŠTUNICA: ULAZAK SRBIJE U EU ZADUGO NEĆE BITI NA DNEVNOM REDU

subota, 25 septembar 2010 02:21

 

Kada jedna država javno obznani da je njena politika da EU nema alternativu, onda je ta država unapred saopštila da je spremna da se žrtvuje zarad tog cilja. I tu kraja nema, zapravo kraj je kada se promeni ta naopaka politika

Vi ste do 2008. godine bili za EU, parafirali ste sporazum SSP. To je nepobitno. Onda ste 2008. godine promenili svoj odnos prema EU. Zašto?
- EU je ta koja je promenila, i to radikalno odnos prema Srbiji 2008. godine. Srbija je započela evropske integracije kao celovita država i onda je na pola puta tih integracija, uz neposrednu pomoć EU, Kosovo proglasilo jednostranu nezavisnost. Posle tog jednostranog proglašenja secesije Brisel šalje svoju misiju na Kosovo da pravi nezavisnu državu, a sam nastavak evropskih integracija EU uslovljava uspostavljanjem dobrosusedske saradnje, zapravo međudržavnih odnosa između Srbije i Kosova. Mi smo kao međunarodno priznata celovita država parafirali SSP i tu nema ničeg spornog. Ali pre nego što je ovakav SSP potvrđen Priština je proglasila jednostranu nezavisnost i zatim su 22 države EU priznale ovu lažnu državu. Tako, ako se stvari gledaju iz ugla onih država koje su priznale Kosovo, ispada da su one sa jednom državom, celovitom Srbijom, parafirale SSP, a sa drugom državom, Srbijom bez Kosova, potvrdile ovaj sporazum. To im je omogućila sadašnja vlast nerazumnom politikom da EU nema alternativu. Ništa slično ovakvom pokušaju da se otme teritorija uz saglasnost države kojoj se teritorija otima nije nikada do sada viđeno. Nisam ni po koju cenu bio spreman da budem saučesnik u ovakvom planu EU da Kosovo dobije nezavisnost, već sam se tome otvoreno suprostavio i branio nacionalne i državne interese Srbije.

U onome što je preostalo od srpske javnosti govori se o tome da nas u EU neće primiti zbog „unutrašnjeg zamora" od primanja novih članica. Vi govorite o odnosu Kosova i EU. Bojimo se da i Vi i deo javnosti previđate činjenice da evropske institucije imaju ogromne primedbe na čitav niz mera i zakona koje je današnja vlast donela u ime evropskih standarda? Tu pre svega mislimo na reformu pravosuđa, antikorupcijske zakone…
- Ne treba imati nikakvih iluzija da su posle proglašenja jednostrane nezavisnosti Kosova evropske integracije Srbije u potpunoj funkciji ucenjivanja zemlje da uspostavi dobrosusedske odnose sa Kosovom. Može Srbija da postiže najbolje ili najgore rezultate u unutrašnjim reformama, ali za Brisel je presudno da Srbija omogući da se Kosovo uspostavi kao država. Saučesništvo i kooperativnost Srbije u uspostavljanju odnosa sa Kosovom je za Brisel u ovom trenutku najvažnija stvar.

Gde je kraj uslovljavanju Srbije od strane EU? Da li na dnevni red dolazi i „pitanje Sandžaka" i promena Ustava Srbije?
- Kada jedna država javno obznani da je njena politika da EU nama alternativu, onda je ta država unapred saopštila da je spremna da sve žrtvuje zarad tog cilja. I tu kraja nema, zapravo kraj je kada se promeni ta naopaka politika. Onako kako se danas sadašnja vlast i politika da EU nema alternativu odnosi prema Kosovu, a takođe i Vojvodini sa usvajanjem protivustavnog Statuta, sutra će se odnositi prema Raškoj. Naravno, poseban im je problem Ustav koji je brana razbijanju celovitosti zemlje i pokušaće na sve načine ili da promene ili da zaobilaze Ustav. Srbija je danas jedina država na svetu koja ima vlast kojoj smeta teritorijalni integritet zemlje i Ustav koji ga brani.

Kakav je odnos EU prema Srbiji?
- Nažalost sadašnja vlast je obmanjivanje pretvorila u svoju politiku. A jedna od možda najvećih obmana je nametanje teme o ulasku Srbije u EU, kao da je stvarno pitanje da li Srbija hoće ili neće da koliko sutra postane članica EU. Obmana se sastoji u tome što to uopšte nije tema današnje Srbije, jer će se pitanje stvarnog ulaska ili neulaska Srbije u EU rešavati za deset, petnaest, dvadeset godina. A realno je pitanje i da li će Srbija i posle tih deset ili dvadeset godina uopšte ući u EU. S druge strane, ono što jeste prava tema i pravi problem današnje Srbije to je što EU podržava albanske secesioniste u pravljenju lažne države Kosovo. Ovaj pravi problem se krije kao da ne postoji, i umesto njega se obmanom nameće pitanje o ulasku Srbije u EU. Pri tome niko i ne govori da raspravljamo o pitanju koje će na dnevni red doći u dalekoj budućnosti ili možda nikada. Dakle, ako treba da definišemo današnji odnos EU prema Srbiji on se sastoji u delovanju Brisela u korist albanskih secesionista uz prećutnu i svesrdnu podršku i saučesništvo sadašnje vlasti. To je odnos ucenjivanja od strane EU i samoponižavanja aktuelne vlasti. Iz takvog odnosa ne može da nastane ništa dobro, već se time sistematski obezvređuje i urušava Srbija i sve u Srbiji..

