Nazovi NATO za rat

rts.rs

RTS :: Nazovi NATO za rat

RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of Serbia

11-14 minutes

---

Iduće srede se u Hagu održava vanredna sednica OPCW-a, Organizacije za zabranu hemijskog oružja, sazvana na insistiranje Moskve, "kojoj se očito žuri u utvrđivanju faktičkog stanja u aferi 'Skripalj'" (SDZ). Žuri se i onima koji su pokrenuli novi turnus diplomatskih sankcija protiv Rusije pre bilo kakvog stava OPCW-a – Vašington je prekjuče, u petak, najavio novi odgovor na najnoviji ruski odgovor.

Evropljani, sa članskom kartom EU i bez nje, dobro došli na klackalicu bezumlja!

Kao što sam Skripalj postaje nevažan u žustrom pokretu u kom se trenutno nalazi globalni diplomatski aparat, isto se može dogoditi i OPCW-u kad njegovi predstavnici u sredini između dva Uskrsa objave svoj preliminarni izveštaj.

Jer, koliko god su bojni otrovi u međuvremenu postali hemijski raznovrsni i kreativni, politički razgovor o njima je, ako se gleda tip upotrebljenog vokabulara, jednostavno saštrikan – ili ih je neka strana koristila, ili nije; ili laže, ili ne laže.

OPCW-u tako ovog trenutka stoje na raspolaganju samo tri moguća odgovora: a) kriva je Moskva; b) kriv je neko drugi; c) nemamo pojma (treba nam više vremena).

U slučaju najverovatnijeg odgovora pod "c" situacija se samo odlaže do novog termina, ali politički relevantna suma odgovora opet ostaje ista – ili je Moskva, ili neko drugi, ili se nikad neće saznati.

Ne očekujući "a" ili "b" ni brzo, ni ikada, evropski relevantan Zapad – SAD, Ujedinjeno Kraljevstvo, Francuska i Nemačka – već je preventivno proglasio i sproveo u delo dodatne diplomatske sankcije protiv Rusije, Amerikanci čak najavili nove iduće sedmice.

Ono što je naročito depresivno je da ni druge dve mogućnosti ne bi spustile međunarodnu tenziju. Recimo da OPCW u sredu kaže kako se "trag nalogodavaca može pratiti u Moskvu" – šta će onda Zapad napraviti? Već su kaznili Moskvu pre nego što se znalo stanje stvari. Da li to onda znači da je više neće kažnjavati, ili da će tek sad zapravo?

Pretpostavimo da Organizacija za zabranu bojnih otrova kaže da je "b", neko drugi. Hoće li to značiti da Zapad povlači poslednju rundu "diplomatskih mera", po svojoj prirodi sankcija, na delu od prošlog ponedeljka? Da će se izviniti? 

Naravno da neće, ne bi bilo ekonomično. Neke vlade, kao na primer nemačka, već su se osigurale za taj slučaj, izjavljujući da se poslednje "diplomatske mere" ne sprovode samo zbog Skripalja, već i zbog ruskih sajber napada, kao i odbijanja ruske kooperacije oko Krima i istočne Ukrajine.

Osim toga, konstatacija da je Skripalja otrovao "neko drugi" pretpostavljala bi nagoveštaj ko je taj mogući drugi – London, CIA, Kijev, neko s Baltika, davni KGB-prebezi bez domovine i smisla, neki lični Skripaljev neprijatelj iz obaveštajne zajednice.

Čak i u tom hipotetičnom, za Rusiju optimalnom scenariju, stručnjaci OPCW-a bi opet spali na pretresanje gore spomenute formule: a) MI-6; b) neko drugi; c) nemamo pojma (treba nam više vremena).

Ko truje? No idea!

U kakofoniji izuzetnih glasova prošle sedmice, u smislu važnih i relevantnih osoba koje polako ali sigurno vode Zapad ka vojnoj konfrontaciji s Rusijom, izdvajaju se tri izjave – američkog ministra odbrane Džejmsa Matisa, britanskog šefa diplomatije Borisa Džonsona i predsednika nemačkog Bundestaga Volfganga Šojblea.

Sve izjave se odnose na najnovije zaoštravanje Zapad–Rusija povodom afere "Skripalj".

Matis: "NATO je ponovo pokazao da je relevantan." Džonson: "Rusi su potcenili naš odgovor." Šojble: "Možda će Englezi sad odlučiti da ostanu u EU, kad su videli kako ih bezrezervno podržavamo."

Te tri izjave odaju konstrukciju sadašnje krize, njenu unutrašnju mustru: NATO se osetio zanemaren i "nerelevantan", pa je zajedno sa Londonom, koji traži način da ostane u EU i istovremeno sačuva ponos, upotrebio aferu "Skripalj" ne bi li pojačao eksplozivnost rusko-zapadnih odnosa.

Ukratko: EU se dodvorava Londonu, London koristi NATO, NATO pati jer ga svaki miran dan košta samosvesti.

Politički teatar koji trenutno gledamo ima veze s time da se NATO alijansi nađe nešto da radi. Ona je privilegovani nezaposleni u Evropi rastuće nezaposlenosti.

Proširenje na istok je bilo zabavno, ali je nepravedno zaustavljeno u trenutku kad se činilo da je Alijansa među sobom već raspodelila vezove i vile na Krimu. Srbija je 1999. kapitulirala nakon samo 78 dana, pa je NATO ponovo imao previše slobodnog vremena. U Iraku je NATO izvorno dosta učinio, ali sad je situaciju tamo preuzeo netransparentan broj novih igrača.

Borbu protiv terorizma u principu vode nacionalne policijske snage. Hoće li neki islamski fanatik pobiti 150 ljudi u Parizu, za NATO formacijski nije relevantno pitanje.

Sankcije protiv Rusije 2014. su bile zvezdani trenutak NATO diplomatije, ali Rusija je ne samo ostala na nogama već preko bliskoistočne politike i strateškog prijateljstva sa Iranom i Turskom čak i popravila svoj međunarodni status. To za NATO u krajnjem efektu znači kao da nije uopšte kažnjena – Moskvu mora da boli, mora vidljivo da je boli!

NATO se dosađuje. Ko ga voli, dobaciće mu neki rat, makar mali, makar samo kao dosetku koja se zahuktava, vrti i okreće, da bi jednog trenutka bila zaustavljena mudrom odlukom zapadnih lidera – ali samo ako Rusi već jednom pokažu da se boje, ako daju znak da su ranjeni u svakom mogućem simboličkom i realnom smislu.

Kako u ruskoj prirodi nije da pokažu da se boje, posebno ne onda kad se boje, NATO ide dalje.

