Hrvatski znanstvenik Milojko

Hrvatski znanstvenik Milojko

Komentara 35

26

Svojevremeno je Božidar Violić, najcenjeniji hrvatski pozorišni reditelj, u intervjuu zagrebačkom "Globusu", objašnjavajući probleme sa kojima se susreće zbog svog "nacionalno nekorektnog" jezika, sa ponekim srbizmom, rezignirano zaključio: "Mi Hrvati smo ionako sklepan narod."

 

Da je to rekao neki Srbin, optužili bi ga za fašizam, Violiću ništa nisu smeli, veliko je ime, osim da ga prećute. I prećutali su tu rečenicu koja bolje od tomova knjiga oslikava suštinu istorijskog i nacionalnog uspona Hrvata. Krajnje sveden i pojednostavljen nastavak gornje tvrdnje glasio bi: nema naroda u Evropi koji je više od Hrvata prisvojio tuđeg i ugradio u svoju istoriju, kulturu, jezik.
 

U iznošenju dokaza - ovde ih svodim samo na "pretapanje" Srba u Hrvate jer mi prostor ne dozvoljava da navedem slučajeve bar dvadesetak poznatih i cenjenih Hrvata koji ni poreklom ni rođenjem nisu Hrvati - počeću od slučaja registrovanog ovih dana.
Hrvatski mediji javili su da je u Americi preminuo Majk Vucelic, "Hrvat koji je poslao Apolo na mjesec". Pa zar Vucelic nije Hrvat? Nije? Čak nije ni rođen u Hrvatskoj, već u Kraljevini Jugoslaviji (1930) kad Hrvatska kao država nije postojala, ali je hrvatskom nacionalnom inženjeringu dovoljno što je Vucelic (izvorno se prezivao Vučelić) rođen u mestu Garešnica, koje je u sastavu današnje Hrvatske.
 

Hrvatski mediji ne spominju Vučelićevo pravo ime, Milojko, iz razloga što bi tako obesmislili tezu da se radi o Hrvatu. Milojko je ime koje svojoj deci daju samo Srbi. Nema na svetu nijednog Hrvata po imenu Milojko. Vučelićevi preci, izvorno Srbi, poreklom su iz Kolašina, a na prostore austrijskog carstva došli su početkom 18. veka, u selo Dubrave, kod Ogulina.
 

Najpoznatiji "hrvatski znanstvenik" i jedan od "najznačajnijih Hrvata u povijesti" zove se Ruđer Bošković. Tako kažu u Hrvatskoj. Bošković je svetski poznato ime, višestruki naučnik, jedan od najvećih umova čovečanstva, ali Ruđer Bošković nikakve veze nije imao sa Hrvatima.
 

Rođen je u braku Srbina, Nikole Boškovića, rodom iz Orahovog Dola, kod Trebinja i dubrovačke Italijanke, Pavle Betere. Teško da je Bošković uopšte znao da Hrvatska, mala, siromašna regija, negde postoji jer u to vreme, prva polovina 18. veka, hrvatstvo u Dubrovniku gotovo da nije bilo poznato. Ali, hrvatskom nacionalnom inženjeringu dovoljno je da je Dubrovnik, mesto rođenja Ruđera Boškovića, u sastavu današnje Hrvatske, pa da ga svrstaju među Hrvate.
 

Isti je slučaj sa pesnikom i generalom Austro-Ugarske Petrom Preradovićem. I on je u Zagrebu odavno Hrvat, iako potiče iz srpske svešteničke porodice, iz Bjelovara, pola sata vožnje od Vučelićeve Garešnice.
 

Početkom devedesetih Nikola Tesla je u Hrvatskoj predstavljan isključivo kao Hrvat. Postojao je državni projekat da se Tesla i svetu predstavi kao "hrvatski znanstvenik", ali je ta budalaština vremenom splasnula, svela se na Teslinu rečenicu: "Jednako se ponosim svojim srpskim rodom i hrvatskom domovinom." U međuvremenu smo saznali da je i to izmišljeno, klasičan falsifikat.
 

Veliki broj književnika, naučnika, kulturnih radnika, nesumnjivo srpskog porekla (Grigor Vitez, Vladan Desnica, Valtazar Bogišić, Pero Budmani, Marko Murat, Ivo Vojnović...) hrvatska istoriografija predstavlja kao Hrvate. Službeni jezik u današnjoj Hrvatskoj, standardizovana štokavica, nije hrvatski već srpski jezik. Njega su Hrvati, Bečkim književnim dogovorom iz 1850, uzeli umesto svoje čakavštine i kajkavštine.
 

Do koje mere kod Hrvata ide to sklepavanja naroda, kako reče Božidar Violić, najbolje ilustruje slučaj Marka Pola, svetski čuvenog putnika i istraživača. Početkom devedesetih u Zagrebu su i njega upisali u Hrvate, zato što je rođen u Korčuli, koja je danas u Hrvatskoj. Taj cirkus presekao je italijanski ambasador u Zagrebu, nazvao je Tuđmanov kabinet i poručio da Hrvatska te nacionalne transfere možda može da radi sa Srbima, ali da Italijane zaboravi. Marka Pola, kao Hrvata, nikada više nisu spomenuli.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Kolumne/253669/Hrvatski-znanstvenik-Milojko-

IZ DIPLOMATSKOG UGLA.... Kacinov klanjec

IZ DIPLOMATSKOG UGLA

 

