Претражи овај блог

среда, 6. март 2013.

Подривање Српске немогуће све док је народ брани

Подривање Српске немогуће све док је народ брани

среда, 06 март 2013 15:16 Данас

- Свака тактика подривања Републике Српске биће без успјеха све док народ чврсто стоји иза одређеног система вриједности и подржава власт која брани права Српске, оцијенио је научни сарадник Института за европске студије Миша Ђурковић у интервјуу Срни. 

Он је нагласио да је очигледно да је "администрација предсједника Републике Српске Милорада Додика препрека за унитаризацију БиХ и стога се цијела акција његовог рушења одвија да би се довела кооперативнија власт, каква је била у вријеме Драгана Чавића".

"Већ увелико се говори о цијелој 'операцији Додик', коју припремају и проводе неки западни центри моћи, при чему амбасаде неколико земаља у БиХ очигледно имају кључну логистичку улогу. То је онај исти сценарио дестабилизације друштва, институција и власти који гледамо већ петнаестак година у разним крајевима света, а циљ је као и увек исти – срушити некооперативну власт. Технички гледано, најважније питање је како делегитимисати Додика… ", истакао је Ђурковић.

Према његовим ријечима, укупан рад Милорада Додика као предсједника Републике заслужује позитивну оцјену.

"Он је наставио започете послове на месту премијера, који воде у правцу даљег јачања институција Српске, као и њеног положаја у БиХ и према међународној заједници. Много тога доброг је урађено…", истакао је Ђурковић.

Он је додао да ту постоје и грешке, попут можда директног мијешања у изборе у Србији, али генерално овако јак предсједник као што је Милорад Додик веома је потребан Српској у садашњој фази.

"Влада је имала доста проблема у раду, на шта је свакако утицала и глобална економска криза. Највеће примедбе које се власти Српске могу упутити јесу због неравномерног распоређивања терета социјалне кризе. Има делова Српске, на пример Херцеговина, који су у доста лошем економском стању и који не могу преживети без веће државне помоћи и довођења инвеститора који би покренули неке послове и омогућили младима да тамо остају.

Подржавам идеје које се чују да би нова влада требало више да ради на изградњи социјалне солидарности, јер се тиме јача и осећај припадности људи држави", оцијенио је Ђурковић.

Према његовом мишљењу, институције Српске функционишу доста ефикасно, прије свега, због снаге и легитимитета Милорада Додика.

"Надам се да ће оне у наредном периоду толико ојачати да буду ефикасне без обзира на то ко је на челу Српске. Српска наставља са грађењем важних институција које су неопходне за њено утемељење и озбиљност. Издвојио бих, на пример, симболички значај унапређења бањалучког универзитета и стварања Дипломатске академије", каже Ђурковић.

Говорећи о ситуацији у БиХ, он је подсјетио да је ситуација у Сарајеву хаотична већ дуже вријеме и да за то свакако није одговорна Бањалука, али да, ипак, треба бити веома опрезан, јер постоје кругови у такозваној међународној заједници који инсистирају да је управо такво стање нефункционалности оправдање за нове уставне промјене усмјерене у правцу "ефикаснијег дјеловања институција" што би значило унитаризацију БиХ.

Коментаришући дјеловање опозиције у Републици Српској, Ђурковић је рекао да је право и дужност сваке опозиције да критикује власт, па тако и опозиције у Српској, која ни по чему није различита од других.

"Али, кад говоримо о опозицији у Српској, треба истаћи да, осим ове политичке обавезе, они морају имати и осећај за тренутак и за консензус са влашћу о основним државотворним питањима. Онај ко данас пристане да буде инструментализован за покушаје дестабилизације Српске ризикује много", сматра Ђурковић.

Према његовом мишљењу, посебно велика одговорност је на СДС-у, који је у претходном периоду на одређеним питањима показао да може да буде конструктивна опозиција у Српској.

"Желим да верујем да ће СДС одолети притисцима који их гурају у правцу инструментализације и остати ван овог фронта против Српске који странци праве", рекао је Ђурковић.

Коментаришући актуелну власт у Србији, Ђурковић је рекао да је садашња влада у Србији влада неспособних, а корумпираних људи. "Одговорно тврдим да Србија у последње две деценије није имала гору власт. Странци су је довели на власт са идејом да управо бивши националисти лакше могу да предају Космет и заврше послове који странцима требају", нагласио је Ђурковић.

Иза такозване борбе против корупције, истиче он, крије се искључиво притисак Запада да се делегитимишу, криминализују, развласте и похапсе сви озбиљнији богати људи у Србији, посебно они највећи како би се њихове компаније и тржиште предали западним "играчима".

"Ниједан кадар или бизнисмен који је у вези са Г17 није ухапшен, а сви знају да је то већ дванаест година хоботница финансијске корупције у Србији. Иза такозваних најава да борба против корупције треба да се прелије у регион, ја не видим идеју да се на пример сузбија криминал Мила Ђукановића са којим је СНС у најближим партнерским односима, већ директно подривање Српске, што је сраман посао", нагласио је Ђурковић.

На питање да ли Србија треба да иде у ЕУ и по цијену да жртвује Косово, Ђурковић је рекао да Влада Србије није исто што и Србија, те да у тој земљи радикално расте евроскептизицам, који је прешао 60 одсто, док су партије све више еврофанатичне.

"То говори да је сама држава под страховитим пристиком великих сила и да су партије потпуно безидејне и спремне да испуњавају све што им долази из Брисела, Берлина, Вашингтона и Лондона.

Медији су под окупацијом, државна телевизија је под директном контролом Британаца и затворени су канали за озбиљну дебату о могућим правцима кретања Србије. Међутим, нема финансија ни медија преко којих би могла да се афирмише нека евроскептична опција какве иначе бујају широм земаља које су чланице ЕУ. Србија је све мање субјекат, а све више објекат у дешавањима на овим просторима. Али држава која је толико задужена не може ни да води самосталну политику", закључио је Ђурковић у интервјуу Срни.

 

петак, 1. март 2013.

Srbija da bude više država a manje protektorat

Srbija da bude više država a manje protektorat

Autor: Obrad Kesić

Dozvolite mi da dopunim i razjasnim ideje koje sam izneo u razgovoru koji je sa mnom prošle nedelje obavila vaša novinarka Snežana Čongradin, budući da su u intervjuu koji ste objavili u vikend izdanju Vašeg lista od 23. do 24. februara („Americi ne smeta niko ako ostvaruje njene ciljeve"), moja viđenja i stavovi preneseni na karikaturalan način.

Ne tvrdim da je reč o namernom iskrivljavanja mojih reči zbog neslaganja sa mojim stavovima, već pre o objektivnoj teškoći da se ono što je rečeno u 40-minutnom razgovoru (sa jednim prekidom) verno prenese na malom novinskom prostoru.

