BEOGRAD NIJE SPREMAN DA PRIZNA KOSOVO, ALI JESTE DA ALBANCIMA PREPUSTI SRBE

NIKITA BONDARJEV: BEOGRAD NIJE SPREMAN DA PRIZNA KOSOVO, ALI JESTE DA ALBANCIMA PREPUSTI SRBE

utorak, 14 maj 2013 01:48

Pitanje je zato sledeće: koliko dugo se može održati na vlasti koalicija koja ignoriše sopstveni narod?

 

 U Briselu je 19. aprila potpisan Sporazum o normalizaciji odnosa između predstavnika Srbije i kosovskih Albanaca, koji je obeležio prelazak tromesečnih pregovora na kvalitativno nov nivo. Beograd, koji je ranije kategorično odbijao da bilo šta potpisuje, ispoljio je na kraju ono što zapadni kreatori pregovora nazivaju „dobrom voljom".

Zapadni mediji su požurili da taj sporazum izjednače s tim da je Srbija priznala albansku Republiku Kosovo. U oduševljenju je najdalje otišao francuski list „Figaro", koji u redakcijskom tekstu nedvosmisleno tvrdi da je pitanje Kosova „konačno rešeno", pa da se Albancima može čestitati nezavisnost, a Srbima „evropski izbor".

Zbog nečega su zapadni „prijatelji" Srbije svi i odmah zaboravili reči Tomislava Nikolića koje je izrekao na samom početku briselskih pregovora – Srbija i albanska vlada se ne mogu posmatrati kao ravnopravni subjekti međunarodnog prava i ravnopravni učesnici pregovora. Nikakvi sporazumi o zajedničkim namerama, koji su potpisani u Briselu, ne mogu se posmatrati kao priznanje nezavisnosti Kosova od Srbije sve dok u Ustavu Srbije postoji paragraf o teritorijalnoj celovitosti zemlje, koji uključuje i autonomnu pokrajinu Kosovo i Metohiju.

Tako pokušaji nekih političkih komentatora, uključujući i ruske, da Sporazum predstave kao priznavanje kosovske nezavisnosti od Beograda – mada ne de iure, ali u svakom slučaju de facto – ne izgledaju sasvim opravdanim.

Kod neprofesionalaca je posebno „popularno" čitanje između redova 14. tačke sporazuma, u kojoj je napisano da Srbija i Kosovo neće jedni drugima ometati ulazak u EU i da neće podsticati treće zemlje na opstrukciju tog procesa.

Logika rezonovanja autora koji svakako žele da tumače Sporazum kao priznavanje nezavisnosti Kosova otprilike je sledeća: u normativnim dokumentima Evropske unije jasno je navedeno da članice EU mogu biti samo države sa potpunim pravnim legitimitetom, dakle, neometanje evrointegracija Kosova od Srbije automatski znači i priznavanje njegove potpune legitimnosti.

OPŠTINE I STRANKE Ova teza u najmanju ruku izgleda neprirodno. Ovu odredbu vlasti Srbije uvek mogu da okrenu u svoju korist, izjavljujući da će tek onda, kad Republika Kosovo bude potpuno legitimna, odnosno priznata od svih članica UN, biti moguće govoriti o ulasku Kosova u Evropsku uniju.

Znatno manje pažnje skrenule su na sebe tačke Sporazuma od druge do sedme, u kojima se govori o budućnosti srpskih opština na Kosovu.

Ako u potpisanom Sporazumu negde postoji izdaja svog naroda od rukovodstva Srbije, onda se ona sadrži upravo u tim tačkama posvećenim funkcionisanju policije, sudske vlasti, struktura obrazovanja i zdravstvene zaštite u srpskim opštinama.

Faktički se može govoriti o tome da se paralelne strukture Srba na Kosovu ukidaju, ili preciznije – postaju deo opštekosovskih institucija kojima se upravlja iz Prištine.

Istorijat pitanja ukratko je sledeći. Početkom 2013. godine u četiri srpske opštine na severu Kosova za vladajuću stranku naprednjaka nastala je izuzetno teška situacija (pregovori u Briselu su odlučili o sudbini upravo tog dela pokrajine pošto su Srbi na jugu još u vreme vlade Bprisa Tadića shvatili da je besmisleno nadati se u Beograd).

U Kosovskoj Mitrovici i okolnim područjima vladala je koalicija naprednjaka i Demokratske stranke Srbije (DSS), pri čemu su vodeće uloge u koaliciji pripadale upravo DSS. Naprednjaci su 28. februara ove godine prekinuli savez sa strankom Vojislava Koštunice i napravili novu koaliciju sa pristalicama Ivice Dačića (SPS) i Mlađana Dinkića (G17) uz podršku grupe građana „Srbija, demokratija, pravednost" Olivera Ivanovića, državnog sekretara Ministarstva za Kosovo i Metohiju u prethodnoj vladajućoj koaliciji.

Ukoliko bude neophodno, isti takav model promena može se pokrenuti na području Leposavića, gde je još uvek na vlasti koalicija koja je u Kosovskoj Mitrovici rasterana.

Na području Zubinog Potoka i Zvečana vlast u potpunosti pripada Koštuničinom DSS, dok se stranke koje su ušle u sadašnju vladajuću strukturu u ime naprednjaka i socijalista nalaze na periferiji političkog života.

Srpske enklave u centralnom delu Kosova i Metohije delimično se takođe nalaze pod kontrolom DSS, a delimično se kontrolišu iz Prištine kao naprimer opština Gračanica, gde se nalazi istoimeni srpski manastir iz perioda ranog srednjeg veka, koji je na spisku svetske baštine UNESKO.

Već pomenuti Oliver Ivanović poznat je kao pragmatičar, da ne kažemo cinik. Objašnjavajući smisao promena, on je 1. marta izjavio da lokalna vlast ne treba da se bavi visokom politikom, već lokalnim problemima – kanalizacijom i odnošenjem smeća. Naravno, to je bio samo figurativan govor, ali on je ubrzo počeo da aktivno i sa odobravanjem komentariše rezultate pregovora u Briselu i već 21. marta je izrazio nadu da je između Dačića i Tačija već postignut osnovni sporazum i da će se on ubuduće samo dopunjavati, što će i učiniti da susret na najvišem nivou u aprilu u Briselu bude poslednji.

To što je kabinet naprednjaka i socijalista dopustio da probleme Srba na Kosovu rešava takav čovek kao što je Ivanović, bio je prvi signal da kosovske Srbe čeka nezavidna budućnost.

Istovremeno sa rasterivanjem vlasti u opštinama Severnog Kosova, koje su se nalazile izvan kontrole vladajuće koalicije, kao i sa povratkom u politiku „likvidatora" Ivanovića, u prestonici Srbije dešava se još jedan događaj, izuzetno značajan za budućnost Kosova.

GRAČANICA NA SAJMU Na međunarodni turistički sajam, koji je održan od 21-25. februara u glavnom gradu Srbije, došli su kao ravnopravni učesnici predstavnici srpske opštine Gračanica, koja je pod kontrolom Prištine, i energično reklamirali manastire na Kosovu, a pre svega Gračanicu kao turistički objekat. Učešće na sajmu predstavnika te opštine finansiralo je ministarstvo turizma albanske Republike Kosovo.

Iz vladine Kancelarije za Kosovo i Metohiju nije usledila koherentna reakcija. Prvi put u Beogradu u Izložbenom centru koji je pod kontrolom vlasti pojavili su se zvanični predstavnici srpskih vlasti pod kontrolom Prištine. Činjenica da su pokazivali biser srpske arhitekture morala im je pružiti psihološku zaštitu. Prezentacija mirnog i harmoničnog života Srba pod albanskom vlašću može se smatrati za veoma održivu.

Da li se posle takvih signala treba čuditi što je Beograd lako krenuo u ukidanje srpskih institucija na severu Kosova? Sve u svemu, radi se o tome da albanske vlasti Kosova garantuju da će sudovi, policija, bolnice i škole srpskih opština na Kosovu biti popunjavani etničkim Srbima ako oni budu ugrađeni u sistem opštekosovskih ministarstava i resora. Odnosno, svi Srbi na Kosovu živeće na istim načelima kao i opština Gračanica.

