EU,NATO,zločin izdaje Mladića

Prof.Dr.Rajko Doleček,DrSc.                       Ostrava, 31.05.11.

profrajkodol@quick.cz            

 

Evropska Unija, NATO,  zločin izdaje generala Mladića - gledano iz Češke               

          San vlastodržaca u Beogradu se ispunio, general Mladić je uhvaćen, a njihova opsesija, put u Evropsku uniju (EU) i NATO, je prema njima Srbiji osiguran. Tako misle ti vlastodršci, koji su u medjuvremenu Srbiju jeftino rasprodali. Prema njima Med i mleko mogu sada da počnu da teku u Srbiju…A i njima će biti te kako dobro…

Pre dva dana sam sreo ovde u Ostravi jednog svog prijatelja, već u godinama, koji je doživeo kao i ja  i Drugi svetski rat. Upitao me je:

          -„Kako nije one iz Beograda sramota da bezdušno progone i onda polumrtvog uhapse srpsku legendu, generala Mladića, koji je spasao od novog pokolja Srbe iz Bosne i Hrvatske, koji su doživeli  u Pavelićevoj Hrvatskoj?"

          Seli smo u jedan kafić i počeli priču o našem, češkom ulasku u EU i NATO. Onda smo prešli na srpske probleme, i šta sve vláda u Beogradu čini, kako bi po svaku cenu, i po cenu po narod nečasnu, štetnu, čak i ponižavajuću, izišla na taj tobožnji put za raj (EU, NATO) i svoje lično blagostanje.

          Cela Čechoslovačka je definitivno oslobodjena od Nemaca u maju 1945. godine. Kroz tri godine su ne baš demokratski preuzeli vlast komunisti (1948), „somotska revolucija" je u 1989. obnovila demokratiju u zemlji, koja se je kroz nekoliko godina prijateljskim putem razdelila na Češku i Slovačku. I došlo je vreme, da i tu poteče med i mleko u zemlju. Počela je privatizacija, koja se pretvorila u ogromnu pljačku narodne (državne) imovine. Tu je navodno opljačkano skoro hiljadu milijardi (bilion) čeških kruna, ili oko 40 milijardi današnjih eura. Odjednom su se pojavili multimilioneri, čak i milijarderi. Početkom 21.veka je Češka postala članica EU. Na početku je ovo odobravalo preko 60% Čeha, danas ispod 50%. Valjda srećom euro nije uvedeno. Češka, veliki izvoznik šećera, je morala da drastično smanji radi kvota njegovu proizvodnju, te danas šećer uvozi. Naše moderne šećerane su morale biti prodane. Neke, i vrlo moderne, su na primer kupili Francuzi i onda ih srušili (!). Da češke konkurencije. Ne digne glavu. Produkcija mleka i mlečnih proizvoda se drastično, radi kvota, smanjila. Češka je izvozila svinjetinu, danas je uvozi i iz Nemačke, čiji zemljoradnici imaju veće subvencije. Itd,itd. Standard donekle raste, ali broj onih sa malim ili čak nedovoljnim prihodina raste isto tako. Socijalne „makaze" se sve više otvaraju. Besplatnu zdravstevu službu sadašnja vláda sve više krnji. Bogati su sve bogatiji, siromašni sve siromašniji. To tek da se vidi ono med i mleko u EU. Istine radi, zemlja dobija podosta raznih finansijskih injekcija iz Brisela, za sve moguće, došlo je do mnogih investicija u našu poljoprivredu, ŠKODA automobili se vrlo uspešno izvoze u ceo svet – ali gazda ŠKODE je nemački Volkswagen. Češka oko 7 milijardi EURA šalje godišnje u inostranstvo tamošnjim investorima, kao njihovu zaradu.  Malo preterano rečeno, nemá tako reći preduzeča, koje bi ostalo čisto češko.

          Vojna obaveza je ukinuta, sada Češka ima profesionálnu vojsku, sa dosta generala, ali sa malo vojnika. Od predjašnjih oko nekih 150 000 vojnika, sada ima ukupno nešta preko JEDNE divizije, ispod 30 000. Češka je ušla u NATO 12.marta 1999, uz oficialno veliku buku, baš pre zločinačke agresije protiv Jugoslavije, Češki narod je bio velikom većinom protiv te agresije, jer je to bila izdaja bratskih veza sa Srbima. Predsednik Havel je bio medju krivcima za kidanje tih bratskih odnosa. Sada naši vojnici služe u Afganistanu, služili su u Iraku. To sve košta. Nekoliko vojnika je i poginulo, bilo je ranjenih. Naši vojnici su bili u UNPROFORu u Bosni i Hercegovini, do sada su sa KFORom na Kosovu i Metohiji. Mnogi od njih su postali prijatelji Srba, shvatili su sve njihove muke i nepravde prema njima, kao i prljavu ulogu Zapada.

          Kada smo diskutovali o Srbiji, iznenadila nas je servilna uloga tamošnje vlade prema EU i NATO. Pa zar da moljakaju one, koji su ubijali i uništavali tokom 78 dana kriminalnog napada 24.marta 1999, koji je bio bez mandata Saveta bezbednosti OUN, na osnovu prljavih izmišljotina, neverovatnih laži o brojevima navodno ubijenih kosovskih Albanaca, o návodním „genocidu"Albanaca. Tu se u lažima „istakao" i Stejt Department SAD. Ali koliko su samo NATO avionske bombe ubile nevinih albanskih civila, na primer onih 75 ljudi izmedju Dečana i Djakovice 14.aprila 1999 ili 13,.maja iste godin, kada su NATO „humanitárne bombe" (tako ih je nazvao i naš bivši predsednik Havel) ubile izmedju Prizrena i Suve Reke  80 Albanaca, omaškom ! Koliko je samo bilo takvih „omaški" sada u Libiji, pre toga u Iraku, Afganistanu, Pákistánu od tih „záštitníka" civila. Zašto su NATO avioni upotrebljavali tokom svoje kriminálne aktivnosti osiromašeni uranijum, sa njegovim stravičnim posledicama, ne samo na Kosovu i Metohiji, u Srbiji, već i u Republici Srpskoj u BiH? Zašto su avioni Engleske, Francuske, Holandije, Italije, Nemačke, SAD, Španije, itd., prosto svi  iz Evropske Unije i iz SAD, ubijali srpsku i albansku decu? Zar je to taj dobri, demokratski Zapad, ta „plemenita" Evropska unija, koja sada arogantno traži sve više od Srbije, koja želi da joj se přidruží. EU je uspešno naterala Srbiju da prljavo izda svoju legendu, junačkog generala Mladića. Evropska unija u ovome slučaju ima psihijatrijsku dijagnozu MORAL INSANITY, umobolan moral. Zar EU nije sramota da stalno nešta preti Srbiji, umesto da se  izvinjava za zločine, koje je u Srbiji počinila tokom varvarskog bombardovanja u 1999.godini. Nekako ti „dobri" ljudi iz EU i NATO ne govore o otplaćivanju štete od 40-50 milijardi dolara za uništavanje i ubijanje po Srbiji.

Ovo razbojništvo EU i NATO je lepo opisao budući britanski Nobelovac za literaturu Harold Pinter u članku „Harold Pinter o banditima i ubicama" (Der Standard, 20.maja 1999). Ovde u Češkoj je nedavno izašla knjiga o SS jedinicama u Evropi. Najviše dobrovoljaca za krvave SS jedinice tokom rata se javilo iz okupirane Holandiji, oko 50 000 njih, a sada se ta Holandija pravi važna i ne zna, kako bi više uvredila Srbe i otežala im sve moguće. I ta tako zvano demokratska EU je velikom većinom prihvatila pljačku Kosova i Metohije od Srbije, samo su hrabri Grci, Kipar, Rumuni, Slovaci i Španci odbili da priznaju kao samostalnu zemlju Kosovo, vodjenu licima sa prebogatom kriminálnom prošlošću (na primer Hašem Thaci), opterećenima strašnim zločinima, kako je to potvrdio Švajcarac Dick Marty. Kao jeziva parodija je stvarnost, da je za pitanja u vezi sa Srbijom u EU odgovoran tamo neki Slovenac Jelko Kacin, poslanik Evropskog parlamenta,  koji bi Srbe udavio u kašičici vode. Češku vladu je naterao prevarom na priznanje nezavisnosti Kosova, na to sramno izdajstvo češko-srpskog bratstva, ministar inostranih poslova Češke, čovek iz bogate aristokratske porodice, koji ne baš najbolje govori češki, Karlo Schwarzenberg, u stvari povampirena Austro-Ugarska.

          Uništenju Jugoslavije, akcijama oko „kažnjavanja Srba", je rukovodila Kohlova Nemačka, uz saradnju sa Vatikanom. Pre Maastrichta 17.decembra 1991, kada je nemački ministar inostranih poslova Hans-Dietrich Genscher („zločinec protiv mira" broj jedan) naterao prodajnu Evropsku zajednicu (predhodnicu EU) da prizna Nemačku i Sloveniju kao nezavisne države, Genscher je 29.novembra posetio papu Jovana Pavla II. Papa je svojom karizmom u to vreme verovatno mogao da spreči strašno krvoproliće koje je još čekalo Jugoslaviju. A nije to učinio, njegovi „ljudi" su tome razbijanju Jugposlavije čak pomogli. Zato bi njegovo buduće proglašenje svecem bilo nepravičnim, kao što je neispravnom bila i beatifikacija kardinala Stepinca.

          Kada su Zapad, EU i SAD, skroz izdale svoje dojučerašnje verne saveznike iz dva velika rata, Srbe, kada su EU i SAD pomogle, da bivši verni saveznici Hitlera rozbiju Jugoslaviju, da se bosansko-hercegovački Muslimani i Hrvati nasilno otcepe od ostatka Jugoslavije i kada su njihove paravojne jedinice a ponekad i razularena  rulja, počele da uništavaju i pjačkaju srpska sela i ubijaju njihove srpske stanovnike u delovina BiH, u istočnoj Bosni, rodila se VRS, Vojska Republike Srpske, za čijeg komandanta je izabran Skupštinom u Banja Luci 12.maja 1992. GENERAL RATKO MLADIĆ, prema generalu R. Radinoviću „najtalentovaniji oficir, koga smo imali od 1918.godine do danas"          Imao sam tu část, da Mladića lično upoznam, da sa njime zajedno sa svojom ženom Dobrom, provedem podosta nezaboravnih časova, da o tim razgovorima napišem knjigu „Razgovori sa generalom Mladićem" (2010), u kojoj sam zapisao mnogo njegovih reči, ideja, razočarenja, kao i njegovu nepokolebljivu ljubav i apsolutnu privrženost svome srpskome narodu. Mnoge njegove izjave o Hrvatina i Muslimanima su bile prijateljske, trebalo bi ih dobro upamtiti.

