danas.rs

Trajković: Srbi uklonjeni iz dijaloga

Piše: FoNet Gračanica 14. januar 2018. 14:03

3 minutes

---

Srpska političarka sa Kosova Rada Trajković smatra da mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije suštinski nije rekao ništa drugačije od onog što je poglavar Srpske pravoslavne crkve, patrijarh Irinej uputio vernicima kroz Božićnu poslanicu.

Foto: Ljiljana Stojanović/FoNet

Za Srbe sa Kosova i Metohije je patrijarhova poslanica veoma važna, ocenila je Trajković, jer če ta poruka nadmašiti ono što će biti stav predednika Srbije, koji, najverovatnije, u njoj ne vidi ništa što predviđa svojim projektom za rešavanje kosovoskog pitanja.

Zato ovolika i ovakva hajka na mitropolita crnogorskog primorskog Amfilohija, uverena je Trajković, koja objašnjava da je "mitropolit čovek poznat, što bi kazali zapadnjaci, kao 'agent provokator'".

Njegov stil i način saopštavanja svog doživljaja te poruke izazvali su buru koja bi, suštinski, trebalo da prekrije ono što je patrijarh "poslao" pravoslavnim vernicima na Božić.

Srbi sa Kosova i Metohije su "uplašeni" onim što će da donese unutrašnji dijalog, koji Trajković vidi kao monolog, jer se smatra problematičnim sve ono što nije identično stavovima Aleksandra Vučića.

Za nju je sporno i što u tom unutrašnjem dijalogu nema Srba sa Kosova, koji su, kako je ukazala, "prvi uklonjeni sa političke scene".

Srbi sa Kosova i Metohije koji drugačije misle potpuno su nemoćni da promene bilo šta, već bi to, smatra Trajković, trebalo da urade u Beogradu, kao mestu "gde će se slobodno govoriti, a ta sloboda onda širiti duž cele države Srbije".

Trajković veruje da zapadne zemlje neće potpustiti po pitanju Specijalnog suda za zločine OVK i da žele da se povedu procesi u kojima će se identifikovati i kazniti počinioci i tako "skinuti odgovornost pre svega sa sebe".

Ponavljajući da su po ovom pitanju "zemlje Zapada vrlo ozbiljne", Trajković je predočila da politički lideri iz Prištine "u ovom trenutku svakako negde traže podršku, ali ona nije na Zapadu".

Njihova podrška može da bude samo kod ekstremnih muslimanskih organizacija i, možda, unutar zemalja koje potencijalno žele da steknu što jači uticaj na Balkana, u momentu kada je stvorena atmosfera manjeg uticaja Amerike na ovom prostoru, zaključila je Trajković.

 

nspm.rs

Зашто Београд нема споменик Дражи Михаиловићу?

Игор Ивановић

6-7 minutes

---

Ако хоћете да утврдите у којој мери се неки бивши комуниста и партизан конвертовао у Србина -говорио је професор Ломпар на једном од предавања- поставите га пред искушење изношења става о судбини Драже Михаиловића: aко је у стању да изврши самопрекорачење и поштено призна Дражи антифашистичко војевање и трагичну судбину, онда је наречени бивши комуниста постао Србин; ако није у стању да то уради, онда он не само да није постао Србин, него још није на путу ни да прими хришћанство. Ова бриљантна и духовита мисао гађа у психолошки центар наше стварности.

Зашто и данас, три деценије од званичног силаска комуниста са власти, у нашој владајућој елити и даље постоји толики отпор да се призна очигледно и сходно томе учини нужно када је генерал Михаиловић у питању?

Формално су се стекли сви услови: Драгољуб Михаиловић је правно рахабилитован, историјска наука више нема никаквих дилема око његовог родољубља и слободарске борбе, постоје бројни докази да је био први герилац који се борио против нациста на тлу поробљене Европе и да су га  "савезници" касније издали, због чега је у сваком погледу трагично окончао свој живот.

Неформално су ствари одмакле још даље: генерал Михаиловић је херој у срцима великог броја Срба, у неким српским ентитетима попут Републике Српске или дијаспоре практично има статут свеца, поштују га многе темељне институције попут СПЦ. Дакле, нема ни политичких, ни правних, ни научних, ни психолошких препрека да Београд добије споменик овом трагичном јунаку. Али споменика нема. И није на видику. Зашто?

Можда зато што Круг Двојке као надмени господар Србије и понизни слуга Запада у томе не види никакав интерес. Чак супротно, добро знају на овом острву утицаја да би споменик на њиховој територији био огледало западне непријатељске политике према Србији и откривања историјског фалсификата у коме су као коаутори Енглези имали значајан удео. Знају и да ни Руси не би били срећни због споменика, јер замућује представу о октобарском ослобођењу престонице.

А како би тек били бесни у "окружењу"- нарочито у Хрватској према којој елита Круга Двојке одувек гаји необјашњиво поштовање- зато што управо у региону деценијама преко лажне историје равногорског покрета ниподаштавају повесне чињенице о зверским злочинима коју су на државном нивоу чинили против српског народа.

Ову канцерогену равнотежу коју чине очигледни историјски факти о злочинима квислинга из окружења према Србима и чистом историјском фалсификату о четницима као квислинзима и злочинцима, измислили су и устоличили управо партизански идеолози у циљу стварања нове нације и владавине нове класе. Платили смо као народ најскупљу цену њихове авнојевске авантуре: на територији Србије исцртали су нове државе због којих данас ратујемо, а поклонили Хрватској скоро читаву Јадранску обалу, иако су добро знали да НДХ током рата није имала ни један једини квадратни сантиметар те исте обале!

Можда споменика још увек нема у Београду зато што је и даље нашом елитом влада онај исти дух који је некада стваран у кумровачким клупама, а данас се обликује кроз курсеве невладиног сектора у Будимпешти. А можда га нема и зато што у континуитету званичне власти под окупацијом беже од тешких и судбинских одлука: нису чак скинули спортским клубовима петокраку са грба, а камоли да су их приватизовали! Испада да Дражин споменик у српској престоници не одговара никоме, осим српском народу!

Пре једног века двојица војника су се гледала преко пушчаних цеви у крвавим биткама на Церу и Колубари. Један који је већ био рањаван у балканском ратовима, борио се као српски официр и две године касније тешко је рањен, због чега је Лекарска комисија у Солуну тражила његов премештај у позадину. Он је то одбио и вратио се на прве линије фронта у борби за ослобођење Србије. Одликован је Златном медаљом за храброст. Реч је о поручнику Драгољубу Михаиловићу.

Потпоручник Дража Михаиловић (клечи) са саборцима 1914.

