rs.sputniknews.com

Ни нуклеарна бомба не може да заустави пад Запада (видео)

Sputnik

10-12 minutes

---

Окупирање дипломатско-конзуларног представништва друге најмоћније војне силе на свету носи велики ризик и опасност. Срећа је за свет и за Америку што Русијом руководи мудар државник, одговоран човек који не ради од данас до сутра и који не предузима исхитрене потезе.

„Сједињене Државе имају једну традицију схватања да је њима све допуштено, а да је другима допуштено само оно што је у интересу САД и ту лежи велики извор опасности од ширих конфликата и неспоразума, јер ова су времена другачије него она деведесетих година прошлог века. Русија није више оно што је била Русија Јељцина и Козирјева. Русија Путина је велика сила у јачању и у ширењу свог утицаја у глобалним односима, а Американци по инерцији настављају да се понашају као да се ништа није променило, као да је Берлински зид јуче срушен, а колико година је од тада прошло."

То у интервјуу за Спутњик каже Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних и бивши дипломата са којим смо разговарали о најактуелнијим темама које су протекле недеље потресале планету.

Били сте дипломата дуги низ година и памтимо вас из те ере, а да ли Ви памтите потез сличан овоме којим је Вашингтон затражио да руско особље из Конзулата у Сан Франциску испразни просторије у року од 48 сати?

— Увек се нешто први пут дешава у свету, иако су САД, на пример, на самом почетку агресије НАТО-а против тадашње СРЈ практично окупирале нашу Амбасаду у Вашингтону, протерале све особље и оствариле увид у читаву документацију и све што се налазило у њој. ФБИ је тада са јаким снагама иза поноћи утерао више полицијских паса и застрашио наше особље.

Да ли је паметно овакво понашање Американаца?

— Мислим да је то опасно, да ту у нема речи ни говора о памети или мудрости, али то је резултат једне изванредне ситуације у којој се Америка нашла после Трампове победе када паралено делују на сцени две линије, једна која је заснована на Уставу и друга која је производ деловања такозване „дубоке државе", а то значи финансијског капитала, војно-индустријског комплекса или медија који су у рукама и мултинационалног корпоративног капитала и обавештајних служби. Нове институције формиране након избора још нису похватале све полуге управљања највећом силом, а то је опасно зато што се Америка не слаже сама са собом, а онда видимо и да такозвана „дубока држава" жели конфронтацију са Русијом. Ту стоји резон да Америка располаже огромним финансијским и војним потенцијалом и да са Русијом може да поступа на стари начин постхладноратовског периода. Окупирање дипломатско-конзуларног представништва не би било које, него друге најмоћније војне силе на свету носи велики ризик и опасност. Срећа је за свет и за Америку што Русијом руководи мудар државник, одговоран човек који не ради од данас до сутра него има визију, перспективу и што не предузима исхитрене потезе. Он предузима искључиво оно што је најнужније да би Русија сачувала своје достојанство, интегритет и поштовање у свету.

© Sputnik/ Валериј Мељников

Коме ће Русија да тужи Америку за оно што је урадила?

— Америка има своју имовину на руској територији и могло би да дође до реципрочних мера. Што се тиче правних лекова, Америку могу да туже пред руским, али и пред америчким судовима. Постоје и међународне инстанце као што су међународна арбитража или судови.

Да ли Вашингтон признаје те међународне арбитраже?

— Америка у принципу признаје само оно што јој помаже да побеђује и да докаже да је у праву. Америци је мало стало до међународног права, без обзира на то што је земља демократије и слободне тржишне економије, систем у којем је приватна својина неприкосновена вредност. Америци не смета да ту прокламује неке своје посебне националне и државне интересе и да једноставно заобиђе међународне правне норме уопште. На једној конференцији у Братислави, крајем априла 2000. године, амерички представник је на самиту НАТО-а и нових кандидата за чланство у НАТО рекао: „Тамо где међународно право стоји на путу остваривања интереса НАТО-а и интереса САД, треба га уклонити." Код Американаца нема сигурности ни у оно што су потписали, а пример за то је Париски договор о климатским променама. Постоји Међународни кривични суд, који је формиран пре више година по римском договору, који су иницирале и САД, али Вашингтон не жели да се њеним њеним држављанима икада, под било којим условима, суди по међународном праву. Једном сам подсетио Ричарда Холбрука на један усмени договор који је он имао са председником Слободаном Милошевићем, који он изврдава. Он се само осмехнуо и рекао: „Господине Јовановићу, привилегија је моћника да не поштују ни потписане договоре, а камоли усмене".

Владимир Путин је у Владивостоку похвалио намеру Американаца да смире тензије у вези са Северном Корејом.

— Председник Путин не само стратешки, него и тактички води веома мудру политику. Свестан је да од Русије много тога зависи на глобалном плану и да Москва сноси велику одговорност. Русија као велика сила делује конструктивно у европским и глобалним односима, како на политичком, тако и на економском плану. Путин не крије да је Русији преко потребан мир, али не због егоизма, јер борба Русије, Кине, земаља-чланица БРИКС-а за мир, за отворену економску и сваку другу сарадњу је борба у интересу читаве цивилизације, у интересу читавог света и то је оно што даје печат тим дубоким променама у глобалном распореду моћи. Запад у релативном смислу постепено губи моћ. На узлазној линији су земље БРИКС-а и срећом за свет, те земље не воде себичну, већ политику солидарности са другим народима и политику сарадње на равноправним основама у којој ће сваки учесник моћи да задовољи своје легитимне интересе на равноправној основи.

САД и Запад су у грчу да сачувају привилегије акумулиране вековима, било у периоду колонијализма, Хладног рата или униполарног света и они се боре против историје и неминовности. Нема шансе да се глобални трендови уобличавања новог, праведнијег економског и политичког поретка зауставе. То не може никаква, па ни нуклеарна сила да уради. У историји немамо пример да је једна империја, пре свог нестанка са политичке сцене, добровољно одступила од својих привилегија и избегла катастрофе. Све су се империје, на силазној и на улазној линији, распадале због нереалних процена и због робовања неким прошлим временима.