Da li Srbija može da bude uspešna, stabilna i napredna država ako ne uđe u EU?
- Ako jedna država kao samostalna zemlja ne može da bude uspešna, stabilna i napredna, već mora po svaku cenu da bude deo EU, onda je pravo pitanje da li takva država uopšte može da opstane i dalje postoji. Srbija nije država od juče, ona nije avnojevska tvorevina, Srbija predstavlja staru evropsku državu. Srbija je postojala vekovima i pre svake pomisli o postojanju EU i samim tim besmisleno je opstanak Srbije vezivati za bilo koju trenutnu međunarodnu organizaciju. Srbija sasvim sigurno može da bude i uspešna i napredna država i kao takva treba da odluči da li joj je interes ili joj nije interes da bude članica EU. A taj interes se meri svakako i odnosom EU prema Srbiji, odnosno da li će nas u budućnosti uvažavati kao partnera i naravno kao celovitu zemlju.

To je onda, kako kažu vaši oponenti, politika samoizolacije.
- To uopšte nije tačno. Pogledajte kako je Češka branila svoje interese prilikom usvajanja Lisabonskog sporazuma. Ili kako je to radila Irska. Onog trenutka kada srpski narod stane iza svoje vlade koja brani legitimne i demokratske interese koji su zagarantovani svakoj državi, niko se neće usuđivati da takvom jeftinom propagandom i takvim besmislicama osporava legitimna prava koja sve države sveta brane. Samo u ovakvoj Srbiji u kojoj vlast pristaje na sve diktate i ucene moguća je takva propaganda koja podriva svaku borbu za državne i nacionalne interese. Srbija ne može svoje državne i ekonomske interese jednostrano svesti samo na EU, već treba suprotno od svake pomisli na izolaciju da širi saradnju sa drugim uticajnim državama, a ne da je sužava samo na EU.

DS pita šta je alternativa EU?
- Alternativa je da Srbija sarađuje sa svim državama i na istoku i na zapadu, kako bi unapređivala svoje ekonomske interese i branila svoje državne interese. Alternativa današnjem propadanju i beznađu do koga je dovela politika da EU nema alternativu, jeste bolji život i ekonomski oporavak zemlje kroz saradnju na ravnopravnim osnovama i u obostranom interesu sa svim državama. Sam život će nametati različite alternative jer u doglednoj budućnosti pitanje ulaska Srbije u EU neće, osim u propagandi, biti stvarno na dnevnom redu. Kako će se stvari razvijati u narednih deset i petnaest godina nije do kraja predvidljivo. Na pitanje hoće li sama EU imati interes da Srbija bude njena članica i da li će Srbija za deset godina imati interes da bude u EU, danas niko ne može sa sigurnošću da odgovori. Ali ono što Srbija mora da uradi jeste da bude stabilna država sa jakom privredom, kako bi saglasno našim interesima mogla da bira koji je najbolji put kojim treba ići.

Kako ocenjujete sastanak sa Tomislavom Nikolićem?
- Smatram da je taj razgovor bio važan zbog toga što je ponovo na političkoj sceni počelo da se javno raspravlja o osnovnim državnim pitanjima. Javnost je dobro reagovala i pokazala da je zainteresovana da političke partije jasno iznesu svoje stavove o krupnim državnim temama. Videćemo da li je ovo bio samo jedan izuzetak ili će javnost zahtevati da se nastavi sa javnim raspravama i utvrđivanjem kako političke stranke gledaju na sva pitanja od kojih zavisi budućnost Srbije

Jeste li, dakle, raspravili sa Nikolićem ključna državna pitanja?
- Započeli smo razgovor. Najteže pitanje sa kojim se Srbija danas suočava jeste kako odgovoriti na delovanje EU koja se stavila na stranu albanskih secesionista. Stav DSS je jasan i javnosti je poznat. Kao svaka normalna država treba Briselu da kažemo da se suprotstavljamo njihovoj podršci uspostavljanju lažne države Kosovo, a to znači potpuno odbacivanje politike da EU nema alternativu. Hoćemo da sarađujemo sa EU, ali hoćemo i da nas poštuju kao što poštuju sve druge države. SNS je još u traganju za jasnim odgovorom na ovo teško pitanje. Pošto je rasprava započeta cela javnost očekuje da i SNS zauzme određen stav.