            Kada smo se Dobra i ja upoznavali sa modrookim generálom, rekao je :

          -„Ja sam već treća generacija Srba, koji nisu upoznali svoje oceve, pošto su ovi poginuli, kad su oni bili još mali". Ratko je rodjen u 1943., njegov otac Nedjo Mladić je poginuo u borbama sa ustašama l945.godine.

          Mladić nam je pričao, kako se završila katastrofom jedna od Amerikanaca loše isplanira ofenziva na sever od Sarajeva, prema Kladnju i Olovu. VRS je razbila celu ofanzivu, tu je poginulo oko 1 000 bosansko-muslimanskih vojnika. Sa tugom u glasu je general rekao:-"Ti momci su još imali čitav život před sobom". U borbama je bio zarobljen i neki visoki egipatski oficir (general ?).

          -„Bosansko-hercegovački Muslimani i Hrvati mora da me mrze, najviše njihove majke, kada iza moga imena vide toliko mrtvih svojih sinova, vojnika i nežalost i civila, porušene kuće, uništěnu imovinu. Ali, trebalo bi da shvate, da su ONI to cepanje zemlje suprotno ustavu BiH, to uništaqvanje i ubijanje, hteli i započeli. Šta sam ja mogao da radim? Da li sam mirno trebao da ostavim da ubijaju moj narod, kao što se to dešavalo u 1941.godini? Mi Srbi, i mnogi Muslimani i Hrvati, jugoslovenskog mišljenja, to uništavanje i ubijanje niti smo hteli, niti započeli. Mi nismo hteli rat. Mi nismo želeli da raskomadamo Jugosůlaviju. Bilo je strašno, da se mnogo naše braće, Muslimana i Hrvata, koji su imali prijateljsko jugoslovensko mišljenje, nehoteći našlo iza neprijateljske strane barikáde…Tamo su bili tako reći silom dogurani svojim liderima i fanatizovanim jednovercima…"

          Kada smo govorili o „parodiji od suda", o Medjunarodnom krivičnom tribunalu u Hagu, Mladić je rekao, ne sluteći današnje dogadjaje:-„Ja ću se sam prijaviti u Hag, čim tamo stignu američki generali iz Vijetnama.." Slatko se nasmejao, kad sam mu rekao, da je engleski novinar John Laughlan rekao za taj Tribunal:-„To je tribunal nitkova (djubradi), sa izmanipulisanim pravilima" The Times, 17.juna 1999).. (rogue = nitkov, djubre).

          Jednom sam video generala, da se mnogo nervirao, raztužio:

          -„U leto 1992 je bio zapadni deo Republike Srpske (RS) otsečen od svoga istočnog dela, od SRJ, od izvora hrane, lekova, sanitetskog materijala. U bolnici u Banja Luci  je nestao kiseonik u bombama. Molba vlasti, da Zapad      dozvoli uvoz bombi sa kiseonikom sa Zapada, iz Srbije, je bio odbačen. U Banja Luci je radi toga brzo umrlo 12 beba, u stvari ugušilo se...Kiseonik je došlo tek kroz nekoliko nedělja, kada su moji junaci iz Krajiškog i Drinskog korpusa, posle krvavih borbi, otvorili koridor kod Brčkog…"

          Bilo je mnogo toga medju generalovim izjavama, koje bi bilo vredno sačuvati, publikovati.

          -„Na Zapadu niko nije primetio (ili nije hteo da primeri), kako je naša srpska vojska, spasila desetine hiljada, možda čak 40-50 000 Hrvata. Bilo je to tokom krvavih borbi medju Muslimanima i Hrvatina u BiH (1993)…Hrvati su u tim krvavim borbama bežali před vojskom bosanskih Muslimana, u kojoj su „sveti ratnici" mudžahedini iz Saudijske Arabije, Čečenije, Alžíra, Sudana itd. učili naše Muslimane kako se svirepo ubija.Oni su svojim zarobljenicima čak i sekli glave. Tu smo spasli hiljade Hrvata, koji su bežali kod Travnika, Davidovića, Kupresa, Konjica. Primili smo ih kao braću, civile i vojnike, hranili smo ih i lečili…Hrvatski vojnici su se meni kleli, da više nikada neće protiv braće Srba  podići oružje…Nežalost, obećanje nisu održali.."

          Kad sam generalu pročitao vrlo objektivan izveštaj o Bosni potpukovnika obaveštajne službe SAD J.Sray-a „Prodaja bosanske bajke Americi. Kupče, pazi se" (Jesen 1995), Mladić je bio srećan: -„Pa to je ona Amerika, koju  su Srbi voleli, koja ne laže kao onaj Clinton, koja je pravična, koja govori istinu…"

          Bilo je lepo govoriti sa srpskom legendom, sa generalom Mladićem.

Мирослав Лазански

Ра­порт у Ха­гу

Рат­ко Мла­дић, ли­це и на­лич­је на­ше тра­ге­ди­је

Да је то учи­нио мно­го ра­ни­је још би и при­ли­чи­ло. Ова­ко, вој­нич­ки ра­порт, од­но­сно вој­нич­ко са­лу­ти­ра­ње су­ди­ја­ма и ту­жи­о­ци­ма у Ха­гу, на пр­вом на­сту­пу у три­бу­на­лу, де­ло­ва­ло је по­ма­ло ту­жно. Као из­ви­ни­те, ни­сам ра­ни­је сти­гао. Све оста­ло до­ста је бле­да сен­ка не­ка­да­шњег ге­не­ра­ла, и сил­не ге­сти­ку­ла­ци­је, и из­раз ли­ца. Је­ди­но је оста­ла иста па­жња и ува­жа­ва­ње но­ви­на­ра. Њи­ма, као да се ге­не­рал нај­ви­ше и обра­ћао. Не­сум­њи­во, Рат­ко Мла­дић је озбиљ­но бо­ле­стан. Па, ипак, и као та­кав за­тра­жио је да се о при­ро­ди ње­го­ве бо­ле­сти овом при­ли­ком у Ха­гу не рас­пра­вља јав­но. По­ру­ка и на­ма у Ср­би­ји, од­но­сно они­ма ко­ји су про­те­клих да­на за­хва­љу­ју­ћи свом рад­ном ме­сту, ме­ди­је за­тр­па­ва­ли свим при­ва­тлу­ци­ма-пи­кан­те­ри­ја­ма ти­па „ја­го­де са ове, или оне пи­ја­це", „сви­ђа ми се ва­ша бра­ди­ца", или „хо­ћу на гроб Са­ве Ко­ва­че­ви­ћа". Ха­шком три­бу­на­лу то се не мо­же до­го­ди­ти, јер се, као пр­во, го­спод­ство сти­че кроз не­ко­ли­ко ге­не­ра­ци­ја, и као дру­го, због та­квих се ства­ри на За­па­ду гу­би по­сао. Но, ми још ни­смо ни кан­ди­да­ти за За­пад.

Рат­ко Мла­дић у Ха­гу ма­ње је пор­трет јед­не при­ват­не лич­но­сти, а ви­ше пор­трет јед­не епо­хе. Он је по­след­њи „ди­но­са­у­рус ЈНА и Ју­го­сла­ви­је". Тач­но је да су на кра­ју ди­но­са­у­ру­си иш­че­зли, али су ду­го и тра­ја­ли. Рат­ко Мла­дић је ли­це и на­лич­је ју­го­сло­вен­ске и срп­ске тра­ге­ди­је. Јер не мо­же­те има­ти ав­ној­ске гра­ни­це без ав­ној­ских прин­ци­па. Ако ве­ли­ка Ју­го­сла­ви­ја ни­је би­ла мо­гу­ћа као срећ­на за­јед­ни­ца Ср­ба, Хр­ва­та и Му­сли­ма­на, ка­ко је би­ло мо­гу­ће одр­жа­ти уни­тар­ну БиХ, но­ву су­ве­ре­ну др­жа­ву као срећ­ну за­јед­ни­цу Му­сли­ма­на, Ср­ба и Хр­ва­та? Ав­ној­ски прин­ци­пи су го­во­ри­ли да је срп­ски на­род у БиХ кон­сти­ту­ти­ван на­род и да по та­да ва­же­ћем уста­ву БиХ ни­је мо­гу­ће ме­ња­ти ста­тус БиХ без са­гла­сно­сти Ср­ба у БиХ. У ок­то­бру 1991. го­ди­не, у вре­ме ка­да је БиХ још би­ла део су­ве­ре­не и ме­ђу­на­род­но по­сто­је­ће и при­зна­те СФРЈ, на тај­ној ноћ­ној сед­ни­ци Скуп­шти­не БиХ, без при­су­ства срп­ских по­сла­ни­ка, усво­је­на је де­кла­ра­ци­ја о из­два­ја­њу БиХ из СФРЈ. Ту­жи­ла­штво у Ха­гу оп­ту­жу­је, из­ме­ђу оста­лог, ге­не­ра­ла Мла­ди­ћа и да је он део „удру­же­ног зло­чи­нач­ког по­ду­хва­та у БиХ од ок­то­бра 1991". А чо­век јед­но­став­но та­да ни­је био у БиХ, ни­ти је имао та­да би­ло ка­кве ве­зе са би­ло ко­јим срп­ским по­ли­ти­ча­рем у БиХ. Ге­не­рал Мла­дић је та­да био уве­ре­ни Ју­го­сло­вен, у сво­јим је је­ди­ни­ца­ма, та­да­шњој ЈНА, имао мно­го Му­сли­ма­на, и вој­ни­ка и офи­ци­ра. Је­дан од њих био је и Атиф Ду­да­ко­вић.

