Srušili smo Slobodana Miloševića sa 100 miliona američkih dolara

Knjiga Vilijama Montgomerija, bivšeg ambasadora SAD u Beogradu, u kojoj piše o burnim događanjima u našoj zemlji, pet meseci bila na cenzuri u Vladi Sjedinjenih država
Srušili smo Slobodana Miloševića sa 100 miliona američkih dolara
Piše: Piše: Vladan Dinić

       Dok se pažnja dela javnosti i medija, posebno visokotiražnog „Blica", usmerila na knjigu Milroda Ulemeka Legije - REVOLUTION (Između razuma i srca) - sa namerom da se kniga zabrani, na tržištu su se pojavile još, najmanje, četiri-pet knjiga koje, sigurni smo, srpsku javnost neće ostaviti ravnodušnom.
       Tu su „Politički lavirint devedesetih", Borislava Jovića, eks predsednika Predsedništva SFRJ, „Sećanja" Radomora Markovića, bivšeg šefa RDB, „Peti oktobar u RTS-u", Milorada Komrakova, „Muhamed na Isusovom krstu" (Politička ekonomija Islama) dr Dragana Veselinova...
       Svaka od ovih knjiga, kad bude pročitana izazvaće barem brojne nedoumice, ali... Tu je i knjiga koja je „najintigrantnija" po - autoru.
       Vilijem Montgomeri!
       Nekadašnji ambasador SAD u Beogradu, pre toga bio je ambasador u Bugarskoj (1997-2000), a od 2000. šef kancelarije za jugoslovenske poslove u Budimpešti...
       Dakle, čovek čija je uloga u događanjima u Jugoslaviji još neistražena, ali svakako - značajna.
       Pred čitaocima su, Vilijem Montgomeri, bivši ambasador SAD u Beogradu i knjiga „Kad pvacoje utihnu" (u izdanju „Dan-Graf" i Klub Plus) u kojoj su opisani dramatični događaji od 2000. do 2004, pad režima Slobodana Miloševića, ali i ubistvo Zorana đinđića.
       Uz to, knjiga je, u nekim delovima, po sopstvenom priznanju autora, „cenzurisana"... „Američka vlada je (pro)čitala rukopis (pet meseci) i zatražila da izostavim neke delove koji još imaju oznaku tajnosti". (Vilijam Montgomeri u intevjuu „Nacionalu")
       Ipak, u onim delovima koji nisu „cenzurisani" čitalac knjige neće moći da se otme utisku da je bivši ambasador SAD, danas stanovnik Cavtata (i Beograda) mnogo toga izostavio, ali je nagovestio da - zna, te sve to, pomalo, posle prvog, površnog čitanja, izgleda kao da je ovom knjigom pokušao i da pošalje nekome poruku. Kakvu i kome, to verovatno zna onaj ili oni kojima je upućena.
       O Zoranu đinđiću, s kojim se, barem tako piše u knjizi, često sretao i bio kućni prijatelj, te da su se njihove porodice družile, „uz iće i pi?e" govori biranim rečima o njegovim sposobnostima, ume?u, želji, demokratskom opredeljenju... Ali, pišući o odnosima đinđić - Legija, američki ambasador je dosta oprezan, ostavljajući čitaocu dilemu da još nije razjašnjeno zašto su Milorad Ulemek Legija i Zemunski klan uopšte pomagali Zoranu đinđiću?!
       Posebno zanimljiv deo knjige je onaj o rušenju režima Slobodana Miloševića, gde, gle čuda, nimalo nije krio svoj, možda presudni(?!) uticaj na obaranje tadašnje vlasti, ali i zadovoljstvo kada je dugogodišni srpski lider završio u Hagu.
       Piše i o susretu sa Mirom Marković, suprugom predsednika Miloševića i pismu koja mu je ona uručila. O njoj iznoszi ocenu, ali sasvim površno, uz opasku da je „ona uverena da je njen suprug patriota".
       Montgomeri je otkrio, možda nenamerno (ili biće da je suprotno), da je vode?u rolu u pripremi terena za isporučivanje Miloševića Hagu odigrao - ne Zoran đinđić, već, ko bi rekao - Miroljub Labus, kome je ameri?ki ambasador ponudio „šargarepe" - otpisivanje dugova prilikom predstojećih pregovora sa Londonskim i Pariskim klubom, ukidanje svih preostalih sankcija, obnavljanje normalnih trgovinskih veza sa SAD i podršku Amerike i drugih država na predstojećoj Donatorskoj konferenciji...
       Dosta probranim rečima, Montgomeri govori o Čedomiru Jovanoviću, ali i o Vladimiru Bebi Popoviću, nekadašnjem neprikosnovenom šefu Biroa za komunikacije u Vladi Srbije, otkrivajući ono što se, inače, zna: da nisu bili u dobrim odnosima, ali i da je na njegovo insistiranje Popović (silom?) napustio Biro...
       Me?utim, ?ini se da ova knjiga, najve?u vrednost ima u tome što na najbolji način predstavlja DOS, njegove udarne pesnice i to ko su, oni, zapravo.
       U knjizi Milorada Ulemeka „Revolution" ima na nekoliko mesta detalja koji dosad nisu bili poznati, o kojima može da se vodi polemika, ali „crno na belo" Vilijema Montgomerija tek bi trebalo, vrlo pažljivo - izučiti.
       Uz to, ima jedan „škakljiv pasus", u kojem Montgomeri piše da je đinđić u svom kabinetu dao Legiji 100 ili 200 hiljada nemačkih maraka „da podeli momcima" za dobro obavljen posao u hapšenju Miloševića!?
       Da bi, valjda, knjiga bila obimnija (ukupno 195 stranica) pisac je srpskoj javnosti ponudio dva dodatka „A" i „B".
       U dodatku „A" - daje delove iskaza koji je svedok „Glavonja" dao 7. aprila 2003, a u odeljku „B" delove kazivanja „izvesnog lika" - pod imenom „đura", 28. marta tokom operacije „Sablja"?!
       Ti iskazi, autoru su, iz nekog razloga bili - važni. Istina, oni nisu nepoznati javnosti u Srbiji, kao ni ko se krije pod konspirativnim imenima „Glavonja" i „đura", ali su pokazali nešto drugo: da su poverljiva dokumenta curela iz tužilaštva, sudova, Vlade i da je, zapravo, čitav bezbedonosni sistem Srbije bio bušan.
       ?ini se logi?nim pitanje: odakle amričkom ambasadoru dokumenta o saslušavanju svedoka u akciji „Sablja"?
       Recimo...
       I, ko je ta dokumenta prosledio tamo gde im mesto nije?
       Da li je bila potrebna ova i ovakva knjiga?
       Naravno!
       Jer, 5. oktobar, rušenje režima Slobodana Miloševića, „borba s demokratskom tranzicijom" je i dalje neistraženo područje i izazov za istoričare i novinare - istraživače.
       Ako ih u Srbiji danas uopšte ima?!
       Ili, da li smeju da istražuju?!
       Dobro je, međutim, što se sve više aktera petoktobarske revolucije (ili puča?) „otvara". Učesnici pišu knjige, daju intervjue, objašnjavaju, komentarišu... Neko od njih ima svoje viđenje i svoju istinu, ali većina od njih bi u tim spisanijima da malo propere svoju biografiju i, usput, ojača svoju poziciju junaka u rušenju Miloševi?evog režima.
       Iz knjige „Kad ovacije utihnu" vidljivo je, barem sada, a bilo je ranije - ko kosi, a ko vodu nosi.
       Ovde je Vilijem Montgomeri, ambasador od glasa, najjače vojne sile na svetu, važan, ako ne i najvažniji, učesnik u dovođenju sistema koji danas imamo, otvorio, „Pandorinu kutiju".
       Jer, mnogi od lidera DOS-a su prikazani kakve ih nismo znali, ali je na talonu postavljena i deoba karata kakva je tada bila. Ili, kako ju je video ambasador najmoćnije sile sveta…

