politika.rs

Чланице НАТО не воле да се сећају интервенција

Биљана Митриновић

6-8 minutes

---

Приликом обележавања 20-годишњице уласка Пољске, Мађарске и Чешке у НАТО и 15-годишњице уласка Словачке ове недеље у Прагу високе званице су се присетиле како су се пријемом у ову војну алијансу спасиле од руског напада. Тог 12. марта 1999, када се у Индепенденсу у Мисурију догодило историјско ратификовање споразума о приступању поменутих трију бивших чланица Варшавског пакта НАТО-у, СР Југославију је делило само 12 дана од почетка бомбардовања. Као што је познато, Србију 24. марта 1999. није напала Руска Федерација него НАТО. Тако су ове, тада новопридошле, чланице учествовале у противправној агресији на државу чланицу УН.

Свечано потписивање пре 20 година је обављено у родном граду америчког председника Харија Трумана, који је био председник када је отпочео хладни рат. Улазак ове три државе у Северноатлантску алијансу у Трумановом родном месту био је симболичан потез закуцавања последњег ексера у ковчег растуреног Варшавског пакта и совјетског политичко-војног утицаја у источној Европи.

Опасност од руских провокација ове 2019. године у Прагу је била у фокусу конференције „Наша безбедност се не подразумева". Неки од лидера данашње Вишеградске групе, председник Пољске Анджеј Дуда и Словачке Андреј Киска, оштро су упозоравали на руску претњу и следили одлучност тадашње шефице америчке дипломатије Медлин Олбрајт која је и отворила конференцију у Прагу. Они су били сагласни и са њеном оценом да руски председник Владимир Путин има циљ да изазове поделе у Европи и ослаби НАТО.

Јанош Адер, председник Мађарске, која има пријатељски однос са Русијом, подсетио је да је Будимпешта солидарно увела санкције Москви иако трпи економску штету, да учествује у надзирању неба балтичких држава, иако и даље сматра да је неопходно водити дијалог. Чешки председник Милош Земан је био још искренији у покајању. Он је поновио став који је изнео још пре пет година, да је бомбардовање Југославије било грешка. Грижа савести је тим већа што је Земан те 1999. године био премијер чешке мањинске социјалдемократске владе и упркос оштрим протестима у својој странци одобрио је бомбардовање и дао сагласност да авиони НАТО-а прелећу преко Чешке. Он је признао да се данас нерадо сећа одлучивања чешке владе да као „новајлија у НАТО" одобри бомбардовање. „Могу да вам кажем да то са дистанце сматрам грешком и сматрам да је то био чин извесне ароганције моћи. Тадашњег одлучивања чешке владе се сећам веома нерадо. Чешка је била последња земља која је дала сагласност за бомбардовање. И то и из тог разлога што смо били у НАТО три недеље и вероватно не би било потпуно нормално када би као 'новајлија' и као једина земља ставили вето на ту одлуку", казао је Земан у интервјуу чешкој агенцији ЧТК. Земан је још 2014, када је постао председник, рекао да су га савезници убеђивали да ће бити бомбардовани искључиво војни циљеви у СР Југославији. „То њихово обећање није испуњено. Као што видите, обећањима неких политичара не можете потпуно да верујете."

Данас, када су војне тензије све веће, источно крило НАТО-а постаје једна од потенцијалних кључних зона конфликта између САД и Русије. Изласком Вашингтона, а потом и Москве, из Споразума о ракетама средњег и кратког домета, улога бивших чланица Варшавског савеза постаје поново кључна.

Иако се Запад и даље прибојава политичких процеса у појединим посткомунистичким државама, сматрајући да би оне могле да буду „тројански коњ" Русије у ЕУ и НАТО, неке од ових држава истовремено предњаче у одлучности да се управо њихове територије претворе у војне базе на првој линији западног савеза, пред вратима Русије.

Познати термин бившег америчког државног секретара за одбрану Доналда Рамсфелда – „нова Европа" – поново је актуелан. То су државе које су биле бедем „руском експанзионизму", земље централне и источне Европе које су одлучније подржале интервенцију САД у Ираку 2003, него неке од западних земаља, пре свега Француска и Немачка.