Пр­ви зло­чин у БиХ би­ла је та тај­на ноћ­на сед­ни­ца Скуп­шти­не БиХ у ок­то­бру 1991. На пре­ва­ру, без зна­ња Ср­ба до­но­си­ти Де­кла­ра­ци­ју о не­за­ви­сно­сти БиХ био је увод у гра­ђан­ски рат на том про­сто­ру. Но, три­бу­нал у Ха­гу за ту сед­ни­цу уоп­ште и ни­је за­ин­те­ре­со­ван, иако у пра­ву ва­жи да оно што је од по­чет­ка прав­но кри­во, не мо­же се ка­сни­је ни­ка­ко по­пра­ви­ти и по­ста­ти прав­но ис­прав­но.

На­рав­но, не­ма ни­ка­кве сум­ње да сви они ко­ји су то­ком тог гра­ђан­ског ра­та по­чи­ни­ли рат­не зло­чи­не, ко­ман­до­ва­ли рат­ним зло­чи­ном, зна­ли или тре­ба­ло да зна­ју за рат­не зло­чи­не, а ни­шта ни­су учи­ни­ли да спре­че рат­ни зло­чин, или да ка­зне оног ко је по­чи­нио рат­ни зло­чин, тре­ба да бу­ду ка­жње­ни. У БиХ су по­сто­ја­ли ло­го­ри, би­ло је ет­нич­ког чи­шће­ња, уби­ја­ни су и му­че­ни ци­ви­ли, вр­ше­ни су зло­чи­ни про­тив чо­веч­но­сти. У БиХ ни­је би­ло ни „ан­ђе­ла" ни „ђа­во­ла" са­мо на јед­ној ра­ту­ју­ћој стра­ни. Ипак, на­бра­ја­ти све чи­ње­ни­це, број пре­су­да и го­ди­не за­тво­ра, на те­ме­љу ко­јих су у Ха­гу Ср­би про­гла­ше­ни глав­ним зли­ков­ци­ма ра­то­ва на Бал­ка­ну, по­ста­је већ до­сад­на при­ча. Ра­то­ви у бив­шој Ју­го­сла­ви­ји у Ха­гу су при­лич­но јед­но­знач­но де­фи­ни­са­ни, а у за­ви­сно­сти од то­га ка­ко су у од­ре­ђе­ном тре­нут­ку ви­де­ли по­је­ди­ни ин­те­рес, или до­бро­бит стра­не за ко­ју се отво­ре­но или при­кри­ве­но на­ви­ја, пре­ма ши­ри­ни и ду­би­ни оба­ве­ште­но­сти и уви­да, уче­сни­ци, по­сма­тра­чи и ана­ли­ти­ча­ри су­ко­ба у БиХ по­ка­зу­ју скло­ност да ап­со­лу­ти­зу­ју је­дан од ње­го­вих сто­пље­них аспе­ка­та. С дру­ге стра­не, ме­ђу­ет­нич­ко су­прот­ста­вља­ње у ери за­да­тог тран­сна­ци­о­нал­ног ин­те­гри­са­ња Евро­пе са­мо по се­би сма­тра се пре­ва­зи­ђе­ним, а го­вор о ње­му огре­ше­њем о ус­по­ста­вље­ну кон­вен­ци­ју по­ли­тич­ке ко­рект­но­сти.

Су­де­ћи пре­ма оно­ме што смо ви­де­ли у Ха­гу, ге­не­рал Рат­ко Мла­дић ни­је у ста­њу да се сам бра­ни ни по јед­ној, па чак ни по нај­јед­но­став­ни­јој тач­ки оп­ту­жни­це ко­ја га те­ре­ти. На пр­вом по­ја­вљи­ва­њу пред су­ди­ја­ма и ту­жи­о­ци­ма Мла­дић је у јед­ном тре­нут­ку ре­као да је он бра­нио свој на­род, за­тим је то по­но­вио у фор­ми у ко­јој је оста­ло не­ја­сно да ли у Ха­гу бра­ни свој на­род, или са­мо се­бе. Као да ни­је све­стан да је упао у за­пад­ну ва­ри­јан­ту пост­ко­му­ни­стич­ког вре­ме­на. Упао је у вре­ме чи­ји су ју­на­ци глум­ци. У вре­ме шоу-би­зни­са, не исто­ри­је и ли­те­ра­ту­ре, по­себ­но не Го­го­ља и Тол­сто­ја, у вре­ме елек­тро­ни­ке и ком­пју­те­ра, на­су­прот вре­ме­ну иде­ја ко­ји­ма би љу­ди би­ли и оста­ли вер­ни. Цео жи­вот. И по це­ну жи­во­та.

Ми­ро­слав Ла­зан­ски

објављено: 04.06.2011

http://www.politika.rs/pogledi/Miroslav-Lazanski/Raport-u-Hagu.sr.html

НАТО ДОКРАЈЧУЈЕ ПОНОС СРБА

Леонид ИВАШОВ | 02.06.2011 | 11:27

Ухапшен је и отпремљен у мучилиште НАТО  - Хашки трибунал – национални херој српског народа Ратко Младић. Српско политичко руководство, на челу са председником Тадићем извршило је, како оно мисли, последњи услов за пријем Србије у ЕУ – обавило је операцију на откривању пребивалишта и хапшењу Генерала Ратка Младића, који је почетком 90-их командовао српским оружаним формацијама у Босни и Херцеговини. Операција, коју су обавили српски специјалци, је носила, стварно „херојски", карактер, ако се узме у обзир да је Генерал одболовао тежак мождани удар и да му је десна страна тела парализована. А у верноподаничком служењу убицама српског народа Тадић и његова екипа су презрели традицију Срба да чувају своје јунаке и ратнике. Најважније за људе њихове сорте  је да их прихвате на чајанкама европске „елите", огрезле у хомосексуалним скандалима, међународном разбојништву, корупцији. А без акта издаје свог народа у Европу не узимају! Па они „размењују" националне јунаке час за ово, час за оно: прво С.Милошевића са групом генерала и официра за обећање да ће им платити за градове и села, разрушене у НАТО бомбардовању; затим Р.Караџића  за обећање да ће добити кредите, а сада Р.Младића – за обећање да ће српским „демократама" дозволити улазак у Европу. Таква је особина политичара те сорте: да издају све што могу, како би заслужили да потапшу по рамену неког саркозија или обаму. Зашто су Срби више од десет година чували свог миљеника? Пуштен у акцију процес рушења велике Југославије (СФРЈ) је довео до тога, да је у Босни и Херцеговини у октобру 1990. године формално фиксирано етничко одвајање три националне групације – муслимана, Хрвата и Срба. Ови последњи су се нашли раздвојени од своје сабраће у Југославији и територијално разбацани по БиХ. Излаз из такве ситуације они  су видели у једној од две варијанте – да се сачува јединствена БиХ у саставу Југославије или да српске територије БиХ уђу у састав Југославије. Постојала је и резервна варијанта – кантонизација јединствене БиХ по националном саставу са доцнијим припајањем српских области Југославији. Србима је све одбијено. Првог марта 1992. г. без учешћа босанских Срба (које је чинило 1/3 становништва Босне) направљен је референдум, и по његовом резултату БиХ је проглашена за независну државу. Одмах су се посула признања новорођеној држави: 7. априла 1992. Босну и Херцеговину су признале САД, земље европске заједнице, Хрватска и Словенија. Судбина Срба у Босни није никога узнемиравала. Бошњаци и Хрвати, као и у време Другог светског рата, су почели да избацују Србе са земље коју су они имали, да пљачкају имовину, да отсецају цела села. За Србе у БиХ су почели да праве концентрационе логоре (искоришћено је искуство Другог светског рата). Покушаји руководства Савезне Републике Југославије да пружи материјалну, политичку и војну помоћ сабраћи из Босне и Херцеговине се завршило увођењем санкција СРЈ. Шта је преостало босанским Србима? Они су дохватили оружје које су против њих већ употребили бошњаци и Хрвати. 1992. године Радован Караџић је вољом народа постао председник Републике Српске, а Ратко Младић – командант оружаних снага Републике. До краја године Срби су већ контролисали више од 70 процената територије Босне и Херцеговине, и БиХ је остала да виси у ваздуху, што Западу никако није одговарало.  Авијација НАТО је започела масовна бомбардовања српских позиција, насеља и војних објеката, уз истовремено наоружавање Хрвата и муслимана. 1994. године је Хашки трибунал оптужио Р.Караџића и Р.Младића за геноцид и друге злочине, објављена је за њима потерница, а лидери бошњака – муслимана (А.Изетбеговић) и Хрвата (Ф.Туђман), који су организовали уништење Срба и који су руководили ратним операцијама против њих,  примљени су у „међународну заједницу", путовали  по земљама Запада. Међутим, ипак се као резултат оружаног отпора Срба појавио Дејтонски мировни споразум који је, конкретно одредио границе Републике Српске и који је Србима у саставу БиХ дао извесну самосталност. Тамо је смештен и руски контигент миротвораца. Срби поштују  и високо цене генерала Ратка Младића због спашавања десетина хиљада људи, и одатле њихов протест против издајничке предаје хероја Хашком „суду". А руководство Србије? Оно ради у стилу гестапа. И комплетна западна демократија, којом руководе и коју усмеравају Сједињене Америчке Државе, које су започеле ратове против Југославије, Ирака, Авганистана, Либије, све се више приближава фашистичким политичким режимима. 1938. године је познати немачки филозоф В.Шубарт у своме раду „Европа и душа Истока" написао: „Запад је човечанству поклонио најсавременије врсте технике, државности и веза, али га је лишио душе".Данас „тржишни идоли" докрајчују у Европи остатке квалитета човека разумног, у кога је Бог положио и душу, и дух. Европа наших дана је заједница која изумире, а природа убрзава процес све чешћим катаклизмама. Ту судбину неће избећи ни Америка. Па онда – треба ли да Срби, Руси и остали Словени трче за умирућом цивилизацијом? Пошто су генерала Младића предали на обрачун, Тадић и његово окружење нису пришли ближе Европи. Сада ће се од њих захтевати признање независности Косова, затим ће их натерати да српску историју поново напишу, и да дан када је НАТО почео да их бомбардује прогласе за државни празник. Док се Срби не одрекну Косова као колевке своје културе, док не издају Православље, док не престану да буду Срби – неће их „у Европу" примити…Да ли ће се српски народ помирити са таквом судбином – показаће време. Ако се помире – српска историја ће бити прецртана, а многобројне жртве, поднете у име слободе, независности и права да Срби остану Срби, испашће узалудне. Али зато српске власти могу да се фотографишу са Саркозијем, Берлусконијем, па чак и са Обамом, ако она прва двојица пре тога не заглаве затвор због сексуалног бандитизма. Шта чека генерала Ратка Младића у Хашком „суду"? Као учесник процеса на одбрани Слободана Милошевића, сведочим: пресуда Ратку је већ донета. И то не у Хагу, већ у седишту НАТО. Никакви аргументи, чињенице, документи немају значаја. Сведочења Албанаца, босанаца, тим пре натоваца, у трибуналу се прихватају као истина у последњој инстанци, сведочења у корист Срба се одбацују са самог прага. Имао сам прилику да сведочим у корист не само Слободана, већ и мог великог пријатеља генерала Драгољуба Ојданића. Ни једно из мојих документованих сведочења није прихваћено. Кад сам стигао у Хаг као сведок Д.Ојданића званични представник трибунала ме обавестио да генерал Ојданић не жели да ме види. А када смо се ми, ипак, нашли, генерал није могао да задржи сузе од узбуђења и само је понављао: „Леонид, ја уопште не спавам, само чекам када ћемо се срести"… Ето вам западно правосуђе. Држи се, Ратко, опет си на бојном пољу - са најгорим непријатељима човечанства!