Rekao manje nego što zna        Pošten da budem - više sam očekivao od knjige „Kad ovacije utihnu".        Montgomeri je rekao manje nego što zna. Mnogo toga je prećutano, ali, između redova, može mnogo toga da se nasluti...        Posebno teško pada odeljak u kojem, opet ne baš direktno, gospodin Montgomeri saopštava da je naša država srušena sa sto miliona dolara i par spacijalnih mobilnih telefona „koji ne mogu da se prisluškuju".        Da li je stvarno SRJ srušena sa tom sićom?        Ako jeste, to govori više o nama samima, a manje o američkoj administraciji.        Bio sam ubeđen da više vredimo i mi i zemlja koje više nema…

 

Likovanje        Ono, čemu čovek, običan i prosečan čitalac kao ja, ali ne baš i neobavešten, ne može da se otrgne, utisak je, svojevrsno likovanje ambasadora SAD kad je ispunio zadatak, što milom, što silom, i gledao odlazak Slobodana Miloševića preko Tuzle u Hag. Usput, obelodanio je i dugo skrivenu tajnu - ko je snimao „pakovanje" bivšeg lidera za Ševeningen i ulazak u helikopter (američke tajne službe) i kako su te fotografije uopšte stigle u jedan nedeljnik koji više ne izlazi.

http://www.svedok.rs/index.asp?show=74501

Петар ИСКЕНДЕРОВ: Колико коштају „органи независности“ Косова?

 

Петар ИСКЕНДЕРОВ

Колико коштају „органи независности" Косова?

Међународни истражитељи ипак су били принуђени да се позабаве делатноћу „црних трансплантолога" на Косову. „Интерпол" и цивилно-полицијска мисија Европске уније  поднели су једном од косовских судова оптужницу против чланова организоване криминалне групе, која је обманом  намамила у замку 2008. године на Кососву више од 20 грађана Русије, Молдавије, Казахстана и Турске, са циљем да им изваде бубреге ради каснијег пресађивања богатим клијентима.  Они су „заврбовани лажним обећањима да ће им бити исплаћена новчана накнада" – речено је у оптужници.

Чланови криминалне групе обећали су жртвама да ће исплатити по 15 хиљада евра за бубрег, а сами су потом препродавали органе по 100 хиљада евра и више. Самим пак „донорима" исплаћивано је 2-3 хиљаде евра, а и то, очигледно, не увек. По речима представника тужилаштва Европске уније Џонатана Рејтела, у саставу криминалне групе налазила су се најмање петорица косовских албанаца, као и представници Израела и Турске.  При том је један од оптужених био на „високој функцији у министарству здравља Косова". Израелац се окривљује за „врбовање и превоз жртава", а Турчин – за обављање операција вађења органа.  Осумњичени албанци већ су ухапшени, а за Израелцем и Турчином су издати међународни налози за хапшење.  Одговарајуће захтеве у циљу прибављања нових информација у вези са овим предметом Мисија ЕУ на Косову упутила је САД, Канади, Немачкој, Турској и Казахстану.

Водећа косовска албанско-језичка издања практично не поклањају никакву пажњу саопштењима о истрази, иако се обично информације криминалног карактера широко користе у међупартијској борби на Косову. Разлози су једноставни: косовски политичари премрли су у ишчекивању:  у ком ће правцу кренути нит о предметном  случају, и хоће ли уследити наставак?

Информација, коју је обелоданио Џонатан Рејтел,  управо као да је преписана из књиге бившег главног тужиоца Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију Карле дел Понте „Лов: ја и ратни злочинци", која је угледала свет у пролеће 2008.године, али  преписана са крупним словима. Управо је „гвоздена Карла" испричала тада о „црној трансплантологији" на Косову, у коју су били насилно увучени донори из Русије и других земаља – чланица Заједнице Независних Држава (ЗНД). „Међу  заробљенима су се налазиле жене сда Косова, Албаније, Русије и других словенских држава". Међутим, то је тек мали део истине.

Суштина монструозних злочина албанаца Косова није у двадесетак обманутих донора, већ у стотинама људи, чији су животи осакаћени. Према сведочењу Карле дел Понте, она је знала  најмање за 300 Срба, које су 1999. године  киднаповали албански бојовници Косова и пребацили у регион града Бурел на северу суседне Албаније.  Тамо су од њих узимани  органи, који су препродавани на европском „црном тржишту", а тела жртава тајно сахрањивана.  При том остали са једним бубрегом млади мушкарци и жене били су  принуђени да сачекају клијента за други орган,  одлично схватајући неизбежност своје судбине.  По речима Карле дел Понте, злочиначка делатност вршена је „уз знање и активно учешће официра „Ослободилачке војске Косова" највишег и средњег ранга". Бивши главни тужилац је лично боравила  на периферији Бурела, где је пронашла тражену кућу, у којој су обављане операције, и трагове крви са остацима лекова и завоја.

Међутим,  истрага даље није кренула. „Наш мандат је захтевао, да почнемо  истрагу против  лидера највишег ранга свих страна, које су учествовале у конфликтима на територији бивше Југославије. Према томе, ми смо били дужни да истражимо околности и, ако се информација потврди, подигнемо оптужницу против свих лидера ОВК, који су у највећој мери били одговорни за злочине, које је вршила милиција", - пише у својој књизи Карла дел Понте и одмах изјављује, да су је једноставно  омели да спроведе истрагу. То су учинили, у првом реду, функционери Мисије ОУН за питања привремене администрације на Косову, на чијем се челу тада (1999-2001. године) налазио будући министар иностраних послова Француске, Бернар Кушнер.

По подацима Карле дел Понте, на челу криминалног бизниса стајали су бивши политички руководилац „Ослободилачке војске Косова", а у последње три године премијер самопроглашеног „независног" Косова Хашим Тачи и његова десна рука Рамуш Харадинај.  Овај последњи очекује поновљени процес у Шевенингенском затвору Хашког трибунала. Међутим, епизоде са „црном трансплантологијом" нису уврштене ни у први, нити у други предмет оптужнице. Сама бивши тужилац је у интервјуу италијанском листу „Стампа" признала, да је „прогон ратних злочинаца у савременом свету – искључиво полиитчка ствар. Да се за злочине албанаца сазнало, ни о каквој независности Косова не би могло бити ни говора".