Да ли Америка спасава своју економију свим овим изазивањима кризе у свету?

— Постоји школа мишљења да се САД залаже за провоцирање, изазивање ратова, конфронтација и сукоба на основу чега би војно-индустријски комплекс добијао нове наруџбине, захуктавао војну индустрију, а технологије које се превазилазе у војној индустрији уступио цивилном сектору. То Вашингтону може да се обије о главу, јер данас, на планети која је постала глобално село, нема локалних или регионални сукоба, увек виси опасност од глобалне конфронтације. То је погрешна опција, права опција је да Америка прихвати Пут свиле, да прихвати економску сарадњу са Русијом на равноправним основама и да уважи чињеницу да више не може да буде оно што је била. Треба да уваже чињеницу да више нема иоле важнијег светског проблема који Америка може сама да реши. То иде дотле да председник Си Ђинпинг на самиту БРИКС-а позива Америку и свет да је време закона џунгле прошло и да морамо да се окренемо сарадњи заснованој на принципима, а не на законима јачег. Будућност планете лежи на уважавању нових односа, на поштовању нових релација у глобалном распореду моћи, на уважавању онога што чине Кина, Русија, БРИКС, Шангајска организација за сарадњу и на прихватању партнерства од стране Америке, партнерства са Русијом, Кином и другим земљама растуће моћи. То не значи губитак за Америку, то значи да сви добијају, па и Вашингтон.

Да ли је БРИКС заснован управо на свету равноправних, што је и у називу организације коју предводите?

— Апсолутно. То је принцип. Ако смо ми оснивачи Београдског форума наивни, јер верујемо у равноправност, онда су наивни и оснивачи УН у чијој повељи стоји да је светски поредак заснован на сувереној равноправности свих земаља и свих народа. Дакле, ако су 1945. године људи који су изборили мир после сукоба са фашизмом и који су отворили перспективу мирног развоја били нереални, онда смо и ми у Београдском форуму данас. Ми држимо конференције у земљи и иностранству, националне и интернационалне, пишемо књиге о најважнијим питањима унутрашње и спољне политике Србије, о кретањима на Балкану, о глобалним односима. Управо сам се вратио са конференције у Цириху којој је присуствовало око 400 интелектуалаца из Немачке, Аустрије и Швајцарске и тамо се расправљало о теми суверене равноправности и поштовања принципа међународног права и морала. Удружење које је било домаћин зове се „Храброст за морал" и морам рећи да су ставови Београдског форума увек примљени на такозваним „Септембарским разговорима" у Цириху, јер ми смо редовни учесници те конференције. О томе се мало зна, знате какво је стање и власништво у нашим медијима. Вама, Спутњику, честитке, ви сте храбри у борби за отвореност и објективно информисање и ваш медиј заслужује сваку пажњу.

© AFP 2017/ NICHOLAS KAMM

Кина је у протеклом периоду утростручила улагање у Америку и удвостручила улагање у Европу. Шире се невиђеном брзином….

— Често путујем у Кину и сматрам да је та земља у таквој динамици модерног развоја да је нико и ништа не може зауставити. Са једнаким знањем и једнаком енергијом путу и појасу се прилази у Шангају и на крајњем западу Кине. Сви исто говоре, сви исто раде. Имате утисак да Кинези и кинеска велика нација живе само за развој. Ради се даноноћно и многе ствари су импресивне и непознате код нас. Био сам четири дана у Шангају, не знам тачно колико становника има, али нема мање од 20 милиона, ја нисам видео мотоцикл са мотором на унутрашње сагоревање. Чонгчин, град са 33 милиона становника, производи годишње 55 милиона лаптопова што чини више од четвртине светске производње. У њему се осећате се као да сте у центру неког двоструко више модернизованог Париза или Берлина. То нема везе са нашим представама о Кини, о кинеским градовима и о животном стандарду.

https://youtu.be/a5khXtBiOJw

rs.sputniknews.com

Крвна слика Америке која је на самрти: Зашто их следимо

Sputnik

4-5 minutes

---

Колумнисти

19:30 07.09.2017(освежено 19:57 07.09.2017) Преузмите краћи линк

Једна шестина становништва САД (47 милиона људи) прима државну помоћ у храни, будући да није у стању да елементарно прехрани себе и своју породицу. Више од 53 одсто америчких домаћинстава живи у дуговима (годишње троши више него што зарађује). Истовремено, више од девет милиона американаца живи унутар границе апсолутног сиромаштва.

Америка је у новој офанзиви. Избор Доналда Трампа је, на почетку, обрадовао свијет, али радост је била кратког даха. Постало је очигледно да се америчка политика не може промијенити вољом америчког народа, будући да је вашингтонска мочвара исувише блатњава да би била исушена у разумном року. И под новим предсједником (и старом администрацијом) Америка је наставила да „усрећује" државе и народе широм планете, учећи их како да изграде праведнија друштва и богатије заједнице.

© REUTERS/ Jonathan Bachman

А какво је право стање америчке економије?

Крвна слика америчке привреде и финансија је толико лоша, да је право чудо да има било каквих знакова живота. Током 2015. године, америчка Влада је потрошила 3,5 хиљада милијарди долара. Да би се схватила ова величина, ваља указати да је промет Волмарта, највећег трговинског ланца у САД, био 476 милијарди. Истовремено, укупна количина долара у оптицају (новчанице, односно кеш) износила је само 250 милијарди. То је мизерно мало у односу на укупне одобрене кредите у Америци који су достигли износ од шездесет трилиона долара.

