НОРВЕШКИ ОФИЦИР ОТКРИО ИСТИНУ И ШОКИРАО СВЕ: Нећу да ћутим, терористички напад на Србе у Ливадицама организовали су Американци!

intermagazin.rs

НОРВЕШКИ ОФИЦИР ОТКРИО ИСТИНУ И ШОКИРАО СВЕ: Нећу да ћутим, терористички напад на Србе у Ливадицама организовали су Американци! | Intermagazin

19 aprila 2016

Danas se navršava 15 godina od terorističkog akta nad autobusom „Niš ekspresa" koji je prevozio raseljene Srbe do grobnih mesta u svojim mestima dakle su proterani. Za ne mali broj njih, to je značilo susret sa onim što su godinu ili dve ranije izbegli, smrt.

„Noć pre toga Ružica Trajković je sanjala da će se nešto strašno desiti, ali nije mogla ni da zamisli da će se to desiti njoj. Nije trebala da bude u prvom autobusu ali je vozač posle pauze bio nestrpljiv da krenu što pre. Nešto kasnije platiće najskuplju cenu za svoje nestrpljenje" započeo je svoje svedočenje u knjizi „Ostaci autobusa" Kristijan Kaš, norveški oficir i novinar pri okupacionim snagama KFOR-a.

Taj dan promenio je njegov život. Stav o učešće norveške vojske u ratu protiv Srbije, na ulogu američkog agresora na vojno mešanje u svetske krize koje najčešće i sami izazivaju, počeo je razgrađivati tiho, prvo u sebi.

Sav užas koji ga je preplavio opisao je u toj knjizi jasno dajući do znanja da je napad mogao biti sprečen i da su u njemu učestvovale i međunarodne interesne grupe čije je sredstvo ono protiv čega se samo naizgled bore, krvavi užas terorizma.

Neposredno pre napada britanski vojnici su pregledali autobus zbog opasnosti od podmetnutih bombi, Ružica, sa kojom je kasnije Kristijan obavio intervju, smatrala je da je uobičajena procedura jer „autobusi sa raseljenim Srbima ulaze na neprijateljsku teritoriju okupiranu Albancima". Ipak ovo je uznemirilo 50-tak putnika autobusa koji su se pitali da li KFOR zna nešto što oni ne znaju? Takođe uobičajeno je bilo i da šiptarska deca kamenjem gađaju autobuse sa Srbima.

„Pokrijmo prozore jaknama da se zaštitimo od kamenica, rekla je Ružica ne znajući da ih jakne neće moći zaštiti od onoga što će uslediti".

Švedske trupe okupacionih snaga čekale su da autobus pređe administrativni prelaz između centralne Srbije i južne pokrajine. Srbi bi radije da ih obezbeđuju srpske policijske snage ali posle Kumanovskog sporazuma to nije bilo moguće. Dan ranije švedski vojnici su proverili put u potrazi za improvizanim ekslopzivnim napravama, nisu pronašli ništa. Međutim, nisu računali na ratno iskustvo Fljorima Ejupija i njegovih ljudi koji su bili pripadnici terorističkih jedinica UĆK. Znalački su sakrili eksploziv na putu kojim se autobus morao kretati. Sačekali su. Dozvolili su da prethodnica vojne pratnje pređe mesto na kome se nalazio eksploziv a kada je naišao autobus aktivirali su ga i snažni eksplozija je raznela autobus na komade. Delovi autobusa, ljudskih tela i krv poleteli su u svim pravcima, zapisano je u knjizi „Ostaci autobusa" Kristijana Kaša.

Tako je 16. februara 2001. godine počinjen jedan od najstrašnijih terorističkih napada na Srbe u kome je poginulo 13 a ranjeno 43 putnika. Napad se dogodio na teritoriji sa koje su prognani a koju je trebalo da obezbeđuje međunarodna okupaciona armada koja je dve godine pre toga bombardovala Srbiju kako bi učinila da planovi terorista postanu stvarnost.

Silina eksplozije podigla je autobus u vazduh i odbacila ga petnaestak metara daleko od mesta na kojem se bomba nalazila, navodi se u Unmikovim dokumentima načinjenim neposredno posle napada.

U forenzičkom delu istrage, koji je usledio odmah posle, na mestu sa kojeg je bomba aktivirana pronađeni su opušci cigareta na mestu odakle je aktiviran eksploziv i na osnovu DNK analize pronađen počinilac.

Nedugo zatim, navodi se u izveštaju Unmika, naređeno je da se krater koji je nastao posle eksplozije zatrpa – „kako bi saobraćaj normalno funkcionisao". Istražitelji tvrde da su na taj način uništeni dokazi. Naredbu da se krater zatrpa izdali su oficiri Kfora.

Norveškog oficira i novinara, Kristijana Kaša, napad je potresao do krajnjih granica. Ne želeći da se odmah prepusti sudu uglavnom je u sebi vodio dilemu o „časnom" učešću Norveške sa 18 drugih zemalja u bombardovanju Srbije i preuzimanju pune odgovornosti za bezbednost u pokrajini. Ostaci autobusa i ljudskih tela polako su postajali argumenti koji su Kristijana razuveravali u ono što je mislio da zna i da je ispravno. Na kraju ga je obuzeo užas zbog udela koji je sam imao u tome učestvujući vojno u okupaciji pokrajine… Sve što je mogao da kaže bilo je „Srbijo, izvini". Pokrenuo je internet stranu na kojoj je prikazivao užase i laži kojima se zapad koristio protiv Srba, postao je jedan od najaktivnijih svedoka srpskog stradanja. O tome govori za KM Novine.

„Naravno, bio sam oficir na Kosovu, a ne novinar kao što sam mislio. Činjenica da nisam bio nezavisni novinar je nešto čega sam bio veoma svestan, kao i to da nisam zastupao svoje mišljenje. To je takođe bio faktor za odsustvo neophodne kritičke distance prema tome kako moja organizacija obavlja svoju misiju. I tako sam branio NATO bombardovanje Jugoslavije, a krivicu za bombardovanje pripisivao isključivo Slobodanu Miloševiću" kaže Kristijan o prvoj fazi i naivnom učešću u okupacionoj misiji NATO-a.

„Kada neko kaže da sam radio kao novinar u sastavu Kfora, ja protestujem. Ne može jedna osoba da bude novinar i istovremeno predstavlja KFOR i NATO. Kada se osvrnem na izjave koje sam pripremao kao predstavnik za štampu, vidim da su bile suviše optimistične ali moj posao je bio da situaciju predstavim u najpozitivnijem svetlu. Ni na koji način nije prijatno kada se osvrnem na svoje izjave iz vremena dok sam bio oficir NATO-a, ali mislim da je važno da sam napravio prvi korak da se lično izvinim. Tek onda Srbi, Albanci i drugi mogu žale za greškama koje su napravili" nedvosmislen je bivši oficir NATO-a koga je srpski narod razumeo i prihvatio kao svog.

„Što se mene tiče, voleo bih da nisma bio toliko optimističan o mogućnostima funkcionalnog multietničkog društva na Kosovu i Metohiji" kaže on iz ugla nekoga ko je kroz miris krvi shvatio da užas nije na suprotnoj strani protiv koje se bori.

„Sasvim sigurno, 16. februar 2001. je bio jedan od najdramatičnijih dana u mom životu. Albanski teroristi su čekali sa improvizovanom eksplozivnom napravom van Podujeva na prelazu sa pokrajinom kod Merdare iz centralne Srbije. Bomba je ubila 12-toro ljudi, uključujući i malog Danila koji je imao 2 godine, zajedno sa oba roditelja. Ja sam stigao na mesto napada sat i po posle eksplozije.

Postoje pouzdani dokazi koji ukazuju na odgovornost za zločin pripada Ejupiju koji je bio vođa terorista koji su čekali pored puta. Takođe postoje pouzdani dokazi koji ukazuju da je Ejupi bio sredstvo CIA-e da destabilizuju Srbiju, takođe i posle pada Slobodana Miloševića.

Ejupi je kasnije osuđen na 40 godina zatvora, ali je ubrzo pušten na slobodu zbog „nedostatka dokaza". Ali onda je takođe radio za CIA i uspeo da „pobegne" iz američke vojne baze Bondstil… Ejupi je zbog ovoga veliki heroj kod Albanaca na Kosovu i Metohiji, tako oni nastavljaju da narastaju u svom nacionalizmu. To je bio dan kada sam počeo da se pitam da li smo uradili pravu stvar kada smo otišli u rat protiv Jugoslavije.

Do današnjeg dana, još uvek se sećam mirisa, delova tela i krvi, a fotografije sa mesta eksplozije možete videti OVDE. Prve tri tri fotografije su moje , a ostali su iz istrage. Zahvaljujući Gorici Šćepanović (koja se i sama nalazila u autobusu u trenutku napada) mogu da ih prikažem. Ali upozorenje: Ove slike su veoma potresne. Nemojte ih otvoriti ako niste spremni za to. I nemojmo nikada zaboraviti žrtve i nikada odustati od borbe za pravdu.