Дакле, истражитељи Европске уније признајупостојање у псеудонезависном Косову „црне трансплантологије", али изузимају из материјала истраге њен антисрпски аспект и  умешаност у злочине највиших функционера Косова и западних држава. У децембру ће се на Косову одржати парламентарни избори, и  захуктале предизборне страсти без преседана обећавају нове скандале око поделе утицајних сфера међу лидерима различитих партија и финансијско-криминалних група.  Садашња истрага веома је добар повод да се искористе шокантне чињенице у сопственом интересу. Разуме се,  не зарад  васпостављања правичности према косовским Србима, већ зарад дискредитације својих конкурената.  И ето због чега су одједном заћутали водећи медији Приштине.  У сваком тренутку настала нестабилна равнотежа може бити нарушена – и тек тада ћемо бити у реткој могућности да сазнамо праву цену „органа независности" косовске квазидржаве.

 

Извор: Фонд стратешке културе – Москва

http://srb.fondsk.ru/

Превод: Рајко ДОСКОВИЋ

http://srb.fondsk.ru/news/2010/11/18/koliko-koshtau-organi-nezavisnosti-kosova.html

О зближавању Русије са НАТО

О зближавању Русије са НАТО. Цена питања

СВЕТ | Главная страница | Виктор КОВАЉОВ | 17.11.2010 | 22:19 0 коментара

НАТО Русија

У Лисабону ће се 19-20. одржати самит НАТО, на коме ће бити усвојена нова стратешка концепција Алијансе, у којој ће бити верификован прелазак војно-политичког савеза са извршавања одбрамбених функција у регионалним димензијама на решавање глобалних задатака у интересу „језгра" савременог капиталистичког светског система. У суштини ће то значити институционализацију победе Запада у трећем светском (хладном) рату – победе, која се испољава већ у одустајању од Јалтинско-Потсдамског система и стварању функционалног „заменитеља" ОУН (у крајњој линији, њеног Савета безбедности). Приметимо успут, да чим је Русија пристала на учешће на Лисабонском самиту, НАТО је сместа „долио кашику жучи у чашу меда" и испланирао да се на наредном самиту „среди проблем летова" који се односи на Русију у вези са њеним учешћем у догађајима 08.08.08, уз ангажовање Сакашвилија у том „сређивању". Увлачећи Русију (земљу „полупериферије") у савез са НАТО у својству млађег партнера и укључујући у то Европу, Америка је опет, као и приликом преговора о новом Споразуму о стратешком офанзивном наоружању, „сатерала" основне елементе система за доношење политичких одлука у својеврсни „оперативни цајтнот", који обезбеђује процес (диригован извана) кретања Русије и НАТО у сусрет једних ка другима. Циљ организовања таквог „усусретног кретања" се и не крије. Укључивање Русије у „глобалну мрежу безбедности", изјавио је Збигњев Бжежински, треба да ослаби њене „империјске амбиције". Каже се – за једног премлаћеног двојицу непремлаћених дају – али само у том случају ако премлаћени схвата, зашто су га и како премлатили, ако из пораза извуче правилне закључке и искористи их за разраду будућих „победничких стратегија" . Својевремено претрпела пораз у Првом светском рату Немачка, како је писао К.Полањи у „Великој трансформацији", „показала се способном да схвати скривене механизме уређења света XIX века и да искористи своје знање, како би срушила то уређење. Извесну злококобну интелектуалну супериорност Немачке изградили су њени државни прегаоци 1930-их година. У Русији, међутим, са „интелектуалном супериорношћу" нешто не штима. Зближавање са НАТО данас – није то просто политичка одлука, то је још и цивилизацијски избор. Крећући се у правцу НАТО, неопходно је знати, јесмо ли ми спремни (не само онај слабашни „вестернизовани" сталеж, него и већина активног становништва) да се „стопимо" са онима, који су вековима ратовали против нас, који и данас против нас воде „хладни рат" у новој варијанти – на основу стратегије „индиректних акција", уз коришћење технологија „диригованог хаоса". Како објаснити декларације о зближавању са НАТО у условима, када је 2. новембра 2010. године Стејт департмент САД подржао територијалне претензије Јапана према Русији, а Европски парламент још 2005. године донео резолуцију, у којој је Куриле означио као „окупирану територију" и позвао Русију да их врати Јапану? Ако пак руска страна третира у својству темељне спољнополитичке стратегије „модел прагматичног партнерства", утемељеног не на заједничким вредностима, већ на заједничким интересима, онда би било добро одредити, на шта се своди заједништво датих интереса. Нови светски поредак, који се данас ствара на руинама разрушеног од стране Запада „јалтинско-потсдамског света", носи собом заоштравање негативних светских процеса под утицајем одређених цикличних тенденција („кондратјевских циклуса"). Још је и лично Д.Н.Кондратјев указивао на то, да су „дуги ратови" тесно везани са преокретним политичким догађајима, какви су, по правилу , крупни ратови и геополитичка померања. При том прелазак са „повећавајућег" на „снижавајући" талас даје високу вероватноћу настајања озбиљних ратова, или чак крупних регионалних војних конфликата. Већ сада ситуација на Далеком Истоку личи на ону, која је настајала у Европи уочи Првог светског рата. Из резултата радова на проблему „истраживања будућности", који су обављани у Руској академији наука (ИПМ „М.Келдиш", МГУ и др.) може се видети: - као прво, излаз из глобалне кризе 2008-2010. године, највероватније, неће довести до стабилног раста, и већ у 2012-2013. години сасвим је вероватна нова светска економска криза; - друго, период од 2014-2020. године биће испуњен социјалним и војно-политичким конфликтима. Тојест, након дефинитивног рушења Јалтинско-Потсдамског политичког система суштина новог светског поретка ће постати стање „глобалне турбулентности". Светски систем се налази, говорећи језиком синергетике, у "мешајућем слоју". Овде су теоријски могући различити путеви изградње глобалног света, поред осталог не обавезно оног који води ка „свету Америке". Јасно је да је у току процес глобалне трансформације света, али није јасно у ком правцу. Да ли је то кретање ка касном капиталистичком свету, у коме су газде „транснационалне заједнице", или наступа посткапиталистички свет, у коме 20 процената планете живи у сегрерираном сегменту и материјалном луксузу, а 80 процената – у хаосу и беди. У сушини, ми живимо у епохи системске кризе и историјског посрнућа капитализма, заоштреној ефектом „пробуђене Азије". За Русију је главни задатак да се не стропошта у „црну рупу историје", заједно са капитализмом. Међутим, управо у том правцу Запад и гура Русију – њему нису потребни јаки конкуренти у посткапиталистичком свету, њему је потребно „дефинитивно решење руског питања". Дате одреднице целисходно је разматрати као ограничавајуће услове приликом формирања модела „прагматичног партнерства са НАТО". Дакле, шта Алијанса нуди Русији? У чланку руководиоца Војне мисије за везе са НАТО у Русији, генерал-мајора мађарске армије Ласла Мака „Синатрина доктрина" – избор НАТО и избор Русије", објављеном у листу „Независни војни преглед" 29. октобра 2010. године садржи се позив руководству Русије на заједничку процену опасности по безбедност. Мисао је добра: у историји има подоста примера, када су се пред лицем заједничког непријатеља склапали и најневероватнији пактови и блокови, најфантастичнији са аспекта здравог разума. Блок „СССР-САД – Енглеска" за борбу против Немачке – може послужити као најбољи и најсвежији пример. Које су то заједничке опасности по безбедност које парирају стратешком савезу Русија – НАТО? Ако „профилтрирамо" нејасне речи, основни замисао понуђеног „партнерства" сасвим је јасан: 1. Увући Русију у конфронтацију са светом ислама. 