ANA FILIMONOVA BEOGRAD SE OBRAČUNAVA SA KOSOVSKIM SRBIMA
sreda, 29 februar 2012 08:49
Pregovori između Beograda i Prištine postali zaobilazni manevar sa ciljem da Priština i njeni međunarodni pokrovitelji dobiju ono što nisu u pregovorima 2006-2007.
U periodu od 18. do 25. februara 2012. godine došlo je do ofanzivne operacije na Srbe sa severa Kosova. U prvoj etapi, od 18. do 23. februara, operaciju su vršile snage američke vojske NATO zajedno sa kontra-diverzivnom grupom KFOR-a, koji su kod administrativnog punkta KPP Jarinje likvidirali srpske barikade. Snage NATO/KFOR-a su bile snabdevene oklopnom tehnikom, buldožerima i specijalnim sredstvima za rasterivanje demonstranata i brojčano ih je bilo mnogo više nego Srba, koji su branili barikade.
Osim toga, posle višemesečne zabrane, snage evropske policijsko-civilne misije EULEKS su dobile slobodu kretanja po severu Kosova. Da podsetimo: zabrana je bila uvedena pošto je 9.12 2011. godine u predgrađu Kosovske Mitrovice, u toku sukoba zaštitnika barikada sa KFOR-om i EULEKS-om, ubijen mladić, Srbin, Savo Mojsić. Međutim, docnije su održani pregovori predstavnika međunarodne zajednice i Srba sa severa Kosova koje je vodio okruga Kosovska Mitrovica R.Nedeljković(više srpskih lidera sa severa Kosova nije učestvovalo u tim pregovorima). Zaključen je „džentlmenski sporazum" po kome je EULEKS dobio slobodu kretanja, pod uslovom da ta misija ne prevozi albanske carinike na KP Brnjak i Jarinje, a srpske barikade će ostati dok se sa KP ne skloni „albanska carina". Nisu bili predviđeni nikakvi mehanizmi kontrole. Kako su Srbi rekli: „mi oficirima verujemo na reč". Međutim, predstavnici EULEKS-su izjavili da nikakav dogovor i nije postojao! [1] Verovati u reči evropskih službenika znači biti naivan i dozvoliti da te naivno prevare, jer je očigledno da one ništa ne vrede. Rezultat tih pregovora je bilo samo to, da je misija EULEKS-a sporazum jednostavno anulirala! Tako je EULEKS, praćen KFOR-om, dobio pravo da se slobodno kreće po teritoriji severa Pokrajine. Cilj EULEKS-a je da pomogne Prištini u funkcionisanju organa policije, pravosuđa i carine. Očigledno je da je samostalan rad „državnih institucija" Prištine ili u principu jednostavno nemoguć, ili da ga arhitekte „projekta Kosovo" nisu ni predvideli!
23. februara je počela druga etapa operacije. Napad na sopstveno stanovništvo sa severa Pokrajine zvanični Beograd je preduzeo iz dva pravca: diplomatskog i policijsko-represivnog. Prvi se sastojao u tome da se na pregovorima po pitanju predstavljanjaKosova na regionalnim forumima Beograd složio sa tim, uz uslov da naziv same pokrajine dobije neobičnu formulaciju: „Kosovo*". Baš tako: Kosovo sa fusnotom, u kojoj se kaže da „taj naziv ne određuje pravni status Kosova i da je u skladu sa Rezolucijom 1244 i odlukom Međunarodnog suda o kosovskoj deklaraciji nezavisnosti" . Što je protivurečno samo sebi. Rezolucija 1244 Pokrajinu prenosi na privremeno upravljanje međunarodnoj administraciji, do određivanja statusa Pokrajine - kao rezultata pregovora. (Pregovori su održavani od 2006. do 2007. godine i završeni su potpunim neuspehom. Na njih je Priština odlazila sa samo jednom rečju: „Nezavisnost!" Tako da status pokrajine nije ni određen). Međutim, odluka Međunarodnog suda govori o tome da akt o prihvatanju deklaracije o nezavisnosti nije suprotan međunarodnom pravu (tj. ovde je došlo do zamene teze – pitanje nelegitimnosti jednostranog proglašenja nezavisnosti Međunarodna zajednica je zamenila pitanjem o prihvatanju deklaracije o nezavisnosti). Međunarodna zajednica je odluku Međunarodnog suda jednostrano protumačila kao podršku nezavisnosti Prištine. Upravo na taj aspekt je i sama Priština obratila pažnju, smatrajući da je priznanje njene nezavisnosti od strane Srbije gotova stvar.