Da li se Vašim političkim postupcima, u vezi sa saradnjom sa SNS-om, može prigovoriti da razbijate opoziciju i produžavate vek ovdašnjoj vlasti?
- Mi smo oštro kritikovali sadašnju vlast ne zato što smatramo da ona ima dobru politiku koju loše sprovodi, već zato što smo duboko uvereni da je politika da EU nema alternativu pogubna i da ekonomski i politički uništava Srbiju. DSS zahteva da se izbori odmah raspišu sa ciljem da se promeni politika koja Srbiju vodi u potpuni slom. Jedina vlast za koju smo mi zainteresovani jeste ona koja će voditi novu nacionalnu politiku i vratiti samopoštovanje Srbiji i obnoviti njenu privredu. Dakle, DSS i sadašnja vlast se nalaze na potpuno suprotnim stranama i verujemo da ukupna javnost to vidi i priznaje da je DSS najoštrija opozicija aktuelnoj vlasti.

A ako SNS i DS naprave Vladu posle izbora?
- To bi značilo da se u zemlji ništa nije promenilo osim što bi se proširila sadašnja Vlada. A šta je to dobro ova vlast sprovodeći politiku da EU nema alternativu za ove dve godine donela Srbiji? Da li su danas plate veće, da li danas ima više posla u Srbiji, da li je država stabilnija ili je socijalna pravda veća? Rezultat ove vlasti je slabljenje i osiromašenje Srbije. I ako bi posle izbora ovakva politika trebalo da nastavi da vlada Srbijom samo proširena sa SNS, šta smo onda dobili? U svakom slučaju ako bi se išlo u tom smeru, onda da ne bi Vlada DS i SNS bila nova velika obmana građana, SNS treba otvoreno da upozna javnost da je takva Vlada njen pravi cilj. Ukoliko građani na izborima budu glasali za Vladu DS i SNS, to će biti legitimna Vlada ali koja ništa dobro Srbiji neće doneti. Srbiji su na izborima potrebne stvarne promene, a to pre svega znači promenu sadašnje politike.

Sadašnja vlast je promovisala politiku uspostavljanja četiri stuba na kojima počiva spoljna politika Srbije. Koji je danas realan domet ove politike?
- Sve što se dešavalo sa traženjem mišljenja od Međunarodnog suda pravde i podnošenjem, a zatim pod ultimatumima menjanjem rezolucije u Generalnoj skupštini, pokazuje da su četiri stuba spoljne politike sadašnje vlasti samo prazna priča. Jedino što postoji i što svi vidimo to je bespogovorno ispunjavanje stranih diktata na štetu Srbije.

Vi ste započeli da razvijate snažnije i partnerske odnose sa Rusijom. Šta bi po Vama trebalo da bude okosnica saradnje Srbije i Rusije?
- Rusija je u važnom istorijskom trenutku snažno podržala zahtev Srbije da se saglasno principima međunarodnog poretka poštuje teritorijalni integritet i suverenitet naše zemlje. Za poštovanje je, i to će ući u našu istoriju, da je predsednik Putin snagom veta zaustavio da Savet bezbednosti ukine Rezoluciju 1244 i da usvoji Ahtisarijev plan. Da je Savet bezbednosti usvojio Ahtisarijev plan, to bi predstavljalo veliko poniženje Srbije. Ovako sve dok je na snazi Rezolucija 1244 i na međunarodnom planu nastavlja se borba Srbije za Kosovo i za naš teritorijalni integritet. Ta saradnja koju smo postigli sa Rusijom predstavlja najveću moguću političku saradnju i prijateljstvo dve države. Naš cilj je bio da i ekonomska saradnja dostigne ovaj politički nivo. Potpisivanje energetskog sporazuma je bio veliki korak u tom smeru. Jedan od načina izlaska Srbije iz ekonomske krize je da se pojača ekonomska saradnja sa Rusijom. Pored energetike, veoma je važno da se uspostavi saradnja u poljoprivredi i građevinarstvu, jer su ove tri oblasti ključne za oporavak srpske privrede.

Može li nama u budućnosti Rusija da bude alternativa EU
- Srbija i Rusija imaju vekovne prijateljske odnose kao dve države koje međusobno poštuju svoje državne i nacionalne interese. I to je odnos koji treba čuvati i dalje unapređivati. S druge strane, odnosi Srbija i EU se kreću od našeg započetog puta u integracije do nastojanja Brisela da na našoj teritoriji napravi još jednu albansku državu. Dakle, naša saradnja i naši odnosi sa Rusijom i EU zasnovani su na različitim osnovama. Sa Rusijom kao prijateljskom zemljom treba da unapređujemo saradnju, a sa EU moramo otvoreno da razgovaramo i jasno iznosimo naš stav i naše protivljenje uspostavljanju lažne države Kosovo. A posebno bih podsetio i da najveće države EU čine sve što je u njihovoj moći da ostvare što bolje ekonomske bilataralne odnose sa Rusijom.

Ima li rešenja za uspostavljanje boljih odnosa Srbije i SAD?
- Nepristrastan posmatrač koji na stvari ne bi gledao ni iz Srbije ni iz Amerike, odmah bi objektivno uočio da je angažovanje SAD u protekle dve decenije na Balkanu bilo suprotno legitimnim i pravednim interesima srpskog naroda, a u korist maksimalističkih interesa drugih balkanskih naroda. Možda je jedini izuzetak i uspostavljanje prirodne mere zadovoljavanje interesa svih strana predstavljao Dejtonski sporazum. Znamo da Amerika neće preko noći promeniti svoju politiku, da je možda neće skoro ni preispitivati, ali životni realni procesi na Balkanu će vremenom ići na uspostavljanju prirodnih ravnoteža interesa. Moguće je da će život upućivati SAD da u budućnosti ipak podrže prirodnu i pravu meru interesa svih naroda na Balkanu, kao što su u jednom trenutku pronašli meru u Dejtonskom sporazumu.