Kad je reč o politici zvaničnog Beograda prema Srbima na Severu Kosova i Metohije i o odnosima sa Evropskom unijom i Prištinom, smatram da je aktuelna vlada u Beogradu odlučila da je za nju najveći prioritet, a time i najvažniji državni interes, ulazak Srbije u EU. Ja tvrdim da je ovo vrlo kratkoročno i štetno gledanje, jer je najvažniji interes Srbije, kao i svake države na svetu, da se izbori za poštovanje njenog teritorijalnog integriteta i suvereniteta, kao i da istovremeno garantuje bezbednost svojih građana. Dalje, mislim da je proces koji je počeo 1991. godine proglašavanjem nezavisnosti Slovenije i Hrvatske i dalje u toku i da rešavanje „kosovskog pitanja" ne garantuje da će taj proces konačno doživeti kraj. Naprotiv, mislim da će se raspadanje države samo nastaviti ako vlast u Beogradu nastavi da neiskreno, neodlučno i selektivno brani integritet i suverenitet zemlje.

Takođe, albansko nacionalno pitanje i želja za ujedinjenjem predstavlja najveći izazov za Srbiju, a posebno je opasno da velike sile zaključe da je za njihove interese bolje da Srbi budu nezadovoljni nego da Albanci budu nezadovoljni. Vlast u Beogradu očekuje garanciju (da se proces dezintegracije SFRJ završava sa Kosovom) baš od onih vodećih zapadnih država koje su priznanjem Kosova i ugrozile integritet i suverenitet Srbije, otvarajući time mogućnost da se taj proces nastavi i u drugim delovima Srbije, pa i u Makedoniji, Crnoj Gori i drugim zemljama Balkana.

Treba dodati da vlast u Beogradu sama narušava smisao države kada koristi argument „većeg dobra" da ubedi javnost kako Srbi na severu Kosova ne bi zbog svojih interesa da ugrožavaju dobrobit sedam miliona svojih sugrađana. Gde se završava ova racionalizacija „većeg dobra" u kontekstu dobijanja članstva u EU, a odricanja od sopstvenih građana: integracijom severa Kosova u nezavisnu državu, ili možda pravom na samoopredeljenje Albanaca na jugu Srbije, ili samoopredeljenjem Bošnjaka u Sandžaku? Ili možda stvaranjem Republike Vojvodine?

Još gore, pasivna i za sada neuspešna politika srpske vlasti u pregovorima sa Prištinom u Briselu otvara mogućnost da nasilje postane prihvatljivije za Prištinu i za Brisel. Jer, da bi se implementiralo sve što je dogovoreno u Briselu, Srbija mora da izoluje Srbe na severu Kosova i da jasno da do znanja da nemaju više ni minimalne garancije koje su imali za sopstvenu bezbednost (da Srbija u nekom momentu odustane od pregovora ili da koristi silu kao odgovor na moguću silu protiv njenih građana na severu Kosova).

Na kraju želim i da razjasnim svoje stavove o EU. Ja sam u toku intervjua priznao da sam pre deceniju bio jedan od onih koji su verovali da je sam proces vezan za članstvo u EU vredan truda i žrtvovanja zbog vrednosti koje bi se brže izgradile u političkom i ekonomskom sistemu Srbije. Kako je vreme prolazilo, postalo mi je jasno da su te vrednosti u velikoj meri ugrožene i od strane članica EU, koje ih često žrtvuju u borbi za svoje klasične državne i nacionalne interese. Teško je prihvatiti da je za evropske zemlje najvažnije merilo koliko Srbija zaslužuje članstvo, to koliko sarađuje u izgradnji nezavisnog Kosova i do koje se mere odriče prava i garancija koje svaka država u Evropi uživa kroz međunarodno pravo i u međunarodnim sporazumima. Dok god srpska vlast radi u skladu sa uslovima Brisela vezano za Kosovo, za EU je manje bitno da li su sudovi i političari korumpirani i da li postoje slobodni mediji.

Naravno da ne očekujem da se uslovi koji su postavljeni svim drugim kandidatima menjaju za Srbiju, ali tvrdim da je nepristojno da se Srbiji postavljaju politički uslovi kakvi nisu postavljani drugim kandidatima i ne bi nikada bili postavljeni bilo kojoj evropskoj državi, bila ona članica EU ili ne bila. Što nas dovodi do pitanja odnosa Srbije sa EU i sa Amerikom.

Ti odnosi su postavljeni na štetan, nezdrav i neopravdan način, to je uslovljavanje Srbije od strane Amerike i EU. To uslovljavanje se nažalost pokazalo plodotvornim, jer su vlasti u Beogradu, i pored retoričkog odbijanja, na kraju uvek poštovale svaki postavljeni uslov i na taj način ojačavali politiku uslovljavanja. U ovom momentu, ova politika uslovljavanja je najveća pretnja Srbiji. Iz iskustva znamo da se spisak uslova i pored garancija stalno proširuje i da Srbija nikada ne može u potpunosti da zadovolji nezasitost uslovljavanja.

Jedini izlaz iz zatvorenog kruga uslovljavanja je politički sukob sa EU, kao što je učinila Republika Srpska u odnosu na EU, Ameriku i visokog predstavnika.

Najviše mi smeta da se sve u Srbiji predstavlja kao završen čin ili neka vrsta prirodne nepogode. A u suštini, sve što se odlučuje, odlučuje se uz saglasnost srpske političke elite i političkih stranaka - čak i kada stranke za te odluke nemaju podršku birača. Na Kosovu i Metohiji se ništa ne može završiti bez Srbije, a to je najjači adut za vlast u Beogradu. Najgore je što se vlast u Beogradu u kontinuitetu odriče svih aduta koje ima u odnosu sa Briselom i sa Prištinom i stavlja se u poziciju prosjaka koji može da preživi samo ako naiđe na milosrđe Vašingtona i Brisela.

Srbija zaslužuje bolje i Srbija bi mogla da i dobije više od svojih partnera u Evropi, kada bi samo počela da se ponaša više kao država, a manje kao protektorat. Iako možda nisu originalna, moja razmišljanja zaslužuju da se nađu na stranicama vašeg lista, pogotovo ako već tražite da Vam dam intervju. Pa neka čitaoci sami odluče jesu li ispravna ili nisu.

http://www.danas.rs/danasrs/dijalog/srbija_da_bude_vise_drzava_a_manje_protektorat.46.html?news_id=256537

среда, 27. фебруар 2013.

Србија – крива јер је била жива

Србија – крива јер је била жива

Документи | Уредништво | februar 22, 2013 00:21


Пише Слободан Јанковић

Уочи стоте годишњице избијања Првог светског рата, у западној јавности је вишеструко појачано одраније присутно кривотворење историје, према којем на Србе пада највећа или чак искључива кривица за крвопролиће, па и за Хитлеров нацизам