Други је ратовао против Срба на страни Аустро-Угарске монархије и био је припадник 42. домобранске "вражје" дивизије која је починила незапамћене злочине над српским цивилима у Поцерини, Мачви и Подрињу. О томе је упорно ћутао током читаве каријере. Реч је о каплару Јосипу Брозу.

Јосип Броз Тито као војник 42. домобранске (Вражје) дивизије аустроугарске војске на положају у Западној Србији 1914. (лежи са упереном пушком)

Неколико деценија касније, као у најморбиднијем ноћном кошмару, српски херој са Цера и Колубаре проглашен је издајником и мучки је убијен у Београду, од стране оних које је рађала српска мајка и који су носили српска имена и презимена; онај други који је ратовао против Срба у злогласној вражјој дивизији проглашен је "највећим сином наших народа и народности"; иако је званично носио хрватско име и презиме никада му није откривен прави идентитет и нико није плакао као српски народ када је преминуо у дубокој старости. Сахрањен је у луксузном комплексу у Београду, на најскупљем и отетом земљишту, док ће гробно место генерала Михаијловића вероватно заувек остати тајна. Нека и само зато: треба нам споменик у Београду да са себе скинемо ово проклетство и исправимо ову неправду.

 

После деценија подела и мржњи споменик би могао постати симбол помирења. Никако не би требало доводити у сумњу партизански покрет или уклањати њихове споменике. Само треба слушати историјску науку која недвосмислено потврђује да је Србија од свих држава у окружењу имала најразвијенију ослободилачку борбу , као и да је за разлику од њих који су здушно били на страни окупатора, имала не један, него два ослободилачка покрета! Зато немојмо да, попут неких министара, негирамо Раногорски покрет и да тако због острашћености, неукости или због предрасуда насталих још у идеолошком школовању, идемо на руку нашим непријатељима.

http://www.nspm.rs/istina-i-pomirenje-na-ex-yu-prostorima/zasto-beograd-nema-spomenik-drazi-mihailovicu.html

pravda.rs

Да ли ти је Харадинај бољи од владике, Александре Мартиновићу?!

6-8 minutes

---

Чувени српски колумниста Михаило Меденица је у свом новом тексту поводом напада СНС кадрова на владику Амфилохија жестоко критиковао речи шефа посланичке групе СНС Александра Мартиновића, који је изјавио да је митрополит Амфилохије демантовао српски народ на Космету.

Пише: Михаило Меденица

Појавни облик јада звани Александар Мартиновић, онај притајени тигар глупости – скривени змај очаја вели да је митрополита Амфилохија понајвише демантовао српски народ на Косову и Метохији гласајући за Српску листу!

Биће да, сирома, превентивно уноси мноооого више течности него што др. Нада Мацура препоручује, притом мислећи да слојевито облачење подразумева да се сабајле полије кофом помија и кофом го.ана, па јурне у нове радне победе свађајући се најпре са огледалом а потом и са лифтом који иде преспоро за евроинтегративне процесе.

Дакле, напредни Конфучије (убеђен да је то назив неког кинеског бутика) тврди да је несрећна Српска листа потврда истине о Косову и Метохији као најскупљој српској речи, што може бити тачно уколико се мери по томе да је наше светилиште заиста скупо продато- зарад голе власти спремне да жртвује све за- власт!

Још скупља је, претпостављам, јер први пут у историји постојања наше напаћене Србије светом земљом влада звер, крволок, монструм огрезао у српској крви, уз помоћ Срба!

Митрополит Амфилохије је, дакле, погрешио у оцени да политика Александра Вучића води у издају Косова и Метохије, јер подупрети Рамуша Харадинаја заправо значи суочити се с чињеницом да нас је клао јер смо трчали под нож, силовао јер су Српкиње жуделе за њим, спаљивао богомоље и села јер су била прастара и дотрајала, киднаповао јер у Србља вазда вишак органа па их ваља растеретити…а када се све то сабере логично је да за очување Косова и Метохије у Србији нема кадријег од ђавољег семена Харадинаја, што би и заблудели митрополит требало да зна пре него што помисли да оклевета ове легитимне „наследнике" Лазара и Милоша?!

Наравно, томе треба додати и чињеницу да је '98. и '99. управо Мартиновић ходочастио Косовом и Метохијом служећи опела над телима прекланих где год бих их затекао, стојећи под кишом куршума; претабанао од села до села куражећи народ; отварао манастирске и црквене двери за збег злосрећника; загазио у сваку вртачу и јаругу из којих су вирили добрано распаднути лешеви вадећи их одатле својим рукама и опет служећи опела под кишом куршума!

Упс, извините, или су то пак чинили владике Амфилохије, Артемије и Атанасије (оно што знам о томе сведочим) док је млађани Мартиновић уз министра информисања тадашњег ширио пропаганду с теразијских заветрина како се Србија никада неће одрећи свог Јерусалима?!

Рекао бих Вам: „Срам Вас било, Мартиновићу", али шта Ви о срамоти знате?!
До јуче сте ко задушна баба проклињали тог истог Александра Вучића називајући га издајником каквог Србија за постојања није имала, па зашто за то исто данас не разапети владику на крст!

Рекао бих Вам: „Срам Вас било", али шта о срамоти знате када је за Вас прихватљивија звер Харадинај од српског владике?!

И немојте више о томе како је српски народ гласао за те Рамушеве „Локице" – Српску листу, јер гласао је колико и ја за победу Змаја од Шипова у ријалитију!

Оно у чему владика Амфилохије јесте погрешио је оцена да „страхује како политика Александра Вучића води издаји Косова и Метохије и васцеле Србије", јер нема ту више места страховању – не води, одвела је, издали сте колевку и гроб Србије, издали сте сваку светињу која је сведочила да је за вас пањ оно што је за Србију праг, издали сте херојску младост с Кошара, Паштрика, Ђеравице, Дренице, Качаника… сваког ратника који је није хтео у шанац већ стојећи на ливади бранио оно што је иза њега – Србија не знајући и не страхујући колика је злочиначка сила пред њих и над њим (ваши НАТО пријатељи с којима сте потписали бесрамни споразум који Србију третира као придружену чланицу малтене), издали сте сваку мајку која је као крст стајала гордо и усправно над телом сина погинулог за Косово и Метохију, Србију целу, знајући да је пострадао бранећи Господа а не фукару!

Издали сте, на послетку, браћу Русе у које се лажно заклињете, а јуришали су Паштриком и Проклетијама као да бране Кијево-печерску Светоуспенску лавру! И бранили су је знајући оно што ви никада нећете – и она се бранила у Србији, на Косову и Метохији…

Издали сте оно најсветије- човека у себи, а то се повратити не може!

Никада више, мој Мартиновићу, не узимајте у уста владику Амфилохија- никада!

Свакакав је али једно није- на Српској листи која је, рекох и поновићу, понизно принела кондир, сапун и пешкир Харадинају да опере руке и нож!

