SPEKTAR

Zapad dozvolio posetu Putina jer je Vlada izručila Severno Kosovo i afirmisala politički homoseksualizam

14. октобар 2014. 19:30·2 Comments

3

Predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin doći će u Srbiju na proslavu sedamdesete godišnjice ulaska jedinica NOV i Crvene armije u Beograd. U čast važnog gosta, koji u Srbiju u zvaničnom svojstvu dolazi treći put, godišnjica oslobođenja je ovog puta došla četiri dana ranije – pre roka.

Putinov raspored omogućavao je jednodnevni dolazak 16. oktobra, čemu je prilagođen i program proslave. Beogradom će prvi put posle 29 godina protutnjati parada – jedinice Vojske Srbije uz sav vojni arsenal – vozila i tehnike koji su za pokazivanje.

Putinov dolazak otvorio je nekoliko važnih pitanja identitetskog utemeljenja, istorijske svesti i političkog bića srpskog naroda.

Za skoro četiri petine građana Srbije – kad je reč o Srbima ovaj je procenat svakako veći – Rusija je jedini istinski prijatelj i istorijski saveznik. Uprkos svemu – uskogrudosti carskog imeprijalizma, krimigenom antisrbizmu staljinizma i boljševizma – Rusija je u svesti srpskog naroda zaštitnica sa kojom delimo sudbinu.

Za takvu svest odgovorni su i rasistička mržnja prema slovenstvu i pravoslavlju, koja se održala kod pojedinih savremenih britanskih, američkih, francuskih, skandinavskih i nizozemskih političara, i neinventivni istovetni scenariji spoljnog udela u izazivanju građanskih ratova u bivšoj Jugoslaviji pre dve decenije i u regionu nekadašnjeg Sovjetskog Saveza danas.

Putinov dolazak i prisustvo paradi otvorilo je pitanje spoljnopolitičke orijentacije Srbije. Pokrovitelji iz SAD i EU dozvolili su srpskoj vladi da upriliči paradu i spoljnopolitičku afirmaciju Putina.

Srbija je kooperativna, njena vlada sprovodi sve naloge velikih sila od kojih politički zavisi – od bezusovnog izručivanja Severnog Kosova albanskoj kosovskoj paradržavi do afirmacije političkog homoseksualizma. Zato je neohodno ponegde joj dati prostor u kome bi ostavila utisak samostalnosti, samosvojnosti, pa čak i dostojanstva.

Naravno, deo nevladinog sektora, koji godišnje prima stotine miliona dolara iz SAD i EU, onako manevarski napada celu ideju, ali nema govora o targetiranju Vučića na način na koji su to radili sa Koštunicom ili Đinđićem (misle da smo svi zaboravili i poverovali u njihovu kampanju laži i političke otmice posle smrti).

Organizatori parade odlučili su da ne dozvole učešće veteranima i poštovaocima drugog srpskog pokreta otpora – Jugoslvenske vojske u otadžbini, odosno četnika. Za Putina je stvar jednostavna: u Drugom svetskom ratu Staljin je bio najvažniji i ključan državnik.

Proces suočavanja sa prošlošću i odgovornošću Staljinovog režima – za razaranje Crvene armije pred rat (poubijao je pola generalštaba, tri od pet maršala, šest od sedam admirala… i time posredno skrivio smrt miliona sovjetskih građana u prvim mesecima rata), savez sa Hitlerom bez koga ovaj ne bi mogao da započne svetski rat i ratne i posleratne greške i nasilja – zaustavljen je i zaboravljen.

Kokarda koja simbolizuje četnički pokret predmet je stalnih kampanja koje za cilj imaju izjednačavanje hrvatskih ustaša – genocidnog fašističkog pokreta koji je do kraja ostao veran Hitleru, skrivio smrt stotina hiljada Srba, desetina hiljada Jevreja i ratovao na Staljingradu – sa jugoslovenskim četnicima koji su u Srbiji do 1944. izvršili više diverzija nego partizani, koji su spasili 514 savezničkih pilota, čije su pristalice do 1944. i oslobođenja u većem broju streljane na Banjici nego partizanske.

Zabrana kokarde specifična je zabrana grba jedne međunarodno priznate, ratujuće, države onog vremena, čija je vlada postojala u Londonu. Partizani i četnici su međusobno ratovali. Vršili ratne zločine kojima, nažalost, obiluju gnusni građanski ratovi.

Ali zar nisu partizani posle oslobođenja ubili najmanje 6.000 građana Beograda. Mali broj ubijenih je sarađivao sa okupatorom. Nisu li i sami partizani primetili da je bratska Crvena armija iza sebe ponekad ostavljala i pustoš, pa i stotinak silovanih žena koje su posle nasilja ubijene?

Beograd je oktobra 1944. oslobođen. Većinu partizana činili su mladi Srbi koji su doprineli pobedi nad nacizmom a sa njima i drugi Jugosloveni koji su, za razliku od vođstva Komunističke partije Jugoslavije, iskreno bili privrženi ideji jugoslovenstva. Ideologija je propala, država nestala… Ali ostaju njihovi ideali i žrtva.

Teške posledice građanskog rata, nepravde učinjene srpskom narodu posle rata, njegovo obespravljivanje u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Kosovu, Vojvodini i Makedonoji, ekonomski neuspeh, kulturološke posledice, maligna elita koju nam je komunizam ostavio… Sve to, a ne nezahvalnost ili fašizacija, dovelo je do toga da dan oslobođenja bude praktično zaboravljen.

Srbija ga se seti kada joj na 65 ili 70 godina dođe ruski predsednik. Ruski predsednik bi možda rado, kao što je učinnio devedesetih godina, odlikovao hrvatskog ali ne i srpskog predsednika za doprinnos pobedi nad fašizmom… Ali „mečka je sada zaigrala" pred ruskim granicama.

Srbija je jedina država u Evropi čiji narod više voli ruskog nego svog predsednika. Dozvolite mi da primetim da to nije samo zasluga Vladimira Putina, već i Tomislava Nikolića i Borisa Tadića.

