Слободан Антонић, Србија и „сервилност“

Србија и „сервилност"

 

Слободан Антонић

четвртак, 09. децембар 2010.

Поново нам се дешава образац виђен у августу ове године. Најпре Вук Јеремић и српска дипломатија нешто логично и добро ураде. Овога пута то је одлука да се не учествује у антикинеској пропагандној представи са Нобелом. Онда се дигне „евроатлантска кука и мотика" и завапи како се Србија поново враћа у „страшне деведесете". На крају, државни врх Србије – тачније Борис Тадић, стане да преиспитује смисао такве одлуке, дошавши (како најављује „Данас"[1]) до „реалистичког" закључка да је боље не следити српске интересе, већ интересе наших „пријатеља" из Вашингтона и Брисела. Кина, која нас је увек поштено подржавала око Косова, сада нас је само лепо замолила да у овој ствари будемо уз њу. Добро знамо домете људскоправашке реторике – и сами смо били њена жртва 1999. Поштено је и да свој дуг Кини вратимо. Коначно, ако имамо две велике силе са супротним интересима у некој ствари, а ми се око тога морамо определити и некоме замерити, боље је да се замеримо оној сили којој је до те ствари мање стало. Американцима је ово само једна од многобројних пропагандних акција које свакодневно воде против Кине, Русије, Ирана, Колумбије... Кинезима је, пак, ово важна симболичка битка за политичко достојанство. Бар би Србија требало да се тргне када кинески амбасадор каже да „ово није питање мира", већ тога да ли Кина још „триста година треба да буде колонија"[2]. Кинези свакако знају о чему говоре, та земља ипак није од јуче. И пошто им је више стало, Кинези ће свакако више ценити нашу подршку, него Вашингтон или Брисел (који Србију ионако третирају као слушкињу – сиротицу која служи само за прање судова и за повремену „забаву" бирократских дипломата). Али, онда се бучно активирао хор сталних прималаца вашингтонско-бриселских грантова (види списак овдашњих корисника само једне фондације – НЕД[3]). Тај хор је преко евроатлантских медија сложно загаламио како се Србија поново враћа у деведесете!? Заједничко саопштење лидера наших људскоправашких НВО потписали су Милан Антонијевић (Јуком – НЕД грант $39.900), Соња Бисерко (ХОС – НЕД грант $36.800), Маја Мићић и Андреј Носов (YIHR – три НЕД гранта:51.000$, 79.900$ и 99.790$), Наташа Кандић (ФХП – НЕД грант 50.000$)[4], Борка Павићевић (ЦКД), Марко Караџић, Миљенко Дерета (ГИ), Војин Димитријевић (БФП), Сташа Зајовић (ЖуЦ)[5].Помињући „страхоте деведесетих", ови јавни прегаоци драматично су поручили: „Под хитно тражимо од државе Србије да пошаље представнике државе да присуствују церемонији и да се јавности објасни коју врсту политике водимо". „Врста политике" је посебно занимљив израз. У овом НВО апелу се не каже које све „врсте" политике постоје, али обично се сматра да спољна политика може бити самостална и сервилна. Потписници овог апела вероватно хоће да поруче да ако смо већ изабрали сервилну политику према Бриселу и Вашингтону, онда треба доследно да је се држимо. Љубазно подсећање. Ту је наравно и забринути уводник Светлане Лукић у „Пешчанику" (НЕД грант 38,700$), препун израза као што је „суманута спољна политика Србије", „срамотна одлука", „сукоб са елементарним цивилизацијским и демократским нормама", „тзв. кинеска подршка тзв. територијалном интегритету и суверенитету", „персонификација самоубилачке и глупе спољње политике Србије, Вук Јеремић"...[6]. И Е-новине су, будно стојећи на стражи евроатлантског правоверја, одмах упозориле да је „Србија и раније показивала завидан ниво сервилности према захтевима који су долазили из Пекинга", подсећајући да је „српска дипломатија, под управом Вука Јеремића и његовог клана, доносила чудне одлуке руковођена погрешним критеријумима савезништава у одбрани ирационалног територијалног интегритета на Косову"[7] (подвукао А. С). Хвала „Пешчанику" што нас је обавестио да је територијални интегритет Србије „такозвани". И „Е-новинама" што су нас научиле да је исти тај териријални интегритет „ирационална" категорија. Вук Драшковић је драмски, како само он уме, завапио да Србија „бира између пута у будућност ка ЕУ и повратка у прошлост и остајања у паклу"[8]. Чедомир Јовановић и његов ЛДП су упутили апел Скупштини назван „Морално и политичко посрнуће наше дипломатије"[9]. У њему су протестовали против „наставка робовања наше дипломатије превазиђеном моделу `косовске политике`" и затражили да се хитно састане скупштински Одбор за иностране послове, како би „донео одговарајуће закључке који би, макар делимично, умањили срамоту и штету коју смо као земља у међувремену претрпели". „Одлука о бојкоту доделе Нобелове награде за мир је послала врло лошу поруку светској јавности, а нарочито Европској унији којој тежимо", објавила је и Лига социјалдемократа Војводине, преко своје портпаролке Александре Јерков[10]. „Данас" је, желећи да своје читаоце упозна и са мишљењем стручњака, одмах пренео и храбро мишљење „стручњака за међународне односе, Предрага Симића и Александре Јоксимовић, који оцењују да Србија бојкотом церемоније у Ослу показује да је проблематична њена доследност на путу ка ЕУ, односно да јој је, у овом случају, подршка Кине на међународном плану важнија од потпуног сагласја с политиком западних земаља, које су снажно подржале одлуку Нобеловог комитета"[11]. Огласио се и аналитичар ISAC фонда Милан Пајевић, који је рекао да „ако је наш спољнополитички циљ Европска унија, онда се морамо понашати у складу с тим циљем" и да „не може спољна политика да зависи од једног министра, или од расположења једног министра, или једне владе, или једног председника"[12]. И аналитичар Владимир Павићевић (БОШ) оценио је за „Данас" да Србија „овим бојкотом открива стару бољку своје спољне политике – тумарање"[13]. "Сврставање уз Либију, Иран или Кину по овим питањима значи удаљавање од Европе", упозорио је Павићевић. Наравно да се одмах јавила и ЕУ бирократија. Портпаролка европског комесара за проширење Штефана Филеа, Анђела Филоте, изјавила је да је „Европска комисија разочарана и забринута због одлуке Србије да бојкотује овогодишњу доделу Нобелове награде за мир"[14], и да ће „та порука бити пренета властима у Београду". Према њеним речима, „сувише је рано да би се могло рећи да ли оваква одлука Србије може негативно утицати на мишљење комисије о њеној кандидатури за чланство"[15]. Најоштрији је, наравно, био знаменити Јелко Кацин,који је изјавио да је „шокиран одлуком Србије"[16]. „Нема ни једне земље кандидата (за чланство у Европској унији), или потенцијалног кандидата, која на такав начин манифестује своју сервилност", згрожено је упозорио Кацин, а Б92 пренео на врло истакнутом месту[17] (НЕД грантови: Радио Б92 – 52.500$, Фонд Б92 – 22.750$, АНЕМ – 66.610$). Он је претећи додао да је „то доказ да о српској спољној политици треба обавити праву расправу, не само у Србији, него и у Европској унији". И пошто су нам чувари истине и исправног евроатлантског пута све тако лепо објаснили, Демократска странка и Борис Тадић су, како изгледа, опет почели да се колебају. Шефица посланичке групе За европску Србију Нада Колунџија је изјавила да Одбор за иностране послове треба да саслуша Вука Јеремића и затражи одговарајућа „објашњења"[18]. А „Данас" је, најпре, још једном подсетио да је „већина (подвукао А. С) домаћих и страних јавних личности, као и невладиних организација и појединих политичких странака" оценила „да је одлука веома лоша по међународни имиџ Србије, посебно због њених европских амбиција" (ЛДП, СПО, ЛСД – већина странака?; Симић, Јоксимовићева, Пајевић и Павићевић – већина јавних личности?; ХОС, ФХП, ГИ и Јуком – већина НВО?). Али, онда је у чланку ипак са олакшањем додато да је „Данасу речено из извора блиских државном врху у Београду" да се "тренутно разматра могућност промене става"[19]. Ову важну „Данасову" информацију одмах је пренео и Б92[20]. Све се, дакле, дешава исто као и у августу, када је на дневном реду „убеђивача" била резолуција о Косову. Сада још само преостаје да у Београд хитно допутује Штефан Филе, или да Тадић буде ургентно позван код Кети Ештон у Брисел, па да се историја фарсично понови. У августу сам мислио да је српски државни интерес у тадашњој дипломатској контроверзи толико јасан да ће Тадић ипак одолети свим безобразлуцима и притисцима[21]. Преварио сам се. Садашња контроверза је, у односу на тадашњу, нешто мање важно државно питање. Али, како је Тадић кренуо да од августа бескомпромисно „сарађује" са Бриселом и Вашингтоном – а рат са сопственим грађанима зарад геј параде, понижавајућа вуковарска извињавања и економски безумна продаја Телекома само су даљи показатељи те „бескомпромисности" – постало је прилично тешко поуздати се у Тадићеву политичку рационалност, барем у овом питању. Зато могу да кажем једино да се не бих сасвим изненадио ако се Тадић опет „договори" са Ештоновом. Али бих се свакако изненадио ако након тога Јеремић не би поднео оставку. Тадић му је, заокретом од 9. септембра, прво срушио „косовску политику" и огроман двогодишњи труд. Тадић, затим, није ништа учинио да помогне Јеремићеву кандидатуру за потпредседничко место у ДС (где се Јеремић, тренутно, копрца као риба на сувом). Са овим Тадићевим мешањем, које најављује „Данас", ауторитет Јеремића, као шефа дипломатије, би био дезавуисан. Ако Јеремић мисли о својој политичкој будућности, преко таквог понижења тешко да би смео да пређе. Хајде да видимо шта ће се догодити. Хоћемо ли бити сведоци незнатног (али важног) повратка државног достојанства? Хоћемо ли бити сведоци драме једне изневерене политичке лојалности? Или ћемо бити сведоци још једне фарсе плаћеног „атлантизма" и „реалистичке" политичке сервилности? [1] http://www.danas.rs/danasrs/politika/jeremic_na_udaru_i_beograda_i_brisela_.56.html?news_id=205355 [2] http://www.politika.rs/rubrike/tema-dana/Kriticari-Nobelu-ne-daju-mira.sr.html [3] http://www.nspm.rs/prenosimo/zaduzbinarstvo-u-evropskoj-srbiji.html [4] Ово су, наравно, „донације" које потичу само из једног извора. То је само делић сталних стипендија које ове НВО добијају из Брисела и Вашингтона. Да би се разумеле сразмера ових „грантова" подсетимо се да је Фонд за хуманитарно право (ФХП) само за пројекат стварања „Регионалне комисије за утврђивање чињеница о ратним злочинима" добио, из различитих извора, 2.350.000 евра! (http://www.pescanik.net/content/view/5102/61/). ДВА МИЛИОНА И ТРИСТАПЕДЕСЕТ ХИЉАДА ЕВРА! Можете ли да замислите ту количину новца? Обичном грађанину Србије већ после сто хиљада памет стаје... [5] http://www.pescanik.net/content/view/6066/61/ [6] http://www.pescanik.net/content/view/6068/177/ [7] http://www.e-novine.com/srbija/vesti/42934-Srbija-bojkotuje-Nobelovu-nagradu.html [8] http://www.danas.rs/danasrs/politika/eu_i_nato_ili_odosmo_u_pakao_.56.html?news_id=205269 [9] http://www.ldp.rs/vesti/predsednici-narodne-skupštine-slavici-đukić-dejanović-i-predsedniku-odbora-za-inostrane-poslove-dr-dragoljubu-mićunoviću.84.html?newsId=3470 [10] http://www.lsv.org.rs/ [11] http://www.danas.rs/danasrs/politika/srbija_zbog_kine_bojkotuje_nobela.56.html?news_id=205263 [12] http://www.dw-world.de/dw/article/0,,6307543,00.html [13] http://www.danas.rs/danasrs/politika/jeremic_na_udaru_i_beograda_i_brisela_.56.html?news_id=205355 [14] http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2010&mm=12&dd=08&nav_category=78&nav_id=477819 [15] http://www.politika.rs/rubrike/tema-dana/Kriticari-Nobelu-ne-daju-mira.sr.html [16] http://www.e-novine.com/srbija/vesti/42946-Manifestacija-servilnosti-Beograda.html [17] http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2010&mm=12&dd=07&nav_id=477514 [18] http://www.nspm.rs/hronika/nada-kolundzija-jeremic-da-objasni-odluku-o-bojkotu-nobelove-nagrade.html [19] http://www.danas.rs/danasrs/politika/jeremic_na_udaru_i_beograda_i_brisela_.56.html?news_id=205355 [20] http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2010&mm=12&dd=09&nav_id=477980 [21] http://www.nspm.rs/politicki-zivot/u-cemu-je-spor.html

