Дик Марти против архитекти косовског пројекта

Дик Марти против архитекти косовског пројекта

 

3.09.2012, 22:11

 

Фото: РИА Новости

На суђењу обновљеном у Приштини против црних трансплантолога, први пут иступа швајцарски правник Дик Марти. Реферат који је припремио крајем 2010. Дик Мартио било је прво тако угледно међународно сведочанство о злочинима које су на Косову извршили терористи ОВК.

На суђењу обновљеном у Приштини против црних трансплантолога, први пут иступа швајцарски правник Дик Марти. Реферат који је припремио крајем 2010. Дик Мартио било је прво тако угледно међународно сведочанство о злочинима које су на Косову извршили терористи ОВК.

Овај зид ћутања први пут је пробио управо швајцарскиправник, који је поседовао овлашћења специјалног известиоца Парламентарне скупштине СЕ. Што је карактеристично, шокантне чињенице је објавио представник земље која је била један од главних међународних промотера косовске независнсоти. Марти је назвао бившег политичког руководиоца ОВК, поселдњих година премијера косовске владе Хашима Тачија ни више ни мање него босом такозване Дреничке групе – невелике, али невероватно моћне групе чланова ОВК која је контролисала локалне криминалне структуре још од 1998. године. У свом реферату он је посебно дотакао тему црне трансплантологије на Ксоову – када су отетим цивилима (углавном Србима) албански терористи узимали органе за препродају на европским црним тржиштима. Према подацима Дика Мартија, органи су узимати од неколико заробљеника у клиници на албанској територији, у близини града Фуша-Круја, недалеко од Тиране. Ипак Дику Мартију није пошло за руком да добије од албанских власти пристанак на извођење есхумације и других за истрагу неопходних дејстава. По речиам тужиоца за ратне злочине цивилно-полицијске мисије ЕУ у Приштини Матија Ратикајнена, чињеница је то да у овомслучају нема било каквих сведочанстава. Нема тела. Нема сведока.

А мисија ЕУ у Приштини сматрала је да је повољније са геополитичке тачке гледишта да се не бави српским трагом, већ да пренесе центар пажње на приштинску клинику Медикус, у којој није било ни убистава са предумишљајем, ни стотина заробљених Срба, већ је постојала „само" финансијска превара и извођење операција без званичне дозволе.

Све то такође доспева под кривичне чланове. Ипак слично тумачење дозвољава Западу и пре свега САД да сачувају неприкосновеним свој косовски пројекат и његове главне фигуранте на челу са Хашимом Тачијем.

Резолуција о реферату Дика Мартија усвојена у јануару 2011. године на седници Парламентарне скупштине СЕ позвала је мисију ЕУ за Ксоово да активизира истражна дејства, не обраћајући пажњу на то које дужности заузимају потенцијални осумњичени, како би се пролило светло на криминални нестанак људи, податке о незаконитом промету одузетих од њих органа, корупцију и заверу организованих групација и криминалних политичких кругова. Ипак данас у Приштини истражују делатност максимум израелског посредника, турског трансплантолога, косовског уролога и чиновника министарства. Главни фигуранти Мартијевог реферата и даље су на политичком Олимпу.

http://serbian.ruvr.ru/2012_09_03/Dik-Marti-protiv-arhitekti-kosovskog-projekta/

Ljiljana Smajlović - Odbrana Srba

Odbrana Srba

Ljiljana Smajlović - 30.08.2012 17:27

Američki novinar, veliki kritičar Ratka Mladića, napisao tekst "U odbranu Srba". Ovaj zadihani naslov osvanuo je pre dva dana u beogradskom "Blicu", iznad izveštaja u kojem se tvrdi da je Majkl Dobs svojom "odbranom" Srba izazvao "veliku buru".