Na Republiku Srpsku se vrši veliki pritisak da pristane na promenu Dejtonskog sporazuma i saučestvuje u svom nestanku. Šta će biti sa Republikom Srpskom?
- Opstanak Republike Srpske predstavlja suštinski i istorijski interes srpskog naroda. Republika Srpska nema alternativu i ne bi smelo da postoji ništa zbog čega bi srpski narod preko Drine mogao da pristane na samoukidanje Srpske. Da stvar bude gora EU istovremeno vrši pritisak koji treba da vodi ka dezintegraciji Srbije i veštačkoj centralizaciji BiH, dakle isključivo i samo na štetu srpskog naroda. Na sve pritiske treba odgovoriti odlučno jer je legitimno i demokratsko pravo srpskog naroda na očuvanje i Srbije i Republike Srpske.

BiH je na pragu ulaska u NATO. Kakvu sudbinu Republika Srpska može da očekuje kada uđe u NATO?
- Smatram da je napravljena ozbiljna greška što Republika Srpska nije raspisala referendum o ulasku u NATO pre nego što je BiH predala kandidaturu za ulazak u ovaj vojni savez. Ova greška se ipak može ispraviti i referendum još uvek može da se raspiše. Rukovodstvo Republike Srpske se javno obavezalo da će ovaj referendum raspisati, i te obaveze se ne sme odreći. Jer samo narod može doneti tako sudbonosnu odluku. Verujem da znam šta će na referendumu reći srpski narod, ali u svakom slučaju svi moramo da poštujemo svaku odluku naroda na referendumu.

Vidite li izlaz za Srbiju iz ove krize, da li su izbori uopšte na vidiku?
- Sledeći izbori, kad god oni budu, biće od najveće važnosti za Srbiju. Na tim izborima najvažnije pitanje biće da li Srbija nastavlja sa politikom da EU nema alternativu ili će se ponovo sabrati oko svojih državnih interesa. Narod će odlučiti i odrediti dalji put zemlje.

* * *

Pečat ekskluzivno
Nedavno je u Rusiji objavljena knjiga Vojislava Koštunice Odbrana Kosova. U ruskom izdanju Odbrane Kosova po prvi put je objavljeno pismo koje je Vojislav Koštunica kao predsednik Vlade Srbije uputio 12. maja 2007. godine predsedniku Rusije Vladimiru Putinu. Pečat ekskluzivno objavljuje ovo pismo. U ruskom izdanju Odbrane Kosova pismo prati napomena koja objašnjava kontekst u kome je pismo poslato. Ta napomena glasi: Ova lična poruka Vojislava Koštunice Vladimiru Putinu poslata je 12. maja 2007. godine. Poruci je prethodilo obaveštenje koje je Vojislav Koštunica dobio od šefa misije Srbije u UN. U obaveštenju se navodi da su SAD pripremile nacrt rezolucije za Savet bezbednosti UN na osnovu plana Martija Ahtisarija sa ciljem da se Kosovu omogući nezavisnost.

* * *

Lična poruka predsednika Vlade Srbije Vojislava Koštunice predsedniku Rusije Vladimiru Putinu
U ime naroda Srbije molim Vas predsedniče Putin da Rusija stavi veto u Savetu bezbednosti na otimanje Kosova od Srbije. Ruska podrška i veto na otimanje naše teritorije ima istorijski značaj za Srbiju. Srbija je svoju budućnost sudbinski vezala za Kosovo. U celoj svojoj istoriji Srbija je imala jednog istinskog prijatelja Rusiju. Sve naše nade uprte su samo u Boga i prijateljsku Rusiju. Predsedniče Putin, znajte da bi Srbija dok postoji pamtila Vaše ime.

Primite moj prijateljski i bratski pozdrav,
Vojislav Koštunica


Autor Uglješa Mrdić
Izvor Pečat, br 133, 24. 9. 2010.

http://www.standard.rs/-cvijanovi-vam-preporuuje/5495-vojislav-kotunica-ulazak-srbije-u-eu-zadugo-nee-biti-na-dnevnom-redu.html

Iran bez ruskih S-300

Iran bez ruskih S-300

Леонид ИВАШОВ

У интересу Израела

 

Начелник Генералштаба руских оружаних снага саопштио је 22. септембра 2010. године да је руска страна одустала од испоруке Ирану зенитно-ракетних комплекса С-300. И ма каква објашњења при том давана, чак је и лаику јасно: С-300 су чисто одбрамбени комплекс, у функцији балансирања офанзивних могућности противника, и лишавања предности авијације нападајуће стране. Комплекс нипошто не представља опасност по суседа који се брани, уколико он не наруши туђу државну границу.