U terorističkom napadu na autobus u Livadicama kod Podujeva stradali su:

1. Nenad Stojanović (rođen 7. jula 1943.) Niš,

2. Milinko Kragović (rođen 5. januara 1943.),

3. Lazar Milikić (rođen 19. juna 1936) Lipljan,

4. Dragan Vukotić (rođen 2. novembra 1954.) Kosovo Polje,

5. Snežana Čokić Vukotić (rođena 16. februara 1975.) Lipljan,

6. Danilo Čokić (rođen 1999. '02.), imao je dve godine, sin Dragana Vukotića i Snežane Čokić Vukotić. (Napomena: majka Danila Čokića bila je u poodmaklom periodu trudnoće i uskoro su očekivali prinovu što broj žrtava podiže na 13. a ovo uglavnom niko ne pominje),

7. Slobodana Jovanić, možda Slobodan, 1970-08-12, iz Kraljeva

8. Mirjana Dragović (rođena 12. januara, 1981.) Laplje Selo

9. Sunčica Pejčić, (rođena 14. januara, 1972.) Priština,

10. Tihomir Stojković (rođen 18. januara 1969.) Kosovska Kamenica

11. Živana Tokić, (rođena 5. maja 1948.), Skulanevo, centralno Kosovo, upokojila se 10 kasnije od posledica zadobijenih povreda,

12. N. Tokić, Živanin suprug. Upokojio se dva meseca kasnije od rana zadobijenih u ovom terorističkom napadu.

Kristijan smatra da je napad na autobuse Niš – ekspresa takođe važan da se razume širi kontekst u kome su se NATO, Kfor i međunarodna zajednica rukovodili. „Posebno američke obaveštajne službe su aktivno koristile šiptarske naoružane grupe da destabilizuju demokratski izabranu vladu u Beogradu, čak i posle pada Miloševića" tvrdi Kristijan.

U tekstu koji je ranije pisao „SAD destabilizuju Srbiju albanskom gerilom", daje mnogo detalja o tome.

„Nakon što su KFOR i takozvana Međunarodna zajednica preuzeli kontrolu nad Kosovom i Metohijom 12. juna 1999. godine, dozvoljeno nam je da podržavamo albansku gerilu, zovite ih teroristima ako želite, da destabilizuju Srbiju. U ovom članku, ja vas vodim na putovanje kroz moja lična iskustava i susrete kao novinar sa ovim pobunjenicima" kaže Kristijan.

Osim što njegovo iskustvo, svedočenje i borba predstavljaju odličan trag i dokaz o vremenu koje svi polako zaboravljamo i koje će postati objekt konstrukcije iz nekadašnjih zabeležaka, koje mogu biti „mnogo optimističnije" nego što je to stvarnost bila, ono što Kristijan beleži predstavlja jedan od retkih krunskih dokaza umešanosti SAD i njihovih saveznika agresora, protiv Srbije. To u potpunosti objašnjava da su teror i progon sprovodili Šiptari najčešće uz punu američku logistiku pa čak i na inicijativu. Upravo zato nema ni jednog kažnjenog teroriste zbog zločina nad Srbima koje su oni počinili.

 

Takođe, saznanja ukazuju na direktnu destabilizaciju i uništenje srpske države kao bilo kakvog relevantnog političkog subjekta. A u takvim pohodima žrtve, uglavnom srpske, nisu ni slučajne ni nepoželjne. Strahom, očajanjem, nepravdom i poniženjem treba uništiti svaki otpor i od naroda-žrtve načiniti podanika koji će takvim položajem čak biti srećan. To, kao što vidimo ovih dana, uspeva u krugovima od strane Zapada kontrolisanih političara i vlastodržaca ali narod se ne miri sa svojim žrtvama i ovako grubo masakriranim sunarodnicima samo zato jer su Srbi čija smrt treba da oslabi i druge Srbe.

Žrtve čijeg se stradanja sećamo na današnji dan, sasvim sigurno su u dobrom broju pred Gospodom i molitvenici za svoj narod. Kao i drugi pravedno stradali, i današnjih 13 duša čeka na pravdu i trenutak da se narod ohrabri, urazumi i pokrene na povraćanje svoje zemlje i svog dostojanstva.

Nadajmo se samo da nam za to ne trebaju nove, nevine žrtve.

(KM Novine)

 

http://www.intermagazin.rs/norveski-oficir-otkrio-istinu-i-sokirao-sve-necu-da-cutim-teroristicki-napad-na-srbe-u-livadicama-organizovali-su-amerikanci/

 

Вучић и странци спречавају формирање великог патриотског блока

vidovdan.org

Др Драган Петровић: Вучић и странци спречавају формирање великог патриотског блока који би „одувао" режим!

ВИДОВДАН

О стању на српској десници, о Вучићевом режиму и медијским манипулацијама, изборима у Црној Гори, Доналду Трампу, и односима Србије и Русије, разговарали смо са др Драганом Петровићем.

• Како сте и чиме се тренутно бавите? Видимо на Вашим фејсбук објавама доста слика из Русије. Шта кажу Руси на ове наше балканске проблеме?

– Припремам за штампу део своје друге одбрањене докторске дисертације„Југословенска политичка јавност и СССР 1922-1941", који је добио средства на Конкурсу за научне монографије Министарства просвете и науке под насловом„Краљевина Југославија и СССР 1935-1941". Такође дотерујем своју трећу (последњу) докторску дисертацију „Француска политика у Југословенској кризи 1991-2000" у области Политичких наука.

У Русији сам у овој календарској години био два пута у мају (десет дана) и сада у септембру-октобру (20 дана). Оба пута сам прво учествовао на међународним научним скуповима који су се одвијали на броду који је крстарио по Волги и обилазио низ места по средњем и северном Поволожју; дакле поред научног имали су и туристички карактер. Поред тога оба пута сам држао предавања студентима у Нижњем Новгороду и Књегињину – Нижњеновгородски државни универзитет – Економски факултет. Сада у октобру сам одржао и предавање на Московском Универзитету.
Руска интелектуална елита са којом сам имао прилике да контактирам је наклоњена Србима, а многи се питају зашто смо у таквој кризи задњих година и зашто званични Београд води тако конфузну политику. Људи из дипломатског кора су одлично обавештени и разумеју прилике. Када је реч о обичном народу он нас симпатише, али степен информација и сазнања осцилира, тако да чак постоје поједине особе које само знају ко смо (православни Словени блиски њима Русима), па до тога да пажљиво у штампи и публикацијама прате историјске и савремене догађаје на Балкану и позицију Срба. Но заједничко за све је општа симпатија за Србе на свим нивоима, без обзира на друштвену позицију, материјални статус и степен образовања, бар што се тиче етничких Руса који представљају око 80% целокупног становништва Руске федерације.

• Недавно су били избори у Црној Гори. Србија је оптужена да се са њене територије убацила терористичка група, дакле посредно је Србија оптужена од стране Миловог режима да је извозник тероризма. Реакција са српске стране је била млака и никаква, како ово коментаришете?

– Прво хајдемо са неспорним стварима. Режим у Црној Гори који је несмењив већ две деценије апсолутне личне Ђукановићеве власти, (од поделе ДПС јесени 1996., односно од иначе крајње сумњиве победе на председничким изборима Ђукановића у јесен 1997.) и пре тога још нешто мање од деценије у оквиру тадашњег заједничког ДПС са Булатовићем, – дакле укупно тек нешто мање од три деценије (јануар 1989.) је Мило у континуитету на власти.

Последњих годину, две, дошао је у изузетну и вишедимензионалну кризу своје владавине, додатно након афере снимак, очигледних и различитих злоупотреба, најдиректнијег сврставања уз политику САД, практично необјављеног рата Русији, економским проблемима, где је на првом месту презадуженост државе, напуштање од стране вишегодишњег коалиционог партнера Кривокапића. Ђукановић уз све те минусе покушава не само да се махинацијама задржи на власти, већ и да нелегитимним средствима прогура две фундаменталне ствари које би дефинитивно довеле Црну Гору у наручје атлантистичке концепције и омогућавале и најмрачније концепте не само брисања миленијумског српског идентитета, већ и затомљавање преосталог дела српског народа који уз све (геноцидне?) притиске још постоји у њој.То је покушај увлачења Црне Горе у НАТО ван референдума, где би по Ђукановићу зато била довољна проста већина у парламенту, јер до оне референдумске чак ни он не би могао доћи, имајући у виду да улазак у Алијансу не подржавају ни сви гласачи ДПС, и друго нацрт закона о верским заједницама који је директно уперен против есенције Митрополије Црногорско-приморске односно Српске православне цркве, која се тим замишљеним променама жели развластити као озбиљна и суверена црквена организација, одузети јој најзначајнији део имовине, ударити на њен идентитет, и фаворизовати фантомска и канонски у свету православних хришћана непризната тзв. Црногорска православна црква.

