Nove pretnje iz EU: Šta nam Zapad ustvari sprema?
19. октобар 2014. 14:19·1 Comment
Piše: Dragomir Anđelković
Šta Srbiji i Republici Srpskoj evroatlantski moćnici spremaju za sledeću godinu i kako se sa tim valja nositi?
Početkom oktobra 2014. godine Evropska komisija objavila je izveštaje o napretku Srbije i drugih zemalja našeg regiona na polju ispunjavanja standarda od kojih zavise evrointegracije. Ti izveštaji ne predstavljaju samo neku vrstu ocene do sada učinjenog, odnosno aktuelnog stanja, već i ukazuju na politička dešavanja u narednim godinama. A za nas je najzanimljiviji, uz Izveštaj o napretku Srbije, onaj koji se odnosi na BiH i Republiku Srpsku.
POLITIČKE KALKULACIJE
Izveštaji Evropske komisije imaju naglašenu političku konotaciju. Ne radi se tu, kao što se tvrdi, o neutralnoj, tehničkoj oceni ispunjavanja određenih evropskih kriterijuma, već se u sve unose, za svaku zemlju posebno definisani, par excellence politički uslovi. Njihovo ispunjavanje donosi pohvale iako ne funkcioniše mnogo toga što bi moralo u iole civilizovanim zemljama.
Ovo vidimo i po tome što su neke zemlje primane u EU kada su se nalazile na mnogo nižem nivou nego mi sada, i to posmatrano iz perspektive tzv. „evropskih vrednosti", sistemske uređenosti.
Korupcija, kriminal u okvirima državnih institucija, medijske neslobode – sve to je sekundarno spram vojno-političkih interesa evroatlantske elite, koja ima ključnu reč u EU.
Pa da se onda podsetimo i na osnovu najnovijeg izveštaja šta ona hoće od nas i šta nam potencijalno sprema.
Naši mediji su stavili akcenat na to što je Srbija, kao nikada ranije, dobila aplauze. Evropska komisija pohvalila je oficijelni Beograd da je na dobrom putu, ali je i istakla da se on mora još znatno energičnije usredsrediti na ključne oblasti – gde se još uočavaju ozbiljni nedostaci – a to su „vladavina prava, uključujući slobodu izražavanja, reformu državne uprave, uporedo s dobrim ekonomskim upravljanjem".
Iskazani odnos pohvala i kritika je za nas nesumnjivo povoljan. Makar površinski. Ali ako se stvari posmatraju dublje, naziru se ozbiljne pretnje. I to kako u samom izveštaju tako i u svetlu njegovih interpretacija te na osnovu njega baziranih poruka od strane nekih zvaničnika iz EU i njenih ključnih država članica.
Najopasnije je, kada se radi o Srbiji, isticanje nedovoljne usklađenosti njene spoljne politike sa EU. Uz to ide i ispoljavanje nezadovoljstva što u mnogo većoj meri jednostrano nismo ispunili svoju stranu ustupaka u vezi sa „Briselskim sporazumom". Konačno, nagoveštava se ozbiljnije otvaranje tzv. „Sandžačkog pitanja".
Drugim rečima, od nas se traži da se što pre distanciramo od Rusije (uvođenje sankcija, odustajanje od „Južnog toka") i da u vezi sa pitanjem Kosova i Metohije potpuno kapituliramo, tj. Prištini damo sve što je za nju izvučeno „Briselskim sporazumom", ne vezujući to za ustupke koje čak i prema njemu ona zauzvrat mora da učini. Još nam se i, za sada diskretno, napominje da bismo mogli da dobijemo i novo Kosovo na zapadu Srbije. Jasno, ako ne budemo slušali!
Što se Bosne i Hercegovine i u okviru nje Republike Srpske tiče, tu je kritički akcenat na tome da „još nema opipljivog napretka u uspostavljanju funkcionalnih i održivih institucija", uz čiju pomoć bi se obezbedila „efikasnost vlasti na svim nivoima". Uz to se negoduje zbog međuetničkih previranja, usled kojih je rad parlamenta usporen.
Sve u svemu, stvar se svodi na jednu jedinu reč: centralizacija! Kada ne bi bilo etničkog ključa i nacionalnog veta te bi, s druge strane, Sarajevo dobilo veća ovlašćenja, BiH bi, navodno, postala rajska dolina.
