А. Апостоловски: Политичка пљуваоница

standard.rs

А. Апостоловски: Политичка пљуваоница - Нови Стандард

http://newlookworld.com/

6-7 minutes

---

понедељак 28. јануар 2019. 11:48

Ако су после Другог светског рата црвени укинули пљуваонице, махом постављене у јавним установама, како се догодило да су реторичке пљуваонице васкрсле у политичкој дебати?

Кафанска вулгарност се лако усељава у политички живот, а колекција силних политичара која се мењала на власти заборавља да није све у БДП-у и километрима ауто-путева, већ и у такозваној едукацији народних маса.

Али, ако се очекивало да је садашњој власти до образовне функције у борби за гласове стало колико и до чишћења снега на београдским улицама, само на први поглед је зачуђујуће да су и челници опозиције и њихови грађански представници, махом глумачки ансамбл, са самоиздатим сертификатом друштвене елите, постали фаворити у националној дисциплини роњења на дах кроз блато српске политике.

Твитови Сергеја Трифуновића као да су скраћена лектира маркиза Де Сада, а како је, неоспорно велики глумац, засео у упражњену фотељу лидера Покрета слободних грађана, добили смо бунга-бунга лидера који новинаркама провладиних таблоида и телевизија поручује да седење у редакцијама замене стајањем на мрачним тротоарима. О сада бившем члану председништва Савеза за Србију Жељку Веселиновићу сувишно је и говорити. Увреде које је упутио премијерки Ани Брнабић и удовици Оливера Ивановића Милени биле су толико вулгарне да је, после дужег размишљања, Драган Ђилас одлучио да га привремено уклони с јавне и твитер сцене.

Потом је и сам Ђилас изгубио нерве, приликом уличног сусрета с групом левичарских студената и с неколико псовки, које је упутио момцима, потврдио да има кратак фитиљ. Иако су млади марксисти једнако извређали и њега и Александра Вучића, који је био оправдано одсутан с улице – вероватно се ванредно обраћао нацији – Ђилас није успео да искулира клинце, међу којима је био и унук Ивана Стамболића. Како ће онда искулирати Путина или Меркелову ако дође на власт?

Ако су после Другог светског рата црвени укинули пљуваонице, махом постављене у јавним установама од лимених, стаклених или порцеланских посуда, како се догодило да су реторичке пљуваонице васкрсле у политичкој дебати? Друштво је толико поларизовано и као да сви желе да постану Ведрана Рудан. Хрватској књижевници, која псовкама разобличава не само загребачке, већ и регионалне медиокритете, уз обавезно проклињање америчке политике и светских банкара, недавно се придружила и драмска списатељица Биљана Србљановић, уневши еротске елементе у опис Сергејевог политичког и друштвеног активизма. Потом се с једнаком страшћу обрушила и на Срђана Драгојевића, редитеља који је, по мом суду, уз Емира Кустурицу, најзначајнији српски филмски аутор у последње три деценије. Узгред, штета је што Вучићеви људи немају дозу уметничког сензибилитета и творцу трилогије „Ми нисмо анђели", „Лепа села лепо горе" и „Ране" не намакну неку лову из буџета, како би коначно снимио филм. Иако им и он редовно изручује дневну дозу блаћења на „Твитеру".

Наравно да је, као ледени прагматик, Вучић осетио да реторичка паљба на рачун жена, које испаљују Сергејеви следбеници, представља неочекивани поклон уочи могућих пролећних ванредних парламентарних избора – осим ако глумац не игра споредну улогу за Вучића, па пуца себи рафално у ногу, да случајно не промаши – тако да је шеф државе кампању усмерио управо ка сексистичким вербалним испадима дела опозиције. Ко га пажљиво слуша, приметиће да лопужама назива Ђиласа и Јеремића, избегавајући да помене било коју жену из опозиције. На такву стратегију га наводе два разлога. Први је што је схватио да је изјава функционера СНС-а Миленка Јованова из 2017. године, да Наташа Јеремић, супруга Вука Јеремића, управља „нарко-тржиштем у Србији", нанела више штете него користи његовој странци и личном имиџу.

Други догађај је привремена политичка погибија некадашњег министра војног Братислава Гашића. Зашто је његов сексуални Ватерло ономад дошао као наручен Александру Вучићу? Као премијер је, истина, пуштао сузу док је скидао чинове свом крушевачком оданом пријатељу, али је захваљивао не толико свевишњем, колико Гашићевом недостатку смисла за хумор, схватајући да с њим у колони одлазе и сви духови који су се попели на плећа тадашњег председника владе.

Наиме, ко тада није могао да оспори Вучићу да, макар формално, није демократа? Сменио је одмах Гашића који се заиста непримерено понео према новинарки Б92, чиме је Вучић показао да саосећа једнако и са женама и с медијима.

Разуме се да се Вучић цинично сећао доба када је у досистичкој демократији Веља Илић најстрашнијим псовкама засипао Ољу Бећковић, тако да Батина уличарска шала о обожавању новинарки које лако клекну делује као поезија Војислава Илића Млађег. У време поезије Веље Илића Чачанског јавност ни близу није била згрожена вербалним ракетирањем Оље Бећковић, као што је избомбардовала Бату Гашића.