Режим у Београду, персонификован у Вучићу, ништа није чинио све ово време да помогне снажној опозицији у Црној Гори, која је највећим својим делом и просрпска. Чак шта више сарађује и помаже Ђукановића. Рецимо, када су били председнички избори пре две године у Црној Гори и тадашња широка коалиција просрпски Демос и његов кандидат Лекић покраден у иначе потпуно изједначеном резултату, за кога је режим тврдио да има минималну предност и победу Вујановићу, и настала криза непризнавањем од стране опозиције резултата и демонстрација, званични Београд је послао министра спољних послова Мркића да честита Вујановићу и Ђукановићу на победи, што је жалосно. За време драматичних дешавања у Црној Гори од јесени прошле године када је Ђукановић тукао демонстранте у изразито масовним протестима опозиције, као у случају 24. октобра, медији у Србији су прећуткивали истину и уопште су слабо извештавали одатле, да не говоримо да није даван никакав простор већ само тамне фрагментарне слике о опозицији и стварним догађајима тамо.

У том правцу најновије догађаје које наводите, можемо посматрати у оквиру свега напред наведеног што указује на сумњу у даљњу сарадњу и подршку Вучића Ђукановићу. То се уклапа у општу политику званичног Београда под Вучићем, не само према нама у Србији, већ и по питању неподржавања Референдума у Српској, политици према Црној Гори, и што је посебна жалост и што сам могао да се уверим када сам пре месец дана био на северу Косова и Метохије и према КиМ.

• Над Србима у Црној Гори се спроводи идентитетски геноцид, који је по последицама раван физичком. Патриотска опозиција и покрети у Србији су по том питању млаки готово као и власт, зашто је то тако?

– Власт се према томе катастрофално понаша, а слажем се са Вама да се можда тек нешто коректније држи тзв. „проевропски део опозиције" попут разних фракција бивше ДС, док је ЛДП још гори. Баш по том питању сам имао један дуел о дешавањима у Црној Гори прошле седмице на Коперникус 1 са чланом Председништва те странке извесним Жујовићем (несретник – наводно се изјашњава као Србин из Бијелог Поља, сада живи у Београду, а подржава антисрпског Ђукановића и у оквиру ЛДП води антисрпску политику у Србији, а као из четничке је породице па га сада Чеда Јовановић гура у све медије).

Међутим то се не односи на досадашњи ДСС и на Двери, као ни на радикале и бројне патриотске организације које нису у Парламенту, а њима је близак највећи део јавног мњења у Србији упркос медијској дезинформацији по овом питању. То се може једино тумачити, дакле и понашање режима и самог Вучића пре свега, поједноствљено речено тиме да су им газде исте, дакле као и Ђукановићу, односно атлантистичка политика, јер би суверена власт у Србији морала да води свакако другачију политику према Црној Гори, и у сваком случају не би смела да подржава овај антисрпски режим, који је уз то и корумпиран, неефикасан и недемократичан, уз то што поткрада изборе и одавно је изгубио легитимност.

• Како уопште помоћи Србима у Црној Гори?

– Док се не промени власт, јер званични Београд много тога може да учини, патриотске организације, потом појединци који имају неку улогу у јавном животу (уз сву затвореност медија у Србији),  али и грађани редом, могу да дају неки свој допринос, свако на свој начин, укључујући интернет макар у информисању јавности. Ја сам писао за Сведок и неке друге листове о овој теми у протеклој години од како се криза у Црној Гори додатно распламсала (раније такође, између осталог и у научној сфери, издвојићу књигу објављену са колегом Станковићем још 2006, „Заједничка држава Србије и Црне Горе", Института за политичке студије, где смо презентовали стратешке разлоге за заједничку државу који и данас постоје за ове две традиционалне српске државе, чак и ако занемаримо да смо један народ, а и у многим другим мојим радовима и књигама то питање је третирано, између осталог и у„Геополитици Балкана", (Институт за међународну политику и привреду, 2014).

Гостовао сам више пута на Српској ТВ у Подгорици, ево и сада пре месец дана у њеној најгледнијој емисији „Огледало" уживо код Љубице Гојковић, да на тај начин макар покушамо да пребродимо мало ову велику празнину, или боље рећи тамну мрљу коју по овом важном питању стварају блокирани медији у Србији и информишемо јавност о чему се ради. Учествовао сам са интелектуалцима из свих крајева Српства у серији трибина у Црној Гори, рецимо 2011., око пописа, где је режим украо потом неколико процената, али се српска Црна Гора истакла и том приликом, јер се уз све блокаде и притиске око једне трећине грађана изјаснило да су Срби, а половина свих грађана у земљи, или две трећине свих православних и даље је истакло тада да говоре српским језиком (а не новоствореним црногорским који је искључиво политичка категорија) и да су верници Миотрополије Црногорско-приморске, дакле Српске православне цркве, а не фантомске ЦПЦ. Редовно пишем и објављујем текстове, а то чини и део друштвене елите из Србије и Републике Српске на црногорским опозиционим порталима и медијима, попут листа Дан, портала ИН4С и др. Опозиционе политичке странке, различита удружења имају далеко веће могућности од појединаца.

• Да ли постоји могућност уједињења српске патриотске опозиције и какву будућност предвиђате српским патриотским покретима и партијама, с обзиром да су подељени између интереса Вучићевог СНС-а и интереса либералне проевропске опозиције „жутих"?

– Потребно је да се формира нова организација која би артикулисала интересе доброг, у перспективи највећег дела бирачког тела у Србији које је овом поделом-распадом ДСС додатно упражњено. Без тога ни ови изласци из странке немају никакав смисао у погледу укупне борбе против лоше власти, јер ако нема алтернативе грађанима у погледу даље примене неолибералне економије, предаје и севера КиМ, пузања некритичког ка ЕУ, увођења НАТО у Србију, дакле свега онога што примењује у пракси Вучићев режим, а чему се одлучно или чак никако не супротставља остатак власти и део тзв. «проевропске опозиције», која је уопште сврха свих нас у политичком животу и чак јавној сфери, ако не можемо да понудимо алтернативу грађанима. Само да критикујемо режим? Мора бити креативности и понудити квалитетну алтернативу.

• Ускоро ће Амерички избори, Срби су се већином определили за Доналда Трампа, барем овде у Србији. Да ли Трамп може бити нешто ново ако победи на изборима и шта би његова владавина донела балканским просторима?

– Уз све непредвидивости у политици, јасно је да је Доналд Трамп свакако бољи кандидат за српске интересе, али и за светски мир и равнотежу, од Хилари Клинтон. Но управо зато је већи део америчке администрације, медијске и финансијске елите уз Клинтонову. У америчким изборима до сада уз мале изузетке, управо као и у сличном двопартијском систему у Британији, демократија је заправо била једна врста медијског карневала, без већих шанси за озбиљну промену политике земље, нарочито на спољњем правцу. Сада се чини да је ово први пут да су разлике геополитичког опредељења два председничка кандидата тако изражене, па је и улог у изборима за интересе читаве Планете далеко већи.Победа Трампа би заиста била, ако ништа друго, онда мало олакшање и предах за добар део човечанства, јер не треба заборавити агресивност америчке политике почевши од директних војних „интервенција", програмираних државних удара и обојених револуција, финансирање паралелних центара моћи у многим земљама света, наметање медијског монопола и једностраности, дебилизације путем медијске блокаде доброг дела човечанства, мешање у изборни процес других земаља, што је директно мењање и извитоперивање воље демократије, за шта се као Американци јавно залажу и др. Ту треба додати и злоупотребу долара као средства плаћања и утицаја у најважнијим финансијским светским телима за америчке интересе, те чињеницу да Вашингтон више улаже у војску него седам-осам сила одмах иза ње, дакле од другог до деветог места у хијерархији улагања у војне расходе на светском нивоу. Готово сви ови облици директног притиска, војних интервенција, и других, нешто суптилнијих облика притиска су примењени и примењују се против српског народа од стране Америке у последњих четврт века.

• Ко је крив за расуло на српској десници, односно међу патриотским странкама. Видели смо како су недавно из ДСС-а избачени многи људи између осталих и Санда Рашковић Ивић која је увела ДСС у парламент?