 

Пристигли коментари (58)

Пошаљите коментар

http://www.nspm.rs/politicki-zivot/srbija-i-servilnost.html

Nobel kao šargarepa!

Piše: Slobodan Turlakov
Nobel kao šargarepa!

       Jednom je predsednik nekadašnje Savezne skupštine, general Mijalko Todorović - Plavi, pozvao beogradske novinare, i između ostalog im je rekao, da sve njih mogu koliko god hoće da napaduju, ali o drugu Titu, u svakoj prilici, moraju neizostavno pisati sve najlepše i najafirmativnije!
       Kako sad stoje stvari, kao da je suprotno! Naime, primećuje se u svim štampanim medijima, da se o predsedniku Tadiću, vrlo slobodno piše, neki mu čak i otvoreno drže lekcije.
       Ali zato o njegovim "fligel ađutantima" iliti koalicionim partnerima - ništa ružno i negativno, čak i pri očiglednim "minusima".
       Na stranu što tako, po pisanju, ispada za sve negativnosti i dubioze, jedini su krivci iz DS, i što baš nije mnogo savetno, pogotovu ako se misli na bliske izbore.
       Doduše, treba reći da se i koalicioni partneri, ponašaju krajnje korektno, ništa o DS, ni o Tadiću, čak ni onom što je najočiglednije da je, na svoju ruku, bez ikakvih skrupula, zemlju, koja je po Ustavu - kancelarska, pretočio u predsedničku, preuzimajući svu vlast u svoje ruke. Drugim rečima, on je svojom željom da bude jedini gospodar, nabacio sebi na grbaču i svoju DS, baš kao i koalicione partnere. Mada nema sumnje, da se o nekim stvarima ipak moraju dogovoriti, utoliko pre što svi zajedno veruju da je ono što Evropa, sa Amerikom, zahteva, bespogovorno! Pa, dakle, i njihovo održavanje na vlasti.
       Pa tako i o dvogubom Tadićevom putu u Hrvatsku, sa svim onim što se od njega očekuje, a sve u smeru, navodnog, poboljšanja dobrosusedskih odnosa, partneri ćute. Iako su tim povodom neke novine (na primer "Pres") dozvolile sebi izvesne rezerve u pogledu tog "poboljšanja", ukazujući na činjenicu da je na velika Tadićeva izvinjenja, došlo malo - isprika!
       A šta će tek biti u drugom, zvaničnom, delu puta u Zagrebu!
       Mi smo već toliko puta pisali o neodrživosti ovakvog načina izvinjavanja onoj strani, koja je u svakoj prilici nastojala da se reši "svojih" Srba, još 1894, 1895, 1899, 1902, 1904, 1908, 1914-18, 1941-45 (da ne pominjemo Jasenovac, Glinu...) i 1991-1995, pa sve do danas.
       Zar se ni jednom nije moglo jasno i zvanično reći i pisati o Merčepovim "aktivnostima" u Osijeku i Vukovaru... koje su i bili povod za ulazak JNA, da bi zaštititili tamošnje civilno srpsko stanovništvo! To se uopšte ne pominje! Sve se svelo, čak i po Tadiću, na streljanje hrvatskih zarobljenika. Ali, ako je bilo zarobljenika, onda su tu bile i borbe između Merčepovih ZENGI i JNA.
       A šta je sa palim pripadnicima JNA? Da li se znaju njihovi grobovi? Grobovi tih - zaštitnika! A JNA nisu bili samo Srbi, jer je još postojala Jugoslavija, pa su njeni pripadnici poticali iz svih naroda i narodnosti zajedničke države!
       Međutim, ima jedna stvar koja se stalno preskače. Italijanski novinar u vreme Pavelića je svojim očima video i svedočio da je u Pavelićevom kabinetu video zdelu punu izvađenih srpskih očiju!
       No, nije samo reč o Vukovaru. Hrvatski novinar, Domogoj Margetić na beogradskoj TV "Košavi", rekao je da je u Sisku ubijeno preko 600 Srba (tri puta više nego Hrvata u Vukovaru!), i lično je pozvao Biserko i Kandićku, da o njegovom trošku odu zajedno u Sisak, da se o tom pokolju Srba uvere! Čudo jedno, niko ni na to nije reagovao, ni ovdašnji pisani mediji, niti, pak, prozvane belosvetske dame!
       Ako je u Vukovaru bilo 200 hrvatskih žrtava, koje je JNA pokopala u zajedničku grobnicu, na koju je položio venac sa lentom na kojoj je pisalo "Nevinim žrtvama, predsednik Republike Srbije, Boris Tadić", pitamo: Gde je zajednička grobnica poginulih pripadnika JNA u Vukovaru i ovih preko 600 Srba u Sisku?
       Da ne pominjemo, opet italijanski (!), film, o uništenim kućama, i sve iznutra, snimljenim iz auta putevima Krajine, kao hrvatske temeljne rukotvorine, a pok. Rica, kao dežurni u beogradskoj evropskoj TV, pustio je taj film, kao i onaj iz Slavonije sa srpskim polugolim hapšenicima. Dakle, sve to je i viđeno!
       I kako to da predsednik Tadić ni jednom ne ode u Knin, pa ni u Pakrac, (ko ni Tito u Jasenovac!), da na licu mesta vidi rečena srpska stratišta...!
       Ne verujem da nova vlast, kad je bude, ako ikad bude, ima čarobni štapić i da će privući investitore, ali mislim da će njen prevashodni zadatak biti da pokrene rasturene i obezglavljene unutrašnje snage sa onim rezervama i prirodnim resursima, sa kojima raspolažemo. Nama ne treba sloboda kao dokaz novog i prosperitetnog života. Nama treba jedinstvo, da shvatimo da samo jedinstveni možemo ovu našu Srbiju izvući na pravi i nužni put. Jedinstvo u radu i svesti da se jedino tako okupljeni u zajedničkoj težnji ka obnovi ekonomskog i društvenog života, možemo spasiti od daljeg propadanja.
       Gledajući i slušajući sve ono što su nam tzv. Naprednjaci ponudili na svom mitingu povodom dvogodišnjice postojanja, nismo stekli utisak da su oni, kakvi jesu, ta neophodno potrebna snaga za spas naše Srbije. Narod ne samo što je propao, već je gurnut na svakojaka snalaženja da bi preživeo, a to znači da se i grdno iskvario. Odvikao se ne samo od rada, već i od požrtvovanja. U svemu vidi nekakvu lopovsku zadnju nameru, nikom više ne veruje, svuda vidi podvalu, i želju za bogaćenjem onih koji su se na tom "poslu" objedinili!
       Narodu ne treba ništa obećavati. Od naroda treba tražiti okupljanjenje oko jednog zajedničkog cilja, za čije će se ostvarenje svi jednako i sa jednakim zalaganjem i odricanjem, boriti! Sećam se starog i poštovanog advokata, pok. Milorada Stevanovića, predratnog sekretara Radikalske omladine, po jednoj njegovoj iskustvenoj rečenici:
       "Nama treba nacionalno okupljanje i poštena uprava!"
       A taj cilj se ne može proklamovati uz estradne pevačice i igračice (istina, veoma dopadljive i šarmantne!), sa svim onim šarenilom i onom bukom, svim onim što obeležava cirkusku paradu, a ne jedan skup koji hoće da obeleži prekretnicu u življenju i borbi jednog naroda. Jer, to što smo gledali nije samo odraz jednog ukusa, već i odraz (ne)spremnosti da se sa jednom zdravom i misaonom ozbiljnošću zađe u jedan zamah, koji treba ceo narod da prožme i obuhvati. Ovako nam se čini da su organizatori sa tim "cupkanjem i drmuskanjm", hteli izbeći - dosadu!
       Naposletku, ne mogu ni da razumem, a ni da opravdam, izjavu Tome Nikolića, da Tadićev program nije loš, ali nema ko da ga sprovede! Pre svega, Tadić ima samo jedan program - ostajanje na vlasti, uz pomoć Evrope i Amerike! Ako i tzv. Naprednjaci, mogu da se uključe u taj i takav "program", onda je bolje da se i nisu pojavljivali na političkoj sceni, i to ne samo zato što to košta, već i obavezuje prema onom koji sve to plaća.
       Boris Tadić je na sednici Glavnog odbora DS izjavio: "Obećavam znoj i suze"!
       To "obećanje" ipak deluje tragikomično, jer se obratio skupu, koji niti želi znoj, a po najmanje suze. Znoj su odavno potrošili, a suze ne verujem ni da imaju, odveć se celo društvo objedinilo, svi su mnogim nitima povezani, tako da nema opanosti ni od suza, koje bi došle sa smenama, jer oni koji ostaju, staraće se o onima koji odlaze, već i zbog onih niti, da ne kažem - konopaca!
       Naš narod kaže: "Ne menjaj vlast, ova se već napljačkala!"