LATINSKE IGRE
Ukratko, u redovima heterogene briselske birokratije glavnu reč i dalje vode oni koji nameću radikalnu antisrpsku politiku usmerenu ka svođenju Republike Srpske na puku formu i okončanju okupacije teritorijalno umanjene Srbije. A njihovi stari glasnogovornici, do sada već mnogo puta dokazani kao neprijatelji našeg naroda, i sada su najglasniji u kritici Srbije.
Već više puta pominjana Tanja Fajon – ona poslanica Evropskog parlamenta što je početkom ove godine vodila kampanju podsticanja SAD na snažnu kampanju protiv državnosti RS – tako je, primera radi, i ovaj put među onima koji najglasnije nariču zbog navodnog medijskog mraka i ugroženosti manjina u Srbiji.
Takvi tonovi će postati još snažniji posle posete Vladimira Putina Beogradu. Za mnoge u Briselu i Vašingtonu to je „crvena marama". No, iz toga ne treba izvoditi zaključak da će frontalno krenuti na Srbiju. Naprotiv! Reprezentativna poseta ruskog predsednika Srbiji simboliše naše proširene geopolitičke mogućnosti.
Osnaženi srpsko-ruski odnosi i narasla uporedna spremnost Moskve da energično brani svoje interese Srbiji pružaju realnu mogućnost da otpočne geopolitičku preorijentaciju. To je, ne treba se zavaravati da nije tako, u ovoj fazi globalne tranzicije moći još rizično. Međutim, na snažni pritisak se neretko odgovara hrabrim potezima.
Da bi njih izbegli, zapadni centri moći će postupati „latinski". Ne da će prema Srbiji da zahladni njihov odnos već će, naprotiv, delovati prema nama popustljivije i predusretljivije. S druge strane, usiljeno će početi da jačaju sve svoje unutrašnje mehanizme u našoj zemlji – od političkih preko medijskih do NVO – kako bi u pogodnom momentu mogao da otpočne efikasan udar po državnom vrhu
Tek tada će sinhronizovano ojačati i spoljni pritisak od strane onih za koje neki u zvaničnom Beogradu misle da su naprasno postali evropski prijatelji Srbije. Proporcionalno takvim uverenjima i nespremnosti da se blagovremeno deluje protiv evroatlantskog propagandnog aparata, smanjivaće se šansa sadašnje vlasti da opstane.
A kako treba postupati sa zapadnim predstavnicima i njihovim lokalnim jurišnicima, ona najbolje može da vidi na primeru Milorada Dodika. On sme da uradi ono što mnogi u Beogradu ne smeju ni da pomisle. Raznim drskim ambasadorima i slične vrste inostranim političarima on vrlo jasno stavi do znanja da u Srpskoj odlučuju Srbi.
Zatrese se posle toga gora, i ništa. Prošla su vremena kada su lako bacane bombe i ispaljivane rakete na nepokorne Srbe. Sada se računa na našu paralisanost strahom i domaću „petu kolonu".
Prvog na vrhu vlasti u Banjaluci nema a drugog ona ne toleriše. Stoga su London, Berlin, Vašington nesrećni što je Dodik ponovo pobedio i štaviše, osigurao vlast svoje stranke. Predstojeći pokušaji centralizacije BiH, to je nesumnjivo, naići će na čvrst srpski odbrambeni bedem.
Nadam se da će bar donekle tako biti i u Srbiji u vezi sa predstojećim jurišem na ono malo naših preostalih pozicija na Kosovu i Metohiji, odrednice Ustava koje se odnose na našu južnu pokrajinu (u prvom redu preambulu) status Vojvodine i Raške oblasti (Sandžaka) itd.
KONKRETIZACIJA NAMERA
Da se posle svega rečenog vratimo na ono što je pomenuto na početku teksta: izveštaj Evropske komisije o napretku neke zemlje mnogo je realnije posmatrati kao nagoveštaj onoga što će razne evroatlantske strukture u vezi sa nama raditi sledeće, 2015. godine nego kao ocenu dosadašnjih poteza dotične zemlje.
Ocene su proizvoljne, pa i pune laži, ali su zato posredno kroz izveštaje ukazani predstojeći potezi EU, koje treba shvatiti ozbiljno. Zapravo, radi se o izveštajima o ciljevima i na njih fokusiranim sredstvima Brisela, a ne o politici Srbije, BiH ili neke druge zemlje, koje su kandidati za članstvo u Uniji.