Kacinov klanjec

 

Izvjestilac Evropskog parlamenta za Albaniju, BiH, Srbiju i Crnu Goru Jelko Kacin nema dobre namjere prema Srbiji i to iskazuje na svakom koraku. Naravno, on za to ima sjajne kvalitete. Svojevremeno je sa tri promila alkohola naletio na hrvatski autobus, bilo je povrijeđenih, a on nije kažnjen, ali je mjesto udesa ušlo u istoriju Slovenije pod nazivom „Kacinov klanjec". Pošto je diplomirao na Odsjeku za opštenarodnu odbranu druga Tita, istakao se u secesiji Slovenije, kada je kao ministar za informisanje bio preteča NATO port-lažova Džejmija Šea. Uz dva specijalca s kalašnjikovima, šepurio se pred kamerama sa pištoljem za pojasom i najavljivao vazdušne napade JNA. Naravno, napadi su bili lažni, ali istina nije nikada bila jača Kacinova strana, jer on tvrdi da „svako ima svoju istinu". Po „njegovoj istini" JNA je napala samu sebe u Sloveniji, bacala kasetne bombe po Ljubljani, a nije „njegova istina" da su slovenački „teritorijalci" napadali vojnike bez municije (za što Ante Marković i njegova savezna vlada nikada nijesu izvedeni pred sud), držali ih u austrougarskim štalama, da su u junu 1991. ti njegovi teritorijalci strijeljali tri nenaoružana vojnika JNA pred austrijskim TV kamerama, da su slijedili Kardeljevu priču, iz 1947. godine, da je Jugoslavija „privremena tvorevina". Tito je preveslao Srbe i Crnogorce da zbrinu slovenačke naciste i hrvatske ustaše u FNRJ kako Slovenija i Hrvatska ne bi plaćale ratnu štetu Srbiji, iako je on lično rekao da su partizanske jedinice bile sastavljene od 90 odsto Srba i Crnogoraca sve do pred kraj rata. U ostatku od 10 odsto bilo je nešto Slovenaca, Hrvata i muslimana, a Šiptara ni za ukras, osim filmskog kapetana Lešija, jer su sva ta naša „braća" i „susjedi" u ogromnoj većini bacali cvijeće pred Hitlera u Mariboru i naciste u Zagrebu, borili se u nacističkoj „Handžar diviziji" i u fašističkoj „Bali Kombatar" kamarili, pod komandom Musolinija. Kacin se izlegao iz takvog gnijezda, a nije prošao „katarzu", pa nije čudno što mrzi Srbe. On, naravno, ne propušta priliku da to i pokaže. Štaviše, reče jednom prilikom, ako je on odabran za neprijatelja Srbije, „onda je to za mene čast".
Takav evropejski biser je optužio Srbiju „da davi sebe i susjede" i da ne hapsi svoje korumpirane ljude koje su podmitili, valjda, oni slovenački direktori što su uhapšeni u Ljubljani, a gradili Most na Adi. Potom u Podgorici reče: „Crna Gora je primjer cijelom regionu o pristupanju EU i NATO". Naivko. Prvo, on ne zna da Srbi neće u NATO ni za živu glavu, pa im taj primjer ništa ne znači, a neće ni u EU, što mu Toma Nikolić još nije rekao, jer ga testira koliko je bistar da to sam ukapira. Možda će kada Putin dođe u Srbiju u decembru. Drugo, pravi se da ne zna da su njegovi prijatelji u Podgorici, milogorski secesionisti, prvi na optužnici od 408 stranica u Bariju za nekakvo mafijaško udruživanje i pranje novca. Inače bi taj „čestiti" Jelko svakako rekao da i Crna Gora treba da hapsi svoje korumpirane ljude i kriminalce.
Možda razlog Jelkovoj mrzovolji prema Srbima objašnjava i jedna formula iz logike koja se uči u gimnaziji. Ako je A = B, a B = C, onda je A = C. Ako je EU, recimo – A, njen činovnik Jelko – B, a rad na štetu Srbije – C, onda i A radi na štetu Srbije.
Kada bi srpske vlasti znale ovu matematiku, Jelko bi dobio status kakav zaslužuje: persona non grata. Doduše, tako nešto mu je nedavno nagovijestio Dačić, ali Kacin ima mnogo svojih mentola u Beogradu i Podgorici koji mu tepaju o „mračnim devedesetima" i „srpskoj krivici", pa još misli da „ima pravo na svoj lični stav" kojim pljuje sve Srbe.
I da gazi narode, a ne duva u balon.
(Autor je nekadašnji generalni konzul SRJ u Bariju)

Piše: Dragan Mraović

 

http://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Povodi&datum=2012-09-13&clanak=347299&naslov=Kacinov%20klanjec

Милиони деци Србије

Милиони деци Србије

Новак Ђоковић поред бројних обавеза ипак проналази времена и за хуманост. На добротворној вечери у Њујорку, у организацији његове фондације, прикупљено је чак 1.400.000 долара, намењених деци Србије.

Фондација нашег тенисера Новака Ђоковића, која носи његово име, прикупила је на добротворној вечери у Њујорку 1.400.000 долара за децу Србије.

 

Како се наводи у саопштењу фондације, други тенисер света био је домаћин хуманитарног догађаја, коме су присуствовале угледне личности из света спорта, моде, бизниса и забаве.