(Napredni klub)

 

Владимир Велики у Београду

Борис АЛЕКСИЋ | 14.10.2014 | 08:32

Иако се Запад, појачан крештавим гласићима локалних миниона из петних жила трудио да спречи долазак Владимира Путина - у томе није успео! Руски председник ће у четвртак 16. октобра боравити у српској престоници и својим присуством он ће увеличати седамдесету годишњицу ослобођења Београда од нациста. Говориће на Војној паради, на којој ће српска војска показати да упркос погубним реформама још увек постоји. Најутицајнији прозападни медији већ увелико покушавају да „покваре" посету руског председника измишљајући све и свашта, а амбасадор САД се пита „зашто Путин долази у Београд." Зато што Вашингтон већ увелико оживљава нацистичку авет на Старом континенту, а Срби и Руси се поново, заједничким снагама боре против тог зла. То Путинова посета показује! Вашингтон је на прагу 21. века употребио повампирени нацизам ради разбијања Југославије, стварања независне, етнички чисте државе Хрватске и окупације Косова и Метохије, подражавајући Хитлеров Поход на Исток. Сједињене државе исту стратегију користе данас у Украјини где организују геноцид над Русима, грабећи својим крвавим рукама ка Москви.   Запад руши а Русија обнавља За разлику од САД и ЕУ, Русија не уцењује Србију.  Док Запад из године у годину својим подмуклим потезима смањује територију српске државе и број њених грађана, Русија помаже опоравак наше земље. Москва поштује територијални интегритет Србије. За време посете Владимира Путина Србији биће потписано седам важних међународних споразума, изјавио је амбасадор Србије Славенко Терзић. Терзић је с правом истакао да ће посета шефа руске државе Београду постати историјски догађај.[i] И већ јесте! Најмање 26 руских компанија је спремно да учествује у приватизацији српских предузећа и помогне српску привреду. Такође, предвиђене су додатне инвестиције у НИС – најуспешнију српску фирму која обезбеђује 14 одсто државног буџета. Вредност заједничког пројекта реконструкције железница у Србији премашиће милијарду долара. Веома интересантан је и нови пројекат стварања заједничког предузећа које би требало да производи радиофармацеутске препарате, односно препарате нуклеарне фармације. Са српске стране учествоваће Институт за нуклеарне науке из Винче, а са руске стране Росатом. [ii] Док Запад уништава православне цркве и манастире у Србији, Русија их обнавља. Недавно је изабрано коначно решење пројекта за израду мозаика за унутрашње украшавање Храма Светог Саве у Београду. Током 2012. године потписан је протокол о овим радовима, којим се руска страна обавезала да донира израду мозаика! Ово грандиозно, уметничко дело ће обухватити површину од 17 хиљада квадратних метара и на њему ће радити више од 300 уметника сваког дана. Укупна вредност радова је већа од 30 милиона евра.[iii] Поред тога представници Министарства пољопривреде Русије намеравају да размотре са својим колегама из Казахстана и Белорусије могућност проширење списка српских производа за које није потребна царина, изјавио је министар пољопривреде РФ Николај Фјодоров. [iv] Србија је одбила да се придружи самоубилачким санкцијама које је ЕУ увела по диктату Сједињених дражава Русији.Захваљујући томе за само седам месеци 2014. године робна размена је повећана за 16,5 процената, саопштио је заменик директора Департмана земаља Европе и Америке Министарства економског развоја РФ Сергеј Караулов. [v] Док Русија гради Сједињене државе и ЕУ руше. Запад посебно настоји да онемогући два стратешки важна пројекта за Србију о којима ће се разговарати и приликом Путинове посете Београду. Први је Јужни ток који Београду доноси 5 милијарди евра инвестиција.[vi]Његова изградња је тренутно блокирана у Бугарској, одлукама бриселских комесара. ЕУ инсистира на примени тзв. Трећег енергетског пакета којим се Русима намеће обавеза да гасоводе које изграде на Старом континенту учине доступним својим конкурентима! Иако је Москва премостила овај проблем обезбедивши статус националног пројекта за Јужни ток у земљама кроз које гасовод треба да прође, чиме је избегла примену Трећег енергетског пакета, Брисел је прибегао уцењивању транзитних земаља. Србијагас који је као главни партнер Гаспрома у Србији под сталним нападима англо-америчке агентуре саопштава да ће упркос свему до краја 2014. године положити првих 30 километара цевовода, уз измене трасе у Војводини, јер ће се уместо у Италију, гасовод ићи према Баумгартену у Аустрији.[vii] САД желе потпуну контролу над Србијом Други пројекат који смета Западу је српско-руски центар за ванредне ситуације (хуманитарни центар) у Нишу. Још прошле године Београд и Москва су се договорили да руска влада која је већ поклонила два милиона долара, додатно издвојила више од 40 милиона долара за финансирање Центра у периоду од 2013. до 2016. године. Очекује се куповина специјаних уређаја и робота, те ватрогасних и спасилачких возила.[viii] Међутим Запад негодује због споразума о имунитету Српско-руског хуманитарног центра у Нишу, који би требао да буде потписан 16. октобра приликом посете руског председника, јер се боји руских хуманитараца. Тим споразумом би запослени у Центру имали степен заштите према Бечкој конвенцији, што САД и ЕУ оцењују као „угрожавање интереса Запада." [ix] Истина је међутим да је српски систем безбедности већ одавно угрожен деловањем Вашингтона и Брисела. Поред окупираног КиМ којим доминира Бондстил три споразума са САД дају право Пентагону да користи остатак српске територије, као и базе Војске Србије по свом нахођењу. Реч је о Закону о потврђивању Споразума између Владе Србије и Црне Горе и Владе САД о сарадњи у области спречавања ширења оружја за масовно уништавање и унапређивању одбрамбених и војних односа, који је потписан у Београду још 5. априла 2006. године, Закону о потврђивању споразума о снабдевању и узајамним услугама (УСА – СРБ 01) између Министарства одбране Републике Србије и Mинистарства одбране САД и Закону о потврђивању споразума између Владе Републике Србије и Владе САД о заштити статуса и приступу и коришћењу војне инфраструктуре у Републици Србији (СОФА споразум – StatusofForcesAgreement) из 2009. године. Према овим документима Војска САД може да убија грађане Србије без икаквих санкција (нпр. члан 9. СОФА споразума). СОФА споразум даје право оружаним снагама САД и приватним војним компанијама које оне ангажују, а које су познате по бројним злочинима широм света, да на територију Србије уносе наоружање и опрему без икакве контроле (СОФА члан 7.). Ово значи да војници САД и њихови плаћеници могу да се крећу по Србији са тактичким нуклеарним оружјем, хемијским и биолошким оружјем јер како члан 7. тачка 2. СОФА споразума прецизира: „Ваздухоплови, возила и пловила САД ће бити изузети од поступка инспекције". Овим споразумима изгласаним у форми закона 2009. године у време Бориса Тадића, Србија је препустила своју територију на милост и немилост Војсци САД. [x] Вашингтон жели да задржи потпуну контролу над територијом Србије и због тога се супротставља приближавању Београда и Москве, јер што је Србија ближе Русији она је јача. Такође САД користећи своју терористичку мрежу на Балкану прете Србији. Геноцидна Хрватска, нацисти који марширају у Новом Пазару, исламисти у Сарајеву, трговци људским органима и нарко дилери  на Косову и Метохији и у Албанији, сви су под контролом Вашингтона. До чега ти терористи могу да доведу видимо на примеру Ирак, Сирије, Либије итд. У том смислу српско – руски центар за ванредне ситуације у Нишу је одлично место за стратешку сарадњу два братска народа. Потребно је да ова инсталација заживи као потпуни центар за ванредне ситуације у складу са савременим схватањима ове доктрине која подразумева и борбу против тероризма. Ванредне ситуације настају и као последица тероризма.[xi] Симболи Долазак Путина доноси Србији и важне - Свете симболе. Поред српских и руских застава, Георгијевска лента као симбол борбе против нацизма красиће Београд 16. октобра током Војне параде. Ипак један живи симбол заслужује посебну пажњу. У тренуцима када је Стаљин размишљао да преда Лењинград, митрополит Ливанских гора (Сирија) Илија му је саопштио да се: "Лењинград не сме предати, да се свештеници морају вратити са фронтова и из тамница, и да морају почети са вршењем службе Божије, да храмови морају бити отворени, да чудотворна икона Пресвете Казанске Богомајке мора бити пронета у литијама око града, и тада ни један непријатељ неће ступити на ту свету земљу... Пред Казанском иконом треба да буде служено Богослужење у Москви, а потом и у Стаљинграду, који не сме да се преда непријатељу. Казанска икона мора да прати војску све до граница Русије...". Писма митрополита Илије и Стаљина се и дан данас чувају у московским архивима. Стаљин је испунио све захтеве - Русија је спасена... Стављајући нагласак на посебне заслуге владике Илије, Филмски журнал је забележио његов долазак у Москву, на помесни сабор, 1945. године." [xii] Русија се Православљем одбранила од окултизма Аненербеа, организације која је уобличила идеологију Трећег рајха. Нажалост Црно сунце „Наслеђа предака" поново је подигнуто у Украјини, којом управља војна хунта по налозима Вашингтона. [xiii] Руси и Срби и данас морају да се подсете да је Православље (које непријатељ жели да поништи својим анти-литијама и сличним мајмунисањем) најважнији штит у одбрани Отаџбине. Владимир Путин је омогућио обнову Русије, која је била у тежој ситуацији када је он преузео власт од Јељцина од оне у којој се Србија данас налази. Његова борба омогућава свету да се ослободи смртоносног стиска америчког хегемонизма. Уз Путинову братску помоћ Српство ће се опоравити и ујединити. То је прилика коју Срби не смеју да пропусте. [i] serbian.ruvr.ru [ii] serbian.ruvr.ru [iii] novosti.rs [iv] serbian.ruvr.ru [v] serbian.ruvr.ru [vi] srb.fondsk.ru [vii] politika.rs [viii] serbian.ruvr.ru [ix] kurir-info.rs [x] srb.fondsk.ru [xi] srb.fondsk.ru [xii] Јуриј Ј. Воробјовског, "Западни пут у апокалипсу", Светигора, Цетиње- 2001. године, стр. 77, 324- 326. [xiii] serbian.ruvr.ru