 

http://srb.fondsk.ru/news/2011/06/02/nato-dokraichuie-ponos-srba.html

(НЕ)ЛЕГИТИМНОСТ ЛИДЕРА У СЛУЖБИ ГЕОПОЛИТИКЕ: ОД МЛАДИЋА ДО ГАДАФИЈА

Петар ИСКЕНДЕРОВ | 03.06.2011 | 10:49

Хапшење бившег команданта армије босанских Срба, легендарног генерала Ратка Младића, од стране српских власти, и изјава сакупљених у Довилу лидера „велике осморице" којом се одбија легитимност Моамера Гадафија представљају карике истог ланца. Оне говоре о јаловости нада државника другог, трећег ешалона… да ће политику водити самостално – све док свет не постане једнополни… * * * У чињеницу да ће прозападна коалиција на челу са председником Тадићем, која је на власти у Србији, направити нов чин националне издаје због интереса Запада нико није сумњао. Довољно је да се присетимо исте такве акције у вези са првим председником босанске Републике Српске, Радованом Караџићем, и у успорену, али сталну предају позиција на Косову на „ко-бајаги" преговорима Београда и Приштине. Интересантан је тренутак који је Тадићева екипа изабрала за хапшење генерала Младића (екипу су још крајем 1990-их обучавали најбољи западни стручњаци за политички пи-ар). Тренутак је, то морамо да признамо, изабран са укусом и стопроцентном прецизношћу: први дан самита „велике осморице" у Довилу, па још уз посету Београду две делегације Европске уније највишег ранга, које су водили председник Европске комисије Жозе Мануел Барозу и Врховни комесар ЕУ за међународне послове и политику безбедности Кетрин Ештон.Било је баш ефектно: председникФранцуске Никола Саркози узбуђено преноси новост непосредно у Довилу, а Барозу, који само што се вратио из Београда, потврђује да су власти Србије послале „врло позитиван сигнал Европској унији". Међутим чак и прве, најузбуђеније, реакције западних представника показују да хапшење и предаја генерала Младића Хагу никако не значи аутоматско померање захтева Србије према пријему у ЕУ. Саркози, Барозу, Ештон и остале архитекте нове „јединствене Европе" сматрају да је то само једна од етапа на дугом путу евроинтеграције Србије. Неко говори о шест до осам година, кроз које Србији предстоји да испуни још низ захтева. Међу захтевима су хапшење и предаја бившег лидера хрватских Срба Горана Хаџића, признање независности Косова са албанском влашћу и преформирање административно-државног уређења преостале Србије по принципу регионализације, која земљу претвара у растресито удружење региона. У најскорије време треба очекивати појачање притиска на Србију баш у вези са Косовом.(1)Највероватније је да ће се, чим наведени услови буду испуњени, појавити и нови. Европском савезу у његовом садашњем облику очигледно баш и није до његовог даљег проширења на Балкан, тим пре ни до пријема Србије у своје редове. Србија је Западу потребна искључиво као држава-отпадник, која самим својим постојањем оправдава мешање НАТО у балканску кризу прве половине последње деценије 20. века, у варварско бомбардовање Југославије 1999. године, подржавање косовских сепаратиста, војно-политичко присуство САД, НАТО и ЕУ у стратешки важном региону. Прозападне снаге у српском руководству само поједностављују Западу решавање његових сопствених задатака у балканском региону, не дајући право самој Србији да се изједначи са осталим земљама. Србији се не назире улазак у ЕУ ни са Младићем, ни без Младића, ни са Тадићем, ни без Тадића. Много је важнији утицај предаје Хагу оптуженог српског функционера на положају на развој ситуације у другим земљама света – пре свега –око Либије и Сирије. Хапшење Ратка Младића кога је Запад у време припреме Дејтонског мировног споразума 1995. године сматрао за равноправног учесника политичког процеса још боље истиче питање легитимности овог или оног државног руководиоца за пребацивање из сфере суверенитета народа у сферу геополитике и наднационалног диктата. Посебно у контексту оне посредничке улоге у Либији, коју Запад све активније пребацује на Русију… Сутрадан после Младићевог хапшења, које је јако подсетило на судбине осталих српских лидера, учесници самита „велике осморице" у Довилу су у завршној декларацији констатовали „нелегитимност" Моамера Гадафија, за кога, као, „нема будућности у слободној демократској Либији". У коначном документу Довилског самита се израз „изгубио је сву легитимност" односи не само на лидера Џамахирије, већ и на „либијску владу"(2). Исти ти учесници самита су од Русије добили сагласност да ће она посредовати у преговорима на сређивању у Либији. Посредничка мисија у вези са државним лидером који је проглашен за нелегитимног – то је нешто невиђено у светској пракси. Чак и при регулацији босанске и косовске - ситуација није била тако вапијуће бесмислена. Потписивање Дејтонског мировног споразума 1995. је постало могуће захваљујући учествовању у припремном процесу Р.Младића и Р.Караџића, због њихове огромне популарности у босанској Републици Српској. 1999. године Милошевић је добио (пре свих од Русије) гаранције да ће миротворна операција на Косову да се одвија под заставом ОУН, а осим тога, да војни контингенти, који су били размештени по покрајини, неће имати право да се померају по територији Југославије без препрека, мада је Северноатланска алијанса инсистирала на супротном. У време закључивања војно-техничког споразума између Југославије и НАТО од 9.06 1999. године, као ни у резолуцији о Косову бр. 1244, коју је Савет Безбедности ОУН донео 10.06.1999 г., и у време доцнијег размештања вишенационалних снага КФОР-а по покрајини питање власти у Београду нису постављале ни водеће државе, ни руководство НАТО. Оптужбе које је Запад изнео према Слободану Милошевићу због догађаја на Косову - које су у многом сличне садашњим оптужбама Међународног кривичног суда упућеним Моамеру Гадафију – постале су база оптужби Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију у Хагу. Те оптужбе које су биле база за одбијање легитимности Милошевића нису постојале ни у једном званичном документу. Другим речима – Моамер Гадафи не може да очекује ни од НАТО, ни од Русије никакве гаранције, којих је било довољно и како би се што пре прекинуло бомбардовање Југославије НАТО снагама 1999. године. Гадафија нико нема намеру да прави пуноправним учесником политичког регулисања у Либији, као што је то било са Караџићем и Младићем у Босни и Херцеговини. Све то говори о истом: у протеклим годинама подршка за регулисања кризе, макар и за тек привидно усаглашавање са Москвом, Русија је коначно престала да буде потребна западним архитектама новог светског поретка. Москви је предложено да, лишена било каквих стварних преговарачких механизама, својим учешћем само печатира планове и сценарија, које су Вашингтон и Брисел већ припремили. Утицајне америчке новине „Бостон глоб" су 1999. године са извесним чуђењем, чак и сумњом, констатовале: Догађаји на Балкану су показали да, испоставља се, у кризама, као што је косовска, „може да се победи само помоћу ваздушних снага"(3). НАТО данас у то више и не сумња. Тим пре, што је списак држава, чије шефове је, за почетак, могуће и жмурећи лишити легитимности – прилично дугачак: од Сирије и Ирана до Пакистана и Корејске Народно-демократске Републике. То му дође по један државни руководилац за сваки самит „велике осморице"… (1) AFP 201244 GMT MAY 11 (2) http://www.g20-g8.com/g8-g20/g8/english/live/news/renewed-commitment-for-freedom-and-democracy.1314.html (3) The Boston Globe, 08.06.1999.

http://srb.fondsk.ru/news/2011/06/03/ne-legitimnost-lidera-u-sluzhbi-geopolitike-od-mladiha-do-gadafi.html

