Режим уводи санкције Србима на северу Косова и Метохије

Борис Алексић: Режим уводи санкције Србима на северу Косова и Метохије

Вести | 29.11.2011 | 00:50

БОРИС АЛЕКСИЋ: Хвала, госпођо председнице. Даме и господо народни посланици, поштовани грађани Републике Србије, господине Цветковићу, заиста не разумем због чега се ви правите да нисте чули мог колегу Владу Јеремића, који је пре два дана дошао са КиМ. Био је у саставу делегације СРС која је обилазила српске барикаде и Србе на КиМ и који вам је саопштио да је Влада Републике Србије увела санкције Србима на северу Косова. Питање је врло јасно – због чега сте ви увели санкције Србима на северу КиМ? Због чега сте им увели рестрикције струје, електричне енергије? Ти људи неколико дана, више пута у току 24 сата немају електричну енергију. Видимо да сви остали делови Републике Србије имају електричну енергију. Ко управља ЕПС? Влада Републике Србије. Зашто укидате струју Србима на КиМ? Због чега сте им увели ПДВ? Из Америчке амбасаде су директно тражили од вас да престанете да финансирате Србе на северу КиМ и да извршите економски притисак на њих, како би одустали од своје борбе, како би одустали од својих захтева. Због чега сада то радите? То питање вам је поставио мој колега Владан Јеремић и ви морате да одговорите на то. То је ствар од прворазредног националног интереса. Подсетићу вас, господине Цветковићу, ви на овај начин извршавате кривично дело из члана 307. Кривичног законика Републике Србије, нарушавање територијалне целине. У вези тог дела Кривични законик је веома јасан јер су кажњиве и припреме радње, а то прецизира члан 320. Каже следеће - припремне радње се састоје и у отклањању препрека за извршење кривичног дела као и у другим радњама којима се стварју услови за непосредно извршење кривичног дела. Ви угрожавате територијалну целину Републике Србије тиме што уводите санкције Србима на северу КиМ. Ви помажете у извршењу тог кривичног дела и заиста ми се чудимо због чега државни тужилац није покренуо кривични поступак против вас, против Бориса Тадића, против Борка Стефановића и против министра Богдановића, јер ви сте извршили кривично дело из члана 307. Кривичног законика, нарушавањем територијалне целине. То је једно од најтежих кривичних дела и ви ћете морати, пре или касније, кривично да одговарате због тога. Немојте да се правите блесави да не чујете питање. Друга ствар, због чега Влада Републике Србије доводи у смртну опасност… Председник: Знате шта, тако ипак не можете да разговарате са премијером. То је заиста један безобразлук и нећу дозволити сигурно да вам се понови такав испад и таква врста некултуре. Молим вас, не можете рећи премијеру то што сте рекли. БОРИС АЛЕКСИЋ: Госпођо председнице, ја сам цитирао члан 307. Кривичног законика. То је члан… ПРЕДСЕДНИК: А, осим тога, истекло је време немате више реч. Ви немојте добацивати. Изволите, господине председниче. МИРКО ЦВЕТКОВИЋ: Поштовани народни посланиче, саслушао сам мирно оно што сте ви рекли. Разумео сам да ви тврдите да је Влада Републике Србије увела неке санкције. Ја желим и вама и грађанима да кажем да то није тачно. Не само да Влада Републике Србије није увела санкције, већ она својим пуним капацитетом помаже наших грађанима који живе тамо. Она им помаже како директно финансијски, тако и на сваки други начин и наши људи су тамо када је најтеже и наши људи покушавају да, у условима који постоје и у ситуацији када та територија није под нашом контролом него под протекторатом УН, да учинимо што је најбоље за те људе тамо и ми ћемо то и даље чинити. Према томе, о било каквим санкцијама овде не може бити никакве речи. ПРЕДСЕДНИК: Борис Алексић има реч. БОРИС АЛЕКСИЋ: Хвала, госпођо председнице. Господине министре нисам задовољан вашим одговором. Конкретно сам рекао шта је проблем. Дакле, њима је ускраћена електрична енергија а грађани Републике Србије у другим деловима Републике Србије имају електричну енергију. Дакле, ако неком ускратите струју 12 сати на једном делу територије Републике Србије, а они су спојени на мрежу Електропривреде Србије, као што смо спојени и ми у Београду, као што су спојени они у Новом Саду, онда немате оправдања за ово што ви причате да се то не дешава. Значи, то је реалност. Они доле немају електричну енергију и ви морате да доведете у ред Електропривреду Србије и да успоставите нормално снабдевање електричном енергијом Срба на КиМ. Немате сад пречег задатка, јер можете ви да изазовете доле хуманитарну катастрофу.  Почео сам да постављам још једно питање – због чега Влада Републике Србије доводи у смртну опасност грађане Београд, јер не жели да разминира авио-бомбу НАТО-пакта која се од 1999. године налази на Звездари, испод стамбене зграде, испод кућа у којима живе људи, где се деца играју? Ако то експлодира, велики број људи може да погине. Неколико пута сам то питање постављао Драгану Шутановцу. Он ми је на крају одговорио да није надлежан, од 2009. године, а био је до 2009. године. Каже да су неки други људи надлежни. Пазите, овде не говоримо о смешним стварима. Они су рекли да Влада Републике Србије нема 250.000 евра да разминира ту авио-бомбу НАТО-пакта. Чекајте, дугује вам Мишковић, Беко и други спонзори ДС и СНС, пет милијарди евра неплаћених доприноса. Дајете 30 милиона евра сексуалним мањинама у Србији из буџцета. Знају грађани о коме се ради, а немате 250.000 евра да сачувате животе грађана Београд. То, просто, не могу да разумем. Шта ради онај ваш Ђилас, сем што прича глупости, да Руси не знају да граде Метро. Руси имају најбољи метро у свету. То је причао у америчкој амбасади и то имате у депеши америчке амбасаде у Београду. Зато је закључио са Французима споразум о изгради метроа, са Французима који су бацали осиромашени уранијум. Од последица тог осиромашеног уранијума страдају нам деца и дан данас. Где вам је, министре здравља, стратегија заштите здравља од последица НАТО агресије из 1999. године? Зашто зеолит није бачен на терен где је бачен осиромашен уранијум? Он апсорбује до 80% осиромашеног уранијума. Постојали су ти пројекти, али нису реализовани. Зашто? Кулминација последица НАТО агресија, 10 година после те агресије се десила. ПРЕДСЕДНИК: Време. Реч има премијер. МИРКО ЦВЕТКОВИЋ: Желим да кажем да у вашим питањима ви полазите од неких закључака који наводи потпуно на ситуацију која је супротна стварности. Када кажете зашто Влада не жели да разминира, неко са стране ко слуша би помислио да сте се ви организовали, кренули да извршите разминиравање, и онда је Влада стала испред вас и рекла – стоп, немојте. То апсолутно није тачно. Наравно, хоћу исто да вам кажем да мени није познато да постоји таква велика опасност. Уколико је то тачно, наћи ћемо та средстава и разминираћемо то. Свакако, оптуживати владу да је заустављала те који су то хтели да реше, заиста је један непримерени начин, бар вама тако нешто ја не бих рекао. Исто тако, када се ради о електричној енергији, наравно постоји електропривреда која је задужена да то снабдева. Уколико постоје неке рестрикције, мора да постоји неки технички разлог. Влада никоме није дала налог да уводи било какве санкције или да било како другачије третира грађане који живе на Косову. Управо супротно, као што сам рекао, Влада у пуном капацитету и на сваки могући начин помаже тим људима. ПРЕДСЕДНИК: Само се пријавите, господине министре. Министар здравља. Изволите. ЗОРАН СТАНКОВИЋ: Мене чуди да сте толико необавештени, али као што и сами знате, постоји стратегија коју спроводи ВМА и тиче се у више правца испитивања, а пре свега, испитивања на деци, да ли постоје последице дејства осиромашеног уранијума. То ради дечији кабинет ВМА. У оквиру Завода за превентивну медицинску заштиту се раде контролни прегледи свих оних људи, тј. војника и резервиста и становништва који су дошли у додир са муницијом са осиромашеним уранијумом. Ради се једна обимна студија о посттрауматском стресном синдрому од последица бомбардовања. Према томе, то постоји. Ако нисте знали, сада вас обавештавам. Хвала. ПРЕДСЕДНИК: Народни посланик Борис Алексић има реч. БОРИС АЛЕКСИЋ: Хвала, госпођо председнице. Господине министре здравља, као што знате, ми у СРС смо веома добро обавештени, а између осталог, читамо и изјаве НАТО пилота који су учествовали у агресији на СРЈ. Да сте читали извештај шпанског пилота Адолфа Луиса Делаоса, који је пилотирао на авиону "Ф 18 супер хорнет" и учествовао у агресији, знали бисте да они нису бацали само осиромашени уранијум, већ да су бацале бојне хемијске отрове. Тако он наводи врло прецизно у својој изјави. Изгледа да ви нисте о томе обавештени. Такође, они су бацали супстанце којима се трују усеви по целој територији Републике Србије. вама сам поставио конкретно питање – зашто не постоји национална стратегија заштите грађана Републике Србије од последица НАТО агресије? Она је морала да дође овде у Народну скупштину и да буде усвојена, као и неке друге националне стратегије. Можда ви не знате каква је процедура у том случају, када су у питању националне стратегије. Американци су тровали грађане Републике Србије, не само на КиМ, већ и у Београду, Новом Саду. Због тога имамо пораст малигних обољења, између осталог. Америка и дан данас убија у Србији и убијаће ко зна још колико година, док јој се ви приближавате. Око електричне енергије. Чињеница је да Срби на КиМ немају електричну енергију и драго ми је да смо се напокон разумели и да сте схватили да морате да реагујете и да им обезбедите нормално снабдевање електричном енергијом. Када је у питању неексплодирана авио-бомба из НАТО агресије, обавеза Владе Републике Србије је да штити животе грађана Републике Србије. Дакле, ваша је обавеза, на вама је иницијатива, ви сте извршна власт, ви морате да разминирате ту авио-бомбу. http://www.srpskaradikalnastranka.org.rs/srbija/2298

