Који је "кучкин син" наш?

Александар ПАВИЋ | 25.09.2013 | 07:34

Френклин Делано Рузвелт, ратни савезник Черчила и Стаљина, творац тзв. Новог договора којег је понудио америчком народу као одговор на Велику економску депресију 1930-их година, и једини амерички председник који је био четири пута изабран, остао је запамћен по много чему још, укључујући и једну циничну али отворену и духовиту опаску, која је на сажет начин описала дух америчке спољне политике. Говорећи о никарагванском диктатору, Анастазију Сомози, каже се да је Рузвелт "у његову одбрану" једном приликом рекао: "Он можда и јесте кучкин син, али је наш кучкин син". Што је значило, у Сомозином случају – као и његових синова који су га наследили и владали Никарагвом све до доласка покрета Сандиниста на власт 1979. године – да су Амери спремни да подржавају диктаторе и сличне сјајне примерке људског материјала у име "ширења демократије" и сличних "вредности" за које сматрају да треба да се наметну остатку света. А кад једним "кучкиним синовима" истекне рок употребе, у резерви су увек неки други, мало гладнији. У том кључу би могла, упркос прилично суморној стварности, да буде смешна ситуација која је виђена у уторак, 24. септембра у Београду, при смењивању Драгана Ђиласа са места градоначелника Београда. Збиља, како се не насмејати жалопојки досадашњег градоначелника: "Јасно је да моја смена нема везе са оним што смо урадили у ових пет година. То је политички одговор на оно што сам говорио у протеклом периоду, а то је да земља полако клизи у диктатуру и једнопартијски систем".[1] Ето, он јадан, заправо прави, истински и неприкосновени борац за демократију – смењен је зато што диже свој глас против страшне диктатуре. Уз то му чак и странка носи "демократски" назив, што је у савременом масмедијском представљању једнако сликању ореола око светачке главе у православној иконографији. Ништа зато што је цео председнички мандат његовог претходника на челу те исте странке, Бориса Тадића, прошао у систематском, скоро бруталном концентрисању медијске, политичке и финансијске моћи у председничком кабинету на Андрићевом венцу, када су заправо и постављени темељи данашње републичке власти. Тада је Ђилас био у "фазону" – "ја се не бавим политиком, ја сам практичан човек". Једноставно, од толике оперативности, практичности, прагматичности и бављења решавањем "животних проблема обичних људи", није имао времена да примети никакво клизање у диктатуру и једнопартијски систем. Наравно, времена се нашло када је на ред дошла градоначелничка фотеља. Оно што додатно забавља – опет, чак и у ово потпуно незабавно време – је то што Ђиласу никако није сметало клизање у диктатуру када је исто, годину дана раније, почело да се исказује на врло конкретан начин – у Владиној косовској политици. Устав се перманентно крши откако је нова владајућа коалиција дошла на власт прошлог лета. Склопљен је очигледно противуставни тзв. бриселски споразум са приштинском нарко-мафијом, а Уставни суд ућуткан. Грађанска и уставом загарантована права десетина и десетина хиљада Срба и других лојалних неарбанаса са Косова и Метохије се брутално газе, људи се гурају у раље "најсуровије банде икад виђене у Европи",[2] ако је веровати  сведочанству полицијских стручњака ЕУ (а таквима се, морамо ли подсећати, по дефиницији верује). Ђилас о томе није рекао ни реч. Уствари – рекао је, али не у контексту критике "диктатуре" која брутално гази највиши правни акт земље. Напротив. У време потписивања тзв. бриселског споразума Ђилас је тражио "мораторијум на критику власти" – тј. док се не добије "датум".[3] (Ту је, између осталог, показао не само дволичност и неискреност, већ и велику политичку неинтелигенцију, али то је већ друга тема, која би могла да отвори и сасвим нову дебату, нпр. о томе да ли се од марионета уопште може очекивати "интелигенција" – што би нас одвело у неком другом правцу.) "Принципијелна" критика пузајуће "диктатуре" је тада могла да сачека. И не само то. Ђилас је сигурно више времена, као уосталом и остатак бедног и неморалног "про-европског" естаблишмента, провео разматрајући наводно погажена права елџибити-оваца, али је осведочено сасвим оукеј са тим да се његови сународници на КиМ утерују у институције приштинских трговаца људским органима,[4] као и с тим да се Уставни суд Србије практично укида као релевантна институција државе. Знају сви они – конкурс за империјалне "кучкине синове" је перманентно отворен, а хомосексуалисти су на неупоредиво већој цени од тамо неких зломислитеља са севера КиМ. Оно што срећу квари онима који би да ликују над Ђиласовом горком судбином је природа оних га смењују. Да, свима је доста скупих, најскупљих мостова на свету без приступних путева, свима је доста пијавице зване Бус плус, медијске диктатуре дебилизма отеловљеног у градској телевизији Студио Б, и сличних ствари.[5] Али, опет: ко га па смењује? Да ли је икада вредело, у доба империје, фаворизовати неке њене "кучкине синове" наспрам других? Да ли је било важно ко ће владати Содомом у последње његове дане, пре кише од ватре и сумпора која ће се на њега сручити? Или треба пустити мртве да сахрањују своје мртваце. Реторичко питање, наравно. [1] http://balkans.aljazeera.net/vijesti/smijenjen-gradonacelnik-dragan-dilas [2] http://www.nspm.rs/hronika/ekperti-eu-albanska-mafija-sa-kosova-postala-najsurovija-ikad-vidjena-u-evropi.html [3] http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/1/%D0%9F%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0/ [4] http://www.nspm.rs/hronika/srbski-obraz-organizuje-konferenciju-povodom-parade-ponosa.html [5] http://www.nspm.rs/prenosimo/trinaest-razloga-za-smenu-dragana-djilasa.html

 

http://srb.fondsk.ru/news/2013/09/25/koii-ie-kuchkin-sin-nash.html

VOJISLAV KOŠTUNICA: SRBIJA IZMEĐU EVROFANATIZMA I POLITIČKE NEUTRALNOSTI

VOJISLAV KOŠTUNICA: SRBIJA IZMEĐU EVROFANATIZMA I POLITIČKE NEUTRALNOSTI

petak, 20 septembar 2013 23:34

Srbija mora da se sprema za novi početak koji će biti više nego težak kada definitivno kao zemlja udari glavom u zid

