Захтев косовских Срба за држављанство Русије нема преседан

Тагови: Вести

24.11.2011, 11:07

 

Захтев који је поднело више од 20 хиљада Срба са Косова, а којим траже руско држављанство ситуација је која нема преседан, рекао је у среду стални представник Русије у НАТО-у Дмитриј Рогозин на конференцији за штампу у Москви. „То је ситуација без преседана, када толико велики број људи, 22 хиљаде Срба са Косова, истовремено тражи руско држављанство. Зато је и реакција Русије таква, експериментална", рекао је Рогозин коментаришући своју ранију изјаву о томе да би захтев Срба требало размотрити на нивоу председника Русије. Такође је новинарима скренуо пажњу на то да је ова ситуација веома алармантна. Према његовим речима, она сведочи о симптому „акутне болести метода којима Запад лечи косовску ситуацију" и о томе како западне земље крше резолуцију СБ ОУН 1244. „Срби са Косова су изгубили наду да ће добити подршку како западних међународних присустава, тако, нажалост, и неких београдских политичара, и зато јавно траже руско држављанство. За сада је то вапај у политичкој пустињи, али Русија ће свакако наћи начина да пружи подршку народу који јој је духовно близак, а који се нашао у тако сложеној ситуацији", додао је Рогозин. Стални представник у НАТО-у је рекао да руско министарство иностраних послова има задатак да изради одговор на овај захтев у складу саруским законима.

http://serbian.ruvr.ru/2011/11/24/60945692.html

VOJISLAV KOŠTUNICA: SRBIJA JE NA RASKRSNICI

VOJISLAV KOŠTUNICA: SRBIJA JE NA RASKRSNICI

sreda, 23 novembar 2011 11:58

Srbija se nalazi u dubokoj krizi i pred krupnim odlukama. Zato su nam potrebni ozbiljni razgovori sa SNS

Vojislav Koštunica, lider DSS-a, najavio je će se ta stranka zauzeti za pokretanje rasprave o tome da li je u interesu Srbije da postane članica EU, a u intervjuu za „Pravdu" kaže da „narod vidi da se Srbija zaglavila i tumara na opasnoj stranputici".

Najavili ste da će se DSS zauzeti za pokretanje rasprave o tome da li je u interesu Srbije da postane članica EU. Šta ta rasprava treba da doprinese?
Koštunica: Narod vidi da se Srbija zaglavila i tumara na opasnoj stranputici. Zemlja propada, i svakoga dana se produbljuje ekonomska, politička i moralna kriza. Vlast je tri godine široko obećavala i što su obećanja bila veća narodu je bilo sve teže. Sada se pred našim očima raspada politika i Kosovo i EU, jer Brisel javno zahteva da se za dobijanje kandidature uspostave dobrosusedski odnosi između Srbije i Kosova. Države i narodi koji su bogatiji i razvijeniji od nas, a reč je o državama koje su članice EU, uveliko raspravljaju kojim putem dalje da idu. Jedino se vlast u Srbiji drži svoje dogme da EU nema alternativu. Vreme je da razmislimo na koji način je moguće da Srbiju izvučemo iz krize. Da li je to nastavak politike da EU nema alternativu ili je bolje da se pre svega oslonimo na sebe same? Vreme je da podvučemo crtu i da vidimo šta je u najboljem interesu Srbije. Moramo napraviti čist račun i uveren sam da će se pokazati da je s obzirom na sveoopštu i duboku krizu u EU, i s obzirom na ucene i pritiske koji nam stižu iz Brisela, najbolje da se okrenemo vlastitim snagama. Ideju o učlanjenju u EU, treba da zamenimo idejom o normalnoj i obostranoj saradnji između Srbije i EU, kao i saradnji sa drugim državama na ravnopravnoj osnovi.

Mislite li da je uslov za kandidaturu uspostavljanje dobrosusedskih odnosa sa Kosovom? Aktuelna vlast tvrdi da su pitanja Kosova i ulaska u EU odvojeni procesi?
Koštunica: Zvaničan i formalni zahtev Brisela za dobijanje statusa kandidata jeste uspostavljanje dobrosusedskih odnosa između Srbije i Kosova. Politika da su Kosovo i pristup EU odvojeni procesi predstavljala je samo jeftinu propagandu sadašnje vlasti.

Da li Srbija treba da nastavi dijalog sa Prištinom i na koji način?
Koštunica: Svaka država pregovara da bi nešto dobila a sadašnja vlast pregovara ne da bi dobila dobra i povoljna rešenja za Kosovo, nego da bi na osnovu ustupaka za Kosovo dobila status kandidata za EU. To je naopaka i loša logika i politika. Pregovore treba vratiti tamo gde im je i mesto, a to je Savet bezbednosti.

Očekujete li da Srbija 9. decembra dobije status kandidata?
Koštunica: Teško je proceniti i koliko će i na koje načine sve Brisel ucenjivati sadašnju vlast, kao i na koji stepen samoponiženja može pasti ta vlast. Ali, dobili ili ne dobili kandidaturu, potrebna je odgovorna rasprava u Srbiji kojim putem treba dalje da idemo. Između ostalog, ova rasprava nam je potrebna jer se može desiti da se EU ako ne baš raspadne, a ono toliko promeni da više ne bude ni ličila na onu EU za koju smo podneli kandidaturu. EU treba posmatrati samo iz ugla naših interesa a ne kao neku dogmu.