http://srb.fondsk.ru/news/2014/10/14/vladimir-veliki-u-beogradu.html

Амерички промашај

Амерички промашај

 

Илустрација Д. Стојановић

Неко је у америчком Стејт департменту озбиљно погрешио. Увереност да ће економске санкције уведене Русији допринети паду популарности тамошњег председника Владимира Путина или барем натерати „успут кажњене олигархе" да се окоме на првог човека у држави – потпуни је промашај.

Према најновијим испитивањима јавног мњења, Путина подржава чак 84 одсто суграђана. И, што је не мање важно, број припадника средње класе, оних које санкције у принципу највише погађају, а који остају привржени шефу државе, све је већи.

Нешто у америчкој рачуници очигледно није тачно. Јер ни у остатку света, посебно у Европи, омраза према Путину није такве жестине да га не би угошћавали и највиши државни функционери земаља ЕУ. Тек се на терену може уочити да ли Русија заиста поседује неки посебан одбрамбени систем или Европљани, једноставно, нису више вољни да у свему прате трансатлантске савезнике. Многи познаваоци прилика још из царског, а потом и совјетскогдоба уверени су да житељи највеће државе на свету имају урођен механизам према којем су спремни да отрпе и најтеже тренутке и да из истих, осим очувања отечества, извуку максимум доброг. То су, уосталом, показали и многобројни ратови које је ова земља током своје историје водила.

И заиста, како се испоставило, санкције уведене Русији због присаједињења Крима и уплитања у грађански рат у Украјини нису постигле очекивани ефекат, иако су појачаване у неколико наврата. Напротив, као бумеранг се враћају Европљанима. Према речима чешког премијера Богуслава Соботке, стабилност у Европи није могућа без било какве сарадње са Русијом. Покушаји сатеривања источног џина у угао супротни су ономе што се желело постићи.

Недавно се у чешком листу „Без цензуре" појавио текст у којем се аутор жали да је прекид трговинских односа са Русијом довео до тога да Чеси данас уместо јефтиних и квалитетних руских јабука једу прескупе и лошије пристигле из Пољске, чија је цена виша и, уз то, дотирана из европских фондова. А то значи и из џепова тих истих Чеха.

Уосталом, наставља даље аутор, ако смо већ увели санкције Русији, зашто то исто не урадимо и у случају Украјине? Упрети прстом само на једну (руску) страну, а при томе пренебрегнути чињеницу да у Кијеву на власти седи хунта, укључујући и пронацистичке групе, која је доведена на власт државним ударом и уз свесрдну америчку помоћ (око пет милијарди долара), није баш разумна политика.

За јапански лист „Санкеј шимбун" Алексеј Мухин, генерални директор руског Центра за политичке информације, недавно је изјавио: „У Русији је прорадила одбрамбена реакција изазвана, пре свега, озбиљним спољним политичким притисцима. С тим у вези и домаћи противници Путина односе се данас према њему са више симпатија, стају у његову заштиту, управо стога што ти притисци мобилишу грађанство. И што ти притисци буду јачи и окупљање око председника као главног стуба заједништва постаће масовније. Онога тренутка када САД 'умере' сопствени приступ, и прилике у Русији ће бити другачије."

Није стога чудно што се из појединих европских земаља већ чују гласови против санкција у садашњем облику. Такође, многи су почелида схватају да су се на ту удицу упецали не својом вољом већ због принципа заједништва који влада у ЕУ, а који је на видело изнео већ познату чињеницу да, у суштини, у тој породици немају сви једнакаправа нити утицај.

Очигледно је да су се у Вашингтону руководили мерилима која нису у обзир узимала поменуту „урођену руску тврдоглавост" као ни чињеницу да ЕУ, ма колико била сложна, није спремна да на свакиспољни изазов одговори јединствено.

Ово није ништа необично пошто је ЕУ колико-толико уређено замешатељство различитих држава и нација које су током историје неретко стајале на сасвим супротним странама ратних ровова, различито се развијали (неки уз помоћ америчког капитала, други у складу са совјетским схватањем „братства"). На крају крајева, и сама чињеница да санкције Русији не пријају једнако свим чланицама ЕУ говори да о њима не може да се одлучује само у једном центру, већ да њихов ефекат мора да се сагледава далеко шире и комплексније.