Једна шестина становништва (47 милиона људи) прима државну помоћ у храни, будући да није у стању да елементарно прехрани себе и своју породицу. Више од 53 одсто америчких домаћинстава живи у дуговима (годишње троши више него што зарађује). Истовремено, више од девет милиона американаца живи унутар границе апсолутног сиромаштва. Американци су банкама, по основу кредита за куповину кућа и станова, били дужни невјероватних 13,1 трилион долара. По Пописном бироу (Тhe United States Census Bureau) просјечни приход по домаћинству у Америци био је за 9 одсто нижи него 1999. године.

Због економске кризе, јавне службе су пред колапсом. Америка има суманути образовни и накарадни здравствени систем. Велики број градова је банкротирао, или се налазио на ивици на којој је био присиљен да грађанима ускраћује бројне основне комуналне, социјалне, безбједносне или друге услуге. Исто је важило за администрације савезних држава.

Све је ово изашло на видјело још 2008. године сломом америчког тржишта некретнина, када је држава ускочила као посљедњи спасилац банкарског сектора. Током те операције, из финансијског система Америке је нестало 10,2 трилиона долара. За спашавање банака, америчка Влада је потрошила 4,5 трилиона долара. То је, прерачунато у сталне цијене, био већи износ од трошкова ослобађања Западне Европе током Другог свјетског рата. Јефтиније је, дакле, било допринијети поразу Хитлера и ослобађању Европе, што је чин вриједан истинског дивљења и вјечног памћења, него обуздати хијене са Волстрита и из редова власти које раде по њиховим налозима, уз напомену да је прво било успјешно, а друго није.

Дуг у банкарском сектору је са 53, порастао на 60 трилиона долара. Та сума је двоструко већа од процијењене вриједности свих кућа за становање у Америци, три пута је већа од (такође фиктивне) активе свих америчких банака и двадесет пута већа од годишњег пореза који америчка Влада прикупи од корпорација и становништва. Многи људи у Америци, налик зомбијима, вјерују да је у питању некаква завјера и да ће на крају све испасти како ваља.

И нису усамљени. И на овим просторима су бројни они који мисле (или су плаћени да говоре) како је Америка демократска и сретна земља чији примјер ваља слиједити. Можда неко, спутан разним обавезама и мора да се повинује америчким „истинама", али нико паметан и слободољубив не смије да му повјерује. Због истине и здравог разума.

 

МАРКО МИЛАЧИЋ: Атомска слобода

iskra.co

МАРКО МИЛАЧИЋ: Атомска слобода | ИСКРА

3-4 minutes

---

04.09.2017. - 8:51

Фото: in4s.net

То је вриштеће лицемјерје: сав „демократски" свијет згрожен је сјевернокорејском нуклеарном пробом; Вашингтон је подигао сву своју пропаганду, јер је Сјеверна Кореја, на територији своје земље, испробала хидрогенску бомбу; наследник мајора совјетске армије Ким Ил Сунга, Ким Џонг Ун, је, диктирају, лице зла. И тако редом, знате, уосталом, како иде та спирала лажи.

То раде они – са мотором те машине у Вашингтону – баш они, који су милитаризовали планету, изградили око 1000 војних база ван своје територије, након другог рата окупирали десетине држава, уништили таман толико, побили стотине хиљада цивила, стигнувши у томе и до наших крајева, а што се тиче нуклеарног наоружања – сами започели ту канибалистичку трку, опаливши, попут хица на почетку спринта, двије атомске бомбе, у Хирошими и Нагасакију, када су побили више од стотињу хиљада људи, у пар дана.

Кажу на Си-Ен-Ену и то да је ова нуклеарка из Пјонгјанга пет пута снажнија од оне из Хирошиме, таман колико пута су јој више медијске пажње посветили од оних, својих, у свих ових претходних седам деценија од када су бачене. Нема везе што ова није убила никог, а она спржила све пред собом: од пацова у канализацији, до дјетета у пеленама.

То раде они, Амери, који су педесетих година прошлог вијека, током рата на корејском полуострву, на простор Сјеверне Кореје, пазите сада, бацили више од 600.000 тона бомби и више од 30.000 тона напалма! Пореđења ради: током читавог Другог рата на простору цијелог Пацифика бачено је мање бомби. Е, ти, баш ти, нас сада упозоравају да смо на ивици катаклизме.

Од стране кога? Сјеверне Кореје, која нема војну базу ван своје територије; која не ратује; која не „демократизује" авганистане, либије, ираке, сирије, нас; која не убија цивиле по планети; која никада није убила нити једног јединог човјека нуклеарним наоружањем; која, ријечју, не дира никог!

Али – и због тога ова лицемјерна драма „моралних фундаменталиста" – Сјеверна Кореја жели да буде суверена и своја. То је смртни гријех и јерес за који се губи глава и разарају државе и народи. Одлично зна Пјонгјанг да си без нуклеарног наоружања – ако нијеси превише велик – само плијен и да ће ти судбина највјероватније бити као Моамеру Гадафију од Либије. Да је имао атомску бомбу, Триполи и све око њега данас не би било уништено, а Пуковник би био жив и здрав.

Зато – ако већ не можемо зауставити нуклеарно наоружавање; а морали би – онда постаје разумљива, ако не и симпатична, чињеница да такву врсту оружја немају само они који шире пакао рата по свијету – Вашингон и НАТО – већи и они који нијесу дио те дружине геополитичког зла, трудећи се да се, како знају и умију, од тудје атомске бомбе спасу – својом.

Фејсбук-профил аутора, in4s.net

 

nspm.rs

Немачки кредит СФРЈ није и не може бити исплата одштете жртвама нацизма

Душан Ковачев

10-12 minutes

---

Кредит СР Немачке СФРЈ је теретни правни посао. Замена међународно-приватног облигационог односа између немачке државе као субјекта приватног права и жртава нацизма финансијским кредитом југословенској влади је симуловање правног посла ради избегавања плаћања одштете. Избегавањем је оштећенима нанета додатна штета. Измишљотине нису основ гашења облигационог односа нити престанка немачке финансијске обавезе. Избегавањем плаћања износ обавезе расте.