Ginter Ferhojgen: "Nije bilo tako davno da su Amerikanci i Britanci svesno i namerno slagali čitav svet da bi opravdali rat u Iraku"

Zlo i naopako za one koji u politici pamte više od, recimo, deset godina, koji dosađuju s paralelama i podsećaju na krive odluke u dalekoj prošlosti od dve decenije.

Posebna nevolja je da se u tim slučajevima radi o izuzetnim glasovima u gornjem smislu, ali bivšim, o "penzionerima" koji su progledali kad su sišli sa vlasti, pa sada kao patolozi sve razumeju, ali ništa više ne mogu.

Ginter Ferhojgen, bivši potpredsednik Evropske komisije pod Barozom: "Ova grupa za pritisak koja se formira oko Londona, ta prateća muzika, način na koji britanska vlada govori o Rusiji, ponašanje britanskih medija, ono što dolazi iz Amerike – to je više od eskalacije u jednoj dugoj svađi. To je početak teške internacionalne krize, za koju nisam siguran da se može držati pod kontrolom. Ona je puštena u pogon ne na osnovu pouzdanog znanja, već skače s pretpostavke na pretpostavku i to prodaje kao lanac dokaza. Pada u oči da se sve bazira na informacijama tajnih službi, a to je, jel' da, kao što svi znamo, jedan jako istinoljubivi svet! Uopšte nije tako davno da su američka i britanska vlada svesno i namerno lagale kako bi opravdale napad na Irak." (ZDF, 28. marta)

Vili Vimer, bivši potpredsednik Parlamentarne skupštine OEBS-a, dugogodišnji CDU-ov glasnogovornik za bezbednost u nemačkom Bundestagu: "Reč je o politici visokog ratnog rizika koju London ne započinje prvi put u EU ili NATO-u. Iz Londona ne dolaze nikakvi dokazi, samo eskalacija koju London bezočno gura kroz NATO i EU. Najstrašnije je da polovina EU, uključujući nemačku vladu, aplaudira. Kad u Moskvi ne bi sedeo racionalno agirajući Putin, Evropa bi, s obzirom na ratnu strast koja trenutno vlada na Zapadu, izgledala sasvim drugačije." (Televizijski kanal MRD, 27. marta)

Gerhard Šindler, bivši predsednik nemačke informativne službe BND (Bundesnachrichtendienst): "Nema elemenata koji omogućavaju zaključak o pouzdanoj ruskoj odgovornosti za slučaj 'Skripalj'. Trenutna dokazna situacija nije tako robustna kako bi primenjene mere prema Moskvi želele da verujemo." (MRD, 27. marta)

Bivši Kolin Pauel

Ako već govorimo o bivšima, bio je to američki general u penziji Kolin Pauel, Bušov šef diplomatije 2002–2005, koji je u februaru 2003. mahao u UN ampulom antraksa kao pouzdanim dokazom da irački diktator Sadam Husein poseduje hemijsko oružje za masovno uništenje.

Sadam, kako se pokazalo, nije imao ni kapsulu cijankalija za vlastitu upotrebu. 

Kad Ferhojgen danas podseća na tu epizodu američke politike, to na pozadini ostrašćene britanske diplomatije izgleda kao da progovara o događajima od pre sto godina; sram ga bilo ko se seća.

Na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji prošlog februara, britanska premijerka Tereza Mej je održala izvrstan govor, u kome je sve rekla, praktično najavila slučaj "Skripalj": "Mi smo globalno orijentisana zemlja"; "Mi smo u NATO-u drugi po izdvajanju za odbranu"; "Naš plan je da transatlantskom partnerstvu udahnemo novu dinamiku"; "Saradnja sa EU prevashodno u oblasti bezbednosti – ali samo ako se kroz nju jača NATO".

Treba li biti paranoičan pa doći na ideju da je London malo poradio oko slučaja "Skripalj", ne bi li ubrzao primenu britanskog kataloga kriterijuma za saradnju sa EU?

Da ratni bubnjevi iz Londona počinju da teraju krv u oči Zapadu, a Zapad sa svoje strane čitavoj Evropi, dobro ilustruje pritisak što ga oni koji su u najnovijem talasu proterali ruske diplomate (NATO, 19 zemalja EU, sedam van EU), vrše na one koji nisu.

Recimo Austrija – britanski ambasador je vladi u Beču već uputio dva demarša u znak protesta jer Austrija nije proglasila dodatne sankcije. Oba puta je odbijen, piše Prese. Austrijska vlada se čak ne usuđuje ni da to kaže u zvaničnom saopštenju, već se krije iza anonimnih "izvora" i upetljava sa "istorijskom ulogom mosta između Istoka i Zapada".

Pritisak medija je još strašniji, da čovek ne poveruje koliko se uglednim novinarima uglednih evropskih medija žuri da kontinent gurnu u spiralu eskalacije otvorenog kraja sa Moskvom. U poređenju s tim, ratne trube srpskih i hrvatskih medija iz 1989–91. su ništa, vežbe civilne odbrane u dečjem vrtiću!

Pri tome je interesantno da što medij više važi za "levi", u smislu da zastupa postmoderno nasleđe leve, progresivne humanističke inteligencije (u Austriji Profil, Standard, ORF), tim je agresivniji u konstataciji kako postoji urgentna potreba da se svi, čitava Evropa, čitav slobodni svet, ujedini protiv Moskve, pa šta bude!

Dr Strangelove & general Ripper

Društvene mreže takođe imaju svoju ulogu u ritualnom nanošenju ratničkih boja. Na primer, austrijski novinar Norbert Mapes Nidik je na svoj Fejsbuk nalog stavio Ferhojgenov intervju za ZDF. Poruka: obratiti pažnju, ako nastavimo, tuda idemo.

Na to se javila prijateljica s komentarom kako je "i inače neukusno proglašavati sankcije na dan kad Rusi sahranjuju mrtve iz požara u Sibiru", a odmah iza nje Volfgang Išinger, nemački diplomata, voditelj Minhenske bezbednosne konferencije, čovek koji je u februaru ove godine moderirao nastup Tereze Mej.

Išinger: "Neukusno? Pitajmo porodicu Skripalj koliko je za njih neukusno trovanje, kao i, usput rečeno, potpuno mekani zapadni odgovor s proterivanjem, zato što kao mera ostaje na čistom diplomatskom nivou."

Proterivanje je ništa, treba nešto jače.

Za početak, treba se vratiti u praistorijsku 1964. godinu kada je Kjubrik snimao film "Dr Strangelove". Tamo američki "general Riper" (bukvalno: general Cepač) zaobilazi sve sigurnosne instance i šalje flotilu nuklearnih bombardera na Rusiju.

Kad Riperov aistent, "kapetan Mendrejk" iz britanskog RAF-a shvati da mu je šef poludeo, počinje bitka za spas ljudske rase.