Најозбиљнији корак ка регулисању украјинске кризе било би коначно буђење Европе која услед санкција Русији тоне у све дубље проблеме. Очигледно, Украјини су неопходни нови Мајдан и нова – неамеричка власт.

У међувремену, Путин без икаквих ограда разговара са свим европским лидерима. Прима их у Москви, одлази код њих у госте... Прва тема у тим сусретима ових дана свакако је ситуација у Украјини, али иза кулиса далеко се више разговара о пословима. Јер од нечега треба живети.

Американци су цео Атлантик далеко од Украјине и зато размишљају другачије. Барем дотле док житељи Старог континента, вољно или невољно, прихватају патронат из Вашингтона.

Слободан Самарџија

објављено: 13.10.2014

http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Americki-promasaj.sr.html

Небојша Малић: Жути октобар

Вести | 07.10.2014 | 07:49

У једној верзији српске историје, 5. октобар 2000. године је био тријумф народне револуције против окрутног диктатора, демократије над деспотизмом, изборне воље грађана над самовољом владајуће класе. Нажалост, аутори те верзије историје су исти они медијски манипулатори који стоје иза „просрпског" Бориса Тадића, „патриотске" владе Вучић-Дачић и осталих перјаница „демократије" и „људских права" – од Чеде Јовановића до Соње Бисерко – који Србији већ, ево, 14 година наживо ваде душу. 06.10.2014. Сиви Соко, за ФБР приредила Биљана Диковић   Бајка о 5. октобру као тријумфу демократије равна је илузији кабинета Буша Млађег да они својим делима стварају реалност, а да другима само преостаје да о њој пишу. Народ је тог октобарског дана изашао на улице у убеђењу да се бори за слободу и правду, боље сутра и поштовање изборне воље. Али то није била револуција, већ преврат. Уместо слободе, народ је добио квислиншки култ, који му товари лажни терет кривице за балканске ратове не само деведесетих већ докле год сеже историја. Заменио је доминацију једне корумпиране партије диктатуром још корумпираније и далеко прождрљивије осамнаестоглаве немани – и њених спонзора у Вашингтону и Бриселу. Чак и после пропасти ДОС, све потоње владе је стварала или рушила управо Атлантска Империја, при чему жеље народа Србије нису имале ама баш никакав утицај. Живи ли ико од обичних „жутих октобараца" данас боље? Тешко. Али зато свако ко је од преврата наовамо био близак квислиншком култу сада има „легитимни иметак", док су организатори самог преврата касније од једне „задовољне муштерије" добили чак и сопствено острво. Што се тиче „изборне воље грађана", никад нећемо сазнати ко је добио фамозне изборе за председника СР Југославије. Листићи су, гле случајности, изгорели у селективној паљевини Скупштине. Уосталом, то је постало беспредметно већ 2002, када је Зоран Ђинђић – за кога нико никад није гласао – уз посредовање НАТО бомбардера Хавијера Солане укинуо Југославију. Је ли можда некоме од учесника Жутог Октобра било непријатно када је видео снимке из Кијева и Тбилисија, или Либана, Киргизије и Узбекистана, на којима су се виделе песнице Отпора (који се, успут речено, убрзо утопио у владајућу ДС) а све скупа подсећало на репризу Београда? Знало се за семинаре у Мађарској и да је ДОС уствари створила америчка влада, кроз НЕД и друге фондације. Али, ето, то је био знак неизмерног америчког пријатељства и подршке демократији у Србији, после чијег доласка је све требало да се промени. А не само да се није променило него је однос САД и ЕУ према Београду постао још гори него за време „диктатора Милошевића". Литанија понижења и уцена предугачка је да би се наводила овде. Уосталом, сами сте их проживели – и још проживљавате – нема потребе да их препричавам. После преврата у Тунису и Египту – тзв. Арапског пролећа – почетком 2011. појавио се један занимљив документарни филм: Револуција као бизнис. Његови аутори су разговарали отворено не само са невладницима у Тунису, Египту, Белорусији и Украјини већ и са Срђом Поповићем, некадашњим лидером Отпора који се после Жутог Октобра професионално посветио револуционарном раду.   „'ајде сад сви, мирно и достојанствено, да запалимо Скупштину…" Поповић се у филму отворено хвалио улогом „Отпора" у обуци и усмеравању египатских и тунижанских невладника („активиста"). Када се томе додају јавности доступни подаци о „улагањима" америчких државних (али тобоже невладиних) фондација у Србију, и приче о „торбама долара" које су пред октобарски преврат преносили агенти ДОС-а (попут Веље Илића), намеће се закључак да је маса која је 5. октобра изведена на улице Београда свесно или несвесно играла по музици написаној у Вашингтону. После је тај „хит", са све извођачима, извезен у иностранство – где год је Империја хтела да без много крви и сопствених жртава изведе „промену режима."   И док је Млађан Динкић спроводио у пракси наслов своје књиге из деведесетих („Економија деструкције"), заводећи беду по Србији, Поповић и његови професионални револуционари зарађивали су апанажу од Ујка Сема путујући по свету и држећи предавања локалним „активистима" – будућим култистима Империје. Колико је њихових курсиста било истински посвећено позитивним променама у сопственим друштвима, а колико се ту нашло само у жељи да и они оду у „професионалце", није толико битно. Резултат се зна: насилни преврати, довођење на власт режима у потпуности оданих Империји, општа пљачка државних добара, и стопостотна превара народа који је поверовао слатким речима америчког пропагандисте Џина Шарпа у извођењу некадашњих „Отпораша". Притом су још добро прошли у поређењу са земљама где је после неуспешних (Либија, Сирија) или успешних (Украјина, фебруар 2014) преврата избио грађански рат…   Не сумњам да је веома стварно незадовољство мотивисало народ који се октобра 2000. године окупио пред Скупштином у Београду, или 2011. на каирском Тргу ослобођења, или ево сад у Хонг Конгу. Али сваки пут, без изузетка, су жеље народа биле упрегнуте у кола која је возио неко други – били то професионални револуционари, Империја, или међународни шпекуланти – ко за добробит тог народа није претерано марио.   Није случајно успех преврата у Београду постао шаблон за „обојене револуције" широм света, којима је Атлантска Империја рушила непослушне владе и државе. Пре пет година, британски новинар Џон Лохленд написао је анализудотадашњих „обојених револуција" и цитирао исповест британског новинара-сарадника (обавештајних служби) Тима Маршала о стварним организаторима и спонзорима Жутог Октобра. Из Маршалове књиге – коју је у Србији штампао Б92! – види се да је октобарски преврат био завршница пројекта „промене режима" у Србији започетог октобра 1998, а настављеног преко Рачка, Рамбујеа и НАТО агресије. С тим на уму, послушајте онда упозорење Слободана Милошевића (аудио) три дана пре преврата. Звучи пророчански, зар не? Овим не желим да амнестирам Милошевића за његове почињене грешке – мада би у интересу правде и истине требало да престанемо да га кривимо за злодела која му приписује непријатељска пропаганда – већ само да укажем на поенту која се у овој клими медијски и политички индукованог Стокхолмског синдрома тешко опажа: да су Милошевићеви политички противници – а ево и некадашњи сарадници! – који воде Србију већ 14 година показали да нису родољуби, демократе и хуманисти, већ само један бедни квислиншки култ, вођен ниским личним страстима и подаништвом према Атлантској Империји. Све док Империја и тај култ владају Србијом, потпуно је неважно како се зове председник или премијер, или којој странци припада. Све су то, видели смо, релативне категорије; једино култ смрти и подаништва је апсолутна константа. Све док прво с тим култом не изађемо на крај, сви покушаји борбе за слободу завршиће се као Жути Октобар: преваром, поразом и очајањем.   http://facebookreporter.org/2014/10/06/%D0%BD%D0%B5%D0%B1%D0%BE%D1%98%D1%88%D0%B0-%D0%BC%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D1%9B-%D0%B6%D1%83%D1%82%D0%B8-%D0%BE%D0%BA%D1%82%D0%BE%D0%B1%D0%B0%D1%80/