На тему јесу ли и које западне земље биле савезнице Србије у Првом светском рату, темељно и на основу богате документарне грађе писао је један од наших најбољих историчара Драгољуб Живојиновић, у књизи „Невољни ратници: велике силе и Солунски фронт, 1914-1918". Он је чак доказао да је Велика Британија у том рату била непријатељ Србије, само не отворено као Немачка, Аустро-Угарска и Бугарска.
О мешању политике у писање историје, а на тему ратова деведесетих, историје БиХ и Косова и Метохије, односно српско-албанских односа, наши историчари Миле Бјелајац и Гордана Кривокапић-Јовић објавили су књигу 2011. Они наводе и ноторну чињеницу да је Ричард Холбрук лично делио примерке памфлета књиге Ноела Малколма „Кратка историја Косова", као и да је књига немачког историчара Холма Зундхаусена о Србији 19. и 20. века пројекат који је спонзорисала немачка држава.
У сусрет Стотој годишњици Првог светског рата, многобројни аутори из земаља које су нам пре једног века биле савезнице, раде на превредновању тадашње улоге Србије. Најдрастичнији су до сада били примери памфлетистичке монографије Филипа Џ. Коена (Philip J. Cohen), са тексаског „A&M" Универзитета, и књиге Тима Џуде. Коен je по налогу Републике Хрватске штампаo књигу „Тајни рат Србије: пропаганда и манипулирање повијешћу" 1996. године. Овај научни фалсификат због претеривања, те нестручности аутора (стоматолог), на срећу није прихваћен у научној и широј јавности ни деведесетих година. Коен је настојао да докаже како су Хрвати били антифашисти док су Срби створили неку врсту аутохтоног фашизма пре Италијана. У сличном тону су и доприноси историји покојног професора хидраулике Ендруа Л. Симона (мађарског порекла), који је приредио или објавио низ дела на енглеском у којима се појављује нерационална нетрпељивост према православним народима, а посебно према Србима који се окривљују за уништење Аустро-Угарске.
Ови аутори, баш као њима слични Ноел Малколм и Холм Зундхаусен (Holm Sundhaussen) настоје да фалисификатима, вађењем из контекста и селективним цитирањем криве слику историје балканских држава, највише Србије.
Добро је да амерички историчар Пол Кенеди у свом најчувенијем и неоправдано хваљеном делу „Успон и пад великих сила" ипак релативно позитивно пише о српској улози у избијању Првог светског рата. Он каже: „Било је одиста много истине у старом клишеу да је надвојводина смрт била само искра која је упалила пожар." Наводи и да је Аустро-Угарска одбила српски помирљив одговор. Ова књига је објављена 1987. године, али је још увек важна на америчким универзитетима, као и на „Јејлу", где Кенеди још увек предаје.

БРИТАНСКА ШКОЛА Али, једна од историјских „звезда у успону" јесте и Кенедијев колега на „Јејлу", професор историје Тимоти Снајдер (Timothy Snyder), тзв. трансатлантски левичар који је докторирао на „Оксфорду". Више него острашћена особа, Снајдер се бави централном и источном Европом, као и холокаустом и страдањима становништва од Немачке до Русије. Снајдер је типичан пример тренда релативизације историје према којем су Русија и Србија криви за разноразна зла и непочинства која цивилизовани народи не могу чинити. Тако је Снајдер у чланку „Хитлеров логични холокауст", објављеном 20. децембра 2012. у престижном часопису „Њујорк ривју оф букс" (The New York Review of Books), савладао Гебелсову доктрину по којој сто пута поновљена лаж постаје истина. Не обазирући се на чињенице, он успева да напомене како је деколонизација почела на Балкану (као да не зна да разликује колоније од других освојених територија), тако што су се балканске државе ослободиле од Османског царства, а онда и од доминације њихових „британских, аустријских, немачких или руских патрона", све тако паушално полутачно и без објашњења. Онда наводи некакве ратове (wars — дакле множина) између балканских држава, а био је само један краткотрајни између Србије и Бугарске 1885. године (наш пораз код Сливнице). После ових измишљених ратова долази „окретање балканских нација против Османског царства 1912." Дакле нема ослобађања територија него већ ослобођене државе нападају османску Рашку, Косово и Метохију, Македонију, Албанију, Тесалију, Епир, Тракију. Коначно, Снајдер даје ревизионистичку визију избијања Првог светског рата:
„Сукоб који памтимо као Први светски рат може се сагледати као трећи Балкански рат (што је иначе теза присутна и код других западних историчара – прим. аут.), јер су елементи унутар српске владе покушавали да одузму део територије од Аустрије, као што су претходно урадили и са Османлијама." Дакле, Србија је јадним Османлијама отела њихову Рашку, КиМ и Македонију, па се острвила на аустријске земље (ваљда се мисли на немачку постојбину у долини Босне или историјске аустријске градове Нови Сад и Дубровник?!).
Овде није крај. Снајдер, који са оваквим тврдњама већ не би смео да буде професор историје, поготово не на престижном америчком универзитету који су, међу осталима, завршили Вилијем Клинтон и Џорџ Буш Млађи, постаје још безобзирнији служећи се очигледним измишљотинама:
„Са доласком Првог светског рата балкански модел успостављања националних држава шири се на Турску (који укључује масовна убиства више од милион Јермена), а касније је прихваћен у централној Европи."

Тимоти Снајдер

ХИТЛЕР ПРЕПИСИВАО СА БАЛКАНА?! По Снајдеру, дакле, национална држава је модел измишљен на Балкану. После Француске буржоаске револуције крећу покрети за стварање националних држава широм Европе, али њему то није познато, као што не зна ни да су се балкански народи бунили против турске власти вековима. Међутим, овде је јасно и да је Турска жртва Балканаца јер су они од нас примили баук национализма и због тога побили више од милион Јермена. Наравно, терори над Србима и Грцима се не спомињу.
Нова историја по Снајдеру се ни ту не зауставља: он тврди да су балканске националистичке државе делимично криве и за нацизам, јер је Хитлер, пишући „Мајн Кампф" имао управо у виду њихов модел. Како, на који начин, он и не покушава да објасни. Дакле, да нема нас примитивних Балканаца не би било ни нацизма! Исто је устврдио и Роберт Каплан, амерички новинар јеврејског порекла. Каплан је предавао на полицијским и војним академијама у САД-у, повремено био консултант Секретаријата за одбрану и за спољне послове у Америци, а данас ради за „Стратфор", као и за новине. У књизи „Духови Балкана" из 1993. године, он каже да „нацизам, на пример… потиче са Балкана. У прихватилиштима Беча, плодном тлу за етничку мржњу блиску јужнословенском свету, Хитлер је научио да мрзи онако заразно."
Снајдер припада новој школи историчара која пише такозвану транснационалну историју. Покривајући се овом фразом он успева да тврди како без Совјетског Савеза не би било ни холокауста, што чини у контроверзној књизи „Крваве земље" (Bloodlands). Ова књига је изазвала велике расправе и успела да укаже како би жртве овог рата требало тражити превасходно у источној Европи. Снајдер се труди да не помиње Русе. По њему, страдали су Јевреји, Пољаци, Белоруси, Украјинци, Казаси и неидентификовани совјетски грађани, као да већина напред наведених нису били држављани СССР-а. Када спомене Русе, каже да их углавном не убраја у 14 милиона жртава намерног масовног злочина који су починили Хитлер и Стаљин у источној Европи. Дакле, с једне стране се умањују или не помињу руске жртве (наравно, ту и тамо се провуку, али узгред), а с друге се страдања на Балкану сасвим прећуткују. Из тога следи да на Балкану није било никаквих масовних страдања.
Као и амерички професор Тимоти Снајдер, многи питомци „Оксфорда" и понајвише „Кембриџа" пишу негативно о Србији, а међу њима је нама најпознатији Ноел Малколм. Ту је и историчар Џон Оти (John Otty), чији је коментар о српском национализму и узроку Првог светског рата објављен 2009. године. Површан рад са цитирањима Тима Џуде и Мише Гленија говори о „српском косовском миту", Србе представља као „свињске трговце" који су жудели за великом Србијом. По њему, Србија и Аустро-Угарска су криве за рат, наравно и Русија која је помогла Србији (уместо да је пусти низ воду). Његова виђења улоге Србије пренео је амерички јавни сервис ПБС (Public Broadcasting Service) и британски часопис „History Today" (Историја данас).