Smireno, hladnokrvno, emotivno ranjivo, britanski kapetan kroz pola filma radi na tome da poludelom "Cepaču" odvuče pažnju, da ga zaigra i nekako dođe do koda kojim će vratiti bombardere. Nije uspeo, ali je umro pokušavajući; herojski, pored automata za koka-kolu.

Ovog puta, "Riper" i "Mendrejk" rade sinhronizovano, na istom zadatku. No more distraction.

 

standard.rs

Амерички радио: Вучићева употреба Путина

http://newlookworld.com/

7-9 minutes

---

петак 30. март 2018. 11:19

„То онда говори да је Србија нелојалан савезник Европе у целој тој причи", оценио је саговорник РСЕ Александар Попов

За разлику од западних партнера, са Русијом је лакше разговарати о косовском питању. Ово би могло произаћи као закључак из објашњења које је изнео председник Србије Александар Вучић, након што је руском лидеру Владимиру Путину у телефонском разговору изнео виђење последњих дешавања на саверу Косова. Према Вучићевим речима, Путин је казао да помно прати ситуацију на Косову, да Србија може рачунати на помоћ Москве и да му је Србија најважнија на Балкану и у Европи. Како оцењују саговорници РСЕ, Вучић је разговором са Путином послао сигнал на две адресе: домаћој јавности, али и западним престоницама.

Председник Србије Александар Вучић рекао је да су га јутрос после телефонског разговора са првим човекм Русије критиковали због тога што је разговарао с Владимиром Путином, а да је његов одговор да ће разговарати са свима, као и да ће данас разговарати са председником Турске Реџепом Тајипом Ердоганом.

,,Мој посао је да штитим Србију и не занима ме одакле ко долази", казао је Вучић. Током свог присуства војној вежби на Пасуљанским ливадама код Ћуприје, желео је да каже и са ким је много тешко разговарати:

„Знате, много је тешко када разговарате са неким ко је спонзор косовске независности. А спонзор косовске независности су пре свега Сједињене Америчке Државе, и оне то не крију, оне се тиме хвале и поносе, и, наравно, неке још европске земље. Када са њима разговарате, видите да је Албанцима готово све дозвољено."

Вучић је, како је наведено у раније издатом саопштењу Председништва Србије, у једносатном телефонском разговору информисао председника Русије Владимира Путина о последњим догађајима на Косову, посебно о „бруталном нападу" на директора Канцеларије Владе Србије за Косово Марка Ђурића, кога су албанске снаге, додао је, претукле без икакве кривице.

Путин је, како се даље наводи, председнику Србије пренео да може да рачуна на руску помоћ у сваком облику и да за Москву, кад је реч о Косову, важи само Резолуција 1244 УН, а да су сви други документи ништавни.

У среду увече Вучић је за ТВ Прва казао да је током разговора са Путином осетио највиши ниво подршке, а открио је да је разговарао и са председником Белорусије Лукашенком, кога је позвао да посети Србију.

Саговорници РСЕ оцењују да је Вучић разговором са Путином заправо желео да поентира пред домаћом јавности, али и да покупи уцењивачке поене према Западу.

„Мислим да је то порука и домаћој јавности и Западу; домаћој јавности да покаже да, ето, ми имамо заштитника у Русији, а Западу да Србија, ипак, може да рачуна и на алтернативну варијанту – на јачање односа са Русијом уколико Европска унија не покаже разумевање за неке српске ставове."

Ово за РСЕ каже Александар Попов, директор новосадског Центра за регионализам и оцењује:

„Ја мислим да је то једна погрешна политика јер, ево, управо ови догађаји на Косову показују погрешност једне такве политике. Дакле, нису нимало импресионирани били на Западу што ми имамо јаке односе са Русијом, а, као што видимо Русија нам ништа не може ни помоћи, нити може да нас заштити у некој кризној ситуацији попут оне који смо видели у Северној Митровици. Крајње што може да уради јесте да ветом у Савету безбедности Уједињених нација спречи да Косово добије столицу у УН, а све друго за сада нам само одмаже на путу ка Европској унији и на неки начин доводи у питање нашу искреност у томе да смо чврсто опредељени на европском путу. Треба рећи и да нам Европска унија толерише што до сада нисмо усагласили своју спољну политику, а питање је и кад ћемо је хармонизовати са европском, бар када је реч о Русији", каже Попов.

Џејмс Кер-Линдзи, професор политичких наука на лондонском Универзитету Сент Мери, за РСЕ оцењује да је српски председник Александар Вучић тиме што је позвао руског председника Владимира Путина желео демонстративно да поручи да Запад није једина страна на коју мора да се ослања кад се ради о Косову:

„Он је хтео да стави акценат на тај разговор како би поручио да још увек има подршку Русије, главног савезника кад је реч о Косову, па је у складу с тим, тај разговор обављен и информација о томе саопштена у високо демонстративном маниру. У Србији се уопште није крило да је председник Вучић разговарао са руским председником Путином. Иако питање Косова још није разрешено, а инциденти које смо видели не доприносе решењу, у региону неки сматрају да можда и доприносе јер кад избије оваква криза, онда то у фокус привлачи пажњу Европске уније. А још и кад Вучић позове Путина, рачуна вероватно с тим да ће то изиритирати Запад, па да ће онда због опасности руске интервенције у региону и ослањања Србије на Русију схватити да треба да усмери много више пажње на решавање кризе. У читавој овој причи још увек је непознаница оно што се тек очекује, а то је национална стратегија о Косову коју Вучић треба да открије јавности", оцењује Кер-Линдзи.

Ако је Вучић одлуком да увуче Русију у косовску причу и кризу на северу калкулисао да ће извући тактичку предност, с обзиром на фрустрације Европске уније због ширења руског утицаја у региону, онда то не погађа циљ јер не подиже степен европског поверења у Србију, аргументује Александар Попов:

„То онда говори да је Србија нелојалан савезник Европе у целој тој причи. Дакле, и даље она гледа и на леву и на десну страну, тако да Европа није сигурна на коју страну ће то на крају да се окрене. Према томе, то не утврђује кредибилитет Србије, него, напротив, доводи у питање тај кредибилитет", упозорава Попов.

Он истиче и то да део одговорности што је до заоштравања односа између Београда и Приштине дошло сноси и Европска унија, па и Сједињене Америчке Државе, које имају далеко јачи утицај на Косово него Европа:

„Гледало се кроз прсте Косову иако није формирало Заједницу општина са српском већином читавих пет година. Чак је и либерализација визног режима за Косово условљена усвајањем демаркације са Црном Гором, а није стављено као услов свих услова нешто што је потписано у Бриселу, а то је Заједница српских општина. Међутим, Русија мало може да помогне у целој тој причи, више би значило да имамо добре односе са Америком, да нас Европа третира као поузданог партнера и да она врши притисак на Косово да уради то што треба да уради. Међутим, ми играмо на руску карту, а Русија ће ту само декларативно нешто да одради, али она не може да изврши притисак на Косово да реализује оно што је потписало", указује Александар Попов.