2. Неутралисати Русију у питању изгледног војног решења „иранског питања" – ликвидације Ирана као субјекта светске политике и регионалног лидера. 3. Искористити Русију у својству „горива" у „горионик"" која успорава кретање „локомотиве" НАТО путем увлачења наше земље у авганистанску авантуру. 4. Забити клин у раније изгледни стратешпки дијалог са Кином, затворити „круг опкољавања Кине". Овде је умесно поставити питање: „А ЈЕ ЛИ НАМ СВЕ ТО ПОТРЕБНО?" Зашто би Русија била „одбрамбена линија" НАТО у случају оружаног конфликта у Азији? Није ли боље да се „са супротне обале посматра пожар", како предлаже девета стратегема битке при изједначености снага? Није ли боље остати на позицији „паметног мајмуна" и, „седећи на врху планине, посматрати како два тигра кидишу један на другог" у очекивању, како ће се окончати битка између САД и Кине на девизном и индустријском фронту? Уколико се то не учини, за Русију се може поновити ситуација са „чудним ратом" 1939. Године, када су после напада на Пољску Енглеска и Француска објавиле рат Немачкој, али су тако „заштитиле" ту земљу да је она била окупирана за пар недеља.... Анализирајући политику Запада у целини и Алијансе посебно, не може се баш веровати у то да ће у случају крупног конфликта Русије и, на пример, Кине, војници европских армија притећи нама у помоћ у Сибирску тајгу или Забајкалске степе. Позиције руских „агената промена" у вези са датим проблемом своде се на следеће: 1. Русија треба да начини цивилизацијски избор у корист Западног света, да сачува садашњи (у распадању) светски систем, макар и остала полупериферна земља (а за то ће нам, можда, помоћи у модернизацији економије). 2. НАТО – то је „улазница" у Западни свет. 3. Стратешки савез са НАТО је први корак у будући улазак у Алијансу, који обезбеђује право куповине „улазнице" у Запад (У Европску унију итд.). Присталице такве схеме стално прећуткују цену питања. Зато ћемо ми схематски приказати, колико може коштати „улазница" у НАТО. „Цена питања" формира се од губитака, условљених следећим факторима: 1. Принципом консензуса приликом доношења одлука у НАТО. 2. Неопходношћу регулисања свих територијалних спорова. 3. Неопходношћу преласка на стандарде НАТО. 4. Ограничењем могућности вођења самосталне политике у војно-полиитчкој сфери, поред осталог у сфери војно-техничке сарадње. 5. Урушавањем темеља политике Русије о недопуштању у НАТО земаља из бившег СССР. 6. Неопходношћу дозначавања средстава у буџет НАТО, која се прерасподељују у циљеве који се не подударају увек са интересима Русије. 7. Изнуђеном приврженоћу химери „атлантске солидарности", и као последица, улазак у „енергетски НАТО", што повлачи за собом одустајање од иницијатива Русије за стварање „гасног ОПЕК". Осврнимо се подробније на прва два фактора. У циљу регулисања територијалних спорова, Русија ће морати: 1. Да врати Јапану такозване „северне територије" (четири острва Курилске греде). То, као минимум. Својевремено је амерички Конгрес донео неорочену резолуцију са захтевом о ревизији мировоног споразума из Сан Франциска и савезничких докумената у вези са Јапаном. У тој резолуцији влади САД је „препоручено да сматра незаконитим чином отргнуте од Јапана територије, и то не целе (!) Куриле, него и Јужни Сахалин. Ова резолуција је на снази и дан-данас. Довољно је сетити се недавне подршке америчког Конгреа протестима Јапана поводом посете председника Русије Курилским острвима. 2. Русија ће морати да устукне и у „арктичком спору" са Данском и Канадом, и да, између осталог „врати" Ломобосовљев венаац. И то опет као минимум. Није искључено да ће Русија морати и да у потуности напусти своје позиције у вези са Арктиком и да се сложи са Европском унијом, која покушава да интернационализује Арктик, исто као и Антарктик. Већ је објављено да се „северна димензија" НАТО проширује до полова. 3. Није искључено да ће Русији бити предочене и територијалне претензије, које завично нису оформљене, али постоје де факто. Као прво, Естонија је тражила да јој се врати Печерски, а Летонија – Посталовски регион у Псковској области. Друго, Русија ни до данас не може да са Украјином усагласи статус Керченског залива и Азовског мора. Треће, нису решени проблеми црноморске границе са Грузијом. Неопходно је поделити територијалне воде, економску зону и копнени део. Демилитација копнене границе отежана је постојањем нових регионалних политичких субјеката (Абхазије и Јужне Осетије). Четврто, прикаспијске државе захтевају поделу Каспија и, што је најважније, његовог дна, чији део желе да добију Казахстан, Туркменија и Азербајџан. Осим територијалних претензија Русија се суочава и са спецификом доношења одлука у НАТО по принципу консензуса, јер на њен улазак у Алијансу треба да пристану сви њени чланови. И овде је неизбежан сукоб са „новом Европом" у лику Пољске и земаља Прибалтика, које су себи већ делегирале посредничке функције између Русије и Запада, схватајући их као функције оцене и надзора! „Нова европска државност" инкорпорирала је у себи агресивни национализам као свакодневну стратегију, који се све више испољава у форми директног „европског фашизма" (пример: недавни скандал са министром иностраних послова Летоније, чију је ксенофобску позицију фактички подржао парламент). Те државе настављају да од Русије траже покајање и исплату контрибуција за „окупацију"! Материјалне претензије према Русији данас има 8 држава (већина њих су чланице НАТО) у укупној суми која је већа од целокупног Стабилизационог фонда Русије! Према томе, скупо плативши „улазницу", Русија тешко да ће нешто добити од уласка у НАТО (или од зближавања са Алијансом). Бесмислене су, на пример, наде да ће то помоћи у модернизацији руске економије. Довољно је погледати на Грчку, коју су принудно деиндустријализовали, приморали да ликвидира бродоградњу и ставили „на европску иглу". Дакле, чак и прва схематска анализа проблема показује, да по критеријуму „цена коштања – ефикасност" Русији нема смисла да се зближава са НАТО. Оптимална свакодневна стратегија Русије у ближој и средњорочној перспективи требало би да буде политика активног неутралитета, која се ослања на механизам стратешког задржавања, и која за логистику има фактор силе. Не улазак у НАТО, већ мобилизација снага, које чине одбрамбени потенцијал земље може осигурати неувлачење Русије у будући светски војни конфликт. А да би Русија у складу са стратегемом број 9 „посматрала пожар са супротне обале", треба да има на уму поуке из историје и одговарајућиу војни потенцијал, укључујући потенцијал Стратешких нуклеарних снага. А осим свега – да не дозволи Западу да искористи стратегему број 20: „жртвовати шљиву (Русију. – В.К.) како би се спасило стабло брескве (западна цивилизација. – В.К)"..

http://srb.fondsk.ru/news/2010/11/17/o-zblizhavanu-rusie-sa-nato-cena-pitana.html

Србија: произвођачко или дужничко друштво?

