Наталија МЕДЕН
Строго пов. У Немачкој се разматра нова стратегија НАТО
уторак, 9. новембар 2010.
Строго пов. У Немачкој се разматра нова стратегија НАТО
„НАТО: реликт хладног рата, или инструмент за одржавање мира? Не, није реч о најави емисије једног од руских телевизијских канала – то је тема конференције о безбедности, коју је одржала немачка партија зелених уочи Лисабонског самита НАТО 19-20. новембра, на коме ће, како се очекује, бити усвојена нова стратешка концепција Алијансе. Разматрање овог документа нема карактер широке друштвено-политичке расправе, поред осталог и зато, што пројекат не подлеже обелодањивању јавности. И зато, иако неке одреднице будуће стратегије и фигурирају у медијима, предстојећи самит служи првенствено као информациони повод за разматрање у погледу перспектива Алијансе у целини.
Посебно интересовање у Немачкој влада за питања нуклеарне стратегије НАТО. О томе, колико Немци оштро реагују на све што је скопчано са нуклеарном безбедношћу, говоре и садашњи масовни протести против одлуке владе о продужењу рокова експлоатације атомских електрана (према анкетама, таквом одлуком није задовољан 61 проценат Немаца) и против складиштења високорадиоактивних отпадака. Почетком новембра, у вези са доласком воза са нуклеарним отпадом из Француске, на протестним митинзима учествовало је око 50 хиљада људи - протесте таквих димензија Немачка није видела одавно. Антивојни протести, многобројни и бучни, 90-их година, нису окупљали толики број учесника, што је у значајној мери условљено смањивањем нуклеарног арсенала САД у Европи. Званични подаци о резервама америчког нуклеарног оружја у Европи се не објављују, али по оценама експерата, у Немачкој, Белгији, Холандији, Италији и Турској, сада се налази између 150 и 200 јединица тактичког оружја са нуклеарним бојевим пуњењем.
После 2007. године, када су нуклеарне бојеве главе биле повучене из америчке базе у Рамштајну (по оценама, тамо се налазило 140 бомби), у Немачкој је остало једино место њихове дислокације – село Бјухел, у коме живи нешто више од хиљаду људи; школа, дечји вртић и авио-база са 20 бојевих пуњења у подземним шахтама. Мада је и то такође оцена, поредак цифара омогућава да се изведе закључак о томе, да нуклеарно оружје САД на територији Немачке има пре политички, него војни значај, а при том је то елеменат политике НАТО, а не Немачке. Сада се у тој земљи не само становништво, него и све политичке снаге, залажу за повлачење нуклеарног оружја. Одговарајућа одредница унета је у програме свих политичких партија, које су данас заступљене у бундестагу: ХДС/ХСС и Либерално-демократске, а такође и опозиционих - социјал-демократске, зелених и Леве партије (1).
Само присуство нуклеарног оружја крши Устав Немачке, јер усвојени у земљи принцип "нуклеарног учешћа" претпоставља, да немачки авиони „Торнадо" могу да носе нуклеарне пројектиле – тојест, у случају рата, Немачка ће, у ствари, бити нуклеарна држава. По мишљењу Леве партије, принцип „нуклеарног учешћа" приказује бундесвер у ружном светлу. Депутат те партије Волфганг Герке се са трибине бундестага обраћа питањем: разумем, да је за време хладног рата нуклеарно оружје било уперено против Совјетског Савеза, али се питам против кога је уперено сада? Питање је реторичко, али је одговор, иако на граници апсурда, ипак уследио: „Ни против кога" – изјавио је депутат из ХДС. Став хришћанских демократа по питањима нуклеарног разоружања је, опет, унутрашње противуречан: с једне стране, они морају да рачунају са расположењем бирача, а са друге - они никада неће допустити себи да се удаље од принципа евроатлантизма. А Американци сматрају жељу Немачке да са њене територије повуку нуклеарно оружје, остајући при том под америчким кишобраном, испољавањем „неодговорности". Зато канцелар Ангела Меркел, председница ХДС/ХСС каже, да док у свету постоји нуклеарно оружје, НАТО са њим треба да располаже. Лева партија оштро критикује овакву покорност, бранећи демократски принцип: Немци у свом парламенту сами треба да одлучују, хоће ли се у њиховој земљи налазити нуклеарно оружје, или неће. Међутим, према саопштењу недељника „Шпигл", нова стратегија НАТО не претпоставља повлачење америчког нуклеарног оружја из база на територији Немачке.
Критика од стране Леве партије не дотиче само аспекте стратегије у вези са нуклеарним оружјем. У изјави те партије курс који предлаже нова стратегија НАТО означен је као курс у правцу наоружавања: Алијанса није спремна на разоружање ни у погледу нуклеарног, ни конвенционалног наоружања; уместо тога, све земље-чланице блока сада су обавезне да набављају нове врсте наоружања. Левичари сматрају такође неприхватљивим тежње НАТО да се укључи у нове, невојне сфера делатности.
Ова последња околност изазива опрез код свих опозиционих партија, као и либерала, који су у владајућој коалицији. Нове сфере – то је супростављање кибернетичким нападима, заштита саобраћајница и путева енергоснабдевања. Питање о томе, хоће ли се опасности у наведеним областима третирати у духу члана 5 као напад на Алијансу у целини, или ће се за сваки посебни случај доносити посебна одлука, за сада остаје отворено. На недавним (4. октобра) дебатама у бундестагу, посвећеним разматрању стратегије НАТО, једино су депутати ХДС/ХСС изјавили, да напад, извршен путем хакерског насртаја на једну земљу, може представљати опасност по читав блок (на пример, напад на атомску електрану). По мишљењу министра иностраних послова Немачке Гвида Вестервалеа, (он је лидер либералне партије), слични напади не могу се упоређивати са оружаним нападима, а зарад заштите од њих земље могу искористити компјутерске мреже.
Погрешно би било сматрати да се приликом разматрања стратегије НАТО хришћански демократе, тобоже, противе монолитном блоку других парламентарних партија. Међу тим партијама, а каткада и унутар њих, нема јединства. Нарочито је приметно отуђивање зелених од Леве партије, на шта њени представници реагују веома болно. Немачки левичари позивају „бившу партију мира", тојест, зелене, да се сете својих принципа и да заједнички наступе у борби за ослобођење Европе од нуклеарног оружја, а такође за стварање јединственог система колективне безбедности у Европи уз учешће Русије.
Приметимо да су се на конференцији зелених чули гласови у корист ангажовања Русије у стварању система ПРО, али нико од говорника није поставио питање о распуштању НАТО – страх од слабљења „трансатлантских веза" по инерцији још увек је присутан. Истовремено се уочава јачање супротне тенденције ка јачању европске компоненте НАТО као противтеже америчкој хегемонији. Егон Рамс, бивши конадант Здружених снага НАТО у Брунсуму, изјавио је на конференцији, да би се при том услову бројност војске НАТО, дислоциране у Европи, могла смањити за два пута, до милион војника. А Фритоф Шмит, заменик фракције зелених у бундестагу, заложио се за трансформисање НАТО у систем колективне безбедности, што је неопходни услов за пријем Русије у НАТО. Том ставу се успротивио присутни на конференцији генерални секретар НАТО, рекавши да руско руководство није заинтересовано да Русија уђе у НАТО. Међутим, за Шмита то не представља препреку. Сличну крајност у средини зелених није одобрила ни госпођа канцелар, и њен суздржанији став изгледа реалистичнијим. Ангела Меркел верује, да је рано говорити о интеграцији Русије и НАТО, и треба говорити о стратешком партнерству, које ће се оживотворавати кроз реализацију конкретних пројеката. Ту не треба заобићи ни мишљење војника. Поред осталог, државни секретар у министарству одбране Немачке, Кристијан Шмит, изјавио је ових дана, да ће систем противракетне одбране НАТО бити ефикасан једино у случају сарадње са Русијом.