У случају иранско-израелске конфронтације, када се Ирану прети моћним авио-ударима, свака суверена мирољубива држава  у обавези је да учини све у циљу спречавања агресије. Тим пре, држава – чланица Савета безбедности ОУН, која одговара за одржавање међународне безбедности. Агресија се практично искључује, када постоји паритет снага, или пак када је онај који се брани у стању да агресору нанесе ненадокнадиву штету. Комплекси С-300 управо су способни да авијацији Израела нанесу озбиљну штету.  Ускраћивање  Ирану права на ефикасну одбрану фактички је  исто што и позив на агресију. Шта је то ако није стимулисање  заподевања новог рата недалеко од својих граница, рата са тешким последицама не само по Иран, него и по животе многобројних руских стручњака, који тамо раде? А да не говоримо о политичкој и економској штети по Русију.

Чиме је диктиран такав корак? Разлога је, по свој прилици, неколико. Москва ево већ низ година, „не примећујући" израелско нуклеарно оружје, активно учествује у решавању такозваног иранског нуклеарног проблема, гласа за санкције против свог суседа. У МИП Руске Федерације је, изгледа, забрањено чак и помињање предлога о стварању ненуклеарне зоне на великом Блиском Истоку, што је у више наврата тражио Иран уз подршку арапских земаља. Зашто? Покушајмо пронаћи одговор.

У Никсоновом институту у Вашингтону 28. јула 2010. године одржан је округли сто, посвећен перспективама руско-америчких односа.  Директор Института за савремени развој (ИНСОР) Игор Јургенс, који је говорио са руске стране, изјавио је  да у Русији не сматрају сви распад СССР „геополитичком катастрофом", да је циљ оних који тако не мисле, заправо, инкорпорирање Русије у систем евро-атлантске безбедности и улазак у НАТО. Он је такође истакао, да је Анатолиј Сердјуков спровео добру војну реформу и да ће у скорије време најмање 30 процената војне технике за руску армију стизати из...Израела и земаља НАТО. Генерал Дворкин, који се нешто пре тога вратио из Израела, „вршио је притисак на присутне америчке сенаторе, захтевајући да САД хитно нанесу  удар по Ирану, и Американцима предао компјутерски модел таквог удара.

Анатолиј Сердјуков  и израелски министар одбране Е. Барак су 6. септембра 2010. потпиали Споразум о војној сарадњи између Русије и Израела.  У том Споразуму (првом у историји руско-израелских односа!) постоји чак тачка о  размени обавештајних информација. Да ли потписници Споразума  то тумаче тако, да је Русија сада  дужна да шпијунира арапске земље, Турску и Иран, и да саопштава добијене податке Тел-Авиву? Ако су раније руске власти са Израелом усагласиле испоруке наоружања на Блиски и Средњи Исток, сада су  оне принуђене да  за то  траже и дозволу. Нешто слично је постојало у кобним 90-им у оквирима комисије Гор – Черномирдин, када Москва није имала право да Ирану испоручи чак ни обични шраф без одобрења Вашингтона.

Поуздано је познато да је Израел узимао активно и непосредно учешће у припреми и реализацији грузијске оружане агресије августа 2008. године против народа Јужне Осетије и руских мировних снага. Крв невино погинулих је  на души израелских „стручњака". Међутим, шта се све неће жртвовати зарад инкорпорирања у јудејско-атлантску цивилизацију?

Одлуке, попут оне  коју је обелоданио Н.Макаров, могу нанети ударац не само  по престижу руске државе, него и по безбедности Русије, безбедности сваког од нас. После тога исламски свет ће имати право да третира Русију као свог противника, са свим последицама које из тога произлазе. И све то при „запаљеном" муслиманском Кавказу и више од милион муслимана у Москви.

А ако говоримо у целини о војној реформи руске армије, пред очима стручњака појављује се следећа слика: реорганизација структуре оружаних снага, прелазак на бригадни систем, куповина израелске и натовске технике, заједнички маневри десантних снага и других родова војске, изведени на територији САД и Европе, одбијање да се у војна училишта и институте примају питомци и слушаоци – није ништа друго до форсирана прирема војног модела  за прикључивање остатака руске армије и флоте експедиционим снагама САД и НАТО.

Због чега? Да би се вадило кестење из ватре у војним авантурама англо-саксонаца, ционистичке елите Израела, у име успостављања светске доминације сиве финансијске олигархије?

Остављамо квалификацију овог чињења изван наводника.

_________________ Леонид ИВАШОВ је Председник Академије за геополитичке  проблеме, генерал-пуковник, доктор историјских наука

 

Захтеви Међународног трибунала биће још дрскији

Тагови: Ставови, Хашки трибунал, Данас на Балкану, Друштво, Коментари

Игор Гојковић, Григориј Соколов

21.09.2010, 21:10

 

Пред заседање Генералне скупштине УН у Њујорку на којој ће евроинтеграције, формат и основна питања будућег дијалога са властима у Приштини бити теме разговора председника Србије Бориса Тадића са највишим светским званичницима, српска делегација је планирала и разговоре са представницима европских институција, пре свега, о процесу придруживања Србије Европској унији, пошто је према речима Тадића, Србија један од лидера у борби против организованог криминала и да је решена да у региону буде фактор стабилности.

