Diplomatija: Trst je naš, a čiji je Nikšić?

Diplomatija

Dugovečni mandat omiljenih ambasadora: pod zaštitom doskorašnjeg predsednika Srbije

 

Trst je naš, a čiji je Nikšić?

 

Večni, nesmenjivi, osioni, zahtevni, sujetni, osvetoljubivi... To je slika vodećih ljudi u većini diplomatsko-konzularnih predstavništava Srbije u svetu. Na neka imena podseća i Tabloidov insajder, istražujući njihove male i velike patologije. Zašto je ambasadorki koja ne zna da svira potreban klavir, kako je milicioner iz Nikšića postao konzul Srbije u Rimu i zašto su crnogorski kadrovi u MSP-u izgubili kontakt sa rodnim selima...

 

Piše: Insajder D-6

 

Ambasador Republike Srbije u Parizu, Dušan T. Bataković, neprimernim ponašanjem i arogantnim odnosom prema svojim saradnicima, izaziva animozitet skoro svih diplomata u MSP-u. Iskusne diplomate, upravo iz ovakvih i sličnih razloga, izbegavaju svaku saradnju sa njim i nerado prihvataju (a mnogi vrlo burno i odbijaju!) premeštaj u ambasadu u Parizu. Skoro sve svoje saradnike iz prethodnog službovanja u Atini, pa i sada u glavnom gradu Francuske, Bataković je zbog lične sujete i osionosti vratio u zemlju još pre isteka mandata.

U komunikacijama sa svojim saradnicima ovaj ambasador, nažalost, vrlo često koristi omalovažavajući i uvredljiv rečnik, u najmanju ruku nedostojan visokoj funkciji koju obavlja. Zbog ovakvog ponašanja bio je opomenut u MSP-u.

Svoju osionost Bataković je u svakoj prilici koristio da saradnicima "ukaže" na to kako je imao i ima apsolutnu podršku i zaštitu predsednika Tadića. U svakoj prilici kad bi se zadesio u blizini, sad već bivšeg predsednika Tadića, Bataković nastoji da pokaže svoju servilnost i veliko prijateljstvo (ljubeći se) sa svojim neprikosnovenim vođom, bez obzira na to da li se radi o susretima državnih delegacija gde i on učestvuje ili prilikom službenih susreta, a da pri tome ne poštuje ni osnovne norme protokola.

Zbog navodne "zaštite sa najvišeg mesta", njemu je bilo sve dozvoljeno, pa čak i enormno finansijsko trošenje sredstava! Tako je, na primer, isposlovao da mu MIP Srbije plaća školarinu za ćerku i sina, i to za učenje na engleskom, u internacionalnoj školi u Parizu, mada takvu privilegiju drugi ne mogu da dobiju!

Vrlo često, u rezidenciji ambasade koja je velika i velelepna, desi se da nema mesta za prenoćište službenih delegacija, jer u njoj često spavaju prijatelji ambasadora Dušana T. Batakovića. Bivši predsednik Tadić sprečio je istragu o nasilnoj smrti žene Dušana T. Batakovića i njegovom doprinosu tragičnom ishodu!

Ambasadorka Republike Srbije u Kopenhagenu, Vida Ognjenović, velika je ljubimica doskorašnjeg predsednika Tadića, i za svoga mandata je više boravila u Beogradu nego u Danskoj, gde bi trebalo da obavlja svoju diplomatsku dužnost.

Nijedna premijera pozorišne predstave u Beogradu ne može da prođe bez nje, niti bilo koja ozbiljnija kulturna manifestacija ili zasedanje glavnog odbora Demokratske stranke, čiji je uvaženi član. U protekloj godini, kad joj se prohtelo, Vida Ognjenović je o trošku MSP-a više puta dolazila u Beograd, i to uglavnom kad se radilo o privatnim posetama.

Po stupanju na dužnost, ova dramska spisateljica, a sada i ambasadorka, bila je nezadovoljna rezidencijom, pa je dobila posebnu saglasnost da iznajmi drugu (enormno veću od prve), pa čak i da kupi koncertni klavir (jer je to žarko želela!) iako ne ume na njemu da svira. Prethodni učinak njenog rada u diplomatiji u Oslu (Norveška) nije bio primećen, kao ni ovaj sada u Kopenhagenu.

Ambasadorka Republike Srbije u Moskvi, Jelica Kurjak, mimo svih propisa MSP-a i diplomatskih običaja radi već punih jedanaest godina u ambasadi, zahvaljujući pre svega članstvu u Demokratskoj stranci i njenom velikom prijatelju i zaštitniku, doskorašnjem predsedniku Tadiću. Na dužnost savetnika ambasade Srbije u Moskvi stupila je 2001. godine. Po isteku mandata 2006. godine, dobila je odluku ministra da se vrati u Beograd, jer joj je došla zamena u Moskvu (veoma iskusan i profesionalan diplomata), ali je na intervenciju Tadića ta planirana zamena, nakon kraćeg vremena, vraćena u MSP. Isti slučaj je bio i sa novoimenovanim ambasadorom Stanimirom Vukčevićem, koji je, nakon samo godinu i par meseci, vraćen u zemlju da bi Jelica Kurjak bila imenovana za ambasadora.