А Француска и Велика Британија су 1947. године потписале Денкеркски споразум као споразум о савезу и узајамној помоћи приликом могућег немачког или совјетског напада после Другог светског рата. Две године касније, у априлу 1949. године, придруживањем САД и других држава, потписан је Северноатлантски споразум. Када се НАТО-у прикључила и Немачка, Совјетски Савез је шест година после оснивања НАТО-а, дакле 1955. године, формирао Варшавски пакт – Споразум о пријатељству, сарадњи и узајамној помоћи, који је до 1991. године окупљао централноевропске и источноевропске социјалистичке државе.

Од оснивања НАТО-а Русија није напала ниједну њену чланицу, али је НАТО у међувремену извео интервенције у бројним државама.

Количина апсурда којом се оправдавају циљеви НАТО-а била је очигледна у речима пољског председника у Прагу иако је он само имао намеру да истакне улогу САД. Дуда је рекао да, с обзиром на историјско искуство Пољске, која је пред Други светски рат 1939. године била у савезу са Великом Британијом и Француском, а та два савезника јој нису притекла у помоћ када је напала Хитлерова Немачка, „за Пољаке је НАТО постао истинска гаранција безбедности тек кад су у Пољској размештени савезнички војници, пре свега амерички".

Пољски предлог о спремности да уложи око две милијарде долара у формирање сталне америчке базе „Форт Трамп" је актуелно препоручивање „нове Европе" да поново буде у првим редовима интервенције. Уз ракетне системе у Румунији и подизање тензија у балтичким државама, као и одговору Русије да ће одмах узвратити на ракетне нападе, не само на територије са којих се испаљују ракете него и на центре одлучивања – показује да је још мало потеза преостало.

Само да се после свега не понови ситуација да неким политичарима није вредело веровати и да нека комисија поново установи да није постојала опасност због које је интервенција предузета. Ако се узме да је пољски министар спољних послова Броњислав Геремек пре 20 година заиста веровао у оно што је рекао, могло би се рећи да су бројне интервенције НАТО-а широм света сасвим демантовале његове речи да ће чланство Пољске у НАТО-у ојачати демократију, људска права и међународну солидарност.

 

rs.sputniknews.com

„Гађајте и нас – нијесмо губави!": Двије поносне слике из албума НАТО злочина

Sputnik

6-8 minutes

---

Обиљежићемо и ову, двадесету годишњицу од злочиначке НАТО агресије. Надати се да ће то бити урађено достојанствено и са пресудном улогом највиших представника државе. Многима дјелује да је агресија била „као јуче", а бројни су и они који тврде да она траје све до данашњих дана.

CC0 / Balkan Photos

Злочин који је НАТО извршио над Савезном Републиком Југославијом (Србија и Црна Гора) може бити представљен на више погрешних начина и на само један прави, истини вјеран. Статистика о броју убијених, о разарању школа, болница, мостова, фабрика.., о тонама експлозива, забрањеним касетним бомбама, количинама радиоактивног и хемијских отрова може да приближи, али никако и да представи сву монструозност тог чина.

У људској је природи да потискује сјећање на ужасе доживљене у прошлости. Такође се нерадо прихватају сурова објашњења, попут расподјеле свјетске моћи и сопствене (без)начајности. 

Али, с друге стране, особина правих народа и људи је да се боре и чувају достојанство, као смисао свог постојања. „Нека буде шта бити не може", записао је наш највећи пјесник, а његов народ запамтио и пронио кроз вјекове.

Из пребогатог и тужног албума слика током 78 дана НАТО агресије издвојио бих двије, мени нарочито драге.

За све вријеме рата дешавало се много културних, забавних, хуманитарних и патриотских манифестација, које су показале невјероватну снагу, креативност и несаломљиви народни дух. 

© AP Photo / DIMITRI MESSINIS

Слике и поруке које су са њих упућиване у свијет, наликовале су ремек-дјелима врхунских пропагандиста, а најчешће су биле доскочице из „главе цијела народа". Тако духовите опаске и убојите коментаре нису могли да смисле никакви професионалци. Поред духа, супротстављање је било и сопственим животима и тијелима. Радници су бранили своје фабрике, грађани мостове који их спајају, тргове, школе и болнице… 

Народно јединство и одлучност у отпору су били толики, да смо сви личили на велику породицу са тек нешто мало заблудјелих припадника. Из мора духовитих порука упућених јавности држава из којих су убице долазиле, издвојио бих ону са антиратног митинга у Никшићу: 

„Гађајте и нас — нијесмо губави!"