 

Кфор пуца на Србе – 50 повређених данас

Кфор пуца на Србе – 50 повређених данас

понедељак, 28 новембар 2011 12:06 ИН4С, Вести онлајн

 

Након сукоба, велики број повређених грађана пребачен је у Дом здравља у Звечану, а најтеже повређени су одвезени у болницу у Косовској Митровици.

За сада се не зна колико су тешке њихове повреде, јавља Бета. Са друге стране, Срна јавља да Кфор тврди да су двојица припадника ове мисије "рањени хицима из ватреног оружја у сукобима са српским демонстрантима на северу Косова".

Током сукоба Кфор је користио и шок бомбе, водени топ и сузавац, а тренутно је мирно. Међутим, грађани и војници под пуном ратном опремом стоје једни наспрам других, док место надлећу хеликоптери Кфора.

У Јагњеници се омета сигнал мобилне телефоније, па су комуникације веома отежане. Војници немачких и аустријских јединица Кфора јутрос су уклонили барикаду у селу Јагњеница, на путу Косовска Митровица - Зубин Поток.

Сада је пут потпуно блокиран и забрањен за саобраћај.

Ристић: Грађани ће бити мирни

С Кфором је преговарао председник општине Зубин Поток Славиша Ристић, који их је замолио да се склоне са пута и обећао да ће грађани бити мирни.

Ристић је оценио да је данашња акција непотребна јер Кфор има слободу кретања на северу Косова. Представници Кфора су му одговорили да то није истина и да се неће померити, већ су то затражили од окупљених Срба. Међутим, грађани су наставили да пристижу на место сукоба.

Рањен један од команданата Кфора

Око 11 сати војници су преко мегафона рекли грађанима да је један од њихових команданата погођен метком у десну руку и да су за то одговорни грађани. То је изазвало револт окупљених који су узвикивали да је то лаж и да нису користили ватрено оружје. Тензије су порасле, па је Кфор поново бацио сузавац и шок бомбе, а чули су се и пуцњи из ватреног оружја. Војници Кфора су преко мегафона тада поручивали: "Разиђите се или ћемо наставити да пуцамо". Након тога ситуација се смирила али војници и грађани и даље стоје једни наспрам других на путу.