Председник Србије ће у петак разговарати са немачким амбасадором у Београду Акселом Дитманом, а још је поручио да ће се разговори са Приштином наставити сигурно, да још нема одговор на питање у каквој форми, али да су разговори, како је навео, „с њиховим политичким спонзорима и менторима" важнији.

Аутор Бранка Тривић

Извор РСЕ, 30. март 2018.

 

Miodrag Zarković - Vučić može samo da se nada da prođe kao Đurić

 

Вучић може само да се нада да прође као Ђурић

 03/27/2018 22:28 Став

Чим се огласила сирена, народ северне Косовске Митровице истрчао је на улице. Навика је чудо. Кад су се окупили и зачуђено увидели да се ништа не дешава на чувеном мосту, преко кога је, у неким мање издајничким временима, опасност увек и стизала, почели су да се распитују шта се дешава и због чега је подигнута узбуна. "Ухапшен Марко Ђурић", одговарали су им упућенији. "Е па, онда ништа", узвраћали су Митровчани, окретали се назад и враћали својој свакодневици.

 

Пише: Миодраг Зарковић

Много самих Митровчана, па и преко друштвених мрежа, сведочи о управо оваквој реакцији тамошњег света на вест да је Ђурић ухапшен. Само, да не буде забуне: нису људи тако реаговали зато што су сместа прозрели да се ради о највероватније унапред договореној фарси, у којој нису желели да учествују. Не, него су заиста у првом тренутку поверовали да је Марко Ђурић истински ухапшен.

А ипак су се окренули и вратили кућама.

То значи да Марко Ђурић треба да буде срећан што су га "хапсили" баш шиптарски специјалци, који су га, наравно, убрзо и пустили на слободу. Да је, уместо Шиптарима, шака допао том народу из северне Косовске Митровице, не би га после оплакивао Александар Вучић, него свештеник.

Свестан је Ђурић тога. Зато је на северу КиМ увек боравио у пратњи бројног обезбеђења. Како је ово његово "хапшење" показало, сврха тог обезбеђења никада и није била да Ђурића брани од Шиптара. Него од тамошњих Срба.

Немају Шиптари никаквих разлога да буду незадовољни Марком Ђурићем. Србима се, међутим, он силно замерио, јер је беспоговорно спроводио Бриселски споразум, који је, од како је потписан априла 2013. године, у темељу разорио сваки облик српске државности на северу окупиране покрајине.

А ко је уговорио и одобрио дотични споразум?

То је урадила једна госпођа сумњивог морала по имену "судбина", ако је веровати Драгомиру Анђелковићу, београдском историчару и политичком аналитичару, који у чланку " Крај бриселског процеса или слободе севера Косова?", објављеном на његовом сајту "Видовдан", оцењује да је сада "нужно поништити Бриселски споразум и убрзано враћати стање на пре 2013."

Анђелковић описује поразно безбедносно стање на северу Косова и Метохије и подсећа на то да је све било другачије пре Бриселског споразума. Јер заиста, све до 2013. године, шиптарске оружане снаге и њихови "званичници" нису имали ама баш никакав приступ северу покрајине.

Један једини пут је неко у име "званичне" Приштине, Бајрам Реџепи, крочио у северну Косовску Митровицу пре неких петнаестак година, и то на преговоре по позиву КФОР-а. Када су Митровчани сазнали да је Реџепи у њиховом граду, истог часа су се дигли на оружје и изашли на улице у потрази за њим. Избили су целодневни нереди, превртани су и паљени џипови КФОР-а (који је чак и хеликоптер подизао у ваздух не би ли умирио Митровчане), а Реџепи је једва спасао живу главу кришом бежећи, заједно са једнако успаниченим обезбеђењем, назад у јужни, шиптарски део града.

Јавност у остатку Србије слабо је обавештена о овом и сличним догађајима. Не помиње га ни Анђелковић, мада би тај пример најбоље осликао закључак његовог чланка. Можда и не зна за то дешавање. Али добро, барем зна да су четири северне општине КиМ пре 2013. године биле озбиљно брањене, како званичним, тако и полузваничним и сасвим незваничним снагама. И да Шиптари никако нису могли да савладају ту брану. А да је данас све супротно:

"Да би српска одбрана била елиминисана Албанци су морали да отпочну нови рат, а на то нису били спремни, сада им је била довољна мања полицијска акција да готово окупирају цело северно Косово", исправно пореди Анђелковић стања пре и после 2013. године.

Када је, међутим, реч о томе ко је допринео таквом, кобном обрту у окупираној покрајини – е, ту Анђелковић остаје некако недоречен. Што чуди, с обзиром на то да он први не воли јалово наклапање ради самог наклапања:

"Кукање над `судбином`, које је сада код нас у току, ништа не значи ако се нешто не предузме да се она промени!" Том реченицом је закључио чланак. Баш тако, са ускличником на крају.

Да је под "судбином" мислио на Александра Вучића, та би реченица још и имала неког смисла. Али, пошто Вучић још није изабран на положај судбине (иначе би биле уприличене барем четири свечане инаугурације), не може се наслутити коме је "нејалови" Анђелковић упутио свој предлог да се поништи Бриселски споразум.

Али се зато зна ко је пре пет година Вучића саветовао да Бриселски споразум прихвати: Драгомир Анђелковић, заједно са Бранком Радуном, још једним политичким аналитичарем често присутним у српској јавности, и то увек на задатку посредног или непосредног правдања Александра Вучића.

Баш у то доба, Вучић је – тада у својству првог потпредседника Владе Србије – са њима двојицом одржавао редовно саветовање једном недељно. Тако се говоркало по београдској политичкој чаршији. Извор су били блиски пријатељи Анђелковића и Радуна. Па ако су они лагали чаршију, онда и чаршија лаже нас.

У сваком случају, опште је познато да је Анђелковић био ватрени заговорник Бриселског споразума. Толико да је противнике споразума оптуживао да шурују са ни мање ни више него Хашимом Тачијем! Дословце то је, у најсрамотнијим изјавама које је икада дао, говорио за "Информер", "Курир" и друга Вучићу наклоњена гласила у више наврата, у новембру 2013. У том контексту помињао је поименце и тадашње предводнике косметских Срба, на пример Марка Јакшића, кога је режим оптуживао – без иједног јединог доказа – да у дослуху са Змијом Тачијем саботира Бриселски споразум.

Данас Анђелковић прича сасвим супротно и противи се Бриселском споразуму. Али не помиње имена. Већ само "судбине".

Ево зато једног имена које ће Анђелковићу можда отворити очи: Игор Плотницки.