Дискусија о будућности НАТО дала је ретку могућност да се суди о различитости погледа на проблеме одбрамбене стратегије НАТО међу немачким политичарима. Својеврсни резултат те дискусије је и сам назив конференције зелених: «Wohinmit NATO?» - „Куда идемо са НАТО?" У атмосфери тајности, којом је окружен пројекат нове стратегије НАТО, о садржини будуће стратегије војно-политичког блока, знају само изабрани, који немају право да обелодањују њену садржину. И немачка политичка класа руководи се познатог правила шаљиве песмице:
Куд иде краљ? Велика је тајна. А ми га увек укорак пратимо...
______________
(1) По подацима редовних анкета, крајем октобра блок ХДС/ХСС имао је подршку 36% становништва, либерали – 3%, социал- демократе – 30%, зелени – 21%, леви – 7%.
Извор: Фонд стратешке културе – Москва
http://www.fondsk.ru/
Превод: Рајко ДОСКОВИЋ
понедељак, 8. новембар 2010.
SRĐA TRIFKOVIĆ: JEZIVA DRŽAVA
SRĐA TRIFKOVIĆ: JEZIVA DRŽAVA
ponedeljak, 08 novembar 2010 19:41
U Srbiji je sazreo model bez presedana u istoriji - anarhotiranija. To je nesposobnost ili nemoć države da stane na put stvarnim kršiteljima zakona (anarhija), uz istovremenu težnju države da svojim podanicima nameće i da rigorozno sprovodi represivne zakone i norme ponašanja (tiranija).
Postupci Tadićevog režima stavljaju građane Srbije pred dilemu: kako se odnositi prema svetovnoj vlasti koja otvoreno krši moralne norme na kojima je utemeljen pogled na život i svet ogromne većine građana? Ovo pitanje posebno je značajno za onih 95 posto Srba koji se - prema popisu iz 2002. - izjašnjavaju kao vernici.
U pravoslavnoj tradiciji postoji ideal simfonije duhovne i svetovne vlasti. Taj ideal, nesavršeno ostvaren u vreme Nemanjića, zasniva se na pretpostavci postojanja pogleda na život i svet nosilaca svetovne vlasti koji nije u raskoraku sa osnovnim vrednostima hrišćanskog učenja i tradicije. U savremenim okolnostima nužni je minimum da država prihvata eshatološku misiju i nadistorijsku suštinu Crkve, koja zauzvrat prihvata državu kao istorijsku ali i Božansku tvorevinu. U odnosu građana prema državi, taj osnovni minimum jeste da država ne zatire dobro i ne podržava zlo.
Niz događaja tokom proteklih godina, koji su dostigli vrhunac skaradnom paradom 10. oktobra, ukazuju da ni taj nužni minimum više ne postoji. Posle poluvekovnog košmara usledio je krakotrajni i varljivi predah. Sada se, nažalost, vraća vreme kada prestaje da bude moguć kompromis između ličnog integriteta čovekovog i zahteva države za krotkim povinovanjem normama koje su u raskoraku sa prirodnim pravom i božanskim učenjem. A da država upravo to zahteva, jasno je iz sladostrasno sadističke pretnje jednog od njenih funkcionera o „jezivoj reakciji" države na građansku neposlušnost.
VOLJA I NEVOLJA Gej parada i sve u vezi sa njom ukazuje da je u Srbiji sazreo novi društveno-politički model koji nema presedana u istoriji. S obzirom da ga je moguće jasno definisati, treba mu dati i pogodno ime: anarhotiranija. Osnovna odlika režima anarhotiranije jeste nesposobnost ili nemoć države da stane na put stvarnim kršiteljima zakona (anarhija), uz istovremenu težnju države da svojim podanicima nameće i da rigorozno sprovodi represivne zakone i norme ponašanja (tiranija).
Režim u Srbiji nevoljan je ili nemoćan da stane na put razularenim džihadistima koji kamenuju autobuse u Novom Pazaru, ratnim huškačima (muftija Muamer Zukorlić), korupcionašima („koferče"), prizivaocima dalje dezintegracije državne teritorije (Jožef Kasa), uzurpatorima privatnih poseda (ciganska divlja naselja), raspirivačima antisrpske i antipravoslavne nacionalne i verske netrpeljivosti (Sonja Biserko), otvorenim zagovornicima separatizma („64 županije"), da o lopovima raznih kalibara i stranačkih boja u državnim strukturama ne govorimo.
U isto vreme, režim u Srbiji brutalan je u obračunu sa građanima koji se drznu da izraze negodovanje zbog promovisanja sodomije, i koji ne prihvataju bizarne, nemoralne, pa i otvoreno psihopatološke „norme" koje režim nameće po nalogu svojih spoljnih mentora.
Za razliku od niza stranih ekspozitura koje podrivaju srpsku državu i naciju pod firmom nevladinog sektora i koje su apsolutno nedodirive, „Dveri", „Obraz" i „Pokret 1389" su sada na listi za odstrel. Nataša Kandić nekažnjeno šamara starca na ulici, ali Miša Vacić po kratkom postupku ide u zatvor zbog „kršenja zabrane okupljanja". Čeda Jovanović neometano troši milione nepoznatog porekla, ali se Raja Rodić nemilosrdno progoni. Kriminalci imaju kratke i duge cevi svih kalibara i marki, ali građanin besprekorne prošlosti teško da će dobiti oružani list.
LIBERALNI TOTALITARIZAM Režim u Srbiji normalizuje kriminal i kriminalizuje normalnost. Anarhotiranija na delu. Srpski narod izložen je kako teroru anarhije (na čijem su udaru, na primer, preostali Srbi u Novom Pazaru ili stanari zgrada u blizini ciganskih divljih naselja), tako i teroru režimske tiranije. Kao što je moj pokojni kolega Sam Fransis ukazao pre jedne decenije, na sličan način većinsko stanovništvo zapadnih zemalja na udaru je kako anarhije kriminalne podklase koju čine pripadnici „zaštićenih manjina", tako i tiranije države koja nameće kodekse govora i ponašanja, sračunate da razbiju koheziju zajednica zasnovanih na tradiciji, kulturi i kolektivnom sećanju.
Ideološka motivacija nosilaca anarhotiranije nije u afirmaciji raznolikosti niti zaštiti ljudskih prava ugnjetenih žrtava diskriminacije. Njihov cilj je prevaspitavanje Srbije, shodno ideološkim normama postmodernog, posthrišćanskog, posthumanog Zapada. Skaradni 10. oktobar podseća nas da totalitarizam liberalne demokratije savremenog Zapada nije suštinski drukčiji od totalitarizma boljševičkog tipa.
Pre tačno godinu dana upozorio sam sa ovih stranica „Geopolitike" da i na Zapadu i u Srbiji taj plišani totalitarizam na nišanu ima hrišćane, koji stoga treba da budu spremni na mučeništvo u sudaru sa državom koja sledi zlo, štiti zlo i zagovara zlo. Danas to upozorenje nažalost deluje još aktuelnije nego onda, jer su diktati svetovne države u Srbiji sada sasvim ogoljeno u suprotnosti sa višim zakonima.
Nije moguće izbeći ovu dilemu tvrdnjom da duša pripada Crkvi, a telo državi, jer je takva podela moguća samo u apstraktnom smislu. U stvarnosti, duša i telo su nerazdvojni u ovome svetu. Stoga ako povinovanje pravnim normama države preti spasenju i iziskuje apostaziju ili činjenje greha pred Bogom i ljudima, pravoslavni hrišćanin je dužan da ispoveda veru zarad Božje istine i spasenja svoje besmrtne duše. On mora da se suprotstavi kršenju Božje volje od strane države ili društva, naravno unutar zakonskih normi, ako to može, ali i putem građanske neposlušnosti, ako to mora.
Lojalnost državi i povinovanje njenim zakonima nije i ne sme da bude apsolutno. Ne ogrešiti dušu uvek mora da bude na prvom mestu. Ako vlast primorava svoje podanike na pad prihvatanjem ili činjenjem grešnih dela, dobro je i legitimno otkazati poslušnost državi. Treba slediti primer ispovednika i mučenika... I iskusiti svu najavljenu jezivost te i takve države.
Parada srama u Srbiji nikada više ne sme da se održi, makar i po cenu te „jezive reakcije". A jezivije teško da može biti nego što je.
Geopolitika
недеља, 7. новембар 2010.