Тада је Вучић схватио политичку употребну вредност мешања малтера поред темеља нових сигурних женских кућа, док су му воду приносиле невладине активисткиње. После боравка у резервном саставу, Бата Гашић се попео степеницу више. Постао је шеф тајне службе.

Дакле, у политичкој пљуваоници нема невиних и зато је неопходно да се острашћеност спусти макар за две октаве, а да актуелни јунаци роњења на дах кроз блато, изроне на површину. Уосталом, једна од омиљених Вучићевих реченица је: „За танго је потребно двоје." Симболиком страсног политичког плеса не најављујем научнофантастичне коалиције, већ прижељкујем дебату достојну демократских друштава.

Извор Политика, 28. јануар 2019.

 

Павић: Запад у Венецуели следи косовски преседан

standard.rs

Павић: Запад у Венецуели следи косовски преседан - Нови Стандард

http://newlookworld.com/

5-6 minutes

---

петак 25. јануар 2019. 17:07

Ово је само наставак истог понашања Запада као што је преседан какав је направљен код нас, тако да ово не треба да чуди

Вашингтон је на случају Венецуеле показао да и даље има претензије да свима одређује правила игре, покушавајући да врати сат уназад, у време када је свет био једнополарни

Уз све потресе који већ неколико година прате политички и економски живот Венецуеле, и највећи противници социјалисте Николаса Мадура су, вероватно, са приличном скепсом гледали на могућност да ни две недеље по његовој инаугурацији на нови шестогодишњи мандат, почне његово рушење. Тим пре што је изабран на легалним изборима, маја прошле године, на којима је освојио 68 одсто гласова.

За привременог председника Венецуеле управо се прогласио председник скупштине Хуан Гваидо, а иза тога су, као по договору, или баш управо тако, кренула да стижу признања самопроглашеном председнику. Међу првима из Вашингтона.

„Потценили су ме", рекао је Мадуро својим присталицама након победе у мају на председничким изборима, које је захтевала управо Мадурова опозиција оличена у парламентарној већини, на челу са председником скупштине Гваидом.

Да ли је Гваидо и сада потценио Мадура? После америчког признања самопроглашеног председника није се дуго чекало на званичну подршку Мадуру из Русије, Кине, Турске…

Најновију ситуацију у Венецуели аналитичар Александар Павић види као наставак подривања међународног права, у првом реду Вашингтона, истичући да га све то много подсећа на признање нелегалног и нелегитимног Косова од стране, како је иронично приметио, перјаница демократије какве су САД. Зато, додаје он за Спутњик, и не чуди што је самопроглашено Косово међу првима признало самозванца у Венецуели.

„Ово је само наставак подривања међународног права са Запада, у првом реду из Вашингтона, а затим и Лондона, али и из Брисела. Европска комисија је практично већ дала подршку, однoсно признање самозванцима у Венецуели. Ово је само наставак истог понашања Запада као што је преседан какав је направљен код нас, тако да ово не треба да чуди."

Он каже да је већ по томе ко је све признао самопроглашеног председника јасно о чему је реч.

„По ономе ко све признаје самопроглашену власт у Венецуели, такозвано Косово, па Грузију, па Порошенка у Украјини, а то су све америчке марионете, по томе видимо о чему се стварно ради. И то не треба да нас чуди. Сада је само питање хоће ли легално изабрана власт у Венецуели успети да се одупре томе.

„Морам да подвучем да се сличан сценарио спремао и у Републици Српској када је исто преко улице покушала једна група људи да изведе државни удар. Као што је и у Македонији Заев дошао на власт практично једном врстом државног удара, тако да то не треба да нас изненађује. Само треба да знамо шта се дешава и на којој страни је легитимитет, а на којој је страно мешање које су предводиле САД којима је, иначе, тема број један у политичком животу управо страно мешање, на првом месту наводно руско, у њихов унутрашњеполитички живот.

Павић је оценио да међу кривцима није само америчка „дубока држава" која се бори против Доналда Трампа, него и сам амерички председник који јој се прикључио позивајући на смену и подривање легално изабране власти у Венецуели. На питање да ли ће ово бити и својевремено одмеравање снага великих сила, с обзиром на то да су Русија и Кина саопштиле да подржавају на изборима легално изабраног председника Венецуеле Николаса Мадура, Павић каже да треба сачекати шта ће се дешавати.

„Заменик министра спољних послова Русије Сергеј Рјабков је рекао да ће Русија бранити суверенитет Венецуеле. Ми не знамо шта то значи. Видели смо да се Русија одазвала Асадовом позиву у Сирији и прискочила му у помоћ и спасла суверенитет Сирије. Да ли ће Венецуела сада позвати Русију, то не знамо. Али Русија и Кина су јасно рекле да подржавају легално изабрану власт. И Турска исто тако. Ердоган још памти пуч који је организован против њега. Сад је опет настала подела на глобалном нивоу", каже саговорник Спутњика.