Uzgred rečeno, od svih područja naseljenih Srbima na Kosovu, u Gračanici je najniži nivo kriminala, u poslednjih godinu i po-dve nisu zabeleženi slučajevi vandalizma i terorističkih akcija protiv Srba. Albanci uistinu nastoje da od te opštine naprave „izlog" uspešnog zajedničkog suživota sa Srbima, „izlog" koji je pre svega sračunat za zapadne pobornike kosovske nezavisnosti, ali koji u potpunosti deluje i na vlasti Srbije.

Ako pokušamo da sumiramo sve navedene informacije, dolazimo do razočaravajućih zaključaka. Vlasti Srbije ne mogu de iure da priznaju nezavisnost Kosova, jer, prvo, to je teško čisto tehnički ostvariti; drugo, takav korak bi zauvek uništio političke karijere svih koji su na ovaj ili onaj način povezani sa vladajućom koalicijom. U stvari, Beograd praktično ne interesuje položaj kosovskih Srba, tim pre što veći deo srpskih opština na Kosovu i Metohiji ne kontrolišu vladajuće stranke, nego stranke opozicije.

Otuda i oksimoron koji se događa – Beograd nije spreman da prizna nezavisnost Kosova, ali je potpuno spreman da vlastima nepriznate republike poveri kontrolu nad kosovskim Srbima. Ispostavlja se da su za vlasti unutarsrpski stranački sukobi važniji i relevantniji od budućnosti Kosova.

Pitanje je zato u ovome: koliko dugo se može održati na vlasti koalicija koja ignoriše sopstveni narod?

Autor je stariji naučni saradnik za evroatlantske studije Ruskog instituta za strteška istraživanja (RISI) u Moskvi

Fakti

 

 

http://www.standard.rs/nikita-bondarjev-beograd-nije-spreman-da-prizna-kosovo-ali-jeste-da-albancima-prepusti-srbe.html

Novi članak advokata Gorana Cvetića: "Sistemski problemi"

 

U prilogu Vam šaljem moj novi članak koji se bavi Srbijom i Strazburom.

 

                                                       СИСТЕМСКИ ПРОБЛЕМИ

 

Пише: Горан Цветић

 

Током прошле и почетком 2013. године Европски суд за људска права идентификовао је системске проблеме које муче правосудни систем Србије. Од око 11.000 представки наших грађана колико их сада има у Стразбуру, више од половине се односи управо на  те проблеме. Лоши резултати пред Европским судом се настављају, па се прошле године Србија одбранила у само једном једином, и то ревизијском предмету, адвоката Јухас-Ђурића из Суботице.

 

То значи да се закључно са 31. децембром прошле године од 69 пресуда које је Европски суд донео у погледу наше земље Србија одбранила у само пет предмета. Овде треба појаснити да у чланцима који се баве нашим неуспехом пред судом у Стразбуру имамо у виду само оне представке које су окончане мериторном одлуком, дакле пресудом, а не случајеве у којима су представке наших, често неуких, грађана одбациване из процесно-правних разлога. Најчешћи пример тих процесних недостатака јесте чињеница да подносиоци представки нису исцрпли сва домаћа правна средства пре обраћања Европском суду. Било је и невероватних случајева попут оног када је Стразбур проследио, односно комуницирао, један предмет Србији са упутом да са притужиоцем постигне договор о правичној накнади, при чему је адвокат подносиоца представке прекршио једно изузетно важно правило Суда и детаље споразума својих клијената и државе обелоданио у штампи. А то се не сме чинити. Србија је реаговала, обавестила Стразбур и представка је пала у воду!

 

Системски проблеми које је идентификовао Европски суд у вези Србије се могу поделити у пет група. Први, то су неисплаћене накнаде ратним резервистима. У предмету Вучковић и други против Србије Суд је наложио Србији да у року од 6 месеци од датума те пресуде (28. август 2012. године) осигура механизам на основу којих ће резервисти бити исплаћени без икакве дискриминације. Ово стога што су резервисти са извесних подручја Србије исплаћени, а други нису па је Суд нашао да је такав однос државе према неисплаћеним резервистима дискриминаторан. Истовремено, Суд је констатовао да се пред њим у том тренутку налазило преко 3.000 представки (!) резервиста и застао у поступању по тим представкама такође за период од 6 месеци. Нема дилеме да је Суд овако поступио налазећи да је држава дужна да исплати резервисте, али је дао Србији примерен рок да проблем реши на задовољавајући начин. На овакву пресуду Србија је реаговала захтевом Европском суду да пресуду преиспита његово Велико веће. Тај захтев је прихваћен и Велико веће je заказало расправу за 15. мај 2013. године.

 

Други системски проблем јесте проблем исплате пензија лицима са територије КиМ. Носећи предмет из ове области је Грудић против Србије окончан пресудом од 12. априла 2012. године. Суштина ове представке је да је током 90-тих година брачни пар Грудић стекао право на инвалидску пензију, а живели су у Косовској Митровици. Након доласка КФОР-а Србија је 2000. године престала са исплатама наведених пензија наводећи да је да је српски пензиони фонд текуће природе и да би исплата пензија лицима са КиМ довела државни буџет у тешку ситуацију. Србија је истакла да би исплата пензија свим лицима која су у ситуацији као брачни пар Грбић достигла износ од преко милијарду евра, што представља око 10% српских девизних резерви. Европски суд није прихватио овакву одбрану: наложио је Србији да Грудићима исплати по 7.000 евра на име нематеријалне штете, све заостале пензије, као и 3.000 за трошкове спора. Суд је такође наложио Србији да у року од 6 месеци од дана доношења пресуде предузме све неопходне законске мере да се заостале пензије исплате.

 

Трећи системски проблем је исплата старе девизне штедње лицима из бивших југословенских република. Док је проблем те штедње решен у погледу лица из Србије, то није случај са онима ван ње. У предмету Алишић и др. против Србије, Словеније, БиХ, Хрватске и Македоније Словенија и Србија су прошле као босе по трњу. Суд је изричито навео да у ове две бивше републике СФРЈ постоји системски проблем по наведеном питању. Европски суд је наложио да Србија мора осигурати лицима са територија других југословенских република исти начин исплате старе девизне штедње као домаћим држављанима, нашао да је једном од притужиоца г. Шахдановићу Србија повредила право на мирно уживање имовине из чл. 1. Протокола 1. Конвенције и наложио јој да му на име нематеријалне штете исплати 4.000 евра. Суд је такође оставио 6 месеци Србији да реши овај системски проблем и за исти период застао са решавањем сличних представки. Србија је поново уложила захтев да пресуду преиспита Велико веће и Европски суд је поново усвојио тај захтев.

 

На недавној дебати под називом „Извршење пресуда Европског суда за људска права у случају Србије", коју је организовао скупштински Одбор за људска права, речено је да број представки против државе Србије пред судом у Стразбуру нашу земљу ставља на шесто место, имајући у виду све земље чланице Савета Европе. Највећи део се односи на неизвршавање одлука судских органа и суђења у разумном року, посебно везано за радне односе против друштвених предузећа. Како је рекао заступник Србије пред Европским судом Славољуб Царић, против Србије се углавном воде четири групе поступака – у вези са друштвеним предузећима и повредама радних односа, неисплаћивањем косовских пензија, ратним дневницама и старом девизном штедњом. Уколико ти процеси буду завршени правоснажним пресудама против Србије, оне би могле бити генератор велике исплате новца, што може оптеретити буџет Србије и навео да је „тешко утврдити колико је тачно новца Србија исплатила по налогу Европског суда." Тај четврти системски проблем који је поменуо г. Царић одсликава пресуда у предмету Адамовић против Србије од 02.10.2012. године где је Србији наложено да удови апликанта г. Адамовића, која је преузела поступак пред Судом након што је г. Адамовић преминуо, буду исплаћене све зараде у укупном износу од 4.258 америчких долара, са доприносима, које је он остварио радећи за наше предузеће "Електрон АД" и то за послове извршене у Русији. Поред тога, Суд је госпођи Адамовић досудио 4.700 евра на име нематеријалне штете и 50 евра на име трошкова поступка што указује да се пред Европским судом заступала сама. Иначе овде треба истаћи да чак кад странку заступа адвокат, правило Суда је да за подношење иницијалне представке не прихвата исплату награде за рад адвоката. Стразбур, пак, накнађује све нужно учињене правне трошкове након тога, а странке имају и право да од Суда траже да им додели новчану правну помоћ на име нужних правних издатака ако докажу да за њих нису имале средстава.

