Mirin oktobar

politika.rs

 

Mirin oktobar

 

http://www.politika.rs

 

Petnaestogodišnjica dana kad su Slobodan Milošević i Mirjana Marković pali sa vlasti zasenjena je memoarskom prozom drugarice za koju se smatra da je uništila ne samo Srbiju, već i svog muža

„Bilo je to ovako" naslov je obimne knjige Mirjane Marković, udovice Slobodana Miloševića. Uoči 5. oktobra, dogodio se svojevrsni politički i istorijski apsurd. Petnaestogodišnjica datuma koji se smatra demokratskom revolucijom, kada su Slobodan Milošević i Mirjana Marković pali s vlasti, zasenjena je memoarskom prozom drugarice koju su njeni neprijatelji smatrali ženom koja je uništila ne samo Srbiju, već i svog muža.

Mira je imala i brojne prijatelje koji su je se odrekli onog časa kada je svrgnuta sa srpskog prestola. Zaboravili su je istom onom brzinom i žestinom kojom su pokušavali da joj se uvuku pod skute dok je smatrana najmoćnijom ženom Srbije.

Ko je zaista bila Mira Marković? Voljena supruga neshvaćena od svog naroda, s ambicijom da čitavu Srbiju pretvori u Prvu proletersku, a da se to očekivanje ipak završilo njenim lirskim, đačkim tekstovima? Ili je ona bila požarevačka ledi Magbet koja je proizvela u lidera ne samo Slobodana Miloševića, nego i čitavu hobotnicu s pipcima raširenim u politici, na univerzitetu, u tajnim službama, mafiji i među tajkunima?

Čitanje ove knjige, u izdanju „Večernjih novosti", navodi na zaključak da je Mira bila ipak ovo prvo. Da li je sve počelo Osmom sednicom? Upravo tako nazvanu glavu knjige Mirjana Marković započinje rečenicom: „U Srbiji je počelo kao u šumskom požaru". Potom se osvrće na automobilsku nesreću koju je Slobodan Milošević doživeo u službenom automobilu kao predsednik CK SK Srbije, nakon što je inaugurisan u srpskog vožda. Nekoliko kilometara pre Beograda, kada su se ona, Sloba i sin Marko vraćali sa proslave Nove godine u blizini Iloka, iznenada su eksplodirale obe zadnje gume na službenom vozilu. Iz prevrnutog automobila koji je sleteo s puta izvučeno je njih troje i prebačeno u bolnicu na Bežanijskoj kosi.

Markovićeva u knjizi nedvosmisleno aludira da je neko „intervenisao" na kolima, ali i izražava čuđenje što Sloba tome gotovo da nije pridavao značaj.

Govorio je: „Ko god da je, sramota, ali nije uspeo. Živi smo i zdravi."

Da li je, posle te nesreće, Mira bila suviše oprezna, za njih oboje zajedno? Priznaje da se već tada, posle Osme sednice, govorilo da ima veliki uticaj na kadrovsku politiku. Ona to i potvrđuje. Da, imala je – izvestan uticaj.

Za Dobricu Ćosića je, recimo, smatrala da nije dobro kadrovsko rešenje, opisavši da se u ekonomiju razume kao u – nebesku mehaniku. Ali, izbor Dobrice Ćosića bio je isključivo Slobin, piše Mira. I, potom je Dobrica izabran.

„Pregazilo ga je vreme", opisala je Mira klasika srpske književnosti i prvog predsednika SRJ.

Ništa bolje mišljenje nije imala ni o Milanu Paniću, koga je Dušan Mitević predložio za saveznog premijera. Mitević je bio jedan od ljudi najbližih vladajućem bračnom paru koji je, zapravo, iz Mirinog pisanija, bio jedan od ključnih, ne samo porodičnih, već i političkih savetnika. Razgovori o Panićevom postavljenju vođeni su u domu Mire i Slobe, ali, iako je Mira Milana Panića opisala kao šarlatana koji se našao u nekoj provinciji i našao priliku da se tamo malo igra vlasti i izrazila skepsu prema njegovom patriotizmu, Milošević je ipak poslušao Mitevića.

Posle izvesnog zahlađenja s Mitevićem, Mira i Sloba su obnovili odnose, ali su saznali za njegov tajni put u SAD i navodnu saradnju sa CIA…

U krug porodičnih prijatelja koji su je izdali Mira je svrstala i Aleksandra Tijanića. Zapravo, predstavila ga je kao najvećeg jugoslovenskog novinara, koji je najpre s njom uradio prvi intervju, kao saradnik zagrebačkog „Starta". Potom je Tijanić predstavio Miru u „Slobodnoj Dalmaciji". Tako su Srbi, preko Tijanića i Hrvatske, zaobilaznim putem, saznali za Mirine moći.

Ali, „udovica slobizma" naglašava u knjizi da su je prijatelji upozoravali da je njeno druženje s Tijanićem greška. Zapravo, opisivanje odnosa s Tijanićem je dokaz njenih kontroverznih i često pogrešnih kadrovskih procena. Ukoliko, podrazumeva se, njeni memoari nisu pisani radi pranja sopstvene savesti. Iako je Tijanića, posle političkog razlaza, opisala kao „nikada većeg čoveka, sa nikada manjim srcem", ona ga je postavljala na vodeća kadrovska mesta tadašnjih uticajnih medija, kao što su direktor Televizije Politika i direktor Televizije BK. Potom je Tijanić postao i ministar informisanja.

Tako je društvo u sastavu Mira, Mitević i Bogoljub Karić, nadahnuto Tijanićevim kritikama vlade i merama koje treba preduzeti za njen bolji rad, predložilo Miloševiću da ga postavi za ministra informisanja! Interesantan je Mirin opis Miloševićevog lica kada je čuo taj predlog. Naime, Sloba je bio zgranut. Ali, Tijanić je ipak postao ministar. Međutim, tokom demonstracija u Beogradu, povodom izborne krađe za koju je optužen tadašnji režim, Tijanić je dao ostavku. Otišao je iz Karićeve televizije, piše Mira i dodaje: „Kasnije sam čula da je otišao iz Srbije".

Nije, međutim, dodala da je Tijanić otišao u Bosnu, uplašen za svoj život. Uočljivo je da Mira Marković nije pisala o Slavku Ćuruviji s kojim se takođe družila. Mnogi je dovode u vezu s njegovim ubistvom.

Svakako će u analizama Mirine memoarske proze zapaženo proći njena tvrdnja da je Borka Vučić bila veoma bliska s Vilijemom Montgomerijem, američkim diplomatom ključnim za svrgavanje Miloševića s vlasti. U knjizi Mira Marković pokazuje i otvorenu netrpeljivost prema bivšem šefu Državne bezbednosti Jovici Stanišiću, kome su zamereni sumnjivi kontakti sa stranim službama, a deo knjige koji odudara od osnovnog pokušaja da se poetski opiše ljubav dvoje supružnika odnosi se na iznenadni poziv Jovice Stanišića da poseti Miru i upozori je da će, iako smenjen, na silu sprečiti ulazak u službene prostorije tada novog ministra policije Vlajka Stojiljkovića.

Zapravo je, pored svih političkih pikanterija i spiska zvanica na Miloševićevom dvoru, Mirina memoarska proza posvećena njenoj ljubavi prema Slobodanu Miloševiću. U jednom od svojih najpoznatijih kolumni, Tijanić je konstatovao upravo da je Sloba umro od ljubavi. To je bila ljubav prema Miri. Bila je to politička i klinička smrt.

Tijanić je bio u pravu. Sloba je Mirjani Marković poklonio uticaj, potom i političku partiju, iako je znao da će stvaranje Jugoslovenske levice izazvati veliko uznemirenje među socijalistima. Dozvolio je i to da se u zemlji mačizma i predstave o njegovoj svemoći isprede legenda da je Milošević taj koji je nosio suknju. I tokom pregovora o njegovom povlačenju s vlasti, jedan od uslova je bio da se zbrinu Mira i deca, dok je Milošević odlučio da ostane u Srbiji, svestan da će njegovo poslednje mesto prebivališta biti haška ćelija.