Плотницки је био председник Луганске Народне Републике, која је заједно са Доњецком устала на оружје не би ли се одбранила од фашистичких снага кијевске хунте. Када је његово деловање почело да угрожава саму Републику, Плотницки је, новембра прошле године, у једном од најтиших преврата свих времена елегантно уклоњен са власти. Све је прошло глатко између осталог и због тога што је сам Плотницки, суочен са својим огрешењима, разумно схватио да је и по њега и по младу државу боље да се не опире. Луганск од тада има далеко мање неспоразума са Доњецком, а њихова заједничка одбрана од украјинских фашиста делује чвршће и одлучније.

Не знам да ли Анђелковић, са или без Радуна, још увек залази на Вучићев монти-пајтоновски двор. Ако залази, онда би, искупљења ради, могао да посаветује врлог нам председника да се најзад суочи са својим огрешењима о Устав, законе и интересе Србије, те да се угледа на Плотницког и мање-више добровољно повуче, такође без много буке. Муку око КиМ могао би, у том сценарију, да препусти онима који су се тим питањем и бавили пре њега, и то далеко успешније од њега – руководиоцима који су до 2013. године управљали севером покрајине, у својству локалне самоуправе изабране у складу са законима и Уставом Србије: Раденку Недељковићу, Славиши Ристићу, Драгиши Миловићу, поменутом Јакшићу и другима. Они ће, далеко брже и делотворније него Вучић, умети да пониште Бриселски споразум и стање на северу КиМ врате на оно од пре Вучићеве велеиздаје.

Ако се Вучић оглуши о савет, Анђелковић би, вођен својом мудрошћу да пука кукњава над судбином ништа не помаже, морао да предузме и одлучније кораке не би ли Вучића приморао на такву одлуку. Ако ништа друго, Анђелковић бар има приступ Вучићу, за разлику од огромне већине Срба од које се Вучић, баш као и Ђурић, крије иза непрегледног обезбеђења.

У супротном, и Вучић и Анђелковић могу да се надају једино томе да поменута госпођа судбина буде и њима наклоњена колико и Марку Ђурићу. Па да их, кад им једног дана буде одузета слобода, везане спроводе Тачијеви специјалци. Јер ако то буду радили Срби, неће се све завршити на сликању у "марици".

http://www.pravda.rs/2018/03/27/vucic-moze-samo-da-se-nada-da-prodje-kao-djuric/

Драматичан догађај у Северној Митровици – само епизода

stanjestvari.com

Драматичан догађај у Северној Митровици – само епизода – Стање ствари

6-8 minutes

---

Ако се претпостави да Вучић неће довести у питање разговоре у Бриселу, што се показало исправном претпоставком, ово насиље би могло, штавише, и да убрза бриселски процес

Слободан Самарџић (Фото: Медија центар)

Поводом насиља албанске милиције у Северној Митровици, Европска унија се огласила „твитом" Федерике Могирини. Она је „осудила догађај". Срам га било – тог догађаја. Ко није упознао овај рукопис Европске уније од јуна 1999. године до данас, дакле поводом насиља које Албанци систематски спроводе над Србима, треба да се посвети гајењу цвећа.

Али, Могеринијина порука делује бесмислено и бедно само широј јавности. Учесницима „бриселског процеса" она добацује: ово треба што пре заборавити и наставити тамо где смо стали. Слично као и поводом убиства Оливера Ивановића, као и поводом хиљаде претходних догађаја, који су били третирани као и овај последњи у Северној Митровици. Тим поводом само треба додати: по интерном документу ЕУ којим је успостављена мисија Еулекса на Косову и Метохији (Заједничка акција од 4. фебруара 2008) полицијска димензија ове мисије (као и судска и царинска) има и извршне надлежности. Другим речима, да је хтела, могла је да спречи дивљање албанске милиције. Одсуство полицијске превенције или интервенције Еулекса савршено се слажу са твитом Ф. Могерини.

Нас, међутим, не интересује надлежност Еулексове полиције по себи, већ њихова процена да овај догађај неће угрозити „бриселски процес". Јер, да нису имали овакву процену, сигурно би изабрали деловање а не неделовање.

Интересантно је да А. Вучић, у свом жестоком иступу после ванредне седнице Савета за националну безбедност, није рекао ништа о бриселским разговорима. Употребљавао је тешке речи за албанско Косово – бандитска, криминална држава, за албанске политичаре – лажови, терористи, за њихове западне заштитнике да су, такође, лажови и сл. Обећао је Србима да ће их њихова држава, Србија, надаље штитити од албанског насиља и да ће починиоци догађаја бити кривично гоњени и процесирани. Много што-шта је рекао, али не и да ће бар довести у питање разговоре у Бриселу. Овде су еулексовци били видовити па нису деловали.

Вучић је, наиме, повлачење са разговора као најјачи потез – када се већ упустио у тзв. бриселски процес – могао да повуче више пута. Он је годинама испуњавао све ставке Првог споразума о нормализацији (април 2013) које су се тицале албанских интереса а да Албанци нису ништа учинили за заједницу српских општина. Гледано са преговарачке тачке, то је несхватљиво, јер делује као да једна страна намерно губи, тј. као да има неки посебан, невидиљиви разлог да губи. Разуме се да је Еулекс, имајући у виду ову учесталост од теме до теме, рачунао да Вучић ни овога пута неће прекинути разговоре и тиме условити бар неки уступак.

Еулекс је, осим овога, имао још једну добру процену. Они су знали да  ни онако дивљачка акција албанске милиције неће изазвати масовнији отпор Срба из Митровице и са севера Косова. Знали су боље него већина људи у Србији да је овај чврст и врло организовани отпор, који је трајао четрнаест година, убио Александар Вућић. Знали су (јер су му то одобрили) да је довео чланове српске жандармерије да насиљем натерају грађане северних општина да изађу на прве општинске изборе у режији Приштине (новембар 2013). Знали су да ће после тоталног краха ових избора (у четири северне општине изашло мање од 5% бирача) свој пропуст исправити првом приликом. И збиља, у фебруару 2014. на поновљеним изборима директори јавних предузећа и установа под претњом су изводили запослене да гласају, а избори нису били ни под каквом јавном контролом. И тада је изашло мање од 20%, али довољно да се прогласи успех. Знали су да ће после оваквог изборног насиља над грађанима, и обавезе да се региструју у Приштини, све странке из Србије обуставити своју јавну делатност у покрајини. Знали су да ће Вучић искористити ову прилику и основати своју странку,  Српску листу, која ће се уредно регистровати у албанским институцијама, супериорно побеђивати на општинским изборима, ући у албански парламент, па и владу. Знали су, поврх свега, да Српска листа није легитимни представник српског народа на Косову и Метохији, јер нема његову аутентичну масовну подршку какву су пре 2013. године имале српске партије за централама у Београду.

