SINIŠA LJEPOJEVIĆ: ULOGA AMERIKE U SLOMU EVROPSKE UNIJE
ponedeljak, 05 decembar 2011 19:49
Rusija se pojavljuje kao jedini realan izlaz za starog neprijatelja Nemačku, ali nemačka elita nema snage da učini takav iskorak
Iza scene i zatvorenih vrata lideri Evropske unije intenzivno tragaju za alternativom dosadašnjem konceptu evropske integracije. Ima, naravno, raznih ideja, ali u osnovi se vrlo malo zna o čemu lideri stvarno razgovaraju. Traganja za alternativom se prikrivaju javnom saopštenjima o odlučnosti da se sačuva evro i EU, a u stvarnosti svima je jasno da EU u formi u kakvoj je do sada bila već sada ne postoji. To je u ovom trenutku jedino izvesno.
Osnovno je, međutim, pitanje da li će lideri EU uopšte imati vremena da pronađu i dogovore alternativu sada već propaloj integraciji. Sve se više, naime, pokazuje da su događaji brži od političara, realnost je surovija nego što su u svojim kabinetima pretpostavljali, pa su evropski lideri dospeli u situaciju da jure za događajima, a ne da utiču na njih. Događaji su se izmakli kontroli i politički lideri sve više liče na medijske manipulante koji svojom gimnastikom nastoje samo da zamažu oči javnosti. Svi su izgledi da neće biti vremena. Ni vremena ni ozbiljnosti. Lideri i cela elita EU su pokazali da poseduju veoma mali politički kapacitet i da su deo problemam, a ne rešenja. Tu zvečeću prazninu najbolje otkrivaju javna licitiranja koliko još ima vremena za spas evra, dva dana, deset dana ili mesec. To je neozbiljno i čak neukusno u odnosu na stvarnu ozbiljnost situacije.
Oni koji se predstavljaju da nešto znaju uglavnom govore o stvaranju novog Nemačkog Rajha ili o EU na tri koloseka - zajednici tri grupe zemalja. Prvu i noseću evro-grupu činile bi zemlje pod direktnom nemačkom kontrolom. Koje bi to mogle biti zemlje? Uglavnom se spekuliše da bi tu, pored Nemačke, bile Holandija, Belgija, Austrija, verovatno Finska i Francuska. Doduše, priznaje se da je Francuska neizvesna zbog njenih problema sa dugovima. To bi bio Nemački blok u Evropi. Verovatno je da tu ima neke istine jer mnogi potezi nemačke vlade sugerišu na ambiciju stvaranja "nemačkog bloka", bez obzira kakva sudbina bude sa EU. Jedan od konkretnih koraka je neočekivano ubrzanje prijema Hrvatske u EU, šta god EU sada znači, koje se tumači kao zaokružavanje nemačke interesne sfere. U drugoj grupi bi bile države sa evro valutom, ali na periferiji događaja kojima upravljaju nemački namesnici iz Brisela. Zadržavanjem evra prva i druga grupa bi bile u nekoj vrsti fiskalne unije. Ko bi tu bio još uvek nije jasno. Veruje se da bi tu trebalo da budu zemlje južnog krila EU, ali to je veoma neizvesno jer Grčka i Italija će verovatno prve istupiti ili biti isterane iz evro sistema. Grčka i Italija jednostavno ne mogu da servisiraju svoje dugove, nemaju elementarnog kapaciteta i, ukoliko se želi sačuvati kakav-takav evro, onda ti bolesnici moraju biti odstranjeni ili će biti sami prisiljeni da to učine. Ta ideja je suprotna i nemačkom planu da tamo gde postoji evro mora biti jedinstvena kontrola ekonomije i finansija. A u trećoj grupi bi bile zemlje koje nisu u evro zoni.
ALTERNATIVE U MAGLI Ima i onih, kao što je britanski istoričar na privremenom radu na Harvardu Nil Ferguson, koji sugerišu da će se sadašnja EU vrlo brzo raspasti, da će neki otići iz te integracije, pre svega Velika Britanija i skandinavske zemlje, a da će onda ostati Nemačka unija, manja grupa zemalja okupljenih oko Nemačke a koje će sebe zvati Evropska unija.
U haosu i lutanjima kakvi su već izvesno vreme u EU sve je, naravno, moguće, ali činjenice realnosti, koje su odavno vidljive golim okom i bez znanja velikih tajni, sugerišu da niko, zaista niko, čak ni Angela Merkel, ne može pouzdano da kaže koja će to biti alternativa dosadašnjoj Evropskoj uniji i ideji evropske integracije. Javno, međutim, na stolu je jedna druga alternativa – uvođenje stroge kontrole privrede i finansija svih zemalja evro zone iz jednog centra - Brisela. Tu ideju pre svega zagovara Nemačka, pa se već tvrdi da je to još jedan korak Berlina u stvaranju "nemačke imperije" u Evropi jer Brisel znači Berlin.