 

Бранко Жујовић

16.11.2010, 18:06

 

© Коллаж: «Голос России»

Идеал о увећању породице и њене имовине заменио је мит о модерном дужничком друштву источно од европског раја

Протекле недеље, српска министарка финансија потписала је нови зајам Србије од 250 милиона евра. Тај новац биће потрошен за краткорочно финансирање све осетнијег државног дефицита. Рок отплате новог дуга комерцијалним банкама, од којих је зајам узет, износи пет година уз годину дана мировања, што у стварности значи само прилику да се још једном удахне мало ваздуха пре новог потонућа у надолазећу плиму буџтског дефицита.

Мало по мало Србија се, према изјавама економских стручњака, приближава зони високе задужености. Неки од њих тврде да је држава већ прекорачила ову границу, с обзиром да се, кажу економисти, БДП који је реално мањи статистички  надувава.

Процене говоре да је током ове године укупна задуженост свих јужних Словена дебело премашила 130 милијарди евра. Поређења ради, Југославија је уочи свог распада, почетком деведесетих година прошлог века, дуговала укупно нешто више од 20 милијарди америчких долара.

Медији су пренели да укупан српски дуг, који је реално тешко израчунати, тренутно износи око 24 милијарде евра и да убрзано расте зато што се држава и  предузећа због недостатка новца све ужурбаније задужују.

У најави је и руски кредит од око милијарду долара, око три милијарде евра зајма од ММФ-а намењених за стабилизацију девизних резерви, кинески зајам за мост код Борче и најновији зајам Града Београда за завршетак моста код Аде Циганлије од 90 милиона евра.

За разлику од критички настројених економиста, председник Србије Борис Тадић ових дана изразио је извесни оптимизам, рекавши да Србија ипак није презадужена држава, док је министар економије Млађан Динкић, у свом сада већ препознатљивом маниру, смело изјавио да ће до средине следеће деценије извоз Србије надмашити њен увоз.

Финансијска слика Србије, упркос постојаном оптимизму политичара чије се прогнозе о утицају светске економске кризе на Србију још препричавају у вицевима, ипак није перспективна.

Српске финансије следе европски тренд окружења, али тај тренд није нешто што пружа перспективу реалног развоја, него даљег задуживања. Први пут у својој историји, наиме, Србија није произвођачко друштво. Друштво које је некада производило пре свега храну и према моћном суседу, какво је било аустро-угарско царство, наступало као извозно оријентисан трговински партнер, данас има симболичну производњу. Држава зависи од кредита и донација из ЕУ, за које мало ко мисли да на неки начин неће морати да буду враћене. Уколико би се та црна дуговања државе по основу донација једном исказала, дуг Србије знатно би порастао.

Својом производњом и извозом Србија је у XIX веку успевала да избегне готово извесне банкроте државе и да финансира борбу за ослобођење и властиту међународну еманципацију. Финансирала је тада, упркос бројним тешкоћама, чак и неке суседне државе како би побољшала своју војну и политичку позицију.

У време Југославије, држава је бележила запажен извоз. Срби и остали Југословени продавали су пољопривредне производе, наоружање, аутомобиле, одела, телевизоре, ципеле, пољопривредне машине и другу робу. Данас се свако гашење пећи у смедеревској челичани јасно очитава у српском спољнотрговинском билансу.

Стереотип српског домаћина који одлази на тржиште и зарађеном готовином плаћа нова добра, заменио је дух незарађене потрошње праћен неподношљивом лакоћом општег задуживања.

Европски пут Србије, како се у медијима дефинише спољна оријентација земље, до сада је понајмање значио увођење високих западноевропских стандарда у области организације државе, економије и производње, хигијенских навика, саобраћаја, здравствене заштите и других области живота. Он је пре био пут распродаје националних ресурса и тајкунизације најпрофитабилнијих грана привреде.

Шта више, распродају националних ресурса прати права поплава еуфемистичких  новотарија у ЈЕЗИКУ медија. Продаја националних компанија назива се „проналажењем стратешког партнера", кредитно задуживање „аранжманима".

Влада Србије, уместо програма покретања националне производње и државне наплате екстрапрофита од српских олигарха која данас у Србији звучи као лет српских космонаута до Марса, недавно је најавила скору продају Телекома „Србија".

Телеком је компанија са компанијама – ћеркама у Црној Гори и Босни и Херцеговини, која годишње доноси стотине милиона евра добити. Уз јавна предузећа, заједно са Електропривредом Србије, Телеком „Србија" чини остатак остатка националног „сребрног есцајга" који је у државној кући преостао после опште распродаје привреде и фактичког губитка Косова и Метохије.

Да ли је „модеран" дужнички менталитет неконтролисаног трошења незарађеног коначно надвладао? Хоће ли генерације Срба које долазе морати да отплаћују неконтролисану потрошњу данашње Србије?

Будућност српске економије не би требало да лежи у задуживању и потенцијалном дужничком ропству државе и народа. Да би покренула своју економију, Србија мора прво да пробуди своја унутрашња знања, здрав капитал,  ресурсе, али и ону осетљиву област живота коју називамо моралом.

Смешно, наиме, звуче изјаве политичара који, позивајући стране компаније да инвестирају у Србију и у њој почну нешто да производе, тим истим компанијама као кеца у инвестиционом рукаву своје политике обећавају слободан приступ великом руском тржишту, уместо квалитета домаћих инвестиционих потенцијала!

Али, власницима компанија на најегзотичнијим рајским „оф шор" острвима, које данас доминирају српском економијом и политиком, држава није најважнија. У Србији одавно више није питање шта богати могу да ураде зa државу, него шта држава још може да приушти њиховим империјама источно од обећаног европског раја

http://serbian.ruvr.ru/2010/11/16/34752670.html

САД се поново активизирале на Балкану

Aktivizacija SAD na Balkanu

 

Јелена ГУСКОВА

 

САД се поново активизирале на Балкану

 

 

САД одавно покушавају да остваре свој утицај на Европу, користећи, поред осталог, и балканску  карту.

 

Активизација америчке политике на Балкану почела је са ступањем на председничку дужност Била Клинтона јануара 1993. године, што је било скопчано са разрадом стратегије „глобалног лидерства", у складу са којом САД носе моралну одговорност за ширење демократије по целом свету.  Криза на територији бивше Југославије и рат у Босни и Херцеговини који није јењавао,  пружали су САД реалну могућност да демонстрира своје лидерство у Европи и без непосредног учешћа у војним операцијама, користећи само активне дипломатске акције и активизацију НАТО. Како је истицао Б.Клинтон,  „Америка као и пре остаје незамењива земља у свету. Дешавају се такви  моменти, када само од Америке зависи хоће ли бити рата или мира, слободе или репресија, наде или страха". [1].