Ta bura u šolji čaja, tj. na blogu američkog specijalizovanog spoljnopolitičkog časopisa "Forin polisi", koji redovno objavljuje izveštaje Majkla Dobsa o suđenju Ratku Mladiću, a sve u okviru projekta Holokaust muzeja u Vašingtonu, nije vesnik nikakvih promena u zapadnom viđenju uloge Srba u krvavom raspadu Jugoslavije. Ni autor, zapravo, nije ni za jotu promenio svoje dosta oštro mišljenje o srpskoj odgovornosti o rat. Odvojio je malo prostora za nekoliko rečenica o tome kako nisu, eto, samo Srbi činili ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji, niti su oni isključivi krivci za rat; distancirao se od "onih zapadnih komentatora koji su slikali previše crno-belu sliku sukoba", čime je sebe po automatizmu svrstao među nijansirane posmatrače, da bi na kraju uočio da je u zapadnoj politici na ex-YU prostorima postojala i poneka "protivrečnost". A onda je sve to, možda nesvesno ironično, nazvao "odbranom Srba". Bošnjačkim emigrantima je i to bilo dovoljno da ga gađaju blatom, što je Dobsa ostavilo prilično ravnodušnim: učtivo je odgovorio da mu se i poređenje Miloševića sa Hitlerom, kad smo već kod toga, takođe čini pogrešnim i preteranim.

Ovo je dobar momenat da priznam da dobro znam Majkla Dobsa još iz vremena kada je radio za "Washington Post", da smo radili zajedno i da ga smatram prijateljem. Blizu dvadeset godina raspravljamo o tome ko je kriv za rat i nismo se približili u stavovima, a ne očekujem da ćemo se ikada složiti. To svakako ne znači da Majkl nije sjajan novinar, kao što se nadam da ne znači ni da sam ja nepopravljivi srpski apologeta. Moj britanski kolega, naturalizovani Amerikanac, najbliži je onoj školi mišljenja koja drži da je Zapad kriv utoliko što nije na vreme, još negde tamo 1992, "intervenisao" da zaustavi naše ratove secesije. Oboje znamo da bi ta njegova intervencija nužno bila protiv Srba i da bi, po svoj prilici, podrazumevala da se Srbi bombama "zaustave". Ako je to "odbrana Srba", takvu smo "odbranu" kušali 1999. godine i na to više i ne vredi trošiti reči.

Pravo pitanje je sledeće: kako je moguće da je na Zapadu slika o Srbima i danas toliko crna da to 2012. počinje da nervira i Majkla Dobsa, koji o Srbima danas razmišlja samo utoliko što prati suđenje Ratku Mladiću u Hagu? Liberalno zapadno javno mnjenje pripisivalo je režimu Slobodana Miloševića mnoge grehe (od kršenja ljudskih prava, uskraćivanja političkih sloboda manjinama, gušenja slobode štampe ili nekažnjavanja ratnih zločina). Ali ako je u tome bio problem, kako je moguće da decenija sasvim drugačije, čak i po priznanju naših protivnika mirne i razumne politike, nije ni za jotu promenila stav tog javnog mnjenja? Mnogi Srbi su posle 5. oktobra olako poverovali da je rušenje Miloševića izbrisalo njihove nesporazume sa svetom. A svet još nema ni svest o tome da smo mi, celo to vreme devedesetih, manje posmatrani nego demonizovani. Proticanje vremena tu kao da ništa ne pomaže. Srbija je pod Miloševićem stekla veoma moćne protivnike, da bi većinu njih zadržala i posle njegove smrti. Kada je Svetlana Vasović-Mekina tokom intervjua za "Politiku" 2006. godine podsetila austrijskog UN posrednika za Kosovo Alberta Roana da je Milošević dva metra pod zemljom i da se njime više ne može pravdati kažnjavanje Srbije, Albert Roan je odbrusio da je i Hitler bio dva metra ispod zemlje, pa je opet Nemačka kažnjena.

Dobro je kazao jedan američki komentator - postoji mnoštvo dobrih razloga da se ne gube ratovi - vaši rivali prestanu da vas poštuju, a vaši neprijatelji prestanu da vas se boje.

Ima tome blizu sto godina da smo bili zapadni saveznici, slavljeni kao junačka mala nacija na Balkanu. Ako ste mislili da će se sjaj tog vremena prosuti po nama tokom manifestacija kojim će se obeležavati stogodišnjica Prvog svetskog rata, prevarili ste se. Kad "New York Times" uzastopno ponavlja da je dvadeseti vek počeo pucnjem "srpskog nacionaliste" na Vidovdan, onda čitalac logično zaključuje da se taj vek po Srbe završio onako kako su zbog svog nacionalizma i zaslužili. Isti je list, uostalom, iz pera svog spoljnopolitičkog urednika objavio da je žaliti za srpskim izbeglicama slično kao žaliti za nemačkim izbeglicama posle Drugog svetskog rata.        