Iz ekonomskog ugla gledano, ta nemačka ideja je logična. Jer, ako postoji jedna valuta, onda mora da postoji i jedna fiskalna vlast i jedinstveni principi koje će sprovoditi jedan centar. Istovremeno, ako se od Nemačke očekuje da finansira izlazak iz krize evrozone, onda je normalno da to bude i nemačka kontrola. Ali da li je ta ideja realna?
Izgleda da nije. Prvo, sve zemlje evrozone trebalo bi da prihvate izmene sistema i praktično se odreknu velikog dela svog državnog suvereniteta. Za tako radikalne promene potrebno je vreme, odluke parlamenata, u nekim zemljama i referendumi, a krajni rezultat je ipak neizvestan. Uz to, takav eksperiment nema smisla jer je upravo centralizacija toliko različitih ekonomija i kultura i suština krize. Nema više vremena.
Sve to, međutim, u sudaru sa stvarnim životom dobija razmere besmisla. Evropski lideri već tri godine održavaju hitne sastanke na kojima dogovaraju mere za izlazak iz krize, a kriza ne samo da se ne rešava nego postaje sve dublja i šira.
Ni jedna dosadašnja mera nije donela željene rezultate, a većina u stvari nije ni sprovedena. Pre svega nije realizovan fond pomoći Grčkoj niti formiranje stabilizacionog fonda za celu evro zonu, EFSF. Jednostavno nema dovoljno novca, a onaj ko ima para ne želi da pozajmi. Takav je status evrozone i onih koji vode te zemlje. Poslednje nedelje novembra evropski bankarski sistem je doživeo kolaps, takozvani "kredit kranč" (kreditni slom), drugi put u poslednje tri godine.
Ni jedna evropska banka nije želela ili nije bila u stanju bilo kome da pozajmi novac, i sistem je doživeo blokadu. To je rezultat hitnih sastanaka i mera lidera EU. Kompletno nerealan pristup. Kao rezultat dogovorenih mera izlaska iz krize, na primer, Grčka mora da plati kamatu 28,75 odsto za svoje obveznice. Koja to privreda na svetu može da plati? Zato je, uprkos svim sastancima, "državnom udaru" i spasilačkim paketima jasno šta je budućnost Grčke.
Sve oči su uprte ka Nemačkoj. Ali da li Nemačka ima kapacitet da finansira spasavanje evra i EU? Nemačka jeste najbogatija evropska zemlja, ali nije vreća bez dna. Tačno je da je Nemačka najviše zaradila na uvođenju i postojanju evra, pa se nekako čini i normalnim da u krizi podnese i najveći teret, ali i ona ima svoje limite, utoliko pre što privredna situacija u Nemačkoj nija baš tako ohrabrujuća.
CILJ JE SLAMANJE NEMAČKE Javni dug Nemačke, kada su uzmu u obzir i obaveze prema penzijama i socijalnoj zaštiti, je sedam hiljada milijardi evra, što je 185 odsto Društvenog proizvoda (BDP). U procentima kao i Italija. Kamate na nemačke državne obveznice sa destogodišnjim dospećem su do pre deset dana bile 0,29 odsto a sada su već 2,31 procenata. A to se dešava u vreme kada Nemačka ima kvartalni privredni rast od 0,5 odsto. Kako sa tim rastom da plati kamate na najnovije obveznice. To je i razlog do sada neviđenom poniženju Nemačke da nije mogla da proda sve svoje najnovije obveznice. Oko 35 odsto obveznica niko nije hteo da kupi, pa je Berlin brže-bolje povukao obveznice sa tržišta. To je prvi put u modernoj istoriji da se desilo Nemačkoj. Desilo se to i Britaniji pre dva meseca a samo dva dana posle nemačkog poniženja ta sudbina je zadesila i Italiju iako ta zemalja nudi svoje obveznice po 7,3 odsto. To je stvarna slika.
U javnosti se sve više potiskuje uloga Amerike u aktuelnoj krizi EU i evra. Koristeći nepravilnosti u izvornom sistemu evro valute i nelogičnosti u pravilima integracije EU Amerika je u stvari inicirala objavu evropskih problema i zahuktala krizu. To ne bi trebalo zaboraviti. Amerika ima presudan uticaj u Evropi još od Drugog svetskog rata, a na raspolaganju joj je i mreža finansijskih i međunarodnih institucija čime može, kada želi, da destabilizuje i evropski politički i ekonomski život. Prvo se krenulo sa agencijama za kreditni rejting, koje su smanjivale status evropskih zemalja i banaka, što je dovelo do podizanja kamata na dugove i kolaps je postao neizbežan. U istoj meri se koristi tajno instruiranje medija i novinara, koji onda sa tim poverljivim informacijama stvaraju paniku na berzama i dovode evropske lidere pred svršen čin. Mediji su i dalje ključni instrument mada ne treba zanemariti ni "američke ljude" u evropskim vladama, u nemačkoj vladi pre svega. Amerika i sada, iako daleko od javnosti, vuče konce evropske agonije.