Prema svedočenju njenih saradnika, Jelica Kurjak od početka uvodi pravu diktaturu u ambasadu Srbije, što narušava dobru radnu atmosferu kolektiva. Svakodnevno, mimo svih predviđenih vidova komunikacije, navodno komunicira sa Tadićem SMS prukama i pri tome želi da stavi do znanja svojim saradnicima u kakvom je bliskom odnosu sa doskorašnjim predsednikom. Ostala je zapamćena po svojoj omiljenoj izreci: "...ja sam mala travka, što me češće čupate ja više rastem!", aludirajući na to da joj niko ništa ne može.

Pojedincima u MSP-u omiljene destinacije službovanja u diplomatsko-konzularnim predstavništvima Republike Srbije su: Rim, Milano, Trst, Rijeka, Podgorica, Herceg Novi... Da bi ostvarili svoje želje uz pomoć crnogorskog lobija, koji je neprikosnoveno najači uticajni lobi u državnoj administraciji Republike Srbije i kancelarije bivšeg predsednika Tadića, sva rukovodeća mesta pomenutih DKP drže ovi kadrovi...

Generalni konzul Republike Srbije u Trstu, Momčilo Milović, bivši je direktor Fonda za kapitalna ulaganja Vojvodine i bliski prijatelj Bojana Pajtića. Premešten je na dužnost u Trstu, a da pri tome nije imao nikakvo diplomatsko iskustvo, niti bilo kakve ozbiljne diplomatske i konzularne pripreme u Ministarstvu spoljnih poslova. Na dužnosti generalnog konzula više vremena provodi u Portorožu, gde ima privatni biznis, nego u Trstu.

Njegov prvi zamenik, Zoran Đurišić, konzul-savetnik (Crnogorac koji je preko crnogorskog lobija uvek nezasluženo uspevao da dobije premeštaj u inostranstvo - Italiju, pre mnogobrojnih kvalitetnijih kadrova od njega u MSP-u) po treći put službuje u Italiji i veoma je brzo našao zajednički jezik sa novim šefom, svojim zemljakom, jer se i on dobro snalazi u raznim poslovima.

Konzul u ambasadi Republike Srbije u Rimu, Ljubomir Mirković, više od sedam godina obavlja ovu dužnost u "večnom gradu", a mandat mu je, mimo svih pravila, ponovo produžen do daljeg! Kao zet Danice Drašković i bivšeg ministra spoljnih poslova Vuka Draškovića, bez ikakvih stručnih kvalifikacija, šalju ga u Rim. Pre stupanja na dužnost bio je komandir milicije u Nikšiću! Njegovo postavljanje za konzula izazvalo je neviđeno nezadovoljstvo iskusnih i profesionalnih diplomata u MSP-u! Državljanin je Crne Gore!

Imajući u vidu činjenicu da u ambasadi radi i šef konzularne službe koji je profesionalac, Mirković se u proteklim godinama nije hvatao posla niti je izražavao želju da bilo šta nauči iz konzularne prakse već je statirao u ambasadi znajući da ima zaštitu od porodice Drašković i od uticajnog crnogorskog lobija što se više puta do sada pokazalo.

Konzul žeran u generalnom konzulatu Republike Srbije u Rijeci, Zoran Popović, (član Demokratske stranke, a ranije JUL-a i SPS-a) za neke je bio konfliktna ličnost, te je pomoću uticajnih ljudi iz kabineta Tadića i crnogorskog lobija premešten pred kraj mandata iz ambasade u Zagrebu u konzulat u Rijeku. Na ovom radnom mestu nije uspeo da ostvari očekivane rezultate niti je uspostavio dobre odnose sa našom dijasporom, pa su predstavnici dijaspore izrazili svoje ogorčenje i nezadovoljstvo u Ministarstvu spoljnih poslova ponašanjem konzula. Imajući u vidu činjenicu ko stoji iza Popovića i kako je na neregularan način postavljen za konzula u Rijeci, ministarstvo je ostalo indiferentno na pritužbe delegacije srpske dijaspore iz Istre. Međutim, u Zagrebu je kao "broj 2" dobro radio, što je isto bilo i sa slučajem u vreme službovanja u Bukureštu, gde je takođe bio zamenik ambasadora.

Generalni konzul Republike Srbije u Herceg Novom, Marina Jovičević, zahvaljujući vezama po dolasku u MSP, 2002. godine, i to bez ikakvog diplomatskog iskustva, meteorski je napredovala sa mesta prvog sekretara na mesto direktora Direkcije za regionalne inicijative, a potom za pomoćnika ministra, što je nezapamćeno i u najvećim kadrovskim nadigravanjima MSP-a!

Neke diplomate u Italiji, ali i na istočnim obalama Jadrana, skoro obavezno su crnogorske provenijencije. To je jedna posebna vrsta, jedan "antropogeografski fenotip", to su ljudi koji su, u stvari, izgubili kontakt i sa Crnom Gorom i sa Podgoricom, ali su se zato u Srbiji izuzetno dobro pozicionirali, takoreći zacementirali!

http://magazin-tabloid.com/casopis/index.php?id=06&br=256&cl=11

У Србији ни државе ни грађана

ИНТЕЛЕКТУАЛАЦ | Божидар Јакшић

У Србији ни државе ни грађана

Србијом ће владати 20 породица и имаћемо преко 90 одсто становништва које ће гледати турске серије и чекати премију на лоту, каже социолог који предлаже рехабилитацију радничке класе

 