Otuda je, kad svedoči o sadržaju pisma koje je uputila Borisu Tadiću, protestujući što je tadašnji predsednik Srbije uslovio njen dolazak na sahranu Slobodana Miloševića plaćanjem 15.000 evra, oduzimanjem njenog pasoša i ostankom u zemlji tri meseca zbog sudskog procesa, Mirjana Marković zaboravila da doda jednu stvar. Ona je, ipak, morala da dođe na sahranu čoveku koji joj je dao sve: od ljubavi, do vlasti i sigurnog života u Moskvi. Ali, kao što je bilo logično očekivati da Mira dođe na njegovu sahranu, pa makar skupo platila zbog toga, pa makar i bila zatočena zbog toga, sada je isto tako nemoralno obračunavati se sa ženom za koju su mnogi verovali da je vladala Srbijom. To je, zapravo, iluzija. Mira je bila samo supruga istinskog gospodara koja je, i pored tragedije svoje porodice i svog naroda, doživela ono što mnoge žene mogu da sanjaju. Njen muž je iskreno voleo.

 

standard.rs

КИНЕСКИ ТРЕНУТАК ИСТИНЕ

НЕБОЈША КАТИЋ

Шта може бити у позадини кампање која Кину покушава да представи као највећу опасност по светску економију?

Да ли последња збивања на кинеским финансијским тржиштима – велики пад вредности берзанских акција и девалвација јуана – коначно дају за право западним критичарима кинеског модела развоја? Да ли је реч о најави нове велике економске кризе?

Има већ две деценије како неке од скептичних, често и злурадих западних анализа исказују резерву према кинеској економској будућности. У почетку су оспораване кинеске стопе раста и њихова висина је проглашавана за статистичку обману. Касније, када је фантастичан успон кинеске привреде постао више него очигледан, статистика раста је признавана, али се критика усмерила ка неодрживости кинеског економског модела.

У последњих 35 година кинеска привреда је расла по просечној стопи од преко девет процената годишње. Тако висока стопа у тако дугом периоду јесте спектакуларна чак и за високе стандарде источне и југоисточне Азије. Кина је постала не само индустријска велесила и шампион модернизације већ је 2014 (мерено паритетом куповних снага), по висини укупног БДП, претекла и САД.

Нико у Кини није имао илузију да се рекордне стопе раста могу одржавати у недоглед. Било је такође сасвим јасно да ултра брзи и усмеравани кинески развој нужно ствара неравнотеже и деформације у економском систему. О томе су отворено говорили и кинески политичари. Непознаница је била везана за тренутак када би могла почети нова фаза споријег раста, у ком опсегу ће се тај раст кретати и, најважније, како ће се Кина носити са структурним проблемима насталим у овом вишедеценијском периоду огромног раста [1].

КИНЕСКЕ НЕВОЉЕ ДОБРОДОШЛЕ ЗАПАДУ
До успоравања привредног раста долази од 2012. Стопа се спушта испод осам процената, а пројекције почивају на очекивању да ће се стопе раста до краја ове деценије стабилизовати на нивоу 6-7 процената годишње. И овако снижене стопе раста остају веома високе и недостижне за било коју иоле развијенију државу. Предвиђени сценарио би требало да доведе до мирне поступне стабилизације економије, али и да остави довољно простора економској политици да отклони нагомилане неравнотеже у систему.

Кинеске власти су систематски и поступно кренуле са отклањањем свих фундаменталних економских неравнотежа, покушавајући да економију, чије су погонско гориво биле инвестиције и извоз, уравнотеже стимулисањем раста домаће потрошње и развијањем услужног сектора [2]. Између осталог, Кина се врло интензивно бави и дуго занемариваним проблемом екологије. Наравно, по кинеском обичају који се до сада показао мудрим, све ове реформе се спроводе опрезно.

Динамичан економски раст и развој капитализма довели су и до крупних социјалних деформација – до бујања корупције, до великог нарастања социјалних разлика, до бахатог понашања провинцијских функционера и до злоупотреба у које ни Пекинг није имао довољно увида. Кина се и са овим огромним проблемима ухватила укоштац и покушава макар да их ублажи. Кинеском руководству је јасно да ће успоравање раста све ове проблеме учинити драматичнијим, да ће незадовољства расти угрожавајући социјалну стабилност и да ће све то дати нови подстицај политичким протестима, одакле год да буду инспирисани.

Паралелно са економским успехом и упркос бројним критичарима кинеског модела, у делу академских (и не само академских) структура, расло је поштовање за кинески меритократски политички систем, који је креирао економско чудо и обезбедио да земља не доживи тужну, колонијалну транзициону судбину осталих социјалистичких држава.

Велика рецесија, која је почела 2007-2008, довела је до озбиљног глобалног разочарења у политичке и државне институције Запада, показујући да овим државама управљају брутални центри моћи, који испод демократског покривача контролишу политички систем и медије и којима демократска јавност заправо не може ништа.

У глобалном хаосу последњих година чинило се да је Кина поуздана оаза стабилности, да кинеска власт одлично контролише економске и друштвене процесе и да има јасну дугорочну развојну стратегију. Не само да се кинеско руководство сматрало компетентним, готово непогрешивим, већ се и кинески државни модел почео доживљавати као потенцијални глобални узор и путоказ, насупрот компромитованом нелибералном моделу.

Оваква перцепција Кине и њеног система није могла радовати све оне центре моћи који говоре да смо на крају историје, да постоји само један друштвени и економски модел који је супериоран и трајно одржив – увек и свуда. У том су контексту последње кинеске невоље више него добродошле, а медији су спремни да нас о томе ревносно извештавају. Драматизација кинеске берзанске кризе је добила необично убрзања и катастрофичне интерпретације.

ГРОТЕКСНЕ ИНТЕРПРЕТАЦИЈЕ НА ЗАПАДУ
Каква се то катастрофа догодила у Кини када се говори о томе како „свет" губи поверење у кинеске власти? Како се то кинеска криза може прелити на остатак света и изазвати рецесију попут оне из 2009?

Средином јуна ове године индекс берзе у Шангају достигао је свој историјски максимум, после кога је уследио велики пад, или, како се то берзанским жаргоном каже, уследила је велика корекција. Пад кинеске берзе се пренео и на остатак света и све велике берзе су прошле кроз неколико дана панике и великих падова какви одавно нису виђени.

Од средине 2014. до јуна 2015. индекс берзе је порастао за око 150 процената. Овај сулуди шпекулативни скок је прошао без реакције кинеских власти и та пасивност је вероватно највећа грешка коју је Кина направила, бар у последњој деценији. Још горе, када је велики пад почео, држава је реаговала панично, покушавајући да га заустави „на силу" [3]. Окаснела и безуспешна, ово је вероватно била прва снажна интервенција кинеских власти која није дала резултате. То су, разуме се, сви приметили, као што су приметили и панику и недовољну промишљеност целе акције.

Пад берзе је довео до одлива капитала, до слабљења јуана, и Кина је, први пут у последњих двадесетак година морала да изврши девалвацију од два процента и да прошири маргину дневних осцилација курса за два процента. Јуан је и даље остао под притиском и Кина данас мора да продаје део својих импресивних девизних резерви како би своју валуту бранила од новог пада [4].

И поред свега, пад берзе је драматизован преко сваке мере. (Узгред, индекс кинеске берзе је и после пада од преко 40 процената данас на истом нивоу на коме је био и почетком ове године.) Како би се лудовање кинеске берзе представило као катастрофичан економски феномен, шпекулише се да кинеска привреда драматично успорава, да ће овогодишњи раст бити можда шест процена (а не седам, како је планирано), да све то може изазвати велику глобалну кризу итд. (У позадини ове аргументације је чувена теза о великој мудрости и непогрешивости берзи, теза по којој берзе пре других „виде" оно што се спрема.)

Дакле, ако кинески привредни раст можда не буде седам процената већ „само" шест, то онда може бити извор великих зала са којима ће бити суочена светска економија. Гротескно.

ПОЗАДИНА АНТИКИНЕСКЕ КАМПАЊЕ
Лоше стање светске економије је пре свега везано за вишегодишњу стагнацију највећих светских економија и за чињеницу да су после периода лудог штампања новца са слабим резултатом западне економије остале без идеја. Продуктивност стагнира, задуженост држава расте, стопе раста су веома ниске. Неке од највећих економија не могу да добаце ни до два процента годишњег раста (Немачка, Француска, Италија, Јапан), док се друге сматрају изванредно успешним када ту границу пребаце за који промил (Канада и Велика Британија) или чак за цео проценат (САД).