http://www.svedok.rs/index.asp?show=74713

Intervju: Džejms Biset, poslednji kanadski ambasador u bivšoj Jugoslaviji

Intervju: Džejms Biset, poslednji kanadski ambasador u bivšoj Jugoslaviji
U Srbiji postoje lideri koji zaista smatraju da Srbija treba pognute glave da sluša gospodare sa Zapada
Piše: Milan Dinić

       U Beogradu je nedavno boravio Džejms Biset, poslednji kanadski ambasador u Jugoslaviji (1990-1992) i istaknuti stručnjak za pitanja emigracije.
       U Kanadi, Biset je jedan od glavnih glasnogovornika srpske strane priče o dešavanjima devedesetih i kasnije. Svakako nije miljenik nacionalističkih medija u Hrvatskoj i Bosni, preko čijih sajtova mu često stižu pretnje.
       Redovan je sagovornik kanadskih medija kada je u pitanju Balkan i istočna Evropa. U razgovoru za nedeljnik „Svedok", ambasador Biset iznosi svoje viđenje aktuelnih prilika u Srbiji, regionu, Evropi i svetu, ukazujući na neophodnost mnogo trezvenijeg i realističnijeg pogleda na EU, Kosovo, tokove i odnose u svetu.
       Sa novinarima „Svedoka", gospodin Biset se susreo u holu hotela Palas u Beogradu. Prvo nam je pokazao poruku koju mu je supruga prenela iz Kanade, a koju su mu poslali iz Bosne. Preteća poruka uvredljivog sadržaja kao povod navodi njegova pisanja o Bosni u kanadskim medijima.
       Prema njegovim rečima, zbog svojih stavova neće moći slobodno da putuje u većinu država Balkana, ali naglašava da je odgovoran čovek dužan da stoji uz svoje stavove i principe, ma koja da je cena.
       Svedok: Kako biste ocenili političku situaciju u Srbiji danas?
       Džejms Biset: Srbi su izgubili poverenje u svoje lidere. Ekonomska situacija nije dobra, mnogo ljudi je nezaposleno i, kao posledica toga, ljudi su zabrinuti. Očekivali su malo više. Nažalost, mnogi misle da je rešenje da se pridruže EU.
       S: Zbog čega kažete „nažalost"?
       Dž.B: Zbog toga što to neće, samo po sebi, doneti rešenje. Štaviše, uočavam i određene nedostatke.
       S: Koje?
       Dž.B: Prvo, imate dosta povoljan trgovinski sporazum sa Rusijom. Kada budete ušli u EU, ugovor će verovatno biti otkazan. Vidim da se u Beogradu dosta gradi i da ima investicija. To što niste u EU ne znači da evropski investitori neće doći. Prvi korak je ulazak u EU, a drugi je NATO. Mislim da bi to bilo veoma ponižavajuće za većinu Srba, pošto vas je NATO bobmardovao mimo sopstvenih pravila i UN.
       S: U redu, ali koja je održiva alternativa EU?
       Dž.B: Ostanite van EU. Nisu sve zemlje članice Unije.
       S: Ali, da li smo mi u sličnoj poziciji poput Norveške ili Švajcarske koje mogu da opstanu van EU?
       Dž.B: Ne, one su svakako u boljoj ekonomskoj poziciji i zato mogu da ostanu van. Ipak, smatram da pridruživanje EU neće samo po sebi dovesti privredni bum u zemlji. Srbija je u centru Balkana, ima ključnu poziciju kao, odvajkada, istorijska veza Istoka i Zapada. Srbija može da bude prijatelj svim zemljma i ostane neutralna.
       S: Vi ste iskusan diplomata. Imajući u vidu naš položaj i da sve velike sile imaju svoje interese ovde, da li Srbija može da opstane kao neutralna država, kako Vi sugerišete?
       Dž.B: Sa diplomatskog i geostrateškog aspekta - to je moguće. Srbija sada gleda na Zapad kao na spasioca koji će doneti bolji standard i punu zaposlenost. Mislim da je to san i, ukoliko pogledate Rumuniju, Bugarsku, Grčku, videćete da to jednostavno nije tako.
       S: Ko nameće taj „san" srpskoj javnosti?
       Dž.B: U velikim gradovima u kojima su ljudi sofisticirani, naviknuti na zapadnu odeću, zasuti zapadnom kulturom i medijima, postoji stremljenje da je sve sa Zapada bolje od srpskog. Ali, ukoliko odete u unutrašnjost, u manja mesta, oni nisu tako oduševljeni članstvom u EU. To je jedan deo priče. Sa druge strane, mislim da postoje lideri u Srbiji koji zaista smatraju da Srbija treba pognute glave da sluša gospodare sa Zapada.
       S: Zbog čega Srbija treba EU i NATO?
       Dž.B: EU i NATO žele Srbiju kao člana, jer misle da će time opravdati ono što su vam počinili 1999.
       S: Kako gledate na spoljnu politiku koju vodi ministar Jeremić, pogotovo oko Kosova?
       Dž.B: On ima svoje razloge zbog kojih radi ono što radi. UN su okončale rat na Kosovu Rezolucijom 1244 čime je osiguran integritet SRJ i propisan uslov da se izbeglice i deo bezbednosnih snaga vrati. Međutim, ništa od toga nije ispoštovano. Mnoge zemlje nisu priznale nezavisnost Kosova jer su svesne da je to protivno međunarodnom pravu. Srbija je morala da ispoštuje sama tu rezoluciju.
       Postojala su i druga rešenja za Kosovo. Dolazim iz Kanade u kojoj imamo problem sa Kvebekom u kojem živi sedam miliona ljudi od ukupno 34 miliona koliko ih je u Kanadi. Francuski je glavni jezik, imaju svoje vojne bataljone, imaju nadležnost u tgrovini, zdravstvu, ali su u sastavu države. Tako nešto bi bilo bolje za Kosovo.
       S: Nedavno je usvojena nova rezolucija o Kosovu. Prvobitna, srpspka, verzija je izmenjena na pritisak EU i SAD. Da li je Srbija tom drugom rezolucijom zapravo izdala one koji su bili na njenoj strani u UN?
       Dž. B: To se dogodilo. Nema sumnje da su mnogi koji su poštovali Rezoluciju 1244 bili gorko razočarani srpskim potezom. Mnoge od zemalja koje su bile prijateljski raspoložene prema Srbiji i koje su poštovale Srbiju zbog njenog stava, jednostavno su reki: ako su Srbi odlučili da odustanu od UN, zbog čega da ih podržimo u borbi za Kosovo?! I pored takvog poteza, mnoge zemlje neće priznati Kosovo jer bi to bio uvod u opasan presedan kojim se ruši međunarodno pravo.
       S: Kažete da imamo prijatelje i saveznike u svetu. Mnogi u Srbiji pitaju, gde su bili ti saveznici 1999. i posle da nas podrže na isti onaj način na koji je Zapad podžao one koji su bili protiv Srbije i Srba?
       Dž.B: Mislim da je to tačno. Prijatelji Srbije su njeni saveznici do određene tačke i nisu spremni da se vojno angažuju. Recimo, Indija je sa velikom pažnjom pratila šta se dešava oko Kosova. U vreme proglašenja nezavisnosti bio sam tamo. Pravljena je paralela između Kosova i Kašmira. Međutim, jedan oficir mi je rekao da postoji jedna bitna razlika između Kosova i Kašmira, tj. Srbije i Indije, a ona se ogleda u tome što Indija ima atomsku bombu. To objašnjava mnoge stvari. Ali, mnoge zemlje su se angažovale u ovome zato što je evidentno da SAD krše međunarodno pravo i da se ponašaju kao nekakva imperija.
       Svi su se nadali da će posle raspada SSSR-a zavladati mir. Međutim, to uverenje je palo u vodu kada je Madlen Olbrajt rekla američkom sekretaru odbrane: „Imamo ovoliko oružje, zašto ga nebismo iskoristili"?! U predvečerje bombardovanja Madlen Olbrajt je zvala britanskog ministra spoljnih poslova Robina Kuka. Kada joj je rekao da su ga pravni savetnici obavestili da bi bombardovanje Jugoslavije bilo kršenje međunarodnog prava, ona mu je rekla „nabavi nove advokate". Kasnije je priznao da je načinio grešku.
       S: Mnogi u Srbiji smatraju da sva priznanja zapadnih lidera o greškama dolaze tek naknadno, pošto se napuste rukovodeći položaji?!
       Dž.B: Postoji stara izreka: stav koji zauzimate zavisi od stolice na kojoj sedite. Tadašnji kanadski ministar spoljnih poslova je podržao bombardovanje, iako je shvatio da ono nije ispravno. Pogotovo što kanadski parlament nije doneo nikakvu odluku o učestvovanju naših vojnika u bombardovanju. Imao je dve mogućnosti, da podnese ostavku ili da ostane. Međutim, on je ostao, verovatno i zbog toga da Kanada ne bi rušila jedinstvo NATO-a. Svemu tome je doprinela i velika propaganda. Setite se priča o „operaciji potkovica" puštena iz nemačkog MIP-a, pa priče o 200.000 silovanih žena na Kosovu. Mnogi u Kanadi nemaju pojma gde je Kosovo, ali kada su čuli te vesti, reagovali su na medijsku propagandu. To je počelo još od Slovenije...
       S: Zbog čega zapadne sile nisu naklonjenje Srbiji proteklih 20 godina?
       Dž.B: Moramo se vratiti na početak. Jasno je da su Nemci želeli da dezintegrišu Jugoslaviju i na tome su radili veoma predano i pre nego što je počeo raspad. Videli su veliku prednost u razbijanju takve zemlje i, kroz podršku Hrvatima, mogućnost da izađu na Jadran.
       S: Kako to da zemlja koja, u trenutku početka raspada Jugoslavije tek što se ujedinila, kao prvi korak u spoljnoj politici učini tako veliku stvar?
       Dž.B: Nemci nikada nisu oklevali kada je u pitanju spoljna politika. Genšner je bio odlučan da napravi ime kao ministar spoljnih poslova i želeo je da ojača i demonstrira uticaj Nemačke u spoljnoj politici. Ne zaboravite da su Genšnera kritikovali što Nemačka nije učestvovala u prvom ratu u Iraku. Zato verujem da je on ovde uvideo priliku da Nemačka zaigra važnu ulogu.
       Postoje dokazi da je Karington, kada je izašao sa sastanka na kojem je odlučeno da se prizna Hrvatska, rekao da je glasanje bilo 11 prema 1 i da je „jedan" pobedio. Britanci i Francuzi su potom podlegli pritisku Nemaca zauzvrat dobiši neke ustupke oko sporazuma u Mastrihtu.
       S: Šta je sa Amerikancima?
       Dž.B: Amerikancima se to nije svidelo, ali su ispoštovali odluku Evropljana. Oni su se intenzivnije uključili tek u Bosni, jer su videli priliku da se na neki način iskupe kod muslimana budući da su podržavali Izrael i da su pobedili Sadama Huseina u Zalivu.
       S: Da li se Zapad preko Balkana odužuje islamu u svetu?
       Dž.B: Amerikanci su potpuno otvoreno rekli da su uspostavili dve muslimanske države u srcu Evrope, te da im oni moraju biti beskrajno zahvalni na tome.
       S: Vi ste bili ambasador u vreme kada je zemlja počela da se raspada. Vaš prvi sused na Dedinju bio je ambasador Cimerman. Kakvi su bili vaši privatni stavovi o tadašnjim dešavanjima?
       Dž.B: Cimerman je sve vreme bio na liniji zvanične američke politike. Na kraju krajeva, on je i otišao u Sarajevo i pitao Izetbegovića zbog čega je potpisao sporazum sa Kutiljerom kada mu SAD sugerišu da proglasi nezavisnost koju će one potom odmah priznati. On je bio karijerni diplomata i nikada ne bi to uradio bez uputstava. Bio je vema nezadovoljan sa Miloševićem jer ga je pred vratima držao godinu dana. To je bila strašna greška. Jednostavno, ne možeš da se tako ophodiš prema ambasadoru najmoćnije zemlje sveta.
       Ja sam smatrao da trebamo da budemo neutralni i takve sam poruke slao svojoj vladi.
       S: Nedavno su održani izbori u BiH. Kako ocenjujete tamošnju situaciju?
       Dž.B: Niko ne želi da se krvoproliće i nasilje ponovi. Barem se nadam. Moguće je da Bosna postane funkcionalna država, ali biće jako teško. Republika Srpska ekonomski jako dobro stoji u poređenju sa Federacijom.
       S: Da li će Srpska uspeti da opstane?
       Dž.B: Mislim da mora da opstane. Ukoliko zapadni predstavnici budu pokušali da nametnu promenu Dejtona, mislim da Dodik neće imati drugu alternativu nego da proglasi nezavisnost. Ako do toga dođe niko ne bi mogao da predvidi šta bi se desilo. Ne zaboravite da Hrvati imaju veoma moćnu vojsku, dobro obučenu i opremljenu. Poruka prethodnog hrvatskog predsednika je bila jasna - oni će reagovati i ništa ih ne može sprečiti. Nadam se da će ovde konačno EU stupiti i reći da je dosta. Moramo uzeti u obzir i izjavu bivšeg ambasadora Montgomerija koji je rekao da se mora prihvatiti realnost da neke granice moraju biti promenjene.
       S: Da li je rešenje u crtanju novih granica na Balkanu.
       Dž.B: Moglo bi da bude rešenje ukoliko bi zainteresovane strane mogle da se dogovore. U suprotnom, to nije moguće. Moglo bi da bude razmene teritorija i stanovništva. Na kraju Prvog svetskog rata Grci i Turci su razmenili preko milion stanovnika. Dakle, to se, istorijski gledano, dešava. U jednom trenutku tokom rata u Bosni zagovarao sam da treba izvršiti razmenu stanovništva.
       S: To nas dovodi do veoma osetljivog pitanja - da li Evropa može da prihvati čistu muslimansku državu na svojoj teritoriji?
       Dž.B: Pa, već imaju jednu. Mislim da je Evropa veoma nervozna u vezi tog pitanja. Mnoge brine i ponovni uspon Turske kao velike zemlje.
       S: Nedavno je Angela Merkel izjavila da multikulturalizam ne funkcioniše. Kako se na to gleda u Kanadi i drugde na Zapadu?
       Dž.B: Multikulturalizam je definitivno propao u većini evropskih država. Turci u Nemačkoj se ne integrišu. To je slučaj i u Švedskoj, Danskoj, Holandiji. U Kanadi je drugačiji pristup, budući da smo mi zemlja imigranata. Do devedesetih smo radili veoma pažljivu selekciju doseljenika sa jasnim pravilima. Učinili smo mnogo toga da se imigranti integrišu u kanadsko društvo. Većina Kanađana će se složiti da je to izvedeno veoma uspešno i nismo imali ozbiljne incidente. U Vankuveru i u Torontu skoro pedeset odsto ljudi su stranci. Međutim, počinje da se oseća određena nelagodnost.
       S: Zbog čega?
       Dž.B: Većina imigranata koji su došli posle devedesetih se nisu najbolje snašli. Mnogi od njih žive ispod granice siromaštva. Mnogi nisu selektovani, budući da su ih doveli njihovi rođaci, pa nisu morali da ispunjavaju standarde. Počeli su da menjaju demografsku sliku velikih gradova. Iako imamo četvrt miliona imigranata godišnje, oni se ne uklapaju u celokupnu populaciju Kanade, već dolaze u tri velika grada. Pored toga, veliki broj emigranata su iz Azije pa tako postoje čitavi delovi gradova koji su u potpunosti njihovi. Zato je na pomolu malo veća zabrinutost i otvorenija rasprava o multikulturalizmu i različitosti. Multikulturalizam je počeo da se dovodi u pitanje, mada još uvek nezvanično. To je još uvek eksperiment, za koji je jasno da je definitivno propao u Evropi. Niko u Kanadi nije iznenađen usponom desnice u Evropi. Jednostavno, uviđa se da ljudi počinju da gube poverenje u svoje lidere koji nisu spremni da priznaju greške.