ДРСКЕ СРПСКЕ ЖРТВЕ На „Кембриџу" је докторирао и Аустралијанац Кристофер Кларк, који је сада професор историје на овом универзитету. Његова књига о узроцима Првог светског рата објављена је 27. септембра 2012. у Енглеској. („Месечари: Како је Европа отишла у рат 1914"— The Sleepwalkers: How Europe Went to War in 1914). У питању је наставак британске политике ревизионизма која жели да прикаже како или није било кривца за Први светски рат или је та кривица била у домену Србије и Русије. Кристофер Кларк усваја овај други приступ. Према њему Немачке кривице за рат готово да нема. „Први светски рат је био трећи балкански рат, пре него што је започео Први светски рат", каже Кларк. Он наводи и да су српски владини службеници били повезани са „терористичким организацијама" које су „сањале велику Србију". О овој књизи већ су написане две негативне рецензије.
Међутим, кембриџски ђак Метју Прајс, дописник Би-Би-Сија, својевремено и из Београда, похвалио је књигу у новинама из Арапских Емирата. Он каже: „Кларк је у праву, сматрајући да је правда била на страни Аустро-Угарске." Затим тврди да је због пропорционално највећих жртава поднетих у рату „можда лако превидети српски дрзак и безосећајан одговор на атентат".
Да није све тако мрачно показује допринос миланске издавачке куће „Јака бук", која је 1999. године објавила збирку радова два италијанска и низа српских историчара и најпознатијих интелектуалаца, под уредништвом покојног академика Никше Стипчевића. Добро је о нама писао и чувени бостонски професор Дејвид Фромкин.
Међу најновијим остварењима јесте код нас непреведена књига „Сапутник уз Први светски рат" (превод С.Ј. „A Companion to World War I", April 2010). У питању је збирка радова британских, америчких, ирских, француских, немачких и историчара из Аустралије, Канаде и Италије на тему Великог рата. Битна је јер је замишљена као неизбежно штиво за универзитете наведених земаља. Она садржи и важно указивање на политичко уплитање у писање историје, на шта указује директор британског Института за европске студије из Салфорда – Џон Кигер (John Keiger). Историчар Марк Корнвол (Mark Cornwall) и поред повременог цинизма је још и најпозитивније приказао улогу Србије, са победама, страдањима, повлачењем преко Албаније и Солунским фронтом.
У италијанским универзитетским уџбеницима најчешће се уопште и не помиње постојање Солунског фронта. Међутим, улога Србије у избијању рата је претежно објективно приказана.
Како се и да ли установе државе Србије спремају за пропаганду која ће следећих година тући из свих оружја?

ДОПРИНОС СРБИЈЕ Да је пуцањ Гаврила Принципа био пуцањ у тиранина који је на Видовдан дошао да провоцира српско становништво у окупираној и насилно припојеној Босни и Херцеговини, истина је коју хоће да сакрију и преиначе бројни. На нашој страни, осим Милета Бјелајца и тима историчара који се упркос домаћим новоисторичарима боре за ширење и одржавање истине о улози Србије у Првом светском рату, најављује се и допринос Народне библиотеке Србије.
Европска унија је од 2009. покренула два пројекта ЕУРОПЕАНА 1914-1918 и „Еуропеана колекције 1914 – 1918: Сећања на Први светски рат". У другом наведеном, од 2011. учествује наша Народна библиотека Србије, као једна од 12 установа из осам земаља. Циљ је стварање дигиталне збирке докумената са око 500.000 јединица, који ће „истаћи значај Првог светског рата за заједнички европски идентитет и рефлектовати искуства људи из различитих етничких, лингвистичких, политичких, друштвених и религиозних заједница на свим странама сукоба, укључујући и противнике рата".
Тим поводом обратили смо се Немањи Калезићу, координатору пројекта у име Народне библиотеке Србије. Калезић наводи да Народна библиотека Србије од средине 2011. године учествује у међународном пројекту „Еуропеана колекције 1914 – 1918: Сећања на Први светски рат – дигитална збирка драгоцених избора из европских националних библиотека". Народна библиотека Србије има обавезу да дигитализује и учини доступним 1.405 дигиталних објеката. На првом месту ће се дигитализовати сва издавачка продукција Краљевине Србије у периоду јун 1914. године – октобар 1915. године, као и сва издања штампана у избеглиштву (Крф, Солун, Бизерта, Женева…)
На питање о учешћу конкретно војне и ратне грађе која би сведочила о војном доприносу Србије, Калезић одговара: „У овом тренутку нисмо у могућности да прецизно наведемо колико ће публикација бити на тему војног учешћа Србије у рату, због тога што се грађа из сродних институција (Архив Србије, Војни музеј, Архив САНУ…) и даље проучава и још није завршена селекција. У току је скенирање листа 'Ратни дневник' органа Врховне команде и званичног билтена Ратног пресбироа. Скенираће се и неколико дневника и успомена учесника рата, преписка војводе Живојина Мишића са савезничким генералима на Солунском фронту, мапе са бојишта, спискови погинулих војника по јединицама… Иначе, учешће Народне библиотеке Србије у овом пројекту финансирају Европска комисија и Министарство културе и информисања са по 50 одсто."

ДОСТА ПОСЛУШНОСТИ „Ово није све. НБС ће се укључити у још два међународна пројекта који имају за тему Први светски рат: Пројекат CENDARI има за циљ да путем напредних технологија омогући истраживачима свеобухватно претраживање историјске грађе. Пројекат ‚The World Remembers' (Свет се сећа) има за циљ да прикупи што више имена погинулих војника током рата и омогући њихово јавно приказивање како на Интернету, тако и у јавном простору. У издању НБС ове године требало би да изађе монографија ‚Балканско полуострво и јужнословенске земље' Јована Цвијића на српском и француском језику, а у оквиру пројекта „Еуропеана" организоваће изложбу половином 2014. године. НБС планира и покретање портала ‚Велики рат' 28. фебруара, који ће, поред горе наведене грађе, садржати и многобројне друге публикације које су излазиле после 1918. године, а на тему Првог светског рата. На порталу, уз скенирану грађу, биће доступне и виртуелне изложбе, интерактивне мапе битака у којима је учествовала српска војска", објашњава Калезић.
У настојањима власти Србије да се додворе и умиле Западу, поднете су бројне жртве на штету саме државе, али и народа. После толико година таквог, упорно послушничког понашања, хајка се не смирује, напротив. Имајући искуство стидљивог обележавања, готово мука, поводом ослобођења Косова и Метохије, Рашке и Македоније, а знајући како нас све клеветају, Србија мора да упре свим расположивим знањем и могућностима не би ли барем покушала да се одупре пропагандном наставку представе о крвожедним Србима. Вреди имати на уму да смо, док смо били „реметилачки фактор", успевали не само да сачувамо него и да увећамо државу; данас, као послушници, све више губимо битку, како ону медијску, тако и општекултурну и територијалну.

http://www.pecat.co.rs/2013/02/srbija-kriva-jer-je-bila-ziva/

 

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Kusturica: Amerika Dodiku sprema Miloševićev scenario

Kusturica: Amerika Dodiku sprema Miloševićev scenario

Srna - 27.02.2013 16:28

BEOGRAD - Predsjedniku Republike Srpske Miloradu Dodiku Amerika sprema "Miloševićev scenario" želeći da ga kazni zbog izgradnje gasovoda "Južni tok" u Srpskoj, rekao je proslavljeni režiser i idejni tvorac Andrićgrada Emir Kusturica.