Ако њихова „победа" може да демантује било шта онда је то ваша истина да чините све за добробит Србије!

Осим ако добробитом не сматрате чињење да је не буде више од оног колико алаве руке могу да вам заграбе и лажљиви језици добаце ко корбачи по леђима овог измученог и преплашеног народа..?

Писмо владике Атанасија у којем Вучића назива америчким циркузантом можете прочитати ОВДЕ.

Извор: ИН4С

 

Prof. dr Slobodan Antonić: Godina kapitulacije

Srbija u 2018: Pa, Srećna Nova 2018.
Godina kapitulacije
Piše: Prof. dr Slobodan Antonić

       U oktobru ove godine objavio sam na sajtu Fonda strateške kulture za Srbiju tekst istog naziva kao i ovaj koji je pred čitaocem.
       Mesec dana docnije FSK je, kao što je Svedok izvestio (br. 1111-1112, str. 29) – jedini među štampanim medijima – brutalno ugašen.
       FSK za Srbiju bio je ruski sajt, sa hostingom u Rusiji (fsksrb.ru), čiji su izvori finansiranja bili nezavisni od ovdašnjih vlasti. Ipak, našim vlastima je smetao kritički stav većine autora FSK-Srbija prema nosiocu režima. Jer, to je bila kritika sa patriotske pozicije. Zato se zvanični Beograd žalio u Moskvi kome je trebalo, neprestano i uporno, a postoje i glasine da je i koga treba tamo potplatio. Tako je FSK-Srbija, praktično preko noći, ukinut.
       Politički najmoćniji čovek Srbije na FSK-Srbija prvenstveno je kritikovan zbog Briselskog sporazuma i prepuštanja Severa Kosova Prištini, kao i zbog aktivnog učešća u pretvaranju Srbije u privrednu, političku i kulturnu koloniju Vašingtona i Brisela. To je i bila sadržana mog teksta na FSK o 2018. kao godini kapitualcije.
       Tvrdio sam da je pogrešna žurba Aleksandra Vučića da „reši" pitanje Kosova, naročito posle secesionističkog referenduma u Kataloniji. Čak je i samom Vučiću izletelo logično pitanje Briselu: kako ne može Katalonija, a može Kosovo?
       Insistirao sam na tome da je slučaj Katalonije još jednom pokazao svu problematičnost jednostrane secesije.
       Stoga sam se zapitao: zašto naš predsednik žuri držeći se lozinke: „Da izgubimo ono što moramo, a da sačuvamo ono što možemo" (kako je rekao 11. septembra)?
       Zašto bismo još bilo šta drugo izgubili u vezi s Kosovom? – pitao sam se. Naši prinudni gubici glede Kosmeta završeni su negde 2008. godine. I danas mislim da smo, posle toga, gubili praktično samo ono što bi naše vlasti same dale.
       Vučić je sa Severa Kosova povukao institucije države Srbije, dao je Prištini međunarodni pozivni broj, naterao je kosmetske Srbe da uđu u institucije „Republike Kosovo" itd. Nikome, međutim, nije jasno šta bi zapravo Srbija izgubila da on te poklone nije uručio Prištini.
       Takođe nije jasno kakvo je to moranje koje nas sada prisiljava na dalje gubitke u vezi s Kosovom. Posebno je zlokobna Vučićeva rečenica zvaničnicima iz Prištine: „Nećete ući u UN, osim ako mi nečim ne budemo zadovoljni". To je zloslutno najavljivanje još jednog srpskog „dobrovoljnog" gubitka – našeg diplomatskog odricanja od Kosova i Metohije.
       I to je upravo ono što sam mislio, i što i dalje mislim, da nam se sprema u 2018. godini. „Kosovo" može da postane članica UN samo ako Srbija na to izričito ili prećutno pristane.
       Južni Sudan je, recimo, postao 193. članica UN tako što je, najpre, Republika Sudan zvanično priznala nezavisnost Južnog Sudana, zatim je Savet bezbednosti jednoglasno usvojio rezoluciju br. 1999 kojom je odobrio prijem ove nove države u UN, a na kraju je Generalna skupština UN izglasala najnovijeg člana UN.
       Ono što nam se u 2018. godini, po mom mišljenju, sprema jeste „pravno obavezujući ugovor" koji će Vučić, po svemu sudeći, sklopiti direktno sa Tačijem, „kao predsednik s predsednikom". U njemu će stajati da „Beograd i Priština neće jedan drugog ometati prilikom apliciranja za međunarodne organizacije".
       Onda će predstavnik, na primer Švedske, u Savetu bezbednosti, a uz podršku SAD, Britanije i Francuske, predložiti da se usvoji rezolucija kojom se odobrava prijem Kosova u UN. Moskva i Peking će pitati Beograd za mišljenje, zvanični Beograd će se pozvati na „pravno obavezujući ugovor" sa Prištinom i – „Kosovo" će postati 194. članica UN.
       Činjenice da je Vučić, tokom 2017. godine, najpre prešao na državno-reprezentativno mesto predsednika, sa kog može da pregovara direktno s Tačijem, a da je, zatim, otvorio „unutrašnji dijalog o Kosovu" kojim je aktivirao sve kapitulantske snage, ukazuju da 2018. godina doista može biti završna u izdaji Kosova.
       Ne treba zaboraviti ni to da je Priština objavila kako je „u dogovoru sa SAD i drugim zemljama Kvinte" privremeno odustala od Uneska. Kosovo nije primljeno 2015. godine u tu organizaciju zbog manjka tri glasa, a u međuvremenu su tri države priznale „Kosovo". Među njima je Surinam glasao protiv prijema Kosova u Unesko, a Bangladeš i Singapur bili su uzdržani. Sa ta tri glasa Kosovo bi 2018. lako dobilo na glasanju i ušlo u Unesko – a ipak je odustalo. Zašto? Upravo zato što Priština računa da će u 2018. godini dobiti mnogo više od prijema u Unesko – članstvo u UN.
       Kada će se dogoditi pristajanje Srbije na stolicu za Kosovo u UN? Vučić je najavio da će „sa predlogom za Kosovo izaći u martu sledeće godine". On je poznat kao neko ko ima prilično „komotan" odnos prema obećanjima. Nezgodno je za to obećanje i što se oko tog datuma očekuju beogradski izbori. Zato, ne verujem da će „Vučićevo rešenje" biti tada obznanjeno.
       No da smo na pragu poslednjeg čina odricanja od Kosmeta u to nema sumnje. O tome svedoči i ubrzano prikupljanje podrške za zloslutni „unutrašnji dijalog".
       U Predsednikovom „dijalogu", kojim se Srbija propagandno preparira za kapitulaciju, učestvovali su već pravnici, univerzitetski profesori i zaposleni u naučnim institutima. Šta predsedniku više treba za legitimizaciju odluke koja je, očigledno, zapravo već doneta?
       I evo, kockice se polako sklapaju. Poslednji čin odricanja od Kosova odvijaće se 2018. godine. Istina, kao problem se može javiti Ustav, koji insistira na Kosovu kao inetgralnom delu Srbije. Ali, za 2018. godinu već je najavljena promena Ustava. Kosovo se ne može tek tako izbaciti iz našeg najvišeg pravnog akta zbog ustavnog zahteva da se delovi posvećeni Kosmetu menjaju referendumom. Zato će, verujem, 2018. godine, biti upriličen jedan manji referendum, kojim će se promeniti samo način menjanja Ustava – tako što će referendum za ustavnu promenu biti ukinut.
       Posle toga će sa Ustavom moći Skupština da radi šta god hoće. A u sadašnjem sazivu Skupštine apologete Predsednika imaju dvotrećinsku većinu. Sasvim dovoljno da se Ustav prekroji po želji Predsednika i njegovih zapadnih prijatelja.
       U intervjuu za AP Vučić je nedavno izjavio: „Jedan od naših glavnih ciljeva je punopravno članstvo u EU, to je moj zadatak, to je moj posao, i ja ću ga obaviti". „Punopravno članstvo u EU" ima svoj apsolutni uslov: „pravno obavezujući sporazum" Srbije i „Kosova" kojim „Kosovo" postaje članica UN.
       „To je moj zadatak, to je moj posao, i ja ću ga obaviti!", kaže Aleksandar Vučić. Obaviće ga, po svemu sudeći, u 2018. godini. A mi drugi, koji takav „posao" smatramo kapitulacijom, pa čak i izdajom, izgleda da ćemo samo nemoćno da posmatramo kako se takav „zadatak" opošljava. A sve kako bi njegov izvršilac, na kraju 2018. godine, mogao da izvesti:
       „Zadatak izvršen: Srbija se odrekla Kosova

