Otvoreno pismo jednog Nobelovca drugom

Objavio/la PCNEN Drugi pišu 09. Sep. 2013. | 09:02

Istaknuti argentinski borac za ljudska prava, humanist, pisac i pacifist, Adolfo Pérez Esquivel, poslao je otvoreno pismo američkom predsjedniku Baracku Obami po pitanju mogućeg napada na Siriju. Esquivel, koji je kao i Obama dobio Nobelovu nagradu za mir (1980.), pita se – kako Obama misli nastaviti "Kingov san" vojnom intervencijom protiv Sirije? U svom žestokom pismu ističe kako SAD nemaju ni moralnu, legitimnu ni pravnu osnovu za napad na Siriju ili bilo koju drugu državu na svijetu.

Esquivel se 2011. žestoko protivio napadu na Libiju te je kasnije kritizirao operaciju u kojoj je ubijen Bin Laden ističući kako su ga SAD odlučili ubiti, a ne suditi mu, jer su se bojali kako bi Bin Laden mogao otkriti "neugodne informacije" o pozadini napada na New York 11/9 2011. "Ovaj događaj je bio savršen povod za agresiju protiv Afganistana, Iraka i kasnije Libije", rekao je te u jednom od svojih tekstova rekao kako su SAD "osovina zla".

————————————————————————————

Adolfo Pérez Esquivel Baracku Obami, otvoreno pismo po pitanju Sirije:

Poslušajte krikove naroda!

Situacija u Siriji je predmet ozbiljne preokupacije i još jednom SAD, preuzimajući ulogu svjetskog policajca, predlaže napad na Siriju u ime "Slobode" i "Ljudskih Prava".

Vaš prethodnik George W. Bush, u svom mesijanskom ludilu, prizvao je religijski fundamentalizam za pokretanje mesijanskih ratova u Afganistanu i Iraku. Rekao je kako je razgovarao s Bogom te kako mu je Bog rekao da napadne Irak, rekao je kako mu je Bog poslao poruku da "izvozi slobodu" diljem svijeta.

Vi ste govorili, povodom 50. obljetnice smrti velečasnog Martina Luthera Kinga, također dobitnika Nobelove nagrade za mir, o tome kako treba kompletirati "San" kojeg je on ostavio na stolu, on koji je bio najznačajnija manifestacija borbe za ljudska prava protiv rasizma u prvoj demokraciji na svijetu koja je imala robove.

Martin Luther King bio je čovjek koji je dao svoj život za život, on je mučenik našeg doba. Ubili su ga nakon Marša na Washington jer je pozivao na građanski neposluh zbog imperijalističkog rata protiv naroda Vijetnama. Zar Vi zaista vjerujete u to kako vojna invazija drugog naroda može dovesti do realizacije Kingovog sna?

Naoružavanje pobunjenika kako bi se dovelo do autorizacije NATO intervencije nije ništa novo za Vašu zemlju i Vaše saveznike. Niti je novo da SAD predlaže invaziju na druge zemlje optužujući ih da posjeduju oružje za masovno uništenje, što se u slučaju Iraka pokazalo kao neistina.

Vaša zemlja podupirala je režim Saddama Husseina kada je upotrijebio kemijsko oružje protiv Kurda i protiv Iranske Revolucije, i tada nije bilo govora o sankcijama jer u to vrijeme su Saddam i Irak bili Vaši saveznici.

Ali sada predlažete napad na Siriju bez da uopće znate rezultate istrage koju provode Ujedinjeni Narodi uz autorizaciju sirijskih vlasti. Nema sumnje da je uporaba kemijskog oružja nemoralna i za svaku osudu, no Vaša vlada nema moralni autoritet opravdavati intervenciju.

Generalni tajnik Ujedinjenih Naroda, Ban Ki-moon, istaknuo je kako bi vojni napad na Siriju situaciju u toj zemlji još pogoršao.

Moja zemlja, Argentina, koja trenutačno predsjeda Vijećem Sigurnosti Ujedinjenih Naroda, javno je istaknula kako se protivi intervenciji na Siriju, odbijajući "sudjelovanje u novim smrtima".

Papa Franjo također je pozvao svijet da se ujedini u pokretu za mir te je 7. rujna organizirao dan molitve i posta protiv rata.

Čak i Vaš povijesni saveznik, Ujedinjeno Kraljevstvo, odbilo je (barem za sada) sudjelovati u invaziji.

Vaša zemlja transformira "Arapsko Proljeće" u NATO pakao, pokrećete ratove na Bliskom Istoku i palež u orkestraciji međunarodnih korporacija. Invaziju koju predlažete dovesti će samo do još nasilja i još smrti, kao i do destabilizacije Sirije i cijele regije. S kojim ciljem? Lucidni analitičar, Robert Fisk, istaknuo je kako je pravi cilj Iran i odgađanje uspostave Palestinske države – nisu stotine mrtve djece razlog koji Vas vojno pokreće. U ovom trenutku kada je u Iranu demokratski izabrana umjerene vlada s kojom bi mogli krenuti u pregovore i rješenje aktualnih sukoba, politika koju Vi predlažete bi mogla biti suicidalna.

Siriji je potrebno političko, a ne vojno rješenje. Međunarodna zajednica trebala bi podržati one društvene organizacije koje promiču mir. Sirijski narod, kao i svaki drugi, ima pravo na samoodređenje i vlastito definiranje demokratskog procesa, a mi bismo im u tome trebali pomagati kada zatraže našu pomoć.

Obama, Vaša zemlja nema ni moralni autoritet, ni legitimitet, niti pravnu osnovu za napad na Siriju ili bilo koju drugu državu. Naročito ako uzmemo u obzir da ste ubili 220,000 ljudi u Japanu bacivši bombe masovnog uništenja.