"Презадовољан сам првом добротворном вечером моје Фондације. Иако она постоји већ пет година, сада је врло прецизно усмерено њено деловање на подршци раног образовања деце, пре свега у мојој Србији", рекао је Ђоковић.

Према његовим речима, оваквим догађајима скреће се пажња јавности на проблеме које имају сва друштва без изузетка.

"Оно што моја Фондација и ја желимо јесте да помогнемо и подигнемо свест у Србији о предшколском васпитању и образовању и да покушамо да омогућимо деци да имају приступ спортским активностима и објектима, бољу исхрану, боље образовање", рекао је Ђоковић и додао да ће у сарадњи са УНИЦЕФ-ом покушати да уради још више.

http://www.rts.rs/page/sport/ci/story/33/%D0%A2%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%81/1172902/%D0%9C%D0%B8%D0%BB%D0%B8%D0%BE%D0%BD%D0%B8+%D0%B4%D0%B5%D1%86%D0%B8+%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B5.html

Zaštićeni svedok o vađenju organa na Kosovu

Zaštićeni svedok o vađenju organa na Kosovu

Izvor: RTS | komentara: 0

 

Radio-televizija Srbije emitovala je sinoć snimak izjave zaštićenog svedoka srpskog tužilašta koji je direktan učesnik vađenja organa na Kosovu i Metohiji i koji do detalja opisuje čitav proces - od obuke, preko operacija u improvizovanim bolnicama do transporta na aerodrom u Tirani odakle su organi distribuirani na crno tržište.

 

 

Zamenik tužioca za ratne zločine Bruno Vekarić je pojasnio gostujući na RTS-u da je taj svedok, inače bivši pripadnik OVK-a, obučavan u specijalnom kampu na Albanije.

"Obuke su se vršile na severu Albanije za različite delatnosti, pored ostalog i za medicinske intervencije. Oni su njemu tamo rekli da se obučava jer može da se desi da neko od komandanata OVK strada na frontu i da treba da nauči da presadi neki ljudski organ. Nije mu rečeno da se radi o kriminalnom činu vađenja organa", napomenuo je Vekarić.

Vekarić je pojasnio da se u ovom slučaju ne radi o "Žutoj kući", koja je poznata javnosti i da je svedok "žutu kuću" spomenuo samo jednom.

U svom svedočenju, koje srpsko tužilaštvo smatra ključnim za istragu o trgovini organima, zaštićeni svedok je objasnio kako je vršena obuka za transplatacije i naveo da su se učili na plastičnoj lutki u kojoj su bili delovi tela.

"Obučavali smo se kako da, ukoliko je potrebno, neki deo tela, da kažemo ili bubreg ili srce, ili pluća, kako da se transplantiraju sa jednoga na drugi", rekao je svedok.

Prema njegovim rečima, rečeno je da se ta pomoć isljučivo pruža onima kojima je to potrebno na Kosovu, kao što su komandanti i vođe, kao i da je to bila obuka šta bi oni trebalo da rade u tom momentu.

"Zašto smo to učili? Rečeno nam je da je to zbog toga što je u to vreme svugde bila srpska policija i srpska vojska, pa nismo mogli da naše ranjene vodimo u javne bolnice", naveo je svedok.

"Počeli smo obuku kada je lekar, sada poznat u svetu i na Kosovu, pričao kako se radi transplantacija, kako se vadi srce iz tela i kako se ono vakumira u jednu plastičnu kutiju, zatim kako treba neka ulja, neke medicinske tečnosti da se tu stave, nakon dva sata, ili, ne znam tačno", rekao je svedok i detaljno opisao primer vađenja organa zarobljeniku starosti 19 ili 20 godina.

Kako je naveo, vezanog su ga doveli na mesto gde će mu organi biti izvađeni.

"Primetio sam da on nije vojnik OVK i naravno nisam imao pravo da pitam, jer ko sam ja. Bio sam mlad, a tu je bilo nadređenih. Oni su mu skinuli te poveze, dva vojnika koja su ga dovela. Uhvatili su ga i stavili na klupu, a zatim zvali drugu dvojicu da mu drže noge da se ne bi pomerao", rekao je svedok i dodao da je mladiću lekar koji ga je obučavao pocepao majicu na dva dela.

"Jedna od lekara doneo je jednu crnu torbu kao lekarsku. To je bilo nešto novo za mene. Iz te tobre je izvadio neku opremu koja je bila zamotana. Tu sam prvi put video skalpel, noževe i sredstva za operacije", ispričao je svedok.

On je potom opisao kako je zarobljeniku izvađeno srce.

"Dali su mi skalpel. Počela mi je muka, gađenje. Kad kažem muka, mislim od te jedne situacije kao ružan san, noćna mora beskrajna. I sada se sećam toga i sada, i u telu i u mislima mi se ponovo javlja taj osećaj. Rekao mi je na telu šta treba da radim, da napravim jednu liniju, da ga posečem, da napravim operaciju jednom ravnom linijom, rezom, od početka grkljana do kraja rebara", kazao je svedok.

Prema njegovim rečima, nakon što su očistili taj deo tela, rečeno mu je: „Počinji, nemamo puno vremena". Svedok je dodao i da je pre nego što je krenuo, primetio je se ne radi o Albancu.

"A kako sam to primetio? Pa tako što kada sam mu se približio, on se otimao, i oni koji su ga držali su ga čvršće držali. Počeo je da zapomaže, pozivajući boga, moleći: 'Bože, nemojte me zaklati, nemojte me ubiti!'", naveo je svedok objašnjavajući da je, pošto je bio mlad vojnik, pod komandom morao da počne.