 

.

 

EKSKLUZIVNO: MITROPOLIT AMFILOHIJE ZA „DAN" O SKANDALOZNIM UVREDAMA NAJBLIŽIH SARADNIKA SRPSKOG PREDSJEDNIKA ALEKSANDRA VUČIĆA NA NJEGOV RAČUN

 

Mitropolit Amfilohije

 

Vradžbine su kad Brnabićku postaviš za premijera

Vučić danas na bezuman način traži rješenje za budućnost Kosova od onih koji su nas bombardovali i prognali narod sa Kosova i Metohije. Oni bi trebalo da se pokaju, a ne da ih slušamo – poručio je mitropolit crnogorsko-primorski Ako je Vučić prvi put u istoriji srpskog naroda postavio jednu takvu osobu za premijera da navodno bude ugled srpskih majki i sestara, to su vradžbine, a ne ono što govori mitropolit još od 1981.godine – istakao je mitropolit Amfilohije

 

Mi­tro­po­lit cr­no­gor­sko-pri­mor­ski Am­fi­lo­hi­je ka­zao je po­vo­dom iz­ja­va srp­skih zva­nič­ni­ka da se on ne ba­vi vradž­bi­na­ma. Pret­hod­no je ge­ne­ral­ni se­kre­tar Pred­sjed­ni­štva Sr­bi­je Ni­ko­la Se­la­ko­vić re­kao da se mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je ba­vi vradž­bi­na­ma i ne­čim što ni­je duh pra­vo­sla­vlja.
Mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je je re­kao da se nameće pitanje ko se ba­vi vradž­bi­na­ma – on ili pred­sjed­nik Sr­bi­je Alek­san­dar Vu­čić.
– Ako je Vu­čić pr­vi put u isto­ri­ji srp­skog na­ro­da po­sta­vio jed­nu ta­kvu oso­bu za pre­mi­je­ra da na­vod­no bu­de ugled srp­skih maj­ki i se­sta­ra, to su vradž­bi­ne, a ne ono što go­vo­ri mi­tro­po­lit i što je go­vo­rio još od 1981.go­di­ne, ka­da je upu­ćen pr­vi apel, ka­da je spa­lje­na Peć­ka pa­tri­jar­ši­ja. Taj apel su po­kre­nu­li vla­di­ka da­na­šnji umi­ro­vlje­ni Ata­na­si­je Jev­tić i sa­da­šnji mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je u ono vri­je­me ka­da je na ko­lac na­bi­jen Đor­đi­je Mar­ti­no­vić, ka­da je spa­lje­na Peć­ka pa­tri­jar­ši­ja i ka­da su si­lo­va­ne mo­na­hi­nje na Ko­so­vu. I ka­da je ubi­jen Mi­lin­čić u Sa­mo­dre­ži, a za­ma­lo i nje­go­va maj­ka. Mu­če­ni­ca i iz­gna­ni­ca sa­da ži­vi u Be­o­gra­du bez hlje­ba. E, to bi tre­ba­lo da po­me­nu i Vu­čić i Se­la­ko­vić – ka­zao je ekskluzivno za „Dan" mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je, is­ti­ču­ći da ga ču­di Se­la­ko­vi­će­va iz­ja­va i pri­ča ko­ju je is­pri­čao.
Mi­tro­po­lit je na­gla­sio da su oni još 1981. go­di­ne po­če­li da bra­ne Peć­ku pa­tri­jar­ši­ju i Ko­so­vo, zbog če­ga su se i ta­da ne­ki lju­ti­li.
– Da su nas on­da po­slu­ša­li, ne bi se do­go­di­lo ono što se do­go­di­lo 1988.go­di­ne i 1989. go­di­ne, to na­si­lje. Pre­ma to­me, ne­ka ta go­spo­da ma­lo sma­nje svo­je pri­če i ne­ka ne tra­že sa­da u ovo vri­je­me od ugled­nih lju­di u Sr­bi­ji ne­ka­kav di­ja­log. Ka­kav di­ja­log? Ako je nje­ga na­rod iza­brao za pred­sjed­ni­ka Sr­bi­je, on­da je on na se­be pre­u­zeo od­go­vor­nost. Ne mo­že je sa se­be ski­nu­ti i pre­ni­je­ti je na bi­lo ko­ga dru­gog, što on oči­to i po­ku­ša­va – re­kao je mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je.
On je na­gla­sio da se ne mo­že tra­ži­ti rje­še­nje za Ko­so­vo od onih ko­ji su nas bom­bar­do­va­li i prog­na­li na­rod sa Ko­so­va i Me­to­hi­je, jer bi oni tre­ba­lo da se po­ka­ju, a ne da ih slu­ša­mo.
–Vu­čić na je­dan bez­u­man na­čin da­nas tra­ži rje­še­nje za bu­duć­nost Ko­so­va od onih ko­ji su iz­vr­ši­li na­si­lje na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji, ko­je je go­re i od da­na­šnjeg na­si­lja ta­mo, go­re i od onog za vri­je­me­na sul­ta­na Mu­ra­ta. Ta­kvi ko­ji su bom­bar­do­va­li i prog­na­li na­rod sa Ko­so­va i Me­to­hi­je, iz­vr­ši­li ta­kve zlo­či­ne, oni bi tre­ba­lo da se po­ka­ju, a ne da ih mi slu­ša­mo – is­ta­kao je mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je.