На основу свега што су знали, били су сигурни да ни велико насиље демонстрирано у Северној Митровици над високим преставницима власти Србије и над учесницима тзв. унутрашњег дијалога неће изазвати ништа налик на некада познате масовне акције Срба на северу Косова.

Ни у овоме се нису преварили. Испред зграде о којој су били учесници унутрашњег дијалога било је само неколико десетина људи. Вучићев иступ који је био преношен преко великог видео бима на једном митровачком тргу пратило је пар стотина људи у прилично мирној гледалачкој атмосфери. Вучићеви јавни и приватни медији те вечери нису имали прилике да сликом покажу призор масовне подршке.

Остаје, најзад, најважније питање, зашто су Албанци то урадили у зашто је Еулекс то допустио. Што се самих Албанаца тиче, разлози могу бити вишеструки – од ирационалне мржње према Србима до нервозе што би Запад ипак могао да их натера да прихвате заједницу српских општина. Еулекс за своје неделовање није имао ту врсту разлога. На први поглед, Европској унији не одговара овакво компликовање прилика на Косову и Метохији. Еулекс је могао да ћути једино ако су видели да се између насилне акције албанске милиције и неделовања Еулекса може успоставити циљно-рационална веза. Ако се претпостави да Вучић неће довести у питање разговоре у Бриселу, што се показало исправном претпоставком, ово насиље би могло, штавише, и да убрза бриселски процес. Оно, рецимо, може још више да подигне цену добитка заједнице српских општина, што Вучић сматра довољним уступком српској страни за потписивање документа о признању независности Косова. То би могло да убрза потписивање. Ако би се западне звезде овако склопиле, они би Албанце лако приволели за ову концесију Србији. Тим пре што све три стране знају оно што се крије од српске јавности да, заправо, није реч ни о каквој правој концесији, већ о примени косовских уставних и законских обавеза и заједници општина. (О овоме смо писали и претходним прилозима на овом блогу.)

Митровачка епизода у оквиру „бриселског процеса" вероватно није била предвиђена, али се она у постојећим околностима може прихватити као ненамеравана добра последица на сигурном путу српског званичног одрицања од Косова и Метохије.

(Србија и свет, 27. 3. 2018)

 

Zagreb želi da nam otme arhivu o NDH

novosti.rs

Zagreb želi da nam otme arhivu o NDH | Društvo

Lj. Begenišić V. Crnjanski Spasojević

7-9 minutes

---

Hrvatska po svaku cenu nastoji da iz Beograda izvuče dokumentaciju o monstruoznim nedelima za vreme drugog rata. Građa iz ustaške države u 340 kutija, a u Kinoteci 200 filmova

KLjUČNA dokumenta o ustaškim logorima i zločinima koje su činili pripadnici njihovih formacija, diplomatska aktivnost tadašnjeg Zagreba, funkcionisanje policije, domobrana, državnih institucija i lokalnih samouprava, više od 200 filmova koji su snimljeni u NDH...

Sva ta dokumenta pohranjena su u Beogradu u arhivima Jugoslavije i Srbije. Deo njih se nalazi i u Vojnom arhivu i MSP, filmovi su u Jugoslovenskoj kinoteci, a manji broj dokumenata je i u Arhivu Vojvodine u Novom Sadu.

Hrvatska već duže vreme preko Komisije za sukcesiju pokušava da dođe do ovog istorijskog blaga, originalne dokumentacije koja dokazuje i dodatno osvetljava zločine NDH. Namera Zagreba je jasna - staviti šapu na ova dokumenta i tako "zarobiti istinu". Naša strana tome uspešno odoleva sa jasnim obrazloženjem: po principima arhivistike, fondovi se ne mogu ni cepati, ni deliti. U tome nas podržava i međunarodni supervizor, koji pomaže u radu Komisije.

Kada je reč o filmovima iz perioda NDH, kada je, inače, filmska industrija bila vrlo razvijena, oni su pohranjeni u Jugoslovenskoj kinoteci. To su filmski žurnali u trajanju od 15 do 20 minuta, kao i igrani filmovi, i ima ih ukupno 200.

- Mi te filmove nećemo vratiti, jer su oni zaštićeno kulturno dobro važno za Srbe i Srbiju. Uostalom, zašto bi filmovi o Jasenovcu bili više hrvatski nego srpski? - poručuju iz Beograda.

Veljko Đurić Mišina, direktor Muzeja genocida, pojašnjava da je pri kabinetu poglavnika Ante Pavelića i predsedništva vlade NDH postojalo specijalno odeljenje u kom su radili novinari, filmski snimatelji, propagandisti...

- Radi masovne propagande, snimani su prilozi o određenim temama, događajima i ličnostima, i u formi filmskih žurnala prikazivani su u bioskopima. Njihov sadržaj predstavlja dragoceni izvor za istoriju NDH - kaže Đurić, za "Novosti".

PROČITAJTE JOŠ - Zašto su sve vlasti krile genocid nad Srbima?

Srpska deca u logoru Jastrebarsko nedaleko od Zagreba

Da li ti filmovi sadrže dodatne dokaze o zločinima u Jasenovcu?

- Sadržaj je različit. Pregledao sam gotovo sav materijal, i tamo nema ničega do čega se do sada na različite načine nije moglo doći - kaže, za "Novosti", hrvatski istoričar Hrvoje Klasić, koji za Hrvatsku radio-televizuju radi seriju o NDH i koji je za potrebe snimanja pogledao orginale pomenutih filmova u Beogradu.

TRAŽE "RAZGOVOR STRUČNjAKA" HRVATSKA predlaže da se pitanje povratka filmske baštine koja se nalazi u Srbiji reši kroz razgovor stručnjaka koji sarađuju. - Problem treba rešiti sporazumom između nadležnih tela - Hrvatskog državnog arhiva i Arhiva Srbije, a potom će se rešavati i pitanja u vezi sa autorskim pravima - navedeno je u dopisu koji je našoj redakciji poslalo Ministarstvo kulture Hrvatske. Navodi se i da prava i vrsta raspodele prihoda od korišćenja nisu jasno utvrđeni jer nedostaju merila i meritorno tumačenje pravnog položaja ovih dela.

Na pitanje da li ima filmova o zločinima u Jasenovcu, Klasić kaže:

- Ima jedan film u kome se vidi kako Maks Luburić dolazi u Jasenovac u pratnji predstavnika Crvenog krsta, ali se iz tog filma ne može zaključiti šta se tamo dešava.

S druge stane, Veljko Đurić Mišina ističe da među filmskim prilozima postoji i onaj koji je snimljen u konclogoru Jasenovac, ali je on, po svemu sudeći, ostao u Zagrebu.