Stanimirović: Srbi nisu započeli rat u Vukovaru
Разговор недеље: Војислав Станимировић, председник Самосталне демократске српске странке у Хрватској
Тадић нас је охрабрио
Међусобне тужбе Србије и Хрватске пред Судом у Хагу биће важна тема разговора српског председника 24. новембра у Загребу
После недавног историјског сусрета Бориса Тадића и Иве Јосиповића на обали Дунава у Вуковару, 12. новембра предстоји још један значајан догађај – обележава се 15 година од потписивања Ердутског споразума који је претходио мирној реинтеграцији Источне Славоније, Барање и Западног Срема у правни систем Републике Хрватске. Најављује се да ће, на свечаности у Ердуту, председник Јосиповић доделити одликовања тадашњем администратору Прелазне управе Жак-Полу Клајну, представнику УН Торвалду Столтенбергу и бившем америчком амбасадору Питеру Галбрајту. Иако није међу потписницима Ердутског споразума, његово спровођење предводио је са српске стране Војислав Станимировић, председник Самосталне демократске српске странке, која је формирана је у марту 1997, за време Клајнове управе (15. јануар 1996. – 15. јануар 1998).
– Да би се реализовао Ердутски споразум, односно мирна реинтеграција, било је неопходно формирати политичку странку која би предводила овај процес и добила подршку народа на изборима. Тако је СДСС настао фузионисањем Српске демократске странке, која је од раније постојала на тим просторима и поседовала инфраструктуру, али Загреб није прихватао њену регистрацију, и Самосталне српске странке, коју је водио Милорад Пуповац у Загребу – каже Станимировић за „Политику".
Данас је СДСС, на челу са Станимировићем и Пуповцем, једна од владајућих странка у Хрватској. С три посланика у Сабору, из својих редова дала је потпредседника владе Слободана Узелца, који је у кабинету Јадранке Косор задужен за људска права. Осим тога, СДСС има и два државна секретара, у министарствима правде и регионалног развоја, а ово последње је задужено и за обнову, што је за Србе веома важно. Такође, око 20 функционера СДСС-а заузима директорске или начелничке позиције у различитим министарствима и управама при влади. Од укупно 20 хрватских жупанија (региона), СДСС има седам заменика жупана и пет заменика градоначелника. Политички представници Срба имају власт у укупно 15 општина у Хрватској, међу којима су Трпиња, Борово, Негославци, Мркушица, Eрдут, Јагодњак, Шодоловци, Грачац, Кистање, Бискупија, Ервеник, Врховине, Крњак, Гвозд (Вргин Мост), Двор... Процењује се да данас стално живи у Хрватској више од 300.000 Срба, што је једва половина предратног броја.
– Ми смо једни од иницијатора посете председника Тадића Вуковару и за нас је та посета веома значајна, охрабрује нас да опстанемо. Јосиповић и Тадић су политичари који имају другачију визију међудржавних односа и решавања проблема него што је било до сада. Измирење на овим просторима је неопходно. Ратни злочин у Вуковару је учињен и то што се Тадић извинио и затражио опроштај јесте цивилизацијски чин, а за нас својеврсно олакшање, јер је и он као председник Србије примио терет те одговорности на себе. С друге стране, Јосиповић је први пут јавно рекао да су убијани и српски цивили и да је у склањању посмртних остатака асистирала и учествовала држава. Њих двојица с премијерком Јадранком Косор примили су и делегацију Срба чији су најмилији убијени пре почетка ратних операција на том подручју. То је веома значајно када се разговара о томе како је почео рат у Вуковару, јер је до сада увек речено да су Срби почели тај рат, што не стоји.
Следећи корак је званична дводневна посета председника Тадића Хрватској, која почиње 24. новембра?
Очекујемо долазак и српских привредника с Тадићем, јер је неправедно да се економски ради и купује само у Србији, без реципроцитета. Тадић ће разговарати с председником и премијером и посетиће парламент. Колико је мени познато, после тога ће обићи повратничке крајеве у задарском залеђу, претпостављам Обровац или Грачац, као и манастир Крупу.
Те крајеве неки српски владар није посетио од времена Карађорђевића?
Милошевић никада није био, као ни премијер Ђинђић и или бивши председник Коштуница. Зато ће то бити историјски моменат.
Да ли помирење сада зависи само од личног ауторитета Тадића и Јосиповића, који су лидери сличног кова? Да ли променом власти тај процес може бити доведен у питање?
Не верујем, јер је то интерес и једне и друге државе. Точак историје не може бити враћен у назад.
Шта још недостаје да се употпуни та слика помирења и нормализације односа?
Чули смо од председника Тадића да је заинтересован за јачање српских институција у Хрватској и другде у окружењу. Идеја је да се наступи са заједничким инвестицијама у Вуковару, како би се осигурала радна места. Највећи проблем у Вуковару је незапосленост, која износи 38 одсто.
Хрватски медији у последње време доста баратају причом да Европска унија условљава Загреб решавањем „српског питања"?
Загреб то не признаје, али ми мислимо да тога има. Тренутно Хрватска, у преговарачком процесу са ЕУ, ради на најтежем поглављу, а то је правосуђе и људска и мањинска права. Хрватска ће добити плус у вези с правосуђем, јер тренутно решава велике афере, али у домену мањинских и људских права извештај ће бити негативан. Већ цуре информације да ће се поставити питање повратка Срба, враћања станова и пензија које су им одузете.
Онда се Тадићева посета може тумачити као велика услуга Загребу?
Мислим да јесте, мада је то и за Србију позитивно у светлу процеса преговора са ЕУ.
Да ли се, у овом контексту, може очекивати да ће главна тема предстојећих Тадићевих разговора у Загребу бити управо тужбе које су Србија и Хрватска поднеле једна против друге пред Судом у Хагу, што је додатна препрека на европском путу две државе?
До 20. децембра Загреб има рок да одговори на тужбу Београда. У међувремену ће се десити Тадићева посета, а вероватно ће до тада и премијерка Косор посетити Србију. Не искључујем могућност да ће управо тужбе бити најозбиљније теме разговора.
Бојан Билбија
-----------------------------------------------------------
Туђман ми је причао о Хрватској до Земуна
Били сте председник Прелазног извршног већа Источне Славоније, Барање и Западног Срема у периоду мирне реинтеграције?
Хрватска страна ми је понудила то место, пошто сам цео рат провео у Вуковару, био функционер СДС-а, али сам се бавио медицинским пословима. После тога, пошто је реинтеграција успешно обављена, уставним правом председника државе у то време, именован сам у Горњи дом Сабора.
Туђман Вас је именовао?
Јесте. Мене и професора Јована Бамбурача из Загреба, такође психијатра. Тако је Туђман именовао два српска психијатра у Сабор. Тешко ми је било у том мандату, као једином човеку из Крајине у Сабору.
Да ли сте се сусретали с Туђманом?
Неколико пута. Први пут сам долетео у Загреб хеликоптером УН, јер су све улице биле блокиране због мера безбедности. Клајн је захтевао да Туђмана ословим с председниче и да истрпим његову беседу од 15 минута у којој је говорио како је Хрватска некада била до Земуна и сличне ствари. Али, најтеже је било на крају реинтеграције, када је Туђман тријумфално дошао у Вуковар „влаком мира", чији су вагони били пуни људи разних профила. И ја сам морао да говорим на том непријатном скупу.
-----------------------------------------------------------
У вуковарској полицији 50 одсто Срба
Спровели сте мирну реинтеграцију, који је њен учинак?
Од некадашњих 71.000 Срба са истока Хрватске, данас имамо 55.000 који ту живе. Осигурали смо да сви запослени у јавним предузећима и државним установама, полицији, здравству, просвети, судству, задрже своја затечена радна места. То је неколико хиљада запослених. Тако данас од 850 полицајаца у источној Хрватској 400 су Срби, сваки други, а око 900 их је у систему просвете. Ако упоредите, видећете да у Личко-сењској жупанији има само седам полицајаца Срба, од укупно 700. Тамо их нема ни у просвети ни у судству.
-----------------------------------------------------------
Протоколи откривају истину о Овчари
Српски председник је у Вуковар донео досијее, протоколе из вуковарске болнице? Зна ли се нешто детаљније о томе?