Tako su pregovori između Beograda i Prištine, započeti u martu 2011. godine i nazvani „tehnički" u stvari postali zaobilazni manevar sa ciljem da Priština i njeni međunarodni pokrovitelji dobiju ono, što nisu uspeli u pregovorima 2006–2007. god.
Na unutrašnjem planu Beograd je postigao sledeće „uspehe": dogovor o slobodi kretanja (usmeren protiv barikada Srba), predaja Prištini kompletne dokumentacije matičnih knjiga, dogovor da Kosovo dobije carinske pečate (koje imaju pravo da poseduju samo države), dogovor o uzajamnom priznanju univerzitetskih diploma (osim što to znači međudržavni karakter, to će olakšati i dalje odvajanje Albanaca sa juga Srbije – iz opština Preševo, Bujanovac i Medveđa - jer bise stanovnici tih opština obrazovali u Prištini, tako da bi se i jug Srbije čvršće vezivao za Kosovo, kao i dogovor o zajedničkom upravljanju graničnim prelazima.
Sa međunarodnog aspekta, rezultat poslednje runde pregovora je taj da sada Kosovo može da učestvuje u radu 36 regionalnih međunarodnih foruma, da potpisuje ugovore i da govori u svoje ime (do sada se umesto Prištine potpisivala Organizacija UN). Priština računa da će uskoro da otvori svoju kancelariju u Beogradu. Od tog trenutka počinje i proces ubrzanog i zvaničnog uključivanja Kosova u međunarodne organizacije. Da podsetimo da je 88 zemalja već priznalo Kosovo, i da se pasoši Kosova priznaju u 155 zemalja, među kojima su i Kina i zemlje EU, čak i one koje ne priznaju Kosovo kao državu.
Bez obzira na težnje srpske koalicije na vlasti da se pregovori prikažu kao uspeh srpske diplomatije na polju zaštite srpskih nacionalnih interesa, može se konstatovati: Tadić je od priznanja nezavisnosti Kosova de-fakto prešao na priznanje de-jure! Zahvaljujući tome će njegov režim dobiti status kandidata Srbije u EU, što postaje njegov najjačiargument na predstojećim izborima. U razgovoru sa autorom članka, zamenik Skupštine Saveza srpskih opština Kosova i Metohije Marko Jakšić je naveo da je, da bi dobio kakdidaturu za EU, Boris Tadić žrtvovao jednu petinu teritorije svoje zemlje.
Ne ostavljajući obračun sa sopstvenim narodom „za posle" zvanični Beograd je 23. februara započeo i sa neverovatnim merama prikazivanja sopstvene lojalnosti neprijateljima srpskog naroda: srpski specijalci i žandarmerija (!), u punoj ratnoj opremi i sa maskama zauzeli su tzv. međuzonu ka KP Jarinju i Brnjaku od strane uže Srbije (Jarinje i Brnjak su jedan od drugog udaljeni oko 100 km), uništili barikade i blokirali alternativne puteve koje su Srbi koristili kada su iz centralne Srbije prelazili na Kosovo. Tako su Srbi naterali Srbe da pri prelaženju koriste isključivo ta dva kontrolna prelaza, koje su zauzeli NATO/KFOR i kosovska carina i policija. Lokalne Srbe koji su čuvali barikade srpska žandarmerija je prinudila da se raziđu, ne dozvoljavajući da barikade obnove. U toj zoni su postavljene i patrole srpske žandarmerije. Ima podataka da od Srba koji prelaze preko kontrolnih prelaza kosovska carina traži da pokažu pasoše.
Kosovska policija je odmah sprovela akciju u Kosovskom Pomoravlju. Došlo je do pretresa i hapšenja onih na koje se sumnja da pripadaju MUP-u Srbije. U toku akcije Srbi su bijeni, uključujući i decu, a šestogodišnjem detetu su stavljene lisice – u gračaničkoj bolnici je njemu docnije morala da bude ukazana medicinska pomoć.