Niti jedan zastupnik u američkom Kongresu ne može legitimizirati, ono što ne može imati legitimitet, niti ozakoniti ono što je protuzakonito. To je naročito točno ako uzmemo u obzir izjavu koju je prije nekoliko dana dao bivši američki predsjednik Jimmy Carter: "SAD nema funkcionalnu demokraciju".

Vaše ilegalno prisluškivanje američkog naroda očito nije imalo utjecaja, jer anketa Reutersa pokazuje kako se 60% stanovnika protivi Vašem planu invazije (op.a. samo 9% podržava plan napada).

Zato ću Vas pitati ovo gospodine Obama, čije naredbe Vi slušate?

Vaša Vlada postala je opasnost za međunarodnu ravnotežu kao i za stanovnike SAD-a. Postali ste zemlja koja se ne može suzdržati od izvoza smrti kako biste sačuvali svoju moć i ekonomiju. No mi Vam se nećemo prestati opirati.

Bio sam u Iraku nakon američkog bombardiranja 90-ih, prije invazije koja je srušila Saddama. Vidio sam kako navodeća raketa pogađa konvoj izbjeglica, žena i djece. Vi ste ih nazvali "kolateralnim žrtvama".

Narodi poručuju DOSTA! Dosta je ratova. Ljudskost poziva na Mir i pravo na život u slobodi. Narodi žele zasukati svoje mačeve i jedini način da se to postigne je razoružanje svijesti.

Gospodine Obama, nemojte zaboraviti kako ćemo žeti plodove koje sijemo. Svako ljudsko biće trebalo bi sijati humanost i mir, naročito oni koji imaju Nobelovu nagradu za mir. Nadam se da nećete "san o bratstvu" kojeg je imao Martin Luther King pretvoriti u noćnu moru za narode i ljudski rod.

Uz poštovanje, Mir i Dobro

Adolfo Pérez Esquivel

Advance.hr

 

RATKO DMITROVIĆ: VUKOVAR, JEDNA LAŽ

RATKO DMITROVIĆ: VUKOVAR, JEDNA LAŽ

nedelja, 08 septembar 2013 14:57

U Vukovaru je, da se mi ne lažemo, na sceni iskazivanje mržnje prema Srbima. Ćirilica je tu samo sredstvo. Bledo, prozirno, kao i svaka laž

 Danima traje antisrpsko orgijanje po Vukovaru, sa refleksijama u Dubrovniku, Splitu, Zadru. Povod je ćirilica. Natpisi na ćirilici, kažu organizatori protesta, neće u Vukovar dok je njih živih. Prete udruge dragovoljaca iz cele Hrvatske, državna televizija otvoreno stoji na strani antićirilične ideje. U Dubrovniku ispisuju poruke „Srbe na vrbe", u Zadru isto, u Splitu bačen dinamit na prostorije Vijeća srpske nacionalne manjine. A kakvo je to zlo napravila ćirilica?

U obrazloženju se kaže da je to pismo u Vukovar došlo na tenkovima Jugoslovenske narodne armije (JNA), da je pod ćirilicom razaran Vukovar. Hajde da vidimo šta kaže istina. Za početak; JNA nikada nije koristila ćirilicu. U toj armiji komunikacija i komande bile su na srpsko-hrvatskom, ekavski izgovor, dok je službeno pismo bila latinica. Bez izuzetka.

Sledeće: JNA nije 1991. godine došla u Vukovar, nije napala Vukovar, ona je tamo od oslobođenja 1945. godine (valjda Vukovarčani poraz Hitlera smatraju oslobođenjem) u tom gradu je imala kasarnu sa 14. pontonirskim bataljonom u njoj.

Rat u Vukovaru počeo je u proleće 1991. godine, napadom paravojnih hrvatskih snaga, predvođenih Tomislavom Merčepom, najpre na lokalne Srbe a potom na kasarnu JNA u tom gradu. Srbe su ubijali celo leto, minirali im kuće, lokale, restorane. Slavko Dokmanović, predsednik Veća grada Vukovara, još u aprilu piše pismo Tuđmanu i traži zaštitu za Srbe u gradu i okolini. Tuđman odgovara smenom Dokmanovića i slanjem u Vukovar komesara hrvatske vlade, zvao se Marin Vidić Bili. Čovek shvata da je Vukovar pretvoren u pakao i piše pismo čelnim ljudima Hrvatske, vlasti i opoziciji, u kojem dramatično upozorava da Merčepove paravojne snage divljaju gradom, odvode i ubijaju Srbe, kradu i uništavaju njihovu imovinu, siluju, upadaju u stanove i kuće, ne prezajući ni od čega. Kasnije će se utvrditi da je u tom periodu ubijeno između 80 i 100 vukovarskih Srba. Zagreb ne reaguje.

Sredinom avgusta Merčep donosi odluku da blokira kasarnu JNA u Vukovaru. Njegovi crnokošuljaši najpre isključuju kasarni struju, pa vodu, a onda započinju snajperske napade. Na taj način ubijena su šestorica momaka u sivomaslinastim uniformama. To mučenje trajalo je mesec dana. Možete li da zamislite kako bi reagovala armija SAD, na primer, da im neko, uzmimo u Teksasu, na ovaj način blokira kasarnu. Taj grad bi sravnili sa crnom zemljom, bez upozorenja i moljakanja da se prekine opsada, kao što je Komanda JNA molila Tuđmana da urazumi Merčepa. Na kraju su pokrenuti tenkovi iz Beograda i počeo je kombinovani napad. Podsećam da je u to vreme postojala država Jugoslavija. Hrvatska je priznata kao samostalna država tek 15. januara 1992. godine.

Da je vojna intervencija JNA u Vukovaru bila opravdana i legitimna potvrdio je i Haški tribunal; tamo nije podignuta nijedna optužnica zbog upotrebe sile JNA u Vukovaru.