O Slobodanu Miloševiću Komunistički aparatčik        - Dosta sam se viđao sa Miloševićem. Većina zapadnih ambasadora je bila povučena do marta 1992. a ja sam jedini ostao sve do avgusta. U toku tog perioda, kada bi Amerikanci ili neko hteo da sazna nešto, zamolili bi kanadsku vladu da preko mene, kao ambasadora, upute pitanja Miloševiću. Stoga smo se veoma često viđali. Uvek bi me primao nasamo, uz čašu „čivasa" i pitao „šta želim ovog puta".        Jednom sam otišao do njega da mu u ime kanadske vlade čestitam što je povukao JNA iz Bosne. Drugo pitanje je bilo, zašto sa vojskom nije povukao i naoružanje. Pogledao me je pravo u oči i rekao da su mnogi od vojnika bili bosanski Srbi koji bi se tome opirali, dodavši"„i ja podržavam njihove stavove".        Kasnije sam svedočio u Hagu na njegovoj odbrani. Nisam želeo da idem. Ne spadam u njegove obožavatelje. Sa druge strane, znam da nije kriv po optužbi za genocid na Kosovu i otpužbi za stvaranje Velike Srbije. Ipak, smatram da deli odgovornost koliko i ostali bivši jugoslovenski lideri.        Drugog dana ispitivanja gospodin Najs, tužilac, zamolio je da pročita šta sam ja izjavljivao i pisao o Miloševiću. Onda je pročitao moje rečenice u kojima kažem da je Milošević stari komunistički aparatčik koji nije posebno zainteresovan za Srbiju i njen narod, već za sopstveni prestiž, privilegije i moć. Potom me je Najs upitao da li i dalje verujem u to i rekao sam - „da".        Smatram da je Milošević bio u veoma teškoj poziciji, ali nije pomogao. Naposletku, smatram da je izdao Srbe u Krajni i, do neke mere, Srbe u BiH. Sa druge strane, da nije bilo njega, ne bi bilo Dejtonskog sporazuma.        On je bio lider Srba i igrao je ulogu koja mu je data, mada možda ne tako dobro. Ipak, on je bio produkt svog vremena. Deo karijere sam proveo u Moskvi i viđao sam takve tipove. Oni su tako odgojeni - kao aparatčici željni prestiža i privilegija. Kada je ideologija pala, oni su bili željni opstanka. Tuđman je bio isti takav. Jedini za koga sam smatrao da se malo promenio je Kiro Gligorov. Svi ostali su bili isti.        S: Da je neko drugi bio na mestu Miloševića, da li bi se događaji odvijali znatno drugacije?        Dž.B: Nisam siguran da bi stvari išle drugačije. Mislim da je postojala odlučnost Nemaca da se Jugoslavija razbije. Oni bi to učinili, nezavisno od rukovodstva.        S: Da li ste ikada nešto rekli nemačkom ambasadoru u Beogradu?        Dž.B: Ne. Ali on nije bio za izbijanje rata. Dobro je poznavao Srbiju i jezik i smatrao je sve što se desilo za veliku tragediju.

 

Ako imate veliku migraciju - možete da izgubite državu        - Ne mislim da je uspon desnih struja u Evropi najava ekstremizma. Mislim da Vilders u Holandiji nije ekstremista, već neko ko iznosi činjenice koje mnogi Holanđani prihvataju. Mislim da je ono što se dešava u Evropi zdrav pokazatelj da te zemlje počinju da shvataju da ako imate veliku migraciju, možete izgubiti svoju državu. Demografija je sudbina.        S: Kakva je budućnost EU?        Dž. B: Nadam se dobroj budućnosti. Ipak, ima znakova da mnogi misle da ima previše članova i da je postala preglomazna. Grčka je očit primer slabosti jer Nemci nisu spremni više da izbavljuju druge. Ukoliko se slično desi i u Španiji i u nekim zemljama, mislim da bi to ugrozilo EU.