PROČITAJTE JOŠ - Milanović: Zločine u NDH proglasiti genocidom

Istraživačima je dostupna i mnogobrojna druga dokumentacija, a ne samo filmovi. Mogu da izvrše uvid u nju, čak i da kopiraju određeni broj dokumenata, ali se državi Hrvatskoj ne mogu ustupiti čak ni kopije dok ne potvrdi pravni kontinuitet sa NDH, čija dokumenta traži.

Dokumentacija za kojom Zagreb toliko vapi je od neprocenjive vrednosti. Tolike da su "papiri" iz Beograda korišćeni kao argumentacija pri susretima Mešovite komisije SPC i Hrvatske biskupske konferencije za rasvetljavanje istorijske uloge kardinala Stepinca u genocidu nad Srbima i Romima, kao i Holokaustu, a sve pre konačne odluke o zahtevu za Stepinčevu kanonizaciju.

Filmski plakati iz vremena Nezavisne Države Hrvatske

Takođe, zahvaljujući dokumentaciji o zločinima i pripadnicima ustaških formacija koja je dostavljena Agenciji za restituciju, sačuvane su i hiljade hektara zemljišta oduzetih od ratnih zločinaca.

- Građa o NDH ima svoj popisani i nepopisani deo - kaže istoričar Bojan Dimitrijević. - Popisana je uglavnom vojna i diplomatska građa NDH - odnosi sa Nemcima i Italijanima, odnos prema četnicima, partizanima, međusobni odnosi u okviru NDH... To je klasifikovano u 555 arhivskih jedinica, odnosno 340 kutija.

Osim ovoga, postoji i nepopisani deo o radu ministarstava i institucija za koje naši državni i bezbednosni organi posle rata nisu bili zainteresovani. Popis ove građe je u toku i ona je zatvorena za javnost.

PROČITAJTE JOŠ - ČUVENI AMERIČKI ISTORIČAR: NDH i Nedićeva Srbija nisu isto

- Pre pet-šest godina deo ove građe je digitalizovan, a osamdesetih je jedan mali, možda deseti deo kopirao Hrvatski državni arhiv. Dokumenta o logorima i zločinima detaljno je, odmah posle rata, izučila Državna komisija za otkrivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, i tu danas ima najmanje tajni - tvrdi Dimitrijević.

 

Filmski materijali iz perioda NDH nalaze se u Jugoslovenskoj kinoteci / Foto Tanjug

ANTISRPSKA I ANTISEMITSKA PROPAGANDA ISTORIČAR iz Zagreba Hrvoje Klasić kaže da je sadržaj filmova snimljenih u NDH propaganda nacizma i ustaštva i da su posvećeni Anti Paveliću i Hitleru. U njima je sadržana antisrpska i antisemitska propaganda, usmereni su protiv Tita i partizana, ali ima i onih koji nisu političke prirode, pa se na njima može videti, recimo, omladina kako se zabavlja. Inače, prvi film prikazan u NDH poznat je pod imenom "Rat na Balkanu" ili "Slom Jugoslavije". Tu je i film "Ljudi u oluji", koji je, prvi put posle 70 godina, prikazan 2011. u Zagrebu. Tu su još i "Straža na Drini", "Slavlje slobode", "Mladost Hrvatske", a film "Židovi - izložba o razvoju židovstva i njihovog rušilačkog rada" predstavlja izrazitu antisemitsku propagandu.

Za neke hrvatske istraživače čudan je način na koji je građa dospela u srpske arhive. U Beogradu pak naglašavaju da tu nema nikakave misterije.

Veljko Đurić ističe da je poznato kako su partizanski i komunistički rukovodioci razvrstavali ratni plen posle sloma NDH maja 1945. godine:

- Lični predmeti i lična arhiva Ante Pavelića preneti su u Titov kabinet, a arhiva Ministarstva inostranih poslova NDH predata je Ministarstvu inostranih poslova DFRJ. Izuzeci su bili kada bi komunistički prvaci iz Hrvatske izabrali nešto od zaplenjenog materijala i to zadržali u Zagrebu, a toga je bilo napretek i decenijama je čuvano u Državnoj bezbednosti Hrvatske, a nedavno predato Hrvatskom državnom arhivu. Takav je slučaj sa ličnom arhivom zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca.

PROČITAJTE JOŠ - Zagreb da obešteti žrtve NDH

Kompletnu ovu arhivsku građu u Hrvatskoj smatraju svojim vlasništvom. Tako Ante Nazor, šef Memorijalnog centra domovinskog rata, ističe za naš list da bi sve ono što je nastalo u državama bivše Jugoslavije trebalo da pripadne tim državama, a ono što je zajedničko trebalo bi da u kopijama dobiju sve države.

S druge strane, Đurić je izričit:

- Kako komunističke Jugoslavije nema, a postoje neka pravila u podeli imovine, jasno je da je nemoguće ispunjavati želje novoproglašenih država.

 

rs.sputniknews.com

Чепурин Кифу: Енглеска је постала — земља-гробље

Sputnik

6-7 minutes

---

Велика Британија није успела да освоји свемирски простор, па више томе и не тежи. Овај недостатак она покушава да надокнади кроз лажи свемирских димензија о улози Москве у трагедији у Солсберију, написао је амбасадор Руске Федерације у Београду Александар Чепурин у ауторском тексту за лист „Политика".

„Хемијски напад", који поражава својом бахатошћу, Лондон је почео да изводи уочи најважнијег светског догађаја — председничких избора у Русији. Напад није успео. Владимир Путин је изабран за председника са 76 одсто гласова руских грађана. Иза Путина су данас воља руског народа и снага Русије.

© REUTERS/ David Mdzinarishvili

Није јасно чему се нада ова екипа из Лондона, која делује прекомично, настављајући своју кампању, изгледа, у циљу ометања Светског првенства у фудбалу. Али, и јачи од ових су сломили зубе о Русију.

Свет се променио. И данас је Лондону тешко да прода своје лажи, које су очигледне. Чак ни у Великој Британији лидер опозиције Корбин не верује Мејовој и Џонсону, захтевајући да се најпре све разјасни, па тек онда оптужује.

Ја ћу да истакнем три кључне ствари у вези са случајем „Скрипаљ".

Прво, Русија је потпуно одустала од хемијског оружја. У складу са Конвенцијом о забрани хемијског оружја, евидентиране су све залихе хемијског оружја у нашој земљи, а 2017. године завршено је тотално уништење руског хемијског арсенала, што је потврдила Организација за забрану хемијског оружја. Русија више нема хемијско оружје, док други имају.

Никакве супстанце под условним називом „новичок" никада се нису производиле у Русији. Но, само осам километара од „рајског" Солсберија удаљена је енглеска лабораторија која ради управо у овој сфери. 