 

Бранко Драгаш: ВАНРЕДНО СТАЊЕ

By РЕПОРТЕР on 2. октобар 2014. • ( 3 коментара )

 

 Режим нас константно држи у атмосфери ванредног стања. Забрана медија и прогони мислећих људи. Харанга против свих који не прихватају култ личности. Ширење апатије, безнађа и хаоса. Обесмишљавање демократије и распродаја преосталих државних ресурса.

02.10.2014. ВИЗИОНАРСКИ, за ФБР приредила Биљана Диковић

Пребијање премијеровог брата и брата градоначелника Београда од стране жандармерије је застрашујућа порука грађанима. Ако су премијеровом брату и градоначелниковом брату то урадили, шта ће тек да ураде нама?

Премијер недељно сазива ванредне конференције за штампу. Зашто ванредне конференције? Шта се дешава тако важно да премијер хитно мора да обавести јавност?

Последња конфренција је сазвана да нас обавести да долази највећа немачка компанија за гајење свиња, прераду меса и извоз. Одлучила је да инвестира у Србији.

Лепо. Радујемо се свакој инвестицији у производњи. Само када се то заиста догоди. Када инвеститори нису Fiat или US Steel. Који не инвестирају, него извлаче капитал из осиромашене Србије. Тако постајемо још сиромашнији.

То инвестирање је потпомогнуто од стране опљачканих пореских обвезника Србије. Сиромашни грађани Србије финансирају богате стране компаније да постану још богатије.

Ванредна конференција је сувишна да би се обавестила јавност да стиже велика немачка компанија. Зашто то премијер ради? Па, то је његов посао. Он је постављен на то премијерско место да то најбоље ради. Премијер је државни чиновник који полаже рачуне Народној скупштини. А Народна скупштина полаже своје рачуне грађанима.

Премијер, дакле, обавља своју професионалну обавезу за коју је плаћен. Замислите, да сви који професионално раде свој посао сазивају конференције за штампу да би јавност обавестили шта раде. Настао би прави хаос. Све би се обесмислило.

Зашто премијер силује јавност? Потреба да се буде стално у јавности је доказ инфантилности личности. Милошевић није имао ту потребу. Успевао је да задржи државничко достојанство. Већина политичара после њега је медијски злоупотребљавала своју јавну функцију. Данашњи премијер је најгори од свих.

Интересантно је да ништа није научио од својих претходника. Сви су губили изборе, јер су се смучили грађанима. Све од комунистичке хероине Бабе Јуле до манекенске безначајности Бориса Тадића.

Упркос спиновањима медија, намештеним истраживањима, популарност премијера је у паду. Грађани не могу да живе у атмосфери ванредног стања.

Афере смењују афере. Свакога дана се јављају нове афере. Таблоидни медији надувавају нестрпљење грађана. Афере се разликују само по висини пљачке и именима бандита који пљачкају. Сви који су на власти – краду! И леви и десни су битанге. Политика им је омогућила да постану гангстери.

Да ли је нека афера доведена до краја? Да ли је некоме пресуђено? Да ли је некоме одузета имовина?

Ништа од тога. Само нове афере. Ново спиновање јавности.

Наш премијер је мајстор изрежираног хаоса. То је његова матрица за владање. У његовим наступима има Милошевићеве надмености, Шешељеве лудости, Ђинђићеве лукавости и Тадићеве баналности. Све заједно, то је сигуран рецепт за нашу пропаст.

Наш премијер не разуме ново доба. Култом личности се не може владати у електронском добу. Не може се владати без показаних резултата. Упркос великој причи и обећањима, резултата нема. А драгоцено време убрзано протиче.

 

Проблеми у друштву се нагомилавају. Геометријском прогресијом расте бес грађана. Грађани не могу ово више да издрже. Једноставно, немају више средстава за живот.

Пошто премијер води политику која не решава нарасле проблеме грађана, очекујем да ће у једном тренутку природно доћи до директног сукоба премијера и грађана. Тај тренутак је јако опасан по премијера. Опасан је јер ће га сви оставити на цедилу, зато што је преузео све невоље на себе, па ће он морати да плати цену толике своје непромишљености.

Колика ће та цена да буде? Зависи од тога у ком тренутку је дошло до сукоба грађана и премијера. А када очекујем тај сукоб? Не могу да проценим. Тешко је проценити. Зависи од тога колика је еластичност стрпљења грађана Србије. То ми је велика непознаница. Углавном, сукоб је известан. Што се касније тај сукоб деси, то ће бити тежи по све актере у сукобу.

Како ће се завршити тај сукоб? Сви одговори су у историји. Премијер ће изгубити у том рату. Грађани ће победити. Цена ће бити јако велика. То је сигурно.

Премијер може званично да уведе и ванредно стање. Због непослушности грађана. Због пропасти његових реформи. Због репресије жандармерије. Због тога што га грађани критикују по кафанама. Разлог увођења ванредног стања је небитан у тоталитарном режиму.

Господо другови,

Искрен да будем, налазимо се у великим проблемима. Мислим да је премијер спреман на све. Намазан је свим бојама. Терет издаје Шешеља и Космета му висе над главом. Одавно је прешао Рубикон. У времену пред нама, показаће своју праву насилничку природу. Грађани морају бити спремни на отпор издајничком и насилном режиму премијера.

Плакање једне размажене, неваспитане, арогантне малограђанке, што је изгубила своју досадну емисију, не може да покрене Србију.