Dakle, ovde se ne radi o tananoj osetljivosti nekih Vukovarčana i njihovih istomišljenika širom Hrvatske, na ćirilicu kao simbol pod kojim su u Vukovar došli „osvajači". Ne, to je laž, podmetanje za one koji ne znaju ili su zaboravili šta je bilo, kakvo-takvo opravdanje za one koji znaju sve o vukovarskoj tragediji, ali ćute. Takvih je mnogo, nažalost, i u Beogradu.

U Vukovaru je, da se mi ne lažemo, na sceni iskazivanje mržnje prema Srbima. Ćirilica je tu samo sredstvo. Bledo, prozirno, kao i svaka laž.

 

Izvor Večernje novosti, 06. septembar 2013.

 

Protesti u Vukovaru su demonstracija ustaštva

Protesti u Vukovaru su demonstracija ustaštva

Objavljeno u: Komentar nedelje

      06.09.2013 u 10:04

 

Nisu to ekstremisti, povređeni branitelji, žrtve srpske agresije, ne, u pitanju je klasično ustaštvo iza kojeg je, na veliko iznenađenje, ovoga puta otvoreno stala Katolička crkva, gurajući fratre u prve redove antisrpskog orgijanja Nema tu pomoći; kakva crna pomirenja, razumevanje, tolerancija.

 

Hrvatskom se valja i večno će se valjati mržnja prema Srbima. Na tome se radi, to se neguje, održava, prenosi sa kolena na koleno. Mržnja prema Srbima, u Hrvatskoj je sastavni deo kućnog odgoja. Tako je odvajkada, što kaže narod. Mogu da se menjaju imperije, države i državna uređenja, granice, sistemi, ideološki predznaci, ali ništa se u osećanju prema Srbima promeniti neće, to je neuništivi virus, bukti, pa se smiri, ćuti u mraku i čeka svoje vreme, sevne kao varnica, ustremi se poput munje, vređa, pali, ubija, skida ćirilične table.

SAMO JEDNA DEFINICIJA – USTAŠTVO Kad neko naivan i neupućen pomisli da se ta mržnja zauvek umorila, da više nema razloga da postoji, da je dosta što je više od 450.000 Srba proterano iz Hrvatske, da ta zemlja posle svega što je učinila svojim sugrađanima, Srbima, i pošto je postala članica Evropske unije, zaista više nema razloga da proganja Srbe, desi se ovo u Vukovaru. Sad im smeta ćirilica. Ne. Smetaju im Srbi i smetaće im dok poslednji bude živeo u Hrvatskoj. I posle toga, kad ostanu samo srpska groblja, radiće se na njihovom zatiranju, zatravnjivanju i pošumljavanju. U Hrvatskoj su knjige na ćirilici uništene, biblioteke jezički i po pismu „čiste", srpski pisci uklonjeni iz lektire hrvatskih đaka i studenata.
Šta je ovo što se događa u Vukovaru prvih dana septembra? Opravdani revolt branitelja? Nemirenje sa tragovima okupatora? Uklanjanje simbola agresije? Ništa od toga. Ovo u Vukovaru, i ne samo Vukovaru, zove se ustaštvo. Mržnja i netrpeljivost prema Srbima u Hrvatskoj ima samo jednu definiciju, objašnjenje – to je ustaštvo.
Možemo da budemo politički korektni, izvođači radova na trasi srpsko-hrvatskog pomirenja, odlučni da eufemizmima zatrpavamo bezdane koji se ne mogu zatrpati, okrećemo glavu, ćutimo, možemo da pričamo šta nam volja da bi se drugoj strani svidelo, da bi nas pohvalili, ali time ništa promeniti nećemo; ovo što se sada događa u Vukovaru i još nekim delovima Hrvatske ima samo jedan odgovarajući naziv – ustaštvo. Uostalom, to jasno piše u grafitima i natpisima širom Hrvatske, nastalim u znak podrške domoljubima u Vukovaru.

NIJEDNOG GLASA RAZUMA Na ulazu u Dubrovnik, drevni turistički centar, diku Jadrana, ponos hrvatske kulture, grad drevne hrvatske vlastele, povjesno jezgro hrvatstva (smatrajte ovo citatima) stoje ustaške parole, među njima i ona „Srbe na vrbe", istinabog neprimerena Dubrovniku, jerbo tamo vrbaka nema na stotinu kilometara. To, poznato je, nije smetalo gosparima da u Drugom svetskom ratu, na Stradunu i okolo njega, prikolju što se priklati dalo na srpskoj, vlaškoj, pravoslavnoj strani. Gledali ste, pretpostavljam „Okupaciju u 26 slika" Lordana Zafranovića. Danas u Dubrovniku žive Ognjenovići, Bogdanovići, Jokovići, Stojanovići i svi se izjašnjavaju kao Hrvati. Onaj koji je u Vukovaru razbio prvu tablu sa dvojnim natpisom, onaj koga su na ramenima doneli do stanice milicije preziva se Živković. Ne znam koliko u Dubrovniku u ovom času živi Srba, u Splitu ih je pre neku godinu bilo devet. Nije greška – devet. U Zadru ni toliko. I taj grad je dao podršku ustaškom divljanju u Vukovaru. I tamo se isprsilo potomstvo Ante Starčevića; „Srbe na vrbe", „Ubij Srbina", sa tekstovima ustaških koračnica.
„Hrvatska televizija" prva dva dana davala je bezrezervnu podršku ustaškom divljanju po Vukovaru. Nijednog glasa razuma, osude, rezerve. Samo defilei branitelja koji se zaklinju da u Vukovar, dok je njih živih, ćirilica ući neće. Mi smo ćirilicu dobili na tenkovima agresorske JNA –urla jedan u kameru „Hrvatske televizije" dok napirlitana novinarka, držačica mikrofona državne televizije, neprestano klima glavom u znak podrške. Za neupućene: Jugoslovenska narodna armija nikad nije koristila ćirilicu, nikad. U toj armadi jezik je bio srpsko-hrvatski, ekavskog izgovora, a pismo latinica.
Prošle godine, pisali smo o tome, u Zagrebu je održan simpozijum, uz visoko pokroviteljstvo Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti, na temu ćirilice kao „starog hrvatskog pisma". Nema jednog akademika, učesnika rečenog savetovanja, da se ovih dana javno oglasi, da upozori one u Vukovaru da im je rabota atak na hrvatsku kulturu. Zašto ćute? Plaše se? Draža im je mržnja prema Srbima nego drevna hrvatska kultura, spomenici na glagoljici, bosančici, „staroj hrvatskoj ćirilici"? O čemu se ovde ćuti? Gde je hrvatska inteligencija, liberalni delovi političkog spektra države koja se hvali stoljetnom kulturom i konačnim povratkom u zajednicu evropskih naroda? Boris Dežulović će protiv ustaštva u Vukovaru napisati tekst u „Globusu", možda na nekom od portala u Regionu, Jelena Lovrić u „Jutarnjem", Lucić će sklepati neku rimu i na tome će se okončati.
Zašto je to tako? Zato što se mržnja prema Srbima u Hrvatskoj podrazumeva. To je normalna pojava. U Hrvatskoj je čudan, sumnjiv, nedovoljno nacionalan, onaj koji ne iskazuje mržnju ili makar netoleranciju prema Srbima. Kerum je to objasnio u jednoj rečenici:„Tako smo odgojeni."