Најпре се мора знати да је од свих одштетних захтева СФР Југославије Немачка платила свега 8 милиона немачких марака на име одштете жртвама насилних експериментата над људима.

Један кредит СР Немачке СФР Југославији у доба Вилија Бранта се повремено представља као окончање питања немачких финансијских обавеза према Србима и Србији. Прво се покушало немогуће: да се српској јавности прикаже да су кредитом у ствари исплаћене ратне репарације Југославији. Ова тврдња се у домаћим медијима појавила 2011. године. Аутор је навео да је „немачки кредит" обухватао и штедњу југословенских гастарбајтера зарађену у тој држави[2]. Ако се испостави да је ово истина, онда значи да није у питању никакав кредит већ међународни скандал, јер би то значило да је штедњу гастербајтераНемачка Југославији издала као кредит. Новац југословенски а зајам немачки. Др Зоран Јањетовић је на трибини Фонда Слободан Јовановић („Европске вредности и положај немачке мањине у антифашистичкој Европи", Београд, 25. 11. 2011. г /видео/) нагласио да је немачка одштета жртвама нацизма потпуно одвојена ствар од ратних репарација Немачке СФР Југославији, и да се не може повезивати са кредитним споразумом Броза и Вилија Бранта. Та фама је потом уминула, али се 2016. године у вези упорног немачког неплаћања ратне одштете огласила Заједница удружења жртава Другог светског рата[3]. Заједница се обратила немачком конзулату, али они нису могли да им одговоре „услед селидбе".

Ипак, појавио се пред јавношћу ових дана материјал којим се сугерише нешто још скандалозније од претварања гастарбајтерске штедње у немачки кредит Југославији. Наиме, на сајту „Видовдан" је освануо анонимни чланак[4] у коме је објављен део документа из 1973. године који је био „државна тајна". Из материјала се види како је немачки канцелар Вили Брант предложио влади Југославије (Савезно извршно веће СФРЈ) да немачка одштета жртвама нацизма буде претворена у немачки кредит Југославији. Да ствар буде замршенија, кредит (који је по својој природи теретни правни посао) назван је и „капиталном помоћи" (Kapitalhilfe). Међутим, документ је пред јавност изнет непотпуно. Ради се о првој страници анекса придодатог једном записнику са седнице владе, без потписа и печата.

Иако објављени материјал сугерише да је влада Југославије била расположена да прихвати правно немогућу иницијативу владе Немачке о претварању одштете жртвама нацизма у кредит који је капитална помоћ Југославији, јасно је да питање ратних репарација нема никакве везе са „Брантовим кредитом", како се то тврдило 2011. г. Ове две најбитније ствари су аутору Видовдана потпуно промакле, пошто поред објављивања материјала чланак садржи само једну једину упитну реченицу: „Ко је узео паре које су Немци исплатили на име одштете жртвама нацистичког прогона?". Насловом чланка се упркос садржини документа директно тврди: „Жртве нацистичког терора су исплаћене али нико није видео новац". Наравно, ово није истина, као ни тврдња у наслову чланка анонимног аутора на „Видовдану" којим се сугерише јавности да ја захтевам од Немачке да исплати 350 милијарди долара одштете Србији[5].

Не ради се о захтеву, већ о обавези Немачке да исплати ратне репарације Југославији, данас њеним наследницама, као и обавези Немачке да исплати одштету жртвама нацизма који текође имају наследнике. Ради се о двема обавезама материјалне а не процесне природе.

Немачка Југославији (и њеним наследницама) ратне репарације за Други светски рат никада није иплатила, на шта је јавност подсетио Драган Радовић у свом чланку „Фолксдојчери и ратна одштета[6]". Он је проценио да је износ српског удела у потраживању немачког дуга Југославији данас 335.13 милијарди USD. Немачка није платила ни одштету жртвама нацизма (и њиховим наследницима), о чијем износу домаћа јавност не зна ништа. Међутим, Немачка се данас меша у унутрашњу политику Србије и хоће да спроведе у Србији „уставну ревизију" којом би се Србија одрекла свог суверенитета у корист Европске уније немачког народа[7].

Тзв. „протеривање" Фолксдојчера из Брозове СФРЈ је било у ствари последица условљавања немачке владе на челу с Конрадом Аденауером. Гнусна неистина о „етничком чишћењу" и чак „геноциду" над Немцима у Југославији је фама којом се скрива истина да је репатријацију Немаца из Југославије у Немачку смислила, развијала, помагала и спровела влада СР Немачке економским условљавањем Југославије. Сада пред собом видимо могућност да је на сличан начин касније немачка влада преварила и југословенске жртве нацистичког терора. У сваком случају, Немачка никад није платила ратне репарације Србији, нити је платила одштету жртвама нацизма у Србији. Чак и да су међу функционерима СФРЈ нашли неуке који су се њиховим идејама приклонили, то симуловане правне послове не чини правно ваљанима, већ немачке финансијске обавезе увећава. Било каква замена облигације није могућа без пристанка поверилаца, а то су у овом случају жртве нацизма. Ми данас не знамо чиме је немачка влада условљавала југословенску владу седамдесетих година, али можемо да претпостављамо, пошто су у СР Немачкој седамдесетих година већ живеле и радиле стотине хиљада југословенских грађана, а Немачка је претходно своје сународнике репатрирала из Југославије.