Ovonedeljni najnoviji stimulans evropskim bankama, koji je dalo šest centralnih svetskih banaka, znači država, uključujući i Kinu, je projekat američkih Federalnih rezervi, i one predvode taj poslednji u nizu stimulansa. Ne zna se tačno koliki je to stimulans, ali je negde blizu 583 milijardi dolara. U toj visini je isti model primenjen 2008. godine, ali nije pomogao što znači da ni ovaj neće. Za Ameriku to i nije važno. Važno je da je taj stimulans u dolarima, takozvanim jeftinim dolarima. U prevodu, evro spasava američki dolar i dolar postepeno postaje garancija opstanka ne samog evra nego evropskog tržišta i finansijskog sistema. To razotkriva dva cilja – da se preko Evrope spasi dolar kao dominantna svetska valuta i da se zadrži američka kontrola nad Evropom. Amerika ima ozbiljan problem sa tom kontrolom još od raspada Sovjetskog Saveza i kraja hladnog rata.
To istovremeno razotkriva i pravu nameru aktuelnih sastanaka i pokušaja plasiranja rešenja za EU. Da bi se ostvario nastavak američke kontrole nad Evropom, neophodno je urušiti EU a preko nje ozbiljno oštetiti, oslabiti, najjaču zemlju, a to je Nemačka. U stvari, glavni cilj navodnih rešenja duboke krize Evrope je slamanje Nemačke. Jer, ako sva rešenja traže od Nemačke da podnese najveći teret, onda će to ozbiljno potrošiti Nemačku i njenu privredu. Nemačka će biti ozbiljno oslabljena i neće više imati mnogo izbora, uprkos najmoćnijoj ekonomiji.
FRANCUSKA, LAŽNI SAVEZNIK Po svemu sudeći, toga su svesni lideri u Berlinu. Zato nemački lideri toliko energično traže radikalne mere kako bi sačuvali kakvu-takvu integraciju i dobili na vremenu. Na njihovu žalost, izgleda da oni nemaju dovoljno ni političkog ni ekonomskog kapaciteta za takvu istorijsku misiju. I još gore, Nemačka nema ni pravog saveznika, ostala je usamljena, a sama ne može.
Sada se Francuska predstavlja kao glavni saveznik, ali već se ispostavilo da je taj nemački saveznik u stvari vodeći američki instrument u slabljenju Nemačke. Naravno, Francuska ima i svoje ne samo američke razloge za zajedničku borbu. Francuska je u velikim dugovima a njene banke su najveći poverioci zemalja koje ne mogu da vraćaju kredite. Na primer, više od polovine dugova Italije je francuskim bankama. I najnovija pomoć centralnih banaka šest država je inicirana pretećim kolapsom jedne velike francuske banke. Francuska u drugom delu ove godine ima privredni rast u proseku 0,2 odsto a trenutno mora da plati kamate na državne obveznice 3,56 procenata. A kompletan finansijski sistem zemlje zavisi od prodaje državnih obveznica i kako Francuska da vraća dugove kada ima toliki nesrazmer između privrednog rasta i cene dugova. Ta cena bi do kraja godine mogla da bude i znatno veća. Francuska zato očekuje da njene minuse izravna njen saveznik preko Rajne a pod izgovorom spasavanja evra, EU i čak mira u Evropi.
Američka administracija ima još jedan veoma konkretan razlog uplitanja u evropsku krizu. Iako, naime, većina kredita u kriznim zemljama dolazi od evropskih banaka osiguranja, u stvari garancije plaćanja tih kreditnih aranžmana, uglavnom preko 60 odsto, otpadaju na američki Goldman Saks. Ta banka je vodeći osiguranik toksičnih kredita evropskih banaka, ona je to osiguranje debelo naplatila, a sada, ako dođe do bankrota (default), onda će morati i da plati to što je osigurala. To znači propast Goldman Saksa. Razmuljivo je da Amerika pokušava da spreči takav razvoj događaja.