 

Posledice krize u SAD Kada imperiji opada moć ona postaje opasna        Mislim da su SAD u velikoj opasnosti. Imaju ogroman dug, visoku nezaposlenost i izgubili su svoju industrijsku osnovu. Jedino što proizvode jesu Fordovi i oružje. Skoro celokupna industrija im je izvan zemlje što znači visoku nezaposlenost za radnike koji su sa dobrim platama nekada mogli da kupuju američku robu. Više ne proizvode ništa i duguju mnogo Kini.        Ukoliko se prisetite Vajmarske republike, visoke inflacije, gubljenje ratova... Može doći do rapidnog kolapsa imperije. Nadajmo se ne, ali videćemo. Jer, kada imperijama opada moć, one postaju mnogo opasnije i nasilnije.        U svemu tome leži jedna velika opasnost po Balkan. Američke diplomate čiji su veliki napori u spoljnoj politici pokazali neuspeh, od Kosova, preko Iraka i Avganistana, mogu da postignu jevtinu pobedu na Balkanu, urušavajući Dejton i stvarajući jedinstvenu Bosnu pod centralnom vlašću muslimana. Uvek postoje rizici oko toga i zato treba biti oprezan na istupe i pisanja onih poput Pedija Ešdauna, Martija Ahtisarija ili Međunarodne krizne grupe. Tada imate razloga da budete veoma uplašeni.

 

Kvebek je slavio kada je Kanada priznala Kosovo        - Uspeli smo dosta dugo da se održimo i ne priznamo Kosovo, ali je pritisak SAD bio prevelik. Ta odluka je bila izuzetno teška za kanadsku vladu.        Kvebek je slavio kada je Kanada priznala Kosovo. Pre toga, Vrhovni sud Kanade je utvrdio pravila koja Kvebek mora da ispoštuje ukoliko želi odvajanje. Morali bi to da rade kroz pregovore, legalno, ispunjavajući određene finansijske obaveze, kao i poštovanje prava manjina. Jedan od uslova je i da pitanje na referendumu mora biti jasno i da većina za otcepljenje mora biti čvrsta.        Sada, sa slučajem Kosova, vlada u Kvebeku kaže da ne mora ništa od toga da ispoštuje. Dovoljno je to što imaju vladu koja će proglasiti nezavisnost.        Nedavno je lider partije koja se zalaže za nezavisnost Kvebeka u SAD-u najavio odvajanje od Kanade, ističući da će im najbolji partner u budućnosti biti SAD. Ostatak Kanade pretpostavlja da će se ispoštovati pravilna Vrhovnog suda, pa ostaje da se vidi.        S: Kako bi Kanađani reagovali na nezavisnost Kvebeka?        Dž. B: Ukoliko bi sve išlo po koracima koje je propisao Vrhovni sud i ukoliko bi velika većina bila za nezavisnost Kvebeka, verujem da bi Kanađani to prihvatili. Jer, i sada Kvebek ima de fakto veoma široku autonomiju. Kada kanadska delegacija negde ide, oni šalju uporedo svoju delegaciju.

 

Podela Kosova se dogodila        S: Da li je moguće reintegrisati Kosovo u Srbiju?        Dž.B: Realistično gledano, mislim da nije izvodljivo. Možda severni deo.        S: Koliko je podela Kosova realna?        Dž.B: Ona se de fakto dogodila. Pravi rizik sada je dići ruke od celog Kosova. Pravo rešenje jesu stvarni pregovori, kakvi su trebali da budu pod posredstvom Martija Ahtisarija. Ako Srbija bude morala da se suoči sa teškom realnošću da odustane od Kosova, mislim da ne bi trebalo da odustane bez nekakve nadoknade. U prvom redu, to bi bio sever pokrajne, kao i omogućavanje punog pristupa i eksteritorijalnosti verskih spomenika.

 

Medijska slika o Srbiji Demonizacija Srbije se nastavlja        S: Da li je Srbija i posle Miloševića nastavila da gubi medijski rat?        Dž.B: Ne u pogledu aktuelne politike koju Srbija vodi. Svi na Zapadu smatraju da je jako dobro što Srbija stremi članstvu u EU. Međutim, kada je u pitanju nastavak demonizacije Srbije u medijima, filmovima, TV, novinama - to se nastavlja. Vlade u Srbiji su mogle i moraju mnogo više da rade protiv toga. Sa druge strane, mnogi nikada nisu čuli za silne zločine nad Srbima!        Vi se izvinjavate za Srebrenicu i Vukovar, dok Hrvatska nikada nije ni priznala stravičan genocid u Drugom svetskom ratu, a ne da se izvinila za njega. Zašto tu ne bi bilo malo reciprociteta?        S: Da li je Srbija u poziciji da traži reciprocitet u takvim stvarima?        Dž.B: Da! Srbija mora da sprovede kampanju tačnog informisanja o događajima.        S: Da li je kasno? Teško da će kanadska ili američka vlada promeniti svoju verziju priče?!        Dž.B: Oni se neće promeniti, ali javnost hoće. Vremenom će javnost shvatiti celu priču o stvarnim događajima. Moji članci se objavljuju u svim novinama i ljudi počinju da shvataju. Samo neko u Srbiji mora da napiše nešto i da se angažuje, a ne da čeka.        S: Kakav je pogled na Srbe u Kanadi danas?        Dž.B: Dosta skeptičan. Postoji bolje razumevanje kako se sve desilo i kako je javnost izmanipulisana. Mnogi u javnosti su priznali da su pogrešnu stranu zauzeli kada su u pitanju dešavanja u Jugoslaviji. Čak je i donji dom kanadskog parlamenta osnovao komitet koji se bavio legalnošću bombardovanja i čak i oni su utvrdili da je bombardovanje bilo nelegalno.

 

NATO dvaput pogazio sopstvene principe        NATO je osnovan kao odbrambena organizacija i to je njegova prednost. U članu jedan sporazuma o NATO stoji da se nikada neće koristiti sila za razrešenje međunarodnih sporova. Zbog toga je NATO uživao veliki ugled u svetu. Takođe, to je poslužilo i kao garancija da će mir vladati svetom. Sve to je bačeno u stranu marta 1999.        Ne samo što je NATO tog meseca pogazio sopstvene principe i pravila, već je tog istog meseca učinio još jednu strašnu stvar - prekršio je obećanje dato Gorbačovu da, ukoliko dozvoli da se ujedinjena Nemačka pridruži alijansi, neće ići dalje na istok. A istog tog meseca 1999. u NATO su primljene Češka, Mađarska i Poljska! To je bila prekretnica na kojoj je politika pogazila principe.

http://www.svedok.rs/index.asp?show=74707

Како Приштина брише Њу-Јорк са лица земље

 

8.12.2010, 20:52

 

Фото: РИА Новости

Косовски чиновник Хашим Тачи је у интервјуу локалном издању „Зери" изјавио да је он против учешћа ОУН на предстојећим преговорима Београда и Приштине. При томе он није одбацио могућност да присуствују представници ЕУ и САД.

Компликације после неутралности – тешко је ситуацију назвати другачије. ОУН, која је после једностраног проглашења независности Косова одлучила да се не меша у српске проблеме, добила је своје. Долазак мисије ЕУЛЕКС, игнорисање од стране косовских албанских власти апела Њу Јорка да обрате пажњу на опасну ситуацију на северу покрајине и кршење права српске мањине, и на крају крајева, недавна изјава Тачија – све су то карике истог ланца. ОУН све више губи контролу над територијом, која се до сада, према познатој резолуцији, налази под њеним протекторатом. И с обзира на то  да  у најближе време покрајина нема изгледе да постане члан ОУН, Приштина  сматра да на ову организацију уопште не треба да обраћа пажњу. Говори научни сарадник Института славистике РАН Михаил Јамбаев:

На жалост, ОУН на Косову је сама одустала од свих својих задатака које је себи поставила у почетку. Заменила ју је Североатлантска алијанса, која прекорачује своја овлашћења. Хашим Тачи зна коме да се обрати и ко решава балканска питања. Београд је у ситуацији да мора да прихвати преговоре под било којим условима. И  то да за унутрашњу употребу користи реторику из области „никада нећемо признати независност Косова" не искључује могућност да власти у најскорије време признају независност покрајине. То, наравно, неће звучати као признање, наћи ће неку другу формулацију као што је „посебан однос" или нешто слично.

Ако се остваре маште Тачија о коначном „неутралисању" „неутралне" ОУН, технички преговори Београда и Приштине под окриљем ЕУ и САД могу да постану игра на један гол, тачније, игра без голова: по питању статуса покрајине Брисел и Вашингтон неће дозволити Београду да кажу ни „с". Како се мени чини – пише Тимур Блохин - при учешћу ОУН у којој јаке позиције имају Русија и неке друге земље које се противе једностраним одлукама, разговор на главну тему је могућ. Али да ли је Београд спреман за то? Или је спреман само за техничка питања, која ће на крају крајева прећи у успостављању „добросуседских односа" Србије и Косова?

http://serbian.ruvr.ru/2010/12/08/36471013.html

Хашки суд у Београду

Хашки суд у Београду

 