 Ideja o političkoj neutralnosti Srbije je prirodna, razložna, umerena i nadasve u skladu sa veličinom i snagom Srbije, kao i sa njenom istorijom i tradicijom. S druge strane, ideja o članstvu Srbije u Evropskoj uniji i NATO je radikalna, ekstremna i suprotna srpskim državnim, nacionalnim i ekonomskim interesima, kao i državotvornoj tradiciji Srbije. Svoje pravo lice Evropska unija je pokazala Srbiji 2008. godine. Pravi cilj i interes Evropske unije kada je u pitanju Srbija obelodanjen je 2008. godine sa protivpravnim proglašenjem nezavisnosti Kosova, koje je Evropska unija pripremala, a zatim i podržala. NATO je svoj pravi i jedini cilj i interes još ranije i bezobzirnije demonstrirao prilikom agresije naSrbiju 1999. godine. Tako da je više nego belodano da Evropska unija i NATO žele da rasparčaju i obezliče Srbiju, pri čemu je Kosovo je u ovom trenutku njihova glavna meta.

Zato se i postavlja pitanje kako je bilo moguće da se u osnovi jedna ekstremna i destruktivna ideja zapadnih sila o razbijanju Srbije, umotana u priču o tobožnjim blagodetima evropskih integracija, postane dominantna politička opcija u Srbiji. Dakle, kako je bilo moguće da se jedna takva ideja u Srbiji prikazuje kao napredna, moderna i saglasna dugoročnim interesima zemlje. Odnosno, kako je moguće da umerenu i razumnu ideja o političkoj neutralnosti Srbije u Skupštini Srbije zastupa dvadeset i jedan poslanik Demokratske stranke Srbije dok su, uz nekoliko časnih izuzetaka, svi ostali poslanici iskreno ili iz oportunističkih razloga postali otvoreni pobornici evrofanatizma.

Objektivna analiza zbog čega je došlo do fetišizacije Evropske unije u Srbiji mora pre svega da razotkrije pravu strategiju Evropske unije prema Srbiji. Pri tome, naravno, ne smemo da zaboravimo da je Evropska unija velika politička i ekonomska sila, koja je početkom 2000. godine predstavljala primamljivu i privlačnu snagu za sve evropske države, pa i za Srbiju. Nažalost, iza te privlačnosti krio se tajni plan Evropske unije da otme Kosovo od Srbije. Evropska unija je u doslovnom smislu zloupotrebila poverenje Srbije. Velika većina građana bila je u Srbiji za Evropsku uniju, jer je EU prikrivala svoju nameru da od naše južne pokrajine pravi lažnu državu. Pitanje je kakva bi bila sudbina ideje o Evropskoj uniji u Srbiji, da je Evropska unija odmah posle 2000. godine umesto slatkorečive, u osnovi obmanama obojene retorike odmah saopštila šta je zapravo njen pravi cilj.

UDAR EU NA SRBIJU I DSS Evropska unija godinama se prikazivala u svom lažnom svetlu kao jedna dobronamerna organizacija koja Srbiji nudi samo ono što je u njenom najboljem interesu. Ta prikrivena dugogodišnja politika Evropske unije ostavila je dubok trag u Srbiji. Namnožavale su se parazitske organizacije koje su dobijale sredstva od EU da neumorno ponavljaju bajku o tobožnjem evropskom raju. Ne treba ni potceniti prirodnu želju naroda da Srbija konačno postane normalna država, posle tolikih ratova i sukoba koje smo imali sa zapadnim svetom. Znajući sve to Brisel je hladnokrvno pripremao svoj žestoki i dugoročni udar na Srbiju, sa ciljem da otme teritoriju bez koje je nazamislivo postojanje Srbije onakvom kakvom je kroz istoriju znamo.

Kada je Evropska unija procenila da je došao pravi trenutak, a to je bilo početkom 2008. godine, pokazala je svoje pravo lice i „kordinisanom akcijom" sa SAD postala je pokrovitelj protivzakonitog i jednostranog priznanja lažne države Kosovo. Kao nadoknadu za otimanje Kosova Evopska unija je spremila dobro poznatu šargarepu za Srbiju u vidu potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, a nešto kasnije i kroz ukidanje viza.

Sve to je pratila žestoka kampanja kako Demokratska stranka Srbije protivljenjem evropskim integracijama zapravo hoće samoizolaciju Srbije, i kako je politika DSS ekstremna, opasna i ratnohuškača. Potom je usledio drugi talas kampanje protiv DSS sa ciljem da se stranka kriminaluzuje. Omiljene teme ove bezobzirne i surove kampanje bile su da je DSS kao ekstremistička stranka sklona da se nasilničkim putem domogne vlasti, da je teroristička organizacija koja pali ambasade u Beogradu i da je mafijaška organizacija specijalizovana za pljačke baš na Kosovu i u Kolubari, koja je povrh svega simbol pobede 5. oktobra.

Pored ovog opšteg napada na DSS pokretane su akcije da se smeni predsednik stranke i ljudi koji su poneli najteži teret u borbi protiv namere Evropske unije da otme Kosovo, o čemu više nego dokumentovano svedoče Vikiliksove depeše. Sve je to trebalo da omogući da DSS kao reformisana, proevropska stranka zakorači u svetlu evropsku budućnost. „Sve glavne stranke su sada na istom putu", slavodobitno je govorio jedan zapadni ambasador u Beogradu, nesumnjivo u skladu sa novim postmodernim shvatanjem političkog pluralizma. Ovaj plan nije uspeo pre svega zato što je DSS stranka mnogo otpornija, sačinjena od mnogo tvrđeg materijala nego što je to onima koji su smišljali ovaj plan izgledalo.

Ovde treba dodati još jednu važnu stvar koja je omogućila sadašnji uspeh ideje o Evropskoj uniji u Srbiji. Radi se o podeli u Srpske radikalne stranke i pravljenju Srpske napredne stranke koja je od nacionalnog zauzela evrounijatski politički kurs. Kada se najveća stranka u zemlji, koja je bila izrazito nacionalna, razbije i od nje nastane SNS sa potpuno novom proevropskom orijentacijom, onda je to itekako snažan udar na stranački sistem i politički život u Srbiji.

Naravno, samo se po sebi postavlja pitanje odgovornosti DSS, koja je tada bila na čelu vlade, za sadašnji rasplet u Srbiji. Zbog čega DSS nije uspela da ubedi građane da je politička neutralnost umerena i razumna ideja, a da evropske integracije posle priznavanja nezavisnosti Kosova predstavljaju nešto što je suštinski protivno interesima Srbije? Ili, zašto DSS nije uspela da pronađe saveznike među političkim strankama za svoju politiku neutralnosti?