Možda je uvek bilo nerealno očekivati da zemlje koje su bez dozvole Saveta bezbednosti bombardovale Jugoslaviju i počinile ratne zločine nad civilima, pristanu da u Srbiji vide bilo šta osim svoje kosovske pobede. Loše mišljenje o Srbima danas je deo snažnog društvenog konsenzusa na Zapadu, koji vodeći mediji izuzetno retko napadaju (u meri u kojoj se Dobsov pokušaj uopšte može smatrati "napadom" na taj konsenzus). Možemo samo da se pitamo je li Srbija morala otvorenije da se suprotstavlja vladajućoj zapadnoj verziji naše novije istorije, da je osporava i da je menja, ili je izvinjavanje Borisa Tadića bilo jedino što je smela? Bilo kako bilo, nije mnogo pomoglo. Bivši predsednik Srbije se rukovanjem sa Hašimom Tačijem mnogim zapadnim liderima  lično dodatno preporučio, ali teško da je nacija od toga imala ičega osim sramote i štete. Nije pomoglo ni to što je Beograd poslednjih godina radio sve što se sa Zapada tražilo (odustao od upotrebe sile, pregovarao, poštovao ljudska, politička i građanska prava pripadnika manjina), ni to što je bio i moralno i politički u pravu u odnosu na Prištinu. Zapadno javno mnjenje svejedno pokazuje jako malo saosećanja prema sudbini Srba na Kosovu, čak i nezavisno od toga da li su pravična praktična rešenja na kojim Brisel i Vašington insistiraju kad su odnosi Beograda i Prištine u pitanju. Nijedan vodeći medij po pravilu ne spominje da je srpska manjina na Kosovu danas ta čija su ljudska i građanska prava sada ugrožena.

Na sajtu "Forin polis", tamo gde se najavljuje idući nastavak bloga Majkla Dobsa, piše: "I Srbi su bili žrtve". Nemojte se rugati. Možda će stradanje Srba za nekoga tamo biti novo, revolucionarno saznanje. 

http://www.nezavisne.com/komentari/kolumne/Odbrana-Srba-156487.html

Заслепљени Ахтисари

Заслепљени Ахтисари

29. август 2012.
Дмитриј Бабич, за Руску реч

Нобеловац Марти Ахтисари недавно је изјавио да „Србија може да иде у Русију" ако не призна Косово. Шта се крије иза заслепљујућег бљеска ове мисли?

Карикатура: Сергеј Јолкин.

 

Србија може да иде у Русију ако не призна независност Косова — то је недавно изјавио Марти Ахтисари, бивши посредник УН за Косово и добитник Нобелове награде за мир. Подразумева се да Србија хоће да „иде" у Европску унију. Али, тамо је, по Ахтисарију, док не призна Косово не треба пустити.

 Његова изјава је изазвала буру негодовања у Србији, али је била готово непримећена у Москви. Зашто?

 Господина Ахтисарија, тобожњег непристрасног посредника у преговорима о Косову (он је од самог почетка био лобиста косовских Албанаца) Београд познаје боље него Москва, али није само то у питању. Ствар је у томе што је Ахтисари у тој изјави изнео неколико заблуда које западни медији упорно намећу, а против којих су Руси већ изгубили вољу да се боре, чак и у својој кући.

 Ахтисари је у своју изјаву успео да упакује неколико стереотипа који царују у западном медијском простору.

Житељи земаља ЕУ, САД и Канаде обично се љуте када их неко све заједно третира као Запад. „Наше земље су различите!", вређају се они. Земље јесу различите, али је медијски простор исти, бар када се ради о приказивању света ван северноатлантске заједнице.