На случају Венецуеле је, сматра он, видна пукотина на глобалном нивоу између заговорника мултиполарног света који сматрају да нико не треба да се меша у унутрашње ствари других и оног дела света који и даље има претензије да свима одређује правила игре. Да, како каже Павић, једнострано прави потезе и да покуша да врати сат уназад, у време када је свет био једнополаран.

Аутор Мира Канкараш Тркља

Извор Спутњик, 24. јануар 2019.

 

rs.sputniknews.com

У бици Трампа и „дубоке државе" резултат је нерешен, али предсједник сад има потез

Sputnik

5-7 minutes

---

Доналд Трамп је обећао да ће Америку учинити поново великом. На половини његовог предсједничког мандата резултат је да је Америка подијељена на два оштро супростављена табора. А све што се дијели, постаје мање.

Трамп је побиједио на америчким предсједничким изборима на којима је морао да изгуби и самим тим пробудио наду милионима Американаца који су дјеловањем система били бачени у сиромаштво и очај. Наговјештај да ће се Америка „вратити кући", био је дочекан са олакшањем и у највећем дијелу свијета, посебно оном који је на својој кожи осјећао убилачке посљедице америчког империјализма.

Али, од првог па до данашњег дана, Трамп је био мета сурових и ирационалних напада америчке „дубоке државе", невидљиве али моћне мреже супербогатих људи који су осјетили да његове политике могу значити слабљење, или крај њихове неконтролисане моћи. Сукоб је толико велики и обухватан, да по бројним елементима (чак и по процјенама америчких медија главног тока) личи на грађански рат.

Доналд Трамп је далеко од лидера којег би пожељели људи који вјерују у равноправност и социјалну правду. Он представља дио америчког естаблишмента, али оног који је мање опасан од до тада владајућег, који своју моћ заснива на креирању новца и финансијским шпекулацијама.

Стога се, сасвим природно, двије године касније овај сукоб испољио у својој огољеној форми. Изгубљена су идеолошка, политичка или друга предувјерења. Класичне политичке подјеле на републиканце, демократе и покојег независног кандидата сведене су на једно једино питање — за или против Трампа.

Због тога се може закључити да је његова улога, ма колико некоме изгледала неорганизована или без стратегије, много значајнија од његове политичке судбине.

У том немилосрдном политичком обрачуну постоје теме које су у првом плану јавности, али и оне које се пажљиво крију. Можда због тога што су оне много важније.

Сукоб предсједника и Конгреса, који је произвео најдужу блокаду федералне владе, око изградње зида према Мексику, на насловним је странама јер је у питању, наводно, неких 5 или 6 милијарди долара о којима Конгрес води рачуна. Међутим, много је важније да је Трамп до сада био стварно онемогућен да макар почне са остварењем својих изборних обећања. Наиме, он је најавио да ће бити уложено хиљаду и сто милијарди долара у обнову оштећене америчке инфраструктуре.

У Америци има 600 хиљада мостова од којих је више од четвртине структурно нестабилно. Готово сва остала инфраструктура налази се у сличном стању. Четири хиљаде брана показују озбиљне недостатке, док је 46 хиљада миља међудржавне жељезничке пруге старо више од пола вијека и дословно се распада. Сваке године се деси више од 240 хиљада кварова у водоснабдијевању, а 420 хиљада подручја је хемијски веома загађено и небезбједно за здравље становништва.

Упркос свему, Конгрес сматра да је (не)градња зида према Мексику најважније питање за Америку.

У години када је ступио на дужност, Доналд Трамп се суочио са чињеницом да су цијене акција на берзи биле прецијењене за 80 одсто. На тржишту некретнина је 27 одсто послова било у домену поништења права на ослобађање од хипотеке, корпорације су биле задуженије него икад, јер је износ њиховог дуга био 2,4 пута већи од њиховог дохотка, а 2.073 компанија су биле на ивици банкрота.

У међувремену су бројеви који описују америчку економију постали љепши. Не много, али значајно, будући да су дуго времена свједочили о сталном економском паду.

Доналд Трамп је, по свему судећи, остварио тихо примирје са челницима Волстрита. Политика постепеног подизања референтне каматне стопе, за коју се опредијелио ФЕД (конзорцијум америчких приватних банака), показала се корисном за повећање запослености и цијене рада. Ово двоје се несумњиво могу сматрати највећим успјехом његове половине мандата.

Али и на овом домену резултат остаје неријешен, будући да је ФЕД за ову годину најавио „успоравање" ове политике, иако су њени ефекти били корисни за америчку економију. Скептици би рекли да је тиме послат сигнал предсједнику Трампу да момци са Волстрита могу да буду добри, али и не морају.

Стога се треба сложити са Џералдом Селентеом, једним од најуспјешнијих прогнозера глобалних трендова, да се овакво понашање ФЕД може назвати „економски једанаести септембар" (алузија не терористички напад на Свјетски трговински центар у Њујорку), будући да готово тренутно може да изазове економску катастрофу глобалних размјера. 