Na koji način Srbija treba da sarađuje sa EU i da li može ta saradnja da se ostvari ako ne budemo deo te zajednice?
Koštunica: U samoj EU se razmatra mogućnost uspostavljanja saradnje i partnerskog odnosa sa Srbijom, koji isključuje naše članstvo. Dakle, ako bi vlast u Srbiji bila spremna na sve da pristane i da ispuni svaku ucenu, može se desiti da zbog unutrašnjih odnosa i problema u samoj EU ne bude ništa od članstva Srbije. S druge strane, valjda i mi treba da vidimo i izračunamo šta je naš interes u odnosima sa EU. Uveren sam da je moguća dobra, pre svega ekonomska saradnja Beograda i Brisela, a da Srbija ostane slobodna i suverena država.

Čini se da vlast više ne podržava Srbe na barikadama, a od njih su tražili da postave te iste barikade?
Koštunica: Nažalost, sadašnja vlast je principijelno podržavala samo svoj opstanak na vlasti i dogmu o EU.

Mislite li da postoje neki novi uslovi koji su stavljeni pred Srbiju? Koji su to uslovi?
Koštunica: Suština je u potpisivanju SSP 2008. godine. Kada je vlast pristala da potpiše SSP sa državama koje su neposredno pre toga priznale lažnu državu Kosovo, Brisel je shvatio da može da postavlja beskonačnu listu uslova. Zaista ne vidim kraja tim ucenama i pritiscima. A može se desiti da isključivo iz svojih razloga EU potpuno digne ruke od daljeg proširivanja, a da nama saopšte da je stvar propala jer se nismo dovoljno trudili.

Da li je moguće sada tražiti potpuno poštovanje Rezolucije SB UN?
Koštunica: Na Srbiji je da neprestano traži poštovanje Rezolucije 1244 i da neumorno i svim diplomatskim sredstvima Kosovo drži u Savetu bebednosti kao otvorenu temu. Nikada ne smemo da zaboravimo da u Savetu bezbednosti imamo principijelnu podršku Rusije i da nijedno rešenje ne može biti usvojeno u SB bez saglasnosti Rusije i Srbije.

Mislite li da može da dođe do podele Kosmeta, jer se to čuje i među američkim kongresmenima, i da li je to dobro rešenje?
Koštunica: Ako se Srbija odriče pola Kosova zašto se ne bi onda odrekla celog Kosova, pitanje je koje bi postavile zapadne sile koje stoje iza projekta nezavisnog Kosova. Moramo se držati međunarodnog prava i Povelje UN, a u Povelji UN nema trgovine teritorijom, već se garantuju međunarodno priznate granice.

Kako komentarište to što Vlada nije uspela da donese deklaraciju o KiM?
Koštunica: Nije to prvi put da zato što je vladina politika toliko trošna i neodgovorna ona ostaje bez podrške i među pojedinim članovima vlade, ali onda vladajuću koaliciju ponovo objedini goli opstanak na vlasti. Vlada se rukovodi pogrešnom logikom da ako nema Skupštine o Kosovu onda će se na telefonskoj sednici stvar rešiti uredbama. To je nesumnjivo kratkovida politika i naneće veliku štetu Srbiji.

Najavili ste da će vaša stranka sama na izbore. Kakav rezultat očekujete?
Koštunica: Kada izbori budu raspisani stranački organi će doneti odluku o izlasku na izbore. O našoj politici i našim idejama svoj sud će dati građani na izborima, a uveren sam da će državotvorna politika koja uvek sledi nacionalne interese dobiti podršku na izborima.

Pravda: Da li se čujete sa predsednikom SNS-a Tomislavom Nikoliće? Kakva je saradnja sa tom strankom?
Koštunica: Mislim da je dobro što DSS i SNS razgovaraju o različitim temama a posebno o onim o kojima imamo različito mišljenje. Srbija se nalazi u dubokoj krizi i pred krupnim odlukama. Zato su nam potrebni ozbiljni razgovori.

Hoćete li uspeti da zajednički formirate vladu i da li ste o tome razgovarali?
Koštunica: Vladu će ovaj put formirati građani na osnovu svoje odluke o politikama koje stranke budu iznele na izborima. Odnos prema Ustavu, razvoju zemlje, Kosovu, EU, Vojvodini, Republici Srpskoj odrediće i stav DSS prema mogućim koalicijama. Srbija je na raskrsnici i važno je kojim će putem krenuti posle izbora.

Spekuliše se da je mesto premijera naredne godine određeno za vas. Da li ćete to prihvatiti?
Koštunica: Kao političar koji je tri puta dolazio na vlast i dva puta vraćao mandat narodu pokazao sam da mi je interes Srbije i interes naroda uvek na prvom mestu a ne moja lična karijera. Dakle, radiću na dobrobiti Srbije bez obzira da li je DSS na vlasti ili u opoziciji.

Kada je u pitanju saradnja Srbije sa Tribunalom u Hagu govori se da Serž Bramerc traži istragu protiv vas, jer vas je okarakterisao kao glavnog pomagača u skrivanju generala Ratka Mladića. Da li je to opet pritisak na DSS?
Koštunica: Jalove su te neprestane optužbe protiv DSS i mene. Znate, jedan dan tvrde da nema stvari za koju nisam odgovoran, drugi dan mere koliko sam neobavešten, pa onda malo pređu na kriminalizacuju DSS, i tako u krug. Jalova je i jadna takva propaganda. A svi znamo da bi ta propaganda istog trenutka nestala samo kada bi DSS pronašao makar malo reči hvale za NATO i za bezuslovno prihvatanje puta u Brisel bez ikakve alternative.