ŠTA NAM VALJA ČINITI Pravi i istinit odgovor glasi da su zapadne sile bile duboko ušle u srpske stranke, srpske medije i među srpske poslovne ljude uoči proglašavanja nezavisnosti Kosovo. Neki političari, vlasnici medija i poslovni ljudi su se iz čistog oportunizma priklonili Evropskoj uniji, neki iz straha, neki zbog ucena, a neki vodeći intelektualci iz iskrene vere da je predaja Kosova i potpuno pozapadnjačenje Srbije u osnovi u nacionalnom interesu zemlje, odnosno da uprkos ogromnoj šteti i svim ucenama prijem u EU omogućava preko potrebnu modernizaciju Srbije. Stranke su tada preko noći menjale svoja najdublja uverenja, odricale se svojih dojučerašnjih programa i počele da slede umesto sopstvene politike politiku i interese zapadnih sila. U toj borbi Demokratska stranka Srbije je možda za sada usamljena, ali i dosledna sebi i svojoj državotvornoj politici.

Šta nam danas valja činiti sa ovim iskustvom koje imamo u odnosima sa Evropskom unijom? Jasno je danas da je Srpska napredna stranka definitivno propustila priliku da ispuni volju naroda i da napusti podaničku politiku prema Zapadu, koju je vodila prethodna vladajuća koalicija. Zapravo SNS želi da bude barjaktar i predvodnik zapadne politike u Srbije i otuda njihov pristanak na briselske sporazume, koje je Demokratska stranka kao izvorno zapadna opcija u Srbiji sprovodila ipak sa više oklevanja. Izvesno je da će SNS nastaviti sa ovakvom antidržavnom i protivustavnom politikom što vodi ka nečemu što bi mogao da bude potpuni državni i ekonomski slom Srbije.

Ono što je ipak u svemu ohrabrujuće jeste da je Evropska unija iz samih temelja uzdrmana i da ona ni izbliza nije sila kakva je bila 2008. godine. Nepoverenje u čudovišnog briselskog Levijatana raste među evropskim narodima kako Evropska unija sve više ugrožava sam demokratski ideal i političke i ekonomske slobode. I u svom najnovijem upozorenju, odnosno manifestu protiv EU, Vaclav Klaus optužuje Brisel da želi da od Evropske unije napravi „kotao naroda" kao što je bio Sovjetski Savez, da želi da uništi nacionalne države, a time i demokratiju u Evropi. Uostalom, najava da će Britanija raspisati referendum o izlasku iz Evropske unije, odluka Islanda da prekine pregovore sa Evropskom unijom, teška ekonomska kriza koja potresa Grčku i Španiju, govore nedvosmisleno o jednoj novoj realnosti koja je ozbiljno zahvatila Evropsku uniju.

Srbija mora da se sprema za novi početak koji će biti više nego težak kada definitivno kao zemlja udari glavom u zid i vidi da rešenje nije put u Evropsku uniju. Inače, zabludu da je Evropska unija naš pravi i neprikosnoveni cilj mogli bi skupo da platimo, kao što smo skupo i preskupo platili jugoslovensku i komunističku zabludu. Kao stari evropski narod i država ne bi smeli da se posle jugoslovenske i komunističke ideje i zablude i po treći put odreknemo Srbije, ovoga puta zarad članstva u Evropskoj uniji.

Imaćemo novu priliku i nju treba iskoristiti da Srbija proglašavajući političku neutralnost, odbaci po sebe u svakom pogledu ne samo štetan već i poguban put evropskih integracija. Politička neutralnost je ideja koja je primerena Srbiji, koja štiti i čuva njene državne, nacionalne i ekonomske interese. Politička neutralnost nam daje mogućnost da sarađujemo sa svima, a da istovremeno ne budemo ničiji podanik koji će slepo i neznaveno izvršavati tuđe naloge. Naravno, politička neutralnost nije ideja koja se može silom nametnuti Srbiji, već ona može biti usvojena samo ako je posle sveg ispiranja mozga, sve propagande i posle svih obmana prihvati sam narod. U ovom trenutku urušavanja državnih institucija, besmisleno ispraznog nadmetanja stranaka i skoro potpunog medijskog sunovrata, važno je ipak što većina građana Srbije, prema istraživanjima javnog mnjenja, ne vidi svoju budućnost a time i budućnost Srbije u Evropskoj uniji. Dakle većina građana veruje da Srbiji ima života, zapravo jedino ima života izvan Evropske unije.

Nedeljnik/Sajt DSS

 

 

DIJASPORA: Nismo roba za potkusurivanje!

 

Nismo roba za potkusurivanje!

Komentara 1

0

Inicijativa o osnivanju nacionalnog saveta privrednika dijaspore izazvala je buru negodovanja među delegatima Skupštine dijaspore i Srba u regionu. Oni Kancelariji za dijasporu prebacuju da ovim potezom izlazi iz zakonskih okvira i stvara paralelnu instituciju s obzirom na to da dijasporska skupština već ima Savet za privredno-ekonomsku saradnju Srbije i dijaspore.

 

U potrazi za bogatašima: Slavka Drašković

 

- Smatram da je ovo bacanje prašine u oči i još jedan u nizu loših poteza Kancelarije za dijasporu na čelu sa Slavkom Drašković. Imam utisak da ona i njeni saradnici, šetajući pojedine privrednike iz rasejanja od ministarstva do ministarstva, samo stvaraju privid da nešto rade u korist dijaspore i matice. Oni praktično na taj način nastoje da sačuvaju svoje pozicije u državnoj administraciji i velike plate.

 

S kojim pravom i za čije pare Mirjana Lazić, delegat iz Velike Britanije, tražila je od predsednika Skupštine dijaspore i Srba u regionu odgovor na pitanje ko je oformio nacionalni savet privrednika dijaspore i u čije ime. Ona takođe pita kakva je uloga i ingerencija Kancelarije, budući da je za sprovođenje Zakona o dijaspori i Srbima u regionu nadležno Ministarstvo spoljnih poslova Srbije. Zanima je takođe i ko se to opet poigrava i sa nečijim vremenom, energijom i žicvcima i za čije pare?