Bez obzira u kakvom je stanju današnja politička Amerika, mora se priznati da je u Evropi smislila prefinjenu i veoma složenu mrežu, vrlo vešto smišljen projekat. Za razumevanje tog projekta neophodno je, ko ima vremena, izučiti slične evroatlantske projekte pred Drugi svetski rat. To izučavanje ne pomaže samo razumevanju zakulisnih igara nego, nažalost, i onoga što je verovatna budućnost. U ovovremenim uslovima, doduše, nije ni bilo teško Americi jer je njena dominacija nad Zapadnom Evropom tokom pedeset godina posle Drugog svetskog rata omogućila da ima svoje ljude na svim važnim mestima, i to u svakoj generaciji evropske elite. Pogotovo u Nemačkoj, Francuskoj i Italiji. Ako neće te zemlje, onda je tu, recimo, Poljska, koja je sada preuzela vođstvo u pritiscima na Nemačku iako nije u evrozoni i njena valuta je vezana za švajcarski franak, a ne za evro. Uostalom, i EU kao integracija Starog kontinenta je bila u funkciji te dominacije.
Americi na ruku ide i odomaćena tradicija u Evropi da će probleme neko drugi da reši, kao da postoji neki Centralni komitet. To je sada jasno, ali se ipak nameće pitanje da li je sve to moguće u novim sasvim izmenjenim uslovima Evrope 21. veka. Još uvek je, izgleda, moguće održati američku dominaciju u političkoj i ekonomskoj eliti Evrope, ali se postavlja dilema da li sve to ima smisla. Šta vredi dominacija nad propalim ekonomijama, nad nefunkcionalnim društvima?
NEMAČKA BEZ SAVEZNIKA U takvim okolnostima ključno je pitanje koja bi to mogla biti stvarna alternativa EU. Na ruševinama EU i u uslovima ekonomskog kolapsa, bez poverenja i rasturenog socijalnog tkiva evropskih društava malo je verovatno da je alternativa u nekoj novoj evropskoj integraciji uopšte realna. Bez obzira što se već otvoreno preti nekim novim ratom u Evropi ako se ne sačuvaju evro i EU. U očekivanom produbljivanju ekonomskog kolapsa mnogo je verovatniji princip da svako sebe spašava kako zna i ume i potpuno će nestati inetgrativne solidarnosti.
Evropu očekuju regionalni savezi, mini integracije, suprotstavljenih interesa i mogućnosti. I opet je i tu ključni problem Nemačka. Sa kime će ta zemlja jer je očigledno da ne može sama, a taj neko mora biti moćan, a ne, recimo, Hrvatska, Slovenija ili Irska. Poslednjih godina se često sumnjalo da to savezništvo Nemačka traži u Rusiji, što je stara ideja nemačkih istoričara i teoretičara države. Istorija se ponovo poigrala sudbinom i Rusija se pojavljuje kao jedini realan izlaz za starog neprijatelja - Nemačku.
Nemačka jeste ekonomski duboko vezana za Rusiju posebno u energetskom sektoru, pokušava se i sa bezbednosnim savezima ali u osnovi malo je verovatan ozbiljniji nemački iskorak u tom pravcu. Nemačka politička elita jednostavno nema političke snage da učini takav iskorak. Drugim rečima, nije realno. Još manje za to snage ima Francuska kao nemački saveznik. Mada, činjenica je da u Nemačkoj postoji jedan značajn deo elite koji zagovara samostalniji položaj Nemačke u odnosu na Ameriku, i to oslanjajući se na Rusiju. U tom smislu bilo bi posebno zanimljivo saznati ko je presudno uticao na kontroverznu odluku Nemačke da ugasi nuklearne elektrane koje su davale 20 odsto potreba zemlje za električnom energijom. Ta energija se sada mora nadomestiti elektranama na gas a time za petinu povećati nemačka zavisnost od ruskog gasa.
U sadašnjoj Evropi smanjenih mogućnosti a rastućih nemogućnosti kriza će, po svemu sudeći, potrajati uprkos alarmantnim upozorenjima da je preostalo još samo nekoliko dana, najviše mesec da bi se pronašlo rešenje. U tom iščekivanju vlade vodećih zemalja, najveće svetske banke i globalne investicione kuće intenzivno prave planove za situaciju raspada Evropske unije i evro valute. Prave planove i subotom i nedeljom uvežbavaju zaposlene za poslovanje u novim uslovima i sa obnvoljenim nacionalnim valutama i naručuju kompjuterski softver za nove-stare nacionalne valute. Britanska vlada i Engleska banka su, na primer, o tim planovima i sa instrukcijama već obavestile britanske ambasade i vodeće banke. Da li je to jedina izvesna alternativa Evropskoj uniji?
Fond Slobodan Jovanović
http://www.standard.rs/sinisa-ljepojevic-uloga-amerike-u-slomu-evropske-unije.html