Видите, хрватска страна стално потенцира да су из болнице на Овчару одведени хрватски рањеници, болесници и болничко особље. С друге стране, имамо информације да су у болници биле оружане снаге које су се преобукле у болеснике. И сада ови протоколи који су предати могу да расветле шта је ту истина, колико је било стварних болесника, а колико војника. Јер, они који нису у тим протоколима, заправо су преобучени војници.
Ви нисте задовољни брзином којом се раде ексхумације и идентификација убијених Срба у Хрватској?
По хрватским званичним подацима, у „Бљеску" и „Олуји" је страдало 780 Срба, мада постоје и подаци о знатно већем броју. У загребачкој болници „Шалата" и даље се налази 800 посмртних остатака и тела, од чега је 310 Срба и даље неидентификовано. Само у западној Славонији имамо 16 гробница у којима је 169 жртава. Према подацима званичног Београда, у Хрватској има 400 гробних места за које се зна где су, али се не врши ексхумација, јер би се тада отворило питање ко је те Србе побио. Да ли је то војска, полиција, паравојне формације? Ту се углавном се ради о цивилним жртвама. Неки полицијски и војни функционери из тог времена и данас су на високим позицијама и могло би се поставити питање њихове одговорности.
објављено: 07/11/2010
http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Tadic-nas-je-ohrabrio.sr.html
Тадић у Вуковару: "помирење" уместо истине
Тадић у Вуковару: "помирење" уместо истине
|
ГЛАВНА ТЕМА | Миодраг ЗАРКОВИЋ | 07.11.2010 | 00:04 |
|
Односи Бориса Тадића са Хрватима први пут су задобили пажњу јавности незваничним, али врло жестоким сукобом на Европском првенству за ватерполисте у словеначком граду Крању, јуна 2003. године. То првенство упамћено је највише по великим нередима на финалној утакмици, у којој је тадашња Србија и Црна Гора победила Хрватску. Чим су судије биле одсвирале крај меча, на трибинама су хиљаде хрватских навијача заподенуле тучу са малобројном полицијом и још малобројнијим присталицама СЦГ, а у макљажу су, силом прилика, били укључени чак и званичници Ватерполо савеза СЦГ и њихови гости, које су хрватски хулигани такође напали. Међу нападнутима био је и Тадић, у то време министар одбране СЦГ, који је у Крању, иако је заузимао државну функцију, боравио без службене пратње и заштите. У свеопштем хаосу на пливалишту, камере нису снимиле песничење Тадића са групом хулигана која је насрнула на њега, али су очевици касније сведочили да су министар и остали чланови СЦГ делегације прилично вешто одбили напад и да нису "остали дужни" разјареним Хрватима (наводно, Тадић се бранио чак и једном столицом, којом је ударао по хрватским навијачима). Таква, крајње изнуђена и природна реакција Тадића и ватерполо званичника, била је, међутим, у потпуној супротности са крајње неизнуђеним и неприродним потезом који је српско-црногорски Савез повукао само дан касније: јавно је позвао европску ватерполо федерацију да не кажњава хрватску репрезентацију, која, како је истакнуто, не сноси никакву одговорност за понашање навијача. Колико је Тадићев утицај у Савезу, иначе прилично велик још од преврата из 2000. године, допринео таквој иницијативи, остало је у домену нагађања. Тада још увек надолазећа политичка снага, Тадић се средином 2003. тек био припремао за спровођење чистке у матичној Демократској странци и његова моћ у српском друштву није била ни приближна данашњој, која је видљива у свим битнијим животним сферама, па и у националним спортским савезима. Али, Тадић је ватерполу био наклоњен још од ране младости, када је активно тренирао овај спорт пуних 11 година, као што је и српски ватерполо још од петооктобарских промена био наклоњен Тадићу, који је кроз чланство у организационим одборима разних такмичења био и активно укључен у ватерполо структуре. Зато је реално претпоставити да нимало уобичајен позив на милост за хрватске ватерполисте, који је јуна 2003. Београд упутио европској федерацији, није прошао без макар прећутне сагласности тадашњег министра одбране. Однос Бориса Тадића са Хрватима поново је ових дана у центру пажње, захваљујући још једном незваничном догађају. Сада као председник Србије, Тадић је 4. новембра посетио Вуковар, хрватски град у којем су се пре 19 година водиле жестоке борбе хрватских војних и добровољачких снага са јединицама Југословенске народне армије и српских добровољаца. У присуству свог домаћина, хрватског председника Иве Јосиповића, Тадић је том приликом положио венац на спомен обележје на Овчари, пољопривредном добру где је 20. новембра 1991, непосредно пошто су ЈНА и српски добровољци сломили отпор противника и заузели Вуковар, погубљено више од 200 заробљених Хрвата (1). Касније истог дана, Јосиповић и Тадић обишли су и гробно место 19 цивила (18 Срба и један Мађар), које су хрватске снаге убиле у Паулин Двору, крај Осијека, децембра 1991. Тадићева посета била је незванична. Најнеобичнија незванична посета свих времена, у медијима широм света названа историјском. С обзиром на то да су српског председника дочекали највиши хрватски и вуковарски званичници, те да су уз Тадића били потпредседник српске и председник војвођанске владе, недостајале су само заставе и химне две државе па да посета има сасвим званичан карактер. Али, за разлику од Крања пре седам година, на Овчари није било превише места за нагађања о Тадићевој улози. Јасно и гласно, пред мноштвом камера и микрофона, председник Србије је рекао: - Дошао сам овде да упутим речи извињења и искажем жаљење. Други део реченице, везан за жаљење, апсолутно се уклапа у незванични карактер посете, пошто је реч о личном осећању Бориса Тадића, и грађанина и председника. Први део његове изјаве, међутим, упадљиво одскаче од незваничне, малтене приватне форме Тадићевог одласка у Хрватску. За злочин на Овчари, или било који други, извињава се једино онај ко је у одређеној мери и одговоран за њега, било чињењем било нечињењем. Пошто не постоји повезаност грађанина Бориса Тадића са Овчаром, извињење председника Србије није упућено у његово лично име, већ у име државе чији је председник и народа који га је изабрао. Дакле, у име Србије и Срба. Никаква "незваничност" не може ни да умањи, а камоли сакрије, ову чињеницу. Исто као и чињеницу да је хрватски председник своју улогу у овом догађају одиграо далеко прихватљивије по сопствену нацију и земљу, па је у Паулин Двору избегао да се извињава, већ је само изражавао жаљење и решеност да сви злочини буду расветљени а сви злочинци кажњени. Према томе, Борис Тадић се на Овчари извињавао у име Србије и Срба. Пошто је хрватска пропаганда одавно издигла Вуковар у "град симбол" њиховог "домовинског рата" у којем су се борили против "великосрпске агресије", Тадићево извињење се због тога може тумачити и као својеврсно усвајање хрватске ратне и поратне пропаганде као непобитне истине.То усвајање значиће да Србија и даље ћути о злочинима из деведесетих у којима су Срби страдали широм Хрватске, а који су од покоља на Овчари по много чему тежи, крвавији или суровији: операције "Бљесак" и "Олуја", логори попут сплитске "Лоре", прогони и убијања Срба у свим већим хрватским градовима, злочини Мерчепових и других паравојних или војних јединица хрватске војске – о свим овим злочинима су избегли Срби из Хрватске сакупили обимну документацију. Значиће и упорно избегавање одговора на питање ко је заиста први запуцао у СФР Југославији, па и Хрватској, и које су то војске почетком деведесетих на овим просторима биле законите, а које нелегалне, самим тим и терористичке.