Прети опасност да Косово измакне контроли

Петар ИСКЕНДЕРОВ: Прети опасност да Косово измакне контроли

 

 

Предстојећи ванредни парламентарни избори на Косову12. децембра могу довести до кардиналне промене односа снага унутар владајуће албанске врхушке у покрајини.   Место најстарије и релативно умерене партије косовских албанаца – Демократске лиге Косова -  припрема се да заузму кудикамо радикалније групације, које отворено постављају питање о стварању на Балкану „Велике Албаније", што  представља опасност од насилног прекрајања европских граница.  Политичка криза у самопроглашеној косовској псеудодржави почела је по сценарију Запада уочи  преговора Приштине са Београдом.  Сада та криза и дефинитивно може измаћи контроли и попримити најопасније општерегионалне димензије.   Предстојеће гласање крије у себи две интриге. Прва – хоће ли премијер Хашим Тачи  довести до успешног окончања свој план постизања индивидуалне власти у покрајини. План је почео да се реализује 2. новембра, када је косовска Скупштина изразила вотум неповерења кабинету, а при том су и посланици премијерове Демократске партије Косова такође  исказали неповерење Тачију. Та комбинација била је потребна премијеру зарад што скоријег распуштања парламента и  преношења датума гласања са већ утврђеног термина 13. фбруара 2011. године, на децембар ове године.  Рачуница је  била да се  што пре искористи унутрашња криза у редовима бившег партнера у владајућој коалицији – Демократској лиги Косова и непостојање у покрајини  лидера друге традиционално утицајне политичке снаге – Алијансе за будућност Косова Рамуша Харадинаја. Бивши теренски командир Ослободилачке армије Косова налази се у притвортској јединици Схевенингенског затвора Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију, у очекивању поновљеног судског процеса.   Распад владајуће коалиције и „вотум самонеповерења" Тачијевом кабинету умногоме су били неочекивани за западне представнике у Приштини на челу са емисаром Европске уније Питером Фејтом. Унутарплитичка криза нарушила је већ усаглашене у Бриселу и Вашингтону рокове и параметре преговора између Београда и Приштине,  посредством којих Запад намерава да  од руководства Србије изнуди признање незевисности Косова ако не „де-јуре", а оно макар „де-факто".  Према расположивим информацијама, Запад је најпре намеравао да избегне превремене изборе, ограничивши се на   ротацију низа фигура: да уклони са руководећих функција одиозну за Београд фигуру Хашима Тачија и самим тим  покаже српској страни одређену флексибилност.  Комбинација премијера  да што пре учврсти своје позиције путем хитних избора очигледно није одговарала тим плановима.   Још мање им одговара успех  покрета „Самопределење" на челу са омладинским лидером Албином Куртијем, који  незадрживо стиче популарност.  Покрет по први пут учествује на изборима и води најактивнију и бескомпромисну предузборну кампању.  Резултати „Самоопределења"  су друга и најважнија интрига избора на Косову.  Тај покрет подвргава најжешћој критици корупцију у косовским органима власти,  позива да се „гласа против свевлашћа криминала" и подвлачи своје идејно сродство са масовним студентским  протестима у Европи 1968. године.  Према неким подацима, управо је Албин Курти данас најпопуларнији косовски политичар, и може му сметати да победи једино нежеља косовара да ступе у директни конфликт са западним координаторима косовске независности.  Јер  Курти током свих последњих година организује масовне акције протеста  испред зграде Мисије ОУН и представништва Европске уније у Приштини, називајућио их никако другачије до „окупационим". Он захтева да се хитно повуку  све међународне снаге, да се одустане од преговора са Београдом све дотле, док Србија не призна косовску независност и не исплати албанцима огромне компензације, а такође  да се на Косову и суседној Албанији спроведу референдуми о државном уједињењу, уз касније  прикључење и других албанцима насељених региона Балкана у складу са мапама, које је нацртала још Призренска лига 1878-1881. године. Успех Албина Куртија учиниће га учесником свих будућих коалиционих преговора и  довести Запад у веома шкакљиву ситуацију.   Најзад, још један фактор је одлука Хашког трибунала да ипак  одлободи из притвора Рамуша Харадинаја.  Његово присуство такође може донети  промене у односу снага.  У сваком случају, рачуница Демократске партије Косова и Демократске лиге Косова макар на привремену неутрализацију свог активног опонента није се оправдала.   У најмање повољној ситуацији  ка изборима се приближила најстарија политичка снага косовских албанаца – Демократска лига Косова, коју је основао још духовни вођа сепаратиста Ибрахим Ругова.  Она је променила лидера – уместо бившег председника Косова Фатмира Сејдијуа то место је заузео градоначелник Приштине Иса Мустафа.  Осим тога,   редове партије напустила је утицајна група на челу са сином Ибрахима Ругове – Уком Руговом, кога су једно време  спремали за новог председника Партије. Ука је већ формирао јединствени предизборни списак са Алијансом за будућност Косова.   Даље су могуће нјамање три варијанте.   Прва варијантра – убедљива победа Демократске партије Косова и реализација сценарија ХашимаТачија.  У том случају  последњи ће или поново постати шеф владе, или ће то место уступити   његовом представнику неке од мањих партија, на пример, лидеру Алијансе за ново Косово, милионеру Баџету Паколију, а сам он ће покушати да  заузме место председника, кога на Косову бира парламент. У том случају Београд ће морати да начини избор: или  да одустане од преговора са Приштином и самим тим баци изазов Европској унији, или  да пристане на потписивање споразума са бившим руководиоцем терористичке Ослободилачке армије Косова.   Друга варијанта претпоставља успех на изборима најрадикалнијих снага у лику Алијансе за будућност Косова и покрета „Самоопределење", који могу тада претендовати на учешће у владајућој коалицији и заузимање најзначајнијих функција у покрајинским органима власти.  У том случају могући су покушаји већ албанске стране  да осујети предстојеће преговоре.   То ће властима Србије дати лепу могућност да сачува образ, а Вашингтон и Брисел ће бити принуђени да се позабаве разрадом нових политичких комбинација за Косово.  Истовремено ће то заоштрити ситуацију на Косову и у целини на Балкану и  извести на позорницу великоалбанске екстремисте.   Могућа је и трећа варијанта, по којој ни једна од партија неће добити већинску предност.  То ће  повући за собом дуготрајне преговоре о стварању коалиције уз узајамне ултиматуме, оптужбе и поткупљивање.  Формирани на таквој основи парламент и влада ће бити евидентно нестабилни, што ће још више повећати шансе Албина Куртија, који ионако оптужује сваког појединачно косовског политичара за поткупљивост. Морамо се сложити да је са аспекта српских интереса управо последњи сценариј  и најбољи. __________

Петар Ахмедович ИСКЕНДЕРОВ - старији научни сарадник Института славистике РАН, магистар историјских наука, међународни коментаторь листа «Времја новостјеј» и   радиостанице «Глас Русије».

Извор:Фонд стратешке културе – Москва

http://srb.fondsk.ru/

Превод: Рајко ДОСКОВИЋ

 

Слободан Антонић, Србија и „сервилност“

Србија и „сервилност"

 

Слободан Антонић

четвртак, 09. децембар 2010.