Ванредно стање је оковало Србију. Тако се брзо пропада. Само слободни грађани могу спасити Србију пропасти. Борба је почела.

Бранко Драгаш

Извор: dragas.biz

http://facebookreporter.org/2014/10/02/%D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%BE-%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%B3%D0%B0%D1%88-%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D1%80%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%BE-%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%9A%D0%B5/

Nebojša Milosavljević: UBODI ŽELJU

UBODI ŽELJU

• Objavljeno:
• 3.10.2014

 Piše: Nebojša Milosavljević

 

Od svih zabavno - humorističkih emisija na televiziji, najviše volim konferencije za štampu Aleksandra Vučića. Sa basterkitonovskim izrazom lica, premijer nas zasipa bujicom reči uz dramaturgiju koja je obogaćena zvučnim disanjem u mikrofon, teškim uzdasima, dramskim pauzama koje traju večno, zamarajućom patetikom i nemim prekorom svima koji ne uviđaju koliko je njemu teško. Sve što kaže odnosi se  isključivo na budućnost, koju samo on može da vidi, pa, kao iz staklene kugle, čita šta će nam se desiti za par godina. Samo mu još tarot karte nedostaju. Ili šoljica kafe, pa da ubodemo želju.

 Evo, u prošlu nedelju, samo što je stigao iz još jednog poplavljenog područja, palo mu je na pamet da digne uzbunu novinarima, zagorča svima slobodan dan i pozove ih na još jedno druženje, to jest slušanje monologa. Kada u nekoj normalnoj zemlji presednik vlade u nedelju popodne sazove vanrednu konferenciju za štampu i kada je direktno prenose sve televizije sa nacionalnom frekvencijom, narod može da bude siguran da se radi o objavi ratnog stanja, neviđenoj kataklizmi ili, ne daj bože, ostavci premijera i padu vlade.

 Ali, ovo je, ipak, Srbija. Zbor pored televizora u nedelju bio je zakazan iz dva razloga: prvi je da AV izrazi nemerljivu zahvalnost svim huliganima, barabama, "navijačima" i pripadnicima desničarskih organizacija koji su se ovog puta uzdržali da ne razbiju grad i fascinaciju činjenicom da "nijedno staklo nije razbijeno", a drugi je da nam saopšti kako je dan ranije u Nemačkoj video čudo neviđeno – fabriku koja prerađuje meso.

 Svaki put kada nam se predsednik vlade vrati iz inostranstva, on u koferu donese bar nekoliko hiljada novih radnih mesta. U budućnosti, naravno. Tako je i ovoga puta, nakon posete nemačkoj klanici (koja prozvodi više mesa nego cela Srbija, kako nam je zadivljeno saopštio) došao na genijalnu ideju. Mi ćemo, lepo, da tovimo svinje, izvozićemo ih, onako debele i masne, u Nemačku, a oni će tamo da ih kolju, šure, čereče, vade mast, prave čvarke, kobasice, kavurmu i vraćaju ih nama da sve to, lepo upakovano, kupujemo u, recimo, "Lidlu" koga još nema da dođe, ali samo što nije... On je odmah, onako od oka, izračunao da će nam svinjogojstvo, brat - bratu, doneti bar osam hiljada radnih mesta i da će masa trenutno nezaposlenog naroda još koliko sutra krenuti da tovi prasiće i stiče radni staž. Zamisao je tako originalna da je pravo čudo kako se niko pre njega toga nije setio. Dobro, osim onog knjaza Miloša, pre više od dvesta godina, ali nećemo sada da sitničarimo. I on je zasnivao privredu svoje mlade države upravo na izvozu krmača u Austro - Ugarsku, ali to je tada rađeno primitivno, svinje su slobodno riškale po šumama i posle skelama prebacivane preko Dunava. Mi ćemo sada da ih gajimo u oborima sa klima uređajima i transportujemo super brzim vozom preko Budimpešte. Čim izgradimo onu mnogo brzu prugu.

 Znači, sa ovih osam hiljada radnih mesta, plus fabrika čipova, plus onih pedesetak velikih investitora iz EU koji jedva čekaju da pootvaraju fabrike u Srbiji, plus Arapi... To znači da ćemo koliko za par godina u potpunosti da rešimo problem nezaposlenosti i onda ćemo verovatno morati da uvozimo gastarbajtere. Želja je ubodena, sada samo čekamo da se ostvari.

 Toga dana je napravljen i veliki korak Srbije u procesu evrointegracija i poštovanju ljudskih prava. Grupa od stotinak pripadnika gej populacije, uspela je da pređe celih osam stotina metara od Vlade do Skupštine, a da je njihovo brojno stanje na cilju bilo u dlaku isto kao i na početku ovog putešestvija. Nije bilo ni mrtvih ni ranjenih, a za to se pobrinulo nekoliko hiljada policajaca koji su blokirali centar grada. Pa neka neko posle kaže da se ovde ne poštuju različitosti i da LGBT populacija nema pravo na šetnju. Spontanu i opuštenu. Još su nakon toga imali i besplatan prevoz kući u policijskim maricama.

 Premijer je bio do suza dirnut time što su huligani ostali u svojim domovima ili kladionicama i nisu došli da razlupaju grad i glave šetača. Njihovo lepo ponašanje dovelo je našeg predsednika vlade do ushićenja i iskrenog divljenja.  Toliko im je zahvaljivao na tome da sam pomislio kako je sledeći korak da vođe navijača dobiju neki orden ili makar plaketu za izuzetne zasluge. Toma Nikolić ionako toga ima na pretek i deli okolo šakom i kapom.

 Sada je, valjda, i poslednjem naivčini jasno ko kontroliše navijačke i ultra -desničarske horde i na čiji su mig skakali kada su pravili haos na ulicama prethodnih godina i kada su uticali na "bezbednosnu procenu" i terali državu da otkazuje prajd i priznaje svoju nemoć. Međutim, situacija je sada nešto drugačija, Srbija, formalno, grabi ka evrointegracijama pod novim i odgovornim rukovodstvom, pa su bejzbol palice i ostale alatke kojima ovi momci zarađuju za život odloženi na stranu do daljnjeg. Direktiva je stigla i vojska, k'o svaka vojska, disciplinovano sluša naređenja.

 Da sve ne bude baš savršeno i da našem premijeru neko stalno mora da zagorčava ionako težak život, pobrinula se jedinica žandarmerije iz Niša čiji su pripadnici pendrecima premerili leđa i malo dislocirali bubrege nikom drugom do rođenoj braći Al. Vučića i dr Siniše Malog. Obraćanje prvog ministra novinarima i široj javnosti ovim povodom spada u red verbalnih bravura koje vredi zapamtiti. Prvo je saopštio da je došlo do "prekoračenja ovlašćenja" i pre nego što su organi unutrašnje kontrole uopšte započeli istragu o ovom slučaju, a onda je, onako očinski i pomirljivo našao opravdanje i za žandarme koji su "bili nervozni jer su morali da obezbeđuju one sa čijim se načinom života ne slažu". Govorom tela dao nam je do znanja da ih potpuno razume i da deli njihovo mišljenje. Objasnio je još da njegov brat neće nikog goniti privatnom tužbom, jer su oni državni organi a niko iz njegove porodice neće tužiti državu kojoj, zaboga, toliko duguju... I tako dalje, sve u tom stilu.