– Игра Вучића и читавог мекоокупационог апарата, дакле нама најненаклоњенијих сила чији је он експонент је јасна: Режим на један прилично суптилан и релативно замаскиран начин спроводи стратешке тачке наше деструкције, по напред наведеним, а и бројним другим питањима, а да у исто време се разара помоћу различитих структура управо патриотска опозиција која за разлику од тзв. „проевропске" није под контролом тих страних сила. Када је уз све блокаде и намештаљке коалиција ДСС-Двери прошла цензус, где сам и сам био на посланичкој листи и подржавао је колико год сам могао  долази до пуча програмираног у ДСС, преузимања странке, која се ових дана и буквално распада. Ово је у исто време прилика да се од великог материјала који је напустио и напушта остатке ДСС формира једна странка или јединствен блок, а где су комплетно значајни Косовски одбори на челу са Марком Јакшићем и Славишом Ристићем, али и сви они други широм Србије, наравно и са Сандом и Ђорђем Вукадиновићем (уз ова три посланика могуће је да би се још двоје прикључило тако би се могао формирати посланички клуб), те уз велики део људи који програмски тежи овом полу, а у крајњој линији то је опција коју би у средњем року, ако се конституише подржало далеко више од половине бирачког тела у Србији.Они који су против даљње примене погубне неолибералне економије, антисоцијалног законодавства, преко операционализације Бриселског споразума предаје и севера КиМ, некритичког пузања ка ЕУ, увођење НАТО у Србију, блокаде медија, мигрантског проблема и реадмисије који могу угрозити и у средњем року са овако марионетском владом демографску структуру земље (између осталог сваке године нам око 35000 људи више умре него што се роди, а два пута по толико напусти земљу). Од следеће календарске године ако се ништа не промени странци ће моћи и званично да купују наше земљиште, па је последњи тренутак да се нешто уради. Ту би се прикључио у јединствени фронт – велики број патриотских и сродних организација и удружења, што је изнутра изблокирано уочи избора, што због ове фракције која је преузела ДСС (председник комисије за придруживање у коалицију ДСС-Двери је био Маршићанин, а други члан Ивановић, далеко од тога да су они једини кривци што до договора ни са једном организацијом није дошло, али нису се много трудили) па је невероватно да коалиција ДСС-Двери није појачана чак ни са јаким удружењима ветерана ратних, инвалида, удружења Срба пореклом преко Дрине и др., што би је свакако далеко ојачало.

То је грудва снега која, ако би се закотрљала, однела би и у средњем року режим и све ове тзв. проевропске странке, које заједно имају 99,9 % медија, утицај у коруптивном делу „елите", али по природи ствари, посебно ако би се успоставио контакт са све незадовољнијим масама, којима се више не може управљати дезинформацијама и дебилизацијама. Дакле тај патриотски савез са квалитетним и некомпромитованим успешним представицима елите (која је у јавној сфери скрајнута од компрадора) и овако разрађеним економским, социјалним и државним програмом, без обавезе према нама најненаклоњенијим силама, би рефлектовао на највећи део бирачког тела и у средњем, а посебно дужем року.  То знају и режим и странци и зато смо изложени тако жестоким притисцима, медијском блокадом и играма различитих служби које овде вршљају.

• Колико је реална опасност од Трећег светског рата и да ли Русија има капацитет да се супротстави НАТО алијанси?

– До Трећег светског рата није могуће доћи, због приближног паритета нуклеарног и другог оружја за масовно уништење САД и Русије. Са колегом Стојановићем аутор сам вероватно најозбиљније студије на ту тему на српским просторима, "Равнотежа нуклеарне моћи САД и Русије" (објављена 2012. као научна монографија), која показује да овај сукоб није могућ из војно–техничких разлога, односно ако би до њега и дошло у неком тешко предвидљивом заплету ирационалности, да победника не би било, и да фактички од Планете не би након тога много остало, а сами учесници овог рата, две велике силе би практично нестале. Са друге стране надметање и заоштравање односа ових сила, би се могло манифестовати у ратовима локалног типа без њиховог директног обостраног учествовања, захлађивањем односа, све до новог „Хладног рата" у екстремној ситуацији.

• Да ли можда планирате да се политички ангажујете у Србији и уз коју би партију у том случлају стали?

– Већ сам рекао да је сада тренутак да се формира нешто ново и како би то изгледало. Ту би сваки искрени појединац којем је опстанак земље и покољења битан и то ставља изнад најличнијих интереса добродошао. Најтежи је почетак, али овако програмско растурање ДСС рађа могућност да се у том програмираном бродолому сакупе делови, и заједно са другим бројним који су незадовољни због пропадањем земље, потом удруживањем више других постојећих организација, створи јединствена снага о којој сам напред говорио. То није нешто што ћете чути да се дешава на било којој од телевизија, видим да режим укида чак и емисије на ТВ Мост; прошле године су купљене последње локалне телевизије од компрадора и странаца и оне више нису у служби народа већ играју игру дебилизације и дезинформације као и ове са националном фреквенцијом.

Вербић је дао у техничкој влади нови правилник за научне раднике, по коме ако не објавите на америчкој научној листи, чак и у друштвеним наукама, можете изгубити посао. Дакле притисци су тотални и мали број људи из тзв. „елите" може сада бити из егзистенцијалних и других разлога уз свој народ и повести одлучну борбу за његов спас, која понављам, може се још водити у парламентарној сфери, без обзира на неравноправности у том правцу. За време Другог светског рата, нацисти су у окупираном Кијеву заказали јавну утакмицу између преживелих и преосталих играча Динама из Кијева и окупационог апарата – фудбалера Вермахта, СС, Гестапоа, и играча из других фашистичких земаља сателита. Играчи Динама су играли боси, а тим окупатора у чизмама, судија је био Есесовац, али су играчи Динама победили на крају.Мислим да је и овде таква шанса, услови неравноправни у свему, рачунајући и бројање листића, али морамо кренути. Ја лично могу да потучем у отвореној емисији и дебати било ког представика режима и стручњака аргументима у политичко-економским и друштвеним темама, зато сам и на списку оних који се никако не могу појавити ни на једној телевизији са националном фреквенцијом. Али од стотина емисија које постоје на ЈуТјубу, видим да се сваки дан пуштају буквално старе емисије под новим насловима у којима сам наступао; и један број других интелектуалаца, критичара режима, на сличан начин се на бројним порталима и ЈуТјуб каналима објављује, и то изазива сасвим велику гледаност. Када се, на рецимо интернет телевизији „Балкан инфо", појаве и критичари режима који су попут мене изузети последњих година од телевизија са националном фреквенцијом, и неки представници режима, ови други и њихове емисије су на дну гледаности на ЈуТјубу, а ови први у врху. Да ли то значи да се у главним медијима појављује трећа постава стручњака и људи из јавности? Могуће, делом, а друго, народ је жељан различитог мишљења и дебате које на жалост нема (изузев карикатуралног ријалитија, али не и озбиљне емисије на важне теме) у телевизијама са националном, па чак задњих годину две и на регионалном и локалном нивоу.

• Шта је данас српски патриотизам?

– Спремност да се уради било шта да се ударе клипови машини коју чини власт и њени страни налогодавци, од којих је на пример Блер само човек задужен за неке организационе елементе и форму. Уколико то не зауставимо, суочавамо се и у средњем року са деструкцијом земље и народа, а у дужем року и могућности нестанка. У том правцу би свако морао сходно својим могућностима нешто да уради, а припадници режима бар за почетак да се замисле.
Јер без обзира што свако од нас има свој професионални, лични живот и индивидуалитет, ако не реагује сада врло конкретно, саучествовао је у деструкцији и поништавању свог народа и земље, коју у претходном миленијуму ми Срби нисмо дозвољавали у том степену и у далеко тежим околностима. Данашња номинална индустријска производња након шеснаест година неолибералних „реформи" је нешто изнад трећине оне од пре четврт века, а и у најудаљенијој варошици у Србији, паралелно са педантним уништењем индустрије и чак важнијих грана читаве привреде, неко је отворио Слот, казино, спортску прогнозу и друге видове коцке, и девојке пију алкохол што је незабележено, а сви други видови патологије су у порасту, наравно не и у медијима где влада „Дизниленд". Наша спољна задуженост је била око 8 милијарди евра када је пропао неолиберализам у свету септембра 2008., што је временски приближно почетак Цветковићеве владе и примене ССП са Европском унијом. Међутим како ми управо од тада настављамо да примењујемо неолиберални концепт, наш спољни дуг скаче средином 2012., кад долазе напредњаци на власт на 17 милијарди евра, а за ове четири године је порастао на преко 27 милијарди евра, иако премијер и министри сваки дан у медијима причају бајке.

Патриотизам је да се каже да је Цар го, и да овај пут води у тотални крах, због Србије која је старија од нас и треба да нас надживи, и због наше и друге деце за које то исто би требало да важи. Последњи тренутак.