Социолог Божидар Јакшић делује као феномен међу српским интелектуалцима, јер су његови ставови безнадежно удаљени од партијских реторика, националних пензија или пројеката којим угледни интелектуалци често дају покриће разним политичким или пословним елитама. Није био по вољи комунистичких властодржаца, као сарадник Праксиса и Корчуланске летње школе, а није близак ни касним владајућим елитама. Разговор вођен у његовој кући, у подавалском селу, почињемо питањем о сумраку идеологија.
„Није питање да ли је Србија земља без идеологија, право је питање да ли је Србија земља или није. Можемо ми да се расправљамо о вишку идеологија или потпуном одсуству, али главни проблем је да је Србија постала суверена држава захваљујући активностима грађана Црне Горе а не вољом властитих грађана или политичких елита. Чак бих се усудио да кажем да је тешко говорити о недостатку идеологије када немате државу, а уместо грађана имамо поданике. Једна велика идеологија је нестала, а у тај празан простор су улетели дроњци разних идеологија, од клерикалне до неолибералне. Веома утицајни, рекао бих чак да доминирају у власти, заговорници неолибералне идеологије понашају се као да нису чули да је управо тај концепт гурнуо свет у страховиту економску кризу. Иако је либерализам регановско-тачеровског типа доживео слом, наши либерали и даље сваку критику доживљавају као конзерватизам или неки повампирени комунизам.
У којој мери је коалиција ДС и СПС довела до брисања свих идеолошких разлика или сумрака идеологија?
Проблем није само што је дошло до неприродног споја националних социјалиста са делом националних демократа, већ у томе што је тим социјалистима остављен ресор репресије. За мене је скандал првог реда што се министар полиције свакодневно појављује као портпарол Министарства унутрашњих послова, саопштава ко је ухапшен, најављује полицијске акције, лупа шаком о сто. То указује да не постоје државне институције које би мотивисале грађане да буду грађани а не поданици. За мене је кључно питање сасвим једноставно: да ли грађани сами могу да савладају технику усправног хода или не. Јер не верујем да постоји било каква идеолошка, политичка опција која би им помогла у томе.
Зашто се и сада, толико година од демократских промена, институције прилагођавају габаритима лидера?
Не могу се поштовати институције тамо где нема политичке културе, ни међу грађанима, ни међу политичарима. Сада, рецимо, све партије говоре да треба извршити департизацију запошљавања, али нико од грађана, интелектуалаца није спреман да од тих партија затражи да одмах, сада, нареди својим кадровима да напусте своје функције, управне одборе. Ја бих први гласао за ту партију, ако би учинила то сада, пре избора. Причом да ћете то урадити чим прођу избори, а били сте годинама у власти, ти лидери отворено вуку грађане за нос. Несрећа је што и ја говорим о грађанима иако је најчешће реч о поданицима који сматрају да је нормално да политичар на власти има право да запосли породицу,читаву булументу пријатеља са картања, фудбала. Такво управљање земљом више угрожава државу него најнепријатељскија страна сила.
Зашто не можемо да обновимо институције?
Оне су уништене, и то не после 2000, нису ни за време Милошевића, ни за време Тита.
Јесу ли икада постојале?
Е, то је питање. Погледајте британску штампу после 1903, када је због свирепог убиства краљевског пара писано о Србији као дивљој земљи, писано је много горе него о Милошевићевој Србији. Тек када су Срби дали своје место у Првом светском рату, успели смо да поправимо свој имиџ. Данас величамо Милоша Обреновића а треба се сетити да је написао у пасош највећег просветитеља, Вука Караџића, да су му уста као чарапин почетак, да је ћопав.
Како би дефинисали однос елите према ЕУ?
Тај однос делује крајње површно. Не постоји једна Европа. Према Европи великих бирократија врло сам скептичан, али сам и одушевљен неким европским стандардима и вредностима. Две деценије од распада Југославије, имамо једну чланицу ЕУ, Словенију, која је изашла из мале у велику федерацију и у њој нема тако добру позицију као што је имала у СФРЈ; имамо два протектората, у Босни и на Косову, где вам амбасадори бирају председника; полуформални протекторат у Македонији и два неформална протектората, у Хрватској и Србији. Тај неформални протекторат је довео Хрватску до прага ЕУ, али је морао и Санадер да оде у затвор. Хоће ли Србија имати такву спремност да удари на врх корупције тешко је рећи, али је лако закључити да је јако далеко од Европе земља у којој се људи, за које се поуздано зна да су починили ратне злочине, славе као хероји. Док хоће да рехабилитује Дражу и славе Младића, та земља нема шта да тражи у Европи. Ми сада рехабилитујемо ноторног квислинга и очекујемо да нас свет и окружење разуме.
Али тај квислинг је био министар војни владе у Лондону, одликовали су га Рузвелт и Де Гол...
У рату се дешавало да су цареви одликовали највеће бољшевике, али остају чињенице на терену да су четници чинили не само злочине према другим народима, него и према свом народу. Остаје чињеница да је војвода Ђујић побио више Срба у Лици него италијански окупатори... Оставимо то тамо где је било, а овој или будућој власти бих предложио да уместо Драже рехабилитују радничку класу.
Како је нестала радничка класа?
Просто су ми несхватљиве сузе аналитичара о нестајућој средњој класи, иако је ваљда свакоме јасно да ње ни не може бити без радничке класе, која је у далеко горем положају, али о њој нема ниједне озбиљне студије, нема расправе, нема идеје да се од радника, од рада, производње крене у обнову друштва. Нисам догмата, али на радничким плећима почива ово друштво. Овде је на делу дивљи капитализам латиноамеричког типа, који ће се завршити тако што ће 20 или 30 породица владати овом земљом. Они ће бити иза сцене, неће бити у влади, али ће сви закони бити писани по њиховој мери. Имаћемо један слој политичке и интелектуалне елите која ће живети нешто боље, и преко 90 одсто становништва које ће гледати турске серије, играти бинго и лото, а као највећи сан у животу имати премију у некој игри на срећу. Невоља је што су се чак и латиноамеричке земље извукле из те кризе, а Србија у њу клизи све дубље.
Наши економски стратези и министри су говорили да треба следити ирски модел али су се ућутали када је Ирска банкротирала, и нико их на то не подсећа. Како тумачите да су тек недавно приметили да и Обама спроводи државни интервенционизам?
Нисам за то да држава управља свим и свачим, али сам још мање за то да се читава економска политика своди на гурање предузећа у пропаст како би неки тајкун и спонзор владајуће партије купио то пропало предузеће. Јесам за слободно тржиште, али немојте да ме убеђујете да можете да идете се прастарим фићом на трку са поршеом. Морате да оспособите привреду да изађе на ту трку, а не да јој ставите тегове и кажете јој: само се ви такмичите са Јапанцима.
Недавно сте изјавили да живимо у ПР Србији. Како вам та Србија делује у изборној кампањи?
Људи у овој земљи су навикнути на две ствари - да оговарају државу и да је бескрајно слушају. Када немате ни државу ни грађане, онда се отвара простор за једну професију, паблик рилејшн офисер, који углавном продаје маглу, од средстава за лечење бубуљица до највише политике. Тај маркетинг се излио на читаво друштво јер не постоји критичка свест код нас, која би кажњавала олака обећања, популизам. Ја због личних односа немам лоше мишљење о председнику Тадићу, али се јако чудим када изјави да би српска привреда могла да буде логистичка подршка за италијанску привреду. Ипак треба наћи неку меру.