Откада је НАТО авијација дјеловала по положајима Војске Републике Српске (1994-1995) у Босни и Херцеговини, било је реално претпоставити да ће наредна мета бити Савезна Република Југославија. 

У Школи националне одбране, као највишој образовној институцији у Војсци Југославије, из које излазе будући генерали, теоретски је симулиран напад НАТО-а. 

Полазници су имали задатак да постављају одбрану, полазећи од расположивих материјалних и људских потенцијала. Практично, готово четири генерације врхунских официра је уградило себе и своја стручна знања у планирање и припремање одбране од НАТО агресије. Њихова удружена стручна памет довела је до одбране са рјешењима која су се, у неким областима, показала генијалним.

 

Први успјех је остварен „уласком у главу" непријатеља. Анализе које су, у овој војно–образовној институцији, урађене након агресије, математички прецизно су показале да су наши војни стручњаци имали 85 одсто успјеха у предвиђању активности агресора. 

У вријеме НАТО агресије, свршени полазници Школе националне одбране већ су били распоређени на најзначајнија командна мјеста у Војсци Југославије. Сваки од њих је, дакле, знао како ће се одвијати напад у цјелини, па је успјешније могао да обавља своје појединачне задатке. То је донијело другу, стратешку предност нашој страни, страни која је била вишеструко слабија у технолошком погледу.

Већ је било устаљено да НАТО, у првој фази напада, удари по систему веза. Моћни уређаји и опрема за прекид и ометање свих видова комуникације противничке стране били су оно са чиме се он необично поносио (хвалили су се да могу да зауставе рад сатова на руци, а камоли војних уређаја).

Рачунали су да, у таквим околностима, јединице бивају одсјечене од својих команди и постају „обезглављене", усљед чега се систем одбране распада, а противник се масовно предаје. На бази такве рачунице су НАТО команданти увјеравали своје политичке лидере и укупну јавност да ће отпор Војске Југославије бити сломљен у року од 72 часа, или ће она бити потпуно уништена. 

Но, наш систем веза није био ни уништен, нити онеспособљен. Првенствено због тога што је био заштићен неочекиваним иновацијама које су биле плод рада хиљада припадника наше техничке интелигенције, не само из војних, него и из научних и стручних структура. Њихово оружје је, несумњиво, било убојитије, али наше главе су (и овај пут) биле паметније. 

 

© Tanjug / Филип Краинчанић

Успјешност у примјени ових рјешења разјарила је Команду НАТО-а. Испоставило се да они нису говорили истину, да нису добро предвидјели нашу снагу и начин одбране, те да стога могу бити смијењени са високих и уносних положаја. Свој бијес и страх показивали су све новим и новим ракетама и бомбама, по циљевима који нису били брањени, јер их ниједна разумна војна сила (ми смо вјеровали да НАТО то јесте) никада не би смјела напасти.

Као бивши премијер непостојеће државе имам сталну обавезу да јавност подсјећам на херојство и високи професионализам официра и војника који су бранили и одбранили нашу државу и слободу у вријеме злочиначке НАТО агресије. 

Њихов је подвиг још и већи ако се подсјетимо да су многи међу њима, умјесто заслужених признања и ордења, напрасно послати на судове или, у бољем случају, експресно пензионисани. Али, оно што код њих задивљује, јесте, након свих протеклих година, непостојање горчине према властима које су се недолично односиле према њима. 

 

Министарство одбране Русије

Они јесу и морају бити спокојни. У одсудним тренуцима за свој народ и своју државу они су радили свој посао и урадили су га одлично. Такав унутрашњи осјећај је највећи орден.

Данас, као пензионер и ван политичких токова, храбрим себе да је и садашња генерација професионалних војника прихватила и надоградила искуства својих славних претходника. Надам се да постоји неки сличан план („за не дај боже") и да је он увелико уигран. 