Значиће и даље игнорисање стравичног геноцида над Србима у Другом светском рату, у Независној држави Хрватској, оној истој коју је први хрватски председник Фрањо Туђман оценио као "повијесну тежњу хрватског народа", и у чију част концертне арене широм Хрватске и ових дана пуни певач познат по сценском надимку Томпсон – тај геноцид је, са више од пола милиона страдалих Срба, Јевреја и Рома, био толико зверски, да је изазивао згражавање чак и немачких нациста, под чијим је надзором НДХ и постојала, а ипак се Србима до дана данашњег нико није извинио за незапамћена страдања. Значиће и даље инсистирање Београда на повлачењу међусобних тужби Хрватске и Србије пред Међународним судом правде, иако је Београд последњи који би требало да предлаже одустајање од тих поступака – после пуних сто година оружаних сукоба и заједничких држава Хрвата са Србима, ред би био да се судски преброји који је од та два народа неупоредиво скупље и са неупоредиво више глава платио сваки од тих сукоба и сваку од тих држава. Ред би био да Срби и Хрвати сазнају пуну, неублажену истину о кланици у коју је већи део Балкана био претворен у 20. веку. Али, Борис Тадић не нуди истину, већ извињење. Зато што зна да истина никада не би довела до скорог помирења, онаквог какво он прижељкује. Пуна истина о јасеновачким страхотама из 1941. и покољу на Пакрачкој Пољани из 1991. неминовно би отежала сваку међудржавну, друштвену, економску и културну комуникацију Србије и Хрватске. Та се истина прикрива и изврће, делимично због тога да би Србима из Хрватске, страдалницима без премца у новијој светској историји, накнадно било одузето право на самоодбрану којој су, поучени трагедијом из Другог светског рата, прибегли почетком прошле деценије, а коју је и сам Тадић искористио у Крању када су се на њега залетели хрватски хулигани. Скрива се делимично и због успостављања нечега што се назива "југосфером", неке врсте поновног зближавања бивших југословенских република, најпре у економском и културном смислу: према последњим истраживањима, такво зближавање одобрава чак 72 одсто анкетираних Хрвата. Делимично и због све очигледније потребе београдског режима да евроатлантску милост плаћа националним поносом. Грађанин Борис Тадић може да се стиди одговора Срба на повампирено усташтво које је, почетком деведесетих, подржавао режим Фрање Туђмана и Стјепана Месића. Може да се стиди и своје реакције на налет хрватских хулигана на базену у Крању. Али, председник Србије нема то право. А пошто упорно ради то што не би смео, Србија и Срби имају обавезу да се запитају због чега је свака савремена попустљивост према Хрватској – било да је реч о једном од два документована геноцида, било да је реч о дивљању на ватерполо утакмици – некако повезана са Борисом Тадићем. Одговор на то питање можда лежи у несхватљивој југоносталгији српских еврореформатора, вечито опседнутих хрватском музиком и хрватским морем; можда у разгранатим активностима хрватских обавештајних служби; а можда у каквој директиви са Запада, једној од оних које се на овим просторима беспоговорно поштују. Свеједно, док не одговоре на ово, Срби вероватно неће бити у стању да реше ни своје национално питање. (1) "Zvanicna" verzija, koju je usvojio Haški tribunal, jeste da je tamo ubijen 261 hrvatski zarobljenik, 200 lesevi su pronadjeni u masovnoj grobnici na Ovcari, dok se za 61 jos traga. |
|
http://srb.fondsk.ru/news/2010/11/07/tadih-u-vukovaru-pomirene-umesto-istine.html
Европска цуцла за српске политичаре
Европска цуцла за српске политичаре
недеља, 31 октобар 2010 12:11 Милорад Вучелић, Вести
Рођени и од страних амбасадора крштени 2008. године, они су лишени своје прошлости и уверења, па није чудо што само пузе по евроатлантском путу "без алтернативе" Мађарско масовно бацање живих Срба у Бачкој и у Новом Саду под лед, они виде само као својевремено угрожавање еколошких вредности Дунава Недавно ми је пријатељ са нешто горке самокритичности рекао да политичари на Балкану својим заблудама о политици, историји, држави, нацији, Европи, међународној правди и праву само наносе штете свом народу. Реч је о оним политичарима који уопште имају нека уверења, идеје, одговорност и осећај дужности. Такви политичари, зарад добробити свог народа, треба да одступе и вршење политичких и државних послова препусте чиновницима који прецизно испуњавају налоге западних сила и њихових организација или великих корпорација. У случају да то не разумеју или, пак, одбију да прихвате - цена може да буде и сопствени живот.
У даљем дијалогу мој саговорник је напоменуо да није реч само о оним политичарима који би по схватањима вредности политике и државе могли бити мени блиски или као државници историјски препознатљиви, него да је реч о штеточинству и оних политичара који искрено мисле да деле евроатлантска убеђења и идеологију са својим страним газдама из Вашингтона, Брисела и Лондона. Постоји чак могућност да они таквим својим заблудама наносе још већу штету свом народу. Наиме, они у великој послушничкој ревности и потпуном неразумевању своје улоге претерују, па чак и мисле да су ту да нешто оригинално додају, не схватајући да они нису никакви идеолошки сарадници или "лидери у региону или Европи", већ само пуки извршиоци препуштени предсобљу намењеном послузи.
Није нимало тешко у описаним случајевима препознати политичку стварност Србије. У прилог тој дводеценијској препознатљивости јасно говоре мртве главе или хашке судбине српских државника и политичара. Било да су у питању Милошевић или Ђинђић, Караџић или Крајишник и Шешељ. Они једноставно нису могли или нису хтели да нађу "равнотежу" и меру између разарајућих страних диктата, својих олако датих обећања и интереса народа и државе. Нису слушали или су покушали да престану да слушају стране налогодавце.
Али, Срби не би били Срби када не би били јединствени и оригинални у тражењу излаза и решења.
Генерације Немаца рођених у деценији пре Другог светског рата, или непосредно пред сам рат, покушале су да наложено и потребно суочавање са нацистичком прошлошћу и националном кривицом отклоне самом чињеницом закаснелог рођења. Та појава је критички означена као покушај тражења алибија и излаза у "благодетима касног рођења". Тај значајан и понешто основан политички и национални покушај није успео и поред великог уложеног интелектуалног рада и пословичне немачке систематичности.
Оно што Немцима уз толики труд није успело, пошло је за руком Србима, и то без по муке.
Данашњи доминантни политичари у Србији рођени су тек 2008. године!
Зато уживају у свим благодетима свог касног рођења. Политички рођен 2008. године, највиша је квалификација и звање у Србији! Тако касно рођени и лишени своје прошлости, немају са чим да се суочавају, одмеравају и упоређују. Та новорођенчад с правом се може назвати - европским бебама.
Понашају се тако да се лако може закључити како су уверени да је дан њиховог политичког рођења и дан њиховог физичког рођења. Они никаквих уверења немају. Због њиховог узраста лако се може разумети чињеница што још нису проходали, па само пузе по евроатлантском путу "без алтернативе". Сваки њихов покрет у било којем смеру, а на европском путу без алтернативе, њима се из њихове перспективе чини и изгледа као корак усправљеног човека. Они сматрају да је пужење пожељно и нормално стање људи и зато убеђују целу Србију да попут њих пузи и шени. Само то је европски. Они су толико невини и млади да и сваког малолетног средњошколца могу лако огласити "хулиганом" и "клерофашистом". И на њега послати кордоне полиције, медије, службенике министарства страха, тужиоце, судове и затворске чуваре. Једино у раду тих органа они виде постојање и снагу државе.
Ту им је, онако очински, у подизању оптужнице прискочио у помоћ српски академик Љубомир Симовић, прославивши се својим интервјуом у НИН-у, у којем је, обрушавајући се на демонстранте 10. октобра, надмашио све до сада виђено у Србији и досегао некадашње висине совјетског државног тужиоца Вишинског. Демонстрирајући аналитичку способност која и треба да краси једног српског академика, њега "не би зачудило ни ако би се показало да је све то организовано и зато да би се умањили ефекти посете Хилари Клинтон"! Какав ужас! За академика Симовића "ништа у овим играма није случајно. Све је прецизно израчунато и изабрано, и место и време"! Па сада нека неко каже да Српска академија наука и уметности ћути и не изјашњава се о најважнијим питањима. Можда би са својом жестином и преданошћу Симовић могао постати и командант одреда жандармеријске јединице за специјалне операције. Решавање, како он проницљиво каже, "еминентно политичких акција", он види искључиво у домену министарстава силе.
Људима политички рођеним 2008. године нимало не смета то што су млађи од своје деце и унука. Са одређеним интересовањем и забринутошћу слушају своје потомке, како им причају шта је негда било. Не свиђа им се та историја о којој им њихова деца, много старија од њих, с поштовањем говоре и у којој траже узоре. Потпуно су окренути европској будућности, а да их нико не би ометао у развоју, на своје потомке шаљу полицијске кордоне и коњицу.