Пети системски проблем који "израња" јесте проблем несталих беба о којем је свако читао у штампи претходних година. У пресуди Зорица Јовановић против Србије од 26. марта 2013. године Европски суд је нашао да је госпођи Зорици Јовановић из Ћуприје повређено право на приватан и породични живот из чл. 8. Европске конвенције пошто јој надлежни органи државе Србије нису до дана данашњег дали задовољавајуће објашњење шта се десило са њеним новорођенчетом рођеним 1983. године, које јесте уписано у матичну књигу рођених, али никада у матичну књигу мртвих. Управо зато је Европски суд одбацио све процесно-правне примедбе Србије у том поступку, иако је дете рођено давно пре ступања на снагу Европске конвенције у погледу РС, а то је било 01.03.2004. године. Суд је заузео став да се  у конкретном случају ради о трајном правном односу пошто родитељи новорођенчета уписаног у матичну књигу рођених ни дан данас не знају његову судбину. И зато, ма шта ко о овом наводу мислио, поново ваља истаћи апсолутно неопходну улогу Европског суда у процесу исправљања правних ситуација за које РС вероватно никада не би дала одговоре унесрећенима да нема Стразбура. Након ове пресуде одмах се огласио г. Царић наводећи да у овом тренутку у Стразбуру има преко 150 представки попут оних које је поднела госпођа Јовановић. Шта је рекао Стразбур у овом предмету досуђујући госпођи Јовановић 10.000 евра на име нематеријалне штете и 1.800 евра на име трошкова?

У погледу основаности представке Суд је указао да је суштина члана 8. Конвенције заштита појединца од арбитрерног мешања јавних власти. Суд је подсетио и на позитивну обавезу државе, која између осталог обухвата и делотворност истражних поступака у вези са правом на породични живот. Суд је приметио да у конкретном случају тело сина подноситељке представке никада није предато породици, да узрок смрти никада није био утврђен, да подноситељка никада није добила извештај о аутопсији нити је обавештена где је њен син наводно сахрањен, а његова смрт никада није званично уписана. Њена кривична пријава из 2003. године је одбачена без одговарајућег разматрања и подноситељка до данас нема веродостојну информацију о томе шта се десило са њеним сином.

У погледу осталих представки, Европски суд је донео једну од најважнијих и најопсежнијих пресуда у погледу Србије у предмету Хајнал и по трећи пут нашао повреду чл. 3. Европске конвенције која забрањује тортуру, нехумани или понижавајући третаман. Подсетимо, исту повреду је Суд нашао у случају Животе Милановића из Јагодине(1), као и у предмету Станимировић против Србије. Случај Хајнал је важан и због тога што је Суд изнео своје бројне добро установљене ставове и праксу када се ради повреди чл. 3. Европске конвенције. Подносиоца је пред Европским судом заступао адвокат Јухас-Ђурић.

Г. Тихомир Хајнал је у 08. августа 2005. године приведен у просторије полиције у Суботици због наводне провалне крађе. Полиција је у извештају навела да је подносилац представке, заједно са извесним бројем других лица, ухваћен после почињеног дела и да је одузето неколико предмета употребљених за извршење наводног кривичног дела. Подносилац представке је дао изјаву службенику полиције. Према записнику о његовом испитивању, подносилац представке је признао један покушај провалне крађе, а затим га је потписао надимком, упркос претходном наводу у истом записнику којим је констатовано да је „неписмен". У записнику је даље наведено да га је, сходно члану 177. Законика о кривичном поступку, подносилац представке прочитао, на лични захтев, и да није имао примедби. Затим је г, Хајнал још 3 пута привођен у суботичку полицију без позива и то раним јутарњим часовима, чак и у 4 часа ујутро, при чему је одбрана Србије била да је то учињено "јер је постојала опасност да подносилац представке може побећи или прикрити доказе". Подносилац представке је указао свом адвокату Јухасу-Ђурићу да га је полиција физички злостављала, пошто је покушала да добије његово признање. Сам адвокат Јухас-Ђурић је  навео да је подносилац представке изгледао „ментално сломљен" и да је храмао.

Приликом привођења 18. августа 2005. године у 5.15 часова ујутро, г. Хајнал је тврдио да су га полицајци поново тукли јер су покушали да добију његово признање. Подносилац представке је тражио да његов адвокат буде обавештен о његовом привођењу, али је полиција тај захтев игнорисала. Уместо тога, подносиоцу представке је обезбеђена правна помоћ адвоката Н. Д., који се појавио само накратко да би потписао записник о саслушању и убрзо после тога отишао. Тај записник садржао је: (i) назнаку да се подносилац представке терети за бројне провалне крађе; (ii) детаљан опис како је починио та кривична дела; (iii) изјаву да не жели да задржи г. Јухаса-Ђурића као свог браниоца; и (iv) потврду да је изјаву дао у одсуству „физичке или психичке принуде".  На крају, у записнику је наведено да је подносилац представке „неписмен", као и да га је, позивајући се на члан 177. Законика о кривичном поступку, прочитао, на сопствени захтев, и да није имао примедби. Подносилац представке није потписао тај записник, већ је уместо тога ставио отисак прста. Саслушање је трајало од 14.40 часова до 15.40 часова, после чега је подносилац представке пуштен. Апликант је поново приведен под сличним околностима и 24. августа, при чему му је одређен притвор. Истог дана подносиоца представке је прегледао дежурни лекар Окружног затвора у Суботици, али „није утврђено никакво обољење, тј. он се сматрао здравим". Србија је у том смислу доставила уверење које је 12. јануара 2011. године издао затворски лекар, као и примерке релевантног здравственог протокола од 24. августа 2005. године. Наведени протокол је међутим углавном био нечитак.

Истог дана бранилац апликанта је поднео жалбу на решење о притвору. Истражна судија је жалбу одбила са образложењем  да је подносилац представке саслушан 18. августа 2005. године у присуству браниоца одређеног по службеној дужности, да су органи гоњења прибавили изјаве неколико сведока који инкриминишу подносиоца представке, као и да је подносилац представке раније осуђиван и да је после тога „наставио да врши кривична дела". Судија је најзад навела да је у току шест засебних кривичних предмета против подносиоца представке пред Општинским судом у Суботици, назначивши да је он „извршио" неколико имовинских кривичних дела у кратком временском периоду, те да би подносилац представке, ако би био пуштен, поново починио кривична дела или побегао.

Након подизања оптужнице, у периоду од 9. децембра 2005. године до 21. марта 2006. године одржана су или одложена четири претреса пред Општинским судом у Суботици.  У присуству заменика јавног тужиоца, подносилац представке је описао злостављање које је претрпео док је био у полицијском притвору и дао је физички опис полицајца који је учествовао у његовом злостављању 17. августа 2005. године. Подносилац представке је додао да је тог дана претрпео повреде ногу и леђа, и да је такође био привремено неспособан да чује на лево уво. По пуштању, подносилац представке је отишао у локалну болницу, али му је лечење  ускраћено зато што је заборавио да донесе здравствену књижицу. Када се подносилац представке вратио са здравственом књижицом, болничко особље му је, међутим, рекло „да дође сутра". Пошто су га полицајци још једном истукли 18. августа 2005. године, подносилац представке је тражио да се његов адвокат Јухас-Ђурић обавести о његовом хапшењу, али је полиција одбила да то учини. Подносилац представке је објаснио да је на крају био приморан да потпише изјаву коју је полиција већ припремила без његовог учешћа. У једном тренутку, Н. Д., адвокат кога је полиција именовала, појавио се у просторији за саслушања само да би ставио печат и потписао исту изјаву. У вези са оптужбама против њега, подносилац представке је посебно неке од њих порекао, а у вези са другим је одбио да одговара на питања.