GLAVNI IGRAČI IZRONILI IZ MRAKA Ustaško divljanje po Vukovaru izvuklo je iz mraka glavne igrače, i to je što se mene tiče, najveće iznenađenje antićiriličnog orgijanja u varoši na Vuki. Onaj Josić ili kako se već zove vođa „Stožera za odbranu Vukovara od ćirilice", to je lokalna zamlata, lutka na koncu, nema dubinski sa tim ništa ni HDZ, ni udruge branitelja, svi oni su izvođači radova, boranija. Iza svega stoji institucija koja je u prve redove drugog dana protesta poslala pet svojih igrača. Da, govorim o Katoličkoj crkvi i fratrima. Izbegavali su poslednjih dvadesetak godina da se priključuju ovakvim i sličnim protestima, ali sada je, izgleda, situacija promenjena. Ne znam zbog čega. Moguće objašnjenje, bar pokušaj objašnjenja, zahteva neuporedivo širi prostor od ovoga. Sačekajmo. Do tada samo čuđenje nad činjenicom da je organizacija nastala na vekovnom strpljenju uletela u teren za vreme utakmice. Neuobičajeno za Katoličku crkvu. Šta je to u igri što mi još uvek ne vidimo?
U vreme vukovarskih događanja, sreda, na zagrebačkom Mirogoju, u Aleji branitelja, sahranjen je Zvonko Bušić. Tri dana ranije pucao je sebi u glavu, u sopstvenoj kući nedaleko Zadra. Našla ga žena, inače Amerikanka, u kupatilu. Bušić je jedan od najpoznatijih hrvatskih terorista, ustaški orijentisan, koji je 1976. godine, sa još nekoliko hrvatskih političkih emigranata, oteo američki putnički avion, na liniji Njujork-Čikago, sa namerom da ga preusmere ka Parizu i Londonu, da iznad tih gradova bacaju letke na kojima je pisalo da su Hrvati u Jugoslaviji ugnjeteni od strane Srba. Posle toga nameravali su da slete u Zagreb. Postignut je dogovor sa FBI, u najpoznatijim američkim listovima dobili su prostor za ruženje Srba i Jugoslavije i posle sletanja u Pariz završili u zatvoru.
Ne bi taj boravak iza brave trajao dugo da se u međuvremenu nije dogodilo nešto drugo; Bušić je pre otmice aviona u garderobi podzemne železnice Njujorka ostavio tempirnu bombu koja je prilikom demontaže eksplodirala i ubila jednog policajca. Osuđen je na doživotnu robiju. Posle mnogih intervencija, žalbi, apela hrvatske dijaspore, a na kraju i otvorenog zalaganja Vlade Hrvatske, Bušić je 2008. godine pušten na slobodu, deportovan u Hrvatsku, bez prava da ikada više stane na tlo SAD-a. Po dolasku u Zagreb objavio je da će se baviti politikom i na taj način pokušati da ostvari snove o Hrvatskoj. Učlanio se u Hrvatsku stranku prava (a gde bi drugde), krajnje desnu, proustašku grupaciju koja je i osnovana na ideji obnove ustaške države. Ubrzo je počeo da daje izjave kako je veoma razočaran stanjem u Hrvatskoj, da to nije država o kojoj je maštao i sve je okončao pre neki dan, metkom u sopstvenu slepoočnicu.
Bušićeva smrt izazvala je talas razočaranja među ekstremnim desničarima Hrvatske, da ne kažem, ustašama. Oni taj potez tumače kao dokaz da je njihova zemlja ponovo u kandžama komunista i jugonostalgičara, jerbo, kažu, Zvonko nije mogao da gleda ko i kako vlada njegovom domovinom i odlučio je da se ubije. Za Bušićem javno je najviše plakao Dražen Budiša, svojevremeno jedan od omladinskih lidera Maspoka, politički aktivan prvih 15-ak godina Tuđmanove Hrvatske, a u poslednje vreme potpuno marginalizovan, po sopstvenom izboru. Za njega je Bušić veliki domoljub i heroj. Javno, niko nije rekao da je Bušić bio ubica i terorista, kao što niko u Hrvatskoj nije javno rekao ono što mora da se kaže; ovo u Vukovaru je ustaštvo.