Da li sada treba menjati Ustav kako to traže pojedini?
Koštunica: Ustav je donet jednoglasno u Skupštini i potvrđen voljom naroda na slobodnom referendumu. Manje više svi političari na današnjoj političkoj sceni glasali su i podržali Ustav. Naravno, Briselu i Vašingtonu naš Ustav nije po volji i to pre svega jer je brana za otimanje naših teritorija. Da se glasalo u stranim ambasadama u Beogradu Ustav ne bi ni bio donet. Ali, glasao je narod i narod stoji iza svoga Ustava.

Izvor Pravda/Fond Slobodan Jovanović, 22. 11. 2011.

 

АПЕЛ ПОВОДОМ СКРНАВЉЕЊА ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У НИКЕЈИ

 

АПЕЛ ПОВОДОМ СКРНАВЉЕЊА ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У НИКЕЈИ

 

Posted: 18. новембар 2011. in ВЕСТИ

 

Markovic Pinky Marko

 

Наша савест, и савест свих цивилизованих људи, шокирана је извештајем да је древна византијска Православна црква у граду Никеји у Турској (данашњи Изник), где је 787. године одржан Седми васељенски сабор и где је 1219. године Свети Сава био хиротонисан за првог архиепископа аутокефалне Српске цркве, пре неколико дана претворена у џамију, да је по…ред ње подигнут минарет и да је у њој већ одржано богослужење по исламском обреду.

Од 1923. године, када је прогнано локално грчко православно становништво, црква Свете Софије била је проглашена за „музеј," док је овим последњим чином насилно одузета верској заједници којој припада и одлуком Дирекције за верска питања при влади Турске (Дијанет) бесправно је предата на употребу једној другој.

Чињеница, да су власти једне државе са европским аспирацијама, у 21. веку, могле да на овако груб начин отму и суштински промене намену верског објекта који је морална својина у првом реду преосталих грађана Турске православне вероисповести, а затим и њихових сународника и православних верника суседне Грче, као и у ширем смислу свих Православаца уопште, а нарочито Срба зато што је црква Свете Софије у Никеји на посебан начин везана за њиховог духовног првојерарха – представља цивилизацијски скандал првог реда.

Црква Свете Софије у Никеји је материјална својина и духовна баштина грчког православног народа, и нико нема право да је отуђује или насилно мења њену сврху. Иако као последица масовног етничког чишћења никејског краја двадесетих година прошлога века грчких православних верника тамо више нема, постоји и турским законом и међународним конвенцијама призната је Цариградска патријаршија као установа која се стара о материјалним и духовним добрима своје пастве, где год се на територији Турске Републике та добра налазила. Према томе, изговор турских власти да о цркви Свете Софије нема ко да брине, и да њено додељивање другој верској заједници представља практично решење, ништаван је и без икаквог дејства.

Поред тога, познато је да је Турска по уређењу које је тамо још увек на снази – секуларна држава. И са тог становишта, насилно преверавање ове православне богомоље противно је турском закону и нема никаквог оправдања.

Дубоко индигнирани овим насилничким поступком који је у потпуном нескладу са европским вредностима толеранције и верске слободе, и који асоцира на минуле векове отоманске самовоље, захтевамо:

- да турске власти без одлагања пониште одлуку Дирекције за верска питања Турске Републике;

- да се бесправно подигнута обележја других вероисповести у непосредној близини православне цркве Свете Софије у Никеји одмах уклоне; и

- да турске власти одговарајућим наређењем обезбеде да ће верски интегритет ове православне богомоље у будуће бити доследно испоштован, да унутар ње неће бити дозвољени обреди других вероисповести, и да се неће вршити никакве измене у статусу или коришћењу цркве Свете Софије у Никеји мимо знања и одобрења Цариградске патријаршије као врховне установе која је задужена да се о њој стара и да њоме располаже.

 

У вези са овим забрињавајућим скрнављењем древног православног верског објекта у Турској такође апелујемо:

- на Патријаршију Српске Православне Цркве да се изјасни по овом питању и да употреби сав свој утицај да покрене васколики православни свет на изражавање чврстог противљења овом недопустивом акту и на предузимање одговарајућих мера пред турским властима да се наведена мера опозове и да се њене последице пониште; и

- на Владу Србије да амбасади Турске у Београду упути енергичан протест поводом скрнављења овог верског објекта у Никеји који је од посебног значаја за српски народ, и да јој предочи да ће отварање исламских верских установа и центара у Србији бити доведено у питање уколико у Никеји одлука о претварању цркве Свете Софије у џамију не буде одмах укинута.

 

Уколико ове мере не би уродиле плодом, апел грађанима Србије да одустану од посете и летовања у Турској преостаће као реална могућност.

 

Стефан Каргановић

 

Београд, 7. новембар 2011.

 