Наши политичари, заједнички рођени 2008. године, лако су се сложили око свега из наше прошлости. Своју немају. За прошлост свога народа није их брига. Помирили су се, зближили и ујединили у оцени "ужасних деведесетих", "српским историјским грешкама", а још им је лакше било да оцрне све што се догодило непосредно пре лета или јесени 2008. године. Они су идеалан избор за владавину овим народом, а у туђем интересу. Пошто за Србију нема исцрпних и закључених прецизних туђинских наредби, нити би ова европска политичка новорођенчад то знала да спроведе, потребни су баш они и баш такви да производе што више хаоса, понижења, окривљавања и наметања кривица. Рушити Србију да у њој не остане ни камен на камену - то је њихово вјерују.
Тек тада ће Србија испунити услове да буде негде примљена. Нема пријема нигде док се не заврши са независношћу Косова и подржављењем Војводине, Санџака и Прешевске долине, регионалном разградњом Србије и дављењем Републике Српске. Тада наступају нови услови и, наравно, опет - Младић и Хаџић! Пре окончања свих ових процеса не може бити ни говора да ће Србија бити било где примљена, па макар се сви Срби око тога једногласно сложили и уместо решавања укрштеница одговарали на хиљаде питања из упитника ЕУ упућеног Србији.
Упамтите то добро - ви који сумњате или не верујете.
Двогодишњи властодршци историју овог народа и његове државе доживљавају као нешто потпуно туђе. Кад су на своју прошлост пљунули, што не би и на националну и државну историју српског народа!
Њима је Јасеновац тек излетничка ливада, а Вуковар стратиште! Братунац им је тек могућа прилика за шетњу на свежем ваздуху, а пут у Сребреницу - ходочашће! Војници и официри ЈНА и ВЈ злочинци су и агресори, а хрватски домољуби - хероји! Мађарско масовно бацање живих Срба у Бачкој и у Новом Саду под лед они виде само као својевремено угрожавање еколошких вредности Дунава. На Косову они не виде ниједног Србина, али им се привиђа два милиона Албанаца, баш као и поменутом Симовићу који замера српским властима што на преговоре са Албанцима не одлазе са "неким паметнијим папирима". Можда се овај академик спрема да за ту прилику напише неки "паметан папир", ако ништа друго оно бар у виду треће верзије своје драме "Бој на Косову". Сада му можда ни она друга, постпетооктобарска верзија не ваља.
Само у оваквој Србији могуће је да Ласло Вегел, свечано отварајући овогодишњи Сајам књига, изговори реченицу: "Нама је култура, нама су књиге неопходне бар онолико колико нам је неопходна Европска унија"! Срби су, ето, у складу са интересом европских новорођенчади из 2008. године, постали народ без писма, књига и књижевности, народ који тек у одмеравању са пресудним значајем Европске уније увиђа значај књиге и литературе. Уместо познатог "песма нас је одржала, њојзи хвала", Лацика нам предлаже стих "ЕУ нас је одржала, њојзи хвала". Да не би Европске уније, Срби, дакле, не би знали колико им је књига неопходна и важна! Онако уз пут пародирајући Теодора Адорна, Вегел покушава да насилно и из буџака доведе у везу суштину и димензије злочина у Аушвицу са српским злочинима из ратова деведесетих на некадашњем југословенском тлу. То је и начин да се избегне национални терет оних који су били непосредни починиоци, или саучесници злочина Аушвица, а да се он пребаци на туђа, српска плећа. И Вегел би да избегне у благодет касног рођења у којој већ живе српски политичари, рођени и од страних амбасадора крштени 2008. године.
Свесно или несвесно, на истом су и увредљивом послу обесмишљавања и миноризовања јеврејских жртава они који, говорећи о дискриминацији геј популације, то упоређују са страдањем Јевреја и холокаустом.
Председнику Србије Тадићу из Европе је стигла јединствена похвала да "разумно управља неразумном нацијом". Сам против народа - како то импонује! Адреса за похвалу јесте права, али није реч о управљању нацијом, него о управљању обдаништем за рођене 2008. године. Тадић их је како и треба посадио на право место - на ношу.
Нација је негде другде. И није неразумна.
http://in4s.net/index.php/politika/drugi-pisu/2030-evropska-cucla-za-srpske-politiare
субота, 6. новембар 2010.
OKRUGLI STO: Strategija opstanka Srbije
Strategija opstanka Srbije
Mada je osnovni smisao postojanja svake državne zajednice očuvanje i jačanje njenog identiteta i integriteta u odnosu na okruženje, Srbija se nalazi u procesu sunovrata pre svega zbog konstantnog uslovljavanja i obuzdavanja na međunarodnom planu, ocenjeno je na okruglom stolu čija je tema bila strategija opstanka Srbije.
Učenici okruglog stola o strategiji opstanka Srbije
Još jedan od razloga sunovrata Srbije je, prema rečima stručnjaka, to što njenim mahom apatičnim građanima preti da se pretvore u kolektivnog prosjaka zbog ozbiljne ekonomske i političke krize u koju država tone bez dugoročnog kvalitetnog plana kako da se ovakvo stanje prevaziđe.
Skup je organizovao magazin Geopolitika iz Beograda, a podržala Srpska narodna odbrana iz Amerike i njen predsednik Slavko Panović.
Srbija da se ne nudi EU
Sa okruglog stola je poručeno da je neophodan ekonomski oporavak i zaustavljanje korupcije, obnova industrije i unapređenje poljoprivrede, da je u spoljnoj politici nužno primenjivati princip reciprociteta, ne ulaziti u NATO i ne nuditi se Evropskoj uniji već ulazak u EU prihvatiti samo ako EU od Srbije to zatraži.
"Srbija ne bi smela da bude opsesivno usmerena na članstvo u EU, nego mora da iskoreni korupciju i ojača privredu, da radi na razbijanju stereotipne slike koju su o njoj stvorili mediji SAD i zapadne Evrope", poručio je Džejms Biset biši kanadski ambasador u Beogradu.
Svetu važno da obuzda Srbe
|
Nije mu jasno, kako je rekao, zašto "u spoljnoj politici Srbija stavlja sva svoja jaja u jednu korpu - korpu EU i zašto je izgubila samopoštovanje stalno se nudeći Evropskoj uniji", kad Srbija može da bude "značajan faktor na Balkanu i bez EU koja više ne nosi zlatna jaja". Zapitao se takođe"koliko puta treba nogom da te šutnu u zube da bi ti shvatio da taj koji te šutira nije prijatelj?"
"Još 1996. bilo mi je jasno da EU neće biti uravnotežena i od tada, sledeći politiku Sjedinjenih Američjih država, deluje protiv Srbije. Srbiju su krivili za sva dešavanja na Balkanu, pokušavali da je rasparčaju, bili su, između ostalog, direktno umešani u stvaranje i obučavanje UČK znajući da će Milošević morati da reaguje", rekao je Biset.
Ulazak u NATO opravdava bombardovanje
Ulazak Srbije u NATO, prema Bisetovim rečima, značilo bi opravdavanje bombardovanja tadašnje SRJ 1999. godine.
"Nema sumnje da bi NATO voleo da uđe u Srbiju, jer bi time bili u potpunosti opravdani u postupcima prema vašoj zemlji. Time bi taj predmet bio stavljen ad akta i nadali bi se da više niko neće pokrenuti kršenje prvog člana NATO povelje, u kome se navodi da se ta organizacija nikada neće služiti silom ili pretnjom sile u rešavanju međunarodnih sporova", ukazao je Biset.
Pričom o EU prikrivaju nesposobnost Dr Miša Đurković smatra da u Srbiji "preko korupcije spoljni svet drži korumpiranu kastu pod svojim stegama". On je ocenio da " Srbija nema političku opoziciju", jer "svi su deo jedne kaste". Đurković je mišljenja da "priča o EU nema nikakvu suštinu, već vlastodršcima služi da prikriju svoju nesposobnost", pošto im je, kako je rekao, poručeno iz Brisela da za Srbiju od ulaska u EU " nema ništa u narednih 10 godina". |
U severnoameričkim medijima, dodao je on, "ne može da se pomene Srbija, a da se ne stavi u varvarski kontekst".