Шта може бити у позадини кампање која Кину покушава да представи као највећу опасност по светску економију?

Са различитих страна већ дуго стижу гласови да свет убрзано тоне у нову велику кризу, или друго полувреме Велике рецесије. Експанзивна монетарна политика је, као и пре, стимулисала шпекулативну, а не реалну економију. Готово да ниједан од фундаменталних проблема који су претходили и који су изазвали Велику рецесију није отклоњен. Најбољи начин да се то сакрије је да се кривица преусмери на другу страну, на пример, на кинеску. Глобални медији имају велико искуство у овој врсти „специјалних" операција.

При томе, ако би се кинески проблеми и слабости пренаглашавали и непрекидно вукли по новинама, ако би се будућност кинеске економије доводила у питање, тада би логиком тржишта и тржишних очекивања, Кина заиста могла имати све више проблема. Колико Кина буде слабила, толико ће САД јачати и поново бити једина сигурна лука за капитал и прави економски модел. Подједнако важно, економска слабост Кине би неминовно успорила и њен успон као војне силе и стожера БРИКС.

У таквом сценарију, сви би брзо заборавили 35 година чудесног развоја, заборавила би се конструктивна кинеска улога у савладавању велике кризе југоисточне Азије из 1997, заборавила би се и огромна кинеска помоћ да се последице Велике рецесије смање. Неолиберални Запад би прогласио победу, а кинески углед стваран деценијама био би озбиљно нарушен.

Можда ће Кина из ове берзанске кризе извући важну поуку. Већ годинама, и споља, али и изнутра, Кини се саветује финансијска либерализација. Речју, Кина би требало да подигне камате, да отвори свој финансијски систем, да га либерализује, дерегулише, и саобрази га западним узорима. И све то, разуме се, што пре и што брже!

За економију каква је кинеска то би била фатална одлука и по својим ефектима би подсећала на економске шок-терапије, кроз које је прошао исток Европе. Кина је током овог лета окусила моћ шпекулативних финансијских токова, и то на нивоу релативно неразвијеног и затвореног финансијског тржишта. Шта би се тек догодило да Кина нема систем капиталне контроле?

Кина је и даље сиромашна земља, њен БДП по глави (на бази куповне моћи) је четири пута нижи од америчког. Развој финансијских тржишта, институција и културе је процес који тражи време, у кинеском случају вероватно деценије, тражи релативно висок доходак по глави и, можда најважније, тражи велико искуство које Кина на финансијском сегменту још увек нема. Ако Кина буде урадила ваљану и хладну анализу последњих финансијских догађања, можда ће од ове кризе бити чак и више користи него штете.

Биће интересантно видети какве ће последице ова криза оставити на кинеске центре моћи и на стабилност политичког система. Ко ће и да ли ће бити смењен, да ли ће доћи до промена у влади, да ли ће доћи до промена у кинеској централној банци, на пример?

Када је Србија у питања, биће интересантно видети да ли ће се појавити аналитичари који ће сеирити над кинеским мукама, као што су ономад сеирили над грчким, критикујући при томе кинески модел развоја и држећи се строго партијске линије коју намећу западни медији.

________
Напомене:

[1] Кинески индустријски капацитети су предимензионирани у условима спорог раста светске економије. Улагања у некретнине су се отела контроли и огроман број изграђених станова нема купце. Унутрашња задуженост грађана и привреде је страховито порасла у последњих седам година и достигла је ниво од око 250 процената БДП. У Кини је створен и доста јак неформални финансијски сектор који оперише у сивој зони, који је ризичан и који није под контролом централне банке итд.

[2] Кинеске инвестиције су у последње три и по деценије износиле у просеку око 40 процената БДП годишње, док је стопа штедње била у просеку око 41 процената БДП. У последњих седам година инвестиције су у просеку на нивоу од око 47 процената БДП, док је штедња око 50 процената БДП. Реч је о готово невероватним цифрама, које су готово два пута веће од истих показатеља за развијене западне економије. (Илустрације ради, инвестиције у Србија су у последњих седам година око 20 процената БДП, док је штедња око 11 процената.)

[3] Кинеска је влада је покушала да кроз државне „играче" огромним куповинама акција заустави пад, истовремено суспендујући продају акција великих компанија у којима држава има већинско власништво.

[4] Кина је присиљена да девалвира јуан и због разлога конкурентности. Простор за кинески извоз се сужава будући да је опоравак светске привреде спор. Ова 2015. може завршити и са апсолутним падом светске трговине. Истовремено кинески западни конкуренти и Јапан поготово, кроз монетарну политику намерно слабе и депрецирају своје валуте, додатно угрожавајући кинеску конкурентност. Да парадокс буде већи, упркос реалном апрецирању јуана од готово 25 процената у последњих пет година, управо се Кина рутински оптужује за манипулисање и потцењивање курса јуана.

Блог Небојше Катића

 

Љиљана Смајловић: Плодови гнева

politika.rs

Плодови гнева

http://www.politika.rs

Јесмо ли ми малолетна нација? Јесу ли нам потребни тутори? Толики добровољци да нас уче шта да мислимо, какво име да дамо ономе што препознајемо или осећамо и када да кризу зовемо кризом

Мајкл Давенпорт је похвалио Београд због „импресивног" третмана миграната, али Танјуг јавља да шеф Делегације ЕУ у Србији није хтео да коментарише политику према избеглицама у земљама ЕУ.
Да сам на његовом месту, ни ја не бих хтела да коментаришем политику земаља ЕУ према избеглицама. Радије бих изабрала да оћутим потпуни дебакл те политике, који је био тако јасно исписан на лицима европских лидера овог четвртка да га је прочитао читав свет.

Какав пех да их вест о ужасној смрти сиријских избеглица, откривених на аустријском друму, у словачкој хладњачи, с привременим мађарским регистарским таблицама, издатим румунском држављанину, затекне на окупу на Балканској конференцији у Бечу. Сазваној с јединим циљем да охрабри земље југоистока Европе да ће једног дана, ако буду добре и слушале одрасле, да уђу у политичку заједницу која постоји зато да би водила заједничку политику о заједничким проблемима који се најбоље дају заједно решити.

На папиру, додуше, таква европска политика постоји и за избеглице, датира из времена Шенгена и назива се Даблинским прописом. Само не вреди ни колико папир на ком је написана, а одавно се не примењује, што су Немци и Аустријанци у Бечу макар поштено признали.

И шта би господин Давенпорт о томе уопште могао да нам каже? Наравно да је импресиониран Србијом и начином на који третира мигранте. Његова се ужа домовина ионако изузела из заједничке европске политике према мигрантима, а премијер те државе за избеглице и азиланте користи метафоре позајмљене из животињског света, док присуство три хиљаде азиланата у Калеу, надомак Велике Британије, малтене доживљава као опсаду Уједињеног краљевства. Знам да је другачије кад 3.000 миграната дневно само прође кроз Србију, без жеље да се овде и настани, али знам и да Немци прихватају 40 посто свих избеглица које уђу у ЕУ, Французи само осам посто а Британци  – четири посто.

Питам се и хоће ли господин Давенпорт осећати неку нелагоду кад идући пут буде морао да критикује таблоидизацију српских медија. У које, ето, цуре подаци – махом тачни – из тужилачких истрага, на основу којих се покрећу кампање против политичких противника, чега се европски чиновници код нас гнушају, тражећи да се придржавамо европских стандарда. И тако и треба да раде.

Али у земљи из које нам је дошао господин Давенпорт, познате колумнисткиње у тиражним таблоидима мигранте каткад називају и бубашвабама. Пре два дана сам са запрепашћењем слушала како гост на вестима Би-Би-Сија одговара на питање зашто већина избеглица покушава да се докопа Немачке. „Казаћу вам исто што су Бони и Клајд рекли кад су их питали зашто пљачкају банке: јер су тамо паре", изговорио је уважени гост Би-Би-Сија, ваљда у уверењу да је духовито поредити мотиве оних јадника из масовне гробнице у хладњачи с грабежљивошћу гангстерског пара.

Господин Давенпорт је изузетно пристојан и умерен човек, лишен сваке надмености. Одлично говори српски а његово је опхођење према људима, да посудим његов израз, импресивно: не дели пацке, не гледа с висока, не претерује и не преувеличава ради ефекта.