 

Да би оправдала своје активно мешање у балканске проблеме, Америка је  тај регион прогласила зоном националних интереса САД.  У администрацији председника преовладало је гледиште, да једино сила може приморати Слободана Милошевића и Радована Караџића да слушају међународне посреднике, да је једини језик, који они разумеју, заправо, језик силе.  Зато са доласком у Белу кућу Б.Клинтона политика САД поприма јасне  облике одлучности, нарочито  у погледу коришћења ваздушних снага НАТО против Срба.  Подсетимо, да су САД осујетиле потписивање планова, које је разрадила Међународна конференција за бившу Југославију под окриљем Европске уније,  да су почеле имплементирати свој план сређивања са чисто америчком енергичношћу – искључиво силом и без узимања у обзир интерса страна,  поткрепљујући своје захтеве бомбардовањем српских положаја.

 

За време председниковања Џорџа Буша, од почетка 2001. године, САД су значајно смањиле интензитет свог учешћа у балканским пословима.  „Ми стално трагамо за могућностима смањења нашег присуства, али не и бегства", - истицао је Државни секретар САД Колин Пауел. И заиста, САД су на Балкану све држале под контролом, али нису тежиле великим променама. Многобројни „саветници" преплавили су државне институције Србије, контролисани су избори и партијски систем у целини.  Америка је  разрађивала планове за улазак Србије у ЕУ 2004. године, покушавала  да понуди Београду спољнополитички перспективни програм, поред осталог и о узајамним односима са међународним организацијама. Џ.Буш и његови саветници постепено су почели реализовати планове о „приближавању" Србије НАТО. Београду  су обећали, да уз „добро понашање" Србију могу примити у НАТО већ 2012. године. Под „добрим понашањем" подразумевано  је  признавање независности Косова,  удаљавање од Русије, непротивљење одвајању Црне Горе, тесна сарадња са Хашким трибуналом и изручење, пре свега, Радована Караџића и Ратка Младића. 18. јула 2005. године потписан је споразум  Србије и Црне Горе са НАТО „О копненим  линијама комуникација", којим се регулише транзит војске НАТО преко територије Србије и Црне Горе, и најповољније коришћење од стране Алијансе аеродрома на тој територији, морских залива, железничких и ауто-путева, касарни, информационих и комуникационих система.  За време Бушове администрације  „тихо" се распала Југославија, а Србија је потписала низ војних споразума са САД.

 

Нови председник САД Барак Обама најпре није поклањао Балкану некакву нарочиту пажњу.  Међутим, недавна балканска турнеја (Сарајево, Београд, Приштина) Државног секретара САД Хилари Клинтон показала је, да се Вашингтон поново окреће лицем према Балкану, да активизира своју политику, и то одлучно и енергично. Хилари Клинтон је у више наврата говорила о неопходности да се одлучно развија демократија у Југоисточној Европи, нарочито у Босни и Херцеговини, Србији и на Косову.  По свој прилици, САД су се увериле у  то, да је неопходно поново завртети балканске, нарочито српске шрафове. Вашингтон није задовољан односом политичких снага у Босни,  која се није приближила централизацији, испланираној у Дејтону. Србија и даље иритира САД својом неодлучношћу у признавању Косова и Метохије, магловитошћу по питању уласка у НАТО, склоношћу да води стални дијалог са Москвом и учвршћује руско-српске везе.   У ставу  САД сагледава се и незадовољство резултатима делатности ЕУ у том региону, јер није учињено оно главно – Београд није дефинитивно постао послушан, појачао се утицај Русије, није до краја кажњена Србија, није дошло до „уједињења" Босне и Херцеговине,  иако су за то  створене све  претпоставке, када је НАТО бомбардовао Србе 1994 и 1995. године у Босни и Херцеговини, и 1999. године – у Југославији.  У Сарајеву је Државни секретар основни акценат ставила на неопходност уставних реформи, на јачање централне власти, позивајући на ограничење аутономије Срба и Хрвата.  Све је то приморало Хилари Клинтон да, с једне стране, пажљивије сагледа балканске проблеме, а са друге – да покаже балканским земљама, да САД држе руку на балканском пулсу и да су спремне да „помогну" Европи у решавању тешко решивих проблема.

 

Задршка са признавањем независности Косова изазива посебну забринутост САД, што је и разумљиво, ако се има у виду колико су снага и пара оне потрошиле на одвајању те аутономне покрајине од Србије.  Зато је

 Државни секретар Београду ставила  на знање, да се независност Косова више не разматра, да се искључују сви разговори о статусу те покрајине.  Она је убеђивала власти да почну дијалог са Косовом као независном државом, тојест, да се помире са губитком покрајине, са дезинтеграцијом земље.  Изручење генерала Младића за САД је обавезни услов за добре односе са другим земљама и међународним организацијама, па је зато улазак у Евцропску унију у потпуности условљен послушношћу Србије.

 

Србији је стављено на знање да САД у потпуности подржавају њене европске и североатлантске тежње и  чине све, да помогну њеним напорима у том правцу. Али ће рокови тих интеграција, као и увек, зависити од тога, колико Србија испуњава своје „обавезе".  Подсетимо да се број таквих обавеза никада не смањује, већ стално расте, омогућавајући САД и Европи да врте  Србију како им се прохте, не хајући  нарочито за испуњење својих обећања.

 

Извор: Фонд стратешке културе – Москва

http://srb.fondsk.ru/

Превод: Рајко ДОСКОВИЋ    

 

 

---

[1] Говор председника САД у Детроиту, 22. октобра 1996. г. // ИТАР-ТАСС: Компас, 1996. — 31 окт. — № 44. — С. 3,5.

Откуд Брамерц у Москви!

Откуд Брамерц у Москви!

 