"Veliki brat ne prašta onima koji se usude da misle svojom glavom i za dobrobit svojih država, manipulišući pojedincima iz tog istog naroda kao pogonskim gorivom za stvaranje čopora željnog hajke!

Sada Dodik ne valja, jer ne da Republiku Srpsku ni po koju cenu, pa mu kuvaju 5. oktobar, mada, ubijeđen sam, udariće glavom o zid. Srbi su čudan narod, vječito željan promjena, iako nas istina uči da nam je gore poslije svake nove promjene... Otkako nas je Amerika naučila da se za `prava` borimo na ulici, načinili su od nas čopor i u psihu pojedinca usadili psihologiju mase!", istakao je Kusturica za sutrašnje izdanje beogradskog lista "Nedeljnik".

Govoreći o Andrićgradu, Kusturica je rekao da grad od kamena jednima smeta jer tamo neki Emir veliča Andrića, njegovo djelo, srpsku duhovnost i vjeru, a drugima jer na taj način hoće da sruše Dodika, koji će ovome narodu ostaviti više nego malo ko prije njega.

"Pri tom, ti isti koji preko mene žele da udare na Dodika su od Andrića i grada koji ima ćupriju napravili kasabu, daleku proviciju u svakom smislu te riječi! Nećemo ni on ni ja ponijeti ovo za sobom u grob! Andrićgrad je bedem i spomenik slovenstvu, najzapadnija vizantijska kula", konstatovao je Kusturica.

U zvonima replike Visokih Dečana, koja će biti podignuta u gradu od kamena, kaže Kusturica, jednako prijetnju vide i Srbi i Bošnjaci.

"Kad kažem Srbi, mislim na višegradske vlasti koji udarajući na Kusturicu zapravo udaraju na Dodika, koji je nešto najbolje što je Republici Srpskoj moglo da se dogodi, a ovi drugi, iz Federacije, zato što u tome vide nekakvo navodno Kusturičino velikosrbovanje.

A pri tom, kada se kaže `velika Albanija` to je sasvim u redu, prihvata se kao aksiom, dok pomen velike Srbije asocira na sva zla ovog svijeta, mada nije ništa više od simbolike, jer Srbija jeste velika - u kulturi, duhovnosti, tradiciji... Može li narod koji ima Andrića da bude išta drugo do - veliki?! Može li država u čiju su slavu podignuti ti isti Visoki Dečani da bude mala...", istakao je Kusturica.

Dogodine će, najavio je on, u Ulici Mlade Bosne, u Andrićgradu biti obilježena godišnjica Prvog svjetskog rata, a ne u Sarajevu, kako neki planiraju i gdje, kao kaže, pozivaju na centralnu proslavu nudeći bogatu refundaciju za to.

"Čemu proslava u Sarajevu i šta će Srbija tamo, kada se zna da je iz rata izašla kao jedna od najvećih i najčasnijih pobjednica?! Na proslavi u Sarajevu je mjesto onima koji su bili s druge strane rova, ali Srbiji ne! Zato ćemo u centralnoj ulici Andrićgrada proslaviti taj značajan i veliki dio srpske istorije, s kojom, nažalost, nije naučila da se nosi i da ga prihvati na pravi način", zaključio je Kusturica.

http://www.nezavisne.com/novosti/bih/Kusturica-Amerika-Dodiku-sprema-Milosevicev-scenario-181883.html

субота, 23. фебруар 2013.

ĐILASOV ČAS ISTINE

 

ĐILASOV ČAS ISTINE

 

Izvor: Pečat, 02/22/2013; Strana: 29

 

Nesmotrenom predsedniku DS-a izletelo je iz usta priznanje da zvanična presuda za ubistvo srpskog premijera nikako ne pije vodu.
Kada bi vam „Pečat" tvrdio da u ovdašnjim proevropskim krugovima niko ne veruje u to da iza ubistva Zorana Đinđića stoji nekakav nacionalistički lobi, verovatno biste pomislili da „Pečat" preteruje. Zato poslušajte šta o tome ima da kaže sadašnji predsednik Demokratske stranke. On će vas, možda, lakše ubediti.

Reč je, naravno, o već legendarnom Draganu Đilasu, društveno-biološkoj suprotnosti svake odmerenosti, koji je 17. februara gostovao u „Stavu Srbije" na „Prvoj televiziji". Voditelj Dragan Bujošević je, pored Đilasa, pozvao i Ivana Cvejića, glavnog urednika novinske agencije „Beta", te Dragoljuba Petrovića, kolumnistu lista „Danas", a tema emisije glasila je „Raskršće demokrata". S obzirom na to da se emisija datumski poklopila sa petom godišnjicom Prištinske deklaracije, razgovor se neizbežno dotakao i kosovsko-metohijskog čvorišta, što je voditelju Bujoševiću poslužilo kao pokriće za predvidljivo otužan panegirik Zoranu Đinđiću, uvijen u preterano bajkovito prisećanje na Đinđićeve diplomatske inicijative vezane za sudbinu okupirane pokrajine.

Ubrzo je reč dobio i Đilas, središnji gost u svakom smislu. I, Srbija je najzad imala priliku, jedinstvenu i dragocenu, da čuje šta o atentatu na Đinđića misle oni koji su Đinđića nasledili:

„Još je Zoran pre deset godina rekao da mora da se reši. S tim što je njegovo rešenje bilo vrlo jasno: podela Kosova. S tim što je on u celu priču onda postavio pitanje Republike Srpske, i verovatno da je i to jedan od razloga koji ga je koštao života, a ne samo borba sa ovim kriminalcima unutrašnjim, koji su posle pohapšeni", rekao je Đilas, bacajući ozbiljnu senku na zvaničnu presudu za ubistvo Zorana Đinđića.