On sma­tra da to mo­gu da či­ne sa­mo bez­um­ni lju­di.
– Na­dam se da Vu­čić ne spa­da u ta­kve, kao ni oni ko­je je da­nas iza­bra­la Sr­bi­ja i ko­ji su na nje­nom če­lu – is­ta­kao je mi­tro­po­lit cr­no­gor­sko-pri­mor­ski.
On je ob­ja­snio da je 2013. go­di­ne odr­žao ope­lo Ivi­ci Da­či­ću, ko­ji je ta­da bio pred­sjed­nik Vla­de Sr­bi­je, a ne Vu­či­ću.
– I on je sa­da, ka­že, vas­kr­sao. Ja sam mu od­go­vo­rio da će­mo vi­dje­ti. Hva­la Da­či­ću, jer ka­da sam bio u Bu­e­nos Aj­re­su on je do­šao u na­šu sa­bor­nu cr­kvu i ta­mo je bio naš gost – ka­zao je mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je.
On je pri­je ne­ko­li­ko da­na iz­ja­vio da se bo­ji da po­li­ti­ka pred­sjed­ni­ka Sr­bi­je Alek­san­dra Vu­či­ća vo­di iz­da­ji Sr­bi­je i Ko­so­va.
Na tu iz­ja­vu re­a­go­vao je ge­ne­ral­ni se­kre­tar Pred­sjed­ni­štva Sr­bi­je Ni­ko­la Se­la­ko­vić, tvr­de­ći da mi­tro­po­lit cr­no­gor­sko-pri­mor­ski go­vo­ri ne­što što ni­ka­ko ne od­ra­ža­va duh srp­skog pra­vo­sla­vlja.
– O iz­ja­va­ma Am­fi­lo­hi­ja Ra­do­vi­ća mo­gao bih da go­vo­rim sa­ti­ma. Šta dru­go da oče­ku­je­te od čo­vje­ka ko­ji je Vu­či­ću dva pu­ta dr­žao ope­lo. On se ba­vi vradž­bi­na­ma i ne­čim što ni­je duh pra­vo­sla­vlja – re­kao je Se­la­ko­vić za RTS i do­dao da „srp­ski pred­sjed­nik ne­će vo­di­ti po­li­ti­ku do­dvo­ra­va­nja Ra­do­vi­ću, Gli­go­ri­ju i slič­ni­ma".
Premijer Srbije Ana Brnabić nije se oglašavala povodom mitropolitovih izjava.
Di­rek­tor vla­di­ne kan­ce­la­ri­je za Ko­so­vu i Me­to­hi­ju Mar­ko Đu­rić ka­zao je da je mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je odav­no pre­stao da se ba­vi cr­kve­nim pi­ta­nji­ma i da je za­ga­zio „u bla­to srp­ske opo­zi­ci­o­ne po­li­ti­ke".
– Mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je je ovom iz­ja­vom odr­žao ope­lo svom cr­kve­nom po­zi­vu i svr­stao se u red po­li­ti­ča­ra – na­veo je Đu­rić.
Pot­pred­sjed­ni­ca Vla­de Sr­bi­je Zo­ra­na Mi­haj­lo­vić iz­ja­vi­la je da mi­tro­po­lit cr­no­gor­sko-pri­mor­ski ne tre­ba da di­je­li lju­de na pa­tri­o­te i iz­daj­ni­ke, na­vo­de­ći da je Ko­so­vo te­ma oko ko­je tre­ba svi da se oku­pe ka­ko bi se pro­na­šlo naj­bo­lje rje­še­nje. Ona je re­kla da je Vu­čić po­sled­nji čo­vjek u Sr­bi­ji ko­me se mo­že re­ći da ne vo­di ra­či­na o Ko­so­vu i Sr­bi­ma ko­ji ta­mo ži­ve.
– Pred­sjed­nik Vu­čić ima ve­li­ku po­dr­šku gra­đa­na za evrop­sku po­li­ti­ku i po­li­ti­ku mi­ra i re­gi­o­nal­ne sa­rad­nje ko­ju spro­vo­di, i od nje ne­će od­u­sta­ti. Pred­sjed­nik se, ka­ko je već ne­ko­li­ko pu­ta re­kao, ne­će mi­je­ša­ti u cr­kve­ne stva­ri, kao što ni mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je ne­će vo­di­ti dr­žav­nu po­li­ti­ku Sr­bi­je – na­ve­la je Mi­haj­lo­vi­će­va.
Mi­ni­star od­bra­ne Alek­san­dar Vu­lin re­kao je da od kle­tvi Am­fi­lo­hi­ja Ra­do­vi­ća ni­je­dan Sr­bin na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji ni­je oja­čao, „ali je od na­po­ra Alek­san­dra Vu­či­ća ko­sov­ska ne­za­vi­snost po­sta­la mno­go sla­bi­ja".
– Am­fi­lo­hi­je Ra­do­vić je Vu­či­ća i me­ne dva pu­ta ži­ve sa­hra­nio, dr­že­ći nam ope­la i pro­tiv ljud­skih i pro­tiv bož­jih za­ko­na. Ka­da je Ko­so­vo i Me­to­hi­ja za­i­sta bi­lo iz­da­no i na­pu­šte­no, Am­fi­lo­hi­je ni­je sa­hra­nji­vao ži­ve i ni­je ba­cao kle­tve na one ko­ji su za­bra­nji­va­li srp­sko ime u Cr­noj Go­ri i pri­zna­li Ko­so­vo kao ne­za­vi­snu dr­ža­vu, a prav­da­li i hva­li­li NA­TO bom­bar­do­va­nje – na­veo je Vu­lin.
J.ŠĆE­PA­NO­VIĆ
M.VE­ŠO­VIĆ