"I počeo sam kako me je učio na obuci da levu ruku stavim na grudi da držim, a desnom rukom uzimaš skalpel da povučeš. Levu ruku sam stavio na njegove grudi i krenuo sam da režem. Kada sam stigao do dole, krv je počela da lipti. Pošto sam ga posekao, negde na polovini, on je počeo da vrišti da ga ne koljemo ne ubijemo, tu je izgubio svest, ne znam jel izgubio svest ili je umro...", naveo je zaštićeni svedok.

Svedok je dodao nije znao da li je mladić umro, jer se posle toga se više nije otimao i okretao. Kako je rekao, tada je prvi put video ljudski organ - srce. "Bio sam jako prestravljen... Posekli smo te vene i kada sam uhvatio srce ono je i dalje podrhtavalo. Ne znam kako sam to uradio. Stavio sam ga u kutiju koju je ubrzo doneo poznanik lekara, koji je bio mog uzrasta, i doneo je tri neke boce", ispričao je svedok.

On je dodao i da mu je jedan od visokih poznatih starešina rekao: "Svaka čast, pozlatilo ti se, takvi vojnici nam trebaju na Kosovu. Samo tako ćemo pobediti". Organ je potom, kako je objasnio, stavljen u kutiju i odnet u vozilo marke "volvo".

Svedok je objasio i kako je shvatio da organi ne služe za pomoć starešinama i vojnicima, već za trgovinu organima.

"Mislio sam da će to biti za starešimnu koga smo doveli u vojnu bolnicu, ali nam je umro na putu... Mislio sam da će to ići u Tiranu, ali mi smo nastavili put zajedno do aerodroma u Tirani. Kada smo tamo došli dočekala nas je albanska vojska u uniformama. Tu smo videli jedan avion i za njega je izašlo jedno lice - zgodna osoba. Imao je kratku bradu ali nije bio Albanac. Koliko sam mogao da opazim, taj avion koji sam video bio je mali, nije transportni već privatni. Video sam tursku zastavu", naveo je svedok istakavši da tada shvatio o čemu se radi.

"Shvatio sam da se ne radi o otadžbini, već o biznsu o trgovini organima, prodaji. Ne radi se o idealima već o nečem ružnom", naveo je svedok.

Sumirajući svedočenje najzaštićenijeg svedoka u Srbiji, zamenik tužioca je istakao i da je vreme istraga i suđenja pred kamerama prošlo.

"Mi ne želimo da zavaravamo ni sebe ni druge izjavama u koje nismo sigurni. Ovo je samo jedan posto onoga što je on izgovorio. Niste videli nijednu lokaciju..., mi smo njega proveravali 16 meseci na sve moguće načine, a sve međunarone insitucije i tružilaštva će imati priliku da razgovaraju sa njim i uvere se u njegov kredibilitet", naglasio je Vekarić.

http://www.radiokim.net/vesti/zasticeni-svedok-o-vadjenju-organa-na-kosovu.html

Русија: Србијо устани!

Русија: Србијо устани!