Čak i više od senke, to je dokaz da Đilas, a samim tim i rukovodstvo DS-a, zna nešto što mi ostali ne znamo, mada uveliko naslućujemo. Đinđić je, dakle, onima kojima je nudio podelu Kosmeta postavio i pitanje Republike Srpske, pokušavajući da određene ustupke na jednom polju nadoknadi dobicima na drugom. I to je verovatno, kako kaže Đilas, bio „jedan od razloga koji ga je koštao života", a taj razlog, takođe, izgleda nije povezan sa „ovim kriminalcima unutrašnjim koji su posle pohapšeni".
To se sasvim kosi sa urbanom mitologijom koju nam već deset godina nabijaju na nos preko najuticajnijih glasila: da je Đinđića, samim tim i napredak, i razvoj, i svetlu budućnost (citat iz „Blica" – prim. aut.) ubila mračna nacionalistička Srbija, čiji su „politički inspiratori" bili DSS, SPC, Rusi i Putin lično.
Đinđića su, prema tome, usmrtili oni koji nastoje da od Srbije otmu celo Kosovo i Metohiju, i koji istovremeno pokušavaju da okuju Republiku Srpsku osuđujući je na večnost u BiH.
To nikako ne može da bude Zemunski klan. Niti je mogao da bude. A to su sasvim sigurno znali i ovi koji nam već deset godina ispiraju mozak tako što krivicu za Đinđićevu smrt naturaju „srpskom nacionalizmu". Jer, Đilas je inženjerski mozak, kojeg, kako i sam često priznaje, ne zanimaju stvari izvan njegovog polja rada. Svakako da nije Đilas uzeo da vrši istragu Đinđićevog ubistva, pa onda došao do sumnji koje je izneo pred Bujoševića; taman posla; sva je prilika da to i nisu sumnje koje izvorno pripadaju Đilasu, već ih je on usput pokupio kao nešto uvreženo, kao opšte mesto, pa ih je onda nesmotreno – inženjerski mozak je to! – izrekao u uživo prenošenoj televizijskoj emisiji.
Rečito je i to što niko od Đilasovih sagovornika u dotičnoj emisiji, a radi se o dva urednika i jednom kolumnisti, nije beogradskom gradonačelniku postavio ni pitanjce u vezi sa ovom šokantnom izjavom. Sadašnji predsednik DS-a je rekao da je njegov čuveni prethodnik stradao iz mnogo drugačijih razloga nego što se veruje, ali prisutnoj gospodi na pamet nije palo da mu zatraže dodatno pojašnjenje takve tvrdnje! Eto kolike su razmere opijenosti opisanom mitologijom, kojom se srpska javnost bezočno truje još od 12. marta 2003. godine.
(Biće zanimljivo videti da li će se sada Teofil Pančić rugati i predsedniku DS-a, recimo tako što će ga nazivati Dragan Treći Metak Đilas).

Kada bi „Pečat" priredio rubriku u kojoj tvrdi da je, kao časopis, neophodan Srbiji, ali da Srbija još nije spremna za njega, pa da zato mora da ga trpi ovakvog kakav je iako joj se možda i ne dopada, garantovano biste pomislili da su svi u „Pečatu" poludeli. Upravo to je, međutim, uradio RTS, u emisiji „Da možda ne" prikazanoj 14. februara. Tema su bile srpske televizije, ali se u stvari sve svelo na samohvalisanje Javnog servisa, jer je već uvežbanim dezavuisanjem u stilu „sram da bude rijaliti šouove" pažnja nakrivo usmerena na sporedne pojave. Umesto o sramotnom informativnom programu RTS-a (i ostalih stanica, ali RTS-a prvenstveno), raspravljalo se o tome da li bi RRA trebalo da cenzuriše nepristojne sadržaje na komercijalnim televizijama ili ne.

Izbor gostiju je olakšao šaradu: Goran Karadžić iz RRA, retko neuk čovek koji je, između ostalog, lupio kako bi RTS morao da se stidi što nema emisije poput „Insajdera"; zatim LJiljana Smajlović, predsednica UNS-a, doživotno zaljubljena u lična dostignuća; Duško Bogdanović, novinar, živo podsećanje na to da visprenost nije oduvek bila preduslov za bavljenje TV kritikom; glavni urednik „Danasa" Zoran Panović, kao podsećanje na to da u srpskom etru u svakom trenutku mora da bude prisutan neko iz „Danasa"; i na kraju Aleksandar Tijanić, glavom i bradom, generalni direktor Javnog servisa lično. Tako da otužno hvalisav ton emisije i nije bio za čuđenje. Više za žaljenje. Nad sudbinom svih nas koji smo čak i tu emisiju platili. Neka nam je sa srećom.

Kada bi „Pečat" imao nacionalnu frekvenciju, pa na njoj prikazivao svoj informativni program, nikada ne bi pomagao neprijateljima Srbije, onako kako je to uradila B92 u nedelju, 17. februara: u njihovoj glavnoj emisiji „Vesti" udarni prilog bio je o petoj godišnjici protivzakonitog otimanja srpske pokrajine, ali ni voditeljima u studiju, ni autorki priloga, nije bilo ni na kraj pameti da „nezavisnost Kosove" opišu barem onim minimalnim pridevom „jednostrano proglašena", kojim su ostale TV stanice služe kada govore o okupaciji Kosmeta. Uz krajnje afirmativno obojene prizore proslave iz Prištine, vrla „devedeset dvojka" nije našla za shodno da se na bilo koji način ogradi od kriminalnog delovanja terorista odgovornih ne samo za protivpravnu secesiju, već i za nebrojene ratne i poratne zločine užasavajuće po monstruoznosti.

Autor: MIODRAG ZARKOVIĆ

http://www.pecat.co.rs/2013/02/djilasov-cas-istine/

четвртак, 21. фебруар 2013.

KAKO SRPSKI VRH SPASAVA PROPALI PROJEKAT „NEZAVISNOG” KOSOVA

SINIŠA LJEPOJEVIĆ: KAKO SRPSKI VRH SPASAVA PROPALI PROJEKAT „NEZAVISNOG" KOSOVA

četvrtak, 21 februar 2013 15:32

Srbija gubi prijatelje jer ih izdaje svojom politikom prema Kosovu, nego svakodnevno kleči moleći milost od neprijatelja Srbije

 Svakoga dana lideri Srbije menjaju objašnjenja navodno njihove politike prema Kosovu i Metohiji. Kada se menjaju objašnjenja o jednoj te istoj pojavi ili politici, to obično znači da ni jedno objašnjenje nije tačno i da je reč o pokušaju da se prikriju nečastan posao i prevara. Netačna objašnjenja spadaju tako u kategoriju laži. Ta objašnjenja ili, tačnije, te laži u tako važnom državnom pitanju su do sada jedna od najbolnijih uvreda sopstvenog naroda, a o uvredi onih koji su svojim nadama i glasovima vladajuću koaliciju i doveli na vlast da i ne govorimo. Naspram tih laži je ponižena i osiromašena Srbija zemlja u kojoj se iz podruma i magaza kradu zimnica i hrana a odnedavno u čačanskom kraju i gaće i veš sa žica za sušenje. U kome to svetu žive lideri Srbije i kakav bi to mogao biti njen greh?

Sezonu besmislenih objašnjenja kosovske politike aktuelne vlade je otvorio njen prvi čovek, barem zvanično, Ivica Dačić, koji je obećao da će tokom ove godine pokušati da konačno reši problem Kosmeta. Jer, kako je rekao, „mi", valjda njegova vlada, ne možemo „našoj deci" ostaviti u nasleđe nerešeno Kosovo. Iako je većina objašnjenja zaista besmislena, ovo i još neka zavređuju pažnju. Prvo, krajnje je besmislena i bolno uvredljiva ambicija da se problem Kosova reši tokom ove godine.

Kosovo je istorijski problem i Srba i Albanaca i rešenja već vekovima nema na pomolu. Zatim, šta je nasleđe „našoj deci"? Da li je za nove generacije Srbije lakše da žive sa izdajom Kosova – na šta liči ono šta sada radi Dačićeva vlada – kao nasleđem ili sa problemom nerešenog Kosmeta? Sa nerešenim problemom čovek može da nosi, ali sa izdajom se ubija identitet, ubija se samo biće, pa šta je onda teže za buduće generacije.