Др Драган Петровић, дипломирао је на четири факултета у оквиру државног Универзитета у Београду, на којима је претходно паралелно студирао и то: на Економском (1999), на Социологији (2000), на Историји (2000) и на Политичким наукама (2002). Завршио је Постдипломске студије на Географском факултету у Београду, на одсеку Економска географија иодбранио магистарску тезу «Развој и размештај индустрије Београда у XIX и XX веку» 2003. године. Завршио је Постдипломске студије на Факултету политичких наука у Београду, одсек Међународни односи и одбранио је магистарску тезу «Француско–југословенски односи у време Алжирског рата 1952-1964.» 2008. године. Докторирао је на Природно математичком факултету у Новом Саду, област Политичка географија 2007. године са темом дисертације «Русија на почетку ХХI века – геополитичка анализа» и на Филозофском факултету у Новом Саду, на Историји, област Историја Југославије 2015, са темом дисертације «Југословенска политичка јавност и СССР 1922-1941». Стално је запослен у Институту за међународну политику и привреду у Београду, као Виши научни сарадник, где се поред целине међународних односа бави посебно Русијом и постсовјетским простором као примарном облашћу, а потом и Француском. Пре тога више година радио у Институту за политичке студије где се бавио политичким системом (домаћим и међународним), међународним политичким односима и политичком, економском и културном историјом. До сада је објавио тридесет једну научну књигу у Србији и две у иностранству, као и више од стотину научних радова у међународним и домаћим збнорницима, научним часописима и лексикографским енциклопедијским одредницама. Петровић је гостујући професор на државном Универзитету у Нижњем Новгороду, (Русија), на Инжењерско-економском универзитету (Нижегородский инжернерно-экономический университет НГИЭУ), a држао је предавања по позиву и на московском МНЭПУ Универзитету и у настави на више факултета у Београду.

ПАТРИОТ

 

fakti.org

Николић у интервјуу RT: Дође ли то рата између великих сила - Србија ће нестати

„АКО СРБИЈА НЕ ОСТАНЕ ОСТРВО ИЗМЕЂУ ИСТОКА И ЗАПАДА - ЗЕМЉА ЋЕ СЕ ПОДЕЛИТИ, А БОГ ЗНА ШТА ЋЕ ОД ЊЕ ОСТАТИ"

 

• Николић је рекао да су односи Београда и Приштине тренутно на најнижој тачки, јер приштинске власти покушавају да узму српску имовину на Косову и Метохији: „Могли бисмо о томе постићи споразум, или би се то могло завршити веома лоше - спремни смо за сваки исход"
• „Србија је увек била независна земља и никада није припадала ни Истоку ни Западу, али је одржавала пријатељске односе на обе стране. Ми желимо да сачувамо те односе. Нико не може да нам диктира како треба да се понашамо. Ми не можемо ризиковати животе своје деце и грађана ако ЕУ пожели да ратује са неком државом. Шта ће то Србији?
• „После догађаја из 2012-те, Србија више неће пристати да представници Албанаца држе функције локалне власти или правосудних органа на северним територијама Косова и Метохије. У том региону су опстале српске енклаве, али оне немају никакав утицај на функционере у Приштини… Албанци очито теже независности, а Европска унија је наумила да им у томе помогне… Сада су наша једина заштита Уједињене нације. СБ УН никада неће признати независност КиМ"
• „Русија не поклања оружје Србији, Београд је спреман да плати за оно што жели да добије. Ми од Русије очекујемо заједничку производњу и заједничке инвестиције. То ће допринети и нашем процвату и утицају Русије у Европи. Искрено говорећи, Русија има много пријатеља у Европи, али је њен највећи пријатељ - Србија. Тако ће бити заувек. Наши прадедови су створили посебне односе између Србије и Русије које ми морамо одржавати"
• „И једни и други (Руси и Срби) правили смо историјске грешке, односно државе састављене од националних република, државе за које смо мислили да ће трајати вечно. Да су Срби после првог и Другог светског рата знали да ће се распасти држава коју су направили - прво би створили Србију којој би се потом прикључивао онај ко пожели. У том случају границе Србије не би биле тамо где су сада већ би обухватиле територије на којима живе Срби. Јер, м смо били ратни победници. А ми смо дали шансу свима. Да ли бисмо дали аутономију КиМ да смо знали да ће се Југославија распасти? Да ли би Русија дала Крим да је знала да ће се СССР распасти?"

        ПРЕДСЕДНИК Србије Томислав Николић изјавио је, у данас објављеном интервјуу за Russia Today, да Хрватска не може да спречи Србију да постане чланица Европске уније.

        „Уколико постигнемо договор са кључним чланицама ЕУ, ниједна од малих земља неће моћи да заустави наш процес интеграција или да иде против ЕУ".

        Николић је истакао да Србија жели добре односе са Хрватском.

        „Нема разлога за свађу са Хрватском. Зашто би то радили? Сукоб може само да служи за домаћу политику. Имали су изборе, па су политичари морали да направе да изгледа као да штите Хрватску од Србије", рекао је Николић.

        Он је навео да Србија никада више неће ратовати с Хрватском, јер би то значило ратовање с NATO.

        „NATO је јачи од нас, а ми не желимо да угрозимо животе наших људи", рекао је Николић.

        Ако се Хрватска буде понашала разумно, имаћемо добре односе, а ако не, имаћемо захладнеле односе, поручио је Николић.

        Говорећи о питању миграната, Николић је рекао да Србија има довољно средстава, стрпљења и разумевања да прихвати све мигранте који долазе у земљу и да не намерава да диже зидове и ограде.

        „Све док су границе ЕУ отворене, Србија ће прихватати мигранте, бринути се о њима, а посебно деци, пружати им медицинску помоћ и помагати да преживе предстојећу зиму...", рекао је Николић.

        Николић је оценио да се ЕУ не бори са тим проблемом и да Србија само жели да је Унија обавести о њеном плану, ако га буде имала.

        „Јасно је да земље чланице ЕУ немају заједничку политику по питањима као што су миграције или признање Косова и Метохије", рекао је Николић.

 

        Само треба да знамо колико дуго ће још примати мигранте и када ће са тим престати, тако да би и ми престали да их примамо. Нећемо дизати зидове и ограде, поручио је Николић.

        „Због ограда се људи осећају као да су у концентрационом кампу. Мислим да би се тачно тако полицајци осећали гледајући људе иза ограде - као да су чувари у концентрационом кампу", казао је Николић.

        Србија би желела да има отворене границе, али би било чудно када би Аустрија, Немачка и друге земље престале да прихватају мигранте, напоменуо је Николић.

        Он је упозорио да се, међутим, поставља питање шта ће Србија да ради ако у земљи 20.000 или 30.000 миграната буде живело годину или две.

        „Мислим да чак и наш традиционално гостољубљив народ, који се сада према мигрантима односи као према гостима, неће моћи то да поднесе", казао је Николић.

        На констатацију да Србија, ако постане чланица ЕУ, неће моћи да спроводи независну имигрантску политику, Николић је рекао да се то не сме дозволити јер је Србија „један од ретких кандидата са снажном и независном спољном политиком".

        Србија, у време напетих односа Русије и NATO-а, не бира страну и то је чини јединственом, рекао је Николић и поновио опредељеност Србије да се придружи Европској унији, уз инсиситрање да не уђе у NATO.

        „Србија је - нагласио је - увек била независна земља и никада није припадала ни Истоку ни Западу, али је одржавала пријатељске односе на обе стране. Ми желимо да сачувамо те односе. Нико не може да нам диктира како треба да се понашамо. Ми не можемо ризиковати животе своје деце и грађана ако ЕУ пожели да ратује са неком државом. Шта ће то Србији? Преживели смо довољно ратова. Наше жртве се никада нису стављале довољно високо.

        За односе Београда и Приштине, Николић је рекао да су тренутно на најнижој тачки, јер приштинске власти покушавају да узму српску имовину на Косову и Метохији.

        „Могли бисмо о томе постићи споразум, или би се то могло заврштити веома лоше - спремни смо за сваки исход", додао је Николић.

        Он је рекао да Србија има велики проблем са Косовом и Метохијом, који утиче и њен однос са ЕУ.

        „ЕУ зна да никада нећемо признати Косово као независну државу, али Европски парламент, који одлучује о нашем приступу, стално говори да нам неће дозволити да постанемо члан ако не усвојимо неке правно обавезујуће билатералне споразуме са Косовом и Метохијом", напомено је Николић.

        Упитан да ли Србија, чији је циљ чланство у ЕУ, може да заобиђе питање признања Косова, он је рекао да пет чланица Уније не признаје независност Косова.

        Николић је признао да у своје време није могао ни да претпостави да ће Сједињене Државе не смо признати Косово, него још и вршити притисак на друге земље да га признају.

        Одговарајући на питање Софико Шеварнадзе - да ли је у Сирији могућа интервенција „по југословенском сценарију" - Николић је рекао да није могућа јер Сирија има савршеније системе ПВО него што је имала Југославија, а NATO неће ризиковати да губи авионе.