Супстанцом су повређени људи, али нико није погинуо. О чему то говори? Коришћен је антидот, а у овом случају треба тачно знати чиме су отровани повређени. Значи, знали су, спремали се и зато се толико плаше да доставе Русији образац примењеног отрова.

Друго, обратите пажњу на време када се догодио овај инцидент — управо уочи председничких избора у Русији. Нико од заинтересованих у њиховом успешном одржавању, ако је урачунљив, неће урадити ништа од тога. А камоли уз коришћење врло специфичне супстанце наводно руске производње и са руским називом. Да се сетимо Шерлока Холмса: „Тражите интерес". Русија има рационалну и одговорну спољну политику. Власт је стабилна. А и интереси су сасвим други. 

Треће, у нападу је страдала руска држављанка. Лондон до данашњег дана одбија да нам пружи конзуларни приступ Јулији Скрипаљ, који је у складу са Бечком конвенцијом о конзуларним односима. Русија није имала ниједан једини разлог за акције против Скрипаља. 

Узгред речено, олигарси који су понели са собом у Велику Британију огромно богатство покрадено од руског народа често умиру под сумњивим околностима — од Березовског до Глушкова. Енглеска је постала опасна земља, земља-гробље. Такве ствари је потребно истраживати. „Магловити Албион" Александра Пушкина све више постаје „Токсични Албион".

Познати енглески аутор криминалистичких романа Џон ле Каре говорио је: „Дволичност је врста нашег националног спорта". Они које воде ову прљаву кампању одлично знају да Русија нема ништа с тим. Чак и више од тога, знају ко је то урадио. Највероватније су све сами организовали. Или како они кажу, „хајли лајкли". Лондон има лошу кредитну историју.

Добро памтимо пример када је под лажним изговором проналаска хемијског наоружања започет рат у Ираку у којем је погинуло пола милиона (!) цивилног становништва. За ове људе мало шта значе закаснела признања Тонија Блера. Стотине хиљада погинулих, а они: „Извините, и нас су превариле специјалне службе". Где је покајање Лондона?

Други пример. Амбасадор Денис Киф, изгледа, покушава да дода свим празним оптужбама још и „боинг" оборен изнад Украјине 2014. године. Ситуација у Европи је ескалирала, наметнуте су санкције. Али где су докази? Требало би да постоје снимци америчких сателита, али то крију. И као резултат — хиљаде умрлих у Донбасу. 

Да се сетимо како су бомбардовали Југославију — годишњица трагедије управо је ових дана. О томе је одлично говорио на брифингу 21. марта у Министарству иностраних послова Русије представник Амбасаде Србије. Погинуле су хиљаде цивилних становника, срушена је инфраструктура. А колико је Срба умрло и још ће умрети због варварског коришћења осиромашеног уранијума? Србе нису сматрали за људе. 

Британски шпијун Скрипаљ — он је битан, док Руси, Срби, Ирачани скоро и да нису људи, то су Индијанци данашњице. Да ли су они свесни размера трагедије, резултата својих већ одрађених кампања лажи и преваре? Да ли имају намеру да се извине и да надокнаде штету?

Овог пута Британцима ништа неће проћи. Боље да делују у оквиру међународног права. Али га засад Британија само гази и тиме погоршава своју позицију.

Преферирајући неосноване оптужбе, Лондон није доставио Москви податке о каквој је супстанци реч, није предао обрасце, није кренуо путем билатералне сарадње. 

Русија предлаже, у складу са Конвенцијом о забрани хемијског наоружања, у оквиру Тачке 2 Члана 9, да се питање регулише путем размене информација на билатералном нивоу. Залажемо се за то да се спроведе свеобухватна истрага и да се кривци пронађу. Нема разлога да то не чинимо ако желимо да сазнамо читаву истину.

На крају бих желео да скренем пажњу на изразе и увреде на рачун Русије и њеног руководиоца. Ови политички патуљци, кловнови, наносе штету, пре свега, угледу саме Велике Британије. Управо они имају и мотив и средства за операцију попут Солсберија. У опису њиховог посла је да дижу прашину, да лажу, да праве себи публицитет. Нека им бог суди.

Политика

 

Момир Булатовић: Европа је 1999. хтела да изврши копнену инвазију СРЈ

nspm.rs

Момир Булатовић: Европа је 1999. хтела да изврши копнену инвазију СРЈ, али нико није хтео да се одазове и онда су у помоћ позвали Американце

2-3 minutes

---

субота, 24. март 2018.

 "Америка није ни хтјела да нас бомбардује 1999. него је то тражио неко други… Али пошто Европа није могла да сакупи војнике за интервенцију, онда су они рекли – ок, ми ћемо, али под овим условима", открио је Момир Булатовић, у то вријеме предсједник Савезне владе СР Југославије.

Он је казао да је Европа хтјела 1999. да изврши копнену интервенцију на СРЈ и да је кренула да скупља војску, али није успјела у томе, јер нико није хтио да се одазове и онда су у помоћ позвали Американце, који су им отворено рекли да хоће, али искључиво под својим условима. А услови су били – они ће само бомбардовати из ваздуха и ни у ком случају неће слати своје војнике у копнену интервенцију, а и уколико дође до таквог развоја догађаја Европљани ће бити дужни да искључиво шаљу своје јединице у директне борбе на тлу.

"Дан уочи почетка бомбардовања, 23. марта, ја сам по Уставу прогласио стање непосредне ратне опасности, а сјутрадан и ратно стање… А како сам се осјећао? То је био један обичан бијели коверат из ког сам прочитао оно што је било по Уставу. Иако смо очекивали бомбардовање још од октобра 1998. и све се то знало. Опет је био шок. Прва бомба пала је те вечери у 20:06 часова на Црну Гору и онда сам по Уставу прогласио ратно стање", препричао је Булатовић дешавања.

Он подсјећа да када је пала прва бомба, одмах је одржан састанак.

"Био је то састанак руководства једне мале шокиране земље, која није ни знала гдје су тачно пале прве гранате, а иначе тај напад био је противправан и тога су били свјесни и Американци. На једном од састанака са изаслаником Мартијем Ахтисаријем, он је Слободану рекао да ће Србија бити потпуно уништена, а Слободан му је на то казао: 'Како ћете да објасните свијету да ћете убити два милиона људи у Београду?'. Ахтисари му је на то одговорио питањем – зна ли уопште колико је људи погинуло у Вијетнаму", испричао је Булатовић.

Према његовим ријечима, "дуго смо се добро држали и мислили да можемо".

"Али пред крај Американци су увели стратешки бомбардер Б-52 и онда је све постало права кланица, жртве су биле огромне. Генерал Небојша Павковић и ја смо плакали док су падале бомбе. То је била сила", казао је Булатовић.

(Слобода)