Поново нам се дешава образац виђен у августу ове године. Најпре Вук Јеремић и српска дипломатија нешто логично и добро ураде. Овога пута то је одлука да се не учествује у антикинеској пропагандној представи са Нобелом. Онда се дигне „евроатлантска кука и мотика" и завапи како се Србија поново враћа у „страшне деведесете". На крају, државни врх Србије – тачније Борис Тадић, стане да преиспитује смисао такве одлуке, дошавши (како најављује „Данас"[1]) до „реалистичког" закључка да је боље не следити српске интересе, већ интересе наших „пријатеља" из Вашингтона и Брисела. Кина, која нас је увек поштено подржавала око Косова, сада нас је само лепо замолила да у овој ствари будемо уз њу. Добро знамо домете људскоправашке реторике – и сами смо били њена жртва 1999. Поштено је и да свој дуг Кини вратимо. Коначно, ако имамо две велике силе са супротним интересима у некој ствари, а ми се око тога морамо определити и некоме замерити, боље је да се замеримо оној сили којој је до те ствари мање стало. Американцима је ово само једна од многобројних пропагандних акција које свакодневно воде против Кине, Русије, Ирана, Колумбије... Кинезима је, пак, ово важна симболичка битка за политичко достојанство. Бар би Србија требало да се тргне када кинески амбасадор каже да „ово није питање мира", већ тога да ли Кина још „триста година треба да буде колонија"[2]. Кинези свакако знају о чему говоре, та земља ипак није од јуче. И пошто им је више стало, Кинези ће свакако више ценити нашу подршку, него Вашингтон или Брисел (који Србију ионако третирају као слушкињу – сиротицу која служи само за прање судова и за повремену „забаву" бирократских дипломата). Али, онда се бучно активирао хор сталних прималаца вашингтонско-бриселских грантова (види списак овдашњих корисника само једне фондације – НЕД[3]). Тај хор је преко евроатлантских медија сложно загаламио како се Србија поново враћа у деведесете!? Заједничко саопштење лидера наших људскоправашких НВО потписали су Милан Антонијевић (Јуком – НЕД грант $39.900), Соња Бисерко (ХОС – НЕД грант $36.800), Маја Мићић и Андреј Носов (YIHR – три НЕД гранта:51.000$, 79.900$ и 99.790$), Наташа Кандић (ФХП – НЕД грант 50.000$)[4], Борка Павићевић (ЦКД), Марко Караџић, Миљенко Дерета (ГИ), Војин Димитријевић (БФП), Сташа Зајовић (ЖуЦ)[5].Помињући „страхоте деведесетих", ови јавни прегаоци драматично су поручили: „Под хитно тражимо од државе Србије да пошаље представнике државе да присуствују церемонији и да се јавности објасни коју врсту политике водимо". „Врста политике" је посебно занимљив израз. У овом НВО апелу се не каже које све „врсте" политике постоје, али обично се сматра да спољна политика може бити самостална и сервилна. Потписници овог апела вероватно хоће да поруче да ако смо већ изабрали сервилну политику према Бриселу и Вашингтону, онда треба доследно да је се држимо. Љубазно подсећање. Ту је наравно и забринути уводник Светлане Лукић у „Пешчанику" (НЕД грант 38,700$), препун израза као што је „суманута спољна политика Србије", „срамотна одлука", „сукоб са елементарним цивилизацијским и демократским нормама", „тзв. кинеска подршка тзв. територијалном интегритету и суверенитету", „персонификација самоубилачке и глупе спољње политике Србије, Вук Јеремић"...[6]. И Е-новине су, будно стојећи на стражи евроатлантског правоверја, одмах упозориле да је „Србија и раније показивала завидан ниво сервилности према захтевима који су долазили из Пекинга", подсећајући да је „српска дипломатија, под управом Вука Јеремића и његовог клана, доносила чудне одлуке руковођена погрешним критеријумима савезништава у одбрани ирационалног територијалног интегритета на Косову"[7] (подвукао А. С). Хвала „Пешчанику" што нас је обавестио да је територијални интегритет Србије „такозвани". И „Е-новинама" што су нас научиле да је исти тај териријални интегритет „ирационална" категорија. Вук Драшковић је драмски, како само он уме, завапио да Србија „бира између пута у будућност ка ЕУ и повратка у прошлост и остајања у паклу"[8]. Чедомир Јовановић и његов ЛДП су упутили апел Скупштини назван „Морално и политичко посрнуће наше дипломатије"[9]. У њему су протестовали против „наставка робовања наше дипломатије превазиђеном моделу `косовске политике`" и затражили да се хитно састане скупштински Одбор за иностране послове, како би „донео одговарајуће закључке који би, макар делимично, умањили срамоту и штету коју смо као земља у међувремену претрпели". „Одлука о бојкоту доделе Нобелове награде за мир је послала врло лошу поруку светској јавности, а нарочито Европској унији којој тежимо", објавила је и Лига социјалдемократа Војводине, преко своје портпаролке Александре Јерков[10]. „Данас" је, желећи да своје читаоце упозна и са мишљењем стручњака, одмах пренео и храбро мишљење „стручњака за међународне односе, Предрага Симића и Александре Јоксимовић, који оцењују да Србија бојкотом церемоније у Ослу показује да је проблематична њена доследност на путу ка ЕУ, односно да јој је, у овом случају, подршка Кине на међународном плану важнија од потпуног сагласја с политиком западних земаља, које су снажно подржале одлуку Нобеловог комитета"[11]. Огласио се и аналитичар ISAC фонда Милан Пајевић, који је рекао да „ако је наш спољнополитички циљ Европска унија, онда се морамо понашати у складу с тим циљем" и да „не може спољна политика да зависи од једног министра, или од расположења једног министра, или једне владе, или једног председника"[12]. И аналитичар Владимир Павићевић (БОШ) оценио је за „Данас" да Србија „овим бојкотом открива стару бољку своје спољне политике – тумарање"[13]. "Сврставање уз Либију, Иран или Кину по овим питањима значи удаљавање од Европе", упозорио је Павићевић. Наравно да се одмах јавила и ЕУ бирократија. Портпаролка европског комесара за проширење Штефана Филеа, Анђела Филоте, изјавила је да је „Европска комисија разочарана и забринута због одлуке Србије да бојкотује овогодишњу доделу Нобелове награде за мир"[14], и да ће „та порука бити пренета властима у Београду". Према њеним речима, „сувише је рано да би се могло рећи да ли оваква одлука Србије може негативно утицати на мишљење комисије о њеној кандидатури за чланство"[15]. Најоштрији је, наравно, био знаменити Јелко Кацин,који је изјавио да је „шокиран одлуком Србије"[16]. „Нема ни једне земље кандидата (за чланство у Европској унији), или потенцијалног кандидата, која на такав начин манифестује своју сервилност", згрожено је упозорио Кацин, а Б92 пренео на врло истакнутом месту[17] (НЕД грантови: Радио Б92 – 52.500$, Фонд Б92 – 22.750$, АНЕМ – 66.610$). Он је претећи додао да је „то доказ да о српској спољној политици треба обавити праву расправу, не само у Србији, него и у Европској унији". И пошто су нам чувари истине и исправног евроатлантског пута све тако лепо објаснили, Демократска странка и Борис Тадић су, како изгледа, опет почели да се колебају. Шефица посланичке групе За европску Србију Нада Колунџија је изјавила да Одбор за иностране послове треба да саслуша Вука Јеремића и затражи одговарајућа „објашњења"[18]. А „Данас" је, најпре, још једном подсетио да је „већина (подвукао А. С) домаћих и страних јавних личности, као и невладиних организација и појединих политичких странака" оценила „да је одлука веома лоша по међународни имиџ Србије, посебно због њених европских амбиција" (ЛДП, СПО, ЛСД – већина странака?; Симић, Јоксимовићева, Пајевић и Павићевић – већина јавних личности?; ХОС, ФХП, ГИ и Јуком – већина НВО?). Али, онда је у чланку ипак са олакшањем додато да је „Данасу речено из извора блиских државном врху у Београду" да се "тренутно разматра могућност промене става"[19]. Ову важну „Данасову" информацију одмах је пренео и Б92[20]. Све се, дакле, дешава исто као и у августу, када је на дневном реду „убеђивача" била резолуција о Косову. Сада још само преостаје да у Београд хитно допутује Штефан Филе, или да Тадић буде ургентно позван код Кети Ештон у Брисел, па да се историја фарсично понови. У августу сам мислио да је српски државни интерес у тадашњој дипломатској контроверзи толико јасан да ће Тадић ипак одолети свим безобразлуцима и притисцима[21]. Преварио сам се. Садашња контроверза је, у односу на тадашњу, нешто мање важно државно питање. Али, како је Тадић кренуо да од августа бескомпромисно „сарађује" са Бриселом и Вашингтоном – а рат са сопственим грађанима зарад геј параде, понижавајућа вуковарска извињавања и економски безумна продаја Телекома само су даљи показатељи те „бескомпромисности" – постало је прилично тешко поуздати се у Тадићеву политичку рационалност, барем у овом питању. Зато могу да кажем једино да се не бих сасвим изненадио ако се Тадић опет „договори" са Ештоновом. Али бих се свакако изненадио ако након тога Јеремић не би поднео оставку. Тадић му је, заокретом од 9. септембра, прво срушио „косовску политику" и огроман двогодишњи труд. Тадић, затим, није ништа учинио да помогне Јеремићеву кандидатуру за потпредседничко место у ДС (где се Јеремић, тренутно, копрца као риба на сувом). Са овим Тадићевим мешањем, које најављује „Данас", ауторитет Јеремића, као шефа дипломатије, би био дезавуисан. Ако Јеремић мисли о својој политичкој будућности, преко таквог понижења тешко да би смео да пређе. Хајде да видимо шта ће се догодити. Хоћемо ли бити сведоци незнатног (али важног) повратка државног достојанства? Хоћемо ли бити сведоци драме једне изневерене политичке лојалности? Или ћемо бити сведоци још једне фарсе плаћеног „атлантизма" и „реалистичке" политичке сервилности? [1] http://www.danas.rs/danasrs/politika/jeremic_na_udaru_i_beograda_i_brisela_.56.html?news_id=205355 [2] http://www.politika.rs/rubrike/tema-dana/Kriticari-Nobelu-ne-daju-mira.sr.html [3] http://www.nspm.rs/prenosimo/zaduzbinarstvo-u-evropskoj-srbiji.html [4] Ово су, наравно, „донације" које потичу само из једног извора. То је само делић сталних стипендија које ове НВО добијају из Брисела и Вашингтона. Да би се разумеле сразмера ових „грантова" подсетимо се да је Фонд за хуманитарно право (ФХП) само за пројекат стварања „Регионалне комисије за утврђивање чињеница о ратним злочинима" добио, из различитих извора, 2.350.000 евра! (http://www.pescanik.net/content/view/5102/61/). ДВА МИЛИОНА И ТРИСТАПЕДЕСЕТ ХИЉАДА ЕВРА! Можете ли да замислите ту количину новца? Обичном грађанину Србије већ после сто хиљада памет стаје... [5] http://www.pescanik.net/content/view/6066/61/ [6] http://www.pescanik.net/content/view/6068/177/ [7] http://www.e-novine.com/srbija/vesti/42934-Srbija-bojkotuje-Nobelovu-nagradu.html [8] http://www.danas.rs/danasrs/politika/eu_i_nato_ili_odosmo_u_pakao_.56.html?news_id=205269 [9] http://www.ldp.rs/vesti/predsednici-narodne-skupštine-slavici-đukić-dejanović-i-predsedniku-odbora-za-inostrane-poslove-dr-dragoljubu-mićunoviću.84.html?newsId=3470 [10] http://www.lsv.org.rs/ [11] http://www.danas.rs/danasrs/politika/srbija_zbog_kine_bojkotuje_nobela.56.html?news_id=205263 [12] http://www.dw-world.de/dw/article/0,,6307543,00.html [13] http://www.danas.rs/danasrs/politika/jeremic_na_udaru_i_beograda_i_brisela_.56.html?news_id=205355 [14] http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2010&mm=12&dd=08&nav_category=78&nav_id=477819 [15] http://www.politika.rs/rubrike/tema-dana/Kriticari-Nobelu-ne-daju-mira.sr.html [16] http://www.e-novine.com/srbija/vesti/42946-Manifestacija-servilnosti-Beograda.html [17] http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2010&mm=12&dd=07&nav_id=477514 [18] http://www.nspm.rs/hronika/nada-kolundzija-jeremic-da-objasni-odluku-o-bojkotu-nobelove-nagrade.html [19] http://www.danas.rs/danasrs/politika/jeremic_na_udaru_i_beograda_i_brisela_.56.html?news_id=205355 [20] http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2010&mm=12&dd=09&nav_id=477980 [21] http://www.nspm.rs/politicki-zivot/u-cemu-je-spor.html