Суочен са унутрашњим блодама и пријетњама, Доналд Трамп готово да нема времена, ни праве прилике да се посвети најважнији питањима. У току су преговори о новом трговинском споразуму са Кином, а потреба да се успостави прави дијалог са Русијом, сваким даном се показује као суштинска са становишта мира и стабилности у свијету.

Владимир Путин, предсједник Руске Федерације, одавно је пружио руку за договор и сарадњу. Кинеска страна је већ показала спремност да уважи америчке аргументе у преговарачком процесу о новом трговинском споразуму.

Остаје још да се Доналд Трамп опредијели према овим понудама. Утисак је да би, уколико би овако отпочео друго полувријеме свог мандата, његове шансе да коначно порази „дубоку државу" биле много веће.

 

in4s.net

Препуштање Србије Русији и Кини могло би скупо коштати Вашингтон

6-8 minutes

---

Глобалне суперсиле: Русија, Кина и САД; илустрација: antifashist.com

Пише: Гордон Бардош

Посјета Владимира Путина Београду дана 17. јануара намеће интересантно питање – да ли Кина и Русија успијевају да направе продор у Србију усљед немара Вашингтона?

Бројеви говоре сами за себе. Посљедњи амерички предсједник који је посјетио Београд био је Џими Картер 1980. Са друге стране, Владимиру Путину је ово четврто путовање у Србију откако је дошао на власт 2000. године (додајмо да је и Дмитриј Медведев имао званичну посјету Београду 2009. године, за вријеме трајања његовог предсједничког мандата). Штавише, Путин се састао са актуелним српским предсједником, Александром Вучићем, бар 14 пута.

А Руси нису усамљени у значају који придају Београду током протеклих година. Кинески председник Си Ђинпинг је имао званичну посјету Србији 2014, а у плану је још једна посета касније ове године. Све у свему, Ђинпинг је од 2014. имао пет званичних билатералних сусрета са српским колегом. Насупрот ономе што раде Кинези и Руси, предсједници Сједињених Држава и Србије (или њене претходнице, Савезне Републике Југославије) никада се нису састали.

Узроци другачијег приступа

Неколико фактора објашњава ову разлику у приступу који водеће силе имају према Србији. Прије свега, добар дио америчке политике према Балкану је насљеђе деведесетих у којим су руководиоци, попут предсједника Била Клинтона и потпредсједника Ала Гора, одлучили да подрже „муслиманску ствар" на Балкану како би поправили углед Америке у муслиманском свијету.

Нажалост, терористички напади од 11. септембра 2001. – у којим су неколицина организационих, финансијских и оперативних извршилаца били ветерани босанског џихада – открили су интелектуалну површност и мањкавост таквих наивних увјерења. Штавише, од 1990-их до данас, анализе јавног мнијења широм арапског/муслиманског свијета упорно показују огромно негодовање према Сједињеним Државама, упркос америчким војним интервенцијама на Балкану.

Други разлог због ког су креатори политике у Пекингу и Москви били заузети обилажењем Београда је то што умију да гледају на мапу. Најважнији копнени и обалски транспортни коридори између Западне Европе и Источног Медитерана, и између Балтичког и Егејског мора, пролазе кроз Србију. Кинези дефинитивно схватају ово, што показује и економска вриједност њихових инвестиција у ову земљу која се сада приближава цифри од 10 милијарди долара.

Владимир Путин у друштву патријарха Иринеја и предсједника Вучића; фото: standard.rs

Америчка балканска политика се, насупрот томе, у протекле двије деценије усредсредила на Босну и Косово*, које су у контексту географског положаја и имовине од секундарног стратешког значаја, а повремено и на Македонију и Црну Гору – прије свега у циљу промоције НАТО интеграција.

Уочити промјене

Треће, изгледа да спољњополитички естаблишмент из Вашингтона није спреман да увиди колико се свијет промијенио у протекле двије деценије. Сједињене Државе више нису (ако су икада и биле) оно што је Медлин Олбрајт називала „незамјењивом нацијом", па у мултиполарном свијету данашњице мале државе имају политичке, економске и стратешке опције. Другим ријечима, и природа и међународна политика не трпе вакуум, па уколико Вашингтон одабере да се не бави неком земљом, друге државе су спремне да ушетају као партнери и инвеститори.

Посматрано са ове тачке гледишта, тешко је схватити како то бенигно (или малигно) запостављање Београда од ког Вашингтон пати помаже америчким спољњополитичким интересима. Како је предсједник Барак Обама једном истакао, „смијешно" је вјеровати да „неразговарање са другим земљама за њих представља казну". Испада да док је предсједник Обама био спреман да пружи руку деценијама старим америчким противницима као што су Куба и Вијетнам, а предсједник Трамп био вољан да се састане са Ким Џонг Уном, четврт вијека након ратова из деведесетих Вашингтон и даље преферира да званичнике из Београда држи даље од себе.