"Demonizacija još traje u Americi.Malo kome su u spoljnom svetu poznata zbivanja koja su prethodila Srebrenici, malo je onih kojima je poznato da su prve zločine u BiH počinili muslimani", rekao je Biset.
Zemlje koje su podržale Srbiju u nepriznavanju albanskog samoproglašenja nezavisnosti Kosova i Metohije, ocenio je Biset, "osećaju se nelagodno videći da se Srbija ponaša tako kao da praktično prihvata neminovnost samostalnog Kosova i izvlači pitanje statusa Kosova iz Saveta bezbednosti UN dezavuišući Rezoluciju 1244."
S obzirom na to da je EU sada, kako je oceni istaknuti politički analitičar Srđa Trifković iz Čikaga, "postmoderna, posthrišćanska i postnacionalna monstertvorevina", jedini preduslov opstanka Srbije kao autohtone državne i nacionalne zajednice upravo je nečlanstvo u EU".
"Srbi treba da shvate da car nema novo odelo i da sada imamo mrtvu trku propadanja Srbije i tig zapadnog sveta koji počiva na lihvarskom sistemu", poručio je Trifković.
Prof. dr Boža Drašković ocenio je da je u Srbiji privatizacija urađena kroz rasprodaju bogatstva, bez razvojnih planova, uz veliku nazaposlenost radne snage i deficit u spoljnoj trgovini.
Ukazao je takođe da je model liberalnog kapitalizma plasiran zemljama u tranziciji i da otuda "imamo neutemeljen rast društvenog proizvoda koji je rastao na rasprodajama društvenog kapitala" .
http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/94780/Strategija-opstanka-Srbije
четвртак, 4. новембар 2010.
Финансијско наличје духовне експанзије Запада у Русији: технологије Ватикана
Олга ЧЕТВЕРИКОВА
Финансијско наличје духовне експанзије Запада у Русији: технологије Ватикана
Кораци, усмерени у правцу зближавања Русије са НАТО и промене лика тог војног блока у очима руске јавности, чине се паралелно са покушајима да се Русија удене у друховни простор западне цивилизације. То се на највидљивији начин испољава на примеру развоја односа са Ватиканом. Католичку цркву многи покушавају да представе као „духовну сестру" православља, која је позвана да помогне Русима у борби против атеизма и бездуховности. Иникативан је у том погледу сусрет генералног старешине Језуитског реда Адолфа Николаса крајем лета са представницима Оделења за спољне црквене везе Московске патријаршије, у току кога је у својству евентуалне области сарадње означена сфера религиозног образовања, где језуити имају богато искуство. Посебна пажња била је поклоњена разматрању питања о томе, како превазићи историјски настале међу православним верницима представе о језуитима.
Подсетимо шта је то Језуитски ред. То је организација, створена у јеку Реформације за спас папске власти, која од својих чланова захтева беспоговорну послушност папи. Ред се увек одликовао жестоком дисциплином, уређеним системом управе и апсолутном подчињавању руководству. Све је то лепо описао оснивач реда Игнатиј Лојоло у књизи „Духовне вежбе".
У наше време, када се ствара глобални систем тоталне контроле над личношћу, поуке Лојоле нарочито су актуелне: језуит „треба да гледа на старијег као на самог Христа, он се мора повиновати старијем као труп, који се може превртати на све стране, као палица, која се повинује сваком замаху, као воштана лоптица, која може променити изглед и растезати у свим правцима". Та искуства доследно су примењивали нацисти, од којих су многи, поред осталих Гебелс и Шеленберг (шеф службе безбедности СС), стекли језуитско образовање. Шеленберг је и отворено на Нирнбершком процесу, већ као осуђени на смрт, изјавио: „Организацију СС створио је Химлер у складу са принципима Језитског реда. Правила и духовне вежбе, које прописује Игнатиј Лојоло, били су онај модел, који је Химлер покушавао да репродукује у оригиналу".
Друга одлика реда јесте његов чувени језуитски морал, који омогућава прилагођавање погледима и моралу људи сваког времена и места живљења, и да се оправдава било који неморални поступак, ако такав води циљу који је одредио ред („циљ оправдава средства"). Управо у систему „моралне теологије" језуита, који су васпитали читаве генерације представника европске елите, леже извори оног „двоструког морала", који је постао један од кључних принципа западне дипломатије и погодно оружје за одбрану интереса Запада у светској политици. И данас они исто тако активно постављају своје људе на кључне положаје у државним структурама не само у Европи, него и у САД. Довољно је сетити се да су језуитске приватне високошколске установе завршили бивши руководиоци ЦИА В.Кејси (Фордхемски универзитет), Д.Тенет (Џорџтаунски универзитет), Роберт Гејтс (Џорџтаунски универзитет) и данашњи шеф Л.Е.Панета (Универзитет Св. Кларе).
Тај „прилагођавајући морал" увек је омогућавао Ватикану да се бави обавештајним операцијама, политичким и дипломатским интригама, манипулисањем државних и друштвених руководилаца и, најзад, банкарским операцијама. Данас католичка црква све дубље тоне у сферу финансијских махинација, што се понајбоље испољило у причи која је у вези са Институтом за питања религије (ИПР), званим Ватиканска банка.
Крајем септембра 2009. године нови шеф ИПР постао је шеф италијанског оделења Сантандер банке, Готи Тедески, који је у тесној вези са „Опус Деи" и познат као велики стручњак за финансијску етику. Његово наименовање на ту функциују умногоме је било скопчано са тежњом Ватикана да максимално подигне репутацију банке, која је снажно пољуљана због пређашњих скандала, а нарочито после недавног објављивања у Италији књиге „ООО Ватикан", у којој је на основу 4 хиљаде тајних докумената ИПР описано, како је та банка 90-их година стварала сложени систем тајних рачуна за прање новца. Тадашњи руководилац банке Калоја је због тога скинут са функције пре времена, јер није оправдао поверење, а Готи Тедески, који је дошао на његово место, почео је радити на стварању новог имиџа ИПР, који би одговарао представама о „етичкој глобализацији" – тој основној бризи папе Бенедикта XVI, како се то види из његове енциклике 2009. године CaritasinVeritate, објављене уочи сусрета G-8 у Аквили.
Међутим, тек што је стручњак за „финансијску етику" приступио „прању" имиџа ИПР, већ у децембру 2009. године тужилаштво Италије позабавило се истраживањем схеме прања пара Ватиканске банке преко рачуна банке UniCredit, а у септембру 2010. године против шефа те банке Готија Тадеског покренут је кривични поступак, па се он тако заједно са генералним директором ИПР Паолом Чипријанијем нашао под истрагом. Банка се сумњичи за кршење закона о транспарентности, пошто је намеравала да дозначи 23 милиона евра са свог рачуна у италијанској банци CreditoArtigianato немачкој филијали банке JPMorgan и 3 милиона евра – BancadelFucino на рачуне непознатих лица. Сматрајући да се операција може квалификовати као прање пара, правосудни органи су ставили забрану на та средства и фактички по први пут применили тако строгу меру према активама Ватиканске банке.
Зачудо, управо тада, када се „бедем" католичких финансија поново нашао у центру скандала, у Москви је одржан руско-италијански симпозијум уз учешће банкара Ватикана на тему „Етички аспекти банкарске делатности и социјална улога банака: искуства Русије и Италије". Симпозијум је одржан 11-12. октобра 2010. године на иницијативу Фонда кардинала Пола Пупара (бившег председника Папског савета за културу). Како је наглашено у прочитаној на симпозијуму поруци папског нунција у Русији, архиепископа Антонија Менинија, тема сусрета је „необична", али „интересантна".