Борис АЛЕКСИЋ | 08.09.2012 | 01:23

„Циљеви наше спољне политике су по својој природи стратешке важности и не заснивају се на опортунистичким разматрањима. Они осликавају јединствену улогу Русије на политичкој мапи света, као и њену улогу у светској историји и развоју цивилизације." В. В. Путин     Градња Јужног тока стратешког пројекта Руске Федерације почиње пре рока - у децембру 2012. године. Србија у том периоду очекује посету руског председника Владимира Путина који би требао да присуствује отварању радова на српском делу гасовода. За нашу државу која се налази у озбиљној кризи овај догађај представља историјску прекретницу. Србија добија јединствену прилику да се ослободи уцена Вашингтона и Брисела и уђе у еру националног препорода. Да ли ће је искористити? Јужни ток је мултинационални мегапројекат инициран из Москве који Србији отвара бројне могућности. Реализацијом овог подухвата наша држава добија могућност да ојача суверенитет и територијални интегритет, економски се опорави, осигура енергетску безбедност у 21. веку, заузме позицију регионалног лидера која јој припада, додатно ојача свој геополитички положај, неутралише притиске и уцене ЕУ и смањи штетан утицај САД. Уколико се искористе, ове могућности ће довести до нове ере националног препорода. Међутим, иако Србија једино од Русије добија конкретну помоћ без икаквих уцена, републичка влада и даље промовише улазак у ЕУ као свој приоритет.1 На тај начин она жртвује територијални интегритет и гуши економски опоравак. У исто време САД и ЕУ заједничким снагама покушавају да угрозе Јужни ток и рекетирају Гаспром.2 Потребе Европе за природним гасом су сваке године све веће. Током 2005. године ЕУ је 59 одсто својих потреба за гасом подмирила из увоза, док ће 2015. године увозити 80 процената овог енергента. Годишња потражња Европе за природним гасом ће 2020. године достићи 80 милијарди кубних метара, док ће 2030. године она надмашити износ од 140 милиради кубних метара.3 Капацитет Јужног тока износи 63 милијарди кубних метара природног гаса годишње. Циљ Русије је да градњом Северног и Јужног тока осигура енергетску безбедност целе Европе. Ову идеју је образложио и председник Владимир Путин следећим речима: „Морамо да узмемо у обзир унапређење сарадње у енергетској сфери, што подразумева и стварање заједничког европског енергетског комплекса. Северни ток – гасовод који пролази испод Балтичког мора и Јужни ток – гасовод који пролази испод Црног мора важни су кораци у том правцу. Ови пројекти имају подршку многих влада и окупљају највеће европске компаније. Када гасоводи буду радили пуним капацитетом, Европа ће имати поуздан и флексибилан систем за снабдевање гасом, чије функционисање неће зависити од политичких хирова било које државе."4 Северни и Јужни ток имају за циљ да заобиђу територији Украјине са којом је Русија имала честе спорове око испоруке гаса Западној Европи. Руски гигант Гаспром има 51 одсто власништва у компанијама које граде Северни ток док остатак припада Немцима и Холанђанима. Исти удео Гаспром има у заједничком руско-српском предузећу које учествује у градњи српске трасе Јужног тока.5 Главни конзорцијум који је носилац целокупног пројекта Јужни ток чине Гаспром са 50 одсто, италијански ENI са 20 посто, немачки BASF и француски EDF са по 15 одсто удела. Ово је још једна важна улога гасовода јер они обједињују целу Европу чији је део наравно и Русија и превазилази вештачке политичке поделе које су наметнуте од стране САД. Де Гол би да је жив овим свакако био задовољан. Предвиђено је да Јужни ток – магистрални гасовод преко територије Србије пролази у дужини од 411 километара. Процењено је да ће изградња дела Јужног тока који пролази кроз Србију коштати око 1,9 милијарди евра, док ће поред тога наша земља моћи да привуче још око 1,5 милијарди евра директних инвестиција. За 25 година експлоатације, гасовод би Србији могао да донесе 4 милијарде евра прихода од такси за транспорт гаса, које наша земља годинама плаћа другим државама. Изградња ће отворити између 2.500 и 5.000 нових радних места и упослити посусталу грађевинску оперативу дајући замајац целој привреди. Јужни ток ће имати и своје јако обезбеђење јер Русија попут САД и других земаља озбиљно схвата безбедност својих гасовода. Овај пројекат ће отупети уцене ЕУ усмерене ка Србији јер ће Брисел зависити од испорука руског гаса који ће пролазити кроз српску територију. Иако су ови подаци потврђени од стране Гаспрома још 2011. године, српски медији и привредници су се одважили да их јавно представе тек недавно.6 Притисци САД и ЕУ су чинили своје. Међутим руски Гаспром тј. Гаспромњефт који је већински власник НИС-а већ увелико помажу опоравак Србије што најутицајнији медији (под контролом Запада) прећуткују. Исти ти медији и данас актуелни министар Млађан Динкић су укључени у пропагандни рат против Гаспрома још од 2008. године када су истицали да је НИС продат за мале паре или „свега 400 милиона евра."7Намерно су прећутали чињенице да је у том тренутку НИС био пред банкротом, и да су заједно са њим Руси добили и 33 милијарди динара губитка и готово једну милијарду долара дуговања! На исплату отпремнина потрошено је седам милијарди динара. Гаспромњефт је 2011. године платио још око 40 милиона евра за 5,15 одсто акција откупљених од малих акционара, и уложио у програм модернизације 500 милиона евра. При том се инвестициони програм НИС-а, без кредитних средстава која издваја Гаспромњефт, сваке године повећава (у 2010. години раст је износио 87 процената у поређењу са 2009. годином, а у 2011. години – 300 одсто у поређењу са 2010.) и обухвата модернизацију малопродајне мреже, увођење нових технологија производње угљоводоника, реализацију еколошких програма итд. У периоду од 2009 до 2011. за те циљеве је већ било потрошено 53,85 милијарди динара, враћено је око 500 милиона долара банкарских кредита, а укупан обим уложених средстава, и то без инвестиција у социјално значајне пројекте, износио је око 1,5 милијарди евра, по чему је НИС постао лидер у Србији! При том Управни одбор НИС-а је већ усвојио нови план инвестиција, чији ће пакет за наредне три године износити још 1,5 милијарди евра!8 Истовремено НИС отвара нова радна места. Само на реконструкцији Рафинерије Панчево ангажовано је око 1.600 људи. Дугорочни карактер инвестиционог програма омогућиће повећање тог броја, што је важно у ситуацији када је незапослено преко 20 одсто радно способног становништва Србије. Још један приоритет компаније је и ангажовање младих кадрова, који треба да доведу НИС међу регионалне лидере до 2020. године. Исто тако, у НИС-у је одобрена отпремнина за запослене од 750 евра за сваку годину проведену у компанији. Поређења ради, руководиоци америчког Ју Ес Стил-а који је купио Железару Смедерево за једва 23 милиона долара нису хтели ни да чују за преузимање дугова и реализацију социјалног програма за запослене.9 На први знак озбиљније кризе Американци су напустили Србију. Супротно томе Руси непрекидно улажу у Србију помажући јој да изађе из економских тешкоћа. Уколико овим подацима додамо добробит коју држава остварује градњом Јужног тока, онда је јасно да су Русија и Гаспром убедљиво највећи инвеститори у Србији! НИС је компанија за коју су били заинтересовани британски „BP", аустријски „OMV" и мађарски „MOL". Иако је Гаспромњефт имао профитабилније понуде у Европи он се одлучио за куповину НИС-а који је био у дуговима, са застарелом опремом, суочен са конкуренцијом у региону која је већ прошла процес модернизације. Куповина НИС-а је очигледно важним делом била политичка одлука чији је циљ био да Русија што брже помогне Србији пружајући јој своју братску руку. Док ЕУ има јасну стратегију усаглашену са САД, да отме Косово и Метохију и оствари профит крађом српских природних ресурса10 Русија јача Србију без икаквих условљавања. Руски стратешки пројекти попут Јужног тока спречавају даље распарчавање Србије и смирују сепаратистичке тежње које промовише Запад. У том смислу изјава Томислава Николића да „Владимир Путин треба да испуни своје обећање и да учини све да Србија стане на ноге"11 је бесмислена, јер Русија то већ чини. Пре ће бити да он и републичка влада требају да смогну снаге и једном за свагда кажу јасно „НЕ" уценама које долазе из САД и ЕУ, а затим још јаче „ДА" стратешком партнерству са Русијом, на радост свих грађана. Руси су већ урадили све да нам помогну, на нама је само да устанемо.     1 http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.289.html:395881-Vucic-Odlazim-iz-vlade-ako-me-budu-kocili 2 http://pda.itar-tass.com/en/c154/513616.html 3 http://south-stream.info/index.php?id=9&L=1 4 http://mn.ru/politics/20120227/312306749.html 5 South Stream Serbia AG 6 http://www.rtv.rs/sr_ci/ekonomija/bugarin:juzni-tok-boljitak-za-srpsku-privredu_339763.html 7 http://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2011&mm=11&dd=08&nav_id=555974 8 http://www.nis.rs/mediji/vesti/korporativne-vesti/intervju-kiril-kravcenko?lang=sr 9 http://www.politika.rs/rubrike/Hronika/Kako-je-prodat-Sartid.sr.html 10 http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Balfour-Priznanje-Kosova-nije-uslov-vec-politicka-realnost.sr.html 11 http://www.nspm.rs/hronika/tomislav-nikolic-vazno-da-putin-ispuni-obecanje-da-ce-uciniti-sve-da-srbija-qstane-na-nogeq.html