        Ако Европска унија реши да призна независност Косова и Метохије - зар Србија, као чланица ЕУ, треба да се прикључи том признању? Србија никада неће признати независност Косова чак ни ради чланства у ЕУ.

        Шеварнадзе је после ових Николићевих речи упитала: где је излаз из те слепе улице? Да ли би вас задовољило да северне српске енклаве уђу у састав Србије?

        Николићев одговор је гласио: „Да је све то лако решити, ЕУ би одмах изјавила да тако види решење проблема. Али, у самој ЕУ постоји пет чланица које не признају Косово и Метохију. Не због превеликог пријатељства према Србији, већ зато што знају да ће се у том случају саме остати без ослонца у својој борби за суверенитет и територијалну целовитост. После догађаја из 2012-те, Србија више неће пристати да представници Албанаца држе функције локалне власти или правосудних органа на северним територијама Косова и Метохије.

        - У том региону су опстале српске енклаве, али оне немају никакав утицај на функционере у Приштини… Албанци очито теже независности, а Европска унија је наумила да им у томе помогне… Сада су наша једина заштита Уједињене нације. СБ УН никада неће признати независност КиМ. Сада смо на најнижој тачки односа јер Приштина покушава да се домогне наше имовине у покрајини. Можемо се договорити, а можемо се суочити и са крајње непожељним развојем догађаја. Ми смо спремни за све.

        Шеварнадзе је Николићу указала на Бгегзит и на то да се и у Француској, Холандији, Шведској и Мађарској већ чују позиви за излазак из ЕУ. Па упитала: зашто ви, у време када би неки да напусте ЕУ, тако упорно тежите да у њу уђете?

        „То је тачка гледишта Русије. Не напуштају све земље - истакао је - Европску унију. Дајте нам 10 швајцарских банка, нафту какву има Норвешка или шведску индустрију - ми у том случају нећемо улазити у ЕУ. А ми смо још са свих страна окружени ЕУ. Наша најбоља економска шанса био је Јужни ток, а он је обустављен само зато што се између нас и Русије налази Бугарска која је чланица ЕУ. М са Русијом немамо заједничку границу да бисмо могли да кажемо: „Ево, имамо пред носом и тржиште, и пријатеља, и сировине, и сарадњу".

        Посебно питање тицало се Русије, а гласило је: „Како ћете сачувати добре односе са Русијом и не увести јој санкције?"

        Николић је узвратио да поуздано зна да неке земље не могу издржати санкције против Русије дуже од наредних пола године и да он рачуна да ће унутар ЕУ доћи до бунта због санкција. Указао је да ни Турска, која је моћнија од неких европских великих држава, није издржава конфликт са Русијом.

        Нагласио је да Русија не поклања оружје Србији и да је Београд спреман да плати за оно што жели да добије:"Ми од Русије очекујемо заједничку производњу и заједничке инвестиције. То ће допринети и нашем процвату и утицају Русије у Европи. Искрено говорећи, Русија има много пријатеља у Европи, али је њен највећи пријатељ - Србија. Тако ће бити заувек. Наши прадедови су створили посебне односе између Србије и Русије које ми морамо одржавати. Русија је велика држава, а Србија мала, али ни једна од страна не сме покварити те односе. Сваки политичар који намерава да доведе у питање наше односе - не заслужује право да учествује у политичком животу наших земаља". 

        Уследила је опаска да је свет на ивици хладног рата, а да је Србија опет „између, по средини"… Николић је одреаговао речима:

        „Наш положај је јединствен зато што ми не бирамо страну. Наше срце, наша душа, наш разум, наше пријатељство, љубав, историја, вера и језик - све је то у Русији. У то не може да буде сумње. Али, Србија има само 8 милиона становника, а окружена је Европском унијом. Суседи су нам реко желели добро. Због тога морамо паметно бирати пут".

        Николић је указао и на једну фаталну историјску грешку Руса и Срба:

        „И једни и други правили смо државе састављене од националних република, државе за које смо мислили да ће трајати вечно. Да су Срби после првог и Другог светског рата знали да ће се распасти држава коју су направили - прво би створили Србију којој би се потом прикључивао онај ко пожели. У том случају границе Србије не би биле тамо где су сада већ би обухватиле територије на којима живе Срби. Јер, м смо били ратни победници".

        Још је додао: „Ми смо дали шансу свима. А да ли бисмо дали аутономију КиМ да смо знали да ће се Југославија распасти? Да ли би Русија дала крим да је знала да ће се СССР распасти? У овоме је наша историјска грешка. Зато ми тежимо да будемо острво у Европи, држава која тежи добрим односима са свима - ради просперитета свог народа. Ако нам то не успе, мислим да ће се Србија поделити на два дела - на происточни и прозападни, а тада Бог зна шта ће остати од земље".

        Николић је нагласио да не верује да ће доћи до рата између Запада и Истока, па ипак рекао:

        „Дође ли то рата - Србија ће нестати. Не питајте ме на чијој ћемо бити страни, зато што ће нас у сваком случају задавити. Како се оно каже: „Када се слонови туку - страда трава". Ми нисмо ништа криви, а страдаћемо у том великом конфликту. Не мислим, међутим, да ће се радовати - гледајући на милионе лешева - онај ко изнуди капитулацију противника."

 

TARIQ ALI Gotovo sve članice EU su u kolonijalnom položaju u odnosu na Njemačku'

jutarnji.hr

SLAVNI FILOZOF TARIQ ALI 'Ne pamtim ovako loša vremena u cijelom svom životu. Gotovo sve članice EU su u kolonijalnom položaju u odnosu na Njemačku'

Getty Images

Nakon što je mu je lanjske zime premijerno izvedena drama u zagrebačkom HNK, 30. listopada Ali će otvoriti sezonu Filozofskog teatra

Kad se Don Quijote i Sancho Panza nađu u našem 21. stoljeću, ovom tehnološki premreženom, naizgled sofisticiranom dobu, razvijenijem u smislu materijalnih dobara i nominalno deklariranih ljudskih prava, vidi se da nema puno razlike u odnosu na njihovo 17. st., upućuje u zagrebačkom Hrvatskom narodnom kazalištu lanjske zime premijerno izvedena drama “Nove pustolovine Don Quijotea” poznatog britanskog autora i aktivista Tariqa Alija, tvrdoglavog ljevičara koji ustrajava na ideji da je socijalno pravedniji svijet moguć.

“Ovo naše vrijeme je doba vjerskih netrpeljivosti, ratova, frapantnih nejednakosti, diskriminacije etničkih, vjerskih i drugih manjina, protjerivanja muslimana i židova... Dok sam pisao tekst, puno sam razmišljao o prošlosti pišući, zapravo, o - sadašnjosti. Rekao sam sebi da je jedini način da izrazim ono što mislim da pišem jasno, bez uvijanja, opisujući ovo vrijeme nema puno smisla “maskirati” ga nekim velikim simbolikama, treba jednostavno baciti sve to na pozornicu, reći: ‘Evo, ovo je ono što se događa.’. Tako je, uostalom, pisao i Cervantes, makar je, za razliku od mene, imao puno problema s cenzurom, posebno s crkvom i inkvizicijom, on je puno toga uspio staviti u svog Don Quijotea”, kaže za Jutarnji list uoči svog gostovanja na Filozofskom teatru u zagrebačkom HNK Tariq Ali.

Smatra da je Brexit, koji podupire, tek početak dezintegracije EU. “Izlaskom iz EU građani dobivaju kakvu-takvu kontrolu nad vladom, ako ne valja, mogu je se riješiti, što nije slučaj s EU vlastima. Gotovo sve zemlje članice su u de facto kolonijalnom položaju u odnosu na Njemačku i malu nekolicinu zemalja koje upravljaju. Treba nam nova EU koja može nastati dezintegracijom ove postojeće. Juncker je čovjek s mrljom, povezan s korporativnim kriminalom u vlastitoj zemlji. Barroso radi za Goldman Sachs. Pa što je onda EU ako nije korumpirana “demokratska” organizacija?”, pita.

Ipak, više puta ponavlja da - nema drugog rješenja doli udruživanje. “Udruživanje, ali na reformiranim osnovama, bilo da je to restrukturirana EU ili neka druga organizacija. Ja sam za Europu jakih i međusobno povezanih regija, jer mislim da bi moć bila balansiranija i da bi tu teže bilo nametati partikularne interese. Recimo da se balkanske zemlje, zajedno s Bugarskom i Grčkom, povežu, zatim da imamo uniju mediteranskih zemalja, pa zemalja sjeverne Europe, bila bi to reprezentativnija i autonomnija Europa.”