Кад је реч о шефу Мисије УНХЦР-а у Србији, господину Хансу Шодеру, кога не познајем, верујем да су му намере биле добре када нас је на РТС-у пре неколико дана подучавао да ситуацију с мигрантима не треба да називамо кризом. „У овом тренутку ово још не би требало називати кризом", рече господин Шодер, уз напомену да је „оно што треба да урадимо да спречимо да криза дође. Сада говорим о ситуацији у Србији, не у другим земљама. Али у Србији не би требало да говоримо о кризи".

Стварно? Зашто онда његови шефови у УН кажу да је Средоземно море ове године препловило око 310.000 миграната, што је 40 посто више него током целе 2014. године? Разумем да треба са зрном соли примити тврдње да је у току највећа имиграција у Европу откако су Монголи упали пре хиљаду година, али зар није мрвицу покровитељска та идеја да домороце треба подучити како ће звати то што им се у њиховој кући дешава, па макар то био и глобални феномен и макар нас избеглице засад користиле само као успутну станицу. Хуманост је питање спремности, вели Шодер, па уз похвале нашој хуманости упозорава да морамо бити спремни и за случај да дођу десетине и стотине хиљада, поврх овог „стабилног", како га он назива, „прилива од хиљаду до две дневно".

Али, то још није ништа према домаћим политкомесарима. То што је српски премијер, уз Ангелу Меркел, ваљда једини у Европи који свој политички капитал самоуверено расипа на подршку избеглицама, повереница за равноправност изгледа да је схватила као прилику да се истакне па је иступила с предлогом да се блискоисточним невољницима који грабе ка Немачкој и Шведској понуди да населе пусте делове Србије. Ваљда вишак бирократске ревности, јер је одмах после тога престала да се јавља новинарима који су хтели да је замоле да им поближе образложи своје надлежности и иницијативу.

Пре ње се јавила Антонела Риха да са сајта Цензоловка подучи српске новинаре да је „најпогрешније" да ове страдалнике зову мигрантима, као што то чине водећи светски медији, и да је по међународном праву исправно само – избеглице. Они новинари који не поступају по њеној препоруци, зна се, раде то „с јасном намером" или „из незнања". Другим речима, или смо необавештени или покварени.

Мислим да је у случају госпође Рихе такође реч или о „јасној намери" или о незнању, будући да она наводи податак о 66.000 људи који су у Србији од почетка године „изразили намеру да затраже статус азиланта", али не каже да је само неколико стотина њих заиста затражило азил – да би одмах затим скоро сви напустили Србију. А све је те податке нашла у „Политици", која за блискоисточне несрећнике на смену користи називе мигранти, избеглице и азиланти, зависно од тога шта о њима знамо.

А то нема никакве везе са чињеницом да Дејвид Камерон, примера ради, инсистира да су за њега мигранти сви који у Велику Британију желе из једнако просперитетне Француске. Његова је намера „јасна", што би госпођа Риха рекла, јер државе по међународном праву могу да депортују мигранте који немају важећих папира, док избеглице од те судбине штити Конвенција из 1951. Да ли је, примера ради, избеглица или мигрант 42-годишња Мерси Оконкво, коју је „Њујорк тајмс" с троје малолетне деце прекјуче нашао, и фотографисао, у Србији? Мерси каже да је из Нигерије побегла још 1998, да је 14 година радила у Грчкој и исто толико година плаћала порез у тој држави, али онда више није било посла... И она жели у Немачку и заслужује да се негде безбедно скраси, као и сваки човек на свету. Јесу ли моје намере подле ако ми се учини да је она пре мигрант него избеглица, али свакако не азилант, барем не на пропутовању кроз Србију?

И као шлаг на торти, имамо НУНС који нас опомиње да не откривамо идентитет миграната јер би зли диктатори од којих су побегли могли да их препознају и да им науде фамилији. На страну што избеглице које до Србије стигну са смартфоном саме умеју да одлуче желе ли контакт с новинарима, али зар у НУНС-у не читају текстове колега из Лондона који нас свакодневно подстичу на „хуманизацију" миграната тако што ћемо их приказивати као људска бића с именом и презименом, с биографијом? И, коначно, зар мигрантима овде у Европи не прети већа опасност од кријумчара, од гушења у масовним гробницама по европским хладњачама, од екстремних десничара, па чак и од равнодушних државника који одбијају да преузму одговорност за последице западне политике, него од Асада?

Јесмо ли ми малолетна нација? Јесу ли нам потребни тутори? Толики добровољци да нас уче шта да мислимо, какво име да дамо ономе што препознајемо или осећамо и када да кризу зовемо кризом? Па, ми смо доскора имали ратове и избеглице, наше су приче остале неиспричане, наш је народ остао несаслушан, наше су жртве и крвници остајали анонимни. Можда још има несахрањених жртава из једне друге трагичне хладњаче, оне дунавске у коју су за време НАТО бомбардовања потрпани албански цивили. Ми знамо да је само случај одредио да нико наш не заврши у сличној хладњачи, да то овог пута буду Сиријци. Покушавамо да постанемо део једне унезверене политичке заједнице која очигледно нема појма како да изађе на крај с планетарном несрећом за коју и сама сноси одговорност, али упорно одбија да то призна.

Џон Стајнбек је о једној великој америчкој сеоби народа написао „Плодове гнева". Ово што сада гледамо су плодови глобалног гнева. Колико с овог места видим, немамо разлога да се стидимо. Али, одакле им идеја да не умемо ни кризу да препознамо кад је видимо?

објављено: 30.08.2015.

Љиљана Смајловић

објављено: 30.08.2015.

 

Систематско брисање памћења у Хрватској

31.08.2015. - Како је Туђманова власт затирала трагове о страдањУ Срба и других нехрвата у НДХ. Све што се ових дана збивало у Вуковару последица је једне неартикулисане ревизије свега постојећег

Откако се Србија, после готово једног века, поново појавила сама на светској позорници, ослобођена југословенског баласта, свакакве су је невоље снашле. Природно је да се намеће потреба и за једним новим историјским приступом времену оптерећеном пропалом комунистичком идеологијом и несталим југословенством. Поготово што је владајући светски глобалистички поредак наметнуо многим, нарочито малим народима, ревизију и маргинализовање историје. То се најочигледније види и осећа на простору који се седам деценија звао Југославија. Због тога је нама нови поглед на прошлост важнији него икад. Само они који буду добро познавали модерну, двовековну, историју српског народа, моћи ће да разумеју шта нам је учињено и шта нам ваља чинити.

Све што се ових дана збивало у Хрватској и Вуковару, само је последица једне историјски ретроградне, неартикулисане и мотивисане примитивним нагонима, ревизије свега постојећег. Поред уништавања књига на ћирилици и књига српских аутора, забране употребе ћирилице на јавним местима, петиције за поново увођење поздрава "За дом спремни" у хрватској војсци, уништавани су и многи трагови свеколиког бивствовања у заједничкој држави.

Убрзо после инсталације нове власти у Хрватској у лето 1990. године, преко јавне реторике свакодневно се подсећало да су Југославија, комунизам, партизани, братство и јединство, Срби - непријатељи. Таква пракса ускоро је дала поприличне резултате. До темеља су разорени споменици који су сведочили о убијању Срба од усташа, затим о злочинима фашистичких окупатора над Хрватима, потом су ту спомен-обележја која говоре о убијању Јевреја, а онда су на ред стигли обелисци који су говорили о Комунистичкој партији и Титу у НОБ-у, братству и јединству.

Још пре почетка ратних чарки и доцније озбиљнијих војних операција, уништено је 220 сопмен-обележја. Рушење тих споменика најчешће је био јуриш на места памћења, покушај да се избрише из колективног сећања најважнији део из историје Другог светског рата, антифашистичка борба и страдања Срба и других нехрвата у Независној Држави Хрватској. То је био део шире ревизије савремене историје у Туђмановој Хрватској која је кренула у стварање нових митова.
  

ЗАТИРАЊЕ Остаци цркве Св.Николе у Карловцу после минирања, а пре обнове

Бахатост, нетолеранција, крајња агресивност, пљачке, тиранија, рушења, убиства, постају саставни део свакодневице. Однос према обележјима из прошлости није се нимало разликовао од односа који ће та нова власт имати и према грађанима, нарочито српске националности. Кад се једном постави експлозив испод једног споменика, онда је још лакше ставити га испод нечије куће. На десетине, на стотине примера могу да потврде ову праксу. 