 

Пристигли коментари (58)

Пошаљите коментар

http://www.nspm.rs/politicki-zivot/srbija-i-servilnost.html

Nobel kao šargarepa!

Piše: Slobodan Turlakov
Nobel kao šargarepa!

       Jednom je predsednik nekadašnje Savezne skupštine, general Mijalko Todorović - Plavi, pozvao beogradske novinare, i između ostalog im je rekao, da sve njih mogu koliko god hoće da napaduju, ali o drugu Titu, u svakoj prilici, moraju neizostavno pisati sve najlepše i najafirmativnije!
       Kako sad stoje stvari, kao da je suprotno! Naime, primećuje se u svim štampanim medijima, da se o predsedniku Tadiću, vrlo slobodno piše, neki mu čak i otvoreno drže lekcije.
       Ali zato o njegovim "fligel ađutantima" iliti koalicionim partnerima - ništa ružno i negativno, čak i pri očiglednim "minusima".
       Na stranu što tako, po pisanju, ispada za sve negativnosti i dubioze, jedini su krivci iz DS, i što baš nije mnogo savetno, pogotovu ako se misli na bliske izbore.
       Doduše, treba reći da se i koalicioni partneri, ponašaju krajnje korektno, ništa o DS, ni o Tadiću, čak ni onom što je najočiglednije da je, na svoju ruku, bez ikakvih skrupula, zemlju, koja je po Ustavu - kancelarska, pretočio u predsedničku, preuzimajući svu vlast u svoje ruke. Drugim rečima, on je svojom željom da bude jedini gospodar, nabacio sebi na grbaču i svoju DS, baš kao i koalicione partnere. Mada nema sumnje, da se o nekim stvarima ipak moraju dogovoriti, utoliko pre što svi zajedno veruju da je ono što Evropa, sa Amerikom, zahteva, bespogovorno! Pa, dakle, i njihovo održavanje na vlasti.
       Pa tako i o dvogubom Tadićevom putu u Hrvatsku, sa svim onim što se od njega očekuje, a sve u smeru, navodnog, poboljšanja dobrosusedskih odnosa, partneri ćute. Iako su tim povodom neke novine (na primer "Pres") dozvolile sebi izvesne rezerve u pogledu tog "poboljšanja", ukazujući na činjenicu da je na velika Tadićeva izvinjenja, došlo malo - isprika!
       A šta će tek biti u drugom, zvaničnom, delu puta u Zagrebu!
       Mi smo već toliko puta pisali o neodrživosti ovakvog načina izvinjavanja onoj strani, koja je u svakoj prilici nastojala da se reši "svojih" Srba, još 1894, 1895, 1899, 1902, 1904, 1908, 1914-18, 1941-45 (da ne pominjemo Jasenovac, Glinu...) i 1991-1995, pa sve do danas.
       Zar se ni jednom nije moglo jasno i zvanično reći i pisati o Merčepovim "aktivnostima" u Osijeku i Vukovaru... koje su i bili povod za ulazak JNA, da bi zaštititili tamošnje civilno srpsko stanovništvo! To se uopšte ne pominje! Sve se svelo, čak i po Tadiću, na streljanje hrvatskih zarobljenika. Ali, ako je bilo zarobljenika, onda su tu bile i borbe između Merčepovih ZENGI i JNA.
       A šta je sa palim pripadnicima JNA? Da li se znaju njihovi grobovi? Grobovi tih - zaštitnika! A JNA nisu bili samo Srbi, jer je još postojala Jugoslavija, pa su njeni pripadnici poticali iz svih naroda i narodnosti zajedničke države!
       Međutim, ima jedna stvar koja se stalno preskače. Italijanski novinar u vreme Pavelića je svojim očima video i svedočio da je u Pavelićevom kabinetu video zdelu punu izvađenih srpskih očiju!
       No, nije samo reč o Vukovaru. Hrvatski novinar, Domogoj Margetić na beogradskoj TV "Košavi", rekao je da je u Sisku ubijeno preko 600 Srba (tri puta više nego Hrvata u Vukovaru!), i lično je pozvao Biserko i Kandićku, da o njegovom trošku odu zajedno u Sisak, da se o tom pokolju Srba uvere! Čudo jedno, niko ni na to nije reagovao, ni ovdašnji pisani mediji, niti, pak, prozvane belosvetske dame!
       Ako je u Vukovaru bilo 200 hrvatskih žrtava, koje je JNA pokopala u zajedničku grobnicu, na koju je položio venac sa lentom na kojoj je pisalo "Nevinim žrtvama, predsednik Republike Srbije, Boris Tadić", pitamo: Gde je zajednička grobnica poginulih pripadnika JNA u Vukovaru i ovih preko 600 Srba u Sisku?
       Da ne pominjemo, opet italijanski (!), film, o uništenim kućama, i sve iznutra, snimljenim iz auta putevima Krajine, kao hrvatske temeljne rukotvorine, a pok. Rica, kao dežurni u beogradskoj evropskoj TV, pustio je taj film, kao i onaj iz Slavonije sa srpskim polugolim hapšenicima. Dakle, sve to je i viđeno!
       I kako to da predsednik Tadić ni jednom ne ode u Knin, pa ni u Pakrac, (ko ni Tito u Jasenovac!), da na licu mesta vidi rečena srpska stratišta...!
       Ne verujem da nova vlast, kad je bude, ako ikad bude, ima čarobni štapić i da će privući investitore, ali mislim da će njen prevashodni zadatak biti da pokrene rasturene i obezglavljene unutrašnje snage sa onim rezervama i prirodnim resursima, sa kojima raspolažemo. Nama ne treba sloboda kao dokaz novog i prosperitetnog života. Nama treba jedinstvo, da shvatimo da samo jedinstveni možemo ovu našu Srbiju izvući na pravi i nužni put. Jedinstvo u radu i svesti da se jedino tako okupljeni u zajedničkoj težnji ka obnovi ekonomskog i društvenog života, možemo spasiti od daljeg propadanja.
       Gledajući i slušajući sve ono što su nam tzv. Naprednjaci ponudili na svom mitingu povodom dvogodišnjice postojanja, nismo stekli utisak da su oni, kakvi jesu, ta neophodno potrebna snaga za spas naše Srbije. Narod ne samo što je propao, već je gurnut na svakojaka snalaženja da bi preživeo, a to znači da se i grdno iskvario. Odvikao se ne samo od rada, već i od požrtvovanja. U svemu vidi nekakvu lopovsku zadnju nameru, nikom više ne veruje, svuda vidi podvalu, i želju za bogaćenjem onih koji su se na tom "poslu" objedinili!
       Narodu ne treba ništa obećavati. Od naroda treba tražiti okupljanjenje oko jednog zajedničkog cilja, za čije će se ostvarenje svi jednako i sa jednakim zalaganjem i odricanjem, boriti! Sećam se starog i poštovanog advokata, pok. Milorada Stevanovića, predratnog sekretara Radikalske omladine, po jednoj njegovoj iskustvenoj rečenici:
       "Nama treba nacionalno okupljanje i poštena uprava!"
       A taj cilj se ne može proklamovati uz estradne pevačice i igračice (istina, veoma dopadljive i šarmantne!), sa svim onim šarenilom i onom bukom, svim onim što obeležava cirkusku paradu, a ne jedan skup koji hoće da obeleži prekretnicu u življenju i borbi jednog naroda. Jer, to što smo gledali nije samo odraz jednog ukusa, već i odraz (ne)spremnosti da se sa jednom zdravom i misaonom ozbiljnošću zađe u jedan zamah, koji treba ceo narod da prožme i obuhvati. Ovako nam se čini da su organizatori sa tim "cupkanjem i drmuskanjm", hteli izbeći - dosadu!
       Naposletku, ne mogu ni da razumem, a ni da opravdam, izjavu Tome Nikolića, da Tadićev program nije loš, ali nema ko da ga sprovede! Pre svega, Tadić ima samo jedan program - ostajanje na vlasti, uz pomoć Evrope i Amerike! Ako i tzv. Naprednjaci, mogu da se uključe u taj i takav "program", onda je bolje da se i nisu pojavljivali na političkoj sceni, i to ne samo zato što to košta, već i obavezuje prema onom koji sve to plaća.
       Boris Tadić je na sednici Glavnog odbora DS izjavio: "Obećavam znoj i suze"!
       To "obećanje" ipak deluje tragikomično, jer se obratio skupu, koji niti želi znoj, a po najmanje suze. Znoj su odavno potrošili, a suze ne verujem ni da imaju, odveć se celo društvo objedinilo, svi su mnogim nitima povezani, tako da nema opanosti ni od suza, koje bi došle sa smenama, jer oni koji ostaju, staraće se o onima koji odlaze, već i zbog onih niti, da ne kažem - konopaca!
       Naš narod kaže: "Ne menjaj vlast, ova se već napljačkala!"