Živimo u doba tzv. ekstremnog centra. “Među elitama na vlasti, bile one nominalno socijalno demokratske ili konzervativne, nema bitnih razlika. Puno je oko nas apolitičnog antikapitalizma koji je emocionalni odgovor na situaciju, ali bez političke akcije se baš ništa ne može učiniti. Imali ste, uzmimo primjer iz vašeg dvorišta, studentski bunt u Hrvatskoj, bilo je takvih gibanja i u Srbiji, Sloveniji, to je javljanje novih ideja, novih intelektualnih snaga, no ako se takvi momenti ne transformiraju u neke političke forme i snage, oni s vremenom iščeznu, prije ili kasnije. To je jedan dio problema. Drugi je da su ljudi razočarani i dekuražirani, zapravo sam iskreno iznenađen kako desne snage u Europi nije ojačala i puno više nakon poraza Syrize u Grčkoj koji je bio snažna poruka svima sličnima. Vidjeli smo, primjerice, kako se to odrazilo na španjolski Podemos. Vlada kapital. Zato i Bernie Sanders nije uspio u utrci za predsjednika Amerike, makar je radničkoj klasi ponudio drugačiji glas. Sad im ostaje da biraju između Clinton i Trumpa!”

Komentirajući situaciju u Britaniji, Tariq Ali, stari prijatelj Jeremyja Corbyna, procjenjuje da vođa laburista ima i snagu i upornost. “On je u svojim stavovima konzistentan, Laburistička stranka zahvaljujući njemu ponovo je stala na noge, danas imaju nevjerojatnih pola milijuna članova, Corbyn je to napravio gotovo pa vodeći društveni pokret, politički ustanak koji je transformirao stranku i velike se bitke vode između baze i onih članova stranke što sjede u parlamentu. Corbyn je pokazao koliko je jaka osoba, jer da nije, ne bi uspio opstati uz svu tu kampanju koju su vodili protiv njega a u koju su bili uključeni svi britanski mediji, čak je liberalni Guardian povremeno bio gadljiviji u tome negoli konzervativno okrenuti mediji. BBC se u slučaju Corbyna deklarirao kao propagandna mašinerija elite.”

Dotičući se sve češćih pozivanja na reformu islama, kaže: “Da islam, primjerice, nisu protjerali iz Španjolske nešto prije Cervantesova doba danas bi u tom dijelu Europe imali islam možda nalik onome u Bosni i Hercegovini. Zapad islam sve više doživljava kroz zazor, povezuje ga s teroristima ili s vehabizmom Saudijske Arabije, što je besmisleno. Islam, recimo, u Indoneziji, islamskoj zemlji s najviše stanovnika, nudi bitno drugačiju sliku i život. Potreba za reformom islama nije ključ odgovora, pravo pitanje je kojim to snagama pomažu ratovi koje vodi Amerika. Ratovi koje vode od Busha, Obame, koje će, nema sumnje, nastaviti voditi i Hillary Clinton i dalje će jačati fundamentalističke grupe. Ogroman je vakuum ne samo u muslimanskom svijetu, već globalno, za progresivnim snagama i razumom. Taj vakuum u jednom dijelu svijeta popunjavaju islamski fundamentalisti, a u drugom sve rigidnija politička desnica.”

Ima li, nakon svega spomenutog, u vođi antiratnih prosvjednika i studenata s londonskih ulica 1968., čovjeku kojeg je Jagger opisao u svojoj “Street Fighting Man”, optimizma što se tiče budućnosti općenito? “Dugoročno jesam optimističan, ali gledajući trenutno razumom stvari - moraš biti pesimističan. Ne pamtim ovako loša vremena u cijelom svom životu. Pitanje je što napraviti. Nema smisla prilagoditi se elitama politički, kulturološki, socijalno, slijediti tu paradigmu, ona je razorna i nemoralna. Jedno što preostaje je boriti se, makar su vremena takva da to može izgledati donkihotovski.”

Gdje vidi nadu? “Ne vidim. U ovom trenutku ne vidim nadu nigdje. Ali, za 10, 15 godina... tko zna.”

 

standard.rs

ПРИЧА О СРЕБРЕНИЦИ ТЕК ПОЧИЊЕ

• уторак, 18 октобар 2016 11:23

ЕМИЛ ВЛАЈКИ

Многи Бошњаци гласали су за српску листу зато што им је било доста зулума који су трпели 20 година од својих политичких елита

Предсједник Републике Српске Милорад Додик рекао је, након што су објављени коначни резултати ЦИК, према којима је српска коалиција добила већину, да је прича о гласању у Сребреници готова. Што се гласања тиче, ствар је заиста горова, али права прича тек сада почиње, далеко узбудљивија него досадашња трагикомична фарса о бројању гласова.

Нова прича о Сребреници бит ће прича о исправљању неправди у односу на Србе а и на све становнике са подручја Сребренице. Узгред речено, додајмо и то, да су многи муслимани/Бошњаци гласали за српску листу – због чега је ова добила изборе – зато што им је било доста зулума и лоповлука које су трпјели током посљедњих двадесет година од властитих политичких елита.

Прва и основна неправда која ће бити исправљена је она која се тиче за „међународну заједницу" потпуно игнорираних и „неважних", три и пол тисућа српских жртава са сребреничког подручја, које су страдале од Орићеве банде у саставу такозване Армије БиХ од 1992-95. године. За њих ће бити уређен посебан меморијални центар.

Друга неправда се тиче пљачке хуманитарне помоћи Сребреници која, не рачунајући Меморијални центар Поточари, износи више милијарди конвертибилних марака приспјелих у виду донација у посљедње двије деценије.

Ако нетко мисли да читава ова бука око избора у Сребреници има икакве везе с тим што ће „геноцидни Срби" доћи тамо на власт и почети обезвређивати муслиманске жртве и само Мезарје, те да је то увреда за бошњачки корпус у региону и свијету, тај мора да је наиван као мало дијете.

Двадесет година су сребреничке бошњачке елите пљачкале приспјела финанансијска средства од којих је максимално пет посто отишло на развој Сребренице.

Другим ријечима, постоји више него оправдана сумња, о чему је истрага у току, да су досадашње сребреничке елите за своје приватне сврхе, за луксузне виле и оф-шор рачуне, присвојиле споменуте паре. То није само пљачка стољећа, већ пљачка свих времена, извршена у име хуманости и наводне бриге за жртве сребреничког масакра, извршеног над Бошњацима у јулу 1995. године.

Доласком на власт српске листе, откључаће се књиговодствене књиге и одговарајући досјеи. Истинска истрага би показала да је највећи дио садашњих бошњачких елита (ин)директно укључен у пљачку донација за Сребреницу.

Наравно, ове „поштењачине" су сада у паници и траже излазне стратегије да не би допале затвора. Патриотизам, како то доларски звучи.

 

"Srbija, NATO, Rusija-šta je srpski interes"

"Srbija,NATO,Rusija-šta je srpski interes"

BEOGRAD -

Srbija u odnosima sa NATO treba da brani vitalne nacionalne interese i na Kosovu i Metohiji uz poštovanje sopstvenih "crvenih linija", ocenili su danas u Beogradu učesnici skupa "Srbija, Nato, Rusija - šta je srpski interes".

Na skupu koji je organizovao Centar za razvoj međunarodne saradnje, istaknuto je da su stavovi Srbije prema Kosovu i Metohiji, Republici Srpskoj i Srbima u Crnoj Gori suprotni interesima NATO, ali da to ne teba da dovede do sukoba već do izbalansirane politike sa Alijansom.

Beta/MC

Ukazano je i da Rusija "ključni faktor" u sprečavanju prijema Kosova u Unesko i pritisaka na Republiku Srpsku i da u tom pogledu deli iste vrednosti sa Srbijom.

Deđanski: Besmisleno ispunjavati sve zahteve

Predsednik i direktor Centra za razvoj međunarodne saradnje Stevica Deđanski i Dragomir Anđelković ocenili su da je besmisleno da Srbija zbog učlanjenja u Evropsku uniju ispunjava sve zahteve Brisela i Vašingona, i u vezi Kosova i Metohije.

Deđanski je kritikovao Brisel i Vašington što, kada u međunarodnim odnosima pomisle da je nešto pravilno, to, a ne međunarodno pravo treba da važi za sve.

On je ocenio i da se NATO, u odnosima sa Srbijom, po pitanju Kosova i Metohije pronaša kao ucenjivač dodavši da Srbija, uprkos tome sa Alijansom treba da razgovara a ne da se svađa.

Anđelković: Rusija ključni faktor

Anđelković je istakao da je Rusija klučni faktor u sprečavanju prijema Kosova i Metohije u Unesko i pritisaka na Republiku Srpsku istakavši da Rusija ne vodi "hladni rat" sa Zapadom preko leđa Srbije.

Prema njegovim rečima, Srbija koja se nalazi u zoni dominantnog uticaja Nato u regionu mora da imati sopstvene "crvene linije" koje neće preći u ispunjavanje zahteva Alijanse.

"Te 'crvene linije' su odbrana vitalnih nacionalnih interesa ali to ne podrazumeva 'guranje prsta u oko' Zapadu", rekao je Anđelković ukazavši u tom kontekstu na nedavna dešavanja u vezi kombinata "Trepča".