ПАМЕТНОМ ДОСТА
Илустрацију стања тих година у Хрватској даје и интервју легендарног и сад већ покојног новинара "Слободне Далмације" Милорада Бибића Мосора са академским вајаром Лујом Лозицом: Мосор је запитао чувеног вајара да ли је преболео што су на комадиће исекли његову скулптуру Јосипа Броза Тита у мрамору? - То је културицид најгоре врсте којег је осудио цели свет. Једино се у Хрватској о томе шутило... Титову скулптуру, изложену у Шубућевој улици у Загребу, испилали су на комаде. Страшно. Ужасно. Убитачно. Нестварно - одговорио је Лозица. На питање да ли је истина да зато није хтео сусрет са Фрањом Туђманом, нити да направи његову скулптуру? - С Фрањом Туђманом се нисам сретао. Нити сам ја желео срести њега нити је он хтео срести мене - рекао је легендарни вајар. Можда је Фрањо Туђман, приметио је Мосора, волео неко Лујино уметничко дело. - То ме не занима. Моје гесло је: ко једном изда - увек изда. Паметном доста!

Када су почеле ратне операције демолирано је више од 3.000 партизанских споменика и других обележја из историје и традиције Срба у Хрватској. Један део, али руку на срце, много мањи, уништили су и припадници Војске Републике Српске Крајине (у Плашком миниран партизански споменик у центру града, и срушен споменика народном хероју Марку Орешковића Крнтији).

Тих дана у Осијеку, од 82, нестала су, уклоњена или уништена 62 споменика, бисте и спомен-плоче. На питање где би могли бити ти споменици, тадашњи председник Извршног вијећа Скупштине опћине Осијек, Бранимир Главаш је одговорио да је "оболио од опће амнезије".

До средине 1992. године из Карловца је избегло 15.000 грађана српске националности од укупно 21.731 колико их је у том граду живело по попису из 1991. Када већ није било Срба, шта ће онда и православна црква, која је, иначе вековима красила град, био је резон градских јуришника из ХДЗ-а. Шта се све збило испричао је један грађанин из непосредног комшилука:

- Био је 29. 12. 1991. Дошли су наши, донели су снопове експлозива, а нама рекли да се удаљимо те вечери из станова, јер ће бити весеља до миле воље - рекао је он.

А у хроници Карловца, у "Карловачком тједнику" (11. 1. 1992) под насловом "Погођена православна црква" пише:

- Да непријатељ својом артиљеријом гађа насумице, најбоље потврђује вест да је погођена православна црква Светог Николе.

Европска посматрачка мисија дошла је у Карловац и написала извештај у коме се доказује "да црква Светог Николе минирана и оставила траг једног нецивилизацијског, вандалског чина с краја двадесетог века који је уништио некадашњу карловачку лепотицу".

Споменик Војина Бакића у част револуције Славонији, у Каменској, који је несумњиво био међу највећим апстрактним скултурама у свету, срушен је иако се то подручје налазило изван непосредних ратних дејстава. Поводом ауторове смрти "Вјесник" ће објавити неистину: "Његов споменик слободи народа Славоније срушили су четници". Непосредни наредбодавац за извршење овог злочина, Миљенко Црњац, не само да није позван на одговорност него је "лепо напредовао све до генерала". И друго ремек-дело овог аутора, на Петровој гори, посвећено устанку народа Баније и Кордуна, доживљава сличну судбину. После 1995. почиње његово систематско уништавање и траје до данас. Скида се и односи скупоцена оплата од нерђајућег челика, а локална и државна власт не предузимају никакве санкције против починилаца упркос протестима антифашистичких удружења.

И не само то - кућу са атељеом, коју је Војин Бакић имао у ували Гршчици, на Корчули, уништили су већ 1991. године "просветљени ХДЗ-ови јуришници" из места Блато са тог острва. Нико никад за то није позван на одговорност.

НАЛОГОДАВАЦ Миљенко Црњац за злодело је награђен чином генерала

У Кукњевцу, седам километара од Пакраца, уздизао се споменик у част 780 убијених Срба. Злочин су извршиле усташе почетком октобра 1942. године. Имена убијених била су исписана на каменим плочама. Аутор овог обележја био је вајар Стеван Лукетић. Стручно постављен експлозив учинио је своје: од високе челичне скулптуре није остало баш ништа, чак ни темељ. Тако се експлозивом уништава сваки траг прошлости. Асфалтни пут који водио до споменика данас је зарастао у густ коров и шипражје.

У Далмацији је од 1.030 спомен-обележја срушено или оштећено 482, близу 50 одсто. На подручју Макарске срушени су сви споменици, сто одсто.

На Вису, на обали уз пристаниште, 1964. године подигнут је споменик чији је аутор био Антун Аугстинчић. На једноставном каменом блоку с једне стране исклесана је била реченица "Туђе нећемо - своје не дамо" коју је пред крај рата изрекао Јосип Броз управо ту на Вису. Почетком деведесетих плоча је склоњена, изгледа баш у време када су у Загребу почеле да се роје идеје да се потегне за туђим...

Све ово што се издогађало деведесетих година само опомиње да нам је мало потребно да из људског друштва склизнемо у дивљаштво. Надајмо се да нам се неће још једном десити да се појаве неки "манијаци и да нам силују учитељицу живота - историју".

Иван Миладиновић,
Новости

http://www.vostok.rs/index.php?option=btg_novosti&idnovost=77769&Sistematsko-brisanje-pamcenja-u-Hrvatskoj#.VeRLDPSLXlA

За већ виђено спремни

politika.rs

За већ виђено спремни | Саво Штрбац

http://www.politika.rs

У медијима је ових дана објављена моја иницијатива да се оснује специјални суд за Хрватску који би процесуирао ратне злочине припадника хрватских оружаних снага над Србима почињене у рату деведесетих, али и иницијатива последњег команданта одбране Вуковара Бранка Борковића – Младог Јастреба да се усташки поздрав „За дом спремни" уведе као службени поздрав у Оружаним снагама РХ.

Своју иницијативу сам образложио чињеницом да су садашња суђења Хрватима за ратне злочине над Србима пред хрватским правосуђем „изругивање жртвама, а не суђење". О томе говори и број процесуираних у РХ– од њих 3.600, само су 120 припадници хрватског народа, од којих је четрдесетак осуђено на симболичне казне. А од неколико до сада процесуираних припадника сопствених оружаних снага за ратне злочине над Србима из времена „Олује", правоснажно је осуђена само једна особа (случај „Прукљан и Мандићи"). У аналима правосудног бешчашћа остаће запамћене ослобађајуће пресуде оптуженима за злочине у Гошићу, Вариводама, Груборима и Кијанима, као и дугогодишња истрага без помака против НН лица за масакр хендикепираних у Двору на Уни.

Моју иницијативу, иако су је регистровали многи медији у региону, нико из струке и политике није ни коментарисао.

Јастребову иницијативу прати и интернет-петиција, коју је за неколико дана потписало неколико хиљада особа, а међу потписницима су: академици Јосип Печарић и Станко Поповић, бискупи загребачки Валентин Позаић и сисачки Владо Кошић, фудбалер Јосип Шимунић, бивши управник Хрватског института за историју Мирко Валентић, председник Хрватског националног етичког суда Звонимир Шепаровић, бивши политички емигрант Никола Штедул, фрањевац Миљенко Стојић и др.

Јастребову иницијативу са „Фејсбука" академик Печарић је уобличио у писмо у којем се наводи: „Увођењем таквог поздрава у службену употребу неговала би се хрватска култура и традиција, у противном противници овог поздрава могли би сутра доћи на идеју да нам забране наш плетер, загребачку катедралу или чак Сињску алку." Писмо је упућено председници републике Колинди Грабар Китаровић и председнику ХДЗ-а Томиславу Карамарку, од којих се траже измене Закона о хрватској војсци како би поздрав „За дом – спремни" ушао у службену употребу у Оружаним снагама РХ.

Председница државе је кратко, преко својих службеника, поручила да је ова иницијатива „неозбиљна, неприхватљива и на разини провокације". Из ХДЗ-а су саопштили да се савремена хрватска држава темељи на Домовинском рату и да хрватска војска има своје поздраве: „Домовини вјерни" и „Поздрав домовини".