Ratko Dmitrović za pecat.co.rs

 

ČEDOMIR ANTIĆ: ĆIRILICA

ČEDOMIR ANTIĆ: ĆIRILICA

petak, 06 septembar 2013 08:47

Pravo je i obaveza Srbije da neprekidno zahteva ispunjenje punih kapaciteta obećanog statusa za srpski narod u Hrvatskoj

 Predstavnik Evropske unije delovao je zbunjeno. Komisija, kaže, podržava održavanje jezičke raznolikosti, ali pitanje dvojezičnih tabli je ipak u nadležnosti država članica... A šta je sa ravnopravnošću građana država članica? U Republici Hrvatskoj nije više u pitanju odnos hrvatske većine i srpske manjine. Reč je o odnosu prema nacionalnim manjinama koje žive u Hrvatskoj. Da li je pitanje za Evropsku uniju zašto Italijani, Mađari, Česi... kojih u Republici Hrvatskoj ima daleko manje nego Srba već godinama imaju pravo na dvojezičnost, a Srbi nemaju? I ne samo to, već je u Vukovaru vlast čitavu deceniju izbegavala da sprovede zakon iščekujući popis, sve u nadi da će posledicom stalnog iseljavanja udeo srpskog stanovništva i tamo opasti. Da li je bleda i neuverljiva pojava evropskog birokrate svesna da je Hrvatska Erdutskim sporazumom prihvatila neke obaveze i da ih ne izvršava? A možda je istina da Evropska unija ne baštini vrednosti slobode i demokratije već ih zloupotrebljava? Pitanje prava je važno uglavnom onda kada koristi ciljevima najvećih država unije. Kada nije moguće ojaditi nekoga ko ima naftu, lagati po ko zna koji put o oružjima masovnog uništenja ili genocidu (setimo se „100.000 masakriranih Albanaca"), naneti štetu stvarnim ili zamišljenim interesima Rusije... Onda ih ljudska, građanska i nacionalna prava ne zanimaju. Da li u Briselu zaista misle da se niko ne seća kako su zloupotrebljavali saradnju Srbije sa Hagom kako bi uticali na izbor ovdašnjih vlada? Da li misle da nismo razumeli zašto su Srbiju sankcionisali kao Gadafijevu Libiju, a Miloševića ni kao Kurta Valdhajma?

Da li danas iko poistovećuje stare ideale evropskih vrednosti sa Evropskom unijom a da pritome ne dobija veliki novac iz evropskih fondova? Je li moguće da u naše vreme Evropsku uniju slave samo oni Srbi kojima dotiče višak nemačkog novca. Kakav može da bude jedan odnos koji je zasnovan na neistinama i novcu?

Jedna demonstrantkinja u Vukovaru kaže kako im je ćirilica donela rat. Ja sam opet mislio da je Franjo Tuđman bio iskren kada je rekao da rata ne bi bilo da ga Hrvatska nije htela i da je odustala od (bezuslovne) nezavisnosti. Takođe sam očigledno bio u zabludi verujući da samo postojanje drugog i drugačijeg nije razlog velikoj i teškoj mržnji koja je i dovela do genocida nad Srbima tokom kojeg je u Drugom svetskom ratu samo u Sremu ubijeno oko 30.000 ljudi, dakle više nego što je Srba i Hrvata stradalo u nedavnom ratu. Kakva je to mržnja kada ovih dana okupljene patriote u Vukovaru razbijaju table s državnim znamenjima Republike Hrvatske?

Mislim da danas ne treba da nas previše zanima duboki problem koji ima Republika Hrvatska,zemlja u kojoj protiv jednog manjinskog pisma protestuje po dvadeset hiljada ljudi. U kojoj većina građana ima tako negativan odnos prema srpskom narodu – koji je u istoriji, sve do nedavnog rata, u ključnim trenucima (1848, 1905, 1918, 1941) podržao nacionalne interese Hrvata – da sebe vidi kao žrtve Srba i onda kada je stvarnost potpuno drugačija. Ako su do sada sve ideološke i političke podele u Hrvatskoj našle pomirenje na ujedinjenju protiv Srba... onda nešto zaista nije uredu sa društvom te države.

Hrvatska je nezavisna država i Srbija u njene poslove ne treba da se meša. Pravo je i obaveza Srbije da neprekidno zahteva ispunjenje punih kapaciteta obećanog statusa za srpski narod u Hrvatskoj. Odnos prema zagraničnim Srbima simptom je i naših unutrašnjih problema. Mi patimo zbog nesolidnosti naših političkih vođa i zahteva narodne većine da troši više nego što zarađuje. Pre desetak godina u jednom duelu Nikolićev protivkandidat ga je pitao zašto misli da ima „tapiju na patriotizam"? Danas možemo da postavimo drugačije pitanje: ako je predsednik republike osamnaest godina vodio štetnu i šovinističku politiku na sramotu srpskog naroda, to ne znači da danas pošto ga je Srbija izabrala tek kao izmenjenog i pokajanog svi moramo da se ispaštamo zbog njegove prošlosti.I to, u vreme dok hrvatsko društvo o srpskom trošku leči sedamdeset godina stare rane međuhrvatskog građanskog rata. I dok žrtve rata na hrvatskoj strani proživljavaju traume samo zato što je u toj državi preostao još neki Srbin. Hrvatska državna televizija dosledno govori o „srbijanskom konzulatu", „srbijanskom narodu", „srbijanskoj crkvi"... Predsedniku Nikoliću možda to ne smeta, ali Srbijanci nisu isto što i Vojvođani, Sandžaklije, Kosovari...

Napredni klub

Izvor Politika, 05. 09. 2013.

 

Iran, a ne Sirija, je prava meta zapada

Objavio/la PCNEN Drugi pišu 01. Sep. 2013. | 07:40

Piše: Robert Fisk

U vreme kada je predsednik SAD izjavio da će tražiti dozvolu Kongresa za vojnu intervenciju u Siriji, donosimo tekst Roberta Fiska, samo jedan od mnogih u kojem se objašnjava promašenost ovakvog poteza. "Iran nikada više nije bio posvećen očuvanju vlade u Siriji nego danas. Stoga je Bašarova pobeda, pobeda Irana, a iranske pobede zapad ne može da toleriše."