Као хладан туш на ове Тадићеве изјаве стигла је порука главног тужиоца Хашког трибунала Сержа Брамерца да власти у Београду "морају учинити више" да би Ратко Младић и Горан Хаџић били ухапшени, као и да "ЕУ треба да одржи притисак на Србију".

Брамерц  је прецизирао да у Србији "постоји јаз између изражене политичке спремности "за хапшење бегунаца, тока саме потраге и онога што је неопходно учинити да би она била успешна".

Рекавши да није на њему да одређује ко ће се придружити Европској унији и када, Брамерц је нагласио да је политика условљавања коју је Унија до сада водила према Србији и другим земљама бивше Југославије "била највреднији алат за постизање хапшења оптужених". Он је изјавио да лидери Европске уније треба да одрже притисак на Србију, јер Београд и даље не сарађује у потпуности са његовом канцаларијом.

И тако без обзира на жељу унутар ЕУ да се Србија награди због уступака око заједничке резолуције о мишљењу Међународног суда правде, придруживање Србије ЕУ биће блокирано све док Брамерц не саопшти да Београд у потпуности сарађује са његовом канцеларијом.

Реагујући на ове нове притиске из Хага председник Србије Борис Тадић затражио је од Брамерца објашњење за изјаву да би требало наставити са условљавањем Србије, будући да је главни хашки тужилац у претходном извештају истакао да Београд у потпуности сарађује са Хашким трибуналом.

Ево коментара руског правног експерта Александра Мезјаева:

Пре свега, желели бисмо да истакнемо да изјава главног хашког јавног тужиоца Брамерца превазилази његова овлашћења. Јавни тужилац делује на основу правних аката. У овом случају то је МТБЈ, којим ова овлашћења главног тужиоца нису предвиђена. Међутим, Брамерц није први јавни тужилац Хашког трибунала, који је прекорачио своја овлашћења. Његови претходници су себи такође дозвољавали сличне изјаве. Хашки трибунал је већ одавно постао инструмент политичког притиска на Србију, пре свега у Савету Безбедности, а у току последњих година и у европским институцијама, између осталог, у Европској унији. Такође бисмо желели да истакнемо: Брамерцова изјава о томе да Србија не сарађује у потпуности с трибуналом не одговара истини. Србија је испунила практично све захтеве Хашког трибунала, укључујући и целу предају највишег политичког своје сопствене земље.

 Већ је одавно време да данашње власти у Србији схвате да што више буду испуњавале стално нове и нове захтеве, тим дрскији ће ови захтеви бити. И биће практично бесконачни. Очигледно, следећи захтев ће бити признавање Косова, а онда следе Војводина и Санџак, што све може да се заврши потпуним распадом српске државности.

Сад ћемо се задржати на захтевима за изручење генерала Младића. Ратко Младић је Србин из Босне, и захтев према Србији да испоручи иностраног грађанина је правно неодржив. Тим пре што засад нема доказа о томе да се Младић налази на територији Србије. Осим тога, са сигурношћу се може рећи да је оно што знамо под називом „догађаји у Сребреници" - међународна провокација. И генерал Младић за њих не сноси никакву одговорност. Зато сам на последњем састанку с Младићевим сином изразио сигурност да генерал никад неће бити ухапшен, пошто за то нема никаквих основа

http://serbian.ruvr.ru/2010/09/22/21670581.html

Пошто сада стара папуча Маргарет Тачер? / Top 10 Reasons Not to Trust Russia

Јелена ПУСТОВОЈТОВА

Пошто сада стара папуча Маргарет Тачер?

 

Тешко да ће се неко зачудити навици западних новинара да о Русији пишу којешта. Међутим, у овом случају писања се латио не докони новинар,  већ један од најреспектабилнијих америчких аналитичких центара. Фонд «Наслеђе» одлучио је да саопшти Американцима, зашто уочи ратификовања новог споразума о смањењу стратешког офанзиовног наоружања» Русији не треба веровати.

Налетевши на чланак «10 основних разлога за неверовање Русији  (Top 10 Reasons Not to Trust Russia)», објављен на сајту Фонда «Наслеђе» (The Heritage Foundation) још 29. јула, нисам открила ничег новог за себе. Уобичајена америчка демагогија, искристалисана у поратној политичкој историји, којом Американци покривају хипертрофираним «животом» сопствених националних интереса читав – или скоро читав – остали свет.

Али...»Папуче које жуљају ногу»  старе идеолошке формуле сматрају се таквима једино код нас и у неком делу Европе. И сасвим се не мењају у самим Сједињеним Државама.  Цена политичке слепоће постаје још већа што се даље од горбојељцинског тешког времена одмичу Русија и свет.  Та је трансформација постала нарочито приметна после кризе, која се распламсала најпре у САД, а потом и у свим економијама западног типа.  Зато је могућност промена у односима између Русије и САД, коју су Американци крстили «ресетовањем», у почетку тако и доживљавана – као трезвено ревидирање америчких вредности. У крајњој линији, тако су то схватали у Русији. Међутим, не схвата то тако Фонд «Наслеђе», којим већ пет година руководи баронеса Маргарет Тачер. Заправо, управо ме та околност да напад на Русију нису извршили амерички новинари, већ аутор «тачеризма» као идеологије изградње света у новом веку, и побудила да се вратим на стару јулску публикацију.