понедјељак, 06 децембар 2010 11:52

Пише: ЉИЉАНА БУЛАТОВИЋ МЕДИЋ У Београду су данас амбасадор САД и Мисија ОЕБС здруженим снагама уручили Служби за истраживање ратних злочина Министарства унутрашњих послова Србије софтер, да би им олакшали потеру за генералом Ратком Младићем и Гораном Хаџићем, која траје већ 14 година, по налогу тужилаца тзв. трибунала из Хага. Прецизније речено: дародавац софтера у вредности од 48.000 долара јесте извесни Међународни криминалистичко-истражни програм помоћи у обуци, Министарства правде САД. А Мисија ОЕБС ће платити 20.000 долара програм обуке, кроз коју ће проћи одабрани службеници (претпоставља се - грађани Србије, а не мора бити!). Српски директор полиције је ову донацију, са захвалношћу, протумачио као признање дародаваца полицији Србије да је поуздан партнер, али они су га истовремено у критичком тону обавезали да ,,појача капацитете полиције у истрази ратних злочина'', као и ''капацитете државе, приликом преузимања случајева од хашког трибунала''. Америчка амбасадорка је, с тим у вези, објаснила да овај софтер ''значајно смањује време истраге и службеницима полиције омогућава да раде на аналитичким задацима''. А данас је у Београду требало да се одржи и једно спектакуларно суђење, којим би требало да се заслужи нова количина толико потребних похвала хашког тужиоца на путу Србије у Европу! Данима су громогласно београдски медији најављивали још једну спектакуларну акцију, везано за обећано ''испоручивање'' генерала Ратка Младића. Ако нису још увек савладали вештине гериле српског генерала, досетили су се програмираних акција вршења притиска на његову породицу, те су организовали суђење супрузи генераловој, Босиљки Младић. Сведоци претреса стана генерала Младића у Београду још почетком 2003. године нису разумели зашто још тада инспектори нису однели из стана пописано оружје и муницију, које су затекли уредно сложене у једном орману. Један од њих ми је данас сведочио да су захтевали од инспектора да изнесу из куће пронађено оружжје и муницију, а они су само одговорили:''Нека стоји!''. Сведоци су захтевали да то буде записано у записнику са тог претреса. Дакле, после пет година, као да никада нису видели ово оружје, тек после трећег претреса стана Младића, на основу извештаја органа Министарства унутрашњих послова и изведених истражних радњи, Прво основно јавно тужилаштво у Београду, подиже оптужницу пред Првим основним судом у Београду против Босиљке Младић, којом јој је ''стављено на терет извршење кривичног дела: недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја'', за шта је запрећена казна од једне до десет година затвора! Узалуд су били приговори адвоката Милоша Шаљића, Младићевог вишедеценијског пријатеља, да од свих навода једино може да се примени дело чувања уредно пописаног оружја и муниције! Власник је српски генерал, који се, истина је, налази у бекству пред оптужницом тужиоца хашког суда, који није легално основан и служи у политичке сврхе ''богова рата'' против српског народа и његове војске, која је у Босни и Херцеговини водила одбрамбени рат! Тек данас, после толико година установљеног постојања, тужилац предлаже да суд окривљеној супрузи оптуженог генерала ''изрекне меру безбедности, одузимања предмета, односно оружја и муниције''! Набрајање у јавности броја оружја и количине муниције изазвало је различите коментаре (ловачка пушка, пиштољ ''хеклер и кол'', четири пиштоља и више десетина метака). Занемарено је да је генерал Младић добијао на поклон оружје, као заслужни питомац Војне академије или официр ЈНА или Војске Републике Српске! Професор Смиља Аврамов, која је данас била међу стотинак оних који су дошли у суд да подрже породицу генерала Младића да достојанствено издрже страховите притиске, којима су подвргнути од данашње власти у Србији, истиче да се о том оружју не може говорити као о ''бојовном'', јер се ради о реликвији, о некој врсти одликовања, које је генерал примао за своје заслуге! А Босиљка Младић има посебну аверзију према оружју, иако је умела, када је било потребно, да команданту помаже у ратним операцијама, као најбољи војник. Али, у кући његове ствари, посебно оружје су имале неприкосновену недодирљивост. Али, чињенице немају значаја за српско судство! Право и правда су неспојиви са пресудама и одлукама српског правосуђа и српских моћника. Да није тако, не би било могуће да супруга сина генераловог, Дарка, добије отказ баш на дан једног од боравака у Београду хашког тужиоца Брамерца, иако је била на боловању! Сама одлука о престанку њеног радног односа, као признатог стручњака и вредног радника Телекома, стигла јој је на стан путем брзе поште! НЕЧУВЕНО, али истинито и траје! Биљана је месецима без посла, чека судски процес око отказа и безуспешно покушава да негде друго нађе посао. Нечувено је и то да инспектори, приликом последњег претреса стана, без налога однесу 14.000 евра, што Босиљкине уштеђевине, што Дарковог пословног буџета (јер се његова канцеларија налази у подруму стана) и да пролазе сви рокови за повраћај, а новца нема и ко зна хоће ли га икад и вратити... Данас су се као кобци око оптужене Босиљке сјатиле десетине сниматеља и новинара оних белосветских агенција, које годинама воде прецизно осмишљену антисрпску хајку, а последњих година нарочито против генерала Младића, симбола слободарског отпора српског народа! Посебно је импоновала Босиљкина достојанствена ведрина, чак нека знатижеља, док су камере зујале око њеног лица, а она заједно са сином Дарком и адвокатом чекала да почне суђење – не одговарајући ни на једно питање, којима су је обасипали! Наравно, било је много више оних који су испунили ходнике београдског суда, да би протестовали против овог и свих других облика малтретирања породице генерала Младића. Или су дошли, једноставно, да тога дана баш на том месту буду заједно, на задатку одбране части генералове, као своје! Многи генералови генерали, саборци, пријатељи, новинари, чак и један (Галимаров) романописац из Француске, који је дошао на Балкан да прикупља грађу за свој нови роман о страдању деце српских војника у прошлом рату. Највише су се истицали комплетно руководство и бројни чланови Српске радикалне странке, који су носили транспаренте ИЗДРЖИ, ГЕНЕРАЛЕ и давали изјаве против терора над породицом Младића, али и против беспоговорне послушности српских власти пред неправедним, антисрпским тзв. хашким трибуналом. Под њиховим притиском, чак и уз физичке сукобе са судским обезбеђењем, судија је била принуђена да замени малену судницу са већом, како би већина публике и новинара могла да присуствује суђењу! Онда се опет десила необичност: од свих нас који смо успели да уђемо у салу, узете су личне карте и извршен је попис за судски записник! То се до сада није догађало ни на једном сличном суђењу (на пример, више пута сам била на суђењу тзв. јатацима Младићевим). Неко рече да је то по налогу Брамерца! Међутим, тек је следило изненађење! Судија, млада жена, све време прилично узнемирена, уместо да отвори суђење, упитала је оптужену и адвоката да ли су и они добили захтев тужиоца да се одложи суђење за 5. април следеће године, јер је донета још једна оптужница, која треба да се споји са првом! Председница суда рече да је и она добила јутрос тај папир, без печата и без потписа! Онда је оптуженој и адвокату уручила ту нову оптужницу, која Босиљку терети за још 60 нађених пушчаних метака и 26 патрона за ловачку пушку! Најпре занемели, а потом освешћени, готово сви присутни су коментарисали да је све то део понижавања српског судства, продужавање агоније ''случаја'', још један покушај да се малтретирањем породице изазове реакција генерала! Истовремено, породица тражи признавање одговарајућих служби да је Ратко Младић мртав, јер га нико није видео, нико са њим није имао никакву комуникацију, нема му трага – још од 2003. године! А све и да је жив, нико од њих, од нас који га познајемо, не верујемо ни делићем свести, да би се он оваквим судијама и оваквим властима после 14 година гериле предао! Најзад, треба бити стрпљив. Они који чекају победу правде и истине издржљивији су и спретнији од монструма који софтерима хоће да победе српску Легенду и Мит српског јунака!

http://www.srpskenovinecg.com/stav/8111-haski-sud-u-beogradu

НАТО самобомбардовање Србије

 

Тимур Блохин		2.12.2010, 13:04

Министар одбране Србије, Драган Шутановац, недавно је говорећи  о неспремности Србије да решава питање о ступању у НАТО на референдуму навео врло занимљиву аналогију. Он је истакао да „да је Вук Караџић ишао на референдум о правопису, ми данас не бисмо имали модерно писмо". Пошто је г-дин министар, несумњиво образован човек, он је вероватно упознат са стваралаштвом реформатора руског језика, песника Александра Пушкина. У једној од песама Пушкин разочаран неспособношћу маса да утичу на процесе у својој земљи, каже да стада немају потребе за даровима слободе и да их „треба или клати или шишати". Дакле, из речи Шутановца директно следи да нема разлога питати српску јавност за НАТО: народ је туп, није спреман да осети плодове просвете, а и атмосфера је (цитирамо министра) „емоционална".

Сам министар питању прилази рационално, као што се то догодило на једној од конференција крајем октобра, кад је изјавио да уз сву свест о последицама НАТО интервенције 1999. године, треба аналитички размишљати и о томе какву корист Србије може да извуче из сарадње или пуноправног чланства у овој организацији.

Односно, простије речено, Србија треба активније да сарађује с организацијом, која је неоснованом агресијом земљи нанела гигантску материјалну штету. А шта ако буде имала користи?

Стиче се утисак да власт у земљи, без обзира на изјаве о неспремности Србије да се у блиској будућности интегрише у Алијансу, имају на уму пројекат за ступање у НАТО: ми смо спремни, једноставно, народ није спреман. И поред тога што ће у свакој социјалној анкети у Сбији, изузев ако је Либерално-демократска партија не организује међу својим саборцима, однос пема НАТО бити изузетно негативан.

Сличну ситуацију – кад се власт и народ разилазе у односу према алијанси, буквално недавно смо могли да видимо у једној од земаља с којима се Русија граничи. И у шта се то на крају претворило? Предлажемо вам да ситуацију посматрате с украјинске тачке гледишта. Каже заменик директора центра за украјинистику и белорусистику МДУ Богдан Беспаљко:

Питање о ступању у НАТО довело је до врло високе напетости у украјинском друштву. На крају крајева, ова дилема, на позадини економске стагнације и компликовања односа с Русијом, довела је до смене политичке елите и доласка на власт „Партије региона" на челу с Виктором Јануковичем.

Мислим да и у Србији може да се деси смена елите, тим пре што је за разлику од Украјине, земља доживела директну војну агресију и одузимање дела своје територије, и оно што се данас дешава не може се назвати другачије осим „понижавањем националног достојанства".Чини ми се да се руководство у Београду сад одржава за рачун обећања да ће земља ступити у ЕУ, и да ће последица тога бити пораст благостања становништва, али ако ово обећање не буде испуњено, може доћи до промене курса српске државе, - сматра Богдан Беспалко.

А Хашим Тачи је недавно изјавио да ће Косово ући у НАТО у следеће четири године. Иако су ове речи највероватније из области сопственог пи-ара у условима тешке политичке ситуације. Међутим, како ће Србија градити своје односе с Бриселом у том случају? Да ли ће организовати нову научну конференцију о сарадњи с Алијансом? Да ли ће на недељу опозвати неког свог чиновника из Брисела?