Нема животно угрожених

Управник Дома здравља у Зубином Потоку Боривоје Јакшић рекао је да је у данашњим сукобима с Кфором код Зубиног Потока повређено између 30 и 50 грађана, али да нико није животно угрожен. Међутим, Јакшић је агенцији Бета казао да су поједини грађани тешко повређени и да су им повреде нанете гуменим мецима, сузавцем и шок бомбама.

http://in4s.net/index.php/magazin/hronika/13119-kfor-puca-na-srbe-50-povredjenih

ГЛОБАЛНА ФИНАНСИЈСКА ДИКТАТУРА И ИРАН

Леонид ИВАШОВ | 27.11.2011 | 00:01

Пошто се обрачунао са жртвом која му је била на реду – Либијском Џамахиријом, Запад се усмерио на уништење других држава, које су на његовом списку биле следеће. Међу њима „на реду" су Сирија и Иран. Са Сиријом  не иде ништа баш тако глатко: прво – председник САР Башар Асад је сиријском друштву понудио пакет реформи које су заиста биле потребне, друго – Русија и Кина су у СБ ОУН блокирале доношење резолуције о њој, јер је та резолуција претила понављањем „либијског сценарија". Зато је антисиријска операција морала да се мења када је већ започета, тако што је сва нада  за уништење републике изнутра усмерена на западне специјалне службе, стране најамнике и локалну „пету" колону. Покушали су да направе револуцију и у Ирану, али су Персијанци, када су осетили страно мешање, успели да организују противотпор, а санкције, мада земљу ометају да живи нормално, ипак нису смртоносне. Тим пре, што искуство Ирака и Либије отрежњује у Ирану чак и оне снаге, које су биле за Запад. Међутим, владике Запада немају времена да чекају да ситуација за револуцију сама сазри. После вештачког рушења СССР-а свет се померио према једнополарности, али не оној, о којој су у своје време писали англосаксонски геополитичари А.Мехен, Х.Мекиндер, Н.Спајкмен и други. Они су концепцију светске власти замишљали као власт западних поморских држава – САД и Велике Британије, али почетком 21. века господари света су постали они, у чијим су рукама глобалне финансије.  То је  147 породица које су повезане породично и које контролишу светски финансијски систем, које остварују емисију долара и које су повезале, као хоботница, водеће елите практично свих држава. Базу те глобалне власти у сенци чине финансијско-политичке структуре Рокфелера, Ротшилда и Ватикана. Још почетком 20. века, пошто су се тајно нашли на једном америчком острву, амерички финансијери су донели такозвани „план Марбурга", чија је суштина била изражена у следећој формули: власт је роба, и то најскупља, и зато власт могу да поседују само најбогатији, а светска власт треба да припадне међународним финансијерима. Планове им је покварио Совјетски Савез. А када су њега уклонили – пут према светској власти се нашао отворен. Данас главни субјекат светске политике представља глобална финансијска олигархија, која је створила архитектуру финансијских центара, транснационалних и националних банки, штабних структура (ММФ, МБ), сопствене ковнице новца (ФРС – Федерални Систем Резерви САД), мреже института за прогнозирање на научном нивоу и тајне политичке штабове. У интересу власти финансијске олигархије решен је или се решава низ глобалних задатака, међу којима су најважнији:   одређивање новца за смисао људског живота, за рад држава и друштава; чврсто везивање свих валута и комплетне светске економије за амерички долар; отварање државних граница ради неометаног кретања долара и роба и услуга који се плаћају њиме; неговање и постављање на власт „елите" коју контролише финансијска олигархија, тако што та „елита" мора да ради   по врло чврстим правилима, који су у интересу глобалног финансијског друштва; постављање потпуне контроле економског и политичког понашања сваког човека, предузећа, државе.   Арсенал средстава глобалне финансијске диктатуре је несагледив – уцене, поткупљивање, уништавање, затвори, убиства, дискредитовање, кризе, револуције, уништење држава, терор и, наравно, рат. Да би се окарактерисала суштина овог страшног система најприкладније је рећи – глобална финансијска дикататура, чија је идеологија – фашизам. А најужа формула рада овог облика власти је: новац може све! Како ово, што сам рекао не би личило на измишљање, позваћу се на оно, што је изговорило неколико председника САД, било убијених, било оних, који су умрли природном смрћу. „По читавом свету супротстављена нам је монолитна, сурова завера, која тајним средствима шири своју сферу утицаја, пролазећи без насиља, свргавајући власти, уместо да се власт смењује на изборима, и плашећи уместо да омогућују слободу. Тај систем, пошто је мобилисао многе људске и материјалне ресурсе, направио је високоефикасну машину, која  се бави војним, дипломатским, иследничким, економским, научним и политичким операцијама". Тако је говорио Џон Кенеди, обраћајући се америчком народу. А 22. новембра 1963. године он је јавно, уз телевизијске камере, стрељан. Да не би превише причао. Нешто слично је тврдио и Абрахам Линколн. Да би се уклонио од диктатуре банкара, Линколн је донео одлуку да штампање новца врати држави, после чега је Ротшилд, преко својих новина „Тајмс оф Лондон" изјавио: „Ова влада треба да се уништи". Што је и учињено. Абрахам Линколн је убијен. А ево шта је рекао Вудро Вилсон, председник САД у периоду 1913 - 1921. године: „Ми више нисмо влада воље народа, нисмо влада коју је изабрала већина, већ влада под влашћу једне гомилице људи". А они, на које су се ове речи односиле, нису ни помишљали да сакрију природу своје власти. Директор Банке Енглеске у периоду 1928. – 1941. године, сер Џ. Стемп је рекао: „Савремени банкарски систем новац прави ни од чега… Зеленаштво је измишљено безакоњем  и рођено пороком. Банкарима припада цео свет… Одузмите им ту велику власт, али ако им оставите могућност да једним потписом праве паре, они ће поново откупити свет".   *  *  *   Од 90-их година 20. века почело је тотално чишћење учесника социјалистичког експеримента и свих неусаглашених са светским поретком, који је направљен на свевлашћу групе банкара. Југославија је искидана због покушаја да изабере сопствени пут развоја, контролишући свој финансијски систем и ток долара у земљи, иако је читава Европа већ била утерана у шталске јасле финансијске империје. Ирак је за време Садама Хусеина такође покушавао да сагради арапски социјализам, одбио је доларе при продаји нафте и – уопште - био је превише самосталан! Као и Моамер Гадафи, који је покушавао да оснује Афрички савез, да континент преведе на само њихову валуту – златни динар, чак и да формира колективне оружане снаге Афричког савеза. Својим путем покушава да иде и Сирија, зато се против ње и спроводи комплексна операција на свргавању режима, зато је на њено територију безобзирно убачено преко две хиљаде наоружаних страних најамника, америчко-европске дипломате отворено позивају „опозицију" да не иде на контакте са вођством Сиријске Арапске Републике, да не дискутују о пројектима реформи и да не капитулирају. Финансијски