 Западни медији су колективно захтевали свргавање Садама Хусеина и колективно су затим проклињали рат у Ираку. Колективно су подржали побуну у Сирији, а сада су колективно сазнали да у редовима побуњеника делује Ал Каида. Ти медији све своје падове и просветљења доживљавају колективно, као по команди. Отуд и појам „великог Запада", у који су некада полагане велике наде, а који сада, нажалост, постаје квинтесенција интелектуалне убогости и догматизма. „Пропаст Запада" коју је предсказао Освалд Шпенглер не одиграва се у економији, него у свести. И што је пропаганда западних медија оскуднија по смислу, споља све више бљешти и заслепљује људе. Заслепила је и Ахтисарија, тако да је он у једну своју изјаву успео да упакује неколико стереотипа који царују у западном медијском простору.

 Први: Русија је сиромашна земља, али је склона експанзији и жели да увуче друге земље у своју „сферу утицаја".

 Други: ратови у бившој Југославији нису резултат сложених међунационалних односа, него резултат агресије и амбиција једног човека — Милошевића, и једне нације — Срба.

 Не бих да говорим о овом другом стереотипу, из Београда се боље види има ли он везе са истином. Рећи ћу нешто о оном првом. Године 2010, за време међунационалних сукоба у киргиском граду Ошу, председница Киргизије Роза Отумбајева позвала је у помоћ руску војску. Међутим, ниједан војник се није ни померио с места. Тада су ме западне дипломате зачуђено питале: зашто Русија не припоји Киргизију? „Ми ћутимо, што значи да нисмо против тога", говорио ми је представник једне од структура Европске уније у Москви. „Зашто Путин и Медведев не дејствују?" Исто такво чуђење изазвало је и то што Русија није заузела Тбилиси за време оружаног конфликта са Грузијом 2008. Стварно, зашто нисмо ништа „заузели"?

 Што је пропаганда западних медија оскуднија по смислу, споља све више бљешти и заслепљује људе.

Одговор је једноставан: зато што нећемо. Неће Русија нове територије. Хоће савезнике, хоће партнере у бизнису, хоће и тржиште за своје производе. А фамозне колоније — неће. Само што то на Западу из неког разлога нико не жели да примети. Запад поставља Србију, Украјину и Молдавију пред глупу алтернативу: или Европа, или Русија. И ништа не вреди што Путин стално понавља: ми нисмо против тога да наши трговински и политички партнери, укључујући и чланице будуће Евроазијске уније, уђу у Европску унију. Што више Београд или Кијев буду отворени према Западу, то ће и Русија са већим задовољством инвестирати у њих свој капитал. Једини услов је да своју отвореност према Западу не условљавају затвореношћу према Русији. И по могућству, да не вређају Русију — она ће то умети да цени, као што се видело на примеру Прага. У бурним деведесетим, док је Варшава била захваћена русофобијом, а Београд био под санкцијама, Праг је искористио „златну кишу" са истока.

 Али Ахтисари, заједно са западним читаоцима, живи у замишљеном свету, где Русија жели да окупира Србију, где је Путин нови Стаљин, и где житеље Централне Европе чека руски ГУЛАГ ако неће да се одрекну свог националног идентитета.

 Са таквим светом у глави он ће завршити у старачком дому за политичаре, који ће плаћати новцем од потпуно незаслужене Нобелове награде за мир.

 Аутор је политички аналитичар руске редакције Би-би-сија и радија „Глас Русије".

http://ruskarec.ru/articles/2012/08/29/zaslepljeni_ahtisari_16511.html

SRBI NISU BEZBEDNI NA KOSOVU

SRBI NISU BEZBEDNI NA KOSOVU

 

Kancelarija Vlade Srbije za Kosovo i Metohiju pozvala je međunarodnu zajednicu da postupi u skladu sa izveštajem generalnog sekretara UN Ban Ki Muna i da ne smanjuje svoje prisustvo na Kosovu dok ne budu kažnjeni odgovorni za ubistvo više od 1.000 Srba. U saopštenju povodom izjave kosovskog premijera Hašima Tačija da su Srbi zadovoljni bezbednosnim okruženjem na Kosovu i da njihova bezbednost ne predstavlja ključni problem, ta kancelarija podseća da su na Kosovu u protekla tri meseca ubijena dva Srbina u selu Talinovac. Zabeleženo je i više pokušaja ubistava povratnika u selo Žač, prebijanje povratnika u gradu Peć, miniranje kuće porodice Đoković u centru Prištine, a devet godina od ubistva srpske dece u selu Goraždevac još niko nije odgovarao za taj zločin, dodaje se u saopštenju. Kancelarija za Kosovo i Metohiju pozvala je međunarodnu zajednicu i da ubrza istragu o trgovini ljudskim organima i počne da određuje pravične nadoknade za 33.411 stanova Srba i nealbanaca uništena do 2000, kao i još 930 stambenih jedinica uništenih u martu 2004. godine.Izvor Beta.