Lazanski: Sačekati reakciju EU

Novinar Politike i narodni poslanik sa liste Srpske napredne stranke Miroslav Lazanski smatra da Srbija ne sme da pristane da joj se na Kosovu i Metohiji otima vredna imovina poput Trepče i telekomunikacija i da treba da sačeka da vidi šta će EU uraditi po tom pitanju.

Lazanski je podsetio i da EU nije jedinstvena po pitanju Kosova i Metohije i da pet njenih članica nisu priznale nezavisnost, a da Srbija treba sada "pametno da odigra" i da sačeka da vidi kako će EU reagovati ako ne pristane da "pokloni" Trepču i sistem telekomunikacija Prištini.

"EU je podeljena i po mnogim dugim pitanjima, poput pitanja migrantske krize a rekao bih i sankcija Ruskoj Federaciji...tako i da po pitanju imovine na Kosovu treba da sačekamo da vidimo šta će da uradi", rekao je on.

Čepurin: Rusija poštuje rezoluciju SB

Na skupu je učestvovao i ambasador Rusije u Beogradu Aleksandar Čepurin koji je ponovio da Rusija poštuje rezoluciju Saveta bezbednosti UN 1244 po pitanju Kosova i Metohije.

"Zalažemo se za ispunjavanje rezolucije Saveta bezbednosti UN 1244. Odluke po pitanju Kosova moraju da poštuju sve zemlje i one ne bi trebale da izlaze iz okvira očuvanja teritorijalnog integriteta Srbije", rekao je Čepurin.

 

Емил Влајки: Постизборни сребренички Хелоуин

Емил Влајки: Постизборни сребренички Хелоуин

10/06/2016

 

Након Дејтона, сваке четврте година, у мјесецу листопаду када се слави 'Ноћ вјештица', у Сребреници се након локалних избора одвија потпуно иста прића. Срби на терену имају већину, али онда дођу фамозне бошњачке вреће из иноземства и анулирају предност Срба, па Сребреница остаје муслиманска!

 

Ове је године сценарио био исти, али је број српских гласова био далеко већи од уобичајеног, што је код муслимана изазвало невиђено, врло агресивно понашање. Али је паника једнако захватила и америчку „међународну заједницу" којој би српска Сребреница могла срушити дио створене митологије о сребреничком геноциду.

 

Да би се схватила створена паника и невиђени међународни притисци који су ових дана запалили БиХ, погледајмо што је у игри у вези исконструираног свјетског мита.

 

Агресија на српски народ је започела почетком деведесетих година прошлог вијекаи није била само физичког, већ и духовног карактера.

 

Наиме, у данашње доба америчке мондијализације и хипокризијског истицања «права човјека», правила игре овакве хипокризије одређују да духовна агресија увијек претходи физичкој. Срби су, дакле морали бити демонизирани прије него што се настојало да буду уништени физички. У тактичком погледу, а пошто су главни свјетски медији били у рукама агресора, било је лако измислити и дифузирати низ неистина о српском народу: «логори смрти», «логори за силовање», итд.

 

Али агресор који је бомбама засуо Србе, знао је да су те (већим дијелом) лажи биле краткотрајне природе које ће се лако разоткрити и које ће свјетско мнијење лако заборавити. Пошто је уништавање Срба замишљено као дугорочно, требало је пронаћи неку злокобну метафору којом ће се за све вијеке вјекова окарактеризирати српску нацију као злочиначку, геноцидну, и која ће оправдати све могуће даљње рушилачке акције Запада против тог народа.

 

У том је смислу, прво покушано са масакрима на сарајевским тржницама. Али, то је било траљаво изведено. Неки западни медији су се отели контроли и декулпабилизирали Србе, а постојали су и тајни извјештаји са терена писани од стране УНПРОФОРА и упућивани Уједињеним нацијама, гдје је било јасно назначено да српске кривице у тим масакрима највјеројатније није ни било.

 

Онда су амерички центри за психолошко ратовање испланирали Сребреницу. План је био комплексан и дугорочан. Требало је то подручје прогласити «заштићеном зоном», дићи медијску буку око немогућих услова живота у том граду, дозволити Србима освајање осталих «заштићених зона», концентрирати више хиљада муслиманских бораца у том «демилитаризираном» подручју и, коначно, увјерити руководство у Сарајеву да Сребреницу, без борбе, треба предати Србима.

 

Рачуница америчких «пси-ратника» била је једноставна. Срби ће се вјеројатно осветити једном дијелу Орићевих банди које су биле направиле прави покољ Срба у мјестима око Сребренице, један дио муслиманских бораца ће изгинути у пробоју, један ће дио бити заробљен и затворен, дио муслимана из Сребренице је већ био мртав, тко зна на којим бојиштима, а извјестан број ће бити и злочиначки погубљен.

 

Све у свему, скоро је извјесно да масакра у обиму који му се приписује, (6-8 000) није било, али су зато биле створене све медијске претпоставке за социјалну конструкцију сребреничке трагедије. У том контексту, фактички масакр, у ствари, није ни био потребан.

 

Америчка операција духовног масакра над Србима је успјела ван очекивања. Срби су прихватили «тројанског коња» (или «данајски дар»), неопрезно (немедијски) се понијели након уласка у Сребреницу, направили извјестан реалан злочин и дозволили западној пропагандној машинерији да се размаше.

 

Мада су докази за сребренички геноцид били и остали траљави, пропагандни ратно-политички комплекс САД-а је учинио своје. Сребреница је постала један од највећих митова двадесетог стољећа. Срби су били оптужени за најстравичнији масакр почињен у Европи након Хитлерових времена. Све злочиначке акције, лажи и агресије изведене против српског народа од стране «међународне заједнице» су тиме почеле добивати легитимитет. Сребреница, непрекидно-периодично наметана од стране медија, је постала халоуински «факат».

Ушла је у анале међународних институција, у видео игре, у школске уџбенике, у писане антологије о свјетским геноцидима, почеле су се оснивати асоцијације за заштиту и политичко-правну рехабилитацију сребреничких жртава, финанцирани су, у том погледу, програми и споменици (мезарје) од стране међународних институција за што је потрошено више стотина милијуна долара, а Хашки трибунал већ деценију заснива своје наводно «морално» постојање на сребреничкој трагедији. Мит Сребренице је прорадио у тој мјери, да су људи на Западу добили Павловљеве условне рефлексе: чим им се каже ријеч 'Срби', они одмах помисле на Сребреницу, и обратно.

 

Сада је много јасније због чега су се Бошњаци и Запад толико узбунили и претворили сребреничке опћинске изборе без инцидената у халоуинско антисрпско дивљање. Српска контрола Сребренице би обиљежавање сребреничке трагедије свела на реалне, не-митске оквире. А то би помутило главни циљ „међународне заједнице" и Бошњака: политичко уништење Републике Српске, те довођење БиХ, а и Србије у крило НАТО-а. Јер је сасвим извјесно да би уништење херојске, „тврдоглаве" Републике Српске истовремено значило и идентитетско уништење Србије.

 

На терену је ситуација кристално јасна. Предност у броју гласова српског кандидата за начелника опћине Сребреница је толика да ту, овог пута, не помажу никакве вреће из иноземства!

 

Да, али! Политичко бројање гласова није у амер-бошњачкој интерпретацији једнако математичком. Бошњачки  чланови Изборне комисије Сребренице траже да се постојеће вреће пребаце на поновно бројање у Сарајево, што је по Закону о изборном поступку нерегуларно! Надају се да ће приликом новог бројања један дио српских гласова нестати, а оно што остане бит ће компензирано „Дједа Мраз" врећама из иноземства, па ће Сребреница остати бошњачка! Нажалост, има много шансе да се управо то деси!

 

Да би се притисак у том смислу појачао, Предсједник владе Србије је управо, петог листопада, најавио санкције Републици Српској! Она не само да је организирала „незаконити" референдум, већ се постојећа власт дрзнула да добије управо одржане изборе у великом стилу и да потпуно уништи такозвани, опозицијски, про амер-бошњачки 'Савез за Промјене'. А то се, јасно је свакоме, не прашта!

 

Што ће на крају бити, враг би га знао, јер је он ту једини компетентан. Можда ће Амер-Бошњаци успјети да у свјетску духовну баштину уведу нов, револуционаран, не-математички начин бројања изборних гласова; не би било први пут! А можда ће се, како се сада многи Срби надају, све добро завршити.

 

Било овако или онако, једно је сасвим сигурно: Демонизација Срба, са санкцијама које ће убрзо услиједити, а чији је коначни циљ уништење Српске, наставља се пуном паром.

 

Боже правде!

 

Извор: Правда

http://www.pravda.rs/2016/10/06/postizborni-srebrenicki-helouin/