http://www.svedok.rs/index.asp?show=74713

Intervju: Džejms Biset, poslednji kanadski ambasador u bivšoj Jugoslaviji

Intervju: Džejms Biset, poslednji kanadski ambasador u bivšoj Jugoslaviji
U Srbiji postoje lideri koji zaista smatraju da Srbija treba pognute glave da sluša gospodare sa Zapada
Piše: Milan Dinić

       U Beogradu je nedavno boravio Džejms Biset, poslednji kanadski ambasador u Jugoslaviji (1990-1992) i istaknuti stručnjak za pitanja emigracije.
       U Kanadi, Biset je jedan od glavnih glasnogovornika srpske strane priče o dešavanjima devedesetih i kasnije. Svakako nije miljenik nacionalističkih medija u Hrvatskoj i Bosni, preko čijih sajtova mu često stižu pretnje.
       Redovan je sagovornik kanadskih medija kada je u pitanju Balkan i istočna Evropa. U razgovoru za nedeljnik „Svedok", ambasador Biset iznosi svoje viđenje aktuelnih prilika u Srbiji, regionu, Evropi i svetu, ukazujući na neophodnost mnogo trezvenijeg i realističnijeg pogleda na EU, Kosovo, tokove i odnose u svetu.
       Sa novinarima „Svedoka", gospodin Biset se susreo u holu hotela Palas u Beogradu. Prvo nam je pokazao poruku koju mu je supruga prenela iz Kanade, a koju su mu poslali iz Bosne. Preteća poruka uvredljivog sadržaja kao povod navodi njegova pisanja o Bosni u kanadskim medijima.
       Prema njegovim rečima, zbog svojih stavova neće moći slobodno da putuje u većinu država Balkana, ali naglašava da je odgovoran čovek dužan da stoji uz svoje stavove i principe, ma koja da je cena.
       Svedok: Kako biste ocenili političku situaciju u Srbiji danas?
       Džejms Biset: Srbi su izgubili poverenje u svoje lidere. Ekonomska situacija nije dobra, mnogo ljudi je nezaposleno i, kao posledica toga, ljudi su zabrinuti. Očekivali su malo više. Nažalost, mnogi misle da je rešenje da se pridruže EU.
       S: Zbog čega kažete „nažalost"?
       Dž.B: Zbog toga što to neće, samo po sebi, doneti rešenje. Štaviše, uočavam i određene nedostatke.
       S: Koje?
       Dž.B: Prvo, imate dosta povoljan trgovinski sporazum sa Rusijom. Kada budete ušli u EU, ugovor će verovatno biti otkazan. Vidim da se u Beogradu dosta gradi i da ima investicija. To što niste u EU ne znači da evropski investitori neće doći. Prvi korak je ulazak u EU, a drugi je NATO. Mislim da bi to bilo veoma ponižavajuće za većinu Srba, pošto vas je NATO bobmardovao mimo sopstvenih pravila i UN.
       S: U redu, ali koja je održiva alternativa EU?
       Dž.B: Ostanite van EU. Nisu sve zemlje članice Unije.
       S: Ali, da li smo mi u sličnoj poziciji poput Norveške ili Švajcarske koje mogu da opstanu van EU?
       Dž.B: Ne, one su svakako u boljoj ekonomskoj poziciji i zato mogu da ostanu van. Ipak, smatram da pridruživanje EU neće samo po sebi dovesti privredni bum u zemlji. Srbija je u centru Balkana, ima ključnu poziciju kao, odvajkada, istorijska veza Istoka i Zapada. Srbija može da bude prijatelj svim zemljma i ostane neutralna.
       S: Vi ste iskusan diplomata. Imajući u vidu naš položaj i da sve velike sile imaju svoje interese ovde, da li Srbija može da opstane kao neutralna država, kako Vi sugerišete?
       Dž.B: Sa diplomatskog i geostrateškog aspekta - to je moguće. Srbija sada gleda na Zapad kao na spasioca koji će doneti bolji standard i punu zaposlenost. Mislim da je to san i, ukoliko pogledate Rumuniju, Bugarsku, Grčku, videćete da to jednostavno nije tako.
       S: Ko nameće taj „san" srpskoj javnosti?
       Dž.B: U velikim gradovima u kojima su ljudi sofisticirani, naviknuti na zapadnu odeću, zasuti zapadnom kulturom i medijima, postoji stremljenje da je sve sa Zapada bolje od srpskog. Ali, ukoliko odete u unutrašnjost, u manja mesta, oni nisu tako oduševljeni članstvom u EU. To je jedan deo priče. Sa druge strane, mislim da postoje lideri u Srbiji koji zaista smatraju da Srbija treba pognute glave da sluša gospodare sa Zapada.
       S: Zbog čega Srbija treba EU i NATO?
       Dž.B: EU i NATO žele Srbiju kao člana, jer misle da će time opravdati ono što su vam počinili 1999.
       S: Kako gledate na spoljnu politiku koju vodi ministar Jeremić, pogotovo oko Kosova?
       Dž.B: On ima svoje razloge zbog kojih radi ono što radi. UN su okončale rat na Kosovu Rezolucijom 1244 čime je osiguran integritet SRJ i propisan uslov da se izbeglice i deo bezbednosnih snaga vrati. Međutim, ništa od toga nije ispoštovano. Mnoge zemlje nisu priznale nezavisnost Kosova jer su svesne da je to protivno međunarodnom pravu. Srbija je morala da ispoštuje sama tu rezoluciju.
       Postojala su i druga rešenja za Kosovo. Dolazim iz Kanade u kojoj imamo problem sa Kvebekom u kojem živi sedam miliona ljudi od ukupno 34 miliona koliko ih je u Kanadi. Francuski je glavni jezik, imaju svoje vojne bataljone, imaju nadležnost u tgrovini, zdravstvu, ali su u sastavu države. Tako nešto bi bilo bolje za Kosovo.
       S: Nedavno je usvojena nova rezolucija o Kosovu. Prvobitna, srpspka, verzija je izmenjena na pritisak EU i SAD. Da li je Srbija tom drugom rezolucijom zapravo izdala one koji su bili na njenoj strani u UN?
       Dž. B: To se dogodilo. Nema sumnje da su mnogi koji su poštovali Rezoluciju 1244 bili gorko razočarani srpskim potezom. Mnoge od zemalja koje su bile prijateljski raspoložene prema Srbiji i koje su poštovale Srbiju zbog njenog stava, jednostavno su reki: ako su Srbi odlučili da odustanu od UN, zbog čega da ih podržimo u borbi za Kosovo?! I pored takvog poteza, mnoge zemlje neće priznati Kosovo jer bi to bio uvod u opasan presedan kojim se ruši međunarodno pravo.
       S: Kažete da imamo prijatelje i saveznike u svetu. Mnogi u Srbiji pitaju, gde su bili ti saveznici 1999. i posle da nas podrže na isti onaj način na koji je Zapad podžao one koji su bili protiv Srbije i Srba?
       Dž.B: Mislim da je to tačno. Prijatelji Srbije su njeni saveznici do određene tačke i nisu spremni da se vojno angažuju. Recimo, Indija je sa velikom pažnjom pratila šta se dešava oko Kosova. U vreme proglašenja nezavisnosti bio sam tamo. Pravljena je paralela između Kosova i Kašmira. Međutim, jedan oficir mi je rekao da postoji jedna bitna razlika između Kosova i Kašmira, tj. Srbije i Indije, a ona se ogleda u tome što Indija ima atomsku bombu. To objašnjava mnoge stvari. Ali, mnoge zemlje su se angažovale u ovome zato što je evidentno da SAD krše međunarodno pravo i da se ponašaju kao nekakva imperija.
       Svi su se nadali da će posle raspada SSSR-a zavladati mir. Međutim, to uverenje je palo u vodu kada je Madlen Olbrajt rekla američkom sekretaru odbrane: „Imamo ovoliko oružje, zašto ga nebismo iskoristili"?! U predvečerje bombardovanja Madlen Olbrajt je zvala britanskog ministra spoljnih poslova Robina Kuka. Kada joj je rekao da su ga pravni savetnici obavestili da bi bombardovanje Jugoslavije bilo kršenje međunarodnog prava, ona mu je rekla „nabavi nove advokate". Kasnije je priznao da je načinio grešku.