субота, 13 новембар 2010 12:32

Пише: ЉИЉАНА БУЛАТОВИЋ МЕДИЋ Шта тражи главни тужилац незаконитог антисрпског хашког трибунала код руских власти? Ко га је звао и зашто? Тако је зазвонила узбуна међу руским аналитичарима (мојим сарадницима и пријатељима) када је агенција ИТАР-ТАСС објавила вест да је главни тужилац Међународног трибунала за бившу Југославију Серж Брамерц дошао у тродневну радну посету Русији и да ће се срести са високим функционерима руског министарства иностраних послова; да ће говорити о текућем раду хашког трибунала и стратегији завршетка његовог рада, као и о нивоу сарадње са њим владама држава бивше Југославије (читали су са – Србијом); да ће имати излагање на конференцији са темом ''Нирнбершки процес: историјски и правни аспекти''... Иако то није први званични састанак овог хашког тужиоца и руског шефа дипломатије, разлога за узбуну и забринутост има. Истина је да се Карла дел Понте у својим опроштајним говорима пожалила да са Русијом није имала никаквих контаката у својих осам година мандата, мада је ''небројено пута тражила да иде у Москву'', а да јој отуда ''никада нису поручили ни да не долази, али јој никада нису рекли ни да дође''! Већ јула 2008. године нови тужилац Брамерц имао је прву званичну посету Русији, када је са министром иностраних послова Сергејом Лавровим разговарао о сарадњи и стратегији за окончање рада Трибунала. Наравно да не заборављамо да је Јељцинова Русија била посредним начином једна од оснивача Хашког трибунала и можемо претпоставити да им је стрпљење на измаку, када је у питању дужина његовог постојања, преко сваке мере. А да не говоримо о резултатима рада. Могуће је, дакле, да је намера Русије да стави дефинитивну тачку на трајање и трошкове овог ''трибунала''. Из саопштења МИП Русије са ових поновних разговора сазнајемо да је тужилац овог пута разговарао са замеником шефа руске дипломатије, да је дотакао и проблем финансирања трибунала, а да је Министарство иностраних послова Русије изразило забринутост због ситуације са одуговлачењем у неколико предмета који се разматрају пред Међународним трибуналом за ратне злочине почињене у бившој Југославији: "С руске стране била је наглашена неопходност што скоријег завршетка рада Хашког трибунала у складу са резолуцијама Савета безбедности УН и преласка Трибунала на механизам преосталих надлежности". Русија сматра да је при формирању механизма преосталих надлежности Трибунала потребно створити "компактну и економичну структуру, која би имала јасно означену јурисдикцију и сагледив рок постојања". МИП Русије је навео да је главни тужилац Хашког трибунала информисао руску страну о току судских поступака и о мерама које Тужилаштво предузима, ради што скоријег завршетка актуелних предмета, у вези са разматрањем активности трибунала пред СБ УН у новембру. Брамерц је "дотакао питања осигурања ефикасне сарадње држава, пре свега региона, са Трибуналом", наведено је у саопштењу. Рекло би се, ништа ново. Али остаје прилично нејасна формулација о будућности ''преосталих надлежности трибунала'' и стварању ''компактне и економичне структуре, која би имала јасно означену јурисдикцију и сагледив рок постојања''? Значи ли то, можда, да је Русија сагласна са продужетком трајања ове злоћудне по историју и судбину српског народа, само у неком прилагођеном облику? Ми, који се надамо покретању научног преиспитивања рада ''трибунала'' после престанка његовог рада и појачању руске подршке у томе, наравно да бивамо забринути овом посетом. Бринемо да се не појаве неки нови токови у руском курсу према Северноатлантском савезу, а посебно имајући у виду да ће се ових дана одржати Самит НАТО у Лисабону, у оквиру којега ће бити одржано и заседање Савета Русија-НАТО, на којем ће председник Медвед изложити руску позицију. ''Русија сматра могућим сарадњу са НАТО-ом у формирању јединствене противракетне одбране'', изјавио је ових дана министар иностраних послова Сергеј Лавров, јавља агенција ИТАР-ТАСС. Истичући да је противракетна одбрана једна од најоштријих тема у досадашњем дијалогу Русије и НАТО, Лавров је рекао да Москва полази од тога да је потпуно могућа сарадња, уколико буде равноправна и заједнички се анализирају процене ризика у тој области. Наравно, ми, народ Србије, који смо недужни тешко страдали од злочиначке НАТО агресије, у којој смо били остављени без савезника, усамљени, свако ново приближавање Русије са НАТО, доживљавамо као опасност од новог удаљавања Русије од српског народа! Инсистирам на термину ''српски народ'', да се не би пренело тумачење на међудржавне односе са владајућим режимом Србије! Међутим, има још неких упитаности око овог догађаја названог ''откуд Брамерц у Москви''. То што је говорио на тему Нирнбершког процеса није објављено нигде где нам је доступно. Остаје да претпостављамо да је направио аналогију између тог суда против фуриозне злочиначке агресије немачких нациста и (одбрамбеног рата) српских патриота (у складу са досадашњим тумачењима), али ових дана тужиоца поново са све већом стрепњом чекају (као и увек до сада) београдске власти, када су у питању обећања да ће до овог задатог (па овог, па још једног и тако годинама) рока да ''испоруче'' хашке бегунце'', ''злочинце'', а понеко каже и ''оптужене'' генерала Ратка Младића и Горана Хаџића (председника САО Крајина). У тој стрепњи због својих досадашњих нереалних обећања, Влада Србије је, упркос све дубљем сиромаштву, беди, задужењима однекуд намакла (или фиктивно прогласила да располаже) читавих десет милиона евра награде за онога ко јави где је засигурно Генерал или, још боље, ко га доведе (по могућности право у Хаг, да се данашњи владари Србије не би изложили тешкој психичкој и физичкој опасности од сусрета са деценијама најпоштованијим српским херојем). Можда да би охрабрили своје фанове, у Србији дојучерашњи националисти и патриоте, као што су Томислав Николић (челник отцепљеног дела Српске радикалне странке), па Велимир Илић, придружени му у борби за власт, громогласно поручују да је потера за генералом Младићем достојанствен чин, од значаја за финансијску будућност Србије! Имајући у виду јавну подршку Русије овим политичарима, потписивањем Уговора о сарадњи између Путинов партије и Николићеве у Петрограду, као и порукама руског амбасадора на прослави двегодишњице настанка ове партије у Београду. Зато су се забринули многи (добронамерни, а неупућени) који мисле да је генерал Младић у Русији, а да је Брамерц отишао да га измоли од руских власти, или да му помогну у ширењу негативног расположења према генералу. Наравно, све и да јесте негде у тим словенским пространствима, није на располагању евентуалним издајницима. Постоји још једна претпоставка за разлог посете хашког тужиоца званичној Москви. Ради се о захтевима муслиманске власти из Сарајева од хашког трибунала да се евидентирају и процесуирају руски добровољци, који су се у време рата од 1992. до 96. борили на страни српског народа, бранећи га од подивљалих усташких снага и муслиманских џихадлија, посебно Алкаидиних муџахедина, којима је Босна била и остала сигурна база. Нико не верује да би данашњи режим Русије пристао на тако нешто, али и сама помисао да постоји таква намера хашког трибунала да удовољи сарајевском режиму је застрашујућа. Преживели руски добровољци, огромном већином, остали су блиски пријатељи и ослонац српском народу у Босни и Херцеговини. Никада нећу заборавити једну од мајки младог руског војника –добровољца, који је погинуо код Горажда, са промоције моје књиге ГЕНЕРАЛ МЛАДИЋ на руском језику у Међународном Дому савеза новинара Русије већ давне 1998. године. Очију пуних суза, али чврстог гласа, замолила ме је да пренесем поздрав Генералу, који је био командант њеном сину јединцу, и да му поручим да она жали за својим сином, али да би онa сутра, ако би то био позив команданта Војске Републике Српске, таквог Човека, какав је Ратко Младић дошла да се бори уместо свога јединог сина! Рекла је и то да је њен син свесно отишао у тај рат и да је знао за шта се борио! Сличних сусрета имала сам све ове године. Посебно откако сам од Савеза писаца Русије за најновију књигу о генералу Младићу и борби ВРС - РАПОРТ КОМАНДАНТУ добила величанствено признање за постојану и храбру борбупостала лауреат ЦАРСКЕ (Имперске) НАГРАДЕ ЗА СЛОВЕНСКО БРАТСТВО, а потом била проглашена ЗЛАТНИМ ВИТЕЗОМ за велики литературу од истоимене традиционалне готово двадесетогодишње културне свесловенске – руске манифестације. И на основу тих и таквих сусрета и вишеслојних искустава и комуникације са најпознатијим руским патриотским ствараоцима и борцима за истину и правду за словенски, за српски и руски народ и за истиниту историју, разумела сам узбуну која се придружила нашој бојазни – шта то ради Брамерц са Русима? Најзад, још нешто: београдски медији, који годинама богобојажљиво и услужно прате сваки покрет, сваку реч хашких пресудитеља – остали су без речи о овој посети! Можда су из центара новог светског поретка, ових европејаца, антинационалиста ишчекивали неки нови, бомбастичнији задатак или откриће? Или још није тренутак за објављивање неке нове претње или манипулације, у смислу застрашивања српског народа? Или су понестали новци за исплату извршитељима медијске хајке на све што је истинско српско, православно и словенско? Зато усрдно прате, додуше, све мањи број број телефонских дојава где је генерал Младић, по лицитираној цени од десет милиона евра! Обелодањују потере за генералом Младићем, чак и по белом свету, на основу таквих дојава и спрдњу око тога. Најсвежији и најдуховитији догађај се збио у Бечу, када је аустријска полиција препала неког Авду и жену му Муниру, убеђујући га да он јесте Ратко Младић! Полетели, ваљда, за обећаних српских десет милиона евра! У сваком случају, српски тужиоци чекају хашког са нестрпљењем и стрепњом.