Prošlogodišnji izveštaj Evropske komisije za BiH bio je pun priča o lošem ekonomskom položaju građana, neefikasnosti državnih institucija, korupciji, nezainteresovanosti političara da išta menjaju.
Ne može se reći da toga tada nije bilo, kao i da je svega toga i ranije bilo u BiH (što se previđa), kao što je slučaj i sa sadašnjim stanjem tih devijacija u nekim drugim državama regiona koje su bile i ostale pošteđene negativnih ocena te vrste. One se ne nalaze pod udarom za razliku od RS, radi čijeg rušenja je potpaljena „narandžasta revolucija" u muslimanskom delu BiH, sa namerom da se prenese i u srpski entitet.
Da je baš onaj segment Izveštaja za BiH iz 2013. koji je na liniji rečenog posebno bitan deo akcionog plana EU za narednu, tj. sada već ovu godinu, dalo se zaključiti na osnovu pitanja uticajnog i sa evroatlantskom elitom tesno povezanog britanskog lista „Ekonomist" (The Economist).
Krajem prošle godine taj štampani medij je prognozirao socijalne nemire, odnosno „narandžasto dešavanje" u narodu BiH tokom 2014. Tako je i bilo ne zato što su analitičari „Ekonomista" preterano pronicljivi, već stoga što su bili obavešteni o namerama samozvanih gospodara sveta. Otuda, vreme je da pažljivo počnemo da pratimo slične medijske tonove iz anglosaksonskog sveta. Svašta ćemo tu naći!
Dobili smo izveštaj a sada još da čujemo i gde će nas konkretno udariti. Nagovestili su više oblasti, od RS preko KiM i „Južnog toka" do tzv. Sandžaka, a sada ostaje i da konkretizuju ciljeve.
To rade, objašnjavajući njihovu buduću „suštinu", zbog pripreme svog javnog mnjenja za turbulencije u nekom delu sveta, odnosno za svoje angažovanje u vezi sa njima.
Kako god bilo, što se nas tiče, jedno je jasno: naša vlast bi popuštanjem samo utirala put za svoju propast i dalje podrivanje naših nacionalnih interesa. Sledeća godina neće biti odlučna kada se radi o udaru na Beograd, ali može da bude ključni period pripreme za ono što neki priželjkuju da se dogodi 2016. ili 2017.
DODIKOVA DOKTRINA
Ako se to shvati i ne utone u iluziju da se popustljivošću u vezi sa stvarima koje navodno direktno ne ugrožavaju opstanak vlasti otklanjaju veći pritisci – možda se neće ni ući u razdoblje ozbiljnog sukoba sa evroatlantskim strukturama.
One su kao lešinari. Prepoznaju slabost i onda idu dalje. No, kada naiđu na snažan otpor, iako dižu buku, sa njima se može tražiti kompromis. Nadam se da oficijelni Beograd to uviđa.
Pogotovo pošto je, nesumnjivo u organizaciji raznih zapadnih službi i ambasada, pre neki dan u našoj prestonici izvedena ozbiljna provokacija sa dronom i zastavom tzv. „Velike Albanije" tokom utakmice sa „malom" Albanijom.
Cilj čitave akcije bio je da Srbija bude ponižena i da građani onda zbog toga krive premijera Vučića i vladu. Zapadni „prijatelji" stvaranjem za njih teških problema „časte" sve one političare u poluokupiranim zemljama koji ih ne slušaju u potpunosti.
Tako ih iznutra i spolja ucenjuju, odnosno postepeno iz njih izvlače sve više i više ustupaka dok ih ne istroše. Banjaluka je to shvatila. RS je spremna na dogovore sa globalnim moćnicima, ali ne na štetu svojih vitalnih interesa. Iako mala zemlja, Srpska se postavlja kao ravnopravan partner i nije spremna da se prema njoj neko ponaša (neo)kolonijalno.
Stoga sam, bez obzira na predstojeće pritiske na nju, posle ishoda tek okončanih izbora i pobede Dodikove doktrine odbrane RS, siguran da zapadna srpska država neće pokleknuti.
Nadam se da će posle posete Putina – za čiju je realizaciju u kombinaciji sa vojnom paradom stvarno potrebna hrabrost – tim putem bez okolišenja ići i Srbija!
(Pečat)
 | This email is free from viruses and malware because avast! Antivirus protection is active. |