       S: Mnogi u Srbiji smatraju da sva priznanja zapadnih lidera o greškama dolaze tek naknadno, pošto se napuste rukovodeći položaji?!
       Dž.B: Postoji stara izreka: stav koji zauzimate zavisi od stolice na kojoj sedite. Tadašnji kanadski ministar spoljnih poslova je podržao bombardovanje, iako je shvatio da ono nije ispravno. Pogotovo što kanadski parlament nije doneo nikakvu odluku o učestvovanju naših vojnika u bombardovanju. Imao je dve mogućnosti, da podnese ostavku ili da ostane. Međutim, on je ostao, verovatno i zbog toga da Kanada ne bi rušila jedinstvo NATO-a. Svemu tome je doprinela i velika propaganda. Setite se priča o „operaciji potkovica" puštena iz nemačkog MIP-a, pa priče o 200.000 silovanih žena na Kosovu. Mnogi u Kanadi nemaju pojma gde je Kosovo, ali kada su čuli te vesti, reagovali su na medijsku propagandu. To je počelo još od Slovenije...
       S: Zbog čega zapadne sile nisu naklonjenje Srbiji proteklih 20 godina?
       Dž.B: Moramo se vratiti na početak. Jasno je da su Nemci želeli da dezintegrišu Jugoslaviju i na tome su radili veoma predano i pre nego što je počeo raspad. Videli su veliku prednost u razbijanju takve zemlje i, kroz podršku Hrvatima, mogućnost da izađu na Jadran.
       S: Kako to da zemlja koja, u trenutku početka raspada Jugoslavije tek što se ujedinila, kao prvi korak u spoljnoj politici učini tako veliku stvar?
       Dž.B: Nemci nikada nisu oklevali kada je u pitanju spoljna politika. Genšner je bio odlučan da napravi ime kao ministar spoljnih poslova i želeo je da ojača i demonstrira uticaj Nemačke u spoljnoj politici. Ne zaboravite da su Genšnera kritikovali što Nemačka nije učestvovala u prvom ratu u Iraku. Zato verujem da je on ovde uvideo priliku da Nemačka zaigra važnu ulogu.
       Postoje dokazi da je Karington, kada je izašao sa sastanka na kojem je odlučeno da se prizna Hrvatska, rekao da je glasanje bilo 11 prema 1 i da je „jedan" pobedio. Britanci i Francuzi su potom podlegli pritisku Nemaca zauzvrat dobiši neke ustupke oko sporazuma u Mastrihtu.
       S: Šta je sa Amerikancima?
       Dž.B: Amerikancima se to nije svidelo, ali su ispoštovali odluku Evropljana. Oni su se intenzivnije uključili tek u Bosni, jer su videli priliku da se na neki način iskupe kod muslimana budući da su podržavali Izrael i da su pobedili Sadama Huseina u Zalivu.
       S: Da li se Zapad preko Balkana odužuje islamu u svetu?
       Dž.B: Amerikanci su potpuno otvoreno rekli da su uspostavili dve muslimanske države u srcu Evrope, te da im oni moraju biti beskrajno zahvalni na tome.
       S: Vi ste bili ambasador u vreme kada je zemlja počela da se raspada. Vaš prvi sused na Dedinju bio je ambasador Cimerman. Kakvi su bili vaši privatni stavovi o tadašnjim dešavanjima?
       Dž.B: Cimerman je sve vreme bio na liniji zvanične američke politike. Na kraju krajeva, on je i otišao u Sarajevo i pitao Izetbegovića zbog čega je potpisao sporazum sa Kutiljerom kada mu SAD sugerišu da proglasi nezavisnost koju će one potom odmah priznati. On je bio karijerni diplomata i nikada ne bi to uradio bez uputstava. Bio je vema nezadovoljan sa Miloševićem jer ga je pred vratima držao godinu dana. To je bila strašna greška. Jednostavno, ne možeš da se tako ophodiš prema ambasadoru najmoćnije zemlje sveta.
       Ja sam smatrao da trebamo da budemo neutralni i takve sam poruke slao svojoj vladi.
       S: Nedavno su održani izbori u BiH. Kako ocenjujete tamošnju situaciju?
       Dž.B: Niko ne želi da se krvoproliće i nasilje ponovi. Barem se nadam. Moguće je da Bosna postane funkcionalna država, ali biće jako teško. Republika Srpska ekonomski jako dobro stoji u poređenju sa Federacijom.
       S: Da li će Srpska uspeti da opstane?
       Dž.B: Mislim da mora da opstane. Ukoliko zapadni predstavnici budu pokušali da nametnu promenu Dejtona, mislim da Dodik neće imati drugu alternativu nego da proglasi nezavisnost. Ako do toga dođe niko ne bi mogao da predvidi šta bi se desilo. Ne zaboravite da Hrvati imaju veoma moćnu vojsku, dobro obučenu i opremljenu. Poruka prethodnog hrvatskog predsednika je bila jasna - oni će reagovati i ništa ih ne može sprečiti. Nadam se da će ovde konačno EU stupiti i reći da je dosta. Moramo uzeti u obzir i izjavu bivšeg ambasadora Montgomerija koji je rekao da se mora prihvatiti realnost da neke granice moraju biti promenjene.
       S: Da li je rešenje u crtanju novih granica na Balkanu.
       Dž.B: Moglo bi da bude rešenje ukoliko bi zainteresovane strane mogle da se dogovore. U suprotnom, to nije moguće. Moglo bi da bude razmene teritorija i stanovništva. Na kraju Prvog svetskog rata Grci i Turci su razmenili preko milion stanovnika. Dakle, to se, istorijski gledano, dešava. U jednom trenutku tokom rata u Bosni zagovarao sam da treba izvršiti razmenu stanovništva.
       S: To nas dovodi do veoma osetljivog pitanja - da li Evropa može da prihvati čistu muslimansku državu na svojoj teritoriji?
       Dž.B: Pa, već imaju jednu. Mislim da je Evropa veoma nervozna u vezi tog pitanja. Mnoge brine i ponovni uspon Turske kao velike zemlje.
       S: Nedavno je Angela Merkel izjavila da multikulturalizam ne funkcioniše. Kako se na to gleda u Kanadi i drugde na Zapadu?
       Dž.B: Multikulturalizam je definitivno propao u većini evropskih država. Turci u Nemačkoj se ne integrišu. To je slučaj i u Švedskoj, Danskoj, Holandiji. U Kanadi je drugačiji pristup, budući da smo mi zemlja imigranata. Do devedesetih smo radili veoma pažljivu selekciju doseljenika sa jasnim pravilima. Učinili smo mnogo toga da se imigranti integrišu u kanadsko društvo. Većina Kanađana će se složiti da je to izvedeno veoma uspešno i nismo imali ozbiljne incidente. U Vankuveru i u Torontu skoro pedeset odsto ljudi su stranci. Međutim, počinje da se oseća određena nelagodnost.
       S: Zbog čega?
       Dž.B: Većina imigranata koji su došli posle devedesetih se nisu najbolje snašli. Mnogi od njih žive ispod granice siromaštva. Mnogi nisu selektovani, budući da su ih doveli njihovi rođaci, pa nisu morali da ispunjavaju standarde. Počeli su da menjaju demografsku sliku velikih gradova. Iako imamo četvrt miliona imigranata godišnje, oni se ne uklapaju u celokupnu populaciju Kanade, već dolaze u tri velika grada. Pored toga, veliki broj emigranata su iz Azije pa tako postoje čitavi delovi gradova koji su u potpunosti njihovi. Zato je na pomolu malo veća zabrinutost i otvorenija rasprava o multikulturalizmu i različitosti. Multikulturalizam je počeo da se dovodi u pitanje, mada još uvek nezvanično. To je još uvek eksperiment, za koji je jasno da je definitivno propao u Evropi. Niko u Kanadi nije iznenađen usponom desnice u Evropi. Jednostavno, uviđa se da ljudi počinju da gube poverenje u svoje lidere koji nisu spremni da priznaju greške.