 Šta se u stvari desilo tamo iznad Slavije? Žandarmi su, po mišljenju Al. Vučića, onako nervozni i besni što moraju da čuvaju pedere, formirali kordon i čekali da im se neko namesti pa da ga izbubecaju i izbace taj bes, tako razumljiv našem premijeru. U tom trenutku naišla je mala grupa civilnih lica predvođena braćom koje su pratili pripadnici specijalne jedinice vojne policije tzv "Kobre", takođe u civilu. Događaj koji  je kasnije usledio ima dve različite verzije i razvlači se danima po tabloidima kao pravi srpski rašomon.

 Svakom ko se nije baš juče rodio savršeno je jasno šta se tamo i zbog čega dogodilo, ali je moj najjači utisak nedelje (ako ga ne ukinu ) ipak izjava onog keramičara iz Kruševca koji, spletom neobjašnjivih okolnosti, obavlja dužnost ministra vojnog. Reče on da su pripadnici "Kobri" – " samo pravili društvo" tandemu Mali-Vučić dok su ovi išli kući na nedeljni ručak. Takvo otvoreno i bahato potcenivanje inteligencije građana ove zemlje nije zabeleženo još od julovskog dvojca Matić – Marković.

 Narod koji ima takve ministre ne mora da brine za svoju budućnost. Ona je tako izvesna da ni staklena kugla Aleksandra Vučića više nije potrebna.   

http://www.novastranka.rs/novi-blog/ubodi-zelju

др Срђа Трифковић: Русија на санкције да узврати конкретним мјерама

• četvrtak, 2 oktobar 2014 20:05
• Autor: ИН4С
• Ostavite komentar

Изазови са којима се Русија суочава – са Запада у целини, а од стране САД посебно – и са којима ће наставити да се суочава још много година, бројни су и опасни. Неки су коментатори збивања током протеклих осам месеци назвали „новим хладним ратом", али им је констатација погрешна. Хладни рат никада није ни престао, као што се видело на примеру две рунде проширења НАТО пакта после колапса СССР-а и две украјинске кризе у периоду од десет година.

 

Ти изазови нису плод руске политике. Они су присутни и постојаће без обзира на политику Кремља. Они одражавају дубоки анимозитет западне политичке и медијске елите према Русији као таквој. Тај се анимозитет у садашњој форми појављује у време Кримског рата; сада има потпуно зрелу форму.

Западна (а пре свега англо-америчка) русофобија почива на два камена-темељца: 

- Геополитички – Поморске силе (таласократија) теже да опкољавају, спутавају, стежу и контролишу евроазијски „хартланд" (телуократија) оличен у Русији. Ово је била окосница британске политике пре Великог рата – тзв. Велика игра у Централној Азији – и хладноратовске политике САД после 1945.

 

- Културолошки – Антипатија према Русији и однос према њој као екстремном „другом" од стране западне политичке, академске и медијске елите има атавистички карактер. Реч је о феномену неподложном рационалном дискурсу и саморефлексији његових носилаца, што конфликт чини неизбежним и нерешивим. Сходно потпуно интернализованој русофобној парадигми, крајњи циљ западних елита није промена обог или оног аспекта руске политике, већ промена режима у Москви као нужни предуслов темељите и неповратне трансформације руског идентитета у духу западне постмодерне.

 

У геополитичком смислу украјинска криза је логична последица тежње Запада да ограничи Русији приступ Црном мору, да јој ускрати заштитну тампон-зону према Централног Европи, да јој битно смањи одбрамбену стратешку дубину, каои да угрози рањиви југозападни бок Русије на потезу Ростов-Волгоград-западни Казахстан. О значају Украјине у том смислу Збигњев Бжежински се уосталом изјаснио отворено и без зазора. Укратко, најновији западни DrangnachOsten – овог пута под америчким вођством – има савршен геополитички ссмисао.

 

Поврх наведених, додатни је циљ америчких доносилаца одлука да Европу врате у америчку безбедносну орбиту кроз јачање НАТО савеза, што се наравно правда тобожњом руском претњом, као и да затрују немачко-руске односе, који су са америчког становишта били превише блиски протеклих година. Вашингтон се у спровођењу тих циљева показао неочекивано успешним. Противно многим предвиђањима, ЕУ превођена Немачком без много роптања је прихватила диктат са друге стране Атлантика. На делу је примена нове верзије „стратегије анаконде" Николаса Спајкмана.

 

„Нормални" амерички односи са Москвом изискивали би прихватање чињенице да Русија има извесне легитимне интересе у свом „ближњем зарубежњем". Међутим, тзв. спољнополитичка заједница у Вашингтону – неких стотинак људи на водећим позицијама у државним институцијама, одборима законодавних тела и аналитичким институтима – не понаша се нормално.

 

Разлика између „леве" и „десне" варијанте вашингтонског спољнополитичког консензуса, између вилсоновских либералних интервенциониста (Барак Обама, Хилари Клинтон, Саманта Пауер, Сизан Рајс итд.) и неоконзерванивних глобалних хегемониста (целокупан републикански естаблишмент, а поготову сенатори Џон Мекејн и Ричард Лугар) само је у тактичким детаљима, али не и у вредносним поставкама и стратешким циљевима политике према Русији.

 

Обама неуморно понавља мантру о Америци као „незамењивој нацији". Њу је лансирала Медлин Олбрајт пре две деценије, дајући тиме још један доказ своје менталне нестабилности. Њу је поновио Бил Клинтон 1996. „објашњавајући" америчку интервенцију у Босни и Херцеговини. Сам концепт је одраз интелектуалног и моралног банкротства његових носилаца.

Америка је „незамењива" коме? Да ли су све остале нације света „замењиве"? Да ли те нације мање или више кротко прихватају сопствену замењивост и америчку незамењивост? Незамисливо је за једног озбиљног лидера ма које друге силе света –рецимо Владимира Путина или Жи Ђинпинга – да изнесе такву тврдњу о сопственој нацији. Америчко натурање некакве сопствене „незамењивости" је у најбољем случају неукусно, а у најгорем психопатски грандоманијакално.

Велики је проблем да се такве хибристичке делузије лако претварају у спољнополитичке циљеве који нису подложни ма каквом компромису.