Pre nego što nagluplji rat Zapada u istoriji modernog ratovanja počne – naravno da mislim na napad na Siriju koji tek treba da svarimo – mogli bismo da kažemo da krstareće rakete, od kojih se pouzdano očekuje da sravne jedan od najstarijih gradova na svetu, nemaju ništa sa Sirijom. One su namenjene da štetu nanesu Iranu. Njihova svrha je da pogode islamsku republiku sada kada ima novog i energičnog predsednika, nasuprot nepromišljenom Mahmudu Ahmadinedžadu i to baš sad kada je zemlja malo stabilnija.

Iran je neprijatelj Izraela. Iran je stoga prirodno i neprijatelj Amerike. Dakle rakete treba usmeriti ka jedinom arapskom savezniku Irana.

Nema ničeg ugodnog u vezi sa režimom u Damasku. Ovi komentari nemaju za cilj da oslobode taj režim odgovornosti za masovna trovanja gasom. Međutim, dovoljno sam star da pamtim da kada je Irak, tadašnji saveznik Amerike, koristio hemijsko oružje protiv Kurda u Halabdžahu 1988. godine. Tada nismo napali Bagdad. Taj napad će morati da sačeka 2003. kada Sadam više nije imao ni hemijskog ni bilo kog drugog oružja iz naših noćnih mora.

Isto tako se sećam da je CIA objavila da je Iran odgovoran za trovanja gasom u Halabadžahu; opipljiva laž usmerena protiv američkog neprijatelja sa kojim se Sadam borio u naše ime. U Halabadžahu su ubijene hiljade, a ne stotine ljudi. Ali tako to ide. Drugo vreme, drugačiji standardi.

Pretpostavljam da se ne računa kada je Izrael pobio 17.000 muškaraca, žena i dece u Libanu 1982. godine u invaziji koju je navodno izazvao pokušaj PLO da izvrši atentat na izraelskog ambasadora u Londonu. Sadamov drugar Abu Nidal je bio taj koji je napad organizovao a ne PLO, ali to nije važno sada. Amerika je od obe strane tražila da se "suzdrže". Kada je nekoliko meseci pre te invazije, Hafez-al-Asad, Bašarov otac, poslao svog brata u Hamu da uništi hiljade pobunjenika, pripadnika Muslimanskog bratstva, niko nije izustio ni reč osude. "Pravila Hame" je način na koji je moj stari prijatelj Tom Fridemen cinično nazvao ovo krvoproliće.

Bilo kako bilo, danas imamo neko drugo Bratstvo, a Obama nije mogao da se natera da kaže "bu" kada je njihov izabrani predsednik svrgnut.

Ali sačekajte. Zar nije Irak, kada je bio naš "saveznik" protiv Irana, takođe koristio hemijsko oružje protiv iranske vojske? Jeste. Video sam ranjenike ovog podmuklog Sadamovog napada, poput onih u Ipru, dok su se američki oficiri šetali bojnim poljem i svoje izveštaje slali u Vašington, a nas nije bilo briga. Hiljade iranskih vojnika je otrovano ovim oružjem zla između 1980. i 1988.

Noćnim vozom sam putovao nazad za Teheran zajedno sa ranjenim vojnicima i mogao sam da omirišem taj otrov, dok smo otvarali prozore kako bismo mogli da izbacimo smrad gasa. Ti mladići su doslovce imali rane preko rana. Imali su grozne rane, među kojima je bilo i onih koje je bilo nemoguće opisati. Ipak, pošto su ti vojnici stigli u zapadne bolnice na lečenje, mi novinari smo te ranjenike nazivali « navodnim » žrtvama hemijskog oružja, iako su izveštaji UN navodili dokaze daleko ubedljivije od onih koje ćemo najverovatnije dobiti iz Damaska.

Zaboga, šta mi to radimo? Pošto su nebrojene hiljade ubijene u nemerljivoj sirijskoj tragediji, iznenada baš sada, posle tolikih meseci i godina nesuočavanja sa istinom, nas pogađa nekoliko stotina mrtvih. Užasno. Nerazumno. To je istina. Ovaj rat je trebalo da nas dovoljno istraumira i natera na akciju još 2011. ili 2012. Zašto baš sada?

Čini mi se da znam razlog. Mislim da okrutna vojska Bašara al-Asada pobeđuje pobunjenike koje u tajnosti naoružavamo. Uz pomoć libanskog Hezbolaha, iranskog saveznika u Libanu, režim Damaska je slomio pobunjenike u Kusairu i verovatno ih trenutno pobeđuje i severno do Homsa. Iran nikada više nije bio posvećen očuvanju vlade u Siriji nego danas. Stoga je Bašarova pobeda, pobeda Irana, a iranske pobede zapad ne može da toleriše.

Kada već pričamo o ratu, šta se desilo sa tim veličanstvenim palestinsko – izraelskim pregovorima kojima se Džon Keri onoliko hvalio? Dok izražavamo očaj zbog odvratnih napada bojnim otrovima u Siriji, nastavlja se proždiranje palestinske zemlje. Likudistička politika Izraela, koja podrazumeva mirovne pregovore dok od Palestine ništa ne ostane, žurno napreduje, je razlog zbog kojeg košmar (daleko veći od onog koji smo mi sanjali 2003. o "oružju za časovno uništenje") jordanskog kralj Abdulaha raste: "Palestina" u Jordanu a ne u Palestini.

Međutim, ako želimo da verujemo u besmislice iz Vašingtona, Londona, Pariza i ostatka "civilizovanog" sveta, samo je pitanje vremena pre nego što naš brzi mač osvete jednim udarcem razori Damask. Verovatno jedan od najbolnijih momenata za tu regiju jeste posmatranje kako ostatak arapskih lidera pozdravlja ovo uništenje. Ujedno je i najsramniji. Napašćemo šiitske muslimane i njihove saveznike dok će sunitiski muslimani aplaudirati. To je ono od čega se prave građanski ratovi.