O Slobodanu Miloševiću Komunistički aparatčik        - Dosta sam se viđao sa Miloševićem. Većina zapadnih ambasadora je bila povučena do marta 1992. a ja sam jedini ostao sve do avgusta. U toku tog perioda, kada bi Amerikanci ili neko hteo da sazna nešto, zamolili bi kanadsku vladu da preko mene, kao ambasadora, upute pitanja Miloševiću. Stoga smo se veoma često viđali. Uvek bi me primao nasamo, uz čašu „čivasa" i pitao „šta želim ovog puta".        Jednom sam otišao do njega da mu u ime kanadske vlade čestitam što je povukao JNA iz Bosne. Drugo pitanje je bilo, zašto sa vojskom nije povukao i naoružanje. Pogledao me je pravo u oči i rekao da su mnogi od vojnika bili bosanski Srbi koji bi se tome opirali, dodavši"„i ja podržavam njihove stavove".        Kasnije sam svedočio u Hagu na njegovoj odbrani. Nisam želeo da idem. Ne spadam u njegove obožavatelje. Sa druge strane, znam da nije kriv po optužbi za genocid na Kosovu i otpužbi za stvaranje Velike Srbije. Ipak, smatram da deli odgovornost koliko i ostali bivši jugoslovenski lideri.        Drugog dana ispitivanja gospodin Najs, tužilac, zamolio je da pročita šta sam ja izjavljivao i pisao o Miloševiću. Onda je pročitao moje rečenice u kojima kažem da je Milošević stari komunistički aparatčik koji nije posebno zainteresovan za Srbiju i njen narod, već za sopstveni prestiž, privilegije i moć. Potom me je Najs upitao da li i dalje verujem u to i rekao sam - „da".        Smatram da je Milošević bio u veoma teškoj poziciji, ali nije pomogao. Naposletku, smatram da je izdao Srbe u Krajni i, do neke mere, Srbe u BiH. Sa druge strane, da nije bilo njega, ne bi bilo Dejtonskog sporazuma.        On je bio lider Srba i igrao je ulogu koja mu je data, mada možda ne tako dobro. Ipak, on je bio produkt svog vremena. Deo karijere sam proveo u Moskvi i viđao sam takve tipove. Oni su tako odgojeni - kao aparatčici željni prestiža i privilegija. Kada je ideologija pala, oni su bili željni opstanka. Tuđman je bio isti takav. Jedini za koga sam smatrao da se malo promenio je Kiro Gligorov. Svi ostali su bili isti.        S: Da je neko drugi bio na mestu Miloševića, da li bi se događaji odvijali znatno drugacije?        Dž.B: Nisam siguran da bi stvari išle drugačije. Mislim da je postojala odlučnost Nemaca da se Jugoslavija razbije. Oni bi to učinili, nezavisno od rukovodstva.        S: Da li ste ikada nešto rekli nemačkom ambasadoru u Beogradu?        Dž.B: Ne. Ali on nije bio za izbijanje rata. Dobro je poznavao Srbiju i jezik i smatrao je sve što se desilo za veliku tragediju.

 

Ako imate veliku migraciju - možete da izgubite državu        - Ne mislim da je uspon desnih struja u Evropi najava ekstremizma. Mislim da Vilders u Holandiji nije ekstremista, već neko ko iznosi činjenice koje mnogi Holanđani prihvataju. Mislim da je ono što se dešava u Evropi zdrav pokazatelj da te zemlje počinju da shvataju da ako imate veliku migraciju, možete izgubiti svoju državu. Demografija je sudbina.        S: Kakva je budućnost EU?        Dž. B: Nadam se dobroj budućnosti. Ipak, ima znakova da mnogi misle da ima previše članova i da je postala preglomazna. Grčka je očit primer slabosti jer Nemci nisu spremni više da izbavljuju druge. Ukoliko se slično desi i u Španiji i u nekim zemljama, mislim da bi to ugrozilo EU.

 

Posledice krize u SAD Kada imperiji opada moć ona postaje opasna        Mislim da su SAD u velikoj opasnosti. Imaju ogroman dug, visoku nezaposlenost i izgubili su svoju industrijsku osnovu. Jedino što proizvode jesu Fordovi i oružje. Skoro celokupna industrija im je izvan zemlje što znači visoku nezaposlenost za radnike koji su sa dobrim platama nekada mogli da kupuju američku robu. Više ne proizvode ništa i duguju mnogo Kini.        Ukoliko se prisetite Vajmarske republike, visoke inflacije, gubljenje ratova... Može doći do rapidnog kolapsa imperije. Nadajmo se ne, ali videćemo. Jer, kada imperijama opada moć, one postaju mnogo opasnije i nasilnije.        U svemu tome leži jedna velika opasnost po Balkan. Američke diplomate čiji su veliki napori u spoljnoj politici pokazali neuspeh, od Kosova, preko Iraka i Avganistana, mogu da postignu jevtinu pobedu na Balkanu, urušavajući Dejton i stvarajući jedinstvenu Bosnu pod centralnom vlašću muslimana. Uvek postoje rizici oko toga i zato treba biti oprezan na istupe i pisanja onih poput Pedija Ešdauna, Martija Ahtisarija ili Međunarodne krizne grupe. Tada imate razloga da budete veoma uplašeni.

 

Kvebek je slavio kada je Kanada priznala Kosovo        - Uspeli smo dosta dugo da se održimo i ne priznamo Kosovo, ali je pritisak SAD bio prevelik. Ta odluka je bila izuzetno teška za kanadsku vladu.        Kvebek je slavio kada je Kanada priznala Kosovo. Pre toga, Vrhovni sud Kanade je utvrdio pravila koja Kvebek mora da ispoštuje ukoliko želi odvajanje. Morali bi to da rade kroz pregovore, legalno, ispunjavajući određene finansijske obaveze, kao i poštovanje prava manjina. Jedan od uslova je i da pitanje na referendumu mora biti jasno i da većina za otcepljenje mora biti čvrsta.        Sada, sa slučajem Kosova, vlada u Kvebeku kaže da ne mora ništa od toga da ispoštuje. Dovoljno je to što imaju vladu koja će proglasiti nezavisnost.        Nedavno je lider partije koja se zalaže za nezavisnost Kvebeka u SAD-u najavio odvajanje od Kanade, ističući da će im najbolji partner u budućnosti biti SAD. Ostatak Kanade pretpostavlja da će se ispoštovati pravilna Vrhovnog suda, pa ostaje da se vidi.        S: Kako bi Kanađani reagovali na nezavisnost Kvebeka?        Dž. B: Ukoliko bi sve išlo po koracima koje je propisao Vrhovni sud i ukoliko bi velika većina bila za nezavisnost Kvebeka, verujem da bi Kanađani to prihvatili. Jer, i sada Kvebek ima de fakto veoma široku autonomiju. Kada kanadska delegacija negde ide, oni šalju uporedo svoju delegaciju.