Позната по свом дугом, једанаестогодишњем мандату премијера Велике Британије, Тачерова се у својим реформама економије ослањала на део британских пореских обвезника, који су могли  плаћати „тачеризам". Отуда и нашироко изрекламирани успех  у улози премијера. Никаква „гвоздена леди" у тој истој Русији 90-их година не би успела да  понови британски експеримент без тоталног осиромашења апсолутне већине становништва Русије у интересу опште приватизације производних средстава. „Тачеризам" у Русији би ставио масну тачку на историју Руске државе, учинивши веома уски круг њених грађана незамисливо богатим и дефинитивно претворивши земљу у политички сировински привесак западној економији. Заправо, суштина глобализације, примењива на земље трећег света, управо се и састоји у томе.

Упоредо с тиме, „тачеризам" је у политици толико једноставан и своди се на директно подчињавање околног света обичним и разумљивим циљевима „стубова демократије"  – САД и Велике Британије. А идеологија тог „букета" рекламирана свим познатим средствима „испирања мозгова" , управо се и своди на то да се наметну  једноставни и разумљиви циљеви Американаца и Британаца свима који служе задовољавању потреба „стубова".

Задржаћу се на имену и делима Маргарет Тачер само зато, што то олакшава поимање тих самих „десет разлога неповерења", које је тачеровски фонд понудио као парадигму односа са Русијом у ближој перспективи.

Ево их.

Први:  Русија је стално кршила Споразум о ограничењу стратешког офанзивног наоружања из 1991. године (СТАРТ'-1) до самог краја његове важности у децембру прошле године. Нарочито тиме, што је испробавала интерконтиненталне балистичке ракете са одвајајућим бојевим главама, што је забрањено Споразумом. Допустићу себи да напоменем,  да је Споразум, потписан 31. јула 1991. године у Москви, ступио на снагу тек 5. децембра 1994. године, када већ није постојао Савез Совјетских Социјалистичких Република (СССР). Према Спoразуму, СССР и САД су били дужни да у року од седам година смање своје нуклеарне арсенале тако, да на свакој страни остане највише по шест хиљада јединица.  При том је СССР, сагласно америчким „правилима евиденције" бојевих глава, које се налазе на тешким бомбардерима,  могао имати око 6,5 хиљада бојевих глава, а САД 8,5 хиљада. Чланом 5, став 15 забрањивана је производња, испробавање и инсталирање балистичких ракета које се лансирају из ваздуха, балистичких и крстарећих ракета  са подморничких лансирних уређаја (поред осталог, инсталираних у унутрашњим водама), као и орбиталних ракета. А мобилни  комплекси на земљи требало је да се базирају једино у ограниченим регионима, чији су називи и географске координате морали бити познати противнику.

Без обзира на распад СССР, Русија је у мају 1992. године у Лисабону потписалка додатни протокол, у складу са којим су се Споразуму прикључили Украјина, Казахстан и Белорусија, чија су нуклеарна средства била већа од арсенала Француске, Велике Британије и Кине узетих заједно. Самим тим је Руска Федерација фактички реанимирала Споразум , да би удовољила америчким пријатељима Бориса Јељцина.

Одмах потом „демократска Русија" почела је у Сари-Озеки у Казахстану уништавати своје ракете под стриктном контролом инспектора САД на терену, и свуда где су се налазили руски нуклеарни арсенали. А шта су чинили сами Американци?

Приликом реализације тог Споразума  они су начинили најмање 10 озбиљних прекршаја. На пример, нису утилизовали нуклеарне бојеве главе и друге степене ракета, већ су их складиштили у базама, стварајући „повратни потенцијал" и задржавајући способност да их у најкраћем року врате на „бојно поље".  Инспектори  Бориса Јељцина код „друга Била" нису могли ни да привире.

Други: Русија, испоставља се, и даље сматра САД и НАТО непријатељима број један. Можете мислити – САД и НАТО су се из петних жила трудили да у протекле две деценије покажу Русији узорну мирољубивост – нису ширили зону свог утицаја на Исток, никога нису мамили у својн војни блок, који је бомбардовао Југославију, нису упадали у Ирак, нису инсталирали мрежу својих база по периметру Русије, увлачећи све нове и нове њене суседе...

Или су „нормални" односи са позиција Фонда Тачер када је амерички бајонет стављен Русима под грло?

Трећи: Русија  крши „споразуме о неширењу", испоручујући „балистичке ракетне технологије" Ирану и Северној Кореји, земљама које стално узнемиравају Америку и њене савезнике.   А то што у ствари технологије, забрањене међународним споразумима, у којима учествује РФ, она ником не испоручује  „Наслеђу" није важно. Као што није важна забринутост Москве поводом упорности са којом САД  хрле  тамо где је Русији преостало  макар нешто од бивше „утицајне сфере".