Kontrapress/The Independent

 

Љиљана Смајловић: Мучнина

Уводник

Љиљана Смајловић

Мучнина

 

Читаоцу вероватно није промакло да је „Политика" пре неколико дана на насловној страни пренела савет једног aмеричкoг спољнополитичког експерта Белој кући. Интерес Америке је да у сиријском грађанском рату не буде победника, био је изричит Едвард Лутвак. Aко Асад побеђује, наоружавајмо побуњенике. А ако побуњеници ојачају, престанимо да им помажемо. 

Звучи сурово, зар не? Али је барем искрено и тачно. То управо гледамо на малим екранима. Асад је почео да добија рат и амерички председник и британски премијер му спремају „ограничену интервенцију". Кратки напад, тек толико да се мало изравна терен и изједначе противници на игралишту.

Читалац се свакако још сећа спортских метафора којом је Запад деведесетих година објашњавао своју ролу на Балкану „Тo level the playing field", али се и сећа да те изразе није пратило ништа што би имало везе са спортским духом или неким осећајем за равноправно надметање.

Већина овдашњег света прати то што се Сиријцима спрема са страшним осећањем мучнине. У то време смо мислили да се никада никоме није десило оно што се дешава нама, да такве неправде у историји није било, да смо „јединствен случај". Одонда, свако мало смо принуђени да своју трагедију изнова проживљавамо, само што нам сада све делује некако фарсично.

Сећамо се свега: и демонизације лидера и дехуманизације народа, и утростручавања жртава једне и потцењивања жртава друге стране. И лажљиве пропаганде, а још више лажног моралисања, згражавања над само неким масакрима и оног накнадног, равнодушног, и зато посебно окрутног, правдања зверстава западних фаворита у нашим грађанским ратовима. Пораз од сто пута јачег противника обично се сматра часним поразом. Али када на вас удари сто пута јачи противник и још вас уверава да сте морални кепец ви – а не он – то на неки посебан начин пече.

Нико овде није изненађен што се незаконита употреба силе 1999. године над Југославијом користи као модел за правдање напада на Сирију. Али посебну горчину изазива то што се тај „модел", који ће на ђубриште историје отићи као „Блерова доктрина", и данас у Лондону памти, и даље пропагира, као „праведни рат", рат у име виших моралних вредности.

У томе је разлика. Едвард Лутвак је разоружавајуће искрен и барем не цепти од моралне надмоћи. Од њега је данас теже поднети лицемерје либералних интервенциониста који, попут Мајкла Игнатијефа, у сиријској опозицији траже паралелу с „бошњачким Сарајлијама" и јадикују над мањком западног ентузијазма за нове „хуманитарне интервенције" широког типа. Од те моралне супериорности и Лутваков цинизам некако је пристојнији.

Љиљана Смајловић

објављено: 30.08.2013.

 

Напад хемијским оружјем као повод за америчку окупацију Сирије

Већ виђено: Напад хемијским оружјем као повод за америчку окупацију Сирије

ИН4С / Прије 4 сата

Медијски наводи да је сиријска армија Башара ал Асада извела напад хемијским оружјем на сопствено становништво могу се упоредити са пропагандом из ратова у Ираку, Либији и Босни и Херцеговини. У питању није случајност, ова матрица се поновља из рата у рат – западни медији, који су под контролом једног центра моћи (НАТО-а), манипулацијом јавности обезбјеђују подршку за војне акције. Међутим, још од рата у Ираку, свјетска јавност увјерила се да америчку-НАТО пропаганду треба прихватати са великом резервом.

Сиријски побуњеници тврде да је армија Башара ал Асада извела напад хемијским оружјем, што је Влада у Дамаску демантовала.

У близини Дамаска наводно је убијено више од 1.300 људи. „Национална коалиција сиријске револуције и опозиције" саопштила је да је на стотине Сиријаца повријеђено.

Један од портпарола тог савеза сиријских опозиционих снага Хишам Марвах, прије него што је издато званично саопштење, је у разговору за Дојче веле рекао: „Према информацијама које имамо, убијено је најмање 800 људи. Најмање 1.000 је задобило тешка тровања и телесне повреде.

И предсједник Сиријског националног вијећа Георге Сабра, потврдио је да је дошло до напада. Тренутно, међутим, још нема потврде о том нападу из независних извора.

Сиријско министарство спољних послова је преко новинске агенције САНА саопштило да ти наводи нису тачни. Влада у Дамаску тврди да је „терористичка опозиција" забринута споразумом између Сирије и међународне заједнице о истрази у вези са употребом хемијских бојних отрова. Најновији извјештаји о нападу, како је речено, имају за циљ да дискредитују владу у Дамаску.

Напад хемијским оружјем није Асадова стратегија

Аналитичари сматрају да се напад хемијским оружјем не уклапа у садашњу стратегију предсједника Асада.

Маргарет Јохансен, експерткиња за Блиски исток при Институту за истраживање мира и безбједносну политику у Хамбургу, сматра да је најважније да сачека и прикупе докази, јер, како тврди, не искључује могућност да и овај напад служи у пропагандне сврхе.

„Са позиција Асадовог режима и његовог одржавања на власти не могу да замислим да постоји разлог због којег би морао да употреби хемијско оружје, посебно због пријетње САД да би то било прекорачење црвене линије. У том случају Асадов режим би се суочио са опасношћу од оштријих мјера па и војне интервенције Запада. С обзиром на своју велику премоћ, Асадов режим није принуђен да користи хемијско оружје, а то није у складу ни са досадашњим рационалним поступцима Асадовог режима у Сирији", тврди Јохансен.