Током поступка, сведок Л. К. је навео да га је полиција тукла безбол палицом како би га приморала да призна један број кривичних дела, као и да окриви подносиоца представке. Да би поткрепио овај навод он је Општинском суду доставио копију лекарског уверења којим документује повреде од 18. августа 2005. године. Сведок Ђ. Д. је изјавио да је подносиоца представке из полицијске станице отпратио до болнице, којом приликом је видео да је подносилац представке повређен и да храмље.

Општински суд у Суботици је 13. априла 2006. године саслушао завршне аргументе странака, нашао да је подносилац представке крив за једанаест извршених тешких крађа, тј. за десет између 15. јуна 2005. године и 7. августа 2005. године и за једну 8. августа 2005. године, и  осудио га на казну затвора од годину и по дана за једно продужено кривично дело тешке крађе. Општински суд је у пресуди навео да се против подносиоца представке паралелно води шест посебних неокончаних кривичних предмета и нашао да је то отежавајућа околност приликом одмеравања казне. Притвор према подносиоцу представке је продужен док пресуда у његовом предмету не постане правоснажна. Сви правни лекови су одбијени и г. Хајнал је пуштен на слободу након што је издржао целу казну. У току поступка је првостепени суд донео и решење којим се записници из полиције имају издвојити из списа због изнуђивања исказа, али то решење није опстало пред вишим инстанцама.

По представци г. Хајнала Европски је утврдио да је у предметном случају дошло до следећих повреда Конвенције: 1/ повреда члана 3. Конвенције у суштинском и процесном аспекту због тортуре над подносиоцем представке и неспровођења истраге по притужбама подносиоца против полиције; 2/ повреда члана 6. став 1. Конвенције због повреде права на правично суђење; 3/ повреда члана 6. став 2. због повреде претпоставке невиности у вези са наведеним образложењем суда у пресуди од 13. априла 2006. године. Суд је приликом доношења одлуке имао у виду и Извештаје Комитета УН против тортуре и нечовечног или понижавајућег поступања или кажњавања (извештаји објављени 18. маја 2006. и 14. јануара 2009. године), где се наводи да је „у скоро свим полицијским станицама које су посећене у Београду, делегација пронашла бејзбол палице и друге нестандардне предмете у просторијама које се користе за испитивање.." Комитет је даље утврдио да према информацијама којима је располагао, за особе осумњичене да су извршиле кривично дело постоји значајан ризик да ће бити злостављане од стране полиције у Србији у време њиховог притварања или за време првих сати у полицијском притвору.

Имајући у виду све наведено Суд је закључио да је подносилац представке био физички злостављан 17. августа 2005. године, и барем психички приморан да призна предметна кривична дела 18. августа 2005. године, при чему су ови догађаји били повезани. Суд је приметио и да је сам Општински суд у Суботици током поступка закључио да се поновљено привођење подносиоца представке без позива може сматрати узнемиравањем од стране полиције усмереним на добијање његовог признања. Суштински понављајући ставове из предмета Станимировић против Србије којим смо се бавили у чланку                                        "Стразбур – лакмус тест у име народа"(2) Суд наводи да када једно лице изнесе тврдњу да је било изложено поступању супротном чл. 3. Конвенције, држава мора спровести ефикасну, брзу, исцрпну и независну истрагу, што је изостало и у овом случају.  Европски суд је досудио г. Хајналу 12.000 евра на име нематеријалне штете и 9.000 евра на име трошкова поступка.

А кад смо код упорног адвоката Јухаса-Ђурића, Србија се током 2012. године одбранила само у поступку по његовој ревизији предмета у погледу неисплаћених накнада за заступање по службеној дужности, при чему се он за правну заштиту обратио суду, а не управним органима. И овим предметом смо се бавили у раније наведеном тексту. Иако је у ревизији Суду поднео доказе да је о неисплаћеним накнадама за заступање по службеној дужности одлучивао и парнични суд у Србији, Суд је нашао да је његова ревизија неоснована будући да то није нови доказ који би ревизију учинио основаном. То стога што су парнични поступци које је Суду поднео адвокат Јухас-Ђурић вођени пре, а не након одлуке Суда по којој је његова основна представка одбијена.

Предмет Јовановић против Србије је сличан случају Добрић који смо разматрали у ранијим чланцима о Стразбуру, а који се тицао могућности изјављивања ревизије и њеног одбачаја када је вредност спора назначена у тужби испод лимита неопходног за изјављивање тог ванредног правног лека. Утврђено је да је подносиоцу представке Владети Јовановићу повређено право на приступ суду гарантовано чланом 6 став 1 Европске конвенције о људским правима, пошто је он у тужби ваљано одредио вредност спора која је омогућавала изјављивање ревизије. Суд је подносиоцу досудио 850 евра у динарској противвредност на име трошкова поступка, при чему подносилац није захтевао накнаду нематеријалне штете. Међутим, случај Јовановић је изузетно значајан због тога што опомиње све подносиоце представки да "функција Суда није да се бави чињеничним или правним пропустима које су наводно направили домаћи судови пошто он није жалбени суд – или, како се некад каже, суд „четврте инстанце" (видети, међу многим другим ауторитетима, Melnychuk против Украјине). Даље, у спису предмета не постоји доказ који би сугерисао да је подносилац представке претрпео повреду неког другог процесног права зајемченог чланом 6." Овакав, рекли бисмо необичан став Суда, је дакле релативизован само наводом да "у спису предмета не постоји доказ да је подносилац представке претрпео неку другу повреду зајемчену чл. 6. Конвенције." Став је необичан пошто не одређује јасне границе између права на правично суђење од стране непристрасног суда које гарантује Конвенција и обима испитивања чињеничних и правних пропуста које чини домаћи суд када крши наведено право. Када би се овакво резоновање схватило у апсолутном смислу оно би суштински давало carte blanche домаћим судовима да поступају како хоће. Да би дошао до закључка да је било ком притужиоцу повређено право на правично суђење или да је домаћи суд био пристрасан, Европски суд се ипак у доброј мери мора бавити, и до сада се бавио, чињеничним и правним пропустима домаћих судова. А оно што Стразбур никада не допушта је да домаћи судови поступају арбитрарно, произвољно, дакле да доносе фриволне пресуде које нису базиране на ваљаном правном основу. Доказ за то је пресуда у радно-правном предмету Анђелковић од 9. априла 2013. године где је Суд нашао повреду права на правично суђење поводом неисплаћеног регреса за годишњи одмор. Суд наводи да се "другостепени суд (Окружни суд у Зајечару), доносећи супротну пресуду од првостепене, није уопште осврнуо на чињенице и правне аргументе изнете у првостепеној пресуди. Аргументација другостепеног суда није заснована на закону и своди се на апстрактну оцену, сасвим изван разумне судијске дискреције", па је Суд је закључио да је подносиоцу у конкретном случају ускраћена правда.  

У том смислу, и предмет Бацковић доводи ствари у баланс. Подносилац се у овом случају обратио Суду, јер је од стране Службе за катастар непокретности у Сомбору, а затим и од стране Републичког гедетског завода одбијен његов захтев за упис права плодуживања.

У пресуди се Суд није бавио тиме да ли је подносичев захтев основано или неосновано одбијен, а поводом чега се г. Бацковић обратио Суду. Суд се у пресуди ограничио само на испитивање питања да ли је подносилац у домаћем поступку имао приступ „независном и непристрасном суду", што тражи члан 6. став 1. Конвенције, па је закључио да у конкретној ситуацији то није био случај и досудио апликанту 1.000 евра на име трошкова  поступка.

Случај Младеновић је болан и потресан. У тучи две групе младића 30. јула 1991. године у сина подноситељке представке госпође Милијане Младеновић старог 21 годину, пуцао је са фаталним исходом полицајац који није био на дужности и који је очигледно желео да помогне свом брату као једном од учесника у наведеном догађају. Неодређеног дана после тога, Окружно јавно тужилаштво у Београду оптужило је наведеног полицајца за убиство, као и један број других лица за неколико повезаних кривичних дела. Решење о спровођењу истраге донето је 5. августа 1991. године, али поступак није завршен до дана данашњег. Европски суд је нашао повреду чл. 2. Конвенције, дакле повреду права на живот. Представка је поднета због неразумно дугог трајања предметног кривичног поступка раније пред Окружним, а сада пред Вишим судом у Београду, али је Суд сматрао да се суштински притужбе односе на неделотворну истрагу, па је предмет и разматрао у светлу повреде члана 2. Конвенције. Суд је обавезао Републику Србију да подноситељки представке исплати износ од 4.000 евра на име накнаде нематеријалне штете и 5.000 евра на име трошкова.