Мислим да иницијаторе и потписнике петиције неће обесхрабрити поруке председнице и ХДЗ-а. Напротив, верујем да ће се потписивање петиције наставити. Петиција је заправо оригинално лобирање да на предстојећим парламентарним изборима победи ХДЗ. Због тога и не очекујем да ће председник ХДЗ-а јавно изразити противљење даљем потписивању петиције, јер највише његових гласача и долази из структура верника окупљених око Католичке цркве и хрватских ветерана.

Али у каквој су вези поменуте две иницијативе? Непроцесуирани злочини над Србима почињени уз поздрав „За дом спремни" четрдесетих иницирали су њихов наставак деведесетих. Ако и ови из деведесетих остану некажњени, увођење тог усташког поздрава у хрватску војску постаће реалност. Онако како Печарић у поменутом писму и наводи: „Отприлике би се догодило исто што се догодило и с увођењем куне као новца. Разноразни анти ови или они вриштали би пар месеци, а након тога би нашли нешто друго што их евоцира на дане када су њихови преци (а и они) таманили Хрвате."

Јастребова иницијатива подржана петицијом са потписима „угледних" Хрвата није уопште „неозбиљна" и прешла је „разину провокације". А да ли ће остати и „неприхватљива", зависи од тога колико ће јој се оштро супротставити хрватско друштво и међународна заједница. Један од адекватних начина супротстављања јесте и оснивање поменутог специјалног суда за Хрватску за процесуирање ратних злочина над Србима почињених у рату деведесетих.

Информационо-документациони центар „Веритас"

објављено: 28.08.2015.

 

vostok.rs

САД, НАТО и ЕУ - ултиматуми, окупације, лажи и преваре

 

23.08.2015. - Као и данас у Грчкој, немачка економска моћ одиграла је главну улогу у распарчавању Југославије – подстичући Хрватску да се отцепи

Светски познати ратни репортер и документариста левичарске оријентације Џон Пилџер (75) успео је да протеклих дана опет узбурка јавност у Великој Британији. По свему судећи, нови лидер Лабуристичке партије Џереми Корбин (66) нашао се на тапету критичара, овог пута због позивања на Пилџеров чланак о злочинима на Косову. Политички противници ископали су епизоду из 2004. када је на седници парламента Корбин јавно похвалио текст Џона Пилџера у којем осуђује интервенцију НАТО-а на СР Југославију. У „инкриминишућем" чланку Пилџер је писао о ненадокнадивом броју изгубљених живота које је однела „хуманитарна" мисија на Косову под патронатом НАТО-а и САД „уз свесрдну помоћ Велике Британије".

На наше питање да ли бомбардовање Југославије можда има заједничких тачака са недавним догађајима у Украјини или Грчкој, или са другим такозваним хуманитарним ратовима' који су се одигравали у Авганистану, Ираку, Либији и другим земљама, Џон Пилџер каже:

„Постоји заједничка тема моћи која повезује те епизоде. Незаконити напад НАТО-а на Југославију био је удар на сам концепт суверене и економске независности у једном, по америчком и ЕУ рецепту скројеном, 'глобалном' свету. Нешто слично, само у различитој форми, представља и тренутни напад на Грчку – бомбе не падају на Атину, али агресија има сличне циљеве. Исто важи и за санкције наметнуте Ирану. Независност у било ком облику не може се толерисати. Југославија је представљала другу врсту независности – конфузна у пост-Титово време, али независна. 'Тајни' додатак споразуму у Рамбујеу је то јасно показао."

Рамбујеовски споразум је такође био против суверености?

Милошевићу је било наређено да пристане на комплетну војну и економску окупацију земље, или да буде бомбардован. То је био један мафијашки ултиматум. Као и данас у Грчкој, немачка економска моћ одиграла је главну улогу у распарчавању Југославије – подстичући Хрватску да се отцепи. У Украјини, пуч који су организовали САД, НАТО и ЕУ одиграва се по сличним правилима. Оно што је тим силама најнеподношљивије јесте независност Русије. Под Јељцином, Русија је била вазал. Под Путином она је поново независна. Још горе, Русија демонстрира своју независност склапајући савезе који доводе у питање хегемонију САД. Поменули сте Либију. Либијски „злочин" била је независност коју јој је Гадафијев режим годинама омогућавао. Гадафи је постајао све попустљивији, а задржао је ту независност... Напад НАТО-а на Либију и агресија према независној Сирији помогле су да се створи ултимативна „претња" – Исламска држава, дар пропагандних лажи које су се касније и оствариле. Оно што нам све ово говори јесте да највећа сила на свету пати од суштинског недостатка поуздања; њена доминација је доведена у питање. Обратите пажњу на све учесталију пропаганду која у Кини види „претњу". Опасност по све нас требало би да је очигледна.

Џон Пилџер

Ваш филм „Рат који не видите" говори нам о активној улози коју медији имају у промовисању рата. Можете ли нам рећи нешто више о медијском ратном хушкању пре и током НАТО бомбардовања Југославије?

НАТО бомбардовање оправдавано је тиме да су Срби спроводили „геноцид" над припадницима албанске народности у сецесионистичкој покрајини Косово. Дејвид Шефер, амерички амбасадор са специјалним задужењем за ратне злочине, изјавио је да је можда чак „225.000 албанских мушкараца између 14 и 59 година" било побијено. Тони Блер призивао је представе о холокаусту и „духу Другог светског рата". Све је то било још појачано у медијима и ретко кад довођено у питање од стране новинара. Кад је НАТО бомбардовање окончано, међународне екипе спустиле су се на Косово да ексхумирају тај „холокауст". ФБИ није успео да пронађе ниједну масовну гробницу, и вратили су се одакле су дошли. Шпански форензички тим прошао је исто, а његов вођа бесно је осуо паљбу на рачун „семантичких пируета ратне пропагандне машине". Годину дана касније Дел Понтин трибунал објавио је коначни број мртвих на Косову: 2.788. То је био укупан број убијених бораца са обе стране, и Срба и Рома које је побила Ослободилачка војска Косова. Није било геноцида на Косову. Оптужба за „холокауст" била је лаж; НАТО напад био је заснован на превари. Тим лажима легитимност су дали медији – као што је непостојеће оружје за масовно уништење Садама Хусеина постало медијска лаж која је у смрт одвела читав милион људи.

Написали сте да је Грчка постала колонија и да је евро колонијална валута. Такође сте веома давно написали да империја не очекује ништа мање сем да јој се комплетно преда суверенитет других земаља. Како гледате на данашњу ситуацију у Грчкој и притисак Европске уније?

Грчка је пример како спољне силе намећу своју вољу насупрот вољи народа. Грчка је данас у суштини колонија центара финансијске моћи у Европи. Изнад свега, Грчка представља издају наводно левичарске владе, која је учинила супротно од онога што је Грчки народ захтевао од ње. То је најважнија лекција Грчке. Сириза се промовисала као „радикална" странка. Није била ништа налик томе; то је типично за политичке странке укорењене у добростојећој средњој класи, окупљене око једног истакнутог лидера. Оне су, за припаднике радничке класе, политички непријатељ изнутра. Британска Лабуристичка странка, аустралијска Лабуристичка странка, скоро све социјалдемократске странке у Европи мање или више одговарају том опису. Оне нису „левичарске"; оне заступају интересе естаблишмента док тврде нешто сасвим друго и заговарају принципе тог позајмљеног „идентитета".  Како се ваш критички став према медијима одразио на ваш новинарски и режисерски рад?

Либералне медијске организације преосетљиве су на критику; сувише тога су уложиле у сопствену слику о себи као бастионима слободне мисли и непријатељима цензуре. Једно време сам сарађивао са римским „Манифестом" – часописом са гордом радикалном прошлошћу. Кад сам написао чланак о Обами током његове изборне кампање, указујући на то да не заслужује толику оданост либералних медија, мој рад је одбијен и речено ми је „Морамо му дати шансу". То је чиста цензура. Нешто слично догодило се и са осталим либералним листовима – нарочито у погледу Украјине. „Њујорк тајмс", „Вашингтон пост", „Гардијан" настојали су свим силама да порекну чињеницу да је Украјина жртва америчког државног удара. За њих се хладни рат никад није завршио и проблем је био само руска агресија. Моји чланци, који су заступали друкчије гледиште, нису били добродошли. С позитивне стране, интернет је отворио приступ публици о којој нисам ни сањао; никада нисам имао више читалаца.