ХАПШЕЊЕ ГЕНЕРАЛА МЛАДИЋА И МЕЂУНАРОДНО ПРАВО

Александар МЕЗЈАЈЕВ | 01.06.2011 | 11:37

Хапшење Ратка Младића, генерала армије босанских Срба, поставило је питања која се не односе само на политички план, или морални, већ чисто међународно-правна. Управо та правна питања сада покушавају да се заобиђу, јер њихова анализа показује сву неодрживост оптужбе против Р.Младића, без обзира на медијску хистерију која траје сада већ више од шеснаест година. Последњих дана коментатори потпуно тачно констатују да је на Србију вршен притисак захтевањем да се због пријема Србије у Европску унију ухапси Ратко Младић. То је политички захтев, али постоји и међународно-правни. И то са много озбиљнијим последицама, него што је то одбијање захтева Србије за пријем у Европску унију. Ствар је у томе да је у фебруару 2007. године Међународни суд ОУН (МС ОУН) донео одлуку којом је Србија проглашена за прекршиоца Конвенције о забрани геноцида и кажњавању злочина геницида од 9. децембра 1948. године. Једна од тачака те пресуде је гласила: „Прихватити да је Србија крива за кршење Конвенције зато што до сада није Међународном трибуналу за бившу Југославију предала Ратка Младића, који је оптужен за геноцид". За ту тачку су гласале све судије Међународног суда (на жалост – и руски судија); „против" је гласао само судија из Србије. Јасно је да је то решење прихваћено без икакве правне основе, јер Младић у то време није ни био ухапшен и зато Србија и није могла да га преда, и уопште, Суд није имао никакве доказе да се Младић налази на територији Србије. Међутим, решења МС ОУН имају једну специфичност – на земљу која се не придржава тих решења могу да се примене мере санкција, које ће ту земљу натерати да се потчини. Тако да се свих година од тада Србија налази под претњом увођења таквих санкција. Осим тога, треба да се обрати пажња на чињеницу да је Хашки трибунал, кршећи елементарне норме међународног права, генерала Младића 1996. године осудио у одсуству. Ствар је у томе, да члан 61 Прописа о процедури МТБЈ дозвољава да се обави извесна специјална процедура која омогућује издавање међународног налога за хапшење. У суштини, том процедуром се предвиђа саслушавање оптужнице без присуства оптуженог и без његовог адвоката. Формално „заштитник" присуствује, али то није адвокат кога је изабрао окривљени, већ неко кога поставља сам суд. Јасно је како таква личност „штити интересе окривљеног". У јулу 1996. године МТБЈ је донео одлуку да поседује све потребне доказе да су Р.Караџић и Р.Младић извршили најтеже међународне злочине. Таква процедура није усвојена случајно. Она дозвољава да се доцније искористи само Младићево име, те да се тиме „докаже" кривица других оптуженика. Такав прилаз је омогућен зато што је у самом почетку постојања МТБЈ у њему као правна норма прихваћена теорија о"удруженом злочиначком деловању". Наведена теорија представља „оружје за масовни пораз" Срба и била је прихваћена само да би били осуђени они оптуженици за које није постојао никакав доказ личне кривице, укључујући и оне, који не само да нису учествовали у овом или оном злочину, већ да чак нису ни знали за њега. Сада о оптужбама против Генерала. Прва варијанта оптужнице против Ратка Младића је потписана 1995. године. Важно је да се констатује да је то направио судија Ф. Риад, муслиман из Египта. Чињеница да је за убиство муслимана оптужницу потписао судија – муслиман показала је своје последице. Судија Риад је био толико отворено пристрасан да је констатовао много више од онога, што се тврдило оптужницом. Тако, пажљивим упоређивањем захтева тужилаштва и донетог на основу тог захтева решења суда може да се констатује да је судија на сопствену иницијативу додао неке чињенице или их „стваралачки обрадио". На пример, додао је да су заробљеници стрељани у „мањим групама" (што је важно за доказивање да је постојао предумишљај, у односу на једно масовно стрељање) као и то, да су стрељања трајала дуже него што је наведено у захтеву тужилаштва. Овде чак и није толико важно да се потврди да судија није имао права на такву дораду, већ то да се судија није уплашио да ће изгледати пристрасан. Затим је оптужница против Младића мењана више пута. Прво су је спојили са оптужницом против Р.Караџића, а затим разделили (после хапшења Караџића 2009. године). Али суштинске измене су последњи пут унете 2002. године. Али сада на површину испливавају интересантни детаљи. И тако – нова промена текста, и то радикална, - извршена је… 10. маја о.г. односно - две недеље пре хапшења Генерала. Задивљујуће видовњачке моћи! А нову верзију оптужнице против Младића је направио лично судија Алфонс Ори из Холандије. Онај исти, који је направио и последње измене у оптужници против Младића 2002. године и који се, све у свему, специјализовао за истраге против Срба и ослобађање Албанаца који су клали Србе. (А.Ори је већ осудио доста Срба, углавном босанских, међу њима и председника Парламента српског народа М.Крајишника, а ослободио џелата косовских Срба Р.Харадинаја. Тако да је то личност проверена и заслужна). Па какве су бајке у последњој варијанти оптужнице против Младића? Главна је да сада Генерала оптужују да је учествовао не у једном, већ у четири „удружена злочиначка подухвата" (УЗП). Прво – у кампањи етничког чишћења којој је био циљ насилно и стално исељавање босанских муслимана и Хрвата са територије Босне, што је на крају квалификовано као геноцид. Остали УЗП су повезани са кампањом терора против цивилног становништва у Сарајеву, хватањем таоца у персоналу ОУН у мају – јуну 1995. год., и геноцид у Сребреници у јулу 1995. године. Последња варијанта оптужнице садржи 11 тачака оптужби за геноцид, за злочине против човечности и за кршење закона и обичаја ратовања. Међутим, ако се та оптужница пажљиво проучи, види се како је она провидно састављена. Тако, на пример, Ратка Младића оптужују и за заузеће Сребренице и за убијање цивилног становништва. Али ако се погледају датуми који су наведени у самој оптужници, видећемо да је напад на Сребреницу почео 2. јула, а завршио се 11.07. То значи да је заузимање тог градића трајало 10 дана! А то нам говори да је Сребреница била бастион наоружаних муслимана, а не мирна демилитаризована енклава, како о томе труби пропаганда. Како видимо, то признаје и оптужница, мада стидљиво. Међутим, оптужница одмах после тога губи потпуно логику на којој се заснива: пошто је Сребреница заузета Хашки трибунал каже да су сви изгинули – цивилна лица! (Оптужница све време као мантру понавља речи „дечаци и мушкарци"). Јасно је да имамо посла са отвореном лажи, коју чак и не покушавају било како да објасне! Даље, у ствари, оптужница садржи информацију која показује да је генерал Р.Младић дејствовао у складу са нормама међународног хуманитарног права (то јест права које је било на снази у време оружаних конфликта). Тако његова дејства на одвођењу становништва из зона ратних дејстава представљају не доказ злочина, већ на против, извршавање његове обавезе у складу са Женевском конвенцијом о заштити жртава рата (члан 50) и Другим накнадним протоколом уз њу (члан 17). Ништа мање фалсификата садржи и део са бројкама. У својим мемоарима бивши главни тужилац Хашког трибунала Карла дел Понте стално користи бројку од „осам хиљада убијених муслиманских мушкараца и дечака" сваки пут, када се помиње реч „Сребреница", мада одлично зна да је у званичној оптужници наведена цифра од седам хиљада. Медији упорно понављају цифру од 8.000 убијених у Сребреници. Наравно, то је разумљиво, слободни и независни медији нису успели да се уздрже, додали су још једну хиљаду. Временом ће цифра све више да се надувава. У јулу 2008. године сајт ОУН саопштава да је „у јулу 1995. године армија босанских Срба под вођством Радована Караџића и Ратка Младића направила геноцид више од 8.000 муслиманских дечака и мушкараца". Можда ће се временом откривати све нове и нове тајне масовне гробнице невино убијених муслимана? Како да не. На против, како време пролази, појављује се све више информација којима се доказује да није било ни осам, ни седам, ни било којих „других хиљада" невино стрељаних. Ако се и пронађу нове гробнице – у њима леже особе, убијене током ратних операција. А врло је важно да се присетимо и чињенице да су рат започели управо муслимани. У току међународне конференције по резултатима рада МТБЈ у Руској академији наука у марту 2009. године експерт Л.Симић, који је лично обављао патолого-анатомска испитивања гробница у Сребреници је убедљиво доказао да ни о каквим цивилима не може да буде ни речи – тамо су сахрањени учесници ратних дејстава, а доказана цифра погинулих је 1500 људи. Други учесник конференције – бугарски научник Ж. Чивиков је светској јавности приказао детаљну анализу судског доказивања геноцида у Сребреници у Међународном трибуналу за бившу Југославију. Крајем прошле година објављена му је књига „Крунски сведок" где су јасно приказане махинације Хашког трибунала са такозваним „геноцидом у Сребреници". Постоје и други докази чудовишне фалсификације оптужби против босанских Срба. Нису случајно у низу европских земаља донети закони које забрањују да се оспоравају „чињенице геноцида, које су констатовали међународни судови"! Забрањено је да се оспоравају, чак и ако у рукама постоје докази да су ти судови фалсификовали чињенице. Казниће – све до затвора! – за саму чињеницу да се оспорава, и ваше доказе неће чак ни разматрати! Шта ћеш - ResJudicata! Одлука је коначна и не подлеже жалби! Другим речима, цела оптужница против генерала Младића је документ, лажљив у највећој мери, а осим тога, и скарабуџен потпуно непрофесионално.У вези са тим позиција Русије, као сталног члана Савета безбедности ОУН могла би да буде принципијелнија од изражавања очигледно бесмислене наде да ће „предстојећи судски процес против Ратка Младића имати праведан и непристрасан карактер".