Знају немачке власти све то много боље од нас, па је немачким политичарима јако стало да Срби не знају које су обавезе Немачке према Србима и Србији, и колики је њихов износ. Поганим спиновањем се сугерише да је Немачка исплатила одштету жртвама нацизма, али је тај износ потрошио неко други. Не, одштета жртвама нацизма није плаћена, јер плаћање одштете жртвама нацизма не може да се плати неком другом. „Једнакост, правда и слобода" су стихови немачке химне који се, изгледа, односе само на њихову отаџбину[8]. Немачка се на сличан начин понаша и према Грцима и другим народима источне и југоисточне Европе. Зато су ти народи и њихове државе све сиромашнији, а Немачка све богатија. Немачко избегавање накнаде штете нанете током Другог светског рата постало је стварни економски разлог због којег су земље ЕУ у све већем финансијском раскораку и таква политика води ЕУ у сигурну пропаст. Комесар за буџет ЕУ (Гинтер Етингер из немачке Демохришћанске уније) захтева од Британије да финансира дугорочне програме ЕУ најмање до 2020. године: „Британија има обавезу коју је потписала пре референдума о излаку из ЕУ[9]". Немачке дугове, наравно, не помиње.

Зар Србија треба да по сваку цену тежи уласку у Европску унију немачког народа у којој се измишљају и потом зеленашки обрачунавају камате и трошкови за наше непостојеће обавезе, а Србија не сме да захтева испуњење финансијских обавеза према Србима и Србији? Без трунке срама је немачки посланик Демохришћанске уније Ханс Георг Велман повезао пољске захтеве за накнадом штете нанете током Другог светског рата са нето примањима Пољске из буџета ЕУ[10]. Србија и Срби имају своја финансијска права, а немачка влада финансијску обавезу. И преко тога, као народ Срби имају морално право. Стотине хиљада наших сународника је у протеклом веку у Немачку одлазилило са пасошем преко немачке границе да као гастарбајтери раде и поштеним радом зараде. Немци су у протеклом веку више пута у Србију надирали без пасоша (и без објаве рата) као припадници немачких оружаних снага да је окупирају, опљачкају и спроведу казнене експедиције.

Лако је бити најбогатији члан „европске породице", бити проглашен за „домаћина" у туђој земљи, па приватно присвајати из ње профит. Нарочито је то лако најбогатијем члану „европске породице" који је толико моћан да му нико не може ништа, одбије да плаћа своје дугове па потом почне да утерује финансијску дисциплину[11] чланицама ЕУ које су се одрекле суверенитета и које су опустошене зеленашким кредитима. Тешко Србима и Грцима под немачким комесарима ЕУ. На грчкој финансијској кризи су немачки банкари од несрећног народа исцедили преко милијарду долара[12]. Срби као и Грци постају сиротиња, а у нашим сопственим земљама су се одомаћили зеленаши који присвајају профите и исплате надутих дугова. Треба ли нам чланство у Европској унији немачког народа па да и Србија ступи у улогу вечитог дужника који не сме да помене права на сопствена потраживања?

[1] Ништа није за тебе/ Ништа није било за тебе / Ништа не остаје за тебе / Заувек.

[2] Видети: Да ли су Тито и Брант „апсолвирали" имовину дунавских Шваба? Данас, 26. 8. 2011. Доступно на: РТВ.

[3] Црњански Спасојевић, В. – Одштету од Немачке чека чак 200.000 грађана Србије, само за принудни рад жртвама дугују 290 милијарди долара! Вечерње новости, 4. 4. 2016. г.

[4] Државна тајна: Жртве нацистичког теора су исплаћене али нико није видео новац, Видовдан" 6. 8. 2017. г. Исти текст се у истом облику појавио и на страницама портала Интернет магазин,

[5] Душан Ковачев: Немачка да плати 350 милијарди долара Србима! Видовдан, 4. јун 2017. г.

[6] Радовић, Драган – Фолксдојчери и ратна одштета, Антицензура, 7. 5. 2017. г.

[7] Ковачев, Душан – Европска трагедија српске уставности, чин први; Европска трагедија српске уставности, чин други, ФСК, 31. 7. 2017. г.

[8] Einigkeit und Recht und Freiheit für das deutsche Vaterland!

[9] Комесар ЕУ. Британија ће уплаћивати средства ЕУ бар до 2029. Н1, 7. 8. 2017. г.

[10] Шимански, Војћех – Питање репарација је за Берлин решена ствар, Дојче веле, 7. 8. 2017. г.

[11] Ради се о Европском стабилизационом механизму (European Stability Mechanism /ЕSM/) коме се још увек опире већина источних чланица ЕУ, Данска и Шведска.

[12] Каталон, Жан Кристоф – Немачка зарадила више од милијарду долара на грчкој кризи, Стање ствари, 22. 7. 2017. г (Превод чланка La Tribune).

14 гласa

(ФСК)

 

glassrpske.com

Beograd traži više od 4.000 nestalih na Kosmetu, u BiH i Hrvatskoj

2 minutes

---

30.08.2017 10:06 | Срна

Београд - Од сукоба на простору бивше Југославије, још се као нестало води 10.416 људи, а Србија тражи више од 4.000, рекао је данас предсједник Комисије Владе Србије за нестала лица Вељко Одаловић.

Он је поводом Међународног дана несталих указао да је процес расвјетљавања судбине несталих тежак, јер не постоје нове информације.

"Прошло је много времена, нема нових информација о потенцијалним локацијама где се тела људи налазе. Тела оних које ми тражимо су на Космету, у Хрватској и БиХ", рекао је Одаловић за РТС.

Истичући да се Србија одговорно понијела према овом проблему, Одаловић је навео да су ексхумиране гробнице за које се знало да су измјештене и 900 тијела Албанаца предато је породицама, а Приштини, односно Међународном комитету Црвеног крста више од 2.500 докумената.

"Ми нисмо добили ниједан документ. Чињеница је да је у застоју процес, да не постоји спремност друге стране. Није отворен архив Ослободилачке војске Косова /ОВК/", подсјетио је он.

Коментаришући инцидент у Загребу, када је помоћник министра ратних ветерана Хрватске Стјепан Сучић у његовом присуству рекао да "сво зло долази из Србије", Одаловић је рекао да је то озбиљна провокација на мјесту гдје није смјела да се деси.