http://srb.fondsk.ru/news/2012/09/08/rusiiia-srbiio-ustani.html

Sumrak idola

Sumrak idola

Ljiljana Smajlović - 06.09.2012 18:02

Izjava bivšeg britanskog premijera Harolda Vilsona iz 1964. da je sedam dana
u politici dugo vreme ("a week is a long time in politics"), s razlogom je
postala jedan od najrabljenijih klišea sveta, čija se relevantnost u Srbiji
stalno iznova potvrđuje.

Evo, na primer, Boris Tadić. Doskora apsolutnom gospodaru Srbije bilo je
dovoljno samo par sedmica posle izbora da postane gotovo groteskna i skoro
potpuno potrošena figura. I to ličnom zaslugom, a ne zbog oduševljenja novom
vlašću. Političko raspoloženje u Srbiji nipošto nije sjajno, ljudi su s
razlogom zabrinuti i nervozni, no svejedno: ni tri meseca posle izbora
većinu još nije prošlo osećanje zadovoljstva što je skinuta Tadićeva vlast.
Ljude kao da još drži olakšanje što se pokazalo da je Tadićevce uopšte
moguće skinuti sa političkog trona. Dok su gazdovali Srbijom vladali su se
sa bahatošću koja, valjda, dolazi iz uverenja da političko sutra nikada neće
doći i da se računi nikada i nikome neće polagati.

Zato na Tadića danas, kad negde nešto kaže, krenu povici "odakle si se ti
promolio", a blogosfera ga danima podrugljivo pita je li u međuvremenu
saznao da je izgubio izbore. Za bivšeg predsednika je rezervisan prezir što
ga čaršija čuva za pale moćnike i lažne idole. Kažu da privatno priča kako
se rukovanjem sa Hašimom Tačijem zapravo nesebično žrtvovao da bi utro put i
olakšao život novom predsedniku Srbije, kome će jednog dana zapasti da se
rukuje sa Atifetom Jahjagom.

Ali zato nema komentara kada predsednik Evropskog parlamenta Martin Šulc,
onaj isti koji ga je između dva izborna kruga snažno preporučio domaćoj
javnosti kao predsednika kog Srbija "zaslužuje", javno saopšti da će za
članstvo u EU od Srbije, na kraju puta, biti traženo da prizna Kosovo. Tada
se seti da je, pre nekoliko sedmica, na sajtu Novi standard, pročitao
zajapureni tekst novoimenovanog pomoćnika novog ministra kulture, koji mu se
nimalo nije dopao...

Ima neke pesničke pravde u tome što Tadić ulazi u odlučujuću bitku za
prevlast u Demokratskoj stranci baš u momentu kada "njegov" čovek iz Brisela
naplaćuje politički račun koji su zajedno pravili. Prijateljica me ovih dana
podseća kako u onoj izvrsnoj Staljinovoj biografiji od Isaka Dojčera ima
rečenica koja otprilike glasi da je čas, kada čovek pomisli da je na vrhuncu
moći i da mu više niko nije potreban, zapravo isti onaj čas kada on više
nikome nije potreban. Pre četiri godine Tadić je, uz malu pomoć briselskih
prijatelja, kod Srba stvorio opsenu da mogu i Kosovo i Evropa, i nebesko i
zemaljsko carstvo. Sve što je bilo političara na vlasti zaklinjalo se pred
građanima da ih niko iz sveta ne pritišće i da ih niko ne ucenjuje. Nekako
je još i išlo, dok se u Beogradu nije obrela Angela Merkel: već nam je i
njen govor tela više rekao o šansi da ikada uđemo u Evropu sa Kosovom (pa
makar i samo na papiru), nego smo pre toga za tri godine saznali od Borisa
Tadića i svih njegovih ministara, pregovarača i ambasadora.