У овоме, наравно, нема стратешке логике, али показује у којој мјери је америчка балканска политика остала талац посебних интереса и етничких лобија који вјерују да извлаче корист од стварања што већег јаза између Вашингтона и Београда. Таква кратковидост пријети да угрози прогрес који је већ постигнут у односима између Вашингтона и Београда. Упадљив примјер тога је учестало медијско приказивање Србије као „руске испоставе на Балкану", иако реалност говори о нечему прилично другачијем.

Србија показује добру вољу

Да размотримо, на примјер, однос Србије са НАТО савезом. Србија је члан НАТО програма Партнерство за мир, а склопила је и Споразум о статусу снага (СОФА) са Алијансом. Како је то војни аналитичар Џон Капело примијетио, „односи Србије са евроатлантским савезом никада нису били јачи".

Слично томе, током посјете Београду априла 2017, покојни сенатор Џон Мекејн је оцијенио да су Сједињене Државе најважнији одбрамбени партнер Србије, при чему двије земље имају преко 90 здружених војних вјежби годишње. Што је посебно интересантно, НАТО канцеларија за везу у Београду се налази у згради српског Министарства одбране, свега један спрат испод канцеларије самог министра одбране. Слично је и поводом ставова Србије према ЕУ. Актуелна српска премијерка, Ана Брнабић (која је читаву деценију радила за УСАИД) је јавно саопштила да уколико дође до избора између Русије и ЕУ – Србија ће одабрати ЕУ.

Нажалост, у контексту Европе која се рапидно мијења, питање је колико дуго ће такве политике и односи моћи да се одрже, а нарочито да ли ће Србија икада бити примљена у ЕУ. Тај догађај се пројектује за најмање десет до петнаест година од данас, а Вашингтон преферира да игнорише ову земљу, осим када јој намеће казнене мјере.

Имајући у виду скорашње потезе других великих сила, озбиљно рекалибрирање стања и трајекторије односа између Вашингтона и Београда је пријеко потребно. Тешко је видјети шта Сједињене Државе добијају уступањем стратешког и политичког игралишта Србије Пекингу и Москви. Ако се стабилност Балкана схвата као нешто више од пуког испуњавања листе жеља локалних сателита Вашингтона, онда је неопходан шири приступ у бављењу регионом.

Док Путин поново шета Београдом, амерички креатори политике би требали добро да размисле о поправљању односа са стратешки најважнијом државом Балкана.

Извор: Нови Стандард

 

Zašto centre na Zapadu boli Putinova poseta Beogradu

krstarica.com

Kraj diktatu: Zašto centre na Zapadu boli Putinova poseta Beogradu

M. K.

4-5 minutes

---

Poseta Vladimira Putina Srbiji izazvala je veliku pažnju u celom svetu, a kakav spoljnopolitički značaj ona ima, i koliko su značajne poruke ruskoga predsednika u vezi sa rešavanjem problema Kosova i Metohije, pitanja su kojima se bave i svet i region.

Vladislav Jovanović, bivši ambasador u Ujedinjenim nacijama, smatra da je poseta ruskog predsednika Srbiji od velikog značaja, posebno iz ugla onih koji ne bi želeli da Rusija izlazi iz svojih granica, niti da širi svoj političi uticaj na druge zemlje.

„Na ovakvo prisustvo predsednika Putina u zemlji koja je pod pritiskom i ucenama od strane određenih zapadnih sila, ti centri moći nikako ne gledaju blagonaklono. Skloni su da u njoj vide neke zloslutne posledice, i to za njih nije prolazni politički događaj. Za nas je ova poseta od ogromnog značaja, i unutrašnjeg i spoljnog, s tim što je spoljni značajniji jer učvršćuje naš položaj u očima drugih velikih sila kao nezavistan. Ovo ujedno pokazuje da mi nismo bez podrške na drugim stranama, što će sigurno da rezultira time da će Zapad morati, ne da odustane od pritisaka, ali da ih učini umerenijim. U protivnom bi Srbiju sasvim 'otuđili', što oni nikako ne bi voleli", ocenjuje Jovanović.

Naš sagovornik ne sumnja da će posledice posete biti brojne, ali da je za Srbiju to apsolutno pozitivan događaj u svakom smislu. Što se tiče reakcije Zapada, Jovanovićeva ocena je da je Putinova poseta propraćena sa zebnjom.

„I sa uverenjem da je dosadašnja njihova politika prema Srbiji bila prilično neplodna, jer ono što su očekivali od te politike — da Srbiju pritisnu uza zid, da je priguše i nateraju na neprihvatljive ustupke, posebno u vezi sa Kosovom i Metohijom — nema neku perspektivu. Zbog toga će morati da preispitaju i svoju taktiku i politiku prema nama jer više nismo sami naspram njihove moći, a to je nešto što svaka velika sila mora da uzme u obzir i da iz toga izvuče određene zaključke", naglašava Jovanović.

Poruke koje je ruski predsednik uputio u vezi sa Kosovom i Metohijom, po Jovanovićevim rečima, vezane su za moć koju Rusija ima u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija. Moskva neugodno podseća zapadne zemlje i ostale članice SB UN na zajedničku obavezu da poštuju Rezoluciju 1244.