 

- Jer, bogatašima poput Borisa Vukobrata na primer, nije potrebna ni Slavka Drašković ni Kancelarija za dijasporu da bi poslovali u Srbiji. Pre mislim da je obrnuto i da su veliki biznismeni iz rasejanja potrebni funkcionerima Kancelarije kao pokriće - kaže za "Vesti" Milisav Aleksić, biznismen iz Francuske i delegat dijasporskog parlamenta.
 

 

Samo čuvaju fotelje: Milisav Aleksić

On podseća da "srpsko rasejanje u globalu nije finansijski bogato", da se "na prste mogu izbrojati devizni multimilioneri milijarderi u rasejanju", te da su "među malobrojnim dijasporskim bogatašima retki oni koji se usuđuju da rizikuju i posluju u Srbiji gde caruje korupcija, politička i ekonomska nestabilnost".

Željko Vraneš iz Velike Britanije, u dopisu članovima Skupštine dijaspore kaže da je ogorčen "na ovo izdajničko delovanje ekipe u Vladi, i poslušne ekipe pratioca svih živih ministarstava koji sebe naziva Kancelarijom za saradnju sa Srbima izvan Srbije".
- Nisu delegati Skupštine dijaspore roba za potkusurivanje i pokriće rasprodaje drage nam Srbije - poručuje Vraneš.
 

 

Udarac sa leđa: Željko Vraneš

On kritikuje Kancelariju za dijasporu što osniva savete bez zasedanja dijasporske skupštine, ocenjujući da je reč o "podlom potezu iza leđa poštenih delegata".
Ljiljana Milović, delegat iz Argentine, u poruci Draganu Stanojeviću, predsedniku dijasporskog parlamenta, apeluje da se poštuje zakon. Pošto je znala koliko se dijasporski parlament (ne) uvažava u Srbiji, ona nije došla na letošnje zasedanje Skupštine dijaspore u Beograd, što bi je, kako navodi, koštalo 6.000 dolara.

 

Krivokuća: Dobrodošli svi koji hoće da pomognu Vukman Krivokuća, pomoćnik direktora Kancelarije za dijasporu zadužen za privredno-ekonomsku saradnju sa rasejanjem kaže za "Vesti" da je osnivanje nacionalnog saveta privrednika dijaspore "inicijalna kapisla za formiranje dijasporskog pokreta za nacionalni i ekonomski spas Srbije".     Vukman Krivokuća i novinarka "Vesti" Radmila Lončar - Naši uspešni poslovni ljudi u svetu su veoma značajan potencijal za Srbiju. Moja davnašnja ideja kao šefa Kancelarije za ekonomsku saradnju sa dijasporom, jeste da se ovaj savet proširi na sve zemlje gde žive naši uspešni biznismeni i da to na svetskom nivou preraste u pokret nacionalno-ekonomskog spasa Srbije.   - Mnoge poslovne ljude u dijaspori poznajem, znam njihovo mišljenje i mogućnosti i uveren sam da mogu da pruže neprocenjiv doprinos razvoju Srbije. Mnogi od njih imaju uzvišene ciljeve, troše svoje vreme i svoj novac da pomognu otadžbini - kaže Krivokuća za "Vesti". Komentarišući optužbe da formiranjem nacionalnog saveta privrednika dijaspore, Kancelarija izlazi iz zakonskih okvira koji se tiču dijaspore i duplira poslove, Krivokuća kaže: - Bitna je suština, a ne forma. Svako ima pravo na svoje mišljenje i svoj komentar, ali iz ovog što sam izneo potpuno je jasan naš cilj. Uglavnom te komentare ne daju članovi Ekonomskog saveta Skupštine dijaspore i Srba u regionu. Oni podržavaju ove naše težnje - ističe naš sagovornik i poručuje da su u pomenuti pokret dobrodošli ne samo članovi ekonomskog već i svih drugih saveta dijasporskog parlamenta, kao i svi dobronamerni ljudi koji su se poslovno dokazali u svetu.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/345095/Nismo-roba-za-potkusur

Дипломатски тријумф Русије

Дипломатски тријумф Русије

Реторичку понуду америчког државног секретара Џона Керија, да Сирија хемијско оружје стави под надзор, шеф руске дипломатије Сергеј Лавров мајсторски искористио и поентирао

 

Тренутак за предах: сиријски побуњеници (Фото Ројтерс)

Логика рата замењена је логиком политичког решења, а све се одиграло за само неколико сати. Најпре је амерички државни секретар Џон Кери „необавезно" изјавио „да Сирија може да избегне амерички напад уколико своје хемијско оружје стави под међународни надзор", али да он мисли да такав сценарио „није изгледан".

Стејт департмент је одмах пожурио да ублажи Керијеву изјаву објашњењем да је реч о „реторичком аргументу". Но, било је касно, јер је руски шеф дипломатије Сергеј Лавров мајсторски искористио набачену лоптицу. И поентирао.

Москва је одмах најавила да ће убедити Дамаск да прихвати међународну контролу сиријског хемијског арсенала, касније и његово уништавање, па сиријском министру спољних послова Валиду Муалему, који је био у посети Москви, није преостало ништа друго него да прихвати руски предлог.

Можда је Кери тако, свесно или несвесно, помогао Бараку Обами да коначно заслужи Нобелову награду за мир, али је помогао и Москви, односно Дамаску.

Ратни удар САД против Сирије одгођен је на неодређено време, истина није и сасвим искључен, али је Русија успела да до бомбардовања њеног савезника сада не дође иако је датум напада практично већ био утврђен.

То је била и још је изнуђена политика Москве, која се темељи на двострукој стратегији: дипломатски напори и иницијативе уз истовремено јачање руске војне присутности у источном Медитерану.

Ако се погледа састав руских ратних бродова који су недавно прошли кроз Дарданеле, осим ракетних ударних пловних јединица пут обала Сирије отишли су и велики десантни бродови класе „ропуша" и „алигатор", као и шпијунски бродови.

Изненађујуће је велико присуство руских десантних бродова близу Сирије. Могуће је да су превозили руске маринце ради евентуалне заштите евакуације руске базе у Тартусу, или евакуације руских држављана у Сирији.

Могуће је и да су допремили неке нове ракетне системе ПВО за сиријску војску, рецимо С-300 ПМУ2, или С-2500, или С-400, јер руске војне бродове Турци не могу да заустављају у Босфору.