САД спремне за напад; Русија: Хемијски напад дјело опозиције

Пентагон је објавио како се управо обављају „иницијалне припреме" за почетак напада крстарећим ракетама на положаје сиријске војске.

Амерички министар обране, Чак Хејгел, истакао је како је америчка морнарица пришла ближе Сирији како би све било спремно уколико Обама одлучи кренути с војним нападом.

„Министарство обране има одговорност доставити предсједнику опције дјеловања, то укључује позиционирање наших снага и опреме, како бисмо могли извести разне опције – које год опције предсједник одлучи предузети", рекао је Хејгел. Он је додао да се „одлука мора донијети брзо јер би се ускоро могао десити нови хемијски напад".

Како преносе амерички медији, генерал Мартин Демпси данас ће представити све опције напада за вријеме састанка у Бијелој Кући.

Према извору из америчког министарства обране америчка морнарица повећава своју присутност на простору Медитерана са четвртим бродом, УСС Махан, на којем се налазе крстареће ракете, јавља Ројтерс.
То је четврти амерички војни брод који се налази у Медитерану.

На другој страни званична Русија тврди да су, у складу са информацијама којима располаже, хемијско оружје у предграђима Дамаска 21. августа примјенили опозициони милитанти, а не режим предсједника Башара Асада.

У специјалном саопштењу руског Министарства иностраних послова истиче се да су оптужбе упућене владиним трупама засноване на информацијама које нису провјерене, док је агресивна кампања у регионалним и западним медијима пука потврда да је у питању „унапријед планирана провокација",

„Не знам да ли у Сирији има сарина или не. Сјетите се шта се десило Садаму Хусеину.  Американци су га оптужили за употребу сарина и других отровних супстанци. Па на лицу мјеста није пронађено баш ништа. Вјероватно је то случај и у данашњој ситуацији", сматра експерт Руског центра за медицину катастрофа професор Генадиј Простакишин.

Испробани сценарио

Медијски наводи да је сиријска армија Башара ал Асада извела напад хемијским оружјем могу се упоредити пропагандом из ратова у Ираку, Либији и Босни и Хервеговини. У питању није случајност, ова матрица се поновља из рата у рат – западни медији, који су под контролом једног центра моћи (НАТО-а), манипулацијом јавности обезбјеђују подршку за војне акције. Међутим, још од рата у Ираку, свјетска јавност увјерила се да америчку-НАТО пропаганду треба прихватати са великом резервом.

Тадашњи амерички предсједник Џорж Буш добио је подршку америчког и британског јавног мњења за напад на Ирак тврдњама да Садам Хуесин располаже хемијским оружјем. Накнадно се испоставило да су Бушове тврдње биле лаж – хемијско оружје није пронађено.

Иста матрица примјењена је прво у рату у Босни, а затим у НАТО агресији на СРЈ. Након Балкана исти принцип је примјењен и у Авганистану, Ираку, Либији и сада Сирији.

Недавно је професор Ола Тунандер, на скупу нордијских мировних активиста, упоређивала пропаганду из Либије и Сирије са оном из рата у БиХ.

Она је, током предавања „Послије Либије – Сирија и сталне чланице Савјета безбједности УН", рекла да је за гранитарање пијаце Маркале била одговорна „босанска страна", односно снаге под контролом Алије Изетбеговића.

То су јој, како каже, потврдили бројни извори – представник кризног штаба НАТО-а, предсједавајући у војном комитету НАТО-а Виглеик Еиде, као и норвешки министри одбране и спољних послова.

„Сви су рекли да је НАТО-ов закључак био да се радило о босанском нападу на властито становништво. Али ово никад није саопштено јавно. А изгледа да је уобичајено да се, на примјер, уочи одлука у Уједињеним нацијама, изводе такозване „false flag" операције, дакле преваре нападом на властито становништво, да би се на тај начин оправдала војна интервенција", истакла је Тунандер.

Још један од примјера преваре нападом на властито становништво десио се у случају Рачак.

Случај Рачак је био прекретница која је послужила као реторички аргумент усмјерен против СРЈ, и као „легално покриће за почетак рата", НАТО агресије против СРЈ.

Након овог догађаја и медијске кампање, планови за интервенцију НАТО, чија је реализација била одложена након споразума Холбрук-Милошевић у новембру 1998. године, поново су актуелизовани.

Хелена Ранта (62), фински стоматолог-форензичар и члан међународне истражне комисије за догађаје у селу Рачак на Косову и Метохији, признала је у својој биографији да је извјештај о томе писала под притиском тадашњег шефа мисије Оебса на Косову и Метохији Вилијама Вокера и Министарства спољних послова Финске.

Како се наводи у књизи финске форензичарке, Вокер је преломио дрвену оловку напола и гађао Ранту, јер није био задовољан њеним наводима у којима она није користила „довољно убједљив језик" када је ријеч о српским злочинима.

Она је прошле године у документарном филму „Крај – осуђени на прогонство" руским ауторима Јевгенију Баранову и Александру Замислову испричала да је „Вокер био ужаснут резултатима наше истраге".

„Била сам збуњена и нисам била спремна да му одговорим. Та тијела су припадала терористима, српским војницима и становницима села. Овај извештај који вам сада показујем никада није објављен, а његов садржај мало ко зна. Сада сам спремна да јавно говорим о резултатима истраге", рекла је Ранта у том филму, показујући оригинални извјештај пред камером.

Према ријечима финског новинара Ари Русила постоји раширено мишљење да је Вокерова улога у Рачку била да помогне ОВК у креирању масакра који би био приписан српским снагама и да се на тај начин пронађе изговор за војну интервенцију

„ОВК је сакупила своје погинуле после борбе, обукла их у цивилну одећу, а затим позвала посматраче", наводи Русила.

http://in4s.net/vec-vidjeno-napad-hemijskim-oruzjem-kao-povod-za-americku-okupaciju-sirije/