Четврти: Без обзира на  то, што је прошло већ двадесет година од како је окончан „хладни рат", Русија наставља да производи ново, и модернизује старо нуклеарно оружје, и чак је спремна да га употреби ради „наношења првог удара". Онима који су били у средњој школи пре Горбачова, не треба напомињати шта је то америчка „Стратешкја одбрамбена иницијатива" (СОИ). Њу је обелоданио Роналд Реган 23. марта 1983. године. То је био дугорочни програмн научно-истраживачких и експериментално-конструкторских радова, чији је основни циљ био стварање  свеобухватног система противракетне одбране (ПРО) са елементима космичког базирања, који искључује  или ограничава могуће уништавање наземних и морских циљева из космоса. За уништавање великог броја циљева (неколико хиљада) у току неколико минута у ПРО и по програму СОИ предвиђано је коришћење активних средстава за уништавање, заснованих на новим физичким принципима, поред осталог, ласерским, електромагнетским, кинетичким и високофреквентним, као и нове генерације традиционалног ракетног оружја „земља-космос" и „ваздух-космос". Циљ СОИ било је  освајање супремације у космосу, стварање противракетног „штита" САД ради поузданог покривања читаве територије Северне Америке путем инсталирања неколико ешалона ударног космичког наоружања, способног да пресреће и уништава балистичке ракете и њихове бојеве блокове на свим секторима лета.  И не треба мислити да се након свечаности поводом урушавања СССР у Америци нешто променило. Са доласком на власт администрације Джорджа Буша (млађег) ти су радови обновљени – истина, „под кровом" стварања система ПРО.

Пети: САД сматрају, да Русија не  поштује међународне конвенције о хемијском и бактериолошком оружју и да „Москва може имати десет пута више тактичког нуклеарног оружја од САД".  И ту је, да тако кажемо, „општа цака": постоје међународне конвенције у којима је прописан механизам контроле њихговог поштовања, и свако одступање од тог механизма истог трена би испливало у виду скандала у Савету безбедности ОУН.  То што се тиче прве оптужбе. А што се тиче друге – када експерти фонда „Наслеђе"  кажу да не  „може бити", а верују да САД имају десет пута мање тактичких нуклеарнх ракета него Москва, њихов експертски закључак заиста изазива поштовање, јер  то значи да су Американци најзад почели  чинити оно што траже од осталог света.

Шести: Испоставља се да је извршивши напад на Грузију Русија „одбацила" Хелсиншки пакт из 1975. године, који штити границе европских држава после Другог светског рата, и нарушила суверенитет Грузије.

Е, то је врло суптилно питање.

САД и њени савезници у НАТО ништа нису „одбацили", али су бомбардовали Југославију, отргнувши  део Србије да би удовољили косовским албанцима, окупирали Ирак, упали у Авганистан, финансирајући доларским гаранцијама проамеричку опозицију у свим  земљама бившег СССР.

У случају неопходности тај се списак може значајно продужити.

Седми: Русија је против планова Вашингтона да се брани од иранских ракета у близини руско-пољске границе.

Коментар  је ту излишан.

Осми: Русија одржава везе са „терористичким организацијама" ХАМАС и Хезболах и пружа војну и дипломатску помоћ „непослушним" државама – Сирији, Ирану, Венецуели. Међутим, ХАМАС и Хезболах су „терористичке" организације само зато што су анмтиамеричке. А ако би се Москва са своје стране латила посла да подучава Вашингтон са ким да се не дружи, она би  посаветовала администрацији САД да престане финансирати нуклеарни Израел – најмоћнији елеменат нестабилности на Блиском Истоку.

Девети: Русија користи „гасну цев" према Европи као политичко оружје. САД користи као политичко оружје НАТО, ММФ, УСАИД, УНЕСКО (списак би се могао наставити набрајањем свакоразних НПО)...Али и даље је најмоћније америчко оружје,заправо, амерички долар без покрића, који је најпре на Западу, а потом и свуда у свету, постао основна резервна валута. Управо тим оружјем САД диктирају свету „са ким ће ко да се дружи".

Десети: Овај разлог не подлеже анализи, јер је „дежурна" тврдња о томе да су Медведев и Путин у Русији створили ауторитарни режим, због чега  Руси  пате због контролисања њиховог политичког живота, тојест, због забране проамеричке опозиције у својој кући, због убистава новинара и бораца против корупције, због мучења и нестајања људи без трага, због кршења закона у циљу  богаћења  и стицања политичких дивиденди.  А да је у Русији власт и заиста ауторитарна, каква је била, рецимо, за време Стаљина, тај сет прекора  би осиромашио, све до  потпуног ишчезнућа.  И – сасвим не зарад прекора – желим приметити, да је управо у Сједињеним Државама „затворско становништво" бројније него у Кини – најбројније у свету, преко пет милиона. При том се Руси не љуте на САД.

Подвлачећи црту испод  целе те измишљене конструкције од десет „зашто", која као таква представља идеолошку нулу, желим рећи да она може произвести  утисак само на оне који не осећају како је одавно постала тесна не само за Русију, него и за све друге земље, „папуча"  направљена  по калупу госпође Тачер.

http://rs.fondsk.ru/