"Недопустиво је да у Хрватској после 25 година имамо још 74 позната гробна места која нису ексхумирана, да после 15 година немамо одговоре за више од 70 људи за које смо ми дали локације", нагласио је он.

Share0  0  0  0  0  0

 

kossev.info

Dve godine Briselskog sporazuma: Šta se desilo posle 5:0?

4-6 minutes

---

Beograd i Priština 25. avgusta 2015. godine potpisali su sporazume o Zajednici srpskih opština, energetici, telekomunikacijama i Parku mira koje su predstavnici Beograda ocenili kao veliku pobedu Srbije. Kosovski analitičar Beljulj Bećaj kaže da su najveći krivci za to što sporazumi nisu realizovani upravo njihovi potpisnici, jer se plaše da bi se tako otkrila suština dogovora. Srpski analitičar Dušan Janjić smatra da to govori o odbijanju da se koriguje politika prema Kosovu i napravi kvalitetniji pregovarački tim.

"Sporazumi se ne realizuju, jer bi se na taj način videla njihova suština koja je u suprotnosti sa onim što su učesnici dijaloga obznanili nakon njihovog potpisivanja," rekao je Bećaj i dodao da se upravo zato nosioci dijaloga plaše posledica koje mogu imati, posebno kada je reč o Zajednici opština sa srpskom većinom koja nije NVO, kako tvrdi Hašim Tači, već nešto više od Asocijacije opština.

Bećaj je ocenio da je dijalog bio u funkciji onih koji su ga vodili, jer su oni postali centralne ličnosti pred svojim građanima, ali i međunarodnim predstavnicima.

"Dijalog ih je učinilo uticajnim, pošto je stvoren privid da od pregovarača zavisi rezultat sporazuma. Verujem da su na kraju ljudi shvatili da je to zabluda," rekao je Bećaj.

On je ocenio da nije potrebno promeniti nivo pregovora već pristup.

"Potrebno je promeniti nosioce dijaloga i treba imati u vidu dve stvari - da se poštuje princip ravnopravnosti i međusobnih interesa na usaglašavanju vizija, jer se ne može ići napred ako Kosovo stremi učlanjenju u UN, a Srbija odbijanja priznanja kosovske nezavisnosti," rekao je Bećaj.

Janjić: Malo pozitivnih pomaka

Direktor Foruma za etničke odnose, Dušan Janjić, kaže da Srbija dve godine nakon postizanja sporazuma u Briselu, a koje je direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju Marko Đurić ocenio pobedom Srbije od 5:0, napravila malo pozitivnih pomaka, pogotovo onih koji su u korist Srba i Srbije.

Janjić je ocenio da je Srbija dve godine kasnije došla u nezahvalnu situaciju da mora da učestvuje u revitalizaciji Briselskog dijaloga sa lošije startne pozicije, u odnosu na onu koju je imala 2015. godine.

Prema njegovim rečima, ta nezahvalna pozicija Srbije delimično je rezulat neizvršavanja sporazuma i pogoršanja političke situacije kako na Kosovu, tako i u samoj Srbiji, ali je i rezultat promenjene geopolitčke situacije u regioni i šire.

"To je i rezultat nesposobnosti Đurića i Kancelarije, kao i nespremnost Vučića da u hodu koriguje politiku prema Kosovu, kao i odnos prema Kancelariji," rekao je Janjić i dodao da sada sledi period promena i da bi trebalo iskoristiti to što je mandat Kancelarije i Đurića produžen za par meseci za pripremu novog oblika delovanja, kao i kvalitetnijeg tima.

"Vučić mora kadrovski i programski ozbiljno da se spremi ako želi da Srbija bilo šta postigne u nastavku pregovora sa Briselom," rekao je Janjić.

Prema njegovim rečima, cela politika oko Parka mira, bila je igra "nazovi strategija, zavera, populističkog, a često i rusofilskog marketinga", a manje rešavanja onog čime je Srbija obavezana Rezolucijom UN o dijalogu - životnih ljudskih problema.

"To zavaravanje navodnom pobedom od 5:0 i dve godine potrošene na međusobna optuživanja sa Prištinom...dovelo je Srbiju u cajtnot iz koga mora da se izvlači ubrzanim korakom, koji je najavio predsednik Srbije jer predstoji takozvani veliki istorijski sporazum, koji bi trebalo, najkasnije 2020. ili 2021, da postignu i potpišu Srbija i Kosovo," rekao je Janjić.

On je dodao da nije iskorišćen čak ni vrlo ograničavajući sporazum o telekomunikacijama, da Srbija na polju energetike čak nije imenovala ni rukovodstvo za Gazivode, ne ubira novac od elektične energije, odnosno nije ni aktivirala preduzuće koje bi to uradilo.

Janjić je podsetio da ZSO i dalje nema Statut, da nacrt nije napravljen, iako je Đurić pre dve godine tvrdio da Srbi za to imaju četiri meseca. Dodao je da je nakon toga inicijativa prebačena na Vladu Kosova.

VESTI

 

rs.sputniknews.com

Дај боже да нам Америка више не помаже — плаћали су и „Војводину републику"

Sputnik

12-15 minutes

---

САД финансирају организације које промовишу онтолошку српску кривицу за сва збивања на овом подручју, прихватање независног Косова, федерализацију остатка Србије, промоцију девијантних сексуалних и породичних концепата, каже Срђа Трифковић.

„Самим пристанком да се решавање косовског проблема измести из СБ УН у Брисел, Србија је направила катастрофални стратешки потез који је сада, нажалост, врло тешко учинити реверзибилним и вратити косовско питање на Ист ривер", каже за Спутњик др Срђа Трифковић, историчар и публициста са којим смо разговарали о најауектилнијим политичким темама које су доминирале у протеклој седмици.

Седницу СБ УН у Њујорку поново је обележила жустра расправа због захтева Приштине да се Унмик повуче са КиМ. Очекујете ли да ће се то ускоро и десити?