 

http://www.tvmost.com/

Oбраћање премијера Ивице Дачића Савету безбедности Уједињених нација

Овде можете прочитати обраћање премијера Ивице Дачића Савету безбедности Уједињених нација

http://www.rts.rs/upload/storyBoxFileData/2012/08/21/2468048/Obracanje%20Ivice%20Dacica%20SB%20UN%20210812.pdf

Mira Marković: Điniđićevi su ljudi Slobodanu prijetili ubistvom

miloševićeva knjiga 'optužujem' objavljena u beogradu

Mira Marković: Điniđićevi su ljudi Slobodanu prijetili ubojstvom

Predstavnik Zorana Đinđića donio mu je poruku da, ako ne pristane na dobrovoljni odlazak u zatvor, bit će ubijeni svi koji su bili u njegovoj blizini, tvrdi Miloševićeva udovica

 

U knjizi su prikupljeni govori i izjave bivšeg predsjednika Srbije

Piše: Miroslav Flego/VLM

U Beogradu je predstavljena upravo objavljena knjiga "Optužujem" Slobodana Miloševića, bivšeg predsjednika Srbije i Jugoslavije i začetnika rata na prostorima bivše zajedničke države, haaškog optuženika koji nije dočekao presudu jer je umro prije završetka postupka. Kako javljaju mediji u Srbiji, nakladnik, Udruženje građana "Sloboda", odnosno priređivači Milorad M. Radević, Marija Milošević, Goran Trivan i dr. Uroš Šuvaković, sabrali su u korice mnoge poznate, ali i manje poznate ili sasvim nepoznate govore i izjave Slobodana Miloševića koje je izgovorio u sudnici Haaškog tribunala, kao i one koje mu nisu dopustili da ih izgovori.

"Svilen gajtan"

Jedna od urednica knjige, Miloševićeva kći Marija Milošević, rekla je da je ova knjiga ubitačna optužba protiv onih koji su razorili Jugoslaviju planski i nasilno, ratnih huškača i njihovih pomagača, raznih zlonamjernih emisara koji su zastupali separatizam i nasilje, terorista i njihovih suradnika; optužba NATO-a za bombardiranje, za ubojstva i masakre civila bombardiranjem, za izazivanje ekološke katastrofe. Milošević u knjizi, kako prenose srpski mediji, do detalja opisuje kako je počeo rat na prostoru Jugoslavije, kakva je u svemu tome bila čija uloga i kako se tko u svemu tome ponašao, tko je bio za rat, a tko za mir i tko je i kako kome pomagao u ostvarivanju paklenih ciljeva, opisuje također i kako su ga pokušavali ubiti, njega i cijelu obitelj i, konačno, kako je otet iz Beograda odveden u Haag.

Uvodni tekst napisala je Mira Marković, Miloševićeva supruga, koja je pred optužnicom u Beogradu pobjegla u Moskvu. Navodi da su njenu suprugu "Sjedinjene Američke Države i njihovi zapadni saveznici pripremali 'svilen gajtan' još od 1993. godine" te opisuje kako je u tome bila najupornija američka državna tajnica Madeleine Albright. Uhićenje Miloševića u Beogradu za nju je najveća izdaja i prijevara.

Prevaren i otet

– Slobodan je uhićen u rezidenciji u nazočnosti pedesetak ljudi i članova obitelji: tu smo bili naša kći i ja. Predstavnik Zorana Đinđića donio mu je poruku da, ako ne pristane na dobrovoljni odlazak u zatvor, bit će ubijeni svi koji su bili u njegovoj blizini. Otišao je u zatvor na ucjenu, a uz jamstvo koje su potpisali predsjednik Jugoslavije Vojislav Koštunica, predsjednik Srbije Milan Milutinović i predsjednik Vlade Srbije Zoran Đinđić da će se nalaziti isključivo u zatvoru u Beogradu i u vezi sa zlouporabom službenog položaja – carinskim prekršajem... Trojica potpisnika jamčila su njegov boravak u zatvoru u zemlji, sigurnost obitelji i imovinsku sigurnost. Sve su prekršili samo nekoliko mjeseci kasnije kada je 28. lipnja, na najveći srpski praznik, u suprotnosti s njihovim obećanjima i ustavom zemlje, otet i odveden u haaški zatvor gdje je optužen za zločine na Kosovu i u ratovima u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj – opisuje Miloševićevo uhićenje Mira Marković