Активно сте учествовали у одбрани Џулијана Асанжа и Едварда Сноудена. Шта нам ситуација у којој се тренутно налазе говори о структурама моћи у свету?

Живимо у свету где информације о нама никад нису биле доступније и подложније злоупотреби. Едвард Сноуден је то раскринкао, као што су Џулијен Асанж и „Викиликс" раскринкали лажи и ратно хушкање „наших" влада. Они су хероји нашег времена. Раскринкали су америчке епске злочине у Авганистану и Ираку: убиства десетине хиљада цивила, која су покушали да заташкају, као и амерички презир према суверенитету и међународном праву, што се јасно види у дипломатским депешама које су процуриле.

Миленко Срећковић,

Политика

 

 

Да ли је случај браће Битићи обавештајно-субверзивна операција?

fsksrb.ru

Горан Јевтовић - Да ли је случај браће Битићи обавештајно-субверзивна операција? | Фонд Стратешке Културе

Горан ЈЕВТОВИЋ

У мору сваковрсних и свакодневних националних пораза и понижења, случај убијених америчких држављана шиптарског порекла, браће Битићи, припадника Атлантске бригаде ОВК у агресији НАТО на СР Југославију, последњих месеци[1] се поново актуелизује али на један нови, несвакидашњи и скоро бизаран начин.

Председник Владе Републике Србије, Александар Вучић, улаже значајну енергију и нескривену снисходљивост, како би се, не само лично додворио америчким менторима, већ да би нас недвосмислено, глорификујући овај проблем, приказао као варваре.  И то се појачава управо пред планирану посету САД за јесен ове године.

На страну чак и то што се у овом случају, који му амерички званичници намећу у виду безскрупулозних притиска, као и у неким политички врло исплативим правосудним предметима, противуставно меша у истрагу тужилачких и судских органа, док у оним случајевима који му могу штетити, као рецимо – случај хеликоптер или крађа у државној лутрији, редовно наглашава тзв.  независност наведене гране власти.

Јер, како другачије објаснити чињеницу да у својим, крајње неукусним и драматичним наступима пред новинарима, упорно потенцира бруталност којом су ликвидирана „невина" браћа Битићи и томе даје посебан, емотивни тон, изражавајући велику жалост, а да ниједном у таквим приликама није нагласио да су се именовани, као припадници непријатељског оружаног састава, борили противу Срба и за отцепљење Космета од Србије. Ваљда свесни да у тој борби могу и настрадати.

И оно што посебно иритира, – ни једном, али дословно ни једном, није поменуо несразмерно бројније српске жртве и ужасне последице злочиначке агресије НАТО и оружане побуне косметских Шиптара коју је предводила терористичка ОВК, као пешадија евроатлантске војне машинерије. Управо су једној од тих формација, која је обучена и опремљена на америчкој територији (уз знање и логистику тамошњих власти, наравно) припадала наведена браћа.

То је она основна и најважнија димензија овог случаја око које ниједан Србин, па макар он био и председник Владе (е, докле смо догурали!), не би смео да се двоуми ни у једној прилици. А поготову не када иступа у јавности у име државе.

Наравно да осуђујем сулуду ликвидацију браће Битићи као крајње нехумани чин, који не само да није својствен српском, православном бићу, већ нам је нанео несагледиву штету и додатно обојио црним бојама негативну слику, која је о Србима стварана последње две ипо деценије од стране запада.

Међутим, тема текста је она друга и рекао бих, много важнија (а вероватно и пресудна) димензија овог озбиљног проблема.

А то је – коме је могло почетком јула 1999.године, када је одбрамбени рат већ био завршен, да падне напамет да се наведена браћа ликвидирају? Шта би тим убиствима службени Београд добио, ако је познато да смо чак и оне заробљене америчке војнике пустили на слободу и то у време док је трајала бестијална агресија, као и да смо након завршетка рата имали у српским затворима скоро две хиљаде починиоца најтежих кривичних дела из редова ОВК? Зашто се нисмо одлучили за неразумне ликвидације још, рецимо, пар стотина, макар оних најокорелијих терориста и доказаних злочинаца? Који су то политички или неки други поени били у оптицају и од евентуалне користи народу и држави? И шта би се убиством тројице браће Битићи заиста добило и постигло?

Уколико је посреди била лична освета појединаца, односно поступање у афекту, у тренуцима тзв. помрачења свести, до сада би се тако нешто сигурно открило. Уколико се случај подведе под мржњу и хир полицајаца отгрнутих контроли, логично је питање зашто браћа нису ликвидирана одмах по лишавању слободе у шумама крај Мердара, тамо где би се истина скоро сигурно сакрила? Зашто нису убијени у затвору, па, рецимо, случај приказан као самоубиство или убиство у међусобном обрачуну затвореника?

Зашто би било организовано и коме у корист, театрално и врло сложено извођење из прокупачког Окружог затвора у присуству бројних сведока, и одвођење чак у базу ПЈП МУП-а у Петровом селу. На пар стотина киломотера удаљености, у тренутку када је остало свега три дана до званичног пуштања на слободу, о чему је већ била сачињена депеша Управе граничне полиције МУП-а, која је сторнирана?

Ово су обавезна питања и дилеме које изискују одоговор не само кроз званичну истрагу и судски процес, већ и у јавности, с обзиром да је одавно наметнута теза како је у најмању руку државни врх тадашње СРЈ и Србије (пре свих, подразумева се, Слободан Милошевић и ништа мање министар Влајко Стоиљковић), наложио тако нешто високим руководиоцима МУП-а, а ови (тако испада) без речи и одбијања, дочекали и реализовали. Али, на крајње примитиван начин, веома провидно, неуобичајено наивно, аматерски и неодмерено. Уз пратећу бруталност која, просто, боде очи.

У судском процесу[2] који је вођен од 2006. до краја 2008.године, од свега наведеног скоро да ништа није утврђено, нити је случај доведен до краја. Додао бих – уколико се занемари елементарна истражна логика и уколико се унапред аболирају они који су могли бити стварни наредбодавци и организатори убиства – до истине се никада неће ни доћи.

И, убеђен сам, да то и јесте главни циљ – Србију стално притискати, каљати, случај набијати на нос и држати је на нивоу злочиначке државне творевине.

Онако како је то урађено са случајевима Овчара, Маркале, Сребреница, Рачак, Ђаковица (лешеви у Батајници, Петровом селу, Перућцу, на Дунаву) и на другим лакацијама, због којих, као што јасно видимо, неоправдано и ригорозно испаштамо.

У обавештајно-субверзивној терминологији за такве операције је, према вокабулару западних служби, пре свих америчких, резервисан термин „лажна застава". Операције које се изводе најчешће преко једне или више тајних, специјалних акција, односно, тзв. „црних" или „џокер" операција. У овом случају са тзв. одложеним дејством.

Који је пресудан моменат у случају Битићи и, заправо, где се стало?

До генерала полиције Властимира Ђорђевића, начелника Ресора јавне безбедности МУП-а Р. Србије у време када се одиграо наведни догађај и хашког осуђеника у процесу тзв.  Косовској шесторки. Или у најмању руку до Ђорђевићевих најближих сарадника (заменика, шефа кабинета и других лица) за које је на судском процесу недвосмислено утврђено да су адреса са које је издата наредба о извођењу из затвора, а затим и пребацивању ухапшених Битићија на локацију на којој ће скончати живот.

Поставља се свих ових година основно питање – због чега би се Рођа (популарни надимак генерала Ђорђевића под којим је био надалеко познат) са тако високе позиције или по чијем налогу некога изнад њега по функцији, потпуно неочекивано заинтересовао а затим и лично ангажовао око тројице сасвим обичних илегалних прелазника државне границе, па макар то били и припадници ОВК са америчким пасошима?

Можда се одговор крије, звучи невероватно али је тако, у једном интересантном дијалогу, који је јануара ове године вођен на телевизији „Хепи", у култној емисији „Ћирилица", између домаћина – уредника и водитеља Миломира Марића и госта – хашког оптуженика, професора др. Војислава Шешеља, председника СРС.