„Можемо и сами себе да бомбардујемо – то још нисмо пробали," коментар је једног од корисника српског сегмента интернета, што би вероватно било врхунац кокетирања Београда с НАТО.

http://serbian.ruvr.ru/2010/12/02/36115802.html

Sukob muslimana u Srbiji

Šta čeka Srbiju

ПОЛИТИКА | Amdzad MIGATI | 03.12.2010 | 00:02 0 коментара

Санџак (Рашка област) Србиjа

I deo Duže vreme Sandzački muftija koji je preimenovan u glavnog muftiju islamske zajednice u Srbiji, predsednik mešihata i predsednik Internacionalnog Univerziteta u Novom Pazaru, gospodin Moamer Zukorlić, privlači pažnju domaće i svetske javnosti zbog njegovih vatrenih izjava koje u sebi nose pretnju destabilizaciji Srpske države, a radi istine niko ne može pouzdano da zna pozadinu takvih tenzija u već dovoljno teškoj ekonomskoj, društvenoj, političkoj situaciji koju doživljavaju svi stanovnici ove države bez obzira na veru ili naciju. Moamer Zukorlić dao je intervju arapskom satelitskom kanalu Aldzeziri (29. 10. 2010. godine), a njegov domaćin u tom susretu bio je dopisnik Aldzazire iz Sarajeva, Samir Hasan. Moje profesionalno iskustvo političkog analitičara koji je učestvovao na arapskom informativnom prostoru, naročito u Aldzaziri, potvrđuje da ovaj kanal kad otvori jedno političko pitanje predstavlja početak odigravanja čitavog političko-društvenog procesa. Svakako, bez obzira na pozitivno ili negativno mišljenje, sve što se na tom kanalu pojavljuje naročito ako je ekskluzivnog karakterazaslužuje ozbiljnu analizu. Javnosti je malo poznato da Aldzazira u materijalnom i moralnom smislu predstavlja arapski CNN. Država Katar je postala znatno uticajnija zahvaljujući uspešnom monopolističkom položaju koji je ovoj kanal stvorio kod arapskog i islamskog javnog mnjenja.Među arapskim intelektualnim krugovima ima kritičara koji smatraju da taj kanal radi po instrukcijama CIA-e. Među ovim krugovima postoje oni koji optužuju ovaj kanal da radi u korist Izraela u cilju normalizacije odnosa izmedju arapskih i islamskih država sa Izraelom, bez pravednog rešenja Palestinskog pitanja. Aldzazira je čak optužena od  strane pojedinih država za pokretanje određenih pitanja koje bi destabilizovale njihovu državu. Za novinara Samir Hasana, iskusanog u svom zanatu, ne može se reći da je bio dovoljno objektivan kada je reč o Jugoslovenskoj krizi. Neki izvori tvrde da je Egipćanin Samir Hasan pre uključenja u dopisničku mrežu Aldzaziru imao posebne veze sa bosanskim ''mudzahedinima'' . Ova informacija bez obzira na njenu istinitost ne umanjuje činjenicu da njegovi profesionalni izbori nisu slučajni. Njegov izveštaj od 6. 11. 2010. godine u kome ističe negativnu ulogu crkve, naročito pravoslavne na mir i stabilnost u BiH, samo potvrđije da se ipak nešto ozbiljno sprema. Politička zloupotreba vere Intervju muftije Zukorlića na TV Aldzaziri, ukoliko bi ga analizirali i bacili u širi kontekst, možda bi saznali pozadinu takvih izjava! Gospodin Moamar Zukorlić (prema intervju objavljenom na arapskom jeziku na sajtu aljazeerachannel, preuzeto 31.10. 2010.) je odmah objasnio da su razlozi i pozadine primećene tenzije ''glavni uzroci ovih problema i tenzija lezi u diskriminaciji koji sprovode srpske vlasti na verskim i etničkim osnovama.'' Zukorlić dodaje da  ''su muslimanima u Sandzaku, Bošnjacima kao i Sandzaku uopšte uzeta sva prava još pre nekoliko desetina godina.'' On dodaje ''da je problem srpske vlasti u tome što nije uspela do sada da se odrekne njene ekstremne nacionalističke politike koja je osnovana na veoma opasnim mislima!'' Gospodin Zukorlić dodaje i da ''čak postoji eksteremni nacionalistički program od pre stopedeset godina pod nazivom Načertanije. U ovom pisanom programu navodi da Srbija mora da se obračuna sa muslimanima na tri načina: prve trećina da se ubije, druga da se istera, a ostali da pređu u hrićanstvo. Do dana današnjeg postoje jaki elementi u Beogradu koji veruju u ovaj program i skoro svi zločini i genocidi koji su se muslimanima desili, a poslednja Srebrenica, zasnovane su na ovoj misli. Tačno je da je Srbija poslednjih godina  zvanično objavila da poštuje ljudska prava, demokratiju i usmerena prema EU itd, međutim ovo je samo deklarativna politika.''  Gospodin Moamer Zukorlić potvrđuje svoje viđenje kako je država Srbija vraćala imovinu verskim zajednicama, međutim to samo važi za crkve, šta više država je poklonila crkvi imovinu koja je joj je potrebna, a nije njena. U isto vreme država ne vraća imovinu islamskim zajednicama nego nastavljaju da pljačkaju imovinu koja pripada muslimanima. Iz tih razloga Zukorlić traži evropske ili međunarodne posmatrače, kako bi videli da li svi zaista imaju jednaka ljudska prava. Šta se može reći na kraju ovog prvo dela, sem... što je mnogo-mnogo je, čak i od muftije Zukorlića. Muftija, u islamu ima prava slobodno da tumači određene situacije prema odredbama Kurana i Hadisa, a ne na osnovu bujne mašte, naročito mašte koja se zasniva na netoleranciji i neistini. Tačno je, da u Srbiji diskiminacija postoji ali ne na osnovu vere i etničke pripadnosti, već na osnovu bogatstva i moći. U vremenu takozvane tranzicije svi građani Republike Srbije su diskriminisani od strane male grupe bogatih i moćnih ljudi. Na obema stranama su Srbi, Mađari, Muslimani, Bošnjaci itd. Gospodin Zukorlić nalazi se u grupi bogatih i moćnih. Kako je to bogatstvo i moć stekao on i ostali članovi te grupe je veoma diskutabilno, koju pravna država treba kad-tad razrešiti. Ipak, bogatstvo i moć čoveku ne daju za pravo da govori neistine o činjenicama. Ovo ne znači da ne postoje ekstremne nacionalne ili verske grupacije u  svakoj naciji ili veri, ne samo na tlu Srbije, već na čitavom prostoru bivše Jugoslavije, kao i u celom svetu. Međutim, čini se da su takve grupacije kod nacionalnih manjina u Srbiji mnogo opasnije, jer inspiraciju za njihovo delovanje nalaze u avetima prošlosti i vremena kada su bili u službi ekspanzije fašio-nacističkih ideja ili verske isključivosti koje teže velikoj verskoj državi, kao na primer obnavljanje kalifata kod ekstremnih musimana. Što se tiče srpske političke elite ona je već odavno prihvatila učešće predstavnika nacionalni manjina u vlasti, a njihova stvarna uloga zavisi od ličnog autoriteta samih predstavnika. Šta više, vođa tadašnje i sadašnje opozicije, Tomislav Nikolić, najavio je da će kada preuzmu vlast, predstavnicima nacionalnih manjina, ponuditi neke od vitalnih resora kao što je ministarstvo unutrašnjih poslova. Istina, da je Ilija Garašanin 1884. godine objavio program spoljne i nacionalne politike Srbije, pod nazivomNačertanije. Neosporiva je činjenica da Garašanin u svojoj Načertaniju ne pominje čak ni reč muslimani. Ovaj dokument zahteva dobrosusedne odnose, toleranciju (naročito naglašava versku toleranciju). U svojoj Načertaniji Garašanina navodi ''jedno od glavnih osnova naznačava se: načelo pune vjerozakonske slobode.'' Posebno je pažnju posvetio Muslimanima, koje je nazivao muhamedancima. U trećoj tačci pod nazivom o politici Srbije u smotreniju Bosne, Ercegovine, Crne Gore i Sjeverne Albanije, Garašanin insistira da ''se za vremena nekoliko mladih Bošnjaka u srpsku službu državnu prima da bi se ovi praktični u političeskoj i financijalnoj struci pravlenija, u pravosudiju i javnom nastavleniju obučavali i za takve činovnike pripravljali koji bi ono što su u Srbiji naučili posle u svom otečestvu u djelo privesti mogli.'' Pored toga on u četvrtoj tačci istog naslova ističe ''osim toga mogla bi se kao treći stepen štampati kratka i obšta narodna istorija Bosne u kojoj ne bi se smela izostaviti slava i imena nekih muhamedanskoj veri prešavši Bošnjakа.'' Iz predhodnog se jasno vidi da se gospodin Zukorlić jasno odrekao uloge verodostojnika preuzevši ulogu medijskog obmanitelja radi manipulacije arapskog i islamskog javnog mnjenja protiv Republike Srbije. On dobro zna da zakon o restauraciji još nije usvojen i zato povraćaj nepokretne imovine nije završen. Najveći gubitnik neefikasnosti države Srbije je pravoslavna crkva na Kosovu i Metohiji, gde je vlasnik najvećeg dela državne imovine. Ali zašto gospodin Zukorlić to radi? Možda on to radi zato što želi da se ponaša kao albanski separatisti na Kosovu i Metohiji. ''Upozoravam da se vlasti sada ponašaju kao što su se ponašale vlasti proteklih dvadeset godina na Kosovu. Oni su tražili političare i ličnosti koji zastupaju  njihove interese, koji su uvek govorili ono što se sviđa Srbiji i njenoj vlasti, a problemi su se nagomilavali i nagomilavali dok nije došlo do eksplozije. Da ne bi došlo do eksplozije u Sandzaku, ja sam upozoravao. Međutim, ovde postoji jedan problem, kad upozoravaš oni kažu da pretiš", navodi gospodin Zukorlić. Sukob samih muslimana u Srbiji Gospodin Zukorlić kaze ''tragedija manjina i tragedija malih naroda između velikih naroda da se obaveštajne službe poigravaju sa njima i sa lakoćom izazivaju unutrašnje probleme koji dovode  do rascepa. Svaki čovek u Srbiji i u Sandzaku zna da je osnivanje novog mešihata plod Srpskog plana zarad hegemonije ne muslimanima.'' On dodaje ''da je osnivanje novog mešihata lojalnog Beograda imao za cilj da rascepa muslimanske redove sa jedne strane, takođe udaljavanje muslimana, Bošnjaka u Sanzaku od njihovog verskog, etničkog i nacionalnog centara u Sarajevu i da ih vrati na nivo na kojem su bili za vreme komunizma kada su verske ustanove korišćene kao instrumenti za ispunjavanje političkih i ličnih ciljeva srpskog rukovodstva u Beogradu. Mi smo u poslednjih dvadeset godina uspeli, uz Božiji blagoslov, da izađemo iz ove obaveštajne mreže.'' Veoma je interesantna konstatacija