Коалиција Курте и Мурте

Интелектуалци у Србији веома ретко и тешко похвале неку личност или идеју, због чега бих волео да истакнем да Србија и те како има квалитетних људи, али је проблем што чим такви људи дођу у позицију да нешто ураде, онда на сцену ступи велика коалиција Курте и Мурте, који осећају да их такви угрожавају и сви се удружују против њих. Навешћу пример Верице Бараћ, чија је активност чинила част овој земљи али је онемогућавана свим средствима. А као други пример навешћу Сашу Јанковића, који одлично обавља свој посао, али је реално претпоставити да баш због тога више неће обављати ту функцију.

БАТИЋ БАЧЕВИЋ

 

http://www.nin.co.rs/pages/article.php?id=67726

Слободан Милошевић. Непобеђени затвореник Хашког трибунала.

 

Јелена Гускова

30.03.2012, 16:06

 

Photo: EPA

Цифре Хашког трибунала плаше својом пристрасношћу. Међу осуђенима већина је Срба (66%), од 58 осуђених шефова држава, премијера, врховних команданата, председника парламената, високих партијских и политичких посленика, официра, Срба је 50, од 19 умрлих међу зидовима Трибуанала 16 је Срба. А међу националностима осуђених осим Срба су и Хрвати, муслимани, Албанци, чак и Македонци.

Међу најпознатијим политичарима који су преминули у ћелији Трибунала је председник Србије Слободан Милошевић. Крајем прошле године на руском језику појавила се књига Непобеђени, која нам осликава лик јаког и храброг човека који се ступио у отворену борбу са судијама и тужитељима Трибунала и добио ју је по цену сопственог живота. У зборнику осим два интервјуа самог Милошевића представљена су сећања водећих руских политичара и научника на њега – Јевгенија Примакова, Генадија Зјуганова, Леонида Ивашова, Александра Зиновјева и других. Још један одељак – поетски – задивљава колико је стихова посвећено Слободану Милошевићу у Русији, када се чинило да о њему мало говоре, мало га познају и скоро га се уопште не сећају.

Милошевић се формирао још за време Јосипа Броза Тита, апсолутног властелина Југославије. Он је свето веровао у партију, у снагу речи, у непоколебљивост власти, у партијску хијерархију, несаломивост угледа руководиоца. Али када је време затражило промене, он се одлучио на њим 1990. године, истина, дочекујући ове промене опрезно, покушавајући да задржи систем у равнотежи, без великих потреса. Он је сменио само назив комунистичке партије на чијем је челу био у социјалистичку и пристоа је на формирање и других политичких странака. Ипак вишепартијски систем донео је и неочекиваности, и промене, и нове системске вредности. Извесно време у новом координатном систему он је остајао главни и непорециви, наставио је да буде најпопуларнији политички посленик Републике. Али управо Србије, пошто су лидери других делова Југославије већ започели рад на одвајању од федерације.

Слободан Милошевић несумњиво је историјска личност, крупна фигура, што значи противречна. У његово време свима је било тешко, сви су гунђали, грдили га, али... стално су гласали за њега. Његову оставку прижељкивали су многи политичари светског гласа, и сви су хтели да преговарају управо са њим. Као председник Србије Милошевић је био фактички лидер читаве Југославије.