диктатори  су задовољни режимима типа земаља Персијског залива, који своје милијарде чувају  у америчким банкама и који су спремни  да изврше сваки прекоокеански налог, или земаља у којима постоји стални унутрашњи рат, какве су Сомалија, Авганистан, Ирак. На Вол-стриту схватају да је данас у региону „Великог Блиског Истока" као противник глобалне финансијске диктатуре остао Иран. Покушај да се поигра самосталношћу је направила и Турска, али, рекло би се, за председника владе Ердогана и поготово министра иностраних послова Давутоглуа су пронађена ефикасна средства којима се  на њих деловало, тако да Анкара данас учествује са великим ентузијазмом у уништењу Сирије и подржава санкције против Ирана. Против Ирана је отпочета операција на уништењу његове самосталности у спољној и унутрашњој политици, на ликвидацији зборног места стабилности на „луку нестабилности" од Балкана до Пакистана, на кажњавању због одбијања да се потчини „глобалном хегемону". (Уосталом, Иран такође игнорише амерички долар, а то је већ – готова пресуда). Међутим операција против Ирана је нешто озбиљније него уништење Либије. Метода дозвољеног лова авијације НАТО овде не може да да ефекат какав је потребан. Осим тога,  боравећи у превише дугој финансијско-економској кризи, европско становништво нема жеља ни за новим трошковима, ни за новим жртвама. А ситуација у светској финансијској „сенки" се распирује: пуца и сужава се зона долара као извора њене снаге и алата светске власти; почео је глобални отпор власти олигархије под паролом „Освоји Вол-стрит". Плус снажна офанзива Кине, коју подржавају економски и војни напори Индије, интеграциони процеси у Јужној Америци, формирање нових структура међународне интеграције (ШОС и БРИКС), активизација АСЕАН, АТЕС и др., па и руска власт се тихо супротставља диктату Рокфелерових и Ротшилдових, тежећи независности од светских финансијских центара. Зато је потребан снажан, комплексан удар који би опасност за долар и његове домаћине скренуо, озбиљно ослабио супарнике (Кину и Европу) и приказао „несавладиву снагу". Рекло би се да је одлука о операцији против Ирана донета. Да би се обрадили амерички порески обвезници и истовремено и међународна јавност, изабран је извештај МАГАТЕ у коме је, према подацима незнано чије шпијунаже, Иран убројан у земље које раде на стварању сопственог нуклеарног оружја. За иницијатора удара одређен је Израел, зато што Нобелова награда Бараку Обами задржава америчку администрацију, поготово уочи председничких избора. Зато је решено да се жртвује благостање израелског становништва тако што ће их заплашити могућим губљењем нуклеарног монопола у региону. Па ето – одмах је израелска елита, заједно са својим средствима јавног информисања, а пошто је претходно добила наређење од „старијег брата" са Вол-стрита, закрештала о нуклеарној претњи  од стране Ирана, о хитној потреби да се „нуклеарном исламизму" нанесе упозоравајући нуклеарни ударац. Што је могуће, и чак врло вероватно. Уосталом, зашто да не? Ко би то могао да се озбиљно супротстави? Нека се полиција само бави митинзима и демонстрацијама. Свет је једнополаризован, њиме владају паре! Савест и морал су му непознати. Непознато му је и међународно право, као и сви остали атрибути биполарног уређења света. Иран може да се нађе потпуно сам, као што су остали сами Ирак, Либија, Југославија… Само ће вођа Северне Кореје послати мању јединицу својих војника што, наравно, ситуацију неће спасити. Иран има прилично добру армију, али неупоредиву у односу на америчку војну силу. Тим пре, уколико операција почне серијом израелских атомских удара. Отпор методом  класичне одбране довешће до пораза Персијанаца: противник има неупоредиву техничку предност. Другачије би било да дође до асиметричног комплексног одговора, који би агресору нанео штету коју он не би могао да прихвати. Говорећи једноставније, који би изазвао брда лешева и уништење  у земљи непријатеља, мада необавезно и на његовој територији; који би довео у опасност и само постојање Државе Израел. Да ли Иранци могу тако да одговоре? Не знам. Има још много питања. Да ли Пекинг схвата да удар по Ирану представља удар на будућност Кине, удар на динамику њеног развоја? Рат, тим пре, атомски, прекинуће доток блискоисточне нафте у Кинеску Народну Републику, са свим последицама које одатле проистичу. Европа ће моћи да   дозирано добија нафту, али  по цени 300 – 400 долара за барел, што ће такође изазвати колапс Европске уније и  рушење зоне евра. Тако да се, осим војног пораза Ирана, уствари планира да се економски пораз нанесе и главним геополитичким супарницима оних, који претендују на владање светом – Кини, Европи, Индији. Уосталом, и исламски свет, пошто буде лишен сталног дотока долара од нафте, успориће свој развој и, како маштају наручиоци рата, смањиће своју револуционарну активност. Па ако се сетимо, у не тако давној прошлости није се остварио ни један план фашизма. То, да је данашња светска финансијска елита преузела фашизам као идеологију и метод власти код стручњака не изазива никакву сумњу. Очигледно је одбијање међународних норми, покушаји да се прекроји карта света према сопственим шаблонима, игнорисање закона природе и социјалног развоја, улог на бахатост, силу и нацизам. Плус тежња да се избаве милијарди „непотпуних" људи. А то и јесте фашизам. Али – ипак да мало погледамо у историју и да прогнозирамо будућност. Системска криза помахниталог капитализма почетка 20. века је довела, прво, до револуционарне ситуације у Русији и у Европи, друго, испровоцирала је два светска рата,  чији је резултат био уништење свих фашистичких режима; треће - кардинално се променио светски поредак: свет је постао биполаран, избалансиранији, многи народи и државе су добили могућност да изаберу пут за свој развој, пропао је колонијални систем. У свему томе се види објективна закономерност развоја човечанства. А то значи да су и садашњи покушаји да се човечанство натера силом на модел финансијског фашизма осуђени на пораз. Међутим,  за победе здравих снага потребни су и време и жртве. Претпостављам да ће Иран својим отпором неофашизму положити први камен у темељ будуће победе. Његов пример ће следити многи народи. Исток и антиглобалистичке снаге на Западу ће довести до поимања потребе за организованим одупирањем позицијама финансијског фашизма. У тим ће се снагама појавити цивилизација–вођа, која ће човечанству понудити нови модел уређења света, смисао среће сваког човека, нови скуп прописа за цивилизован живот, хармонично узајамно деловање са природом и космосом. Тај вођа ће бити Русија. Она има историјско искуство у решавању општељудских проблема, има снажан духовно-интелектуални потенцијал, има свети светски задатак. А Америка, која је новом фашизму послужила као тело, настрадаће у будућем обрачуну више од других, зато што је у себи накупила превише негативне енергије, а зло је увек привлачило невољу.