 

Podela Kosova se dogodila        S: Da li je moguće reintegrisati Kosovo u Srbiju?        Dž.B: Realistično gledano, mislim da nije izvodljivo. Možda severni deo.        S: Koliko je podela Kosova realna?        Dž.B: Ona se de fakto dogodila. Pravi rizik sada je dići ruke od celog Kosova. Pravo rešenje jesu stvarni pregovori, kakvi su trebali da budu pod posredstvom Martija Ahtisarija. Ako Srbija bude morala da se suoči sa teškom realnošću da odustane od Kosova, mislim da ne bi trebalo da odustane bez nekakve nadoknade. U prvom redu, to bi bio sever pokrajne, kao i omogućavanje punog pristupa i eksteritorijalnosti verskih spomenika.

 

Medijska slika o Srbiji Demonizacija Srbije se nastavlja        S: Da li je Srbija i posle Miloševića nastavila da gubi medijski rat?        Dž.B: Ne u pogledu aktuelne politike koju Srbija vodi. Svi na Zapadu smatraju da je jako dobro što Srbija stremi članstvu u EU. Međutim, kada je u pitanju nastavak demonizacije Srbije u medijima, filmovima, TV, novinama - to se nastavlja. Vlade u Srbiji su mogle i moraju mnogo više da rade protiv toga. Sa druge strane, mnogi nikada nisu čuli za silne zločine nad Srbima!        Vi se izvinjavate za Srebrenicu i Vukovar, dok Hrvatska nikada nije ni priznala stravičan genocid u Drugom svetskom ratu, a ne da se izvinila za njega. Zašto tu ne bi bilo malo reciprociteta?        S: Da li je Srbija u poziciji da traži reciprocitet u takvim stvarima?        Dž.B: Da! Srbija mora da sprovede kampanju tačnog informisanja o događajima.        S: Da li je kasno? Teško da će kanadska ili američka vlada promeniti svoju verziju priče?!        Dž.B: Oni se neće promeniti, ali javnost hoće. Vremenom će javnost shvatiti celu priču o stvarnim događajima. Moji članci se objavljuju u svim novinama i ljudi počinju da shvataju. Samo neko u Srbiji mora da napiše nešto i da se angažuje, a ne da čeka.        S: Kakav je pogled na Srbe u Kanadi danas?        Dž.B: Dosta skeptičan. Postoji bolje razumevanje kako se sve desilo i kako je javnost izmanipulisana. Mnogi u javnosti su priznali da su pogrešnu stranu zauzeli kada su u pitanju dešavanja u Jugoslaviji. Čak je i donji dom kanadskog parlamenta osnovao komitet koji se bavio legalnošću bombardovanja i čak i oni su utvrdili da je bombardovanje bilo nelegalno.

 

NATO dvaput pogazio sopstvene principe        NATO je osnovan kao odbrambena organizacija i to je njegova prednost. U članu jedan sporazuma o NATO stoji da se nikada neće koristiti sila za razrešenje međunarodnih sporova. Zbog toga je NATO uživao veliki ugled u svetu. Takođe, to je poslužilo i kao garancija da će mir vladati svetom. Sve to je bačeno u stranu marta 1999.        Ne samo što je NATO tog meseca pogazio sopstvene principe i pravila, već je tog istog meseca učinio još jednu strašnu stvar - prekršio je obećanje dato Gorbačovu da, ukoliko dozvoli da se ujedinjena Nemačka pridruži alijansi, neće ići dalje na istok. A istog tog meseca 1999. u NATO su primljene Češka, Mađarska i Poljska! To je bila prekretnica na kojoj je politika pogazila principe.

http://www.svedok.rs/index.asp?show=74707

Како Приштина брише Њу-Јорк са лица земље

 

8.12.2010, 20:52

 

Фото: РИА Новости

Косовски чиновник Хашим Тачи је у интервјуу локалном издању „Зери" изјавио да је он против учешћа ОУН на предстојећим преговорима Београда и Приштине. При томе он није одбацио могућност да присуствују представници ЕУ и САД.

Компликације после неутралности – тешко је ситуацију назвати другачије. ОУН, која је после једностраног проглашења независности Косова одлучила да се не меша у српске проблеме, добила је своје. Долазак мисије ЕУЛЕКС, игнорисање од стране косовских албанских власти апела Њу Јорка да обрате пажњу на опасну ситуацију на северу покрајине и кршење права српске мањине, и на крају крајева, недавна изјава Тачија – све су то карике истог ланца. ОУН све више губи контролу над територијом, која се до сада, према познатој резолуцији, налази под њеним протекторатом. И с обзира на то  да  у најближе време покрајина нема изгледе да постане члан ОУН, Приштина  сматра да на ову организацију уопште не треба да обраћа пажњу. Говори научни сарадник Института славистике РАН Михаил Јамбаев:

На жалост, ОУН на Косову је сама одустала од свих својих задатака које је себи поставила у почетку. Заменила ју је Североатлантска алијанса, која прекорачује своја овлашћења. Хашим Тачи зна коме да се обрати и ко решава балканска питања. Београд је у ситуацији да мора да прихвати преговоре под било којим условима. И  то да за унутрашњу употребу користи реторику из области „никада нећемо признати независност Косова" не искључује могућност да власти у најскорије време признају независност покрајине. То, наравно, неће звучати као признање, наћи ће неку другу формулацију као што је „посебан однос" или нешто слично.

Ако се остваре маште Тачија о коначном „неутралисању" „неутралне" ОУН, технички преговори Београда и Приштине под окриљем ЕУ и САД могу да постану игра на један гол, тачније, игра без голова: по питању статуса покрајине Брисел и Вашингтон неће дозволити Београду да кажу ни „с". Како се мени чини – пише Тимур Блохин - при учешћу ОУН у којој јаке позиције имају Русија и неке друге земље које се противе једностраним одлукама, разговор на главну тему је могућ. Али да ли је Београд спреман за то? Или је спреман само за техничка питања, која ће на крају крајева прећи у успостављању „добросуседских односа" Србије и Косова?

http://serbian.ruvr.ru/2010/12/08/36471013.html

Хашки суд у Београду

Хашки суд у Београду

 