Збиља, за православца је та тема крајње необична, пошто је у његовој свести делатност савремене банке, као институције, која постоји на рачун убирања процената, од испокона осуђиваног од стране Цркве, најблаже речено, неспојиво са хришћанском етиком. Међутим, секуларизовани католицизам, намећући ту тему, упорно покушава „прилагодити" православце у Русији „напредном" погледу на свет, слободном од темељних вредности хришћанских погледа на свет. На симпозијуму је постављено питање о могућности стварања „хришћанског банкинга" (?), коришћени су такви појмови као што су „хришћански финансијски инструменти" (?), „хришћански систем микрокредитирања" (?) и други. Још у септембру, у току припрема за симпозијум у Москви одржан је округли сто „Перспективе православног банкинга у Русији" (1) уз учешће представника различитих бизнис-структура, на коме су разматрани „православни банкинг као инструмент повећања узајамног поверења", „механизми православног банкинга", „законодавна подршка у сфери развоја православног банкинга" и друго.
Наметање од стране Ватикана „финансијско-етичке" тематике „православно-католичког дијалога" представља као такво најновији покушај да се Православна црква увуче у опасну дискусију (а на прошлом симпозијуму предложено је да се оне учине редовним), иза које ће неминовно уследити практични кораци у правцу стварања јединственог „хришћанског" банкарског простора. И при ширењу „православно-католичког дијалога" сарадња у сфери финансија за Ватикан може постати и кључни правац.
Од посебног интересовања овде је делатност популарне у одређеним руским круговима Сантандер банке, чију је италијанску филијалу водио управо Готи Тедески. Сантандер банка, која је главна финансијска група Шпаније, прва банка у еврозони и девета у свету по тржишној капитализацији, заиста заслужује пажњу. Као прво, због њене блискости реду „Опус Деи": са њом је повезан и Готи Тедески, и садашњи председник банке, милијардер Емилио Ботин, чија је супруга Палома О' Шеа супернумерариј реда (управо је Ботин увео Готија Тедескуа у најближе окружење Бенедикта XVI). Друго, Сантандер банка улази у најзначајнију ротшилдовску структуру – Интер-Алфа група, створену 1971. године, када је Ричард Никсон укинуо златну подлогу долара, означивши почетак демонтаже Бретон-Вудског система. Интер-Алфа група је као таква банкарски конзорцијум, који води Краљевска банка Шкотске (RBS) и која обједињује једанаест водећих европских банака које контролишу Ротшилдови, међу којима су холандска ING Banka, француски Société Générale, ирска AIB Group, италијанска Intesa Sanpaolo, португалски Banko Espírito Santo, Национална банка Грчке и друге. Краљевска банка Шкотске, која сервисира краљевску породицу Велике Британије, такође улази у Европски округли сто по питањима финансијских услуга (ЕОСФУ), који у својим извештајима током последњих година активно брани концепцију стварања јединственог надзорног и контролног органа («the lead supervisor concept») као најпродуктивнијег средства за интегрисање европских финансијских тржишта. Овај орган треба да постане „мегарегулатор" делатности свих трансграничних финансијских организација.
Од тренутка свог оснивања 1857. године финансијска структура Сантандер банке налази се у сфери утицаја Ротшилд-групе, са којом су повезани представници породице Ботин, који су у почетку били на челу ове банке. Захваљујући тим везама банка је успела да оствари ширење своје мреже најпре по читавој Шпанији, а затим да финансијску експанзију пренесе у Латинску Америку (Аргентину, Мексико, Бразил, Чиле и друге земље), где Сантандер банци припада 10 процената свих банкарских актива и, најзад, да учврсти своје присуство у Европи, закључивши стратешки савез са Краљевском банком Шкотске, под чијом се управом фактички налази и данас. Имајући у виду да са британским банкарским кућама и са Ротшилдима има снажне историјске везе, и другом великом банком Шпаније – Билбао Визкаја Архентарија (BBVA), и да заједно са Сантандер банком она контролише 56 процената шпанског банкарског капитала, може се сматрати да је банкарски систем Шпаније, у суштини, филијала Лондона. Није случајно што је , када је у условима финансијске кризе Европска комисија затражила од шкотске банке да у замену за финансијску помоћ стави на продају 700 њених филијала, управо Сантандер банка понудила да купи 318 њих, иако она већ поседује 1,3 хиљаде различитих оделења PBS.
У својим извештајима Сантандер банка представља се као просперитетна банка, која по годишњим профитима у последње три године претиче Bank of America, JP Morgan, Union Bank of Switzerland и ту исту RBS. Међутим, целокупна империја Сантандер банке као таква, како се изразио иследник Д.Смол, није ништа друго до лутка великих димензија, без озбиљних актива. Главни свој профит банка стиче на рачун надувавања огромног спекулативног балона у Бразилу, Великој Британији и Шпанији. У Бразилу – захваљујући операцијама са бразилским државним обавезама, које су као такве грандиозна финансијска пирамида, а у другим земљама –операцијама са некретнинама, захваљујући којима је Сантандер банка акумулирала огромне „токсичне" активе, које су довеле до драстичног пораста невраћених дугова у шпанском банкарском систему. Име председника банке у више се наврата доводило у везу са трговином наркотицима. На пример, у спетембру 2004. године стални подкомитет сената САД за истраге упутио је „строго упозорење" Сантандер банци и HSBC због слабе контроле поштовања мера за спречавање прања новца и добијање сумњивих дознака у висини од 35 милиона долара од лица, које се сумњичи за наркотрговину из Екваторијалне Гвинеје.
Међутим, Емилио Ботин не види овде никаквих проблема. Он тежи да своју банку претвори у прву по величини банку Енглеске по обимима тржишта, профиту и рентабилитету. Како пише Д.Смол, „таквим ће се трофејем Ботин и његови енглески покровитељи дичити, чак ако и целокупни светски систем истовремено пропадне. Синдром Сантандера - то је смртоносни лоповлук, од кога се патриоте Русије, Кине и Индије требају држати подаље".
Д.Смол наводи оне земље, за које је Сантандер банка нарочито заинтересована. Та се заинтересованост изражава у разради Фонда М.Ботинас (лични фонд породице Ботин) сопственог пројекта БРИК, у складу са којим су од 2006. до 2009. године у штабу фонда у Мадриду одржавани годишњи сусрети са представницима политичких кругова Кине, Индије, Русије и Бразила ради приватног разматрања питања о томе, каква треба да буде оријентација ове или оне земље. Политичке, економске и стратешке корекције курса, које треба да изврши Русија, разматране су на одговарајућем семинару 2009. године.
Током последњих година Сантандер банка у Русији развија необичну активност, делујући преко свог оделења „Сантандер Консјумер Финанс, С.А". Иако је његова специјализација – аутомобилско кредитирање клијената, главни правац његове делатности сасвим је други. Може се сматрати, да је данас Сантандер сасвим заменио у Русији Соросов фонд, концентрисавши се на научно-образовне пројекте.
Сантандер је, по свој прилици, једина банка у оквиру које постоји посебно глобално оделење, под називом „Универзитет Сантандер", које одговара за реализацију програма сарадње са академским заједницама у различитим земљама света (углавном у Латинској Америци). Ово оделење пружа подршку универзитетима, са којима банка има споразум о сарадњи, пружајући им различите врста стимуланса – стипендије за школовање, организовање пројеката за предаваче и истраживаче, подсатицање унапређивања односа између универзитета и бизнис-заједница. У периоду од 1996. до 2008. године у те је сврхе усмерено око 590 милиона евра. Данас су споразуми потписани са преко 700 универзитета, а још шири пројекат „Универзија" обухвата 1169 образовних установа у 23 земље, у којима се школује и ради 13,5 милиона студената и предавача.
У Русији су партнери Сантандер банке већ 8 водећих високошколских установа земље, међу којима и Висока економска школа – ВЕШ)
Делатност Сантандер групе представља уникатни пример иновативног глобално-мрежног пројекта, када приватна банка, окупљајући око себе водеће универзитете света, формира сопствени транснационални систем („Сантандер-мрежа"). Покушавајући да понуди синтезу зеленашко- спекулативних и „високоидејних" принципа, Сантандер банка постала је модел уније бизниса са католицизмом опус-деистичког тумачења. Имајући у виду да је актуелни шеф Ватиканске банке акумулирао богато искуство, радећи у Сантандер банци, можемо замислити у шта ће се преокренути по Русију искуство позајмљивања „банкарске етике" и стварања кобног „православног банкинга". |
_____________ (1) http://kpp-russia.ru/?p=766 |
Извор: Фонд стратешке културе – Москва
Пријавите се на:
Постови (Atom)