gospodina Zukorlića, obzirom da upravo on uz asistenciju bosanskog reis-ul-uleme Mustafa Cerića podelio islamsku zajednicu u Srbiji pod izgovorom da se ona ujedini i spoji, sa kako on sam naziva verskim, etničkim i nacionalnim centrom u Sarajevu. Opšte je poznato da je u vreme SFRJ i SRJ nije postojala ujedinjena islamska zajednica. Svaka republika odnosno oblast (sandzak - koja na turskom jeziku znači oblast), ukljućujući i Rašku, imala je svog muftiju i svoju islamsku zajednicu. Neosporiva je činjenica da svi muslimani širom sveta imaju jedan jedini verski centar, a to je Meka. Medina i Jerusalim koji imaju veliki značaj u islamskoj veri se ne označavaju kao centar. Pored Nadzafa kod šiita, ova tri grada imaju naziv prosvećenih gradova. Problem Srpske države, a ne gospodina Zukorlića, je u tome što zakonom nije regulisala administrativni centar jedinstvene islamske zajednice u Srbiji, odnosno u Beogradu, kako je to regulisano u svim islamskim i drugim zemljama gde postoje islamske zajednice. Šta više, u islamskim zemljama postoji i ministarstvo (vazarat Al-Auokaf) koje je zaduženo za sve delatnosti islamske zajednice, uključujući postavljane muftije i imama. Gospodin Mustafa Cerić, koji se može smatrati ideologom gospodina Zukorlića, u vreme građanskog rata nije govorijo verskim jezikom, već ekstremno političkim koji u sebi nosi netoleranciju i govor mržnje. Tadačnji beogradski muftija, za razliku od njega, koji je u isto vreme bio i predsednik islamskog veća u Srbiji, godpodin Hamdija Jusuf Spahić, inače poznat i priznat u islamskom svetu imao je sasvim drugačiji pristup koji je štitio interese muslimana, zalagao se, radio na uspostavljanju mira, tolerancije i zajedničkog života. On je govorio jezikom verskog dostojnika, a ne ekstremng političara kao čto je tada govorio godpodin Cerić, a sada gospodin Zukorlić. U aprilu 1998. godine sa njim sam pravio veliki intervju za YA-PRESS, a jedan deo tog intervjua je objavljen. U prilog tome korisno bi bilo da ponovo reprezentuje objavljen intervju. Govor verskog lidera P: Kako ocenjujete situaciju kroz koju je prošla Jugoslavija u predhodnom periodu? O: Jugoslavija je bila zemlja u kojoj se nalazio najveći broj muslimana u čitavoj Evropi. Evropski izveštaji smatrali su je mostom islama između Bliskog  Istoka i Evrope. Ona je bila jedina nesvrstana evropska država i nije pripadala nijednom bloku-ni istočnom ni zapadnom. Svaki od ova dva bloka pokušavao je da uspostavi dominaciju nad njom, da je stavi pod svoje okrilje ili sa pokuša da je razbije, posebno što je ta zemlja imala najveći broj muslimana evropskog porekla, pa su zato Evropa, pa potom i SAD, pokušale da razbiju Jugoslaviju na male državice kako bi uništile sve što u njoj ne vole, naročito islam. Oni su uradili i što su uradili pre devet godina. Mi muslimani se smo potvrdili naše postojanje u ovom području od kada smo prihvatili islam tj. od pre šesto godina. U vreme komunističke vladavine nismo bili uništavani, u vreme tog sistema pojačan je naš uticaj, sagradili smo u vreme njihove vladavine više od hiljadu novih džamija, osnovali smo islamski univerzitet sa fakultetom za islamske studije, islamske institute u Sarajevu, Skoplju i Prištini. Tako smo postali jedna od najačih Jugoslovenskih nacija, neposredno pre secesionističkog rata i sukoba koji se desio u Jugoslaviji. U tadašnjoj Jugoslaviji bilo je šest miliona muslimana po veroispovesti, kažem po veroispovesti kako bi ih razlikovali od termina muslimana-nacije, jer kod slovenskih muslimana nije bila iskristalisana nova nacija, izuzev nakon pada komunističkog sistema. P: Kako su onda muslimani uvučeni u taj rat i rušenje Jugoslavije? O: Zapadne hrišćanske sile uništile su Jugoslaviju, nameravajući prvo i pre svega da unište najaču islamsku zajednicu u Evropi. One su iskoristile sukob koji se dogodio između Srpske nacije-pravoslavaca i Hrvatske nacije-katolika. Evropa je odlučila da otcepi katoličke zemlje i da ih pripoji katoličkoj Evropi putem nasilne secesije od Jugoslavije. Tako je potpaljen rat u Hrvatskoj da bi se ta vatra razbuktala u BiH sagorevši tamošnje stanovnike. P: To znači da secesija nije bila u interesu muslimana, ali kako su oni mogli da žive sa Srpskim narodom koji je prikazan u najgorem svetlu? O: Mi ne možemo da se složimo sa medijskom kampanjom protiv Srba, niti da kažemo da je Srpski narod zverski narod. Naprotiv, većina srpskog naroda su dobri ljudi koji su  vekovima živeli sa muslimanima i mnogi od njih su prihvatili islam, čak je veliki broj muslimanskih lidera u islamskoj istoriji na Balkanu srpskog porekla. Srbi su poreklom pravoslavci koji su tokom istorije živeli sa muslimanima, kao i ostali pravoslavni narodi (u Grčkoj, Egiptu, na Kavkazi itd) u konstantnom dogovoru i toleranciji sa muslimanima. Ali opšta karakteristika ne demantuje da postoje neke grupe i odreženi pojedinci koji su tvrdi nacionalisti, poput mnogih drugih naroda i u onom procentu kao i drugi ekstremisti koji misle da to ide u korist njihove vere. P: Te grupe tvrdih nacionalista kod Srba nisu branile muslimanima da ostanu u jedinstvenoj državi. Da li mislite da su muslimani ostali u Jugoslaviji  da bi bio izbegnut rat i da bi sačuvali ono što su imali, o čemu ste govorili? O: Mi znamo da su te grupe tvrdih nacionalista kod Srba umnogome pomogle secesionističkim grupama kod muslimana, koje su želele da se otcepe od Jugoslavije, kako bi došli na vlast, kako bi pojedinci dobili vlast i liderske pozicije i oni su u tome bili jedinstveni, a nama se desilo ono što se desilo u BiH. P: Dakle, muslimani nisu imali koristi od rušenaj Jugoslavije? Kako oni sada žive? O: Možemo da kažemo da ne samo da nismo ništa dobili od rušenja predhodne Jugoslavije, već smo izgubili oko pola miliona ljudi (poginulih, ranjenih, izbeglica). Izgubili smo najaču islamsku zajednicu na evropskom kontinentu i postali smo male razjedinjene zajednice. Mi ne možemo da se suprotstavimo izazovima kao što smo im se suprotstavljali u vreme predhodne Jugoslavije (velike) kada smo bili u njoj jaka islamska zajednica. Muslimani sada žive podeljeni u svim područjima bivše Jugoslavije nad kojima su prevladali politički pokreti u borbi za vlast ili liderstvo, čak i u samoj Bosni. P: Kako je sve to uticalo na sve vas u SRJ? O: Mi u sadašnjoj Jugoslaviji, u Republici Srbiji i Crnoj Gori, mogu da kažem da se rat nije proširio na ovaj naš region, mi smo postigli dogovor pre rata sa pravoslavnom crkvom o jednom principu, a to je da ne dižemo ruku jedni na druge. U jugoslaviji nije bilo nikakvog sukoba i naša islamska zajednica je ostala tu sačuvavši svoj integritet, čak i u najtežim vremenima koje je doživela naša zemlja, za vreme nepravednog embarga koji nam je bio nametnut, a čije smo katastrofalne posledice svi zajedno podnosili! P: Koja je uloga verskog faktora u tragičnom ratu koji je srušio predhodnu Jugoslaviju? O: Sigurno je da vera igra veliku ulogu u svim događajima, ali ne možemo reći da je do ovog rata došlo prevashodno zbog verskog faktora, već su osnovu tog rata činili drugi principi koji su prouzrokovali te tragične događaje. Jedan od njih bio je jak nacionalizam koji je bio jači od svih drugih elemenata? P: Kako muslimani gledaju na kosovsku krizu   koja sada potresa i ugrožava SRJ? O: Sadašnja Jugoslavija pati zbog kosovskog problema i to je pre svega nacionalni problem. To je pitanje sukoba između srpske i albanske nacije. Mi pokušavamo, s obzirom na to da smo po veroispovesti muslimani, da ih približimo jedne drugima, da približimo te nacionalne elemente kako bi se sačuvali islamski identitet, kako kod naše braće muslimana-Albanaca, tako i kod naše braće muslimana srpskog porekla. Mi pokušavamo da se problem reši političkim putem, bez rata, kroz dijalog i razgovore. P: Da li ova kriza ima versku pozadinu tj. da li je to sukob između Albanaca-muslimana, koji čine većinu stanovnika na Kosovu i nacionalnu manjinu u Jugoslaviji i između Srba-pravoslavaca, koji su postali manjina na Kosovu i glavni narod u Jugoslaviji, kako neki mediji, posebno u arapskom i islamskom svetu prikazuju stvari? O: Mi znamo da mnogo naše braće muslimana smatra da su svi Albanci muslimani, a da su svi Srbi hrišćani. To je pogrešna ocena, jer veliki broj Alabanca nisu muslimani, među njima ima katolika, pravoslavaca, a ne mali broj njih su ateisti. Isti slučaj je i kod Srba. Tačno je da je najveći broj njih pravoslavne veroispovesti, ali mađu njima ima i muslimana, kao i izvestan broj ateista. Tačno je, takođe, da istorijski gledano najveći broj naše braće Albanaca jesu  muslimani, ali ne treba zaboraviti da je komunizam odigrao ulogu i među njima. Mi ovde u Beogradu pokušavamo da utičemo kako bi se došlo do prihvatljivog, političkog i mirnog rešenja. Mi znamo da na Kosovu sada živi većina albanskog stanovništva, ali mi takođe znamo da je Kosovo kolevka Srba, tu je sedište prve srpske pravoslavne crkve u gradu Peć. Tu se takođe nalazila njihova najveća prestonica Prizren. Zato, Kosovo treba da bude region tolerancije, saradnje i razumevanja između dva naroda (srpskog i albanskog). Mi tako gledamo na stvari i tražimo  od zapadnih sila da uzmu u obzir i ovakva gledišta u rešenju kosovskog pitanja, kako bi ovaj osetljivi region od regiona rata i ekstremizma postao region zajedničkog živita, tolerancije i saradnje. Ali ako ekstremnim zapadnim silama bude pošlo za rukom da potpale vatru, to će imati za cilj da uništi islam u čitavoj Evropi, a ne samo na Kosovu. Međutim, mi verujemo da će Allah biti sa nama koji želimo mir u čitavom svetu.

http://srb.fondsk.ru/news/2010/12/03/sta-seka-srbiiu.html