„To što Zapad smatra da je Rezolucija 12 44 prevaziđena, jer se menja situacija u stvarnosti, ne znači da mogu da pobegnu od svoje odgovornosti. Putin ih je upravo podsetio na to, ali i na činjenicu da kao stalna članica Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija Rusija ne može i ne sme da bude zaobiđena u rešavanju kosovskog pitanja. Ako ništa drugo, zbog toga što bi te Zapadne sile bile javno prozvane u SB UN, što bi ih učinilo ranjivim jer ne mogu da imaju valjan odgovor na prozivku da gaze Rezoluciju 12 44 umesto da je se strogo pridržavaju. S druge strane, ta Rezolucija je na snazi sve dok se ne donese druga, koja bi je zamenila. Opet, i ta druga mora da bude doneta u saglasnosti sa Rusijom", naglašava naš sagovornik.

Jovanović dodaje da je ovim podsećanjem Rusija sebe praktično kandidovala kao zemlju koja se mora pitati u procesu konačnog rešavanja kosovskog pitanja.

„Što će reći da Zapad neće više imati slobodno polje i slobodne ruke da diktira uslove i zahteve Srbiji, nego će morati prethodno da za to dobije i saglasnost Rusije što će biti mnogo, mnogo teži posao", mišljenja je Jovanović.

On napominjanje da je Putin s razlogom izneo činjenicu da iz Rezolucije 1244 nije ispoštovano da se deo srpskih vojnika i policajaca vrati na Kosovo i Metohiju, jer je to veoma važan detalj, koji sadrži suštinu suvereniteta Srbije nad Kosovom i Metohijom, i koji je priznat i tokom prijema Srbije u Ujedinjene nacije.

(Sputnjik)

 

Анализа: Где иде Србија !?

iskra.co

Анализа „ИСКРЕ" : Где иде Србија !?

10-12 minutes

---

18.01.2019. - 15:11

(Београд) Фото: РТРС

Овде се намеће логично питање где иде Србија. Да ли је то Европска Унија, која нас сигурно неће примити пре 2025. Године (моје мишљење никада) и која нам нуди штап и шаргарепу, а при томе је штап све дужи, а шаргарепа све мања? Алтернатива је у изналажењу аутентичног независног пута у међународном окружењу који неће одбити европске (читај Западне) партнере, а при томе Србију учинити пожељним партнером за сваку добру економску (а тиме и политичку) иницијативу. За сада на политичкој сцени Србије нису присутне странке и покрети које су у стању да артикулишу и реализују такву економску политику – већ само имамо плиткоумне политичаре и на власти и у опозицији који зарад својих личних или групних користи причају да „Европска Унија нема алтернативу".

САД су и даље највећа светска економија, али им се Кина све више приближава. Врло је вероватно да је већ сада Кина претекла САД. Индија је сада трећа по величини светска привреда, будући да је престигла Јапан. Сада већ „дебело" застарели подаци из 2011. године говоре о томе да су три највеће светске привреде САД са 17,1 одсто од глобалног бруто домаћег производа (БДП), затим Кина са 14,9 одсто и Индија са 6,4 одсто. Зашто се нови подаци званично не објављују – закључите сами. Чланице ОЕЦД (организација за економску сарадњу и развој) су 2011. производиле 50 одсто светског БДП, у односу на 60 одсто из 2005, а велике економије у успону, Кина, Бразил, Индија, Индонезија, Русија и Јужноафричка Република, чиниле су око 30 одсто светског БДП, у односу на 20 одсто из 2005 – наводи сам ОЕЦД.

Уколико не буде драматичних политичких промена, до краја следеће деценије НР Кина и Индија, две најмногољудније земље на свету, поново ће бити доминантне силе светске економије, као што су и биле до пре 250 година.

Прогнозе (са Запада) за земље БРИКС су обесхрабрујуће. Предвиђа се да се три деценије дуг период феноменалног раста Кине окончава, уз велико питање да ли ће „приземљење" бити тешко или меко. И пола деценије након избијања кризе, Европа се и даље мучи. САД су изненадиле скептике спорим, али стабилним растом, предвођеним енергетским сектором и производњом (извор: http://www.stratfor.com).

Ипак, реалност је „мало" другачија. Које су те земље које остварују раст и које долазе? Да ли су то државе и региони чија ће их комбинација величине, демографија и економског потенцијала, учинити нарочито јаким? Како наводи већина економских аналитичара у свету те земље су: Мексико, Јужна Кореја, Пољска,Турска, Индонезија и Филипини, затим регион Меконга, Вијетнам (О „азијској Немачкој", Вијетнаму, не треба трошити превише речи. Говоримо о економији која брже расте и од кинеске), Тајланд(држава у којој се производи 90 процената хард дискова у свету), Бурма. (www.globalresearch.ca).

Јужна Кореја и Пољска су такође стекле корист због способне власти и близине великих играча. Обе државе оствариле су брз раст током посљедњих деценија, да се више не могу у потпуности сматрати земљама у експанзији.