Како је руски председник Владимир Путин најавио да ће Русија војно помоћи Сирији ако је Америка буде бомбардовала, онда покрет руске ратне морнарице ка обалама Сирије треба гледати управо у том контексту. За сада је Владимир Владимирович одржао реч. Овакав развој догађаја Москва може да прогласи као своју победу.

Наравно, треба бити поштен и признати да иницијативе Русије и пристајања Сирије да стави свој хемијски борбени потенцијал под међународну контролу не би ни било да није постојала претња америчког бомбардовања. Има ту неких сличности са великом кубанском ракетном кризом пре 50 година: Хрушчов је пристао да повуче совјетске ракете са Кубе, Кенеди се, додуше тајно, обавезао да неће рушити режим Фидела Кастра и да ће САД повући своје ракете из Турске. Но, у случају кубанске кризе оружје су повлачили Совјети и Американци, сада треба да га повуку Американци и Сиријци. А Башар ел Асад да остане у Дамаску, а Руси у луци Тартус. И у томе лежи успех Москве.

Остаје оперативни део „посла". Асад треба да убеди своје генерале да хемијско оружје мора под међународну контролу, а после и на уништење. То неће бити лако, јер сиријски војни врх своје хемијско оружје сматра „оружјем судњег дана", јединим фактором одвраћања од израелског напада у неком могућем рату. Сиријски генерали хемијско оружје сматрају контратежом израелској атомској бомби. Хемијско оружје се сматра атомском бомбом сиромашних држава.

Биће доста натезања око контроле и стављања под међународни надзор сиријских складишта хемијског оружја, питање је хоће ли Американци затражити да инспекторе УН подрже и „војне снаге за имплементацију". То је била „инспекцијска клопка" за Садама Хусеина" 2002. и знамо како се завршило.

Што се тиче каснијег уништавања сиријског хемијског оружја, најједноставнији начин је потопити све ракете и бомбе пуњене бојним отровима у море. Тако су својевремено урадили и Руси и Американци, нешто бојних отрова спаљивали су на полигонима уз велике еколошке последице, док су већи део бацили у море. Тихи океан је препун бомби и ракета пуњених америчким и руским бојним отровима.

Било какво сиријско одбијање контроле њених хемијских арсенала могло би у САД бити протумачено и као разлог за тренутну војну интервенцију, овог пута и без одлуке Конгреса, наравно и без одлуке УН. Под једним условом: да Москва није Дамаску већ испоручила најсавременије ПВО системе.

Мирослав Лазански

објављено: 11.09.2013.

http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Diplomatski-trijumf-Rusije.sr.html

Otvoreno pismo jednog Nobelovca drugom

Objavio/la PCNEN Drugi pišu 09. Sep. 2013. | 09:02

Istaknuti argentinski borac za ljudska prava, humanist, pisac i pacifist, Adolfo Pérez Esquivel, poslao je otvoreno pismo američkom predsjedniku Baracku Obami po pitanju mogućeg napada na Siriju. Esquivel, koji je kao i Obama dobio Nobelovu nagradu za mir (1980.), pita se – kako Obama misli nastaviti "Kingov san" vojnom intervencijom protiv Sirije? U svom žestokom pismu ističe kako SAD nemaju ni moralnu, legitimnu ni pravnu osnovu za napad na Siriju ili bilo koju drugu državu na svijetu.

Esquivel se 2011. žestoko protivio napadu na Libiju te je kasnije kritizirao operaciju u kojoj je ubijen Bin Laden ističući kako su ga SAD odlučili ubiti, a ne suditi mu, jer su se bojali kako bi Bin Laden mogao otkriti "neugodne informacije" o pozadini napada na New York 11/9 2011. "Ovaj događaj je bio savršen povod za agresiju protiv Afganistana, Iraka i kasnije Libije", rekao je te u jednom od svojih tekstova rekao kako su SAD "osovina zla".

————————————————————————————

Adolfo Pérez Esquivel Baracku Obami, otvoreno pismo po pitanju Sirije:

Poslušajte krikove naroda!

Situacija u Siriji je predmet ozbiljne preokupacije i još jednom SAD, preuzimajući ulogu svjetskog policajca, predlaže napad na Siriju u ime "Slobode" i "Ljudskih Prava".

Vaš prethodnik George W. Bush, u svom mesijanskom ludilu, prizvao je religijski fundamentalizam za pokretanje mesijanskih ratova u Afganistanu i Iraku. Rekao je kako je razgovarao s Bogom te kako mu je Bog rekao da napadne Irak, rekao je kako mu je Bog poslao poruku da "izvozi slobodu" diljem svijeta.

Vi ste govorili, povodom 50. obljetnice smrti velečasnog Martina Luthera Kinga, također dobitnika Nobelove nagrade za mir, o tome kako treba kompletirati "San" kojeg je on ostavio na stolu, on koji je bio najznačajnija manifestacija borbe za ljudska prava protiv rasizma u prvoj demokraciji na svijetu koja je imala robove.

Martin Luther King bio je čovjek koji je dao svoj život za život, on je mučenik našeg doba. Ubili su ga nakon Marša na Washington jer je pozivao na građanski neposluh zbog imperijalističkog rata protiv naroda Vijetnama. Zar Vi zaista vjerujete u to kako vojna invazija drugog naroda može dovesti do realizacije Kingovog sna?

Naoružavanje pobunjenika kako bi se dovelo do autorizacije NATO intervencije nije ništa novo za Vašu zemlju i Vaše saveznike. Niti je novo da SAD predlaže invaziju na druge zemlje optužujući ih da posjeduju oružje za masovno uništenje, što se u slučaju Iraka pokazalo kao neistina.

Vaša zemlja podupirala je režim Saddama Husseina kada je upotrijebio kemijsko oružje protiv Kurda i protiv Iranske Revolucije, i tada nije bilo govora o sankcijama jer u to vrijeme su Saddam i Irak bili Vaši saveznici.

Ali sada predlažete napad na Siriju bez da uopće znate rezultate istrage koju provode Ujedinjeni Narodi uz autorizaciju sirijskih vlasti. Nema sumnje da je uporaba kemijskog oružja nemoralna i za svaku osudu, no Vaša vlada nema moralni autoritet opravdavati intervenciju.

Generalni tajnik Ujedinjenih Naroda, Ban Ki-moon, istaknuo je kako bi vojni napad na Siriju situaciju u toj zemlji još pogoršao.

Moja zemlja, Argentina, koja trenutačno predsjeda Vijećem Sigurnosti Ujedinjenih Naroda, javno je istaknula kako se protivi intervenciji na Siriju, odbijajući "sudjelovanje u novim smrtima".