Ne bi, naravno, Tadić bio tako uspešan opsenar da građani nisu želeli da im
on priča bajke, da nisu hteli da idu na birališta da, kao, glasaju i za
Kosovo i za Evropu... verovatno u nadi da će Tadić, iza kulisa, tamo negde,
bez njihove krivice i odgovornosti u tišini da završi posao, a da njima ruke
ostanu čiste. Srbi su neko vreme suspregli nevericu, ali je rok trajanja te
zablude u međuvremenu prošao. Brisel i Vašington, Strazbur i Berlin, Merkel
i Šulc potrošili su Borisa Tadića, ali nemaju razloga da plaču za njim jer
im više i nije potreban.

Tadićeva bajka bi možda i danas trajala da istovremeno nisu udarili i kriza
i nezaposlenost, i političke ucene i gumeni (ali bogami i pravi) meci na
severu Kosova. Ali je u korenu njegovog izbornog trijumfa 2008. godine ipak
bila laž koju Martin Šulc sada razotkriva. Kakve li ironije da Jelena Trivan
ovih dana, braneći se od (ne)zasluženih kritika, i nehotice otkriva svoje
najdublje uverenje: "U politici se živi od percepcije, pa je od svake laži
moguće napraviti istinu".

Ljude kao da još drži olakšanje što se pokazalo da je Tadićevce uopšte
moguće skinuti sa političkog trona. Dok su gazdovali Srbijom vladali su se
sa bahatošću koja, valjda, dolazi iz uverenja da političko sutra nikada neće
doći i da se računi nikada i nikome neće polagati

Da, ali samo na ograničeno vreme, i dok mehurić u kom živite traje. Ali na
duži rok baš i nije moguće od svake laži napraviti istinu, i to nije nauk
samo za Demokratsku stranku, već i za ljude koji sada nastanjuju koridore
vlasti u Srbiji. Uostalom, i Milošević je delovao potrošeno dok ga nisu
poslali u Hag, ali su mu lideri DOS-a izručenjem Hagu udahnuli novi
politički život u sudnici Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu
Jugoslaviju. A sada se svaki drugi beogradski taksista koji je devedesetih
blokirao ulice prestonice protestujući protiv izborne krađe, kune da je
Sloba bio bolji od ovih koji su došli posle njega.

Pošteno govoreći, imali su i jedni i drugi teške protivnike. Milošević im je
neko vreme prkosio, Tadić im se duže izvinjavao, ali svetske sile koje mrve
i lome Srbiju ovih nekoliko decenija nipošto nisu za potcenjivanje.
Pogledajte šta im ovih dana poručuje dobitnik Nobelove nagrade, nadbiskup
Dezmond Tutu. Traži da Toni Bler i Džordž Buš idu pred sud za ratne zločince
jer su izmislili iračko oružje za masovno uništenje i jer su se ponašali kao
"dvorišne siledžije". Tutu protestuje protiv dvostrukih merila po kojima se
meri učinak afričkih i zapadnih lidera i traži da oni koji su odgovorni za
gubitak života i patnje građana za vreme i posle iračkog rata zaslužuju da
sednu na klupu za optuženike u Hagu. "Ako lideri smeju da lažu, ko bi onda
morao da govori istinu? Na osnovu čega donosimo odluku da Mugabe ide pred
Međunarodni krivični sud u Hagu, a da Toni Bler postane uvaženi govornik na
svetskim konferencijama? Da Bin Laden bude ubijen, a Irak okupiran? Nije
pitanje je li Sadam bio dobar ili loš, ni koliko je ljudi ubio. Stvar je u
tome da gospodin Buš i gospodin Bler nisu smeli da se spuste na njegov
nemoralni nivo".

Po Dezmondu Tutuu, kom niko na svetu ne osporava ogromni moralni autoritet,
kontroverzna odluka iz 2003. o upadu u Irak stvorila je pretpostavke za
građanski rat u Siriji i mogući rat sa Iranom. No nije li, sledeći istu
logiku, nezakonito, nemoralno i nelegitimno bombardovanje Jugoslavije 1999,
bez dozvole Saveta bezbednosti, zapravo omogućilo agresiju na Irak, pod
izgovorom da "svet" ima pravo da napadne režim koji ne vlada uz saglasnost
svojih građana?