http://tinyurl.com/6s2mm2e

Евроатлантски јаничари и мајка Србија

Бранко РАДУН | 20.11.2011 | 00:17

На политичкој сцени Србије се појавио ново-стари покрет састављен од ЛДП Чеде Јовановића и пропалог СПО-а Вука Драшковића (уз још неке маргиналце и „уметнике" који их подржавају). Oни су под паролом Преокрет понудили у јаснијој форми оно што су и до сада нудили – захтев за напуштање Косова и за коначном капитулацијом зарад више него мизерне користи – статуса кандидата (вероватно „без датума"). Наш би народ рекао – продали веру за вечеру. Свако је у овој промоцији евроатлантске политичке наказе добио нешто: запад је добио чисто колаборационистичку политичку опцију, ова политичка булумента повод да се окупе коначно заједно сви они који су за капитулацију, са надом да ће заједно имати више од цензуса. Затим ту је власт оличена у председнику Тадићу и министру Јеремићу добила повод да мало медијски демонстритра свој „патриотизам", тако што ће рећи, али само рећи, да они ипак не одустају од Косова. Тек да уберу који поен код наивне јавности пред изборе. Свако је добио нешто, наравно сви осим народа и државе. Оно чиме желимо да се бавимо у овом тексту није тек политичка анализа и критика дефетизма и капитуланства, већ и дубљи корени политичког и културолошког конвертитства. Откуд тај својеврсни „стокхолмски синдром" – спремности да се део елите идентификује са непријатељем. На жалост она има своју вековну историјску традицију и најасније се огледа у конвертитству, преверавању и јаничарству. Овде можемо да направимо дигресију и сетимо се песме „Јаничар" у извођењу Цунета Гојковића култна српска песма која деценијама успева да гане срца и оних који не важе за слабиће. Шта је то у тој песми што успева да погоди ону фреквенцију на којој престају поделе на леве и десне, на модернисте и традиционалисте и која изазива снажне емоције код многих па чак и успева да измами сузе? Култна песма говори о ратнику који је палио село где је рођен ни не знајући за то. На огњишту пусте куће плакала је једна стара жена а на њу је дигао сабљу „ратник који хара" – јаничар. Стара жена му говори „не дижи на ме руку сине, ако своје јаде знадеш, мајка сам ти јер препознах изнад усне младеж". Затим с коња сјаха „млад јаничар, баци сабљу дизгин пусти, мајка хтеде нешто рећи али не изусти". Затим следи рефрен који све објашњава: „сина мајци из наручја отео је зулумћар, сада куне своју судбу што је јаничар". Ово јесте једна потресна прича о једној могућој српској судбини у времену турске окупације Балкана. Заиста би драматична и трагична сцена сусрета сина јаничара и старе мајке могла послужити као окосница доброг историјског романа или филмског сценарија шекспировске снаге. Тешко да неко може бити равнодушан на овакву сцену сусрета мајке и сина, па је природно што она делује и на оне којима иначе много не значи српска историја и традиција. Без обзира да ли се слушалац песме идентификује са несрећном старом мајком или можда са сином који „куне своју судбу што је јаничар" осетиће у себи заиста немоћ појединца у историјским судбинским вртлозима на брдовитом Балкану. Но нама овде није толико значајан ниво личне драматике «сусрета» мајке и сина већ више историјски контекст који је цео један народ довео у њихову позицију. Да би се то разумело потребно је присетити се ко су били јаничари. Јаничари су вековима представљали турске елитне јединице („нове јединице") који су биле и султанова гарда. Ове јединице су састављене од дечака који су насилно одузети родитељима у институцији „крвавог данка". Врло често су то била деца хришћанских родитеља, отета од родитеља са рубних подручја турског царства са циљем да се направи верна војска и класа администратора над покореним народима. Простор под контролом османлија се ширио а тиме је расла потреба за новим људима у војсци и администрацији над окупираним територијама, као и ради даљег ширења власти Султана. Нама најпознатији јаничар је био Мехмед Паша Соколовић који је у једном моменту у име султана водио османско царство. Рачуна се да је за неколико векова „сакупљено" 200 – 300.000 дечака у име данка у крви. Обично су дечаци имали мање од десет година иако су и старији били одвођени на вишегодишњу „едукацију" у султанову палату или турским породицама. Одвођен је сваки десети или четрнаести дечак у одређеној заједници. Образовање је трајало од 3 до 7 година током којег су се дечаци учили отоманском начину живота и уводили у нову веру. Они талентованији су пролазили и обуку која је трајала и 14 година и они су били резервоар османлијске елите у вековима када је царство било моћно. Систем је био тако постављен да се младим јаничарима отварала шанса за каријеру, иако су ретко долазили на позиције кључних носилаца власти. Оно што је нама значајно је да се прича о „јаничарима" понавља на нов начин и у савременим условима. После епохе турских јаничара и мимо њих Срби су преживели слична насилна одрођавања која су имала за последицу одвајања делова нашег народа од своје матице. Но на жалост не само да се то дешавало већ су „јаничари" других вера и идеологија били и најагресивнији мрзитељи народа из кога су проистекли. Српска трагична судбина је препуна примера у којима они који су „сакупљени" на мање или више насилан начин, следећи конвертитску психологију, постају припадници других вера и нација и тако и најљући непријатељи народа из кога потичу. Тако су „бивши Срби свих вера и идеологија" постајали „већи католици од папе" и готово по правилу највећи антисрби. Велики део данашње србофобије на Балкану потиче управо од тих бивших Срба. Данас је стасала нова генерација јаничара – јаничари глобализма. Они су попут своји „предака" прошли „обуку" у којој су прихватили туђе обичаје, уверења и тиме се одрекли своје традиције па неретко и националног идентитета. Систем талентовану децу кроз идеологизовано образовање и медије «преваспитава» те укључују у глобалистички поредал који им нуди каријеру и перспективу, наравно под условом да се одрекну темеља своје традиције и порекла или барем да га потисну на маргину живота. Од њих се настоји формирати нова административна, економска и културна елита која глобалним господарима омогућава ефикасну и трајнију контролу овог простора. Они на први поглед припадају народу из кога потичу, али се у себи не осећају његовим делом. Обичаји и начин живота им се разликује, они су странци у својој земљи. Но на жалост иду и корак даље – јер то отуђење рађа презир према «свом» народу, као и спремност да др узме активно учешће у нападима на њега. Опет се понавља архетипска сцена - „јаничари" дижу своју руку на „мајку" која их је родила. Евроатлански јаничари се нису само отуђили од свог народа и његове традиције већ и што из интереса, што из уверења раде против његових витaлних интереса, па чак помажу непријатељима који му угрожавају опстанак. Као и она стара мајка из песме „Јаничар" и Србија као да говори овим припадницима Антисрбије (никако то није Друга Србија како се они лажно представљају) да не дижу руку на њу, да јој не носе пропаст, јер су и они њена деца, иако тога они нису свесни или не желе да буду свесни. Због тога та песма има велики симболички и емоционални набој, без обзира да ли су га слушапци у пуној мери свесни.  Трагедија народа који кроз векове има мученичку судбину и кога империјалне силе, религије и идеологије на нарочитом страшћу покушавају да отму и преобрате се и данас наставља кроз процесе европеизације и глобализације. На наше очи кроз деловање школа, медија, мода и нво сектора стасавају нове генерације јаничара. Године „образовања" у туђинским идејама и начину живота као и каријера у империјалним структурама им деформише свест и гуши савест. Они у толикој мери постају странци сопственом народу, без обзира што говоре српски и имају српска имена, да апели „старе мајке" – Србије која их је препознала као своју децу немају за сада одјек у њиховим срцима и умовима. Нема ту преокрета. Њихова су срца очигледно је тврђа и отуђенија него што је то било срце јаничара који је сјахао са коња и бацио сабљу на земљу. Он је доживео катарзу спознајући да је његов живот до тада био погрешан и да „куне своју судбину" јер је био непријатељ народа из кога потичу. Србија би кренула напред ако би се већи број припадника евроатлантских јаничара суочио са самим собом и освестио, те „бацио сабљу" коју је дигао на своју стару мајку - „ако своје јаде знаду". То је прави егзистенцијални преокрет који би заиста превредновао све вредности и донео нови дах слободе, а не оно што се потура као «Преокрет» у коме имамо само жалосни континуитет конвертитске, капитулантске и јаничарске «традиције» које нас воде у постмодерно ропство.