Када је реч о Турској, прича је у одређеној мери слична, иако је њена економија и даље мање напредна, а њено руководство, лаконски речено, мање просвећено.

Све већа робна размена међу земљама убрзаног индустријског развоја довела је до тога да је Кина 2009. године заменила САД као главног наручиоца бразилских производа. Од 2012. је Кина и најважнији увозни партнер Бразила. Стратешко окретање Бразила Азији и Африци је убрзала и криза у Украјини. Што је већа изолација Москве, то је веће разумевање између земаља БРИКС. Парадоксално звучи да је управо Русија били главни кочничар даљем развоју БРИКС, јер су у Москви све време веровали у добре намере англо-саксонског света. То је вероватно зато што им мањкају искуства колонијалне прошлости. Овде је довољно рећи да Бразил, Кина, Индија и Јужноафричка Република једноставно не коментаришу догађаје у Кијеву или на Криму!

Руска Федерација и Кина су два значајна суверена центра. Руско-кинески односи данас су бољи него икада, а најављено руско окретање Азији огромним делом заправо значи окретање Кини. Том двојцу свим срцем жели да се прикључи и Индија.

Како је то по први пут запазио и истакао „Дојче веле", земље групације БРИКС јачају међусобну сарадњу и раде на сузбијању хегемоније САД. Циљ ових земаља са великим привредама у брзом индустријском развоју је јасан: оне желе да промене глобални поредак у коме су САД прворазредна супер сила. Земље БРИКС су форум који није задовољан међународним поретком. Искључење Русије из Г8 довело је до даљег пораста значаја БРИКС. Те државе виде себе као силе у успону, које пред собом имају велику будућност.

То је поново актуелизовало вишедеценијске захтеве земаља у развоју за новом архитектуром светске економије – програм за реформисање Међународног монетарног фонда ММФ) и Светске банке (СБ).

Од Западног света и њихове екслузивне економије остао је банкарски сектор !

Свет је вековима функционисао тако што су сиромашни позајмљивали од богатих. Богати су наравно наплаћивали сопствени интерес и то наравно није ништа чудно само по себи! За камату се зна више од једног миленијума. Ипак, „ново доба", донело је једну велику новину- да неко ко је без пара позајмљује новац, наравно виртуелан. Уз то, неко ко је у потпуности без покрића наштампао велике количине свежег новца, даје неком тај исти новац, притом га уцењује, поставља услове, инволвира своју технологију, своје прописе (које мења у сред утакмице), намеће своје фирме и производе…

Али како је то могуће? Опште је познато да се недостатак новца може надокнадити позајмицом од онога који га има. Новац се увек позајмљује уз камату, камата је цена новца. Ту наравно нема ничег спорног. Спорно је кад неко узме од неког новац, а онда му тај исти новац позајми, а притом му наплати свој интерес. Како је то могуће?

Вековима се капитал таложио и множио на западу. У субкултури је постало опште место да на западу има новца. Они одређују, ко шта има, шта колико вреди, а притом су у потрази за још већим профитом запоставили производњу. Међутим по инерцији на запад се ишло по свеж капитал, а онда се десило чудо. Постало је јасно да на западу пара нема, реалних, покривених златном подлогом. Милијарде фиктивних трансакција напумпале су билансе празних банака на западу, настао је вакум, па онда криза. Али како је Англо-саксонски свет „објаснио" остатку света да су они ти који држе памет и паре!? На првом месту је импресивна војна сила, на другом незамисливи безобразлук, а на трећем рејтинг агенције. Зато не чуди, да је остатак света пожурио да се наоружа, да у трговини почиње да користи западне методе преговарања, и на крају да оснује сопствене кредитне агенције. Зато је за лидере групе Брикс, прворазредни задатак био да после Брикс банке оснују и рејтинг агенцију, независну од мешетара са Вол Стрита.

Ако се овоме додају и измишљени банкарски производи деривати, глобална слика се још више компликује. Државе и грађани се глобално осиромашују до границе опстанка.

Након тога догађа се познати сценарио: протествује се, пале се барикаде, штрајкује се, владе падају једна за другом, уводе се техничке владе састављене од бивших и будућих бирократа из тих или њима сличних финансијских институција и тако укруг, али проблем и даље остаје исти .

Мешетари са Вол Стрита згрћу милијарде долара, целе нације падају у дужничко ропство, нестаје средња класа, а све то уз сладуњаву причу о поштовању слободног тржишта и поштовању људских права.

Милионери и милијардери увек траже начине како да задрже што више новца и плате што мање пореза. Управо зато су пореска склоништа, позната и као порески рајеви, њихове омиљене дестинације. То су земље које имају изузетно ниске или непостојеће порезе, места која су им од посебне важности. Тамо користе рупе у законима и отварају нове рачуне, али и покрећу корпорације са нула трошкова. Чинећи то, они покушавају да избегну високе порезе у својим државама, без преузимања другог држављанства. Такође, уколико све чините по закону (а захваљујући добрим књиговођама, богаташи тако послују), одржавање рачуна у иностранству је потпуно легално. Сада су најчувенији порески рајеви Белизе, Костарика, Панама, Порторико, Кајманска острва, Монако и Сејшели (www.globalresearch.ca).