У ствари, не надам се. Ја знам да је тако.

 

Ideja razgraničenja izazvala nezapamćeni sukob Crkve i jednog predsednika države

kossev.info

Janjić: Ideja razgraničenja izazvala nezapamćeni sukob Crkve i jednog predsednika države - KoSSev

KoSSev -

3-4 minutes

---

Sastanak patrijarha Irineja i predsednika Vučića bio je prilika da se „razmene argumenti" o pitanju rešenja problema Kosova koji je izazvao do sada nezapamćeni sukob SPC i jednog predsednika države, rekao je za Al Jazeeru analitičar Dušan Janjić.

Član Upravnog odbora Foruma za etničke odnose, Dušan Janjić je u razgovoru za Al Jazeeru  komentarisao nedavni susret predsednika Srbije Aleksandra Vučića i patrijarha Irineja i ocenio da je „dobro što su se sastali" te da za taj susret postoje dva moguća razloga.

„Prvi. Ne pamti se da je jedan predsednik države došao u takav sukob sa Srpskom pravoslavnom crkvom i sa Raško-prizrenskom eparhijom, kao što je Vučić došao po pitanju razgraničenja".

Janjić se nada da je zbog tog sukoba, navedeni sastanak bio prilika „da se razmene argumenti" i da Vučić prihvati da sarađuje na platformi crkve.

Ta platforma Crkve je, tvrdi Janjić „da treba odredbe iz Ahtisarijevog plana preneti u pravno-obavezujući sporazum".

Drugi razlog za sastanak „se ne izgovara", navodi ovaj analitičar.

„On mi liči na Miloševićevu reakciju 9. marta pre određenog broja decenija. Kada su počeli protesti građana, Milošević se prvo obratio Crkvi, verujući da crkva može da pomogne da preko svojih kanala Vučić privremeno izbegne razgovore sa onima koji stoje kao političari iza protesta građana širom Srbije", navodi Janjić.

Na pitanje da li Vučić može da ispoštuje zahteve i poziciju Crkve, Janjić kaže da to nije u potpunosti moguće, posebno ne kada je priznanje Kosova u pitanju, ali da Crkva i Vučić mogu „da se nađu na onome što je deo već ustavnog sistema i prakse na Kosovu i što je deo Ahtisarijevog plana – autonomija za Srpsku pravoslavnu crkvu, garantovane bezbednosne zone, garantovana autonomija u upravljanju imovinom".

Crkvu brine da u slučaju razmene teritorija neće doći do međunarodnih garancija za poštovanje upravo tih odredaba postojećih kosovskih zakona, razjašnjava Janjić.

 Ideja razmene unela haos i u kosovsko i u srpsko društvo

Za potpuni zastoj u pregovorima u Briselu, Janjić krivi Mogerini koja se nije bavila primenom Briselskog sporazuma i koja je „dala kreativnu slobodu za razgovor, ne o granicama, što je deo teme, nego o razmeni teritorija i ljudi".

„Od tog momenta, tema razmene unosi haos – i u kosovsko društvo, i u srpsko društvo, i u Evropsku uniju, pa i šteti poziciji Mogerini. Od tog časa nemamo ni jedan novi sastanak koji završava bilo kojom porukom osim nećemo se tući, mi smo za mir".

Janjić upozorava da bi desnim strujama u Evropi odgovarala „balkanizacija Balkana" odnosno „da se vode neki sukobi na Balkanu" kako bi neofašističke snage zavladale instrumentima EU i „naprave neku novu Evropu koja bi bila sastavljena od nekih etničkih grupacija gde bi verovatno komandovali njihovi fireri".

„U Evropskoj uniji je, kao na Balkanu, kampanja počela pre nego što je zvanično, 14, marta je zvanično, i da su lokalni balkanski političari napravili veliku grašku. Glumeći velike majstore, počeli su da procenjuju ko će pobediti i u ovom momentu, mi imamo samo Ameriku koja ima nekakav mehanizam da održava privremeno red na Balkanu".

Comments

comments

 

---

Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.