http://srb.fondsk.ru/news/2011/11/27/globalna-finansiiska-diktatura-i-iran.html

Захтев косовских Срба за држављанство Русије нема преседан

Тагови: Вести

24.11.2011, 11:07

 

Захтев који је поднело више од 20 хиљада Срба са Косова, а којим траже руско држављанство ситуација је која нема преседан, рекао је у среду стални представник Русије у НАТО-у Дмитриј Рогозин на конференцији за штампу у Москви. „То је ситуација без преседана, када толико велики број људи, 22 хиљаде Срба са Косова, истовремено тражи руско држављанство. Зато је и реакција Русије таква, експериментална", рекао је Рогозин коментаришући своју ранију изјаву о томе да би захтев Срба требало размотрити на нивоу председника Русије. Такође је новинарима скренуо пажњу на то да је ова ситуација веома алармантна. Према његовим речима, она сведочи о симптому „акутне болести метода којима Запад лечи косовску ситуацију" и о томе како западне земље крше резолуцију СБ ОУН 1244. „Срби са Косова су изгубили наду да ће добити подршку како западних међународних присустава, тако, нажалост, и неких београдских политичара, и зато јавно траже руско држављанство. За сада је то вапај у политичкој пустињи, али Русија ће свакако наћи начина да пружи подршку народу који јој је духовно близак, а који се нашао у тако сложеној ситуацији", додао је Рогозин. Стални представник у НАТО-у је рекао да руско министарство иностраних послова има задатак да изради одговор на овај захтев у складу саруским законима.

http://serbian.ruvr.ru/2011/11/24/60945692.html

VOJISLAV KOŠTUNICA: SRBIJA JE NA RASKRSNICI

VOJISLAV KOŠTUNICA: SRBIJA JE NA RASKRSNICI

sreda, 23 novembar 2011 11:58

Srbija se nalazi u dubokoj krizi i pred krupnim odlukama. Zato su nam potrebni ozbiljni razgovori sa SNS

Vojislav Koštunica, lider DSS-a, najavio je će se ta stranka zauzeti za pokretanje rasprave o tome da li je u interesu Srbije da postane članica EU, a u intervjuu za „Pravdu" kaže da „narod vidi da se Srbija zaglavila i tumara na opasnoj stranputici".

Najavili ste da će se DSS zauzeti za pokretanje rasprave o tome da li je u interesu Srbije da postane članica EU. Šta ta rasprava treba da doprinese?
Koštunica: Narod vidi da se Srbija zaglavila i tumara na opasnoj stranputici. Zemlja propada, i svakoga dana se produbljuje ekonomska, politička i moralna kriza. Vlast je tri godine široko obećavala i što su obećanja bila veća narodu je bilo sve teže. Sada se pred našim očima raspada politika i Kosovo i EU, jer Brisel javno zahteva da se za dobijanje kandidature uspostave dobrosusedski odnosi između Srbije i Kosova. Države i narodi koji su bogatiji i razvijeniji od nas, a reč je o državama koje su članice EU, uveliko raspravljaju kojim putem dalje da idu. Jedino se vlast u Srbiji drži svoje dogme da EU nema alternativu. Vreme je da razmislimo na koji način je moguće da Srbiju izvučemo iz krize. Da li je to nastavak politike da EU nema alternativu ili je bolje da se pre svega oslonimo na sebe same? Vreme je da podvučemo crtu i da vidimo šta je u najboljem interesu Srbije. Moramo napraviti čist račun i uveren sam da će se pokazati da je s obzirom na sveoopštu i duboku krizu u EU, i s obzirom na ucene i pritiske koji nam stižu iz Brisela, najbolje da se okrenemo vlastitim snagama. Ideju o učlanjenju u EU, treba da zamenimo idejom o normalnoj i obostranoj saradnji između Srbije i EU, kao i saradnji sa drugim državama na ravnopravnoj osnovi.

Mislite li da je uslov za kandidaturu uspostavljanje dobrosusedskih odnosa sa Kosovom? Aktuelna vlast tvrdi da su pitanja Kosova i ulaska u EU odvojeni procesi?
Koštunica: Zvaničan i formalni zahtev Brisela za dobijanje statusa kandidata jeste uspostavljanje dobrosusedskih odnosa između Srbije i Kosova. Politika da su Kosovo i pristup EU odvojeni procesi predstavljala je samo jeftinu propagandu sadašnje vlasti.

Da li Srbija treba da nastavi dijalog sa Prištinom i na koji način?
Koštunica: Svaka država pregovara da bi nešto dobila a sadašnja vlast pregovara ne da bi dobila dobra i povoljna rešenja za Kosovo, nego da bi na osnovu ustupaka za Kosovo dobila status kandidata za EU. To je naopaka i loša logika i politika. Pregovore treba vratiti tamo gde im je i mesto, a to je Savet bezbednosti.

Očekujete li da Srbija 9. decembra dobije status kandidata?
Koštunica: Teško je proceniti i koliko će i na koje načine sve Brisel ucenjivati sadašnju vlast, kao i na koji stepen samoponiženja može pasti ta vlast. Ali, dobili ili ne dobili kandidaturu, potrebna je odgovorna rasprava u Srbiji kojim putem treba dalje da idemo. Između ostalog, ova rasprava nam je potrebna jer se može desiti da se EU ako ne baš raspadne, a ono toliko promeni da više ne bude ni ličila na onu EU za koju smo podneli kandidaturu. EU treba posmatrati samo iz ugla naših interesa a ne kao neku dogmu.