— Најупечатљивији утисак је да су западне силе и Јапан као нестална чланица наступили координисано са унапред припремљеним договором о подршци албанској позицији. Све приче о партнерству, рецимо са Француском, и подршци Србији на њеном европском путу падају у воду када је реч о стратешком регионалном питању, а то је континуитет политике НАТО-а од 1999, па преко мартовских погрома 2004. године, проглашења независности и онда његовог признања од стране истих тих сталних чланица — САД, Велике Британије и Француске. Када дође стани-пани, и даље постоји један апсолутно монолитни блок који ни за јоту не одступа од унапред зацртаног циља, а то је да Србија буде принуђена на признање независне и суверене републике Косово и да се прича завршити тиме што је појео вук магарца.

До када Србија може да одолева таквом притиску?

— Мислим да је перцепција у западним престоницама да је Србија већ са Бриселским споразумом направила битни искорак легања на руду и да се чак и Дачићева полемика поима више као одраз неке потребне лакировке за домаћу употребу него што има озбиљну политичку употребљивост. Другим речима, Американци то колоквијално кажу: „Шта ти вреди да затвараш врата од штале када је коњ одгалопирао". 

Какав је план Приштине?

— Они мисле да независност већ имају и да су са неиспуњењем чак и оног скромног дела бриселског споразума о ЗСО потврдили да уживају имприматур западних сила без обзира шта радили, да им је све допуштено, чак и када је реч о грубој заплени имовине, када је реч о негирању оног што је формално за Запад светиња, а то је приватна својина или тапија. Наставиће да иду путем заплене српске државне имовине, јер нема ко да их спречи.

Шта остаје Србији?

— Врло мало, нажалост. Овде не можемо да раздвојимо дипломатске опције у вези са КиМ од стратешких опредељења као што је европски пут. Другим речима, све док се говори о неупитном и безалтернативном европском путу, то ипсо-факто укључује и даље фаталистичко прихватање свршених чинова на Косову.

Нас у УН и даље бране Русија и Кина...

— Они то раде, јер не желе да и сами буду подвргнути свршеним чиновима. За Русију је велика лекција била не само бомбардовање 1999, него и злоупотреба Резолуције у Либији 2011. године, која је била изврнута у квази-правно покриће за интервенцију против Гадафија. И Русија и Кина су дигле руке од Србије као истинског браниоца косовског наслеђа из резолуције 1244, а они се боре за њу због спречавања глобалне хегемоније САД. Могло би да дође до тога да Србија буде принуђена да моли Русе и Кинезе да не буду већи „католици од папе".

Како треба да тумачимо вест да САД за следећу годину планирају 40 одсто мањи буџет за финансирање неких организација на Источном Балкану? 

— То је јако добра вест. Са становишта реалполитике можемо рећи: „Дај боже, да нам не помажу". Ти програми који су били каналисани преко Ју-Ес-Ејда или преко Националне фондације за демократију у суштини су били првенствено усмерени ка финансирању читавог низа деструктивних квази-невладиних организација које су у ствари биле у функцији америчке стратегије, било да је реч о Фонду за хуманитарно право, Хелсиншком одбору или о читавом низу локалних организација као што је лажно Независно удружење новинара Војводине. То су све биле организације које су промовисале или прихватање онтолошке српске кривице за сва збивања на овом подручју деведесетих година прошлог века или прихватање свршеног чина независног Косова или федерализације остатка Србије кроз „Војводину републику" или пак промовисање девијантних сексуалних и породичних концепата који су усмерени на подривање основних елемената континуитета једног друштва и његове традиције. Мислим да је смањење тог буџета јако добра вест, јер то значи да ће бити све више гладних крокодила у све сувљој бари.

Шта то нису добро урадили они које су плаћали или су завршили посао?

— Посао није обављен зато што је српско друштво у целини прилично отпорно на такве облике увезене инфекције. Друго, Трампова администрација је много мање од Обамине заинтересована за наметање тих постмодерних културолошких и идеолошких узуса. Он има нула интересовања за дофинансиравање разних Сорошевих организација, које су у осам година Обамине администрације биле апсолутно на истом фону средства федералне Владе и каналисане кроз квази невладине организације. Квази, јер у суштини органи Стејт департмента су и финансирани из буџета који усваја Представнички дом, као што је Национална фондација за демократију или као што је Ју-Ес-Ејд, а који онда на терену своја средства каналишу и дају их тим, тобоже невладиним организацијама, где се строго пази да ли су и у којој мери на фону онога што су они унапред зацртали за своје идеолошке и стратешке циљеве.

Сирија је оптужила Америку, али и Британију да су снабдевале терористичке организације отровним супстанцама које су пронађене у Алепу и околини Дамаска. УН би могле да спроведу истрагу. Шта би значило ако се та вест потврди као тачна?

© AP Photo/ Syrian Presidency Facebook page

— Не сумњам да је вест тачна и досадашњи наводни напади отровним супстанцама, пре свега онај у околини Дамаска, крајем августа 2013. године били су типични примери лажних застава где је требало по моделу Маркала и Рачка извести лажирани спектакл који би онда био увод у страну интервенцију. Међутим, пре месец дана се у Америци десило нешто доста значајно, а то је да је саопштено да Америка диже руке од такозване Слободне сиријске армије и да престаје да финансира те такозване „умерене" побуњенике. У ствари, увек је била реч о тврдим џихадистима који оног тренутка када добију наоружање и опрему везују црне мараме и престројавају се било у редове Нусра фронта, која је сиријски огранак Ал Каиде, или у редове ИСИС-а, односно Исламске државе. Такође је најављено да ће бити повећано финансирање такозваних Слободних сиријских снага, што је у ствари курдско-арапска коалиција у којој су сиријски Курди доминантни, а то је пројекат Пентагона. Другим речима, пошто су се Курди доказали на терену као ефикасни борци, јер они су ти који су у ствари извели офанзиву на Раку, неформалну престоницу Исламске државе, која је сада малтене у окружењу, и они су ти који су у северној Сирији очистили терен, не само од Нусра фронта, који није ништа бољи од Исламске државе, једино што нису по заједничком контролом.