 

rtv.rs

Mekenzi: Bombe na Srbiju najveća greška

Javna medijska ustanova JMU Radio-televizija Vojvodine

2-3 minutes

---

"To sto se događalo na Kosovu 1998. i 1999. godine bio je interni obračun vaših legitmnih snaga bezbednosti sa teroristima koje je američka pi-ar kompanija iz terorističkih uniformi preodenula u borce za slobodu. Ista ta agencija prethodno se uvežbala ratujući za potrebe bosanske vlade protiv Srba. Ta 1999. bila je godina kada je NATO slavio 50 godina postojanja, a nije imao neprijatelja ni na vidiku. Vaša zemlja je zato bombardovana", rekao je Mekenzi za "Novosti".

RTV

Upitan da li je Haški tribunal opravdao svoje postojanje, on kaže da je oslobađanje Nasera Orića bilo sramotno.

"Taj čin je potvrdio pristrasnost suda i to zauvek", kaže kanadski general.

Upitan kako komentariše odustajanje Haškog tribunala od nekih tačaka optužnice u slučaju "Markale" ili "Vaso Miskin", Mekenzi navodi da je gledao kako se sa srpskih položaja granatira Sarajevo.

"To su bila granatiranja, a ne bombardovanja. Smatram to za ratni zločin za koji Mladić snosi odgovornost. S druge strane neke snajperske i pešadijske zasede i bombaški napadi u Sarajevu su krajnje sumnjivi i nepotvrđeni", kaže Mekenzi.

Govoreći o Srebrenici, kaže da se 1995. godine dogodio ratni zločin, ali ne i genocid.

"Pretohdno ratni zločicn u selima oko Srebrenice počinile su trupe koje je vodio Naser Orić. Njegove jedinice su izlazile iz enklava koje su štitile snage UN i činile zverstva nad Srbima. To je takođe ratni zločin. O genocidu nad Bošnjacima ne može da se govori, jer su snage bosanskih Srba uredno evakuisale sve civile, žene, decu i starce iz rejona borbenih dejstava", ističe Mekenzi.

Kaže da je još ranije rekao da je agresija NATO bila ilegalna i neopravdana i da je videvši stanje na terenu predložio ragraničenje Srba i Albanaca na Kosovu i da nova granica između dva naroda ide od istoka do zapada na opštoj liniji kroz Prištinu.

Mekenzi smatra da je mesto Srbiji na zapadu, kao i da, uprkos greškama koje su učinjene, Srbija treba da uđe u NATO.

"Doprinos Srbije savezničkim pobedama u prošlosti je istorijski nemerljiv", zaključio je Mekenzi.

 

0

Subota 09.03.2019.

00:12

D. Dekić - Vesti A

Amerika stavlja tačku na Kosovo

Američki imperativ ili preporuka, tek podsekretar američkog Stejt departmenta za političke poslove Dejvid Hejl izjavio je da je "došlo vreme da Beograd i Priština konačno reše kosovski problem", kao i da postoji šansa za dogovor o Kosovu u ovoj godini.

 

Tanjug/AP

Zadatak: Dejvid Hejl (desno)

Tu izjavu datu uoči posete Beogradu i Prištini, odlični poznavaoci kosovskih prilika, tumače kao američku rešenost da vreme za "otpetljavanje kosovskog čvora meri u mesecima".

- SAD neće davati recept za rešenje, ali ono mora biti primenljivo na Kosovu i u Srbiji i mora doprineti stabilnosti regiona - kazao je Hejl, napomenuvši da nije na SAD, ni bilo kome drugom da diktira konačni ishod.

Ništa novo, tumači za "Vesti" spoljnopolitički komentator Boško Jakšić, podsećajući da je još 2017. visoki zvaničnik SAD Brajan Hojt Ji najavio rešenje spora Grčke i Makedonije 2018, a Kosova ove godine.

- Potvrda toga je i poruka predsednika SAD Donalda Trampa predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću i Hašimu Tačiju, kao i njegov potpis inicijativi za Kosovo. To govori da su Amerikanci namereni da se na ovaj problem stavi tačka - kaže Jakšić.