Papa Franjo također je pozvao svijet da se ujedini u pokretu za mir te je 7. rujna organizirao dan molitve i posta protiv rata.

Čak i Vaš povijesni saveznik, Ujedinjeno Kraljevstvo, odbilo je (barem za sada) sudjelovati u invaziji.

Vaša zemlja transformira "Arapsko Proljeće" u NATO pakao, pokrećete ratove na Bliskom Istoku i palež u orkestraciji međunarodnih korporacija. Invaziju koju predlažete dovesti će samo do još nasilja i još smrti, kao i do destabilizacije Sirije i cijele regije. S kojim ciljem? Lucidni analitičar, Robert Fisk, istaknuo je kako je pravi cilj Iran i odgađanje uspostave Palestinske države – nisu stotine mrtve djece razlog koji Vas vojno pokreće. U ovom trenutku kada je u Iranu demokratski izabrana umjerene vlada s kojom bi mogli krenuti u pregovore i rješenje aktualnih sukoba, politika koju Vi predlažete bi mogla biti suicidalna.

Siriji je potrebno političko, a ne vojno rješenje. Međunarodna zajednica trebala bi podržati one društvene organizacije koje promiču mir. Sirijski narod, kao i svaki drugi, ima pravo na samoodređenje i vlastito definiranje demokratskog procesa, a mi bismo im u tome trebali pomagati kada zatraže našu pomoć.

Obama, Vaša zemlja nema ni moralni autoritet, ni legitimitet, niti pravnu osnovu za napad na Siriju ili bilo koju drugu državu. Naročito ako uzmemo u obzir da ste ubili 220,000 ljudi u Japanu bacivši bombe masovnog uništenja.

Niti jedan zastupnik u američkom Kongresu ne može legitimizirati, ono što ne može imati legitimitet, niti ozakoniti ono što je protuzakonito. To je naročito točno ako uzmemo u obzir izjavu koju je prije nekoliko dana dao bivši američki predsjednik Jimmy Carter: "SAD nema funkcionalnu demokraciju".

Vaše ilegalno prisluškivanje američkog naroda očito nije imalo utjecaja, jer anketa Reutersa pokazuje kako se 60% stanovnika protivi Vašem planu invazije (op.a. samo 9% podržava plan napada).

Zato ću Vas pitati ovo gospodine Obama, čije naredbe Vi slušate?

Vaša Vlada postala je opasnost za međunarodnu ravnotežu kao i za stanovnike SAD-a. Postali ste zemlja koja se ne može suzdržati od izvoza smrti kako biste sačuvali svoju moć i ekonomiju. No mi Vam se nećemo prestati opirati.

Bio sam u Iraku nakon američkog bombardiranja 90-ih, prije invazije koja je srušila Saddama. Vidio sam kako navodeća raketa pogađa konvoj izbjeglica, žena i djece. Vi ste ih nazvali "kolateralnim žrtvama".

Narodi poručuju DOSTA! Dosta je ratova. Ljudskost poziva na Mir i pravo na život u slobodi. Narodi žele zasukati svoje mačeve i jedini način da se to postigne je razoružanje svijesti.

Gospodine Obama, nemojte zaboraviti kako ćemo žeti plodove koje sijemo. Svako ljudsko biće trebalo bi sijati humanost i mir, naročito oni koji imaju Nobelovu nagradu za mir. Nadam se da nećete "san o bratstvu" kojeg je imao Martin Luther King pretvoriti u noćnu moru za narode i ljudski rod.

Uz poštovanje, Mir i Dobro

Adolfo Pérez Esquivel

Advance.hr

 

RATKO DMITROVIĆ: VUKOVAR, JEDNA LAŽ

RATKO DMITROVIĆ: VUKOVAR, JEDNA LAŽ

nedelja, 08 septembar 2013 14:57

U Vukovaru je, da se mi ne lažemo, na sceni iskazivanje mržnje prema Srbima. Ćirilica je tu samo sredstvo. Bledo, prozirno, kao i svaka laž

 Danima traje antisrpsko orgijanje po Vukovaru, sa refleksijama u Dubrovniku, Splitu, Zadru. Povod je ćirilica. Natpisi na ćirilici, kažu organizatori protesta, neće u Vukovar dok je njih živih. Prete udruge dragovoljaca iz cele Hrvatske, državna televizija otvoreno stoji na strani antićirilične ideje. U Dubrovniku ispisuju poruke „Srbe na vrbe", u Zadru isto, u Splitu bačen dinamit na prostorije Vijeća srpske nacionalne manjine. A kakvo je to zlo napravila ćirilica?

U obrazloženju se kaže da je to pismo u Vukovar došlo na tenkovima Jugoslovenske narodne armije (JNA), da je pod ćirilicom razaran Vukovar. Hajde da vidimo šta kaže istina. Za početak; JNA nikada nije koristila ćirilicu. U toj armiji komunikacija i komande bile su na srpsko-hrvatskom, ekavski izgovor, dok je službeno pismo bila latinica. Bez izuzetka.

Sledeće: JNA nije 1991. godine došla u Vukovar, nije napala Vukovar, ona je tamo od oslobođenja 1945. godine (valjda Vukovarčani poraz Hitlera smatraju oslobođenjem) u tom gradu je imala kasarnu sa 14. pontonirskim bataljonom u njoj.

Rat u Vukovaru počeo je u proleće 1991. godine, napadom paravojnih hrvatskih snaga, predvođenih Tomislavom Merčepom, najpre na lokalne Srbe a potom na kasarnu JNA u tom gradu. Srbe su ubijali celo leto, minirali im kuće, lokale, restorane. Slavko Dokmanović, predsednik Veća grada Vukovara, još u aprilu piše pismo Tuđmanu i traži zaštitu za Srbe u gradu i okolini. Tuđman odgovara smenom Dokmanovića i slanjem u Vukovar komesara hrvatske vlade, zvao se Marin Vidić Bili. Čovek shvata da je Vukovar pretvoren u pakao i piše pismo čelnim ljudima Hrvatske, vlasti i opoziciji, u kojem dramatično upozorava da Merčepove paravojne snage divljaju gradom, odvode i ubijaju Srbe, kradu i uništavaju njihovu imovinu, siluju, upadaju u stanove i kuće, ne prezajući ni od čega. Kasnije će se utvrditi da je u tom periodu ubijeno između 80 i 100 vukovarskih Srba. Zagreb ne reaguje.