 

http://srb.fondsk.ru/news/2011/06/01/hapshene-generala-mladiha-i-medzhunarodno-pravo.html

СУДЕ, ДА ИМ НЕ БИЛО СУЂЕНО. УЗ ХАПШЕЊЕ ГЕНЕРАЛА МЛАДИЋА

Јелена ПОНОМАРЈОВА | 31.05.2011 | 23:08

Хапшење бившег начелника Главног штаба Армије Републике Српске, генерала Младића и припрема за његову екстрадицију у Хаг  је следећи по реду догађај у„пречишћавању Историје"...  * * * *  Процес растурања социјалистичке Југославије је био варварски и крвав. О томе зашто се то десило, ко су главни сценаристи трагедије југословенских народа кроз године су написани томови научних истраживања и брда публицистичких материјала, али почетком деведесетих су код народа постојале само емоције, непроверени подаци о жртвама  међунационалног ратовања и илузије (пре свега: код руског руководства) о могућности да се сагради праведан свет. Потпуно оправдано је изгледала идеја формирања неке нове структуре, која ће истражити ратне злочине до којих је долазило у току разбијања и деобе Југославије. Коначна одлука да је неопходно да се формира међународни суд  сазрела је као резултат рада комисије експерата за анализу информација о кршењу Женевских конвенција и других норми хуманитарног права у току оружаних конфликта на територији бивше Југославије, коју је СБ ОУН формирао у октобру 1992. године. Већ у мају 1993. на бази резолуција СБ ОУН бр. 808 и 827 формиран је Међународни трибунал, који је позван  да истражи злочине из периода 1.01.1991. до датума који ће СБ одредити  „када се успостави мир". Као резултат те врло неодређене формулације  Трибунал још увек ради, иако је прошло много година од „успостављања мира". Рок за завршетак његовог рада се стално одлаже. Тако је требало да, према резолуцијама ОУН бр. 1503, 1534 и 1880, све предмете размотрити у првој инстанци прво до краја 2004, па 2008, а затим до краја 2009. године. 16.12.2009. године у резолуцији СБ ОУН бр. 1990 је изјављена „решеност  да се рокови важења овлашћења свих сталних судија Међународног трибунала продуже на период до 30.06.2010. године, а судија Апелационе инстанце – до 31.12.2012.г, или до завршетка послова који су им дати у надлежност, уколико се то раније деси".  Ново продужење рада ове институције је изазвало негодовање Русије, која се 22.12.2010. уздржала од гласања за резолуцију 1966. Та резолуција је предвиђала да се оснује „Међународни механизам за преостале предмете" који је требало да рад на завршавању судских предмета МТБЈ[1] почне 1.07.2013., и заврши 31.12.2014.год.  За тај документ је од 15 чланица СБ гласало 14. Како је изјавио тадашњи стални представник Русије у ОУН Виталиј Чуркин, трибунали (МТБЈ и Међународни трибунал за Руанду)  свесно отежу са завршавањем рада. Осим тога, „ништа мање питања ниче и у вези са објективношћу тих судова. Међутим, руска позиција, као и пре, за такву тврдњу на Западу не налази подршку". Без обзира на то, Русија полази од становишта да је наведена резолуција „последња у вези са питањем рока рада оба трибунала и да ће они бити сасвим затворени до краја 2014. године. (I). Међутим, тешко је поверовати да ће бити тако. На пример, председник МТБЈ Патрик Робинсон је више пута поновио да предмет бившег лидера босанских Срба Радована Караџића, који је ухапшен под врло необичним околностима 2008. године, неће бити завршен пре краја 2012. године, а вероватна жалба ће се разматрати до фебруара 2014. Међутим, полазећи од чињенице да процеси трају и по неколико година, рокови у вези са суђењем Караџићу могу да буду померани, наравно, не ка скраћењу. Таква бојазан се потврђује и речима пи-ара Хашког трибунала, Нерме Јелачић: „ Рокови завршетка рада Трибунала се односе само на предмет Караџића, тј. „не важе за Ратка Младића и Горана Хаџића" (II). То је више пута изјављивао и главни тужилац МТБЈ Серж Брамерц. И одједном – ето среће! Просто невероватно, али само неколико дана пре подношења Брамерцовог извештаја Савету безбедности ОУН о раду Трибунала, када је могла да се донесе коначна одлука о затварању овог органа, судије су добиле посла за још неколико година. У току новембарске (2010. г.) посете Београду главни тужилац МТБЈ је обавио разговор „у четири ока" са председником Србије Борисом Тадићем, премијером Мирком Цветковићем и председником Националног савета за сарадњу са Хашким трибуналом Расимом Љајићем, који су убедили хашког тужиоца да ће имати њихову потпуну сарадњу. „Наша страна води интензивну потрагу за Ратком Младићем и Гораном Хаџићем, и труди се да успешно заврши сарадњу са трибуналом у Хагу" – изјавио је српски председник. Детаљнији разговор о напорима које Београд чини на хапшењу главних лица које Трибунал тражи главни тужилац МТБЈ је имао у штабу националне безбедоносне службе, са руководиоцима свих заинтересованих установа, заједно са војним обавештајцима, као и са тужиоцем за ратне злочине Владимиром Вукчевићем. Садржина тих преговора, из разумљивих разлога, остаће затворена за штампу, али резултат „интензивне потраге", како се каже, је видљив. Хапшење 26. маја Младића у селу Лазарево, на 70 км од Београда, председник Француске Никола Саркози  је оценио као „снажну Тадићеву одлуку". Очигледно да тешко да би дошло до хапшења „најтраженијег ратног злочинца" да није било „вештине" српског председника. Потрага за Младићем је стварно појачана после Брамерцове посете. О променама у ловној површини  и методама „лова" на Младића министар унутрашњих послова Ивица Дачић је говорио више пута. Конкретно, он је подвлачио да се у потрагу за Младићем и Хаџићем, која је дотле била прерогатив српске државне безбедности, активно укључило и министарство унутрашњих послова, „што подразумева ширу контролу и праћење лица, за које се претпоставља да подржавају српске јунаке за којима се трага" (III), као и јачање оперативно-извиђачког рада. * * * * Према подацима српске полиције, рано ујутро 26. маја појачани одред полицајаца је дошао у село Лазарево, где живи око 2000 људи и у коме раније нису вршени претреси, да би се направио циљани претрес. „Полиција је истовремено ушла у четири куће, које припадају Младићевим рођацима. У једној од њих, у кући од жуте цигле са зарђалом оградом, - полицајци су пронашли Генерала који је, без обзира на рано јутро, већ био будан. Генерал је шапатом полицајцу рекао како се зове и предао два пиштоља , који су били поред њега у тренутку хапшења. У том селу је живео око две године" (IV). Касније, одговарајући на питања новинаразашто није искористио оружје, Младић је одговорио: „Нисам хтео да убијем децу која су дошла да ме хапсе".   Игра „шуга с Ратком" је од тренутка када га је у јуну 1995. године МТБЈ прогласио за ратног злочинца постала међународна. Младића оптужују не само за ратне злочине у току рата 1992. – 1995. на територији савремене Босне и Херцеговине, већ његову фигуру користе као услов за пријем Србије у Европску унију. Комесар Европске уније за питања проширења Оли Рен  је више пута изјављивао да ће „српско питање" да се „решава искључиво у зависности од оцена које ће бити дате у извештају главног тужиоца  МТБЈ (V). Упорност са којом садашње српско руководство тежи Европској унији, у најмањој мери – чуди, а у већој – разочарује. Европска унија - наднационална организација  која је непосредно учествовала у планирању и извођењу операције  прво на растурању Југославије, па затим Србије као целовите суверене државе, појављује се као циљ за кога читаву своју будућност везује осакаћена, понижена, лишена својих историјских реликвија (уз непосредну помоћ те исте Европске уније) Србија!  Нећу да говорим о томе да је садашњи социјални и економски положај саме Европске уније толико јадан да тешко да би било који политичар јасних мисли везивао судбину своје земље са таквом организацијом. Тим пре, када ти се постављају услови којима се понижава национално достојанство и  када се предлог за окретање „новог листа" историје земље условљава предајом свог становника суду сумњиве репутације.  Ратко Младић је био једна од централних фигура рата у Босни. За њега знају далеко ван босанских граница. Новине „Дејли телеграф" су га укључиле у списак од 30 познатих савремених војсковођа, констатујући да га они официри, који су преговарали са њим, сматрају за генија тактике (VI). Противници су га се плашили, а Срби обожавали – због поштења, високог професионализма, храбрости, привржености Отаџбини. За националну самосвест Срба значај Младића који је, фактички, победио, без обзира на бомбардовање НАТО, у рату у муслиманско-хрватској федерацији БиХ, је огроман.  Одатле и јача пажња према њему од стране НАТО и ЕУ. Зато није случајно што је председник Тадић, на специјално сазваној у вези са хапшењем Младића, конференцији за штампу изјавио: „Тако смо ми завршили тежак период наше историје и скинули бреме са рамена нашег народа. Сада се отвара нова страница, а ми ћемо радити на процесу помирења у региону", а  „завршена истрага ће дићи ниво међународног поверења у Србију". Реторичка фигура о „бремену народа" представља стварно Тадићево признање колективне кривице Срба у том рату, у рату народно-ослободилачком, у рату за своју државност, у рату за право на живот у земљи својих предака. Очигледно, да би коначно орасположио Европску унију према Србији Тадић је посебно подвукао да се „води истрага против људи који су му помагали (Младићу – Ј.П) да се крије од правосуђа... Свако ко је помагао Младићу ће морати да стане пред суд" (VII). Не знам да ли ће те напоре да призна ЕУ (хапшење Младића јенатемпирано за дан посете Београду Кетрин Ештон - врховног представника ЕУ за иностране послове и политику сигурности), али да хапшење Младића није и последњи услов за пријем Србије у ЕУ – то је потпуно јасно. Следећа фигура је Горан Хаџић, а затим ће то бити признање Косова и референдум у Војводини и још много шта. * * * * За садашње (прозападно) српско руководство је од животне важности да нови извештај Сержа Брамерца  Савету безбедности ОУН буде позитиван, јер Београд тежи да добије статус кандидата за пријем у ЕУ. Како је познато, највећи противник сближавања Србије са ЕУ је Холандија, која своју позицију образлаже искључиво тиме, да  Ратко Младић и Горан Хаџић још увек нису на оптуженичкој клупи. А да кажемо нешто о разлозима, због којих   управо Холанђани тако јако теже да „закопају" Младића? Мало ко зна да су многобројне жртве у Сребреници најнепосредније што је могуће повезане са неодговорним понашањем холандских миротвораца, у чију је зону одговорности спадала ова муслиманска енклава 1995. године. Када су Сребреницу као одговор на многобројна убиства Срба од стране наоружаних формација које је водио Насер Орић који је, да кажемо и то, ослобођен по решењу Трибунала, окружиле јединице Ратка Младића, холандска војска не само да није ништа предузела како би се сукоб избегао и заштитила мирно становништво, већ је на брзину напустила енклаву. Другачије речено, своју срамоту Холандија већ више од петнаест година покушава да припише Младићу и његовој војсци.Што се тиче Орића, мада оптужен за стрељања Срба у рејону Сребренице у  периоду 1992. – 1993. год. и за уништење више од десет српских села, он је осуђен на две године затвора и ослобођен је директно у судници, чим је пресуда прочитана (урачунато му је време које је провео под истрагом). Ни на који начин немам намеру да правдам насиље. Снага права треба да је у томе да злочинац, ако је његова кривица доказана, буде кажњен. Казус Младића нас само тера да размишљамо о стварима у глобалу, о симболици онога, што се десило, које се по свим параметарима уклапа у организовано понижавање једног народа – Срба, и једне државе – Србије. Да подсетим да су главни оптуженици у свим процесима МТБЈ били баш Срби и, захтевајући хапшење Младића и Хаџића, Суд, како ми се чини, хоће да постави једну дебелу антисрпску тачку на свој рад. За 18 година рада МТБЈ је одрадио 144 судска процеса, у којима је већина процеса, а прецизније 94 (или 66% свих предмета) било вођено против Срба. 33 процеса су била против Хрвата, 8 против косовских Албанаца, 7 против босанских муслимана и два против Македонаца. Од 19 умрлих у току суђења 16 су били Срби, при чему су неки преминули под врло чудним околностима, међу њима и бивши председник Југославије Слободан Милошевић, чију кривицу Трибунал није успео да докаже. Осим тога, од 28 ухапшених председника држава, војних заповедника, председника влада, вице-премијера, министара одбране и спикера парламената Срби опет припадају упадљивој већини – 19. Посебно импресионира збир затворских пресуда: Срби су осуђени на 904 године, Хрвати на 171, муслимани на 39 година, косовски Албанци (који су, како је доказао Дик Марти, из све снаге трговали људским органима) – на укупно 19 година, и Македонци – на 12 год. (VIII) Још  упечатљивије су појединачне затворске казне: на 40 година је осуђен Горан  Јелисић, чувар затвора за заробљене муслимане и Хрвате који се налазио код Брчког и бивши градоначелник босанског Приједора Миломир Стакић. Генерал армије Републике Српске Радислав Крстић осуђен је на 46 година затвора, истина, доцније му је пресуда смањена за 10 година. На по 30 година осуђени су и браћа Лукић, према формулацији, за злочине против босанских муслимана у Вишеграду, граду који се налази на неколико десетина километара од Сарајева, близу српске границе. Толико сурове пресуде Србима природно наводе на многа питања. Прво – о  адекватности толико дугих затворских казни, које су у суштини једнаке доживотном затвору. Друго, о једнакости кривице других учесника крвавих догађаја. Класичан пример „двојних стандарда" Хашког трибунала је поступак против Рамуша Харадинаја, једног од команданата „Ослободилачке армије Косова", која се са својим војницима прославила суровошћу према косовским Србима и грађанима других неалбанских народности. Без обзира на тешке злочине које су они извршили Харадинаја су ослободили одговорности „због недостатка доказа". „Уствари – докази су нестајали заједно са сведоцима, међу којима су били и сарадници косовске полицијске службе, од којих су Харадинај и његови сарадници почели да се избављају још 1999. године" (IX). И уопште, ако се погледа статистика о ослобођеним Албанцима који су по Косову правили зверства, она  је запањујућа. Најјачи албански борци, који своје жртве броје у стотинама – Фатмир Лимај, Исак Муслиу, Идриз Балај и већ поменути Рамуш Харадинај – сви су ослобођени. Сам начин формирања МТБЈ - Трибунал има дозволу за рад Савета безбедности ОУН - а класични међународни судови се формирају потписивањем међународних уговора – ствара не само много питања и праведну критику, већ показује и принципијелне позиције зинтересованих страна. Како констатује један од признатих стручњака за та питања – Александар Мезјајев, „формирање правног органа потписивањем међународног уговора предвиђа да постоје интереси код свих учесника у уговору, а на државе, чији интереси у уговору нису узети у обзир, уговор не важи. Истовремено – резолуције Савета безбедности ОУН се заснивају на изјављивању воље само неколико држава. Да су они, који су формирали Трибунал, свесно тежили да искључе опште учешће  у прихватању решења, сведочи и чињеница да питање оснивања Трибунала није изнето на дискусију у Генералној скупштини ОУН – органа у коме све државе – чланице имају представнике". (Х) Стварно, СБ ОУН нема овлашћења да формира међународне правосудне органе, јер ни један члан Статута ОУН, укључујући и чланове 7. главе, не садржи налог на право Савета безбедности  да формира међународне трибунале, као ни правосудне органе. Другим речима, у складу са општеприхваћеним принципом у правној науци: „Нико не може да другоме пренесе више права, него што их он сам има" - ни СБ ОУН, обзиром да није био правосудни орган и није имо правосудна овлашћења,  није имао права да другим институцијама даје такве компетенције. Осим тога, ОУН у складу са Статутом (чл.  2, т.7) не може да се меша у искључиву компетенцију држава. А Резолуција СБ бр. 827 нарушава управо принцип суверенитета и формира орган који је позван да суди физичким лицима – грађанима држава-чланица ОУН. На крају, уз све остало, СБ ОУН је прекршио и ставове члана 14 Међународног пакта о грађанским и политичким правима (1966.), који је фиксирао право сваког човека да му суди суд, који је формиран законски. Резолуција СБ ОУН је то  онемогућила свим грађанима земаља бивше Југославије. Тако је формирање МТБЈ прекршило базне принципе и норме међународног права, а то значи да ни једна одлука тог незаконито формираног органа не поседује правну - обавезујућу снагу. Ради праведности потребно је навести аргументе заштитника Трибунала. Један од најраспрострањенијих аргумената је тврдња да је СБ ОУН имао право да оснива међународне трибунале на основу члана 29 Статута ОУН, који предвиђа да СБ може „да оснива такве помоћне органе, за које он сматра да су неопходни, да би он могао да обавља своје функције". Међутим то је аргумент слабости. Ствар је у томе да правосудни орган у принципу не може  да буде помоћни орган политичке институције, те је зато потпуно очигледно  да  члан 29. не предвиђа формирање правосудног органа. Што се тиче аргумента према коме је МТБЈ, без обзира на правно образложење његовог формирања, постао законити орган, јер су га признале све државе, укључујући и државе бивше Југославије, то и ту има шта да се каже. Прво, законитост оснивања МТБЈ није признало много земаља. На пример, Индија, Мексико, Савезна Република Југославија (до тренутка њеног распада) и низ других земаља наставља да протестује због правног образложења формирања ове структуре. Друго, признање незаконитог акта ћутањем не може аутоматски да доведе до законитости тог акта (XI). Па онда – зашто је Трибунал основан? Према мишљењу велике већине руских и неангажованих западних научника: „Трибунал има искључиво политички циљ – да потврди кривицу само једног народа у свим ратовима последње балканске кризе и тако оправда агресију НАТО против Југославије 1999. године, тј. да њеним дејствима да законитост. Вишегодишња делатност Трибунала у светском јавном мњењу је створила неадекватну представу о учесницима балканског конфликта и о ономе што се дешавало. Трибунал је створен да би се историја распада Југославије прекројила, односно да би се изменио карактер ратних дејстава тако што би за све злочине који су се на Балкану десили од почетка 1990-х година одговорност пала на само један народ – Србе (подвукла Ј.П.).  Управо зато је број осуђених Срба тако велики" (XII). Данас поседујемо масу доказа о зависности и пристрасности  суда, о предубеђењима судија, иследника и тужилаца. Њихова необјективност се испољава не само у процедури процеса суђења, већ и у раду са окривљенима, сведоцима, научним експертима. Правосудни орган се служи и позивањем лажних сведока, коришћењем доказа „из друге руке", ограничавањем могућности експерата (не смеју да користе белешке) и сведока окривљеног (ако му се не свиђа твоје сведочење – прелази се на питања и одговоре са („да" или „не"), заштитом лажног сведочења, помоћи сведоцима оптужбе, појављивањем у писменим доказима онога, што сведоци нису рекли, забраном изношења имена сведока  чак и ако они не желе да буду заштићени – како не би била могућа припрема за одбрану и унакрсно испитивање, рад са сведоцима на фабриковању доказа и још много шта(XIII).Уосталом, о невероватној некомпетентности и отсуству потребне професионалности иследних органа писала је бивши тужилац МТБЈ Карла дел Понте у књизи која је дигла велику буку(XIV). У најтеже облике кршења рада МТБЈ експерти указују на одбијање да се дозволи лична одбрана, насилно давање адвоката, суђење inabsentia, кршење принципа презумпције невиности, кршење принципа једнакости страна, кршење принципа правне одређености, конкретно  по питању одређивања висине казне, кршење принципа забране на ретроактивно коришћење права, кршење принципа независности и непристрасности  суда. Осм тога, Трибунал  манипулише статистичким подацима, користи непроверене и нетачне статистичко-демографске конструкције, како би се доказао унапред договорен резултат. Због чега су биле потребне све те манипулације? Фактички, Трибунал је постао не само простор за историјско понижење већинског народа Југославије – Срба, који су тежили да сачувају своју националну  срж у комадићима оне земље  коју су они стварали кроз цео 20. век, али и најважнију превентивну функцију за Запад. Ствар је у томе да је, пошто је акценат светског јавног мњења ставио на преступе балканских народа, а најпре Срба, он је  одвукао мач Фемиде од оних који су  на југу Европе направили 1999 г још од времена Другог свеског рата невиђену хуманитарну катастрофу. „Они суде да им се не би судило", јер последице агресије НАТО тамне пред многим кршењима људских права из периода међуетничких сукоба  у бившим југословенским републикама. Али, да приведемо само неколико бројки. У току агресије, која је трајала 78 дана, авиони НАТО су нанели 2300 ваздушних удара, при којима је бомбардовано 995 објеката широм Србије и Црне Горе. При том су коришћене углавном забрањене врсте муниције са додатком радиоактивних материја – углавном осиромашеног уранијума (U-238),као и касетне бомбе. На Југославију је бачено укупно 23.000 бомби и ракета, укупне тежине преко 25000 тонаxv (према другим подацима 79000 тона), од чега су била 152 контејнера са касетним бомбама (које експлодирају тек када дођу у додир са живим организмом). (Ја сам текст мало изменила, да би свима био схватљивији, али су сви подаци остали). Бомбардовање комбината за прераду нафте и осталих петрохемиских производа довело је до појаве црних киселих киша. Нафта, петрохемијски производи и остале токсичне материје су оштетили систем вода не само Југославије, већ  и осталих балканских земаља. За време бомбардовања територије Југославије је погинуло око 2.000 мирних становника, 7000 је било рањено, од чега 30% деце. Коначне сразмере штете која је нанета индустријским, транспортним и цивилним објектима СРЈ до сада нису изговорене. Према разним проценама  оне се мере сумом од 50 до 200 милијарди долара. Уништено је или озбиљно оштећено око 200 индустријских предузећа, објеката за складиштење нафте, енергетских објеката, објеката инфраструктуре, међу којима 82 железничка и аутомобилска моста, оштећено је 8 електрана, седам железничких станица, шест аеродрома, много путева, оштећено је или сасвим уништено 20 телевизијских репетитора и релеа, велики број телевизијских и радио станица. Уништено је око 90 историјских и архитектонских споменика, 2000 школа, 35 факултета, више од 20 болница. Преко 40000 стамбених објеката је порушено или оштећено. Два милиона људи у осмомилионској држави, тј. једна четвртина становника, је остала без основних средстава за живот. У више градова су оштећени центри за прихват избеглица из Босне и Хрватске. А то још није све. Бомбардовање, како су нас убеђивали чиновници НАТО - да би се заштитило  цивилно становништво - је изазвало лавину избеглица са Косова. На пример, ако је 1998. године за време ратних дејстава између Албанаца и Југословенске народне армије територију покрајине напустило 170.000 људи, углавном жена и деце, са почетком агресије НАТО, према подацима Управе врховног комесара  ОУН за избеглице – покрајину је напустило 790.000 албанаца, 100.000 срба, као и роми, адигејци и муслимани. Према најоптимистичкијим прорачунима агресија НАТО је изазвала миграцију унутар СРЈ више од милион људи. Па онда, коме у ствари,  треба да се суди? Важно је да потсетимо на још једну незанемарљиву чињеницу. У току читаве Цветне недеље, посебно на сам дан Ускрса, који се у Србији слави по православном календару, и енглески, и амерички војни авиони су настављали да нападају из ваздуха Србе - хришћане. На неким бомбама које су избацивали енглески пилоти је бојом било написано: „Срећан Ускрс". Само из ове чињенице би требало да и највећи поборници Трибунала схвате због чега је он формиран и чије интересе штити. * * * * Рећи ћу још једну претпоставку. За „хуманитарну интервенцију" земаља НАТО у Либији, која још увек траје, код земаља које је изводе постоји снажна потреба да она буде врло заштићена, и то  информацијски. Односно – врло је потребно да се пажња јавности одвуче од уништења инфраструктуре и цивилних објеката, од убистава мирних становника, међу којима су и деца, до којих долази при бомбардовању Либије. Треба да се суди другоме, да се теби не би судило! Могуће је да су не само хапшење Младића, него и брзина са којом је донета одлука о његовој екстрадицији Хагу, без обзира на очигледне проблеме са здрављем шездесет деветогодишњег генерала, индиректно повезани са либијским фактором. Значајна је реакција Генералног секретара НАТО Андерса Фог Расмусена који је међу првима из глобалистичког естаблишмента поздравио хапшење Младића, као и званичног Лондона, који је тај догађај назвао историјским. Београд јако жури (или га јако журе) да Младића преда Хагу. Београдски суд је већ  сутрадан после његовог хапшења дао дозволу за његово изручење. Агенција Франс прес, позивајући се на Милоша Шаљића, адвоката ухапшеника, је саопштила да „стање Младићевог здравља не представља препреку за његово изручење, јер је он покретан", без обзира на чињеницу што је  одбрана екс-команданта босанских Срба одмах изјавила де ће поднети жалбу због чињенице да због лошег здравственог стања Генерал није у стању да учествује у раду Трибунала. Уколико Младић ипак буде предат МТБЈ, по мишљењу правника, непосредно вођење процеса може да почне најраније кроз годину и по дана. Оволика брзина може да се објасни изузетно негативном реакцијом значајног дела становништва како Србије, тако и Републике Српске. Саопштење о хапшењу Младића је већ у читавом низу српских градова – Новом Саду, Краљеву, Зрењанину, Аранђеловцу, Чачку изазвало масовне акције протеста поклоника бившег генерала. У Београду је неколико стотина људи покушало да се нађе на митингу под називом „Младић – херој", али је полиција забранила тај збор. Ухапшене су десетине људи. Хапшење Младића људи називају  „срамотом" и позивају истомишљенике бившег војног заповедника да изразе протест против „окупације Србије од стране Вашингтона и Брисела". Према резултатима анкете коју су направиле новине „Вести" Младића подржава 75% становника Србије. Талас протеста због хапшења Ратка Младића се доваљао и до Русије. Први пут откако постоје везе између наше две земље ноћу 27. маја су на амбасаду Србије летеле флаше, напуњене црном бојом. Први саветник у Амбасади, Борис Секулић, је само изјавио: „Могу само да потврдим да се то заиста десило". У Републици Српској главни митинг подршке Младићу је предвиђен за данас, 31. мај.  Организације ветерана Републике Српске су осудиле Младићево хапшење и позвале да се оснује фонд за помоћ свим грађанима РС које је МТБЈ ухапсио. Истовремено званична власт Републике Српске је унапред изјавила да Младићево хапшење схвата као испуњење међународне обавезе у оквиру Дејтонског мировног споразума од 1995. године и изразила наду на праведан судски поступак. Према речима председника РС Милорада Додика, власти Републике Српске никада нису и никада неће штитити оне, који су вршили ратне злочине, без обзира на њихову религиозну или националну припадност. Руска Федерација је преко Константина Долова, опуномоћеног представника Министарства спољних послова за људска права, демократију и владавину права такође изразила наду  да ће „судски процес лидеру босанских Срба Ратку Младићу бити праведан и да неће довести до продужења рада Међународног трибунала за бившу Југославију".  Мада је тешко веровати у праведност и непристрасност организације која је читавих 18 година била до краја верна доказивању управо супротног. А можда ће доћи и до потпуно непредвиђених околности, које Трибуналу неће дозволити да донесе неправедну пресуду. Путеви Господњи су непознати! А за сада се правосудна машина захуктава до пуне брзине. Младић још није стигао у Хаг, а већ је именована тројка судија, која ће бити у Већу. Председавајући ће на овом процесу бити, по саопштењу агенције ИТАР-ТАСС Кристоф Флуге из Немачке. Осим њега у Већу је и грађанин Холандије Алфонс Ори и судија из Јужноафричке републике Баконе Молото. Наравно, судије су одмах донеле одлуку да тужилаштву Трибунала дозволи да у року од 7 дана изврши исправке у оптужници Младића. Тако да ћемо „праведност" јако брзо видети на делу: треба судити, да ти не би било суђено. [1] Међународни трибунал за бившу Југославију   Јелена Георгијевна ПОНОМАРЈОВА – доктор политичких наука, доцент на Московском државном универзитету за међународне односе при Министарству иностраних послова Русије.