Из сећања Руса стиче се представа о одговорном и храбром човеку. Примаков пише о Милошевићу: „у својим примедбама, тврђењима, он је показао не само феноменално познавање ситауције, не само одсуство тврдоглавности коју су тако често приписивали овом државном посленику, већ и отореност и осећање велике одговорности за оно што се дешава". По мишљењу Сергеја Бабурина „смрћу Милошевића одлази у историју епоха Југославије. Управо Слободан Милошевић постао је отелотворење последњег покушаја да се сачува Југославија".

Слободан Милошевић био је убијен у Хашком затвору, наравно, не случајно. За Запад, који контролише делатност Међународног трибунала за бившу Југославију, било је врло важно да осуди Милошевића и правно оправда своју агресију против Југославије. Ипак они су потценили снагу председника Милошевића. Његова одбрана била је толико снажна и разорна за Трибунал да је остао само један излаз – да се прекине процес без изношења било какве пресуде. Тако оцењује делатност Трибунала Александар Мезјаев. По његовом мишљењу, „Запад је допустио суђење самом себи, јер Слободан Милошевић је доказао не само своју невиност, већ што је најважније, доказао је кривицу оних који су заиста разорили Југославију и Србију".

Милошевић ниј еоставио Трибуналу никаву наду у оптужујућу пресуду. Зато је за Хашки трибунал остао само један излаз: да склони оптуженог... Чињеница хладнокрвног убиства председника Милошевића у Хашком трибуналу је невероватна само за оне који нису упознати са сведочењима одбране за време суђења. Они који су извршили злочине о којима се тамо говорило, укључујући судије неправедног суђења, нису презали од убиства оног ко их је у потпуности разобличио у њиховим сопственим злочинима.

Трибунал, нажалост, наставља своју делатност и наставља да убија. Здравље Војислава Шешеља погоршало се толико да лекари у недоумици шире руке, а њему у затворској болници уграђују у срце неисправни кардиостимулатор. Генерала Младића, физички слабог, са три мождана удара и другим озбиљним болестима, терају да се редовно појављује на прелиминарним претресима, пожурују почетак расправа. Озбиљно је нарушено здравље Радована Караџића. Желимо да се надамо да ће светска заједница спознати праве циљеве и задатке Трибунала и потпуно ревидирати резултате његове делатности.

http://serbian.ruvr.ru/2012_03_30/70123345/

IZ DIPLOMATSKOG UGLA.....POKVARENO DRUŠTVO

IZ DIPLOMATSKOG UGLA

 

POKVARENO DRUŠTVO

 

Pojam današnje ljevice je licemjerna prevara koju namjeću zapadni svijet, samozvana «međunarodna zajednica» i rokfelerovsko-rotšildovska mašinerija za eksploataciju poštenog rada, za nametanje falš demokratije kao sredstva za pljačku svijeta putem berzanskih mućki i megabanaka. Naime, tvrdi desničari se predstavljaju kao ljevičari zamagljujući vidik srednjem staležu, radnicima i seljacima. Ako se pogleda Evropski parlament, vidi se da su u grupi socijalističkih partija sve derikože radničke klase. Sve lažnjaci. Tu i tamo se pojavi nešto nalik socijaldemokratiji, koja nije ljevica, već samo socijalni izraz kapitalizma, dakle desnice ili, u najboljem slučaju, desnog centra, pošto oni koji rade nisu i vlasnici sredstava rada, već samo oruđe za proizvodnju kapitala za savremene robovlasnike koji određuju pravila igre.

U rijetkim socijalno odgovornim kapitalističkim zemljama, kao što su Švedska ili Norveška (odbija da uđe u EU koja nema alternativu za naše politikuse, bez alternative i mozga) adekvatnom zdravstvenom zaštitom, obr­azovanjem i pravom svih građana na pristojan stambeni prostor, zaposlenjem velike većine radne snage, značajnim programima vlade za pomoć nezaposlenima i siromašnima, stvaraju se uslovi da u tržišnoj privredi kapitalizam bude „human", u cilju obezbjeđenja političke podrške sistemu koji, za uzvrat, ne smije da se miješa mnogo s tržišnim snagama da se ne bi izgubile koristi koje se izvlače kroz efikasnost kapitalizma radi profita svjetskih magnata.
U tom prevarantskom političkom miljeu Zapada mogli su postati članovi evropske ljevice Boris Tadić i Milo Đukanović. Bilo bi dobro da objasne po čemu su oni ljevičari, ako zastupaju politiku liberal kapitalizma, odnosno divljeg kapitalizma? Od kada neko ko spada u prvih dvadeset bogataša, među političarima u svijetu, prema londonskom Indipendentu (a treba mu vjerovati, jer su Englezi najbolji špijuni na Balkanu u zadnjih dvjesta godina) može biti ljevičar? Posebno što njegovo bogatstvo nije transparentno, kao što jeste, recimo, jednog Bila Gejtsa.