No­ve iz­mi­šljo­ti­ne Mi­ra­ša De­de­i­ća

Mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je ka­zao je da Mi­raš De­de­ić iz ta­ko­zva­ne Cr­no­gor­ske pra­vo­slav­ne cr­kve ne go­vo­ri isti­nu ka­da tvr­di da Srp­ska pra­vo­slav­na cr­kva di­je­li mo­šti Sve­tog Va­si­li­ja po Sr­bi­ji i Ar­gen­ti­ni.
– To je jed­na no­tor­na laž. On ko­ji se od­re­kao ći­vo­ta Sve­tog Va­si­li­ja, zbog ko­jeg je uki­nu­ta mo­na­ška ško­la ka­da je on ta­mo bio na­stav­nik i ko­ji sa­da tra­ži da se ru­še cr­kve, da se ski­ne krst sa Sa­hat-ku­le u Pod­go­ri­ci, u Bo­ga oče­vid­no ne vje­ru­je, pa za­to ta­ko i pri­ča. On ne pri­pa­da Pra­vo­slav­noj cr­kvi. Na nje­mu je pro­klet­stvo pa­tri­jar­ha ca­ri­grad­skog, kao i na svim onima ko­ji od nje­ga uzi­ma­ju bla­go­slov i slu­ša­ju nje­go­vu ri­ječ. Na­ža­lost, i nje­go­vi De­de­i­ći u Be­o­gra­du ka­žu da se vi­še ne lju­be u obraz jer im je, ka­ko ka­žu, Mi­raš De­de­ić uzeo isti. To nje­go­vi De­de­i­ći ka­žu. Ne­ka se on pr­vo po­mi­ri sa svo­jim ro­đa­ci­ma i ne­ka se vra­ti svo­jim pre­ci­ma – is­ta­kao je mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je.
On je do­dao da De­de­ić stva­ra la­žnu cr­kvu.
– Od sve­ga je naj­go­re što par­ti­ja ko­ja se od­re­kla Bo­ga, i i da­lje ga se od­ri­če, sta­ri ko­mu­ni­sti i po­seb­no oni neo­ko­mu­ni­sti, stva­ra cr­kvu. A na nje­nom če­lu je onaj ko­ji ob­ma­nju­je jed­nu ma­lu gru­pu Cr­no­go­ra­ca. Te ob­ma­ne su od da­nas do sju­tra, kao i on – po­ru­čio je mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je.


Ka­kve su to ško­le ko­je ubi­ja­ju Bo­ga u dje­ci

Dru­gog dana Bo­ži­ća, u be­sje­di u Ma­na­sti­ru Mo­ra­ča, mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je je, iz­me­đu osta­log, ka­zao da je kr­šte­nje no­vo ro­đe­nje i da je to pr­va i po­sled­nja za­po­vi­jest Hri­sto­va. Osvr­nuo se i na sta­nje škol­stva i po­stu­pa­nje vla­sti u Cr­noj Go­ri.
– Da­na­šnje sa­bra­nje sa ovo­li­ko dje­ce je znak na­še ob­no­ve. Na­ša sa­da­šnja vlast je neo­ko­mu­ni­stič­ka, a to je ono naj­go­re iz ko­mu­ni­zma, ono što je ko­mu­ni­zam do­ve­lo do pro­pa­sti – bez­bo­žni­štvo i oti­ma­nje od dru­gih. To je ono što je upro­pa­sti­lo ko­mu­ni­zam, a to je ono što je te­melj pro­pa­sti i ovih na­sled­ni­ka da­na­šnjih nji­ho­vih. Ne da­ju da se uve­de vje­ro­na­u­ka u ško­le, a sva­ke dru­ge ga­do­sti mo­gu da se uče u ško­la­ma, ali dje­ca ne mo­gu da uče za­kon bo­ži­ji - ka­zao je mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je.
On se za­pi­tao ka­kva je to Cr­na Go­ra ko­ja je bez ča­snog kr­sta na Lov­će­nu, ko­ja se od­ri­če Ko­so­va i Me­to­hi­je, Peć­ke pa­tri­jar­ši­je i De­ča­na, i ko­ji su to Cr­no­gor­ci.
– To ni­je­su Cr­no­gor­ci kra­lja Ni­ko­le, to su ne­ki no­vo­pe­če­ni Cr­no­gor­ci, ko­ji mi­sle da sa­mo za­to što su se ro­di­li ov­dje i pa­su tra­vu ov­dje da su Cr­no­gor­ci. Pa i vo ko­ji pa­se tra­vu ov­dje je po to­me Cr­no­go­rac, i onaj Sr­bi­ja­nac, i za nje­ga isto va­ži. I za sva­kog čo­vje­ka na ze­mlji. Ko­ja je raz­li­ka iz­me­đu ljud­skog bi­ća i ži­vo­tinj­skog ako čo­vjek u se­bi ne­ma Bo­ga – is­ta­kao je mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je.
On se za­pi­tao i ka­kve su to ško­le ko­je ubi­ja­ju Bo­ga u dje­ci i ko­je ih li­ša­va­ju vječ­ne mla­do­sti. Uka­zao je da sa­da­šnja vlast u Cr­noj Go­ri ne pri­zna­je je­di­no Cr­kvu ko­ja je stvo­ri­la Cr­nu Go­ru.
– Ne sa­mo da ne pri­zna­je Cr­kvu, već iz­mi­šlja ne­ke svo­je sek­te – na­gla­sio je mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je.


Pre­ći pre­ko sta­rih po­dje­la

Mi­ni­star od­bra­ne Sr­bi­je Alek­san­dar Vu­lin re­kao je da je Alek­san­dar Vu­čić, kao ni­ko pri­je nje­ga, uje­di­nio Sr­be, za­šti­tio Re­pu­bli­ku Srp­sku i pre­šao pre­ko sta­rih po­dje­la.
– Usu­dio se da ka­že da ne­će bi­ti po­no­vlje­ne i ne­ka­žnje­ne „Olu­je", Ja­se­nov­ca i mar­tov­skog po­gro­ma. Na­pa­di zbog ta­kve po­li­ti­ke su sti­za­li i sti­za­će, a isti­na je da je Sr­bi­ja ja­ča ne­go što je bi­la u vri­je­me ba­ca­nja kle­tvi Am­fi­lo­hi­ja Ra­do­vi­ća. Osta­je i osta­će – ka­zao je Vu­lin.

http://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Vijest%20dana&clanak=630099&datum=2018-01-09

kossev.info

Mitropolija: Amfilohije rekao istinu koja je razjarila Aleksandra Vučića. Od nje se kao od groma trese politički vrh Srbije