понедјељак, 06 децембар 2010 11:52

Пише: ЉИЉАНА БУЛАТОВИЋ МЕДИЋ У Београду су данас амбасадор САД и Мисија ОЕБС здруженим снагама уручили Служби за истраживање ратних злочина Министарства унутрашњих послова Србије софтер, да би им олакшали потеру за генералом Ратком Младићем и Гораном Хаџићем, која траје већ 14 година, по налогу тужилаца тзв. трибунала из Хага. Прецизније речено: дародавац софтера у вредности од 48.000 долара јесте извесни Међународни криминалистичко-истражни програм помоћи у обуци, Министарства правде САД. А Мисија ОЕБС ће платити 20.000 долара програм обуке, кроз коју ће проћи одабрани службеници (претпоставља се - грађани Србије, а не мора бити!). Српски директор полиције је ову донацију, са захвалношћу, протумачио као признање дародаваца полицији Србије да је поуздан партнер, али они су га истовремено у критичком тону обавезали да ,,појача капацитете полиције у истрази ратних злочина'', као и ''капацитете државе, приликом преузимања случајева од хашког трибунала''. Америчка амбасадорка је, с тим у вези, објаснила да овај софтер ''значајно смањује време истраге и службеницима полиције омогућава да раде на аналитичким задацима''. А данас је у Београду требало да се одржи и једно спектакуларно суђење, којим би требало да се заслужи нова количина толико потребних похвала хашког тужиоца на путу Србије у Европу! Данима су громогласно београдски медији најављивали још једну спектакуларну акцију, везано за обећано ''испоручивање'' генерала Ратка Младића. Ако нису још увек савладали вештине гериле српског генерала, досетили су се програмираних акција вршења притиска на његову породицу, те су организовали суђење супрузи генераловој, Босиљки Младић. Сведоци претреса стана генерала Младића у Београду још почетком 2003. године нису разумели зашто још тада инспектори нису однели из стана пописано оружје и муницију, које су затекли уредно сложене у једном орману. Један од њих ми је данас сведочио да су захтевали од инспектора да изнесу из куће пронађено оружжје и муницију, а они су само одговорили:''Нека стоји!''. Сведоци су захтевали да то буде записано у записнику са тог претреса. Дакле, после пет година, као да никада нису видели ово оружје, тек после трећег претреса стана Младића, на основу извештаја органа Министарства унутрашњих послова и изведених истражних радњи, Прво основно јавно тужилаштво у Београду, подиже оптужницу пред Првим основним судом у Београду против Босиљке Младић, којом јој је ''стављено на терет извршење кривичног дела: недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја'', за шта је запрећена казна од једне до десет година затвора! Узалуд су били приговори адвоката Милоша Шаљића, Младићевог вишедеценијског пријатеља, да од свих навода једино може да се примени дело чувања уредно пописаног оружја и муниције! Власник је српски генерал, који се, истина је, налази у бекству пред оптужницом тужиоца хашког суда, који није легално основан и служи у политичке сврхе ''богова рата'' против српског народа и његове војске, која је у Босни и Херцеговини водила одбрамбени рат! Тек данас, после толико година установљеног постојања, тужилац предлаже да суд окривљеној супрузи оптуженог генерала ''изрекне меру безбедности, одузимања предмета, односно оружја и муниције''! Набрајање у јавности броја оружја и количине муниције изазвало је различите коментаре (ловачка пушка, пиштољ ''хеклер и кол'', четири пиштоља и више десетина метака). Занемарено је да је генерал Младић добијао на поклон оружје, као заслужни питомац Војне академије или официр ЈНА или Војске Републике Српске! Професор Смиља Аврамов, која је данас била међу стотинак оних који су дошли у суд да подрже породицу генерала Младића да достојанствено издрже страховите притиске, којима су подвргнути од данашње власти у Србији, истиче да се о том оружју не може говорити као о ''бојовном'', јер се ради о реликвији, о некој врсти одликовања, које је генерал примао за своје заслуге! А Босиљка Младић има посебну аверзију према оружју, иако је умела, када је било потребно, да команданту помаже у ратним операцијама, као најбољи војник. Али, у кући његове ствари, посебно оружје су имале неприкосновену недодирљивост. Али, чињенице немају значаја за српско судство! Право и правда су неспојиви са пресудама и одлукама српског правосуђа и српских моћника. Да није тако, не би било могуће да супруга сина генераловог, Дарка, добије отказ баш на дан једног од боравака у Београду хашког тужиоца Брамерца, иако је била на боловању! Сама одлука о престанку њеног радног односа, као признатог стручњака и вредног радника Телекома, стигла јој је на стан путем брзе поште! НЕЧУВЕНО, али истинито и траје! Биљана је месецима без посла, чека судски процес око отказа и безуспешно покушава да негде друго нађе посао. Нечувено је и то да инспектори, приликом последњег претреса стана, без налога однесу 14.000 евра, што Босиљкине уштеђевине, што Дарковог пословног буџета (јер се његова канцеларија налази у подруму стана) и да пролазе сви рокови за повраћај, а новца нема и ко зна хоће ли га икад и вратити... Данас су се као кобци око оптужене Босиљке сјатиле десетине сниматеља и новинара оних белосветских агенција, које годинама воде прецизно осмишљену антисрпску хајку, а последњих година нарочито против генерала Младића, симбола слободарског отпора српског народа! Посебно је импоновала Босиљкина достојанствена ведрина, чак нека знатижеља, док су камере зујале око њеног лица, а она заједно са сином Дарком и адвокатом чекала да почне суђење – не одговарајући ни на једно питање, којима су је обасипали! Наравно, било је много више оних који су испунили ходнике београдског суда, да би протестовали против овог и свих других облика малтретирања породице генерала Младића. Или су дошли, једноставно, да тога дана баш на том месту буду заједно, на задатку одбране части генералове, као своје! Многи генералови генерали, саборци, пријатељи, новинари, чак и један (Галимаров) романописац из Француске, који је дошао на Балкан да прикупља грађу за свој нови роман о страдању деце српских војника у прошлом рату. Највише су се истицали комплетно руководство и бројни чланови Српске радикалне странке, који су носили транспаренте ИЗДРЖИ, ГЕНЕРАЛЕ и давали изјаве против терора над породицом Младића, али и против беспоговорне послушности српских власти пред неправедним, антисрпским тзв. хашким трибуналом. Под њиховим притиском, чак и уз физичке сукобе са судским обезбеђењем, судија је била принуђена да замени малену судницу са већом, како би већина публике и новинара могла да присуствује суђењу! Онда се опет десила необичност: од свих нас који смо успели да уђемо у салу, узете су личне карте и извршен је попис за судски записник! То се до сада није догађало ни на једном сличном суђењу (на пример, више пута сам била на суђењу тзв. јатацима Младићевим). Неко рече да је то по налогу Брамерца! Међутим, тек је следило изненађење! Судија, млада жена, све време прилично узнемирена, уместо да отвори суђење, упитала је оптужену и адвоката да ли су и они добили захтев тужиоца да се одложи суђење за 5. април следеће године, јер је донета још једна оптужница, која треба да се споји са првом! Председница суда рече да је и она добила јутрос тај папир, без печата и без потписа! Онда је оптуженој и адвокату уручила ту нову оптужницу, која Босиљку терети за још 60 нађених пушчаних метака и 26 патрона за ловачку пушку! Најпре занемели, а потом освешћени, готово сви присутни су коментарисали да је све то део понижавања српског судства, продужавање агоније ''случаја'', још један покушај да се малтретирањем породице изазове реакција генерала! Истовремено, породица тражи признавање одговарајућих служби да је Ратко Младић мртав, јер га нико није видео, нико са њим није имао никакву комуникацију, нема му трага – још од 2003. године! А све и да је жив, нико од њих, од нас који га познајемо, не верујемо ни делићем свести, да би се он оваквим судијама и оваквим властима после 14 година гериле предао! Најзад, треба бити стрпљив. Они који чекају победу правде и истине издржљивији су и спретнији од монструма који софтерима хоће да победе српску Легенду и Мит српског јунака!

http://www.srpskenovinecg.com/stav/8111-haski-sud-u-beogradu

НАТО самобомбардовање Србије

 

Тимур Блохин		2.12.2010, 13:04

Министар одбране Србије, Драган Шутановац, недавно је говорећи  о неспремности Србије да решава питање о ступању у НАТО на референдуму навео врло занимљиву аналогију. Он је истакао да „да је Вук Караџић ишао на референдум о правопису, ми данас не бисмо имали модерно писмо". Пошто је г-дин министар, несумњиво образован човек, он је вероватно упознат са стваралаштвом реформатора руског језика, песника Александра Пушкина. У једној од песама Пушкин разочаран неспособношћу маса да утичу на процесе у својој земљи, каже да стада немају потребе за даровима слободе и да их „треба или клати или шишати". Дакле, из речи Шутановца директно следи да нема разлога питати српску јавност за НАТО: народ је туп, није спреман да осети плодове просвете, а и атмосфера је (цитирамо министра) „емоционална".

Сам министар питању прилази рационално, као што се то догодило на једној од конференција крајем октобра, кад је изјавио да уз сву свест о последицама НАТО интервенције 1999. године, треба аналитички размишљати и о томе какву корист Србије може да извуче из сарадње или пуноправног чланства у овој организацији.

Односно, простије речено, Србија треба активније да сарађује с организацијом, која је неоснованом агресијом земљи нанела гигантску материјалну штету. А шта ако буде имала користи?

Стиче се утисак да власт у земљи, без обзира на изјаве о неспремности Србије да се у блиској будућности интегрише у Алијансу, имају на уму пројекат за ступање у НАТО: ми смо спремни, једноставно, народ није спреман. И поред тога што ће у свакој социјалној анкети у Сбији, изузев ако је Либерално-демократска партија не организује међу својим саборцима, однос пема НАТО бити изузетно негативан.

Сличну ситуацију – кад се власт и народ разилазе у односу према алијанси, буквално недавно смо могли да видимо у једној од земаља с којима се Русија граничи. И у шта се то на крају претворило? Предлажемо вам да ситуацију посматрате с украјинске тачке гледишта. Каже заменик директора центра за украјинистику и белорусистику МДУ Богдан Беспаљко:

Питање о ступању у НАТО довело је до врло високе напетости у украјинском друштву. На крају крајева, ова дилема, на позадини економске стагнације и компликовања односа с Русијом, довела је до смене политичке елите и доласка на власт „Партије региона" на челу с Виктором Јануковичем.

Мислим да и у Србији може да се деси смена елите, тим пре што је за разлику од Украјине, земља доживела директну војну агресију и одузимање дела своје територије, и оно што се данас дешава не може се назвати другачије осим „понижавањем националног достојанства".Чини ми се да се руководство у Београду сад одржава за рачун обећања да ће земља ступити у ЕУ, и да ће последица тога бити пораст благостања становништва, али ако ово обећање не буде испуњено, може доћи до промене курса српске државе, - сматра Богдан Беспалко.

А Хашим Тачи је недавно изјавио да ће Косово ући у НАТО у следеће четири године. Иако су ове речи највероватније из области сопственог пи-ара у условима тешке политичке ситуације. Међутим, како ће Србија градити своје односе с Бриселом у том случају? Да ли ће организовати нову научну конференцију о сарадњи с Алијансом? Да ли ће на недељу опозвати неког свог чиновника из Брисела?

„Можемо и сами себе да бомбардујемо – то још нисмо пробали," коментар је једног од корисника српског сегмента интернета, што би вероватно било врхунац кокетирања Београда с НАТО.

http://serbian.ruvr.ru/2010/12/02/36115802.html