On ukazuje i da je EU sada zauzeta svojim izborima, te da ništa nije uradila po ovom pitanju, a da je Tramp biznismen i hoće da rešava stvari. Prema Jakšićevim rečima, optimistično je što je Hejl stigao u Beograd kao treći čovek Stejt departmenta u Beogradu, što je razgovor na najvišem nivou posle onog iz 2017. kada se Vučić sastao s potpredsednikom SAD Majklom Pensom.

Predizborni adut

Visoki američki zvaničnik Dejvid Hejl, prema oceni analitičara Dušana Janjića, stiže u Beograd i Prištinu, jer američka administracija proverava koliko je izvodljivo da do rešenja za kosovski problem zaista dođe. Jasno je i to da su trenutno Srbija, Kosovo i SAD, kada je reč o stavovima "tri oka razroka", ali i Janjić ističe da će SAD hteti da uvrste u svoju agendu za novembar zatvaranje tema Severne Koreje i Balkana.

- Za Donalda Trampa je čist dobitak da reši pitanja koja nisu uspeli da savladaju njegovi prethodnici i on će gledati da to bude ove godine, a najkasnije u februaru 2020. kada zvanično počinje predsednička kampanja u SAD - kaže Janjić za "Vesti".

Ništa čudno

Hejl je pozvao na ukidanje prištinskih taksi na srpsku robu, povratak dijalogu i opredeljenost za mir. Predsednik Vučić ponovio je da je spreman da odmah po ukidanju taksi nastavi razgovor s Prištinom. On je nakon susreta s italijanskim premijerom Đuzepeom Konteom u Beogradu ocenio da će ti razgovori možda u budućnosti voditi ka kompromisnom rešenju.

Tanjug/AP

Dijalog u blokadi: Hašim Tači i Aleksandar Vučić

Vučić je podsetio da je dogovor s Prištinom uslov za evropske integracije. Prokomentarisao je i kontroverze oko intervjua italijanskoj agenciji ANSA, gde se navodilo da je rekao da Srbija ne može da prizna Kosovo, a da nešto ne dobije zauzvrat. Vučić je tvrdio da ništa o priznanju nije rekao u intervjuu, osim da o tome ne može da govori jer ne postoji kompromis.

- To svakog dana govorim i ništa čudno ni važno ne vidim u tome - kazao je Vučić.

Naučna fantastika

Rešenje za Kosovo ove godine analitičaru Dragomiru Anđelkoviću zvuči kao naučna fantastika.
- Priština je krajnje nekonstruktivna i kao što vidimo sve koči, jer ne namerava da ukine takse Srbiji. Vašington treba da ovakve stvari priča Albancima u Prištini, a ne nama. Amerikanci moraju da ih ukrote, jer vidimo da ne pokazuju nikakvu spremnost za kompromis. Ako SAD misle da će Srbija kapitulirati, onda greše - ocenio je Anđelković za "Vesti".

Dozvoljena neutralnost

Dejvid Hejl je izrazio podršku SAD evrointegracijama Srbije i dodao da niko ne prisiljava Srbiju da uđe u NATO.

- SAD u potpunosti poštuju neutralnost Srbije i pozdravljaju partnerstvo koje je Srbija izgradila s NATO, kao i njeno aktivno učešće u Partnerstvu za mir - naveo je Hejli i dodao da će Beograd morati da dostigne određene standarde EU po čitavom nizu pitanja, pre svega na polju vladavine prava.

Dačić: Glavne su takse

Šef srpske diplomatije Ivica Dačić pozdravio je pojačanu angažovanost SAD u rešavanju kosovskog pitanja. On je rekao da SAD mogu da pomognu da se ukinu takse Prištine, što je uslov za nastavak pregovora.

- SAD na Srbiju više ne gledaju kao na lošeg momka, a ne mogu da shvate kako je moguće da Priština neće da ih posluša i ukine takse. I meni je to sumnjivo, ali ne mislim da SAD igraju dvostruku igru, već neke zemlje EU koje ne žele da se postigne rešenje u pegovorima u kojima one nisu vodeći faktor - rekao je Dačić.

https://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/729634/Amerika-stavlja-tacku-na-Kosovo

"Pitanje je zašto Beograd nema svoju političku platformu"

rtklive.com

"Pitanje je zašto Beograd nema svoju političku platformu" • RTK

3-4 minutes

---

Beta, Danas

Predsednik Upravnog odbora Foruma za etničke odnose Dušan Janjić izjavio je danas da je donošenjem Platforme i formiranjem političkog tima Priština korak ispred Beograda i da srpske vlasti treba da se zapitaju zašto oni nisu doneli takav dokument.