Пресудом Бјелајац против Србије утврђена је повреда права на мирно уживање имовине гарантоване чл. 1 Протокола 1. Европске конвенције. Суштински значај ове пресуде је у томе што се госпођа Бјелајац жалила због неизвршења парничне пресуде, а Суд је истакао да је период неизвршења пресуде износио три године и три месеца, од чега се, и поред извесних пропуста подноситељке, период од 2 године може приписати држави, због чега и нашао повреду наведеног члана Конвенције.

Повреду истог члана Суд је нашао и у предмету Милосављев и подносиоцу је на име накнаде материјалне штете за одузети ауто поводом царинског прекршаја и изгубљену зараду досуђено 7500 евра (апликант је по занимању таксиста), као и 700 евра на име трошкова поступка. Делује да је ова пресуда жестоко разжестила наше заступнике пред Судом који су тврдили да је "Мерцедес" у питању нелегално увезен из Немачке преко БиХ, да подносилац није изнео целу истину у својој представци Суду чиме је злоупотребио право на њу, те да је Суд произвољно одредио накнаду на име изгубљене зараде. Ипак, ваља рећи да је успеху ове представке кумовала и неажурност наших прекршајних органа. На то указује чињенично стање у овом предмету. У септембру 2000. године подносилац представке увезао је аутомобил (Mercedes 190D) преко Босне и Херцеговине и на тај начин избегао плаћање царинских трошкова. Дана 6. маја 2004. године полиција је одузела аутомобил подносиоцу представке због кршења царинских прописа. Дана 5. јула 2004. године Комисија за царинске прекршаје Царинарнице Зрењанин обуставила је прекршајни поступак који се водио против подносиоца представке због застарелости, али му је возило ипак одузето. У жалбеном поступку жалба подносиоца је одбијена од стране Министарства финансија, а такође и Врховни суд је одбио захтев за ванредно преиспитивање правоснажне одлуке. Његов ауто је затим царинска управа продала трећем лицу. Заступник државе је посебно истакао да је подносилац поводом истог догађаја правоснажно осуђен због кривичног дела навођење на оверавање неистинитог садржаја извесног лица у БиХ, што је чињеница коју је подносилац у представци прикрио од Европског суда. Због тога је указао да је подносилац злоупотребио право на представку. Међутим, Суд је овај аргумент одбио нашавши да је подносилац желео да што једноставније представи свој случај пред Судом. Суд је такође закључио да у прекршајном поступку није било никаквог позивања на кривичну пресуду, при чему у тој пресуди није изречена мера одузимања возила и ипак пресудио у корист г. Милосављева. Коментар је ваш.

А ако би након свега реченог могли укратко да сумаризујемо тренутну ситуацију у нашем правосуђу онда ваља рећи да би сваки правник требало да поздрави напоре Министра Селаковића да се ситуација поправи. Истовремено, најдобронамерније треба упозорити Министра и његов тим да, на жалост, и даље постоје судије које не дају ни једну ајоту за њихове напоре и даље судећи као да тих напора нема. А то Србију може скупо да кошта.

 

 

RADIVOJE PETROVIĆ: KLJUČ NAŠE NESREĆE JE U BEOGRADU

RADIVOJE PETROVIĆ: KLJUČ NAŠE NESREĆE JE U BEOGRADU

subota, 04 maj 2013 12:04

Ko tako bezočno prevari svoje birače, ko tako lako otkine Kosmet, ko tako može da gleda u oči narod i da ga laže ne obećava ništa osim nove prevare

 

Kad imaš ovakvu politiku i lidere ne trebaju ti neprijatelji. Nije nama kriv ni Brisel, ni Vašington, nije nas izdala Moskva, ključ naše nesreće je - u Beogradu.

Svaki segment takozvanog srpskog pitanja, bilo da je reč o Srbima na Kosmetu, u Hrvatskoj, Srpskoj, Crnoj Gori, ili srpskom ulasku u navodni evropski raj, gde posle dobijanja datuma direktno živimo u blagostanju, nastavlja da se rešava u duhu propale žute politike koja je svoj epilog doživela na lanjskim izborima.  Drugo je pitanje što je kontinuitet sa takvom štetočinskom politikom osnova naprednjačke vladavine i politička laž birača istorijskih razmera, za šta će cena kad-tad biti plaćena.

Bez obzira na dirigovane ankete i ispitivanja javnog mnjenja u kojima Srbija postaje bogatija za jednog novog Niksona, De Gola i knjaza Miloša istovremeno. Tako imamo novi srpski politički specijalitet: što je više genijalnih i sposobnih političara, to nam je država siromašnija, zaduženija i kraća - za nekih 15 odsto teritorije.

Velika je dilema može li se uopšte u ovom trenutku govoriti o politici prema Srbima u regionu, kada te politike zapravo i - nema. Jer, kakva je to politika kada u nedavnom susretu u Zagrebu potpredsednik srpske vlade ne insistira na pravima Srba u Vukovaru i ćirilici. Mogu li se graditi odnosi uzajamnog uvažavanja ako se ništa ne pomera nabolje kad je reč o povratku prognanih Srba u Hrvatsku, nadoknadi njihove devastirane privatne imovine, a Srbija na sve to sa najvišeg zvaničnog mesta - ćuti.

Ima li većeg poniženja od onog da se Ivo Josipović sastaje sa svima iz Srbije, osim sa predsednikom Nikolićem, jer ovaj ne zadovoljava neke njemu znane političke kriterijume. Svi mogu, ali Toma još ne. I Srbija i njeni umni lideri pristaju na to. Iz Srpske je vlastima u Beogradu već stiglo nekoliko upozorenja sa najviših i najumnijih mesta da se ne petljaju u stvari ovog entiteta, jer kako je počelo i kako se najavljuje, Srbi okupljeni oko Banjaluke strahuju da im Srbija ne ponudi pomoć kao i sunarodnicima na Kosmetu. Lideri kosmetskih Srba dobili su, uz to, podršku Dodika, u susret dogovorima sa Beogradom pre nekoliko dana, što stvara nepodeljen utisak da se Srbi organizuju protiv političkih lidera u Beogradu, očekujući da bi tom pokretu mogle da se pridruže i patriote iz matice, samo dok se dogovore.

Nisu u nezavidnoj situaciji samo Srbi u Mitrovici i enklavama, isti osećaj muči i one u Podgorici i Pljevljima, i one u Srpskoj, i one malobrojne u Hrvatskoj i mnogobrojne koji bi da se u tu istu Hrvatsku vrate, ili makar spasu imovinu, svaki od tih srpskih velikomučenika oseća - izdaju.

U ime čega? Kažu nam, da bismo mi ostali bolje živeli, da bismo brže stigli u Evropu i Evropa kod nas, obećavaju i opet, što bi rekao pesnik "dobra zemljo moja, lažu". Dve trećine građana Evropske unije ne veruje u opstanak EU u sadašnjem obliku, pokazuje najnovije istraživanje Evrobarometra, statističkog organa EU, obavljeno u šest ključnih država Unije. Ignasio Toreblanka, rukovodilac istraživanja, rekao je i ovo: "Građani su suočeni sa činjenicom da se interesi njihovih nacionalnih država žrtvuju za dobrobit projekta čiji je opstanak, ili uspeh, krajnje neizvestan." Svaka sličnost sa onima u Srbiji, kojima mozgovi još nisu isprani je - namerna.

Otišlo Kosovo ili ostalo, sa ovima dobrog života nema. Ko tako bezočno prevari svoje birače, ko tako lako otkine Kosmet, ko tako može da gleda u oči narod i da ga laže ne obećava ništa osim nove prevare. I potvrdu teze da su Srbi za svoj jad i nesreću najbolji majstori.

 

Izvor Vesti, 03. 05. 2013.