9-11 minutes

---

Mitropolit Amfilohije svojim stavom o odnosu prema Kosovu i Metohiji rekao je istinu koja je razjarila Aleksandra Vučića. Mitropolitova reč od koje se kao od groma trese politički vrh Srbije, nije ni naručena, niti je opoziciona, a ni politikantska, kako neistinito tvrdi Marko Đurić, nego je isključivo pastirska reč egzarha Sveštenog trona Pećkog, poručila je Mitropolija crnogorsko-primorska Srpske pravoslavne crkve. Nova poruka ovog dela srpskog sveštenstva stiže usred lavine reakcija visokih državnih funkcionera, SNS i njihovih partnera u vladi, koja se od jutros, na drugi dan Božića, pokrenula upravo na Amfilohijevu izjavu da se boji da politika srpskog predsednika vodi izdaji Srbije i Kosova i Metohije, te da je cilj unutrašnjeg dijaloga o Kosovu sa intelektualcima namera Vučića da smanji svoju odgovornost. "Medijska hajka na Božić pokazuje da je problem mnogo dublji od jedne mitropolitove izjave. Jer, poznato je da ovakve i slične reakcije samo može da proizvede istina koju je Mitropolit Amfilohije rekao, a nikako neistina," poručuje Mitropolija.  Amfilohijeva "često puta i oštra reč", nije upućena lično ni protiv koga, "nego je isključivo izgovorena za dobro, za očuvanje ne samo Kosova i Metohije, nego i obraza i ugleda onih koji donose sudbonosne odluke u ovom narodu," objašnjeno je iz Crne Gore. Međutim, pitanje Kosova i Metohije, nije ni "srbijansko" ni "beogradskopašalučko", već "svesrpsko", a kako se upravo na primeru "hajke na Mitropolita i bezbožnih uvreda Vučićevih saradnika, posebno Nikole Selakovića" pokušava da prikaže. Poruke juče i danas Zorane Mihajlović su pretnja crkvenom "nepromenljivom, vekovnom, svetosavskom i svetolazarevskom stavu o Kosovu i Metohiji". Srpskoj pravoslavnoj crkvi ne pripada pravo da vodi državnu politiku, ali joj pripada "neotuđivo pravo da čuva obraz Crkve i dušu ovoga naroda od svakog pokušaja izdaje Kosova i Metohije i čitavog srpskog naroda". Tvrdeći da je "tzv. unutrašnji dijalog o Kosovu i Metohiji" nepotreban, sa mogućim štetnim posledicama, sa Cetinja se poručuje i: "Nepokolebljivo podržavamo očinsku reč našeg Patrijarha g. Irineja da državnici Srbije ne smeju nikada da daju svoju saglasnost na otuđenje Kosova i Metohije, jer ono što se silom uzme, to se i vrati, a ono što se pokloni nekome je za svagda izgubljeno, a to Srbi i Srbija ne smeju dozvoliti." U nastavku objavljujemo izvorno saopštenje Mitropolije:

"Mi, dolje potpisani Arhijerejski protoprezviteri u Mitropoliji Crnogorsko-Primorskoj, javno saopštavamo da, zajedno sa ostalim sveštenstvom i monaštvom, uopšte nismo iznenađeni božićnom medijskom hajkom na Mitropolita Crnogorsko-Primorskog i Egzarha sveštenog trona Pećkog g. Amfilohija. Danas, prvi put na ovakav način, stajemo u zaštitu svog Arhipastira, ali prije svega zbog zaštite svoje Crkve koja je, kroz ličnost Mitropolita g. Amfilohija, bezočno napadnuta od najbližih saradnika predsjednika Srbije Aleksandra Vučića i to Nikole Selakovića, Marka Đurića, Zorane Mihajlović i Aleksandra Vulina.

Nema nikakve potrebe da branimo Mitropolita Amfilohija od najnovijih napada na njega, jer nisu ni prvi, a ni poslednji. Slični napadi su, poznato je, obilježili njegovu trodecenijsku episkopsku i poluvjekovnu svešteničku službu i nikada do sada nismo na ovakav način reagovali. Ovim reagovanjem zapravo želimo da ukažemo da je Mitropolit Amfilohije svojim stavom o odnosu prema Kosovu i Metohiji rekao istinu koja je razjarila Aleksandra Vučića. Sigurni smo da mitropolitova riječ od koje se kao od groma trese politički vrh Srbije nije ni naručena, niti je opoziciona, a ni politikantska, kako neistinito tvrdi Marko Đurić, nego je isključivo pastirska riječ egzarha Sveštenog trona Pećkog.

Mitropolitova riječ je ista i nepromijenjena od kada je na kolac nabijen mučenik Đorđe Martinović iz Gornjeg Livča kod Gnjilana, od kada su silovane monahinje po Kosovu i Metohiji, od kada je ubijen Danilo Milinčić, od paljenja konaka Pećke Patrijaršije na Nedelju Pravoslavlja 1981. godine, od kada je pisan Apel za zaštitu srpskog naroda i njegovih Svetinja na Kosovu i Metohiji 1982. godine, od zločina terorističke OVK i NATO bombardera nad Srbima i drugima sve do danas.

Uopšte ne sporimo pravo saradnicima i glasnogovornicima predsjednika Vučića da kritikuju Mitropolita Amfilohija zbog njegove izjave o odnosu režima u Beogradu prema Kosovu i Metohiji. Međutim, način na koji je to izvedeno i medijska hajka na Božić pokazuju da je problem mnogo dublji od jedne mitropolitove izjave. Jer, poznato je da ovakve i slične reakcije samo može da proizvede istina koju je Mitropolit Amfilohije rekao, a nikako neistina.

Znamo i svjedočimo da mitropolitova, često puta i oštra riječ, nije upućena lično ni protiv koga nego je isključivo izgovorena za dobro, za očuvanje ne samo Kosova i Metohije nego i obraza i ugleda onih koji donose sudbonosne odluke u ovom narodu. Ona nije ni protiv albanskog naroda koji masovno napušta prostor Kosova i Metohije, jer je već godinama žrtva vladavine terorista koji su postali političari.

Da li treba podsećati na ono što se uporno prećutkuje ili falsifikuje, a to su još teže riječi o izdaji koje je Mitropolit Amfilohije uputio i neprestano upućuje Milu Đukanoviću poslije odluke Vlade Crne Gore da prizna tzv. državu Kosovo i da se odrekne izvorne Crne Gore Kralja Nikole i svih crnogorskih žrtava za oslobođenje Metohije od Turaka 1912. godine? Zar upravo Mitropolit Amfilohije, sveštenstvo i vjernici nisu bili podvrgnuti sličnom medijskom kaštigovanju u Podgorici poslije protesta zbog priznanja tzv. Kosova od strane Vlade Crne Gore? Zato nas danas zabrinjava to što su, kako se vidi, i čelnici Srbije krenuli da sprovode dukljansko-montenegrinski pristup Kosovu i Metohiji?

Od hajke na Mitropolita i bezbožnih uvreda Vučićevih saradnika, a posebno Nikole Selakovića, bitnije je što se na ovom primjeru pokazuje intencija da se kosovsko-metohijsko pitanje isključivo predstavi i rešava kao 'srbijansko' ili, zašto ne reći, 'beogradskopašalučko', a ne kao svesrpsko pitanje. Takođe, pokazuje se i da je bila više nego umjesna primjedba Episkopa bačkog g. Irineja o problematičnom pojmovnom određenju 'unutrašnjeg dijaloga'.