 

Са становишта вашингтонског либерално-неоконзервативног дуопола, свако супродстављање вољи „незамењиве нације" је по дефиницији зао и недопустив чин. Тако је на пример тадашња америчка представница у УН Сузан Рајс осудила руско и кинеско противљење америчком предлогу резолуције којом би се овластило бомбардовање Сирије као „гнусно", „срамотно" и „неопростиво".

Идеологија америчке „изузетности" и глобалне доминације уродила је САД-варијантом Брежњевљеве доктрине ограниченог суверенитета из 1968, која је била измишљена да би се оправдала интервенција у Чехословачкој.

 

Нова, америчка еманација тог правно и морално неодрживог концепта нема географски лимитиран домен, за разлику од совјетског узора који се односио само на земље лагера.Обамина Америка себи присваја право да интервенише било где, било када, ма где у свету.

У Украјини та је америчка доктрина суочила Русију са највећим изазовом у протекле две и по деценије. Русија том изазову до сада није пружила адекватан одговор. Морам рећи да су руске обавештајне и безбедносне службе озбиљно подбациле у антиципирању и спречавању мајданског сценарија. Ово посебно изненађује с обзиром да је мајданска генерална проба већ била обављена са „наранџастом револуцијом" у јесен 2004.

 

Сада грешку треба исправити. Русија као свој стратешки циљ треба да постави промену режима у Кијеву. Да будемо начисто: Русија никада неће задобити западно прихватање њених легитимних интереса у блиском иностранству. Москва стога треба да следи руске државне и националне интересе са гвозденом одлучношћу, уз пуну спознају да нове санкције и додатна демонизација следе без обзира на то шта Русија учинила или не учинила.

 

Алтернатива је ерозија руске стратешке позиције и опадање угледа и кредибилитета председника Путина. Да би такав исход спречила, Русија треба да коначно и трајно одбаци илузије о „партнерству" са Западом као први корак. Такође треба да размотри могућност низа конкретних потеза:

Прво и пре свега, досадашње руске контрасанкције биле су реактивне и ограничене.

 

Крајње је време да руска влада усвоји мере које ће озбиљно погодити комерцијалне интересе земаља које су јој наметнуле санкције. Ово је најефикаснији могући начин да се подстакне политички притисак на владе дотичних земаља од стране пословне заједнице и радничких синдиката истих у циљу промене антируске политике њихових влада.

 

Конкретно, нема никаквог разлога да Русија настави да увози десетине хиљада немачких, британских, француских, италијанских, америчких, чешких или јапанских аутомобила сваког месеца, као да се ништа није догодило. Предлажем да Русија уведе царину од 25% на увоз возила за све време трајања санкција наведених земаља против Русије.

 

Када радници Мерцедеса, Фолксвагена, Шкоде, Тојоте, Јагуара, Форда, Џенерал Моторса итд. (чијих су производа препуне московске улице), отпуштени због колапса руског тржишта, почну да демонстрирају захтевајући промену политике која им је упропастила животе, када акционари и директори наведених фирми почну да лобирају у истом циљу, ефекат на Меркелову, Оланда, Камерона, Обаму и остале биће далеко снажнији од изјава руских функционера на Ист Риверу.

На исти начин, када Бритиш Ервејзу, Ер Франсу, САС-у, Луфтханзи, КЛМ-у и америчким превозницима буде ускраћен прелет преко руског неба, а азијске компаније преузму њихове линије, путнике и профите, исти ће притисак уследити од радника и послодаваца на владе дотичних земаља да промене антируски курс.

Предлажем дванаест додатних конкретних мера:

 

 

 

1.  Русија треба да предузме иницијативу да се садашњи енергетски савез Москве и Пекинга развије у одбрамбени савез. Русија такође треба да размотри могућност закључења билатералних одбрамбених споразума са другим земљама (нпр. Ираном) које су у опасности да се нађу на удару западне агресије.

 

2.  Русија треба да испоручи најсавременије противваздушне ракетне системе СС-400 влади Сирије, поготову с обзиром да има места сумњи да је америчка „стратегија" против исламиста у Ираку и Сирији заправо прикривена стратегија изнуђивања промене режима у Дамаску по саудијској рецептури.

 

3. Русија треба да развије стратегију де-доларизације глобалног финансијског система. Обрачун руско-кинеских трансакција у рубљама и јуанима је само први корак. Русија треба да преузме иницијативу да се исти принципи примене у међусобној трговини земаља БРИКСа.

 

4. Русија треба да покрене тренд неодложном продајом свих обвезница америчког трезора које поседује, као и формалним саопштењем да их више никада неће куповати. (Било би занимљиво пратити реакције светских финансијских тржишта на такав потез.)

5. Русија треба да објави намеру да најдаље до 2020. године све трансакције нафте и гаса обавља у корпи валута које неће укључивати долар.

 

6.  Русија треба да убрза обнову својих стратешких нуклеарних арсенала, чиме би се НАТО стратези отрезнили од илузије да њихов за сада још увек рудиментарни антиракетни систем у централној Европи и на Аљасци отвара простор за некажњени први удар.

 

7. Русија треба да обустави испоруке ракетних мотора типа РД-180 Сједињеним Државама, које САД користе за лансирање ракета типа Сатурн 5 – а које носе шпијунске сателите за Централну обавештајну агенцију (ЦИА), НСА, Пентагон итд.

 

8. Русија треба да обустави сарадњу са америчким агенцијама (НАСА) које користе услуге руских „такси превозника" ка заједничкој свемирској истраживачкој станици.

 

9.  Русија треба да знатно убрза модернизацију тактичког нуклеарног арсенала и конвенционалних снага као одговор на недавно инаугурисану стратегију Пентагона познату под именом „Моментални глобални удар"(PromptGlobalStrike). Тиме би европским чланицама НАТО био послат јасан сигнал да постоје озбиљни и потенцијално егзистенцијални ризици у покорном прихватању вашингтонског диктата.

 

10.  Као одговор на провокативне демонстрације силе западних сила у Црном мору, Русија треба да организује заједничке вежбе са морнарицама Кубе и Венецуеле у Мексичком заливу. Руске нуклеарне подморнице треба да врше видљиве маневре у међународним водама испред Њујорка и Лос Анђелеса.

 

11. Русија треба да искористи западне санкције као повод да напокон ограничи одлив капитала и да наметне порезе на износ новца.

 

12.  Русија треба да искористи западне санкције као прилику да развије дугорочну стратегију пореским олакшицама подстакнуте супституције увоза, да покрене свеобухватни инвестициони програм који би умањио њену зависност од Запада у свим секторима националне економије.

 

 

 

(Резиме предавања историчара и међународног аналитичара др Срђе Трифковића у московском хотелу Президент 25. септембра 2014. у организацији Института за јавно планирање на тему „Стратешки изазови Русији у XXI. веку" преузет из „Геополитике" )

 

http://www.in4s.net/index.php/dr-srdja-trifkovic-rusija-na-sankcije-da-uzvrati-konkretnim-mjerama/