Sredinom avgusta Merčep donosi odluku da blokira kasarnu JNA u Vukovaru. Njegovi crnokošuljaši najpre isključuju kasarni struju, pa vodu, a onda započinju snajperske napade. Na taj način ubijena su šestorica momaka u sivomaslinastim uniformama. To mučenje trajalo je mesec dana. Možete li da zamislite kako bi reagovala armija SAD, na primer, da im neko, uzmimo u Teksasu, na ovaj način blokira kasarnu. Taj grad bi sravnili sa crnom zemljom, bez upozorenja i moljakanja da se prekine opsada, kao što je Komanda JNA molila Tuđmana da urazumi Merčepa. Na kraju su pokrenuti tenkovi iz Beograda i počeo je kombinovani napad. Podsećam da je u to vreme postojala država Jugoslavija. Hrvatska je priznata kao samostalna država tek 15. januara 1992. godine.

Da je vojna intervencija JNA u Vukovaru bila opravdana i legitimna potvrdio je i Haški tribunal; tamo nije podignuta nijedna optužnica zbog upotrebe sile JNA u Vukovaru.

Dakle, ovde se ne radi o tananoj osetljivosti nekih Vukovarčana i njihovih istomišljenika širom Hrvatske, na ćirilicu kao simbol pod kojim su u Vukovar došli „osvajači". Ne, to je laž, podmetanje za one koji ne znaju ili su zaboravili šta je bilo, kakvo-takvo opravdanje za one koji znaju sve o vukovarskoj tragediji, ali ćute. Takvih je mnogo, nažalost, i u Beogradu.

U Vukovaru je, da se mi ne lažemo, na sceni iskazivanje mržnje prema Srbima. Ćirilica je tu samo sredstvo. Bledo, prozirno, kao i svaka laž.

 

Izvor Večernje novosti, 06. septembar 2013.

 

Protesti u Vukovaru su demonstracija ustaštva

Protesti u Vukovaru su demonstracija ustaštva

Objavljeno u: Komentar nedelje

      06.09.2013 u 10:04

 

Nisu to ekstremisti, povređeni branitelji, žrtve srpske agresije, ne, u pitanju je klasično ustaštvo iza kojeg je, na veliko iznenađenje, ovoga puta otvoreno stala Katolička crkva, gurajući fratre u prve redove antisrpskog orgijanja Nema tu pomoći; kakva crna pomirenja, razumevanje, tolerancija.

 

Hrvatskom se valja i večno će se valjati mržnja prema Srbima. Na tome se radi, to se neguje, održava, prenosi sa kolena na koleno. Mržnja prema Srbima, u Hrvatskoj je sastavni deo kućnog odgoja. Tako je odvajkada, što kaže narod. Mogu da se menjaju imperije, države i državna uređenja, granice, sistemi, ideološki predznaci, ali ništa se u osećanju prema Srbima promeniti neće, to je neuništivi virus, bukti, pa se smiri, ćuti u mraku i čeka svoje vreme, sevne kao varnica, ustremi se poput munje, vređa, pali, ubija, skida ćirilične table.

SAMO JEDNA DEFINICIJA – USTAŠTVO Kad neko naivan i neupućen pomisli da se ta mržnja zauvek umorila, da više nema razloga da postoji, da je dosta što je više od 450.000 Srba proterano iz Hrvatske, da ta zemlja posle svega što je učinila svojim sugrađanima, Srbima, i pošto je postala članica Evropske unije, zaista više nema razloga da proganja Srbe, desi se ovo u Vukovaru. Sad im smeta ćirilica. Ne. Smetaju im Srbi i smetaće im dok poslednji bude živeo u Hrvatskoj. I posle toga, kad ostanu samo srpska groblja, radiće se na njihovom zatiranju, zatravnjivanju i pošumljavanju. U Hrvatskoj su knjige na ćirilici uništene, biblioteke jezički i po pismu „čiste", srpski pisci uklonjeni iz lektire hrvatskih đaka i studenata.
Šta je ovo što se događa u Vukovaru prvih dana septembra? Opravdani revolt branitelja? Nemirenje sa tragovima okupatora? Uklanjanje simbola agresije? Ništa od toga. Ovo u Vukovaru, i ne samo Vukovaru, zove se ustaštvo. Mržnja i netrpeljivost prema Srbima u Hrvatskoj ima samo jednu definiciju, objašnjenje – to je ustaštvo.
Možemo da budemo politički korektni, izvođači radova na trasi srpsko-hrvatskog pomirenja, odlučni da eufemizmima zatrpavamo bezdane koji se ne mogu zatrpati, okrećemo glavu, ćutimo, možemo da pričamo šta nam volja da bi se drugoj strani svidelo, da bi nas pohvalili, ali time ništa promeniti nećemo; ovo što se sada događa u Vukovaru i još nekim delovima Hrvatske ima samo jedan odgovarajući naziv – ustaštvo. Uostalom, to jasno piše u grafitima i natpisima širom Hrvatske, nastalim u znak podrške domoljubima u Vukovaru.