http://www.nezavisne.com/komentari/kolumne/Sumrak-idola-157451.html

Процес над “црним трансплантолозима”: лекције за Србију

Процес над "црним трансплантолозима": лекције за Србију

Петар ИСКЕНДЕРОВ | 06.09.2012 | 00:02

За обнављање суђења "црним трансплантолозима" у Приштини, први се заложио швајцарски правник Дик Марти. Управо он је крајем 2010. године, у својству специјалног известиоца ПАСЕ изазвао "експлозију" у европској јавности својим извештајем о чудовишним злочинима лидера косовских сепаратиста. Већ почетком лета 2011. године, предмет се фокусирао на делатност приватне клинике "Медикус" из Приштине. Она је затворена 2008. године, када су представницима ЕУ и других међународних организација постале познате тајне операције са вађењем бубрега. Међутим, Дик Марти има озбиљне аргументе када тврди да су "црне трансплантације" на Косову и Метохији процветале још крајем деведесетих година. Међутим, упркост важности тих сведочења, тешко је очекивати да ће суђење, које се спроводи под окриљем ЕУ, у административном центру Косова и Метохије, помоћи Србији и косовским Србима да бар делимично задовоље правду.Уместо тога, вероватније је да ће садашња расправа следити одлуку коју је обнародовао Међународни суд правде о статусу Косова и Метохије, тиме још једном потврђујући кризу постојећих међународних правних механизама, који су се нашли у рукама архитеката "новог светског поретка". Уз све уважавање ОУН и ЕУ, треба рећи да у данашњем свету заштита национално-државних интереса мора да се гради пре свега на спровођењу активне и суверене спољне политике, са ослањањем на војно-политичке блокове и међудржавне структуре којима ти интереси одговарају. За Србију, такав ослонац може постати само стратешко партнерство са Русијом и учешће у интеграцијским моделима које је развила Москва – од савезне државе Русије и Белорусије и Царинске уније, до Шангајске организације за сарадњу и Евроазијског савеза – а никако на моделима и институцијама Европске Уније. Разуме се да не треба одрицати да је извештај Дика Мартија постало прво тако ауторитетно сведочанство злочина, који су почињени у покрајини Косово и Метохија, од стране бораца "Ослободилачке Војске Косова" (ОВК). У свом извештају аутор се посебно дотакао теме "црних трансплантација" на Косову и Метохији, када су од мирних становника, заробљених од стране припадника ОВК, вађени унутрашњи органи ради продаје на европском "црном тржишту". По подацима Дика Мартија, "органи су неким заробљеницима вађени на албанској територији, у близини града Фуша-Круја", недалеко од престонице Тиране. "Када је хирург трансплантолог био на месту, спреман да ради, заробљеници су појединачно извођени из "сигурне куће" и борци ОВК су их без оклевања ликвидирали, а њихова тела су одмах пребацивана у операциону клинику" – каже се у извештају Дика Мартија.1 У документима које је објавила Карла дел Понте, рејон операција "црних трансплантолога" била је "жута кућа" у близини града Бурел на северу Албаније. Међутим, ни Карла дел Понте, ни Дик Марти, нису успели добити сагласност од Албаније за пристанак на вршење есхумација и других неопходних истражних радњи. Премијер Албаније Сали Бериша је јавно назвао Дика Мартија "расистом" и не знам због чега и "антисемитом".2 А један од посланика албанског парламента Шпетим Идризи, окарактерисао је наводе швајцарског правника као "инспирисане од стране Русије и Србије".3 Представници цивилне мисије ЕУ у Приштини који контролишу садашњу истрагу, показали су се још опрезнијим. По речима њиховог тужиоца за војне злочине, Мати Ратикајнена, "чињеница је да у овом случају нема никаквих доказа. Нема тела. Нема сведока".4 То јесте данас углавном тако. Али узрок таквом стању лежи у чињеници да у овом случају није постојала реална заинтересованост водећих западних земаља и међународних правних институција, да се утврди истина. Управо то је допринело да Албанија и косовске власти одбију да сарађују у истрази са ПАСЕ. Тако је преношење у центар пажње приштинске клинике "Медикус" (у којој и није било убистава са предумишљајем, нити стотина заробљених Срба, него се тамо радило "само о" финансијским преварама донора и операцијама без званичног одобрења), са геополитичке тачке гледишта било много угодније и мисији ЕУ у Приштини, него да се бавила "српском" истрагом. Наравно да и ово такође потпада под тачке за кривичне пријаве. Међутим, ово тумачење омогућава Западу, а пре свега САД, да очувају неприкосновеност свог "косовског пројекта" и главнооптужених фигура на челу са Хашимом Тачијем. Да ли неко озбиљан може веровати данашњим оправдањима Карле дел Понте, која каже да јој "НАТО и Мисија привремене управе УН на Косову и Метохији нису дозвољавали приступ важним документима, а да Албанија није омогућила истраживање гробова на њеној територији".5У стварности, она и геополитичке силе које стоје иза њених леђа, у тренутку када је она била главни тужилац Хашког Трибунала, имали су и техничке и правне могућности да доведу сопствену истрагу до краја. Међутим, ту је дошло до интервенције политичких фактора. Управо због тога се данас у Приштини максимално сме истраживати делатност израелског посредника, турског трансплантолога, косовског уролога и министарског чиновника. Главни јунаци "Марти-извештаја", као и раније, налазе се на политичком Олимпу. Што се тиче власти у Србији, крајње је време да донесу сопствене закључке поводом ових судско-правних "игранки" на српским костима.     1 http://assembly.coe.int/ASP/APFeaturesManager/defaultArtSiteView.asp?ID=964 2 http://www.balkaninsight.com/en/article/albania-pm-calls-dick-marty-racist-and-anti-semitic 3 http://www.balkaninsight.com/en/article/council-adopts-kosovo-organ-trafficking-resolution 4 http://www.bbc.co.uk/news/10166800 5 Press, 01.02.2012

http://srb.fondsk.ru/news/2012/09/06/proces-nad-crnim-transplantolozima-lekciie-za-srbiiu.html