Ofanziva na Srbe sa severa Kosova traje i vodi se na dva fronta – od strane Prištine i od strane zvaničnog Beograda, ali iza postupaka ta dva marionetska režima stoje jedne iste geopolitičke marionete. Srbi sa severa Kosova preživljavaju samo zahvaljujući sopstvenom jedinstvu i čvrstoj nameri da se bore do poslednjeg. Srbi sa severa KiM ne samo da su sagradili preko sto barikada, kojima su se ogradili od „prištinskih vlasti", već su napravili i alternativne puteve kojima je centralna Srbija povezana sa severom Pokrajine. Ali više ni otkuda ne mogu da očekuju pomoć. Pitanje isterivanja Srba sa severa Kosova tako što će im se onemogućiti da vode normalan život ili nasilno, od strane NATO snaga i kosovske policije, samo je pitanje vremena.
Marko Jakšić skreće pažnju da sadašnja vlast nema ovlašćenja da predstavlja kosovske Srbe, jer za četiri godine ne samo da nisu jačali, već su se sve više smanjivale srpske institucije na Kosovu. Prvo je Beograd Srbe odbacio na jug od Ibra tako što se složio sa jedinstvenim srpskim spiskom za učestvovanje na prištinskim izborima i u institucijama prištinske vlasti; Beograd se nije pobunio ni kada je Priština izmenila administrativne granice u samoj Pokrajini i formirala na Kosovu nove opštine. Tom merom su Srbi južno od Ibra, podvlači Marko Jakšić, bačeni pravo u zube prištinskih institucija. Tako je demarkacionu liniju sproveo ne neko drugi, već upravo režim koji je na vlasti u Srbiji, odbacujući Srbe južno od Ibra izvan granica srpskog nacionalnog jezgra, i tako ih osudio na neminovnu asimilaciju. Sada je ta linija pomerena prema granici koja deli Srbiju od Kosova.
A dalje, Priština namerava da čini sledeće: da rasformira srpske opštine na severu Pokrajine, da sistem zdravstva i obrazovanja prenese sa severa Pokrajine na ugovornu upravu Prištine i Beograda, pri čemu „njih treba da finansira Priština". Likvidiranje onoga, što predstavlja ostatke srpske državnosti na Kosovu – to je bio uslov da Srbija dobije status kandidata za EU.
Marko Jakšić kaže da su se „sadašnje zajedničke akcije NATO-KFOR-a, Tačijeve policije i policije Srbije" slile u 10-mesečnu borbu Srba na barikadama. Ako je u vreme Slobodana Miloševića, Zorana Đinđića i Vojislava Koštunice kod nas manje ili više postojala nacionalna linija u odnosu na Kosovo, sada je sve gotovo. Kosovo je dobilo carinske pečate – to je priznanje de-fakto, sadašnji dogovor o učestvovanjuKosova na regionalnim forumima – priznanje de-jure!"
Važno je prisetiti se i malo istorije:
Ne samo Srbija, već i sve ostale balkanske i evropske zemlje treba jasno da shvate: delovanje „albanskog faktora" se neće završiti sa Kosovom. Da bi se ostvarili široki geopolitički projekti postoje dve stvari. Prva je – ideologija. Doktrina „Velike Albanije" obuhvata Albaniju, teritorije zapadne Makedonije, juga Srbije, grčku oblast Čameriju, Kosovo, deo Crne.
Stvarnost je sledeća:
„Prvi stepen": Albanija je nezavisna država.
„Stepen drugi": Kosovo je faktički nezavisno.
„Treći stepen": Albanci iz zapadne Makedonije predstavljaju većinu sa tako zastrašujućim demografskim perspektivama da više ne može da se govori o tome da će albanski faktor da osvoji samo taj deo, jer on može da dobije čitavu Makedoniju.