Posebno je sporno što se to sveto i svešteno pitanje ove Crkve i njenog naroda obezličava i relativizuje u nekakvom 'unutrašnjem dijalogu', koji je već doživeo katastrofu i neuspjeh. Kakav je to 'unutrašnji dijalog' kao 'najvažniji politički akt predsjednika Srbije od njegovog stupanja na dužnost' kad se svaka riječ koja se ne uklapa u međunarodne obaveze i interese režima u Beogradu žigoše i progoni od strane najbližih saradnika predsjednika Srbije kao inicijatora 'dijaloga'. Nikako ne možemo da shvatimo i prihvatimo tako koncipiran 'unutrašnji dijalog' o Kosovu i Metohiji, koji su odmah svojski pohvalili Edi Rama i Bedžet Pacoli!

Poruku potpredsjednice Vlade Srbije Zorane Mihajlović Mitropolitu Amfilohiju danas, kao i sličnu Patrijarhu Irineju juče, da 'Amfilohije neće voditi državnu politiku' shvatamo i kao prijetnju i sjutrašnju poruku našoj čitavoj Crkvi, kad bude morala da svjedoči svoj jedan, jedini, nepromjenljivi, vjekovni, svetosavski i svetolazarevski stav o Kosovu i Metohiji.

Naravno, ni Mitropolitu Amfilohiju, ni Patrijarhu Irineju, a ni Crkvi ne pripada pravo da vode državnu politiku, ali im pripada neotuđivo pravo da čuvaju obraz Crkve i dušu ovoga naroda od svakog pokušaja izdaje Kosova i Metohije i čitavog srpskog naroda. Mi, naravno, nemamo ambiciju i ne možemo da utičemo na politiku i odluke Aleksandra Vučića, ali imamo pravo da u svojoj Crkvi, kojoj služimo i čiji identitet čuvamo i jedinstvo svjedočimo u Crnoj Gori, slobodno, odgovorno i javno kažemo svoju riječ o Kosovu i Metohiji, posebno kad je Vučić uputio javni poziv da svako iznese svoje razmišljanje o Kosovu Metohiji. Ta riječ neće i ne može biti ugušena, niti će Crkva biti ućutkana bez obzira na sve napade koji dolaze i koji će doći.

Neućutno stojimo na stanovištu da je tzv. unutrašnji dijalog o Kosovu i Metohiji nepotreban i sa mogućim štetnim posljedicama na koje je sa pastirskom brigom ukazao Mitropolit Amfilohije. Nepokolebivo podržavamo očinsku riječ našeg Patrijarha g. Irineja da državnici Srbije ne smiju nikada da daju svoju saglasnost na otuđenje Kosova i Metohije, jer ono što se silom uzme, to se i vrati, a ono što se pokloni nekome je za svagda izgubljeno, a to Srbi i Srbija ne smiju dozvoliti."

ARHIJEREJSKI PROTOPREZVITERI

Cetinjski Obren Jovanović

Podgoričko-kolašinski Velibor Džomić

Podgoričko-danilovgradski Dragan Mitrović

Barski Slobodan Zeković

Budvanski Boris Radović

Bokokotorski Momčilo Krivokapić

Hercegnovski Radomir Nikčević

 

---

Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala "KoSSev" nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.

VESTI

 

Црногорски „задивљујући“ отпор Русији

in4s.net

Црногорски „задивљујући" отпор Русији - ИН4С

Спутњик

3-4 minutes

---

 

Пише: Момир Булатовић

У току су новогодишњи и божићни празници. Једни славе наглашеније, други тише али је празнична атмосфера добрано видљива. Стога и колумну треба посветити лаганијим, забавним темама. По могућности, шаљивим.

Тако се сама по себи наметнула прича о спољној (на „црногорском језику" — вањској) политици актуелне Владе Црне Горе према Русији.

Недавно је америчка амбасадорка у Црној Гори похвалила политику државе у којој службује ријечима: „отпор који Црна Гора пружа Русији задивљује сав свијет". Америчке дипломате су одавно и на свим крајевима планете избориле право да дају свакакве изјаве. Укључујући и овако небулозне. Стога, и ова једва да представља изненађење у свеприсутној (а ничим стварно изазваној) антируској хистерији у Америци и добром дијелу западног свијета.

Ипак, пажње је вриједан изостанак било какве реакције онога што воли да се назива „званична Подгорица". Могли су, на примјер, да оспоре ову оцјену, или да се са њом сложе, па да је „продубе" својим анализима, тражећи допунске похвале. Не, они су одлучили да се примире. Попут пудлице коју је власник помиловао што је залајала на пролазника и која је због тога срећна, а недовољно храбра да даље кидише на њега.

У односима Црне Горе и Русије не ради се само о малој и држави највећој на свијету. Величина је увијек важна, али овдје никада није била пресудна. Током историје Царска Русија је помагала и штитила Црну Гору и најнепосредније је допринијела да се ослободилачка борба „за крст часни и слободу златну" крунише њеним међународним признањем као суверене државе.

Црна Гора, несумњиво, не би ни постојала без заштите, помоћи и подршке Русије. Никада и ни на који начин Русија није наштетила Црној Гори. Упркос томе, тренутно званична Црна Гора увела је санкције Русији, приступила НАТО-у који Русију третира као непријатеља и, коначно, инсценирала некакав „државни удар" који је, како тврде, припреман од стране двојице руских обавјештајаца и уз благослов Кремља.

Умјесто коментара ваља подсјетити на староподгоричку шалу.

На вратима стана се појављује човјек и још са прага пита домаћина:

„Јесте ли Ви човјек који је јуче из набујале ријеке Мораче спасио мог сина?"

Скромно, али са поносом и задовољством, овај одговори: „Да, ја сам тај…"

„А, ђе му је капа?", зајапурио се гост.

А та „капа" може бити оних 125.500 евра које су наводно руски обавјештајци дали за извршење државног удара у Црној Гори. Насилнички преврат је требало да изврше времешни туристи из Србије под командом лидера Демократског фронта, најјаче црногорске опозиционе групације. Моћна и богата Русија је, дакле, за „државни удар" намијенила новца којим се једва може купити луксузан аутомобил.

Супруга донедавног високог функционера Црне Горе, иначе правоснажно осуђеног шефа криминално-пљачкашке групе, већ десетак година на рачуну у швајцарској банци има готово четири милиона долара. Колико ли би се „државних удара" могло извести са толиким новцем?

Или је, можда, то био прави удар на државу Црну Гору коју су њени главари опљачкали и изнијели новац на рачуне страних банака? А, да би се такав новац тамо сачувао, мора се бити против Русије. Макар и овако небулозно.