http://www.vecernji.hr/vijesti/mira-markovic-dinidicevi-su-ljudi-slobodanu-prijetili-ubojstvom-clanak-443835

Караџић није знао о догађајима у Сребреници

МТБЈ: Игре с подацима?

 

4.08.2012, 15:37

 

Бивши председник Републике Српске Радован Караџић, коме МТБЈ суди за војне злочине и геноцид за време рата у БиХ, тражио је од Трибунала нове расправе за његов случај. У документу који је Караџић послао МТБЈ стоји да су његовим адвокатима исувише касно предати подаци који сведоче о његовој невиности. У бројкама то изгледа овако: од 1.625 сведочанстава и изјава датих Тужилаштву одбрани нису предата 406. Због прекршаја од стране тужилаштва суд над Караџићем је погрешно вођен од самог почетка, пише у документу.

Неке чињенице, и не само за случај Караџића, нас озбиљно терају да се замислимо какве игре игра МТБЈ с подацима?

Први пример: Хаг већ дуже време не враћа архиве Републици Српској у саставау БиХ. Власти су то више пута захтевале од МТБЈ, јер те архиве садрже информације које су једноставно неопходне за нормално функционисање администрације ентитета. Враћен је само мали део, и то по сопственом нахођењу.

Други пример: 2009. су у БиХ били зачуђени изјавом главног тужиоца МТБЈ Сержа Брамерца да је у Хагу уништено око хиљаду доказа добијених из масовних гробница код Сребренице, за шта, иначе, суде Радовану Караџићу и Ратку Младићу. Брамерц је то објаснио „немогућношћу да се архивише", хигијенским потребама, рекао је да је све сачувано у бази података и да је то „обична процедура", коју, иначе, није он наредио, већ бивша тужитељка Карла дел Понте. Овако или онако, правник који представља интересе породица жртава Сребренице је био незадовољан одговором. А експерт за балканска питања, новинар Мајкл Монтгомери, је, позивајући се на своје изворе блиске МТБЈ, тврдио да су међу уништеним материјалима били, на пример, и личне исправе нађених у масовним гробницама, а не само предмети који директно нису повезани ни са ким од убијених, као што је, рецимо, завој за очи, како је говорио Брамерц.

Дакле, о чему се ради, ако је бивши председник Републике Српске Радован Караџић постао још једна жртва игре с подацима и ако заиста није добио четвртину укупних доказа? О непажљивости Хага? О журби, која је добра само у лову на инсекте? Јер главни процеси нису доведени до краја, а Трибунал треба 2014. затворити и претворити га у институцију под извештаченим називом „Резидуални механизам". Мишљење руског стручњака за међународно право, правника Александра Мезјајева:

Испоставило се да је Тужилаштво пре почетка процеса поседовало информацију да Караџић није знао о догађајима у Сребреници. Била су то сведочења министра унутрашњих послова РС Ковача, генерала Југословенске народне армије Васиљевића. Да је Караџић имао ту информацију, могао је да је предочи великом броју сведока за време унакрсних испитивања. Ту се чак не може говорити о случајности или грешци. Видимо да је Тужилаштво намерно утајило доказе.

Очигледно је да има шта да се крије. У праведност судских процеса у Хагу сумњају не само у Србији и Русији, већ и преко океана. Професор међународног права Универзитета у Илиноису, који је раније представљао интересе БиХ у Међународном суду правде у Хагу, Френсис Бојл сматра да Радован Караџић и Ратко Младић могу поновити судбину бившег председника Југославије Слободана Милошевића. Српско издања „Блиц" наводи речи правника: „Врло је могуће да ће они изненада умрети, пре изношења кључних доказа".

http://serbian.ruvr.ru/2012_08_14/MTBJ-igre-s-podacima/