Za sada - na najnižem, „četvrtom nivou" su delovi Srbije, Grčke i Crne Gore, kod kojih dolazi do puzećeg osvajanja u lokalu, na licu mesta" – preko lokalnih organa vlasti, iseljavanja nealbanskog lokalnog stanovništva, razvoja mreže narkodilera. Da li će se svi Albanci sa Balkana brzo ujediniti u jednu državu, ili će proces agresivnog osvajanja tuđih teritorija od strane „albanskog faktora" da se otegne – pokazaće vreme. Ali, kako je rekao jedan albanski starešina: „Pokret za nezavisnost Kosova, to je bura, koja će sve na svom putu da počisti. Pokret za ujedinjenje je tih vetar. Nije važno da li ćemo biti u istoj državi kroz dvadeset ili sto dvadeset godina. Alah će sačekati. On je večan!"[2]
Drugi neophodan instrument su – oružane snage. Udarna snaga realizacije čitavog albanskog separatizma bila je Armija za oslobođenje Kosova (alb. UČK), koja je na granici dva veka vršila diverzivno-terorističke vojne operacije, mučila i maltretirala civile. Rad te armije potpada pod najteže prestupe u međunarodnom pravu koji se odnose na ratne zločine, ali istraga njihove delatnosti od strane međunarodnih institucija uopšte nije preduzimana. MTBJ za zločine u toku lokalnih ratova na teritoriji bivše Jugoslavije je osudila 2 Albanca na ukupno 19 godina zatvora! Posle završetka agresije NATO na SRJ, UČK nije razoružana. Ona se prvo pretvorila u tzv. Korpus za zaštitu Kosova, na čijem čelu su bili „autoritetni" borci Agim Čeku i Sulejman Selejmi. Mladi Albanci u imali obuku u KZK prema normama NATO-a. 2009. godine KZK je promenio naziv u Snage bezbednosti Kosova (SBK). Prema zvaničnim podacima koje je praktično nemoguće proveriti, one se sastoje iz ličnog sastava u kome je do 5.000 ljudi. Udarni korpus SBK predstavljaju Policijska služba Kosova i specijalne jedinice ROSU. To su sve ofanzivne jedinice, trenirane, po informacijama kojima raspolažemo, od strane turskih i zapadnih vojnih instruktora. Osim toga, reorganizovane albanske bande, koje su naoružane po poslednjoj reči tehnike i odevene u uniformu kao bajagi policijskih snaga, imaju najsnažniju moguću podršku – vojnu bazu SAD Bondstil i baze KFOR/NATO.
Narko-kriminalna kvazidržava Kosovo poseduje sve instrumente za dalje jačanje. Posebno je opasno to, što ruku pod ruku sa „nezavisnom Prištinom", samoubilačkom za Srbe, režim Borisa Tadića i međunarodna zajednica preko NATO/KFOR-a i EULEKS-a integrišu sever Pokrajine u sastav „Republike Kosovo".
Zaključak Marka Jakšića je potpuno jasan: „Izdao nas je Beograd, Boris Tadić zajedno sa ministrom MUP-a, Ivicom Dačićem. Ne možemo da se istovremeno borimo i sa međunarodnom zajednicom, a Priština u njenim rukama predstavlja samo instrument, i sa svojom vlašću. Ne možemo da se borimo sa nožem u leđima, koji je Srbima Kosova zabio Beograd. Sva je nada, - kaže M.Jakšić, - u ovogodišnje izbore, u smenu režima i formiranje nacionalne vlade, koja će biti sposobna da sprovede strategiju povratka Kosova u Srbiju. Samo nova vlada može da anulira ogroman broj sporazuma koji su označili nezavisnost Kosova, sa međunarodnim faktorom. Sva nam je nada samo u to!" – zaključio je Marko Jakšić.
Ali Srbi Kosova nemaju nameru da sede prekrštenih ruku. Međutim, glavni problem ostaje Beograd: Boris Tadić namerava da scenario arhitekata „Projekta Kosovo" dovede do kraja. Ukoliko se njegov kurs stvarno nastavi – Srbi Kosova su zaista osuđeni na propast.
__________
Napomene:
[1] http://www.mfa.gov.rs/Srpski/Bilteni/Srpski/bVesti_s.html
[2] http://www.republika.co.rs/308-309/09.html
Izvor Fond strateške kulture, 28. 02. 2012.