 

Hanes Hofbauer: Ne kupujte maglu od Evrope

 

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:431580-Hanes-Hofbauer-Ne-kupujte-maglu-od-Evrope

 

Hanes Hofbauer: Ne kupujte maglu od Evrope

D. RADEKA ĐORĐEVIĆ | 27. april 2013. 20:55 | Komentara: 10

Ekonomski istoričar Hanes Hofbauer o novom poretku u Evropi, slici o Srbiji: Smešno je da je NATO, koji je bio loš za Srbiju, sada dobar kao garant za Sever Kosova

STRATEGIJA koja važi ne samo na Balkanu, već u celoj istočnoj Evropi i koja podrazumeva ekspanziju zapadnih kompanija, preuzimanje najvažnijih delova privrede, deindustrijalizaciju, kroji novi poredak evropskog kontinenta od 1991. godine, a na primeru bivše Jugoslavije on ima posebno jasan neokolonijalni karakter. Parola "zavadi pa vladaj" teško da može imati podrobnije rezultate. U službi novih geopolitičkih i ekonomskih interesa javljaju se i "zakoni o sećanju" kao pokušaj sprečavanja svake sumnje u zvanično mišljenje o pojedinim događajima.

 

Razgrćući maglu tranzicije koja se nadvila nad Evropom, Hanes Hofbauer, ekonomski istoričar i publicista iz Beča, koji već više od dve decenije obilazi zemlje Istočne Evrope, nailazi na ovakve konture novog poretka Starog kontinenta. On ih iscrtava u knjizi "Naručena istina - kupljena pravda", promovisanoj protekle nedelje u Beogradu, u izdanju beogradskog izdavača "Jasen".

PRIVATIZACIJA I GEOPOLITIKA PRI prodaji određenih preduzeća koja su bitna za nacionalne privrede, na primer, postrojenja "Škode" u Češkoj ili metalurški kombinati u Rumuniji, uvek je prisutan geopolitički momenat kao ključan za budućnost kadgod je bilo reči o tome ko će imati na raspolaganju najjači deo industrije određene zemlje, a ko će ostati kratkih rukava - kaže Hofbauer. - U Češkoj, na primer, bitka oko "Škode" između predstavnika Nemačke, koja je stajala iza Vaclava Klausa, i predstavnika Francuske, koja je stajala iza Vaclava Havela, rešena je tako što je automobilsku industriju zemlje preuzela Nemačka. Ko dobije ključni deo industrijskog pejzaža, određuje sudbinu privatizacije još pre pristupanja zemlje EU.

* Nalazite da živimo u vremenu sve češćih sudskih progona zbog "pogrešnog" mišljenja. Koliko je u takvim okolnostima važna uloga istoričara?

- Savest istoričara je važna za svaku diskusiju. Morate da znate odakle dolazite, kuda idete i koje su vaše mogućnosti. Sada, međutim, nastaju "zakoni sećanja" koji vas ograničavaju u diskusiji o različitim problemima, pa tako, na primer, genocid u Srebrenici postaje tabu. Imate međunarodni sud koji je nešto definisao kao genocid i to je poslednji autoritet. To, po meni i po mnogim istoričarima, nije prihvatljivo, jer o nečemu što se desilo treba da postoji otvorena naučna diskusija, a ne da se istorijski događaji definišu i osiguravaju na pravnoj osnovi. Primera ima još. Svako zanemarivanje genocida nad Jermenima 1915. godine u pojedinim zemljama sadrži pretnju zatvorskom kaznom, dok je u Turskoj na snazi nešto sasvim suprotno. Ukoliko države počnu da se nadmeću na ovom kulturnom nivou, onda više neće biti razmene mišljenja.

* Podnaslov vaše knjige je "Kolonijalizam Evropske unije", imaju li zemlje koje vidite kao "žrtve" način da se tome odupru?

- Teoretski bih rekao - da, ali, praktično, u okolnostima kada svi politički lideri u prvi plan ističu nacionalne ideje, koje ne podrazumevaju mržnju prema susedima, ali ni dobre međusobne odnose, spoljne sile EU i NATO imaju laku igru. NATO je sada dobar za Srbiju jer može da bude garant za Sever Kosova, što deluje smešno, jer je NATO bio jako loš po Srbiju. Na drugoj strani i Albanci smatraju da je NATO dobar za njih. NATO je postigao poziciju u kojoj su obe strane od njega zavisne i mislim da to po obe strane nije dobro. Alternativa bi, dakle, bile regionalne integracije, ali, u praksi ne vidim da postoje političke snage koje bi ih iznele.

* Da li je osećaj superiornosti Zapada nad Balkanom i narodima na njemu, koji primeđujete kroz istoriju, nametnut ili izvoran? Koliko ljudi sa ovih prostora u njega veruje?

- Po mom iskustvu, u poslednjih deset godina Srbi su bili poslednji koji su "kupovali tu priču". Odbijali su da na to pristanu. Sada izgleda kao da je uzimaju zdravo za gotovo, iako su u veoma dugom periodu bili skeptični. Ali ne treba zaboraviti da je ovde Zapad "odsekao" narod od njegovih lidera. Dve glavne političke figure, Milošević i Šešelj, izbačeni su sa scene, stavljeni na mesto na kom je prvi posle nekog vremena umro, a da niko ne zna kako, dok je drugi još tamo, a da niko ne zna zašto. Zamislite da se u bilo kojoj drugoj zemlji za lidere dveju glavnih partija kaže da su loši momci, đavoli i slično. To ne bi moglo a da ne izazove jake reakcije.

 

* Nemački parlamentarci su nedavno došli u Beograd i pred Srbiju izneli uslov za promenu svesti ljudi, sličnih zahteva bilo je i povodom Haškog tribunala. Da li je ova vrsta uslovljavanja Srbije nova ili obrazac koji se ponavlja kroz epohe?

- Ne mislim da je ideološki uvek bilo tako, ali gledajući ekonomsku pozadinu jeste. Nemačka i EU su se rasturanjem Jugoslavije i uzimanjem bogatijih delova - Slovenije i Hrvatske, pod okrilje EU, oslobodili siromašnog ostatka. Sada, ukoliko imaju koncept da integrišu Srbiju, postavljaju teške uslove. Uzmimo i primer Turske, kojoj se godinama nešto obećava ukoliko se promene, ekonomski, politički, odnosno, onako kako se želi u Berlinu i Briselu. I ništa se ne dešava, a prošle su 22 godine. Sada to počinje da se događa i sa Srbijom. Rekao bih da za srpsku politiku ulazak u EU, kakva je ona sada, u kritičnom stanju, nije svrsishodan.

* Prema mnogim predviđanjima, do tog ulaska neće ni doći još za desetak godina. U kakvom stanju ćemo tada zateći EU?

- To niko ne zna! Možda će i da se raspadne.

* Šta bi onda bilo rešenje za ovaj region, ako EU nije svrsishodna?

- Bliže veze sa komšijskim zemljama, alternativni investitori koje ionako imate - iz Kine, Rusije, Indije... Kineske kompanije već grade novi most. Ulaze ruski krediti, čak i u Mađarsku, jer su uslovi koje diktira EU zaista preteški. Ne bih rekao da za vas Rusija ima atraktivniju ponudu od EU, ali šta to EU nudi Srbiji? Nisam političar, a da jesam, sačekao bih neko vreme da vidim ishod krize u EU.

KAKO SE
POSTAJE LOŠ U ZEMLJAMA koje nisu imale razloga da pristanu na novu hegemoniju, neokolonijalizam je nailazio na prepreke - kaže Hofbauer. - U Rumuniji, na primer, u prvoj polovini devedesetih nije bilo razloga da se kaže "da" svim uslovima sa Zapada jer nije bilo dugova. U Jugoslaviji je Milošević 1990-1991. naštampao novac da bi se isplatile plate državnim službenicima. Čim je to uradio, Džefri Saks, guru MMF, koji je radio na šok terapiji sa Antom Markovićem, otišao je iz Beograda u Ljubljanu, a Srbija tim udarcem u lice MMF postaje loš igrač.

* Da li EU od Srbije zahteva više nego što se tražilo od drugih zemalja, kako se to nekada čini?

