Данке Дојчланд, џабе смо кречили
Sputnik
Приближавали смо се томе ситним корацима — и толико пута прво нешто одбили као лоше, да бисмо прихватили нешто још горе.
Да не идемо предалеко у прошлост и време одбацивања Рамбујеа, плана З4, ако се усредсредимо само на Косово, сетимо се колико смо се бунили због резолуције 12 44, да бисмо се потом клели у њу.
Истина, ту исту резолуцију смо, како тврде стручњаци за међународно право, сами дезавуисали потписима на бриселске споразуме, па се зато не можемо љутити на другог шефа Унмика Бернара Кушнера (од јула 1999. до јануара 2001.) који је увео праксу да се, мимо резолуције 12 44, уредбама уређује живот на Косову онако како одговара косовским Албанцима, јачајући тако прерогативе косовске државности.
Ко је 2007. године — када је фински дипломата Марти Ахтисари изашао са својим планом за Косово, који је у Србији дочекан на нож, одбачен резолуцијом усвојеном у Скупштини Србије, а у Савету безбедности УН дочекан руским ветом — могао претпоставити да ће оно што је тим документом понуђено Србима на КиМ сада бити део Бриселских споразума и звати се — Заједница српских општина? Која је, подсетимо, иако договорена у Бриселу, још на чекању.
И када је бивши председник Србије Борис Тадић почетком 2008. избацио слоган „И Косово, и ЕУ", вероватно ни сам није веровао да је то могуће, али је рекао оно што су бирачи желели да чују. Исте године, 17. фебруара, искористивши Ахтисаријев план, Косово једнострано проглашава независност.
Тадић потом формулише план за Косово у четири тачке, који је подразумевао решење за манастире СПЦ, гаранције за Србе у енклавама, питање државне имовине и имовине грађана Србије на КиМ, посебно решење за север. Све је остало мртво слово на папиру — имовина СПЦ на Косову се узурпира, питање државне имовине Србије у јужној покрајини у Бриселу би да реше тако што ће је предати Приштини, а о гаранцијама за Србе у енклавама могли би да кажу штошта, рецимо оних 25 Срба што је остало у општини Призрен или оних 17 у Приштини од 40.000 колико их је живело пре 1999. О имовини Срба на КиМ нико више ни не пита оне у чијим кућама одавно живе Албанци и чије њиве ору, а о томе да ли ће остати њихове — одлучиваће Приштина у новој агенцији, чије је стварање у току. И у којој се, дâ се претпоставити, Срби неће ништа питати.
Србија се у почетку оштро противила и идеји о успостављању мисије Еулекса. Бивши министар спољних послова Србије Вук Јеремић је пред Саветом безбедности УН марта 2008. затражио тренутни прекид пребацивања надлежности са Унмика на било које друго тело, па и на Мисију ЕУ — Еулекс. Мисија је једногласно изгласана у Савету безбедности УН 26. новембра 2008. након потврде њене статусне неутралности. Како та неутралност изгледа, показао је Питер Фејт који је именован за специјалног изасланика за Косово. Он је у фебруару 2010. године са тадашњим косовским премијером Хашимом Тачијем предложио план о интеграцији севера у приштинске институције. Новији пример „неутралности" ЕУ недавно је описао премијер Александар Вучић када је рекао да наша делегација у Бриселу све време преговара са Европском комисијом, а не са Приштином.
Треба ли подсећати како су преговори Београда и Приштине пребачени под надлежост ЕУ. Резолуција која је отворила пут за то усвојена је у септембру 2010. у Генералној скупштини УН после вишенедељних натезања. Али куриозитет је била чињеница да је документ који је Србија претходно усагласила са Русијом, а који је према незваничним информацијама већ имао обезбеђену већину, измењен у последњи час, мимо знања Москве, а у договору са чланицама ЕУ. Седница је каснила два и по сата, како се прича, зато што је председник Тадић убеђивао Јеремића у сврсисходног таквог договора.
А списак онога што раније ни у сну нисмо хтели, а на шта смо онда пристали у бриселском дијалогу, по систему „кувања жабе", предугачак је: од звездице с позивањем на резолуцију 12 44, која је временом преформулисана у обавезу Србије да не омета чланство Косова у међународним организацијама (последице су чланство Косова у МОК-у и захтеви за чланство у Унеску, Интерполу…) преко пристајања на интеграцију Срба у косовско правосуђе и полицију, па до договора о ЗСО, телекомуникацијама, енергетици и мосту на Ибру, постигнутих 25. августа ове године.
Прича о томе шта све Србија није хтела а после је прихватила уз осмех, била би непотпуна без немачке канцеларке Ангеле Меркел, чији су лик и дело тако омиљени у српском политичком естаблишменту. Када је августа 2011. дошла у походе Београду, Борису Тадићу донела је на поклон три услова: да би добила статус кандидата за члана ЕУ, Србија је требало да оствари конкретне резултате након обнове дијалога са Приштином, омогући Еулексу рад на читавој територији КиМ и да укине паралелне српске структуре на северу.
Дежа ви немачких условљавања нам се управо догађа: у платформи за поглавље 35, на ком Брисел инсистира да прво буде отворено а последње затворено у преговорима са Србијом, стоје између осталог захтеви Немачке (подржани од Британије и Хрватске) за укидање свих привремених органа косовских Срба, престанак финансирања тих институција из Београда, предаја језера Газиводе, па чак и подношење кварталних извештаја наших министарстава косовским властима, како рече шеф Канцеларије за КиМ, „као да смо ми колонија Приштине, а не они наша покрајина". Ако не пристанемо, вероватно ће наше евроинтеграције бити стављене на лед. А онда — џабе смо кречили све ове године, трудећи се да се стешемо по мерама бриселског шињела.