 

http://srb.fondsk.ru/news/2011/11/20/evroatlantski-ianichari-i-maika-srbiia.html

ПОДЕЛА КОСОВА: „ЗА" И „ПРОТИВ"

Петар ИСКЕНДЕРОВ | 19.11.2011 | 00:03

Изјава о могућој подели Косова, која се зачула уочи обнове преговора  између Београда и Приштине, планираних за 21.11, а коју је огласио председник косовске скупштине Јакуп Краснићи, дискусијама даје нов правац. Ако су до сада косовски лидери категорички одбијали и саму могућност одвајања северних делова покрајине које насељавају Срби, сада се слажу са разматрањем и такве могућности. Али под условом да у том случају Косово добије компензације у територији. Ево како је ту мисао формулисао господин Краснићи лично, у интервјуу новинама на албанском језику „Зери": „Уколико се границе Косова промене, Албанци ће морати да размисле о другим Албанцима који живе ван ових граница, јер на  Балкану ничијим интересима није нането толико штете, као нашим." Према његовим речима – власти Косова никада нису изјавиле да су расположене за поделу. Међутим, уколико светска заједница промени своју позицију, и Косово ће у том случају морати да „затражи свој део".[1] Вође три српске општине са југа Србије, у којима живи мешовито српско-албанско становништво (Бујановац – Медвеђа  и Прешево) су се огласиле да  би могли да подрже одвајање северног дела Косова уз услов да истовремено у Косово уђе њихова - Прешевска долина. Као што се зна – немогућност поделе Косова, као и његово припајање другим државама, прописано је још крајем 2006. године одлукама  Међународне контакт групе. У то време су против поделе иступали не само албански лидери Косова, већ и власти Србије. Запад је активно истицао тезу о „јединствености" косовског случаја, и зато је на речима инсистирао на нерушивости осталих балканских граница. Међутим, последњих месеци, у расположењима и Београда, и ЕУ, дошло је до важног померања. Више представника Србије, на челу са потпредседником Владе и министром унутрашњих послова Ивицом Дачићем, изјавили су да сматрају да је подела Косова на албански и српски део иако принудна, ипак једина могућа мера за заштиту косовских Срба. У Бриселу су многи били врло изненађени изненадним заоштравањем ситуације на северу Косова, која је била изазвана покушајима косовске полиције да узме  под своју контролу административну границу са осталим делом Србије. Према подацима косовских средстава за масовно информисање на албанском језику, врховни комесар Европске уније за међународне послове и политику безбедности Кетрин Ештон је чак веома оштро захтевала од председника Косова, Атифете Јахјаги, да заборави на  једностране акције. Ситуацију је још више компликовао специјални изасланик госпође Ештон  Роберт Купер који је изјавио да ће садашњи технички преговори између Београда и Приштине  бити завршени до краја године, и да ће њих да замени „политички дијалог".[2] Међутим, политички дијалог ће да започне тек када се у Србији одрже избори, који су предвиђени за април 2012. године. Није тајна да за једину препреку на путу коначне „вестернизације" Србије Запад сматра српску опозицију на челу са Српском радикалном партијом и зато и ЕУ и САД покушавају да за сада заобиђу тему Косова како не би још више у очима становништва дискредитовали коалицију која је на власти. У дискусију су се активно укључили и други европски чиновници. Посланица Европске комисије Дорис Пак сматра  да се на северу Косова настављају „прљаве игре". Међутим, она сматра и да је подела Косова „немогућа"  јер у том случају подела Балкана „неће имати краја".[3] Са другог, тако рећи, краја, проблему севера Косова је пришао  аустријски дипломата Алберт Рохан, који је раније би заменик специјалног представника генералног секретара ОУН за регулисање косовског питања, а који је учествовао у изради плана за давање Косову „надгледане независности" са својим тадашњим шефом, екс-председником Финске Мартијем Ахтисаријем. Он уопште не види смисла у тражењу било ког „новог решења" за северни део Косова, те Европској унији предлаже да конфликт превазиђе расчишћавањем ситуације у сопственим редовима. Конкретно – да превазиђе препреке  које ствара оних пет земаља -чланица ЕУ које упорно одбијају да признају независност Косова (Шпанија, Грчка, Кипар, Румунија и Словачка).