Da li je ljevica ona koja stvara uslove da ljudi rade na zemlji i u fabrikama, u svom vlasništvu, ili je ljevica ova Borisova i Milova prevara u kojoj naša djeca postaju robovi na našoj zemlji i u našim fabrikama koje se daju u bescijenje stranim derikožama, radi održanja na vlasti ove dvojice «mangupa u našim redovima». Šta je to socijalističko kod ove dvojice? Sat od preko 100.000 evra kod džemperaša ili vile na Dedinju onoga za koga «nema alternative» evropskoj podršci njemu i njegovim partijskim tajkunima, do juče gologuzanima? Nema kod njih ni «s» od socijaldemokratije, a kamo li socijalizma. Nema kod njih ni kapitalizma. Oni su pretvorili Srbiju i Crnu Goru u svoje rančeve na kojima su oni šerifi koji mogu da nam rade što i dokle hoće, pod uslovom da izvršavaju naloge Vašingtona i Brisela.

Što je najgore, ovi politički klovnovi su nas uveli u pokvareno društvo, jer «najočitiji znak da je jedno društvo pokvareno i da propada, – kaže Božidar Knežević, filozof istorije (1862-1905) – jeste taj da onda sve plemenito postaje smiješno: pravda i ljubav, patriotizam i humanost, vjernost i čistota, milosrđe i iskrenost».

A sjetimo se da Rimsko carstvo nije propalo zbog snage varvara, već zato što je postalo pokvareno, dekadentno društvo, time oslabilo iznutra, a onda je i povjetarac mogao da ga sruši.

U nas se pojavio, najzad, i poneki povjetarac: Vanja Ćalović i Dveri. Valjda će do jeseni da oduvaju lišće i pokvarenjake.Posebno ove naše Kaligule. I njihove konje u parlamentu.


(autor je nekadašnji generalni konzul SRJ u Bariju)

 

http://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Povodi&datum=2012-04-05&clanak=326521

GDE JE SKLONJEN LEGAT DIJASPORE?

http://www.vesti-online.com/Vesti/Kolumne/214542/Bratski-poklon-

 

30. 03. 2012. 12:00h | Piše: Radivoje Petrović

Bratski poklon

 Više od 70 umetničkih dela, mahom slika, vrhunskih majstora srpskog porekla iz rasejanja, koje su pre 22 godine autori ostavili u amanet državi Srbiji kao začetak budućeg Legata dijaspore, čami na nekom, javnosti nepoznatom mestu, bez adekvatnog znanja i kontrole države o njihovoj daljoj sudbini! I sve to uprkos činjenici da se, prema mišljenjima dobrih poznavalaca umetničkih vrednosti, ovaj korpus umetničkog stvaralaštva procenjuje na više od pola miliona evra.

 

 Sudbina srpskih umetnina, koje su poklonjene otadžbini posle reprezentativne izložbe "Likovno stvaralaštvo Srba u svetu" u Narodnom muzeju 1990. godine, na svaki način simbolično govori o odnosu koji otadžbina ima prema svojoj rasejanoj deci, njihovom stvaralaštvu, pa i o nesumnjivo vrednom poklonu, koji je mnogo značajniji i od cifre koju smo pomenuli. Hoće li jedan od mnogobrojnih napora zagraničnih Srba da se duhom približe matici, iako hiljadama milja udaljeni, ponovo završiti aljkavošću, nebrigom, možda kriminalom...

Legat je nastao kao kruna saradnje sa više od 100 slikara u iseljeništvu na organizovanju izložbe posvećene 300. godišnjici Velike seobe Srba pod Arsenijem III Čarnojevićem iz 1690. Najveći deo tih autora ostavio je izložena dela Srbiji, a onda su ona, tokom ovih godina, pomerana, preseljavana, gubljena i nalažena, prisvajana i otuđivana, ali nikada, ili vrlo retko, cenjena kao pokušaj uspostavljanja dugoročnog duhovnog mosta između srpske otadžbine i identiteta njene raštrkane dece.

Istorijat nebrige govori da se skoro 18 godina nije znalo gde je poklon iz rasejanja, onda je čitav korpus nađen u Stefaneumu u Sremskim Karlovcima, tada je brigu preuzela Matica iseljenika i organizovala jednu izložbu u Kući Krsmanovića u Paraćinu. U međuvremenu, status Matice je krajnje nedefinisan, a slično je i sa slikama koje su ostale na brizi i savesti bivšem kafedžiji iz Pariza i tadašnjem predsedniku Matice Radivoju Dabiću.

Neodgovoran odnos prema ovom duhovnom poklonu iz iseljeništva izgubio je iz vida da je, kako je rekao Matija Bećković na otvaranju izložbe 1990. godine, "stradanje kulture i umetnosti, slika i knjiga, nepravednije i tragičnije za sudbinu naroda, od stradanja ljudi". Zaboravlja se, ako se ikada i znalo, da su u poslednjih 200 godina naši u rasejanju iznedrili oko 500 listova i časopisa, izgradili oko 300 hramova, 20 manastira i više od 200 domova kulture, ispevali milione stihova, naslikali hiljade portreta, pejzaža...

Uprkos tome što je svaka od slika, pa i one poklonjene, kako reče Matija, "nastala u težnji da bi se opstalo i pretrajalo, sa nadom da će jednom biti pred očima naroda kome pripadaju i koja su duhovna svojina", danas su daleko od tih očiju, pa čak i saznanja najodgovornijih ljudi u vlasti. Iz države će reći da za te slike i ne znaju, iz institucionalnih ostataka Matice iseljenika sledi samo ćutanje, pa se valjda računa da će u obilju skandala, haosa i spinovanih nacionalnih tema, poklonjenih 70-ak slika pokriti patina zaborava. A onda se zna šta sledi...

Bratski poklon iz 90-ih obavezuje da se javnosti i velikim slikarima poput Slobodana Jevtića Pulike, koji je bio alfa i omega celog projekta, Miloša Šobajića, Petra Omčikusa, Kose Bokšan, Đorđa Čermaka, Aleksandra Petričića, Brace Bonifacija, Radovana Kragulja, Vladislava Lalickog i mnogih manje ili više poznatih, kaže gde su njihove slike. Mnogima od njih to je intimno važnije od brojnih izložbi koje su imali po svetu, jer su neka od poklonjenih dela stigla u otadžbinu pre autora.

Dirljiva je briga države za Srbe iz sveta, koji svake godine pošalju u Srbiju po 4-5 milijardi evra. Sada, u vreme izbora, mogao bi neko, makar iz resora za dijasporu, da se angažuje i na traganju za ovim duhovnim poklonom, ako ni zbog čega drugog, a ono makar da se na njega ne zaboravi, a nacionalno blago ne postane svojina sumnjivih pojedinaca.

Предавање Јелене Гускове на факултету у Никшићу

Предавање Јелене Гускове на факултету у Никшићу

петак, 30 март 2012 15:07 IN4S

 

У амфитеатру Филозофског факултета у Никшићу, данас у 12 часова, у организацији интернет портала ИН4С и СВФФН, одржано је предавање Јелене Јурјевне Гускове, доктора историјских наука и руководиoца Центра за изучавање савремене балканске кризе при Руској академији наука и инострани члан Српске академије наука и умјетности,на тему „Русија и Црна Гора: данашњи поглед на историју".

Уводну ријеч имао је Огњен Јововић, представник Студентског вијећа Филозофског факултета у Никшићу.

"Oни, који су пажљиво проучавали балканску кризу, знају како је тешко било објаснити кораке и потезе међународних организација, јер су изгледали нелогично, нису били објективни, нити објективни, нити праведни.", поручила је Гускова. „Међутим, током времена се могла пронаћи одређена унутрашња логика у дјелатности ОУН, мировних снага, НАТО, САД – сви су имали експлицитну антисрпску оријентацију, хтјели да спријече уједињење српских земаља, да изолују Србе, да их лише савезника и сапутника. Али, Срби су се супротстављали упорно, нападно и тврдоглаво, као и да не постоји србофобија."

Гускова се позивала на књигу „Синдикат" Американца Николаса Хагера, у којој се између осталог описује и развој балканске кризе, међутим, како наводи Гускова - он не пише о њеном развоју, фазама и последицама, али упорно инсистира на томе да се иза сукоба у бившој Југославији налази нови светски поредак.

Цитирајући Хагера, она додаје да је „постојао план пумпања каспијске нафте преко Косова према Јадранском мору, одакле би се танкерима вршиле испоруке нафте на западноевропско тржиште.", Гускова даље тврди да је тај нафотвод требало да чува Међународна миротворачка војска, да је било планирано да се дуж нафтовода створи низ протектората. Македонију, Бугарску и Албанију, пише аутор, САД желе да претворе у америчке протекторате и да их удаље од њемачког утицаја.

Она је назначила да у условима глобализације постаје јасно, да националне владе и национални суверенитет често се замјењује наднационалним управљањем, који има корист од отварања границе за финансијске и трговинске токове. О државном суверенитету се говори све рјеђе и лако се прихвата подјела држава. Нас увјеравају, да је овакав процес – објективна тенденција развоја свијета. Стога постаје јасно, зашто се подржава сваки национализам обуњених народа, нарочито када је та побуна на православној словенској земљи.

„ Неоспорно је, да се ради о доминацији како у области економије, тако и у области политике. Доминација предвиђа потчињавање, служење без поговора. Али, нису се ове владе слагале са условима САД. Зтао су у другој половини двадесетог вијека Сједињене америчке државе „у пракси провјериле" мноштво начина, како да натјерају непокорну државу, непокорног политичара да постану послушни. Најбољи начин је – да нестане!", изјавила је Гускова.

Говорећи о НАТО агресији на овим просторима, Гускова је истакла да та алијанса није побједник у рату, да није успио да уништи југословенску Армију, нити је успио да сломи борбени дух војника и официра.

„ НАТО је успио да створи политичке услове за уништење Србије, а, прије свега, за наметање Србији својих услова – форме политичког уређења, његове војне компоненте, облици сарадње са међународним организацијама (ЕУ, НАТО, МТБЈ)", истиче Јелена Гускова, и закључује „За много година неправде и кажњавања је српском народу пољуљана воља за борбу, за пружање отпора, јер је српски народ сам, без подршке са стране, издржао напад од стране војне алијансе, која посједује огроман борбени потенцијал. Зато је после 1999. Године било много лакше наставити са уништавањем Југославије. У Југославији су се одвијали догађаји који су јој подривали фундамент изнутра, успоравајући процесе интеграције, уједињења, акумулирања снаге (моћи), стабилности и равнотеже."

 

Зашто су нас напали 24. марта 1999

Зашто су нас напали

„Њујорк тајмс" је 5. јуна 1999. известио да би према Анексу Б споразума из Рамбујеа, „снаге НАТО-a имале потпуну слободу да иду где год желе по СРЈ". Да се онда запитамо ко је то по сваку цену хтео рат 1999?