У делу емисије који траје нешто више од минут ипо, предлажем да се одгледа видео клип на линку: https://www.youtube.com/watch?v=rHS7nFfU5tA

У времену од 1:13:05 до 1:14:58, разговор се одвијао се на следећи начин:

М.М. (Марић) – Да ли ви сада после дванаест година у Хагу знате више шта се дешавало на овим просторима, него пре него што сте упознали кључне актере те ратне драме…

В.Ш. (Шешељ) – Знам много више. Прочитао сам огромну литературу. Прочитао сам…

М.М. – А да ли су вам људи нешто рекли што је изменило ваше погледе на те догађаје?

В.Ш. – У поверењу су ми много тога рекли. Понешто од тога могу и да вам кажем, ал' да не наводим ко ми је то рекао. Например, ово могу и да вам кажем имена. Небојша Павковић и Владимир Лазаревић. Јер, када сам их питао – ако то изнесем у јавност, да ли се слажете да поменем ваша имена, рекли су – можеш. Обојица.

М.М. – Шта су рекли?

В.Ш. – Да је један полицијски генерал у току бомбардовања, инкогнито путовао из Београда у Будимпешту. И рекли су и његово име. И, да из тога произилази она акција превожења лешева са Косова и Метохије у унутрашњост Србије, да би ти лешеви једног дана били нађени у Србији.

М.М. – Да би компромитовали Србију.

В.Ш. – Да би се компромитовао режим у Србији, посебно Милошевић.

М.М. – А и тај генерал, знам на кога мислите, није најбоље прошао у Хагу, и он је добио драконску казну.

В.Ш. – Јесте. То је тачно. И ко зна шта га још чека.

М.М. – И тај генерал је пресудно утицао на победу петог октобра.

В.Ш. – Јесте, ал' за новац. За новац. За велику суму новца.

Да ли је господин Шешељ измислио ову причу у којој не именује генерала Ђорђевића, али је јасно да се о њему ради уколико је општепознато (дакле, није никаква тајна), да је и на суђењу у Хагу и у осталим процесима он, тај, који је у главној улози свих ових проблема?

Потпуно сам уверен – не. Изнео је оно што је чуо од врло компетнетних личности, војних генерала, легендарних команданата, који су сву своју озбиљност и одговорност демонстрирали како у отпору НАТО-у, тако и у Хагу. То могу да гарантујем. Нити би се Шешељ играо овако опасним темама и својеврсном оптужбом да у то није потпуно сигуран, а још мање би то учинили Лазаревић и Павковић. И сам сам сведок тих сазнања, као њихов блиски сарадник, до којих се дошло, наравно, оперативо, неколико година након чувеног петог октобра.

И, сада, потребно је повезати „два и два" како би се добио прави резултат, односно дошло до врло вероватне истине.

Уколико је неко на тако важној функцији (наравно још увек хипотетички) био спреман да за новац (или из неког другог озбиљног, рецимо, компромитујећег разлога) уради следеће:

(1) у време жестоке агресије, у пролеће 1999. године, путује у Будимпешту и тамо се састане са неким из америчког „кризног тима" који је предводио Ричард Холбрук, где се налазио и будући амбасадор Вилијем Монтгомери, као и више обавештајаца ЦИА и специјалиста бројних других служби,

(2) затим, да на основу напред наведеног договора изведе конспиративну (и потпуно сулуду) операцију пребацивања више стотина лешева Шиптара са Космета дубоко на територију ужег дела Србије, у време оштрих сукоба, поготову у амбијенту прецизниих удара из ваздуха и гађања са дистанце,

(3) да у најважнијим тренуцима пред и у току петооктобарског преврата обезбеди да снаге полиције и јавне безбедности у најширем смислу, којима је оперативно командовао, буду пасивне и не извршавају задатке из стриктне надлежности, када је дошло до изразитог нарушавања јавног реда и мира и угрожавања људи, материјалних добара, објеката од посебног значаја и посебно до уништавања гласачког материјала,

због чега би онда, након свега, био проблем да се организује ликвидација тројице браће Битићи, као „допуна садржаја" (врло атрактиван  случај сам по себи, зато што се ради о америчким држављанима), који је плански, пажљиво и унапред припреман за озбиљну компромитацију и врло тешке оптужбе на рачун Милошевићевог режима и Србије у целини?

Да је све, највероватније, било кординирано, потврђује управо активност тадашњег Тужилаштва Хашког трибунала, када је, сетимо се, главна тужитељка, Луиз Арбур, баш негде у то време, док је оружана агресија НАТО у пуној снази, подигла оптужницу противу највиших функционера СРЈ и Србије „због угрожавања мира, због удруженог злочиначког подухвата противу косовских Албанаца и хуманитарне катастрофе цивила". Или тако некако.

Да не буде забуне и да се овај текст не протумачи као клевета,  бар што се тиче суђења у Хагу и случаја који се односио на пребацивање стотина лешева са КиМ и укопавања на локацијама у ужем делу Србије – заштићени сведок тужилаштва, блиски сарадник оптуженог под ознаком „К-87", потврдио је наведену операцију током рата и детаљно описао ток исте, а одбрана Ђорђевића, као и он лично, није оспорила званичан исказ, напротив, копља су се ломила само око тога да ли је или није тако нешто наредио министар унутрашњих послова, Влајко Стоиљковић.[3]

Према томе, када ће случај браће Битићи бити коначно решен и права истина угледати светло дана?

Онда када неком од пензионисаних (или још увек активних) оперативаца америчке ЦИА, који су обитавали у Будимпешти те '99.године, проради савест и  буде одлучио да победи страх и спере љагу са свог имена. Убеђен сам да је то једини начин.

Или, када се буде појавио неки нови Сноуден са ексклузивним материјалом.

Да ли је већина овога што је наведено у тексту познато српском премијеру Александру Вучићу (као и Тужилаштву за ратне злочине, подразумева се), макар у виду аброва? Наравно.

Чак и да заборавимо да је ратне '99-те био министар за информисање у Влади Србије. Те сходно томе стварно био на извору информација. Како тада, тако и након тога и посебно у овом времену. Иначе, познат у јавности управо као човек који је пословично врло обавештен о свим могућим заверама. А и даље је тзв. кординатор свих служби у овој земљи.

Ако се све наведено узме у обзир, пажљиво анализира и логички повеже, биће кристално јасно откуда оволико правдање (не само његово, већ свих владара Србије након петог октобра) америчкој администрацији и непрестана тзв. истрага. Онога што се, сигуран сам, не може истражити на овако устаљени начин.

То је, једноставно, задатак. Као што је пракса код свих марионетских режима. У противном, који би био смисао тајних операција, које наши „пријатељи" изводе широм света. И непрестано. Операције које се по правилу никако или тешко и са великим закашњењем откривају.

Или се варам?

*

Генерала Властимира Ђорђевића блиско сам упознао 1998.године на простору Метохије. У бројним приликама сам по службеној дужности, био присутан и сарађивао са њим лично и његовим потчињенима у време сузбијања тероризма а затим и оружане побуне. Командовао је снагама МУП-а и врло коректно се односио према командном кадру 3. Армије и Приштинског корпуса и генерално према Војсци Југославије на простору Космета.

Те године, једном речју, био је изватредан. Енергичан, поткован знањима и огромним искуством неопходним за функцију коју је обављао, храбар (не ретко и преко мере), одговоран, толерантан, разуман, проницљив. Неко ко одлично зна како решавати тако озбиљне проблеме и несвакидашње супозиције.

Током агресије 1999.године нисам га ниједном срео. Тачније,  није се појављивао у Метохији колико ми је познато.

Шта се (и да ли се) догодило са њим, заиста је тешко разумети. Али, из оног рационалног угла. Из оног „другог", коцкице је могуће сложити. Уколико укључимо вијуге намењене за решавање оваквих ситуација које по дефиницији носе огромну тежину.

УПУТНИЦЕ:

[1] http://www.nspm.rs/hronika/majkl-kirbi-voleo-bih-da-se-slucaj-ubistva-brace-bitici-sto-pre-resi.html

[2] http://www.vreme.co.rs/cms/view.php?id=870761

[3] http://www.sense-agency.com/tribunal_(mksj)/kako-se-general-djordjevic-quotresio-bedequot.25.html?cat_id=1&news_id=8094