Na koji način Srbija treba da sarađuje sa EU i da li može ta saradnja da se ostvari ako ne budemo deo te zajednice?
Koštunica: U samoj EU se razmatra mogućnost uspostavljanja saradnje i partnerskog odnosa sa Srbijom, koji isključuje naše članstvo. Dakle, ako bi vlast u Srbiji bila spremna na sve da pristane i da ispuni svaku ucenu, može se desiti da zbog unutrašnjih odnosa i problema u samoj EU ne bude ništa od članstva Srbije. S druge strane, valjda i mi treba da vidimo i izračunamo šta je naš interes u odnosima sa EU. Uveren sam da je moguća dobra, pre svega ekonomska saradnja Beograda i Brisela, a da Srbija ostane slobodna i suverena država.

Čini se da vlast više ne podržava Srbe na barikadama, a od njih su tražili da postave te iste barikade?
Koštunica: Nažalost, sadašnja vlast je principijelno podržavala samo svoj opstanak na vlasti i dogmu o EU.

Mislite li da postoje neki novi uslovi koji su stavljeni pred Srbiju? Koji su to uslovi?
Koštunica: Suština je u potpisivanju SSP 2008. godine. Kada je vlast pristala da potpiše SSP sa državama koje su neposredno pre toga priznale lažnu državu Kosovo, Brisel je shvatio da može da postavlja beskonačnu listu uslova. Zaista ne vidim kraja tim ucenama i pritiscima. A može se desiti da isključivo iz svojih razloga EU potpuno digne ruke od daljeg proširivanja, a da nama saopšte da je stvar propala jer se nismo dovoljno trudili.

Da li je moguće sada tražiti potpuno poštovanje Rezolucije SB UN?
Koštunica: Na Srbiji je da neprestano traži poštovanje Rezolucije 1244 i da neumorno i svim diplomatskim sredstvima Kosovo drži u Savetu bebednosti kao otvorenu temu. Nikada ne smemo da zaboravimo da u Savetu bezbednosti imamo principijelnu podršku Rusije i da nijedno rešenje ne može biti usvojeno u SB bez saglasnosti Rusije i Srbije.

Mislite li da može da dođe do podele Kosmeta, jer se to čuje i među američkim kongresmenima, i da li je to dobro rešenje?
Koštunica: Ako se Srbija odriče pola Kosova zašto se ne bi onda odrekla celog Kosova, pitanje je koje bi postavile zapadne sile koje stoje iza projekta nezavisnog Kosova. Moramo se držati međunarodnog prava i Povelje UN, a u Povelji UN nema trgovine teritorijom, već se garantuju međunarodno priznate granice.

Kako komentarište to što Vlada nije uspela da donese deklaraciju o KiM?
Koštunica: Nije to prvi put da zato što je vladina politika toliko trošna i neodgovorna ona ostaje bez podrške i među pojedinim članovima vlade, ali onda vladajuću koaliciju ponovo objedini goli opstanak na vlasti. Vlada se rukovodi pogrešnom logikom da ako nema Skupštine o Kosovu onda će se na telefonskoj sednici stvar rešiti uredbama. To je nesumnjivo kratkovida politika i naneće veliku štetu Srbiji.

Najavili ste da će vaša stranka sama na izbore. Kakav rezultat očekujete?
Koštunica: Kada izbori budu raspisani stranački organi će doneti odluku o izlasku na izbore. O našoj politici i našim idejama svoj sud će dati građani na izborima, a uveren sam da će državotvorna politika koja uvek sledi nacionalne interese dobiti podršku na izborima.

Pravda: Da li se čujete sa predsednikom SNS-a Tomislavom Nikoliće? Kakva je saradnja sa tom strankom?
Koštunica: Mislim da je dobro što DSS i SNS razgovaraju o različitim temama a posebno o onim o kojima imamo različito mišljenje. Srbija se nalazi u dubokoj krizi i pred krupnim odlukama. Zato su nam potrebni ozbiljni razgovori.

Hoćete li uspeti da zajednički formirate vladu i da li ste o tome razgovarali?
Koštunica: Vladu će ovaj put formirati građani na osnovu svoje odluke o politikama koje stranke budu iznele na izborima. Odnos prema Ustavu, razvoju zemlje, Kosovu, EU, Vojvodini, Republici Srpskoj odrediće i stav DSS prema mogućim koalicijama. Srbija je na raskrsnici i važno je kojim će putem krenuti posle izbora.

Spekuliše se da je mesto premijera naredne godine određeno za vas. Da li ćete to prihvatiti?
Koštunica: Kao političar koji je tri puta dolazio na vlast i dva puta vraćao mandat narodu pokazao sam da mi je interes Srbije i interes naroda uvek na prvom mestu a ne moja lična karijera. Dakle, radiću na dobrobiti Srbije bez obzira da li je DSS na vlasti ili u opoziciji.

Kada je u pitanju saradnja Srbije sa Tribunalom u Hagu govori se da Serž Bramerc traži istragu protiv vas, jer vas je okarakterisao kao glavnog pomagača u skrivanju generala Ratka Mladića. Da li je to opet pritisak na DSS?
Koštunica: Jalove su te neprestane optužbe protiv DSS i mene. Znate, jedan dan tvrde da nema stvari za koju nisam odgovoran, drugi dan mere koliko sam neobavešten, pa onda malo pređu na kriminalizacuju DSS, i tako u krug. Jalova je i jadna takva propaganda. A svi znamo da bi ta propaganda istog trenutka nestala samo kada bi DSS pronašao makar malo reči hvale za NATO i za bezuslovno prihvatanje puta u Brisel bez ikakve alternative.

Da li sada treba menjati Ustav kako to traže pojedini?
Koštunica: Ustav je donet jednoglasno u Skupštini i potvrđen voljom naroda na slobodnom referendumu. Manje više svi političari na današnjoj političkoj sceni glasali su i podržali Ustav. Naravno, Briselu i Vašingtonu naš Ustav nije po volji i to pre svega jer je brana za otimanje naših teritorija. Da se glasalo u stranim ambasadama u Beogradu Ustav ne bi ni bio donet. Ali, glasao je narod i narod stoji iza svoga Ustava.

Izvor Pravda/Fond Slobodan Jovanović, 22. 11. 2011.