http://srb.fondsk.ru/news/2011/05/31/sude-da-im-ne-bilo-sudzheno-uz-hapshene-generala-mladiha.html

Zašto Tači ima bolji tretman od Mladića?

Komentara 80

| veličina teksta:+-

Problem Srbije jeste što tribunal u Hagu, EU i SAD ne žele suočavanje Ratka Mladića sa zločinom u Srebrenici, nego njegovu unaprijed pripremljenu osudu u kontekstu političkog tumačenja tog zločina - navodi "Glas Rusije."

U Srbiji vlada medijska evroeuforija povodom hapšenja generala Ratka Mladića, koja je u stvari bijeg od realnosti da će priznanje albanske državnosti na Kosovu i Metohiji biti nastavak politike ucena čiji je Mladić bio samo deo - navodi se u komentaru i ocenjuje da je "neumerena evroeuforija medija i priprema naroda na izručenje Ratka Mladića potpuno suprotna atmosferi koja je vladala u Hrvatskoj, kada su njeni generali hapšeni i suđeni".

  Već osuđen: Ratko Mladić

  ''Glas Rusije'' navodi da je Mladić "autentičan oficir i vojnik, za razliku od ljudi kriminalne i plaćeničke prošlosti, kao što je Ante Gotovina, koji su tek u hrvatskoj vojsci stekli oficirski čin i opraštanje starih grehova".

  U komentaru se navodi da u "izlaganjima ogromne većine analitičara kroz osuđujuće tonove upućene generalu Mladiću provejava evrooptimizam bez pokrića", te da je "popagandna meta prazan stomak građana, koji nakon nebrojenih i neispunjenih obećanja sada imaju novo svetlo na kraju tunela: u izgledu je nešto malo bolja volja EU".

  "Samo država bez dostojanstva može medijski da se miri nad sudbinom generala svoje vojske. Ne bi trebalo to da čini iz najmanje dva razloga: moralnog i praktičnog. Sa moralne strane, Srbija i Republika Srpska dužne su da Ratku Mladiću obezbede odbranu u Hagu i dužne su da ga podrže, kao svog građanina i oficira", navodi "Glas Rusije".

  U tekstu se upozorava da će "u praktičnom smislu, hapšenje i ekspresna osuda Ratka Mladića za ratni zločin otvoriti vrata nasilnoj reviziji Parisko-dejtonskog mirovnog ugovora i značiće početak nestajanja Republike Srpske".

  "Kada Žoze Manuel Barozo kaže da Hašim Tači ima pravo na pretpostavku nevinosti, a Tači ipak ima bitno drugačiju profesionalnu karijeru od Mladića, niko od srpskih evroentuzijasta ne pita zašto srpski general ne uživa isto pravo", navodi "Glas Rusije".

http://www.vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/140845/Zasto-Taci-ima-bolji-tretman-od-Mladica