- Ne bih to tako izričito rekao. To je uvek isto. Pogledajte Hrvatsku. Tražilo se zatvaranje sedam brodogradilišta, samo jednom u Puli je dozvoljeno da preživi, kako brodogradilišta u EU ne bi imala konkurenciju. A za Hrvatsku su brodogradilišta bila srce njene industrije. Pogledajte bankarski sektor u svim zemljama. Više nema lokalnih banaka, koje su veoma važne za regulaciju malih biznisa, pozajmica... Sve je pod kontrolom nemačkih, austrijskih, italijanskih banaka. To je uslov za sve i nije ništa stroži za Srbiju.

* Prema gledištu srpskog premijera, u EU treba ući, a ukoliko nam se tamo ne svidi, lako ćemo napolje. Da li je izlazak iz Unije jednostavan?

- Nema načina da se izađe iz EU! Osim ako vas odande ne izbace. Da bi se videlo kako je unutar EU, dovoljno je da pogledate šta se desilo u Bugarskoj. Ne morate zbog toga da se učlanjujete.

* Hoće li, uprkos svemu, Srbija biti deo EU?

- Ne u narednih 10 do 15 godina, ali ne zbog Srbije, već zbog EU. Pariz i Berlin su ti koji daju okvir za proces integracije Srbije. A glavne figure u EU nisu raspoložene za širenje Unije u ovom momentu i to manje-više nema veze konkretno sa Srbijom.

* Da li se slika o Srbima kao lošim momcima u Austriji i Nemačkoj promenila od Miloševićevog perioda naovamo?

- Nisam primetio da se fundamentalno promenila, mada nema medijske kampanje. Ali, rekao bih da to nema veze sa devedestim godinama prošlog veka, već sa dugom istorijskom tradicijom još od Prvog svetskog rata i od Berlinskog kongresa na kome je Austriji dozvoljeno da anektira Bosnu i svega onog što je došlo posle. Osim toga tu je pitanje različitih crkava.

 

ODLIV NOVCA SA PERIFERIJE

EKONOMSKO lice novog kolonijalizma Hofbauer ilustruje konstantnim odlivom kapitala iz periferije EU u centre velikih koncerna. Vraćanje dobiti ostvarene na osnovu investiranog kapitala iz godine u godinu znatno premašuje nove investicije,pokazuje on, pa je tako u 2010. godini, prema statističkim podacima Bečkog instituta za međunarodno-ekonomsko poređenje, slika izgledala: 10,5 milijardi evra odliveno je kao dobit na osnovu uloženog kapitala iz Češke (pri tom su nove investicije iznosile samo 5 milijardi), 12 milijardi evra odlilo se iz Poljske (uz 7 milijardi novih investicija) i 6 milijardi evra iz Mađarske (uz nove investiicje u iznosu od 1,5 milijardi).

KONTROLISANA SEĆANJA

UMESTO slobodne razmene mišljenja o razlozima i uzrocima jugoslovenske tragedije i o interesima koji su stajali iza svega toga, istina je sudski naručena, a svako mišljenje koje izvođačima nije prijatno se kažnjava - navodi Hofbauer u svojoj knjizi.

- Na taj način se zatvara luk od vojne intervencije NATO preko Tribunala, koji je uveden na inicijativu UN i plaćen zapadnim novcem, do kontrolisanog sećanja i tumačenja događaja na osnovu sudskih odluka, pretnji i kažnjavanja u slučaju otvorenog suprotstavljanja kupljenoj pravdi - kaže Hofbauer. - "Naručena istina" u slučaju Jugoslavije u međuvremenu postaje model, pa se na optuženičku klupu izvode i drugi šefovi država protiv kojih su Vašington i Brisel direktno ili indirektno vodili rat. Ironija cele priče je u tome što SAD kao zemlja pokretač svih sudskih procesa, uopšte ne priznaje Međunarodni krivični sud

Oštra debata u Kongresu SAD: Sever ostaviti Srbiji!

Oštra debata u Kongresu SAD: Sever ostaviti Srbiji!

 

VAŠINGTON - Komitet za spoljne poslove Kongresa SAD održao je debatu na kojoj su izneta različita viđenja situacije u Srbiji i na Kosovu, pri čemu je predstavnik Stejt departmenta Džonatan Mur morao detaljno da obrazloži stavove američke administracije.

Na dvočasovnoj sednici čiji je naziv bio "Kosovo i Srbija: Put ka miru", predstavljeni su stavovi članova Komiteta, Stejt departmenta, kao i predstavnika proalbanskih nevladinih organizacija, dok je srpske stavove predočio vašingtonski analitičar Obrad Kesić.

Posebno su oštri i temeljni prilikom postavljanja pitanja bili predsedavajući odbora republikanski kongresmen iz Kalifornije Dejna Rorabaker i njegov stranački kolega iz Teksasa Ted Po.

Oni su tražili da im predstavnik Stejt departmenta Džonatan Mur precizno obrazloži sve stavove administracije, kao i buduće poteze koje će ta institucija u vezi pitanja Srbije i Kosova činiti.

Tako je Rorabaker u jednom trenutku zapitao ovog funkcionera Stejt departmenta da mu kaže više o prošlonedeljnom sporazumu iz Brisela, posebno se interesujući za tačku sporazuma po kojoj je Kosovskim bezbednosnim snagama zabranjeno da uđu na sever Kosova.

"KFOR i NATO su tu i mi imamo poverenje u njih", kratko odgovorio je Mur, ne pominjući poimenice kosovske snage.

Rorabaker nije bio zadovoljan tom vrstom odgovora, pa je ponovio pitanje, pitavši "jel to znači da (kosovske bezbednosne snage) nemaju pristup" na šta je predstavnik američke diplomatije ipak odgovorio sa "da, tako je".

Kongresmen iz Kalifornije, koji je prilikom proglašenja kosovske nezavisnosti bio pristalica tog procesa, sada je u svom uvodnom govoru naglasio da je to uradio zbog "prava na samoopredeljenje" koje se pominje i u američkom Ustavu.

On je, međutim, kazao da se sada zalaže i za davanje istog prava kosovskim Srbima sa severa, koji u ogromnom procentu ne žele da žive na nezavisnom Kosovu.

"Zašto terate Srbe sa tih prostora da na silu budu deo nezavisnog Kosova", upitao je Rorabaker predstavnika Stejt departmenta.

Pošto je dobio odgovor u kome je Mur govorio o vladavini prava na Kosovu, Rorabaker ga je prekinuo rečima "vi iz Stejt departmenta često volite da govorite filozofski".

"Vi ovde pričate o nekoj vladavini prava kao rešenju za narode koji su stotinama godina u neprijateljskom odnosu. Zašto ne pustite da se taj problem reši tako što bi Srbi sa severa prišli Srbiji, a Albanci iz Preševske doline Kosovu", rekao je Rorabaker.

Kongresmen iz Teksasa Ted Po, koji je i predsedavajući srpskog kokusa u Kongresu, takođe nije bio blagonaklon prema zvaničniku Stejt departmenta.

On je prvo pohvalio prošlonedeljeni sporazum iz Brisela, ocenivši da je to dobar početak, istovremeno pozvavši evropske lidere da odobre početak pristupnih pregovora Srbije i EU.

Po je ukazao da se na Kosovu krše ljudska prava Srba, kao i da je uništeno više od 150 crkvava i srpskih groblja.

Kada je Mur završio svoje izlaganje u kome je se založio za pomirenje Srbije i Kosova, uz reči da to ne znači podelu ili razmenu teritorije, kongresmen Po ga je upitao kakve podatke ima Stejt department o tome dokle je stigla istraga o "Žutoj kući" i trgovini organima.

Mur je počeo prilično uopšteno da odgovara da američka administracija ozbiljno uzima sve optužbe za ratne zločine, ali ga je kongresmen Po ubrzo prekinuo potpitanjem "odgovorite mi konkretno - dokle se stiglo, jel neko ispitan ili se ta istraga nikada neće završiti".

Mur je tada potvrdio da Stejt department prati istragu i da bi rezultati mogli da se očekuju sledeće godine, dodavši da će za detaljnije informacije morati da vidi u Stejt departmentu i da će obavestiti Kongres o tome.