[4] Очигледно да у групи поборника „чврсте линије" наставља да делује и Немачка која све до данашњег дана у ЕУ заузима најјачу антисрпску и проалбанску позицију. Шеф немачког спољнополитичког министарства Гидо Вестервеле је  подвукао да се његова земља неће одрећи услова које је поставила Србији у вези са одобрењем њеног захтева за ступање у Европску унију. Према његовим речима наведени услови су „много јаснији"  од оних, које је Европска комисија раније објавила – „обнова дијалога са Приштином и показивање жеље да се остваре до сада постигнути договори" [5]. А Немачка сматра да „они који желе да се интегришу у  ЕУ не могу да врше насиље или да на овај или онај начин подржавају насиље или да показују толеранцију према њему." Како је господин Вестервеле дозволио да се разуме, у наведеном контексту се ради о захтеву Србији да одбије да подржава косовске Србе.[6] Коначан одговор се очекује до 9. децембра када у Бриселу треба да се обави заседање Савета ЕУ, последње у овој години, које се спрема да размотри и питање о давању Србији статуса земље-кандидата. Са приближавањем наведеног форума страсти се у ЕУ очигледно распаљују. Према подацима бриселских извора приштинских новина „Коха диторе" увече, у понедељак 14. новембра, у белгијском главном граду Бриселу одржан је ванредни састанак комесара Европске уније за питања проширења Штефана Филеа са шефовима спољнополитичких министарстава држава-чланица Европске уније.  На њему је дискутовано о судбини српског захтева и, како сведоче наведене новине, министар за иностране послове Шведске Карл Билт  и низ његових колега из земаља Централне и Источне Европе су „одлучно подржали" давање Србији статуса кандидата. Изузетак је био само Вестервеле који је исто тако одлучно потврдио „тврди став" своје земље.[7] У таквој ситуацији када ни Европска унија, ни Приштина, ни саме власти из Београда не знају шта да раде са косовским Србима идеја о подели Косова стварно може да добије „нов удисај". Међутим, одмах се намеће питање – до које границе иде прекрајање балканских граница, и најважније – коју позицију ће заузети  руководство Србије. Наравно, подразумева се да реализација планова Јакупа Краснићија који се толико брине  о Албанцима који живе на Балкану у стању који им доноси „штету", Београду даје право да постави питање судбине босанских Срба. Међутим, ако се то уради, то значи улазак у конфликт са Европскм унијом и НАТО што, како то показују догађаји последњих дана, очигледно не спада у планове председника Бориса Тадића и његових поборника. Чак су и косовски Срби почели отворено да окривљују београдске власти због покушаја да од њих направе таоце за евроинтеграцију Србије. Скупштина српских општина Косова и Метохије у резолуцији коју је донела ових дана одбацила је иницијативе са којима су им се обратиле српске власти  и лично господин Тадић. Како се каже у донетој резолуцији - слагање косовских Срба са условима споразума који је предложила Приштина, а који се односе на контролно-пропусне пунктове Брњак и Јариње (што од њих захтева Београд) „значило би званично признање независности Косова, што је супротно Уставу Србије". „Изјава шефа српске делегације на преговорима са Приштином Борислава Стефановића о близини решења проблема блокаде два КПП на административној граници између Косова и Србије представља капитулацију Београда пред захтевима Приштине. Пројекат споразума  предвиђа размештање  на контролно-пропусним пунктовима косовских цариника и граничара – закључили су посланици и ставове власти Србије назвали „ударцем ножа у леђа Србима који живе на Косову и њиховој борби за територијалну целовитост земље".[8] У таквим условима неодређености ствара се повољна подлога за реанимацију најразличитијих сценарија – између осталог и за веће „преформатирање" Балкана. Таква варијанта не изгледа немогућа, ако се узме у обзир криза коју преживљава Европска унија. Међутим, истовремено је неопходно да се поверује да ће даља судбина косовских Срба (узимајући у обзир, меко говорећи, неразумљиву позицију српских власти) зависити  од два фактора: од њихове сопствене спремности да наставе отпор, и од – позиције Русије. Последње масовно обраћање косовских Срба руској Државној думи са молбом да им се дозволи грађанство Русије у Европи је већ изазвало ефекат бомбе која је управо експлодирала.  Конкретно, агенција Франс Прес се према тој иницијативи одредила врло озбиљно тиме што је подвукла да Русија представља историјског савезника Београда.[9]А сада је ред на руску страну – и по том питању и по осталим балканским пословима.  Примедбе     [1]  Zëri, 14.11.2011 [2]  Koha Ditore, 23.09.2011 [3]  Express, 15.11.2011 [4]  Koha Ditore, 15.11.2011 [5]  http://ec.europa.eu/enlargement/pdf/key_documents/2011/package/strategy_paper_2011_en.pdf [6]  Koha Ditore, 15.11.2011 [7]Koha Ditore, 17.11.2011 [8]ИТАР-ТАСС 062211 НОЯ 11 [9]AFP 161450 GMT NOV 11