И годишњице имају судбину. Понекад, извесни догађаји из историје изгледају значајни и актуелни, међутим, много чешће постају неактуелни или неоправдано као да осећамо како немамо везе са њима. Ко се данас нешто посебно сећа 6. априла 1941. и напада нацистичке Немачке на Краљевину Југославију и бомбардовања Београда? Или још ближи рат, агресија НАТО-а на СР Југославију 24. марта 1999. Биће занимљиво, које ће наше странке, и на који начин, у јеку предизборне кампање данас да се сете 24. марта 1999.

Јер, управо ових дана пуковник црногорске војске Мехмедин Тахировић, иначе официр бивше ЈНА, изазвао је револт код породица погинулих у рату 1999. захтевом да просветни радници помогну „да се превазиђу фрустрације према НАТО-у". Пуковник је, према речима председника Управног одбора Удружења бораца ратова од 1990. године, рекао да је ,,задатак наставника да неутралишу негативне поруке ученицима о НАТО-у и да се потруде да ученици забораве своје убијене вршњаке и убеде их да су фрустрације које су се стекле према НАТО-у прошлост". Иначе, према саопштењу владе Црне Горе обука наставника средњих школа о евроатлантским интеграцијама почела је у Подгорици, Даниловграду, на Цетињу и у Никшићу. Колико знам, политичких комесара и официра за морално-политичко васпитање у бившој ЈНА процентуално је увек највише било Црногораца, па ме ове вести из Подгорице јако веселе. НАТО је добро знао одакле треба да се крене. Дакле, црногорски средњошколци, срећан вам почетак врло озбиљне морално-политичке наставе. Добићете и оцене из тог предмета. Иде то уз Мадону.

Но, нису у Црној Гори око тога усамљени, у Србији је поводом недавне годишњице разговора у Рамбујеу било јавних иступа у којима се тврдило „да смо ми криви што су ти разговори пропали, да je требало у Рамбујеу да пристанемо на све што се од Београда тада тражило и да је Рамбује била пропуштена шанса, јер ми нисмо хтели директно да разговарамо с делегацијом Албанаца са Косова". Како сви, ипак, немамо намерну колективну амнезију подсетио бих да је уз 82 странице документа издатог у Рамбујеу, тачније уз поглавље 7. где се говори о „војним мировним снагама на Косову", стоји и анекс Б, који у свом члану 8. каже: „Особље НАТО-а, са возилима, бродовима, авионима и опремом, имаће право слободног и безусловног кретања по читавој територији СР Југославије, њеним ваздушним простором и територијалним водама, имаће право на постављање кампова и касарни, право на коришћење свих подручја или услуга потребних за подршку, обучавање или операције. Особље НАТО-а ће уживати имунитет од сваког облика хапшења, истраге и притварања коме би приступили органи СР Југославије, а грешком ухапшени или притворени припадници НАТО-а морају одмах бити предати надлежним телима НАТО-а". У члановима 9. и 10. анекса Б прецизира се да НАТО неће морати да плаћа порезе, нити било које фискалне или царинске дажбине, нити ће подлегати било каквој царинској контроли. У члану 15. пише да, када је реч о услугама, под тим се подразумева да НАТО има потпуну и слободну употребу комуникацијских мрежа, укључујући ТВ и право да се користи читаво електромагнетско поље, и све то потпуно бесплатно. Но, није то све, у члану 21. стоји да „НАТО има овлашћење да хапси и у најхитнијем року предаје ухапшене одговарајућим властима". „Њујорк тајмс" је 5. јуна 1999. известио да би према Анексу Б споразума из Рамбујеа, „чисте снаге НАТО-a имале потпуну слободу да иду где год желе по Југославији, заштићене од сваког правног процеса". Да се онда запитамо ко је то по сваку цену хтео рат 1999? И чему манипулација Рамбујеом у делу наше политичке јавности?

Окружни суд Тиргартен у Берлину ослободио је у мају 2000. године кривичне одговорности лица која су путем огласа у листу „Тагесцајтунг" од 21. априла 1999. позивала немачке војнике да дезертирају из Бундесвера и тако избегну учешће у рату против Југославије. Пресуда немачког суда гласи да кривично дело позивања на дезертерство и одбијање послушности није постојало, јер је рат против СР Југославије био противправан. Логиком права и све што је произашло из тог рата јесте противправно.

Албански отпор према Београду на Косову није био усмерен ка демократији и грађанском друштву, већ му је циљ био стриктна албанска власт на Косову и отцепљење од Србије. Руководство ОВК је на сваки начин хтело интернационализацију сукоба путем оружаних провокација југословенске војске и српске полиције. Бруталности је било на обе стране, али је ОВК била та која је крајем 1998. почела са новим оружаним акцијама у настојању да присили Београд да опет уђе у борбе с ОВК, да се примирје прекрши, а за то оптужи Србија.

После толико година можда је дошло време да се престану користити различити аршини за поједине балканске народе и да се схвати да формирање грађанског друштва и мултиетничких држава уз помоћ страних армија не може донети ништа добро. Орвеловска рефлексија не води никуда. Администрација у Вашингтону баца песак у очи и себи и другима стално одгађајући комплексно решење косовске кризе. Самим протоком времена криза неће ишчезнути. Умеће је признати грешку.

Мирослав Лазански

објављено: 24.03.2012

 

http://www.politika.rs/pogledi/Miroslav-Lazanski/Zasto-su-nas-napali.sr.html