Usledila su potom brojna slična objašnjenja a nedavno je Dačić izjavio da Srbija mora da pregovara sa Prištinom – u prevodu da prihvati izdaju Srbije, jer „Srbija iz dana u dan gubi subjektivitet i suverenitet, državnost i prijatelje odnosno zato što razne države pod pritiskom priznaju Kosovo". To je, nažalost, zamena teza. Tačno je da su suverenitet i uprava Srbije na Kosovu formalno suspendovani, ali suština politike Beograda bi trebalo da bude da zadrži svoje pravo na Kosovo i Metohiju i da izbegne ono što se od nje traži – da se odrekne tog prava. Zatim, Srbija ne gubi prijatelje zato što neke države pod pritiskom priznaju Kosovo. Ni jedan prijatelj Srbije nije priznao nezavisno Kosovo. Srbija gubi prijatelje jer ih izdaje svojom politikom prema Kosovu, ne uvažava i ne ceni njihovo prijateljstvo, nego svakodnevno kleči moleći milost od neprijatelja Srbije, od onih koji su joj oteli Kosovo. Aktuelna vlast je izgleda veći prijatelj neprijatelja Srbije nego srpskih prijatelja. To je ponižavajuće za prijatelje Srbije, one koji su rizikovali svoj spoljnopolitički status odupirući se Zapadu i srpskim neprijateljima.

SVEST O LOŠIM STVARIMA Ali naspram svega postoji i ljudska priroda pa sam Dačić priznaje da je reč o „lošim poslovima". Tako je nedavno povodom priča o novim izborima kojima se on protivi Dačić upitao „zašto bih ja išao da radim loše stvari, a da onda posle toga budu izbori i da na vlast dođu neki drugi". Ova izjava je data u kontekstu mogućih izbora i kosovske politike pa se može uzeti kao priznanje da je ono što se sada radi oko Kosova „loša stvar" i da je Dačić uveren da posle izbora zbog tih loših stvari on više neće biti na vlasti.

Nije predsednik vlade Dačić usamljen u toj seriji objašnjenja, tu su i predsednik Srbije Tomislav Nikolić i prvi potpredsednik vlade Aleksandar Vučić, mada se on, kao veoma zauzet čovek, uzdržava od izjava o Kosovu. Vučić ima veoma bizarne izjave, a nedavno je povodom neizvesnosti oko datuma za pregovore o članstvu u Evropskoj uniji, koje su u ovoj fazi isključivo vezane za Kosovo, izjavio da on ne zna kako će objasniti građanima ako Srbija ne dobije taj datum do juna ove godine. To, međutim, za njega ne bi bio nikakav problem i trebalo bi ga podsetiti da je u Skupštini Srbije izjavio da ga uopšte ne interesuje šta misle građani o EU i da će Srbija nastaviti svoj put ka Uniji.

Vredi podsetiti i na poruku predsednika Nikolića da vlada, uprkos svemu pa i Kosovu, treba da izdrži do juna kada bi, po njemu, trebalo da dobije datum za pregovore sa EU a posle toga neka rade šta žele. Gde je tu Srbija, gde je njena sudbina? Ta Nikolićeva izjava liči na onaj razgovor pokojnog Alije Izetbegovića 1992. godine sa onim lokalnim ludakom koji je pretio da će dići u vazduh branu na Drini kod Višegrada. Putem radija Izetbegović mu je poručio da to ne čini, i to rečima „nemoj, nemoj sad".

Deo te strategije da se svakodnevnim izmenama objašnjenja kosovske politike prikrije istina i ono šta se stvarno događa je i eliminisanje vesti iz medija u Srbiji o onome šta se zbiva na Kosovu, posebno u kosovskom političkom životu. Izuzetno je selektivno objavljivanje vesti sa Kosova, izuzev onih o nasilju, pa javnost Srbije skoro da ništa ne zna šta se tamo zaista događa i kakvi su tamošnji procesi. Činjenica je, međutim, da je Kosovo posle 14 godina NATO vladavine i pet godina takozvane nezavisnosti potpuno urušeno, to je društvo u raspadu. Kosovo kao država ne postoji i lažno se predstavlja.

Albanci su nezadovoljni do usijanja, bez novca, bez perspektive za zaposlenje i bilo kakve nade, a svakodnevno vide da je manjina okupljena oko Tačija i političke elite sve bogatija i bogatija. U narodu se već govori kako Kosovo ne može da opstane i da ima samo dve mogućnosti – ili sa Srbijom ili sa Albanijom. Politička neprijateljstva su toliko intenzivna da zapadne ambasade teškom mukom održavaju vladajuću ekipu na okupu. Srbija bi trebalo da u pristupu razgovorima uzima u obzir i tu kosovsku realnost. Jedina nada sa kojom Hašim Tači još održava svoju vlast su pregovori sa Srbijom, pa se, u stvari, ispostavlja, ma koliko bilo apsurdno, da Srbija spasava albansko Kosovo.

Zbog tog skoro jedinog aduta u političkim rukama Tačiju i njegovoj sabraći odgovara da pregovori sa Srbijom traju što je duže moguće. Tačiju ne odgovara bilo kakav sporazum jer onda ostaje na suvom i mora se suočiti sa neprijatnom kosovskom realnošću. Bilo kakav dogovor ne odgovara ni celoj političkoj eliti Prištine. Albanska elita strahuje da Zapad namerava da bilo kakav sporazum proglasi rešenjem kosovskog problema i da onda polako napusti tu neuređenu i nesretnu pokrajinu. To uverenje među Albancima je toliko jako da je, kako su javili mediji, i „šefica diplomatije" EU Ketrin Ešton tražila od Amerikanaca da izvrše pritisak na Albance da prihvate bilo kakav dogovor. O svemu tome javnost u Srbiji ništa ne zna jer mediji ne donose vesti o tome. Zašto, na primer, Srbija ne napravi istragu i utvrdi koliko je stvarno zemalja priznalo nezavisno Kosovo, nego čak i Dačić ponavlja propagandu Prištine. To je prostor velike manipulacije. Javna je tajna da je laž da je 98 zemalja priznalo Kosovo.

LAŽI I ZABLUDE Stvarni broj je nešto malo iznad 80 a sve ostalo je neistina. Vlada u Prištini objavi da je neka zemlja priznala Kosovo, to prenesu mediji u Srbiji, ali se brzo ispostavi da to nije tačno, što mediji u Beogradu ne prenesu. Mnoge zemlje za koje je Priština objavila da su priznale Kosovo su ustvari odbacile priznanje, a jedna zemlja – Sao Tome i Principe – je povukla priznanje. Povodom pete godišnjice proglašenja nezavisnosti u Prištini je objavljeno da je sada čak i Egipat priznao Kosovo. Odmah je na jednoj beogradskoj televiziji gostovao jedan bivši ambasador a univerzitetski profesor objašnjavajući šta to znači, a celi program nije mogao da prikrije zadovoljstvo. Potom je u Prištini objavljeno da to nije tačno, da Egipat nije priznao Kosovo mada se „sprema da to učini", ali novog gostovanja na beogradskoj televiziji nije bilo.