http://srb.fondsk.ru/news/2011/11/19/podela-kosova-za-i-protiv.html

НАРУЧЕНО УБИСТВО

Пише: Предраг Николић


12 новембар 2011


Свирепо убиство Сава Мојсића још један је у низу сличних или истоветних
догађаја у, више од 130 година дугом, процесу расрбљивања јужне српске
покрајине. Овај процес, иначе обележен нечувеним терором и вандализмом,
осмишљен је и покренут од стране Аустро-Угарске и Италије, подржан од
Хитлеровог „Трећег Рајха" и данашњих покровитеља НАТО и САД, у основи има
исте геополитичке интересе чија је суштина одузимање Космета од Србије и
протеривање српског народа са његових вековних огњишта. Арбанаси са КиМ и
албански народ у целини само је истурени живи штит Англо-саксонских освајача
у њиховом сновима о потпуном овладавању европским југоистоком. Србија није
једина, али је најтежа и највећа препрека на том путу. Црна Гора и
Македонија, једна забављена криминалним пословима своје врхушке, а друга
Евро-атлантским лажама и паралажама, нису ни свесне да је иста омча стегнута
и око њиховог врата. Врло брзо ће се на удару овог, у Лондону, Бечу и Риму,
осмишљеног пројекта изградње Велике Албаније наћи и Грчка.



Према српском народу се, ваљда због његовог немирења са намењеном му
судбином, Англо-саксонски инспиратори светских зала, односе са нескривеном,
рекло би се, патолошком мржњом. Англо-саксонски мозак карактерише једна
посебна врста хипокризије способна да своје себичне и покварене интересе
увије у обланде наводног општег добра. Тако се одустајање од сопствене
постојбине, духовности и културе и предаја криминално-терористичкој врхушки
у Приштини приказује као успех садашње власти у Београду на путу ка ЕУ и
изградњи европске Србије. У политици су разна чуда и преваре могуће, једну
смо видели 2008.г. при формирању садашње коалиције, али Англо-саксонским
болесним умовима ова игра сигурно неће успети. Капитуланству и срамотном
ћутању званичног Београда с једне стране, те бандитизму криминалаца и
терориста из КФОРА и ЕУЛЕКСА с друге стране, испречио се народ миран у
протесту и непоколебљив у жељи да опстане на сопственом огњишту. Ни Натовска
сила, ни презирна страшљивост српске власти не могу надјачати легитимне
тежње косметских Срба. На Андрићевом венцу су и даље чврсти у свом настојању
да се приближе ЕУ, али и свесни да би то учинили морају најпре опстати.
Прихватајући диктат из Брисела и окрећући главу од голготе сународника,
опстанак се не чини извесним. Англо-саксонци, опет, што год учине биће на
губитку. Ако силом сломе отпор Срба на барикадама, то ће бити опело за
њихове слуге и послушнике политичком и неполитичком животу Београда. Ако, с
друге стране, пристану на статус-кво имаће још једну нефункционалну државу,
још једног, попут Босне, мртваца на вештачком дисању.



Зато се и прибегло ономе у чему су Англо-саксонци једино добри – тероризму.
НН лица долазе ниоткуда и убијају Србе, након чега ЕУЛЕКС преузима истрагу
која никад не пронађе егзекуторе. Томе доприноси и званична Србија јер се
увек зна да неће ништа покушати сем стерилних и немуштих позива на „ефикасну
истрагу и откривање починиоца". Као по обрасцу, увек оваквим догађајима
претходи посета неког европског званичника који својим изјавама, као у овом
случају Карл Билт, напросто буду сигнал одобравања терористичким акцијама
Арбанаса. Превише је шаблона да би се могло помислити на случајност.
Починиоце вероватно никада нећемо пронаћи, али је јасно ко су инспиратори:
Гзавије де Марњак и Ерхард Древс! Њих Србија мора на потернице ставити.



Сава Мојсић је још једна трагична жртва положена у темеље српске борбе за
слободу и достојан живот. Целокупно српство данас мора саучествовати у болу
породице Мојсић, а Србија и Српска помоћи натчовечанске напоре и
величанствену борбу српског народа на Космету. Јер њихова борба је и борба
за слободу и достојанство све српске деце сутра.



http://www.vidovdan.org/index.php?option=com_content&view=article&id=21080&c
atid=46

Srpska tajna diplomatija

Srpska tajna diplomatija

Ljiljana Smajlović - 17.11.2011 18:05

Predsednik Srbije iskoristio je posetu Londonu da još jednom glasno i jasno kaže da Srbija neće priznati Kosovo. Beogradskim medijima, koji su istu vest do sada nebrojeno puta preneli na istim udarnim mestima, još se poverio da je, "veoma iskreno i otvoreno", to isto rekao i britanskom premijeru Dejvidu Kameronu.

Vara se čitalac koji misli da je mantra kako "nikada nećemo priznati Kosovo" do te mere banalna da više i nije vest. Naprotiv. Mnoge u Srbiji zazebe oko srca čim vlast ponovo počne da se zaklinje kako neće priznati Kosovo. Uočljivo je da se to uvek dešava u času kada se Beograd sprema na neki novi, manji ili veći korak u pravcu priznanja Kosova.

Zapadni saveznici zasad i ne traže da priznamo Kosovo. Oni nam samo postepeno zavrću ruku da Kosovo prihvatimo kao suseda i da ga tako, kao nezavisnu susednu državu, i tretiramo. Kada nam god zatraže neki novi, opipljiv ustupak u tom pravcu, dešava se ono što se i sada dešava: naša vlast počne da grmi da "nikada neće priznati Kosovo".