NIJEDNOG GLASA RAZUMA Na ulazu u Dubrovnik, drevni turistički centar, diku Jadrana, ponos hrvatske kulture, grad drevne hrvatske vlastele, povjesno jezgro hrvatstva (smatrajte ovo citatima) stoje ustaške parole, među njima i ona „Srbe na vrbe", istinabog neprimerena Dubrovniku, jerbo tamo vrbaka nema na stotinu kilometara. To, poznato je, nije smetalo gosparima da u Drugom svetskom ratu, na Stradunu i okolo njega, prikolju što se priklati dalo na srpskoj, vlaškoj, pravoslavnoj strani. Gledali ste, pretpostavljam „Okupaciju u 26 slika" Lordana Zafranovića. Danas u Dubrovniku žive Ognjenovići, Bogdanovići, Jokovići, Stojanovići i svi se izjašnjavaju kao Hrvati. Onaj koji je u Vukovaru razbio prvu tablu sa dvojnim natpisom, onaj koga su na ramenima doneli do stanice milicije preziva se Živković. Ne znam koliko u Dubrovniku u ovom času živi Srba, u Splitu ih je pre neku godinu bilo devet. Nije greška – devet. U Zadru ni toliko. I taj grad je dao podršku ustaškom divljanju u Vukovaru. I tamo se isprsilo potomstvo Ante Starčevića; „Srbe na vrbe", „Ubij Srbina", sa tekstovima ustaških koračnica.
„Hrvatska televizija" prva dva dana davala je bezrezervnu podršku ustaškom divljanju po Vukovaru. Nijednog glasa razuma, osude, rezerve. Samo defilei branitelja koji se zaklinju da u Vukovar, dok je njih živih, ćirilica ući neće. Mi smo ćirilicu dobili na tenkovima agresorske JNA –urla jedan u kameru „Hrvatske televizije" dok napirlitana novinarka, držačica mikrofona državne televizije, neprestano klima glavom u znak podrške. Za neupućene: Jugoslovenska narodna armija nikad nije koristila ćirilicu, nikad. U toj armadi jezik je bio srpsko-hrvatski, ekavskog izgovora, a pismo latinica.
Prošle godine, pisali smo o tome, u Zagrebu je održan simpozijum, uz visoko pokroviteljstvo Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti, na temu ćirilice kao „starog hrvatskog pisma". Nema jednog akademika, učesnika rečenog savetovanja, da se ovih dana javno oglasi, da upozori one u Vukovaru da im je rabota atak na hrvatsku kulturu. Zašto ćute? Plaše se? Draža im je mržnja prema Srbima nego drevna hrvatska kultura, spomenici na glagoljici, bosančici, „staroj hrvatskoj ćirilici"? O čemu se ovde ćuti? Gde je hrvatska inteligencija, liberalni delovi političkog spektra države koja se hvali stoljetnom kulturom i konačnim povratkom u zajednicu evropskih naroda? Boris Dežulović će protiv ustaštva u Vukovaru napisati tekst u „Globusu", možda na nekom od portala u Regionu, Jelena Lovrić u „Jutarnjem", Lucić će sklepati neku rimu i na tome će se okončati.
Zašto je to tako? Zato što se mržnja prema Srbima u Hrvatskoj podrazumeva. To je normalna pojava. U Hrvatskoj je čudan, sumnjiv, nedovoljno nacionalan, onaj koji ne iskazuje mržnju ili makar netoleranciju prema Srbima. Kerum je to objasnio u jednoj rečenici:„Tako smo odgojeni."

GLAVNI IGRAČI IZRONILI IZ MRAKA Ustaško divljanje po Vukovaru izvuklo je iz mraka glavne igrače, i to je što se mene tiče, najveće iznenađenje antićiriličnog orgijanja u varoši na Vuki. Onaj Josić ili kako se već zove vođa „Stožera za odbranu Vukovara od ćirilice", to je lokalna zamlata, lutka na koncu, nema dubinski sa tim ništa ni HDZ, ni udruge branitelja, svi oni su izvođači radova, boranija. Iza svega stoji institucija koja je u prve redove drugog dana protesta poslala pet svojih igrača. Da, govorim o Katoličkoj crkvi i fratrima. Izbegavali su poslednjih dvadesetak godina da se priključuju ovakvim i sličnim protestima, ali sada je, izgleda, situacija promenjena. Ne znam zbog čega. Moguće objašnjenje, bar pokušaj objašnjenja, zahteva neuporedivo širi prostor od ovoga. Sačekajmo. Do tada samo čuđenje nad činjenicom da je organizacija nastala na vekovnom strpljenju uletela u teren za vreme utakmice. Neuobičajeno za Katoličku crkvu. Šta je to u igri što mi još uvek ne vidimo?
U vreme vukovarskih događanja, sreda, na zagrebačkom Mirogoju, u Aleji branitelja, sahranjen je Zvonko Bušić. Tri dana ranije pucao je sebi u glavu, u sopstvenoj kući nedaleko Zadra. Našla ga žena, inače Amerikanka, u kupatilu. Bušić je jedan od najpoznatijih hrvatskih terorista, ustaški orijentisan, koji je 1976. godine, sa još nekoliko hrvatskih političkih emigranata, oteo američki putnički avion, na liniji Njujork-Čikago, sa namerom da ga preusmere ka Parizu i Londonu, da iznad tih gradova bacaju letke na kojima je pisalo da su Hrvati u Jugoslaviji ugnjeteni od strane Srba. Posle toga nameravali su da slete u Zagreb. Postignut je dogovor sa FBI, u najpoznatijim američkim listovima dobili su prostor za ruženje Srba i Jugoslavije i posle sletanja u Pariz završili u zatvoru.
Ne bi taj boravak iza brave trajao dugo da se u međuvremenu nije dogodilo nešto drugo; Bušić je pre otmice aviona u garderobi podzemne železnice Njujorka ostavio tempirnu bombu koja je prilikom demontaže eksplodirala i ubila jednog policajca. Osuđen je na doživotnu robiju. Posle mnogih intervencija, žalbi, apela hrvatske dijaspore, a na kraju i otvorenog zalaganja Vlade Hrvatske, Bušić je 2008. godine pušten na slobodu, deportovan u Hrvatsku, bez prava da ikada više stane na tlo SAD-a. Po dolasku u Zagreb objavio je da će se baviti politikom i na taj način pokušati da ostvari snove o Hrvatskoj. Učlanio se u Hrvatsku stranku prava (a gde bi drugde), krajnje desnu, proustašku grupaciju koja je i osnovana na ideji obnove ustaške države. Ubrzo je počeo da daje izjave kako je veoma razočaran stanjem u Hrvatskoj, da to nije država o kojoj je maštao i sve je okončao pre neki dan, metkom u sopstvenu slepoočnicu.
Bušićeva smrt izazvala je talas razočaranja među ekstremnim desničarima Hrvatske, da ne kažem, ustašama. Oni taj potez tumače kao dokaz da je njihova zemlja ponovo u kandžama komunista i jugonostalgičara, jerbo, kažu, Zvonko nije mogao da gleda ko i kako vlada njegovom domovinom i odlučio je da se ubije. Za Bušićem javno je najviše plakao Dražen Budiša, svojevremeno jedan od omladinskih lidera Maspoka, politički aktivan prvih 15-ak godina Tuđmanove Hrvatske, a u poslednje vreme potpuno marginalizovan, po sopstvenom izboru. Za njega je Bušić veliki domoljub i heroj. Javno, niko nije rekao da je Bušić bio ubica i terorista, kao što niko u Hrvatskoj nije javno rekao ono što mora da se kaže; ovo u Vukovaru je ustaštvo.

Ratko Dmitrović za pecat.co.rs