 

АПЕЛ ПОВОДОМ СКРНАВЉЕЊА ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У НИКЕЈИ

 

АПЕЛ ПОВОДОМ СКРНАВЉЕЊА ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У НИКЕЈИ

 

Posted: 18. новембар 2011. in ВЕСТИ

 

Markovic Pinky Marko

 

Наша савест, и савест свих цивилизованих људи, шокирана је извештајем да је древна византијска Православна црква у граду Никеји у Турској (данашњи Изник), где је 787. године одржан Седми васељенски сабор и где је 1219. године Свети Сава био хиротонисан за првог архиепископа аутокефалне Српске цркве, пре неколико дана претворена у џамију, да је по…ред ње подигнут минарет и да је у њој већ одржано богослужење по исламском обреду.

Од 1923. године, када је прогнано локално грчко православно становништво, црква Свете Софије била је проглашена за „музеј," док је овим последњим чином насилно одузета верској заједници којој припада и одлуком Дирекције за верска питања при влади Турске (Дијанет) бесправно је предата на употребу једној другој.

Чињеница, да су власти једне државе са европским аспирацијама, у 21. веку, могле да на овако груб начин отму и суштински промене намену верског објекта који је морална својина у првом реду преосталих грађана Турске православне вероисповести, а затим и њихових сународника и православних верника суседне Грче, као и у ширем смислу свих Православаца уопште, а нарочито Срба зато што је црква Свете Софије у Никеји на посебан начин везана за њиховог духовног првојерарха – представља цивилизацијски скандал првог реда.

Црква Свете Софије у Никеји је материјална својина и духовна баштина грчког православног народа, и нико нема право да је отуђује или насилно мења њену сврху. Иако као последица масовног етничког чишћења никејског краја двадесетих година прошлога века грчких православних верника тамо више нема, постоји и турским законом и међународним конвенцијама призната је Цариградска патријаршија као установа која се стара о материјалним и духовним добрима своје пастве, где год се на територији Турске Републике та добра налазила. Према томе, изговор турских власти да о цркви Свете Софије нема ко да брине, и да њено додељивање другој верској заједници представља практично решење, ништаван је и без икаквог дејства.

Поред тога, познато је да је Турска по уређењу које је тамо још увек на снази – секуларна држава. И са тог становишта, насилно преверавање ове православне богомоље противно је турском закону и нема никаквог оправдања.

Дубоко индигнирани овим насилничким поступком који је у потпуном нескладу са европским вредностима толеранције и верске слободе, и који асоцира на минуле векове отоманске самовоље, захтевамо:

- да турске власти без одлагања пониште одлуку Дирекције за верска питања Турске Републике;

- да се бесправно подигнута обележја других вероисповести у непосредној близини православне цркве Свете Софије у Никеји одмах уклоне; и

- да турске власти одговарајућим наређењем обезбеде да ће верски интегритет ове православне богомоље у будуће бити доследно испоштован, да унутар ње неће бити дозвољени обреди других вероисповести, и да се неће вршити никакве измене у статусу или коришћењу цркве Свете Софије у Никеји мимо знања и одобрења Цариградске патријаршије као врховне установе која је задужена да се о њој стара и да њоме располаже.

 

У вези са овим забрињавајућим скрнављењем древног православног верског објекта у Турској такође апелујемо:

- на Патријаршију Српске Православне Цркве да се изјасни по овом питању и да употреби сав свој утицај да покрене васколики православни свет на изражавање чврстог противљења овом недопустивом акту и на предузимање одговарајућих мера пред турским властима да се наведена мера опозове и да се њене последице пониште; и

- на Владу Србије да амбасади Турске у Београду упути енергичан протест поводом скрнављења овог верског објекта у Никеји који је од посебног значаја за српски народ, и да јој предочи да ће отварање исламских верских установа и центара у Србији бити доведено у питање уколико у Никеји одлука о претварању цркве Свете Софије у џамију не буде одмах укинута.

 

Уколико ове мере не би уродиле плодом, апел грађанима Србије да одустану од посете и летовања у Турској преостаће као реална могућност.

 

Стефан Каргановић

 

Београд, 7. новембар 2011.

 