Карла дел Понте је рекла да поседује веома важне доказе који би могли да осуде Асада. Да ли верујете у све то?

— Ми имамо довољно искуства са Карлом дел Понете да знамо да је реч о особи која никада неће допустити пуким чињеницама да стану на пут унапред задате идеолошке матрице. Колико имамо доказа о поступцима побуњеника, о томе су Асадове снаге дале богат досије после пада Алепа, шта се догађало у самом Алепу у пакленом периоду побуњеничке контроле? Она наговештава да има досије и против Руса, али ако са друге стране видимо колико је цивила страдало у нападима америчких и Американцима савезничких снага, што ваздушним, што копненим, очигледно је да у Сирији нема никога коме су руке чисте, али прозивати само и искључиво једну страну нас подсећа на најцрње дане ратова на подручју бивше Југославије.

Американцима нема ко да суди…

© AP Photo/ BAS CZERWINSKI

— Наравно, то су они потврдили још пре 15 година одбијајући јурисдикцију Међународног кривичног суда и одбијајући да потпишу Римске протоколе, али истовремено инсистирајући да то прихвате друге стране и управо је тадашња државна секретарка Медлин Олбрајт рекла да не долази у обзир да неко може да суди Америци када је Америка та која је носилац савести света, јер „ми стојимо више, ми видимо даље".

Само неколико дана након што је оптужио Пекинг да не чини довољно да обузда Пјонгјанг, Трамп је наредио покретање истраге о кинеској крађи америчког интелектуалног власништва. Докле то иде?

— Наравно да је реч о геостратешким играма, које у позадини имају жељу Кинеза да опстане нека Северна Кореја као тампон зона између границе на реци Јалу и америчких снага на 38 паралели у Јужној Кореји. Опет то не значи да Кинези не краду. Они су, где год могу, користили своје инжењере, софтверске аналитичаре и стипендисте. То је можда један очекивани, нелегални, али де факто, легитимни облик понашања у којем се ангажују све стране. Ипак, то извући из рукава као адут против Пекинга није упутно, јер једина шанса за САД да реше проблем са Ким Џонг Уном јесте сарадња, а не конфронтација са Пекингом.

Кина је наговестила да ће уколико та ситуација ескалира припремити такозване повратне мере. Да ли очекујете тако нешто?

— Кинезима није у интересу да ескалирају сукобе са Америком и мораће да прихвате смањење енормног дефицита са Америком. То ће можда бити остварено кроз повећање вредности њихове валуте, која је објективно обезвређена за најмање 40 одсто, што доприноси кинеском суфициту, и такође, они су успорили процес милитаризације острва у Јужнокинеском мору, који је била велика тачка спотицања. Кинези планирају дугорочно и виде да, докле год уживају економски суфицит, висок темпо раста, задовољавајуће регионалне односе, једноставно у овом тренутку немају интереса за превелико таласање. Сматрам да је више реч о дипломатском, реторичком потезу, него о стварним контрамерама.

У Вирџинији је уведено ванредно стање. Ви сте се вратили управо из САД, шта се тамо дешава?

— Истина је отприлике следећа — велики број јужњака, који нису ни мрзитељи, ни фашисти, ни припадници Кју клукс клана дубоко, револтирани су због покушаја да се уклоне симболи те јужњачке конфедерације који за њих представља део њиховог историјског сећања. У ту групу која је чинила већину демонстраната укључили су се и неки неонацисти. Са друге стране, такозвани контра-демонстранти дошли су припремљени на насиље. Полиција није интервенисала, јер је било потребно створити фаму о демонстрантима, који су дошли са намером да изазову насиље, а то су исти они који су демонстрирали и против Трамповог избора. Пада у очи да је скуп био легалан и да сходно Првом амандману имате право да носите чак и те мрзитељске симболе. Пошто је унапред либерални естаблишмент који контролише медије одлучио да су мрзитељи достојни презира, они који су се томе супротстављали су по природи ствари позитивни и њих је требало подржати. Трампу је замерено што је рекао да је насиља било на обе стране, јер се није определио за идеолошку матрицу по којој се вреднују поступци не сходно Уставу, већ по идеолошкој позицији. Паралелу са тим имамо у ратовима на подручју бивше Југославије када су редовно поступци Хрвата, муслимана или Албанаца били правдани тиме да су они жртве српске агресије, а српски поступци су били преувеличавани или чак и измишљени, јер су они унапред били означени као лоши момци. У време Крајине, у време „Олује", августа 1995. године, тадашњи амерички амбасадор у Загребу Питер Галбрајт је рекао: „Не, ово није етничко чишћење. Етничко чишћење је нешто што Срби раде".

Да ли сте изненађени резултатом анкете коју је објавио „Тајм" да неке савезнице САД и седам европских земаља чланица НАТО-а имају више поверења у Путина него у Трампа?

— Неповерење у Трампа у Западној Европи је добрим делом резултат чињенице да Европском унијом доминирају глобалисти попут Макрона, Јункера и Меркелове, поборници слободне миграције и противници националног суверенитета и стога је он за њих анатема, а наравно конзументи европске медијске машине га онда перципирају као претњу тим наводно позитивним трендовима.

Ја сам овог лета имао прилике да пропутујем и Бенелукс, Немачку, Италију и Француску и видео сам да је веома присутан третман Путина као оличења свега што је стереотипно лоше у вези са Русијом, која не припада Европи, која је ван европског цивилизацијског круга. Ипак, никад не узимам резултате анкета здраво за готово, али бих рекао да, поготово када је реч о северозападном делу европског континента, русофобија у јавном дискурсу није ништа мања него у САД.