Suprotne stavove od predsedavajućeg Rorabakera i kongresmena Poa izneo je demokratski kongresmen iz Njujorka Eliot Engel, koji je poznat kao blizak stavovima Kosova, a jedna ulica u Peći je dobila i njegovo ime.

On je rekao da se ne slaže sa menjanjem granica na Kosovu, ocenivši da sporazum iz Brisela predstavlja "jasan signal nade za ljude koji žele mir i prosperitet u EU".

Engel je čestitao kosovskom premijeru Hašimu Tačiju i premijeru Srbije Ivici Dačiću na dogovoru, rekavši da je srpski predsednik vlade pokazao "pragmatizam i viziju".

Kongresmen iz Njujorka se založio i da EU ponudi Kosovu "jasan evropski put", kao i da ga treba uključiti u NATO alijansu.

"Kosovo je prema istraživanjima Galupa država u Evropi čiji su stanovnici najviše proamerički raspoloženi", ocenio je Engel.

Na saslušanju u kongesnom odboru, govorila je i Širli Diogardi iz Albansko-Američke civilne lige, koja je za briselski sporazum rekla da je "brza popravka koja ne donosi pravo rešenje".

Vašingtonski analitičar i srpski aktivista Obrad Kesić takođe se obratio odboru, ponovivši pitanje kongresmena Rorabakera zašto američka vlada odbija podelu Kosova.

Takođe, on je rekao i da je skeptičan prema prošlonedeljenom sporazumu, zapitavši se zašto su svi sem Srba na prostoru bivše Jugoslavije imali pravo na samoopredeljenje.

Saslušanje u Komitetu za spoljne poslove Kongresa bilo je i kao sve sednice tih kongresnih tela, otvoreno za javnost, ali u publici, sem predstavnika kosovske dijaspore nije viđen veći broj aktivista srpske

http://www.glas-javnosti.rs/clanak/vesti/glas-javnosti-25-04-2013/ostra-debata-u-kongresu-sad-sever-ostaviti-srbiji

Саопштење за јавност Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве

http://www.spc.rs/sr/saopshtenje_za_javnost_svetog_arhijerejskog_sinoda_srpske_pravoslavne_crkve

Саопштење за јавност Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве

22. Април 2013 - 10:27

Обраћање држави Србији и српском народу поводом парафирања споразума у
Бриселу

У Бриселу је парафиран текст споразума „о принципима нормализације
односâ" између „Београда" и „Приштине", што је, свакако, еуфемизам
уместо „Србије и Косова", односно између председника Владе Србије и
„председника Владе Косова", иначе лица са потернице коју је расписала
Србија. Неотклоњиви је утисак да се ради о потпуном повлачењу
институционалног присуства Србије на територији њене јужне покрајине, о
успостављању ограничене аутономије српске заједнице на простору северно
од моста на Ибру у Косовској Митровици, у оквиру Тачијевог
естаблишмента, и, самим тим, о посредном и прећутном, али ипак фактичком
признавању постојања система државне власти на Косову и Метохији
независног од постојећег државног устројства Србије. Ствар је отежана
пристанком државног врха Србије на несметани процес „евроинтеграцијâ"
тачијевског Косова (без помена Метохије, која звучи превише православно
и српски, али и без било каквог помињања Србије у том контексту), а нема
никакве сумње у то да ће, после плаћања овако високе цене за фамозни
„датум о почетку преговора", и то преговора са непознатим бројем нових
услова и са неизвесним исходом, цена за сам евентуални улазак у Европску
унију бити и формално признавање „независног Косова" од стране Србије и
њена обавеза да не омета добијање столице „Косова" у Уједињеним нацијама.

Како изгледа, посреди је пре чиста предаја него ли макар каква--таква
продаја наше сопствене вековне и, у духовном и историјском смислу,
најважније територије, темпирана од великих сценариста, иначе наших
проверених пријатеља и савезника, за стоту годишњицу ослобођења
историјске Старе Србије од петвековног робовања Османлијама (1389 -
1912/1913). Нама се чини да би, у односу на овакав споразум, и подела
територије била боље, праведније и одрживије решење. Такође се питамо
шта је наша висока државна делегација тражила у Москви пре неколико дана
ако је већ била спремна да прихвати „максимум могућег", који је ипак
мањи од „минимума пожељног" са становишта елементарног државног и
националног интереса Србије.

Имајући у виду све овде речено, а још више неизречено, али
подразумевано, апелујемо на посланике у Народној скупштини Србије и на
Председника Србије да, пред Богом, историјом српског рода и сопственом
савешћу, измере и одмере своју моралну и историјску одговорност приликом
одлучивања о давању или ускраћивању сагласности Србије као државе на
овакав текст споразума.

Истовремено апелујемо на српски народ који је опстао и остао на својим
вековним косовско-метохијским огњиштима и на сав остали српски род, ма
где живео, да, каква год била одлука државног врха Србије, не призна
диктат силе и неправде него да Косово и Метохију сматра, увек и заувек,
својом земљом, не спорећи, ни на који начин, чињеницу да је то и земља
оних Албанаца који у њој вековима живе заједно са Србима.

Црква ће, у сваком случају, остати са својим народом и у својим
светињама на Косову и Метохији. То јој даје право и намеће дужност да
упути овај апел.

АЕМ и Патријарх српски
И Р И Н Е Ј ср.

--

Vlajki: Prihvatanje briselskog sporazuma - priznanje Kosova

Vlajki: Prihvatanje briselskog sporazuma - priznanje Kosova

 

Srna - 21.04.2013 14:59

BANJALUKA - Potpredsjednik Republike Srpske Emil Vlajki ocijenio je da će Srbija i zvanično priznati samoproglašeno Kosovo ako njen državni vrh potpiše "briselski parafirani sporazum", čime će amputirati 15 odsto vlastite teritorije.

"Ako državni vrh Srbije potpiše 'briselski parafirani sporazum', onda je Kosmet, sa smiješnom autonomijom svog sjevernog dijela, pod jurisdikcijom 'Republike Kosovo', što znači da je ova NATO tvorevina i službeno priznata od Srbije koja je time sebi amputirala 15 odsto teritorije", saopšteno je iz kabineta potpredsjednika Srpske.

Vlajki je ocijenio da je ovo "početak nove faze tragedije srpskog naroda, posebno onog na Kosmetu".

"To što je potpisano da će 'Republika Kosovo' poštovati postignuti dogovor o autonomiji kosmetskih Srba može se 'objesiti mačku o rep'. U relativno kratkom vremenu njene jedinice, potpomognute tamo stacioniranim NATO trupama, preuzeće totalnu vlast na čitavoj teritoriji", smatra Vlajki.

On kao primjere navodi da su prilikom akcije "Oluja" hrvatske snage ignorisale vojnike UN koji su razdvajale Hrvate i Srbe, te da su 2004. NATO snage na Kosmetu zajedno sa Albancima vršile etno-genocidno čišćenje Srba na tom prostoru.

Vlajki je ocijenio sramotnim za čitavu zapadnu civilizaciju da se, u posljednjih 20 godina jedan evropski narod - Srbi, tretira kao nekada Jevreji, bombarduje, demonizuje, ucjenjuje, tjera u koncentracione logore, protjeruje, te ekonomski i teritorijalno uništava.

"Tragedija Srba poprima epske razmjere, pošto će Zapad sa takvom praksom nastaviti i u ovoj deceniji. Preostali Srbi na Kosmetu imaju tragičan izbor, da se odupru i da dobrim dijelom izginu, ili da na vrijeme pobjegnu", smatra Vlajki.

On je dodao da će se "kalvarija ostatka Srbije nastaviti, ako ne iskrsne neki istinski vođa i pokret".

"Primjer Jugoslavije je jasno pokazao da, kada se jedna zemlja počne raspadati, njen raspad se više ne može ničim zaustaviti", navodi se u saopštenju.

Sporazumom, koji su u petak, 19. aprila, u Briselu parafirali Beograd i Priština, uspostavljena je zajednica/asocijacija srpskih većinskih opština na Kosovu, a dvije strane su se obavezale da neće blokirati jedna drugu u evropskim integracijama.

http://www.nezavisne.com/novosti/bih/Vlajki-Prihvatanje-briselskog-sporazuma-priznanje-Kosova-189121.html