http://www.srpskenovinecg.com/stav/7825-bramerc

Серж Брамерц тражи подршку у Москви

 

Јелена ГУСКОВА,

д.и н. руководилац Центра за проучавање

савремене балканске кризе Института

славистике Руске академије наука

 

 

Серж Брамерц тражи подршку у Москви

 

 

Москва је ове недеље  по други пут после јула 2008. године  примила представника Међународног трибунала за бившу Југославију (МТБЈ), главног тужиоца Сержа Брамерца. Његова претходница Карла дел Понте је пре одласка са функције признала,  да њени контакти са Русијом нису успели – за осам година свог мандата она је покушавала посетити Москву, међутим Руси, - жалила се она, - никада нису одбијали да је приме, али је никада нису ни позивали, нити су наводили тачан датум њеног евентуалног доласка.

 

Серж Брамерц се састао са замеником министра иностраних послова Русије А.В.Јаковенком и учествовао на међународној научној конференцији „Нирнбершки процес: историјски и правни аспекти", коју су  ораганизовали Институт за свеопшту историју Руске академије наука (РАН), Институт за државу и право РАН и Московски државни институт за међународне односе (МГИМО) МИП РФ.

 

Циљ доласка високог госта сасвим је разумљив:  у новембру ће се у Савету безбедности разматрати питање о продужењу мандата Трибунала, па је зато главни тужилац информисао руску страну о току судских процеса и о мерама, које Тужилаштво МТБЈ предузима у циљу што скоријег окончања текућих послова.  Сержу Брамерцу су били потребни јаки аргументи да би превукао Москву на своју страну, јер је познато да се Русија залаже за што скорије окончање рада МТБЈ, у складу са резолуцијама СБ ОУН и за трансформисање Трибунала у механизам резидуалне надлежности. Чак штавише, Русија сматра, да се  судски поступци у вези низа предмета одуговлаче, те стога треба говорити не о продужетку мандата, већ о облицима и механизмима затварања МТБЈ.

 

Иза  сувопарне информације МИП о третираним питањима „осигурања ефикасне сарадње држава, пре свега региона, са Трибуналом", највероватније стоји разматрање  хватања фактички последњег „злочинца" – генерала Ратка Младића. То  питање је посебно болно за Сержа Брамерца.

 

Још за време ступања на дужност јануара 2008. године Белгијанац С.Брамерц је изјавио, да је апсолутни приоритет МТБЈ – хапшење и спровођење у затвор у Хагу четворице преосталих на слободи лица, против којих је МТБЈ  подигао оптужницу.  Међутим, једног од њих – генерала Ратка Младића,  не  успевају пронаћи ни до данас.  Све своје балканске турнеје тужилац је  упорно посвећивао решавању тог питања. Београд, по свој прилици, не зна где се крије генерал, али са истом таквом упорношћу уочи сваког доласка С.Брамерца организује невиђену активност у циљу проналажења такозваног злочинца:  борци у маскама и са оружјем  врше јавне претресе у кући супруге генерала, у стану сина, плаше  невесту, а потом је отпуштају с посла, одузимају без санкционисања суда све паре из куће сина и супруге Р.Младића, па чак и од  комшије  поред њихове куће, а у циљу да „онемогуће финансирање хашког злочинца" полиција  врши бесконачне претресе и саслушања могућих  саучесника, међу којима су  познати новинари, војна лица, саборци. Како би убедили Хаг у своје озбиљне намере, полиција хапси такозване „помагаче"  и „јатаке" генерала, укључујући малолетнике, и држе их у тамници под истрагом већ неколико година. А јуче су судији  забранили да изрекне  ослобађајућу пресуду по оптужници против њих до доласка С.Брамерца у Београд.  Такав пијетет према главном тужиоцу МТБЈ у вези је с тиме, што он хапшење генерала поставља као услов за улазак Србије у Европску унију, инсистирајући да се и даље примењује принцип условљавања процеса евроинтеграције потпуном сарадњом Београда са МТБЈ.  А улазак у Европску унију за Србију је болно питање, које  је истовремено и питање очувања актуелне власти, и економске стабилизације, и паритетности у европских структурама.

 

У вези с тиме што је трагање за генералом на Балкану зашло у ћорсокак, власти Србије одавно већ алудирају, да се он крије у Русији, па је зато Серж Брамерц  имао потребу да то питање постави МИП, што је он, вероватно и учинио. Међутим, тешко да је  то траг који може довести до успеха.  А успех Брамерцу је веома потребан, јер се ради о продужетку овлашћења МТБЈ и о његовом реизбору за нови мандат.

 

Став Русије по питању продужетка делатности Трибунала, мада и полако, али се формира.  Ако је и могућ пристанак Москве у вези са тим питањем, онда се ради о неколико месеци, а не више од тога.   Зато ћемо ми ускоро постати сведоци  сумирања мрачних резултата његовог рада  - 66 процената  свих које прогони Трибунал су Срби, од 19  умрлих у време истраге 16 су Срби. Од 27 ухапшених шефова држава, команданата, премијера, вице-премијера, министара одбране и председника парламента 19 су Срби.  Србе је Трибунал осудио на укупно 904 године затвора, Хрвате на 171, муслимане на 39, косовске албанце на 19 и Макeдонце на 12 година робије.

 

И док МТБЈ и даље функционише, док његови материјали још нису завршили у недоступним архивама, компетентни међународни органи би требало да уопште необјективну делатност Трибунала, да потом захтевају не просто његово затварање, него и оцену рада судија и тужилаца, а потом и ослобађање свих невино осуђених.   Зато би се, по нашем мишљењу, Серж Брамерц требао  бринути због питања, какву ће пресуду изрећи историја самом Трибуналу, а Русија је дужна да доприноси оптимизацији тог процеса.

 

Извор: Фонд стратешке културе – Москва

http://srb.fondsk.ru/

Превод: Рајко ДОСКОВИЋ