Tako se iza najnovijeg tvrdog stava da nikada nećemo priznati Kosovo krije činjenica da vladajuća koalicija u Skupštini Srbije ne može da skrpi većinu koja bi "pokrila" ono što je dogovoreno sa Briselom i Prištinom. Još grđe, ni Vlada ni Skupština još nisu videle papir na kom piše šta je tačno Borko Stefanović, šef Vladinog tima za dijalog sa Prištinom, u ime Srbije dogovorio. Visoki državni funkcioneri javno izražavaju sumnju da dogovor na papiru uopšte postoji, a usmeni dogovor je izgleda toliko tajan da ni poslanici u Skupštini Srbije o njemu ne smeju da znaju. Samo 14 ministara Vlade Srbije pristalo je da telefonom izglasa pravno sumnjivu uredbu koja će omogućiti da se kopije matičnih knjiga predaju organima samoproglašene kosovske države, a i ta se uredba zasniva na zakonu o kom tek treba da se izglasi Ustavni sud. Vlada odbija čak i da saopšti imena sedam ministara koji su odbili da glasaju za spornu uredbu.

Nije teško pogoditi zašto se neke stvari ne stavljaju na papir, dok se druge zapisuju, ali na hartijama bez pečata i potpisa. Diplomatija takve hartije naziva non-paper, nepapirima. Ti se dokumenti jednostavno spuste na sto između dve strane i predstavljaju trag, ali ne i dokaz da je neko od nekoga nešto neprilično zahtevao. Kod nas je ostao zapamćen non-paper koji je predstavljao spisak američkih zahteva Vojislavu Koštunici i Zoranu Đinđiću u proleće 2001. godine. Prvi na listi bio je zahtev da do 31. marta 2001. bude uhapšen Slobodan Milošević. Potonji je po beogradskom vremenu uhapšen tek prvog aprila u tri časa ujutro, ali je u Vašingtonu još bila noć 31. marta. Neki misle da je Stejt department tada definitivno zaključio da Beograd "dobro reaguje na pritiske" i da uspešnu politiku prema Srbiji ne treba menjati.

Draž hartija bez pečata je u tome što i jednoj i drugoj strani pruža mogućnost poricanja (deniability, kako bi Amerikanci rekli). Ali sada smo izgleda ušli u novu fazu, u kojoj to što traže ni na papir neće da stave. I to nekih stotinu godina posle Prvog svetskog rata, koji su njegovi savremenici smatrali i stravičnom posledicom tajnih diplomatskih sporazuma. Čitalac se seća da je prva od čuvenih 14 tačaka za okončanje rata, koje je formulisao Vudro Vilson, glasila da se do mirovnih sporazuma mora doći otvoreno i javnim putem, dok je prvi potez Lava Trockog na mestu boljševičkog spoljnopolitičkog komesara bio da prisili službenike Ministarstva spoljnih poslova da otvore kovčege u kojima su čuvani tajni ugovori carske diplomatije. "Tajna diplomatija" od tog je vremena termin koji se vezuje za diktatore i zlokobne paktove (sporazum Molotova i Ribentropa iz 1940), a zagovornici diplomatije otvorenog, javnog tipa ističu da je mana tajne diplomatije bila u tome što je podsticala podozrenja među narodima i uništavala poverenje građana.

A jedan od načina da se uništi poverenje je korišćenje visokoparnog jezika moralnih i humanističkih ideala radi prikrivanja suprotnih ciljeva i metoda. Tako se drastični primeri kršenja suvereniteta, nezavisnosti i integriteta neke zemlje po pravilu kriju iza glasnog zaklinjanja u očuvanje integriteta, nezavisnosti i suvereniteta tih zemalja. Suverenitet se na rečima najviše i najglasnije garantuje upravo dok se, pod okriljem mraka i u odsustvu javne kontrole i debate, koriste sila, intriga i svaka vrsta prevare kako bi se taj suverenitet okrnjio i uništio.

Istorija diplomatije puna je primera da se za najviši nacionalni interes proglašava nešto što je maska za ciljeve grupa i pojedinaca. Srbija broji dane do 9. decembra, kada bi trebalo da sazna da li će postati kandidat za prijem u Evropsku uniju. Vlast se silno trudi da ispuni želje onih u čijoj je moći da nam tu kandidaturu daju ili uskrate. Može li iko da tvrdi da dolazeći izbori nisu faktor koji opredeljuje ponašanje vladajuće koalicije u ovom času? Vlast se plaši kazne birača, kojim je uoči prošlih izbora obećala da ćemo kandidati za prijem u EU postati još u decembru 2008.

Logičan je zaključak da u ovom cajtnotu građanin Srbije ima razloga da zebe od usmenih dogovora, tajnih obećanja i neustavnih rešenja. Ako mu predsednik iz Londona obećava da neće dati ono što mu London zasad i ne traži, možda je dobar trenutak da se zabrine i upita šta se od predsednika tamo zapravo traži? I šta je on spreman da u zamenu za kandidaturu obeća?

Građani imaju pravo da pitaju da li je srpski nacionalni interes u ovom času zaista istovetan interesu vladajuće koalicije. I da zatraže da se o tome javno govori, bez tajnih dogovora, "veoma iskreno i otvoreno". Baš kao predsednik sa britanskim premijerom.

http://www.nezavisne.com/komentari/kolumne/Srpska-tajna-diplomatija-115500.html