Ništa od toga nema u medijima u Srbiji. Prikrivanje kosovske stvarnosti ide, nažalost, u prilog aktuelnim vlastima jer neznanje javnosti o Kosovu daje im priliku za „objašnjenja" i manipulacije. Posebno broj zemalja koje su „priznale" Kosovo jer taj lažni broj im daje izgovor za tvrdnju da „Srbija nema izbora" iako je činjenica da je projekat dovoljno velikog priznanja Kosova doživeo neuspeh. Sve to, blago rečeno, svedoči o neverovatnom nerazumevanju dominantne elite Srbije o stvarnim odnosima i kompletnog odsustva političke vizije i sagledavanja svih okolnosti. Kako se ne razume da se Zapadu, ako tako nešto kao politička celina uopšte postoji, sada žuri oko Kosova upravo zato što je Kosovo urušeno, propalo, i da sada nastoji da preko razgovora sa Srbijom, dakle, preko Srbije, sačuva šta se sačuvati može. Kako se ne razume da baš u takvim okolnostima Srbija može da dobije mnogo više nego što traži i nudi. Primetno je da sadašnji lideri nisu upućeni ni u elementarne principe pre svega zapadne diplomatije.

Najtipičniji primer je susret predsednika Nikolića sa predsednicom Kosova Atifete Jahjaga. Javnosti Srbije je taj susret predstavljen kao ništa važno, sastanak „onako". Ali taj susret je izuzetno važan i protiv je interesa Srbije. Savremena zapadna diplomatija, naime, funkcioniše na percepciji, a ne na stvarnosti. A ta percepcija je da se „predsednik Srbije sastao sa predsednicom nezavisnog Kosova", i to u Briselu, ne u Beogradu, što je, prema tumačenjima na Zapadu, „korak ka priznavanju Kosova". U prevodu, predsednik Srbije prihvata nezavisno Kosovo.

To je zaključak te percepcije, koji onda postaje deo diplomatskog arsenala, a ne šta o tome misli predsednik Nikolić. Da bi u Srbiji postojalo razumevanje neophodna je javna diskusija, usaglašavanje stavova različitih segmenata društva. Ali i nova vlada, kao i prethodne, izbegava bilo kakvu raspravu, bilo kakvo drugačije mišljenje o kosovskoj politici. Sve se prikriva otrcanom frazom da „Srbija neće nikada priznati Kosovo", a ustvari niko ništa ne zna o čemu se stvarno pregovara u trpezariji Ketrin Ešton u Briselu. Utisak je da se ne razume ni širi kontekst međunarodne pre svega zapadne politike. Na primer, politike Amerike i Nemačke na Balkanu nisu identične mada se obe zemlje zalažu za nezavisno Kosovo. Gde je u tome uloga i mesto Srbije?

Celina problema je, međutim, daleko važnija i šira od Kosova i Metohije. Kosovo pokazuje da aktuelna politička elita nema ne samo jasnu viziju oko Kosova, izuzev spremnosti na izdaju i sluganstvo, nema ni ideju šta sa Srbijom. Šta vredi Kosovo ako nema Srbije. Srbija je ključni problem aktuelne vlasti. Odsustvo bilo kakve političke vizije se nastoji prikriti pričama o evropskoj integraciji i potpunim sluganstvom birokratiji u Briselu, a ni te birokrate nemaju nikakvu ideju nego se i oni kriju iza beskonačnih i sve besmislenijih uslovljavanja. Ima li tome kraja ili će pre toga od Srbije ostati samo njeno ime i snovi generacija koje su već na grobljima?

http://www.standard.rs/sinisa-ljepojevic-kako-srpski-vrh-spasava-propali-projekat-nezavisnog-kosova.html

недеља, 17. фебруар 2013.

Шта значи укидање тзв. паралелних институција на Космету?

Коментар дана

 

Шта значи укидање тзв. паралелних институција на Космету?

 

Звонко Михајловић   

субота, 16. фебруар 2013.

После онолико штетних и поданичких споразума постигнутих од претходне, а настављених од стране садашње власти, на реду је дошао последњи чин издаје. На реду је дошло оно што ни сами Албанци нису очекивали ни у сну да ће се десити, а то је одрицање актуелне власти од сопственог народа који живи на Косову и Метохији. 

Наиме, председник Републике Србије Томислав Николић је у наставку своје фанатичне борбе, коју је спреман да води до последњег Србина, зарад добијања датума за улазак Србије у ЕУ, без трунке стида и скрупула, изјавио да се одриче свога народа на КиМ и дела своје територије. Позив Србима упућен преко медија да држава Србија гаси „паралелне" структуре и да ће надаље постојати само „косовске" је ништа друго него потврда тога и позив на нову сеобу Срба. Свако нормалан зна да Србима нема живота и опстанка без својих институција. Свако нормалан зна да Срби без својих институција постају тиква без корена и да ће као такви убрзо нестати.

Само дан уочи ове срамне издајничке изјаве, председник скупштинског Одбора за Косово и Метохију Милован Дрецун рекао је да српске институције на КиМ неће бити укинуте, посебно док се не дође до свеобухватног договора око КиМ и положаја српске заједнице! Да ли је тај „свеобухватни" договор постигнут?

Зар људи на власти мисле да чланство Србије у ЕУ, у којој никада нећемо ући - јер ће се убрзо распасти, може Србији да реши све проблеме!? Не, већ напротив. Зар људи на власти мисле да ће се цепање Србије завршити само са КиМ!? Не, наравно. Следе Војводина, Рашка област, Пчињски округ и питање је да ли се ту ставља тачка. 

Како неко може да убеди српску децу на Космету да наставу похађају по тзв. косовском наставном плану и програму где ће у уџбенику историје учити да су терористи у ствари ослободиоци, да су Албанци потомци Дардана, Словени, односно Срби освајачи и окупатори, где ће добијати дипломе које су неважеће свугде у свету, па чак и код њихових пријатељских земаља. Називи школа које носе имена славних српских великана биће преименовани у називе шиптарских „хероја", на којима ће се вијорити застава у облику очерупане црне кокоши. Да ли је могуће да неко то не зна и не види!? 

Зар неко мисли да Срби могу да се лече код албанских лекара имајући у обзир дубоко сећање на "Жуту кућу" у Албанији!? Ко још верује у то да Срби желе да се одрекну својих докумената зарад неких неважећих!? Зар нисмо свесни чињенице да ће нови нараштаји који долазе под утицајем пропаганде из Приштине окретати се све више Приштини!? Зар постоје такви Срби који се могу одрећи Високих Дечана, Пећке патријаршије, Светих архангела, Богородице Љевишке, Грачанице...!? Зар неко мисли да ово није корак у правцу асимилације Срба!? Зар се нама историја не понавља!? Ако је Устав Републике Србије погажен и бачен под ноге која то платформа може да заштити интересе Срба!? 

 

Нама, који живимо на Косову и Метохији, ништа друго не преостаје него да наставимо борбу за опстанак са надом да ће доћи бољи дани. Потпуно смо свесни свог историјског задатка и обавезе коју имамо како према прецима, тако и према потомцима да у тој борби истрајемо до краја.

 

Пристигли коментари (34)

Top of Form

Пошаљите коментар

Bottom of Form

 

 

http://www.nspm.rs/komentar-dana/sta-znaci-ukidanje-tzv-paralelnih-institucija-na-kosmetu-q.html