Форбс је прошле године предвидео да ће један одсто људи у свету имати исто као остатак света у 2016. години. Концентрација имовине све је израженија, па би најбогатији, чија имовина је једнака имовини половине најсиромашнијих у свету, могли стати у обичан аутобус – док је пре пет година за то био потребан прекоокеански брод. Наравно, на „Форбсовој листи" нема Ротшилда, Рокфелера, Сакса-Котбур-Гота, Медичија… Ако њих додамо „клубу" богатих који су реално богатији и утицајнији него првих сто са поменуте листе, јасно је у каквом се стању налази човечанство.

Да не буде све тако сиво, побринуле су се велике економије са истока, које постепено уводе ограничења за фирме регистроване у off-shore зонама. Кина је тако међу првима забранила учешће на великим инфраструктурним и енергетским пројектима фирмама које своје пословање везују за пореске рајеве, те је додатно подстакла „домаће" компаније у свим пројектима које финансира држава. Руководства Русије, Индије и других економија у експанзији обећавају да ће кренути истим путем. Да ли то решење виде и наше вође?

П.С.

Русија ће наредне године постати пета највећа економија на свету а иза ње ће остати Немачка и Велика Британија. Овакву анализу даје мултинационална банка „Standard Chartered" у својим дугорочним прогнозама раста светске привреде. Поред Кине, међу првих пет ће се налазити САД, Индија, Јапан и Русија. Од шестог до десетог места налазиће се Немачка, Индонезија, Бразил, Турска и Велика Британија.

Милош Здравковић

 

novosti.rs

HRVATSKI ANALITIČAR O DOLASKU PUTINA U SRBIJU: Bolje MIG-29 u ruci nego F-16 na grani

Tanjug

3-4 minutes

---

| 18. januar 2019. 14:43 | Komentara: 0

Rusija je spremna da poveća isporuke gasa Srbiji i razmatra mogućnost produženja gasovoda "Turski tok" u tu zemlju. Moskva, takođe, razmatra mogućnost prelaska u naplatu nacionalnim valutama pri svojim investicijama u Srbiju umesto dolara

Hrvatski geopolitičar i urednik sajta "Geopolitika.news" Zoran Meter napisao je posle posete ruskog predsednika Vladimira Putina Srbiji članak pod nazivom "Bolje 'MIG-29" u ruci, nego 'F-16 barak' na grani".

Time je aludirao na činjenicu da je Srbija dobila obećane ruske "migove", dok je Hrvatska ostala bez aviona, navodi Blic.

"Najpre malo simbolike - Putinov predsednički avion u srpskom su vazdušnom prostoru dočekala i na beogradski aerodrom propratila dva Miga-29 srpskog ratnog vazduhoplovstva, koje im je ne tako davno Rusija isporučcla u sklopu međusobne vojno-tehničke saradnje", piše Meter. Kako ističe, Srbi, možda i s pravom, ovih dana mogu slobodno u šali da govore: 'bolje Mig-29 u ruci nego F-16 Barack na grani'.

"Rusija je spremna da poveća isporuke gasa Srbiji i razmatra mogućnost produženja gasovoda "Turski tok" u tu zemlju. Moskva, takođe, razmatra mogućnost prelaska u naplatu nacionalnim valutama pri svojim investicijama u Srbiju umesto dolara, a dve zemlje potpisuju sporazume o industrijskoj, visokotehnoloskoj, obrazovnoj i kulturnoj saradnji", dalje piše Meter.

Kako se ističe u analizi, trgovinska razmena Rusije i Srbije u 2017. godini iznosila je dve milijarde dolara ili 23,1 odsto više nego godinu ranije, a u periodu januar-novembar 2018. iznosi 1,9 milijardi dolara, što je rast za 2,1 odsto više u odnosu na isti period lani.

Rusija, osim energenata, izvozi u Srbiju mineralne rude, hemijske proizvode, a iz Srbije uvozi prehrambene i poljoprivredne proizvode, tekstil i obuću, dodao je Meter.

On smatra da će se ekonomska razmena još više povećati nakon uspostavljanja zone slobodne trgovine između Srbije i Evroazijskog ekonomskog saveza, za koju se Moskva nada da će biti potpisana tokom ove godine.

Takođe, on ističe da je saradnja u sferi energetike jedna je od ključnih u rusko-srpskim odnosima.

Kako je istakao, Putin je u četvrtak u Beogradu poručio da je Rusija spremna da ulozi 1,4 milijarde dolara za spajanje Srbije sa drugim krakom gasovoda "Turski tok" i njegovu dalju izgradnju ka ostalim evropskim zemljama.

Sve to, smatra Meter, govori o ozbiljnoj nameri Rusije da ulaže u Srbiju kao svog saveznika, dok Hrvatska ima problema sa običnom kupovinom borbenih aviona od svojih zapadnih prijatelja.