http://tinyurl.com/6s2mm2e

Евроатлантски јаничари и мајка Србија

Бранко РАДУН | 20.11.2011 | 00:17

На политичкој сцени Србије се појавио ново-стари покрет састављен од ЛДП Чеде Јовановића и пропалог СПО-а Вука Драшковића (уз још неке маргиналце и „уметнике" који их подржавају). Oни су под паролом Преокрет понудили у јаснијој форми оно што су и до сада нудили – захтев за напуштање Косова и за коначном капитулацијом зарад више него мизерне користи – статуса кандидата (вероватно „без датума"). Наш би народ рекао – продали веру за вечеру. Свако је у овој промоцији евроатлантске политичке наказе добио нешто: запад је добио чисто колаборационистичку политичку опцију, ова политичка булумента повод да се окупе коначно заједно сви они који су за капитулацију, са надом да ће заједно имати више од цензуса. Затим ту је власт оличена у председнику Тадићу и министру Јеремићу добила повод да мало медијски демонстритра свој „патриотизам", тако што ће рећи, али само рећи, да они ипак не одустају од Косова. Тек да уберу који поен код наивне јавности пред изборе. Свако је добио нешто, наравно сви осим народа и државе. Оно чиме желимо да се бавимо у овом тексту није тек политичка анализа и критика дефетизма и капитуланства, већ и дубљи корени политичког и културолошког конвертитства. Откуд тај својеврсни „стокхолмски синдром" – спремности да се део елите идентификује са непријатељем. На жалост она има своју вековну историјску традицију и најасније се огледа у конвертитству, преверавању и јаничарству. Овде можемо да направимо дигресију и сетимо се песме „Јаничар" у извођењу Цунета Гојковића култна српска песма која деценијама успева да гане срца и оних који не важе за слабиће. Шта је то у тој песми што успева да погоди ону фреквенцију на којој престају поделе на леве и десне, на модернисте и традиционалисте и која изазива снажне емоције код многих па чак и успева да измами сузе? Култна песма говори о ратнику који је палио село где је рођен ни не знајући за то. На огњишту пусте куће плакала је једна стара жена а на њу је дигао сабљу „ратник који хара" – јаничар. Стара жена му говори „не дижи на ме руку сине, ако своје јаде знадеш, мајка сам ти јер препознах изнад усне младеж". Затим с коња сјаха „млад јаничар, баци сабљу дизгин пусти, мајка хтеде нешто рећи али не изусти". Затим следи рефрен који све објашњава: „сина мајци из наручја отео је зулумћар, сада куне своју судбу што је јаничар". Ово јесте једна потресна прича о једној могућој српској судбини у времену турске окупације Балкана. Заиста би драматична и трагична сцена сусрета сина јаничара и старе мајке могла послужити као окосница доброг историјског романа или филмског сценарија шекспировске снаге. Тешко да неко може бити равнодушан на овакву сцену сусрета мајке и сина, па је природно што она делује и на оне којима иначе много не значи српска историја и традиција. Без обзира да ли се слушалац песме идентификује са несрећном старом мајком или можда са сином који „куне своју судбу што је јаничар" осетиће у себи заиста немоћ појединца у историјским судбинским вртлозима на брдовитом Балкану. Но нама овде није толико значајан ниво личне драматике «сусрета» мајке и сина већ више историјски контекст који је цео један народ довео у њихову позицију. Да би се то разумело потребно је присетити се ко су били јаничари. Јаничари су вековима представљали турске елитне јединице („нове јединице") који су биле и султанова гарда. Ове јединице су састављене од дечака који су насилно одузети родитељима у институцији „крвавог данка". Врло често су то била деца хришћанских родитеља, отета од родитеља са рубних подручја турског царства са циљем да се направи верна војска и класа администратора над покореним народима. Простор под контролом османлија се ширио а тиме је расла потреба за новим људима у војсци и администрацији над окупираним територијама, као и ради даљег ширења власти Султана. Нама најпознатији јаничар је био Мехмед Паша Соколовић који је у једном моменту у име султана водио османско царство. Рачуна се да је за неколико векова „сакупљено" 200 – 300.000 дечака у име данка у крви. Обично су дечаци имали мање од десет година иако су и старији били одвођени на вишегодишњу „едукацију" у султанову палату или турским породицама. Одвођен је сваки десети или четрнаести дечак у одређеној заједници. Образовање је трајало од 3 до 7 година током којег су се дечаци учили отоманском начину живота и уводили у нову веру. Они талентованији су пролазили и обуку која је трајала и 14 година и они су били резервоар османлијске елите у вековима када је царство било моћно. Систем је био тако постављен да се младим јаничарима отварала шанса за каријеру, иако су ретко долазили на позиције кључних носилаца власти. Оно што је нама значајно је да се прича о „јаничарима" понавља на нов начин и у савременим условима. После епохе турских јаничара и мимо њих Срби су преживели слична насилна одрођавања која су имала за последицу одвајања делова нашег народа од своје матице. Но на жалост не само да се то дешавало већ су „јаничари" других вера и идеологија били и најагресивнији мрзитељи народа из кога су проистекли. Српска трагична судбина је препуна примера у којима они који су „сакупљени" на мање или више насилан начин, следећи конвертитску психологију, постају припадници других вера и нација и тако и најљући непријатељи народа из кога потичу. Тако су „бивши Срби свих вера и идеологија" постајали „већи католици од папе" и готово по правилу највећи антисрби. Велики део данашње србофобије на Балкану потиче управо од тих бивших Срба. Данас је стасала нова генерација јаничара – јаничари глобализма. Они су попут своји „предака" прошли „обуку" у којој су прихватили туђе обичаје, уверења и тиме се одрекли своје традиције па неретко и националног идентитета. Систем талентовану децу кроз идеологизовано образовање и медије «преваспитава» те укључују у глобалистички поредал који им нуди каријеру и перспективу, наравно под условом да се одрекну темеља своје традиције и порекла или барем да га потисну на маргину живота. Од њих се настоји формирати нова административна, економска и културна елита која глобалним господарима омогућава ефикасну и трајнију контролу овог простора. Они на први поглед припадају народу из кога потичу, али се у себи не осећају његовим делом. Обичаји и начин живота им се разликује, они су странци у својој земљи. Но на жалост иду и корак даље – јер то отуђење рађа презир према «свом» народу, као и спремност да др узме активно учешће у нападима на њега. Опет се понавља архетипска сцена - „јаничари" дижу своју руку на „мајку" која их је родила. Евроатлански јаничари се нису само отуђили од свог народа и његове традиције већ и што из интереса, што из уверења раде против његових витaлних интереса, па чак помажу непријатељима који му угрожавају опстанак. Као и она стара мајка из песме „Јаничар" и Србија као да говори овим припадницима Антисрбије (никако то није Друга Србија како се они лажно представљају) да не дижу руку на њу, да јој не носе пропаст, јер су и они њена деца, иако тога они нису свесни или не желе да буду свесни. Због тога та песма има велики симболички и емоционални набој, без обзира да ли су га слушапци у пуној мери свесни.  Трагедија народа који кроз векове има мученичку судбину и кога империјалне силе, религије и идеологије на нарочитом страшћу покушавају да отму и преобрате се и данас наставља кроз процесе европеизације и глобализације. На наше очи кроз деловање школа, медија, мода и нво сектора стасавају нове генерације јаничара. Године „образовања" у туђинским идејама и начину живота као и каријера у империјалним структурама им деформише свест и гуши савест. Они у толикој мери постају странци сопственом народу, без обзира што говоре српски и имају српска имена, да апели „старе мајке" – Србије која их је препознала као своју децу немају за сада одјек у њиховим срцима и умовима. Нема ту преокрета. Њихова су срца очигледно је тврђа и отуђенија него што је то било срце јаничара који је сјахао са коња и бацио сабљу на земљу. Он је доживео катарзу спознајући да је његов живот до тада био погрешан и да „куне своју судбину" јер је био непријатељ народа из кога потичу. Србија би кренула напред ако би се већи број припадника евроатлантских јаничара суочио са самим собом и освестио, те „бацио сабљу" коју је дигао на своју стару мајку - „ако своје јаде знаду". То је прави егзистенцијални преокрет који би заиста превредновао све вредности и донео нови дах слободе, а не оно што се потура као «Преокрет» у коме имамо само жалосни континуитет конвертитске, капитулантске и јаничарске «традиције» које нас воде у постмодерно ропство.

 

http://srb.fondsk.ru/news/2011/11/20/evroatlantski-ianichari-i-maika-srbiia.html