„Priština je sada stekla značajnu prednost nad Beogradom gledano očima Brisela i Vašingtona. Donošenje Platforme bio je jedan od poslova na koji se Priština obavezala u Briselu. Ona sada ima svoju političku platformu koja je usvojena u parlamentu, čemu je prethodila procedura konsultacija i kojoj samo dve opozicione stranke nisu pružile podršku. Nažalost, Beograd to nema", rekao je Janjić za agenciju Beta.

On je kazao da bi sada Beograd trebalo da postavi sam sebi pitanje zašto Srbija nema takvu političku platformu.

„Marko Đurić bi sada trebalo sam sebi da postavi pitanje zašto nema političke platforme i političkog tima u kojem bi bili i predstavnici opozicije", naveo je Janjić.

Prema njegovim rečima, Platforma ima svoje loše i dobre strane.

„Te dobre strane su što ona definiše okvir za pregovore i procedure izveštavanja što do sada nije bio slučaj, jer se dijalog u Briselu odvijao izvan očiju javnosti do sada", kazao je on.

Ozbiljnu slabost Platforme, Janjić vidi u postavljanju maksimalističkih ciljeva Prištine.

„Platforma predviđa puno priznanje Kosova od strane Srbije i međusobno priznanje, teritorijalni status kvo, to su maksimalistički zahtevi koji mogu da spreče dijalog", rekao je on.

Janjić je istakao da je to opasnost i za Prištinu i da ona treba da brine zbog takve slabosti, koja može da blokira kosovsku delegaciju u daljim pregovorima.

„Ne razumem zašto se Marko Đurić sekira, jer teško je očekivati da se maksimalistički ciljevi mogu ostvariti, tu postoji Srbija sa svojim interesima, ali i interesi stranih sila", ocenio je on.

Prema njegovim rečima, sadržinska slabost Platforme je i to što pokušava da izbegne „bezbednosni paket", odnosno pitanje članstva u NATO.

„Kosovo ide ka NATO-u i to pitanje mora da bude deo dogovora, ne može se rešiti bez saradnje sa Srbijom. To je velika slabost Platforme i samim tim velika šansa za Srbiju", rekao je Janjić.

Janjić je kazao i da se konačni sporazum ne može postići na maksimilističkim ciljevima, već da to mora da bude održivo rešenje koje se zanisva na kompromisu.

On je ukazao i da se može smatrati da je Beograd izjavama ministra Ivice Dačića i Aleksandra Vulina o razgraničenju napravio „taktički potez" i izneo svoje maksimalističke ciljeve.

„Ta Platforma se ne može potcenjivati i ignorisati. Ona sada treba dobro da se prouči i da se pronađe odgovor na takve zahteve", rekao je on.

Platforma, koju je izradila Državna delegacija za dijalog sa Srbijom i koja je danas usvojena u Skupštini Kosova predviđa recipročno priznanje Kosova i Srbije unutar postojećih granica, poštovanje prava albanske zajednice u Srbiji, rešavanje svih otvorenih pitanja sa Srbijom, ukidanje Rezolucije Saveta bezbednosti UN 1244.

Povodom usvajanja Platforme, predsednik Srbije Aleksandar Vučić zakazao je za sutra sednicu Saveta za nacionalnu bezbednost.

Podsećamo, direktor Kancelarije za Kosovo ocenio je da je usvajanjem Platforme Priština poslala poruku da je za nju završen dijalog sa Beogradom.

---

 

politika.rs

Један поглед на бизнис-форум на Копаонику

3-4 minutes

---

Ових дана нас прогоне бомбасте слике са форума неколико стотина српских „бизнисмена", а место догађања монденска планина Копаоник. Чак се на тој тиради безначајних говоранција оснажила да изнесе своје виђење ствари и премијерка.

Пре свега, целој нацији је познато да тај скуп (са изузецима) представљају људи који су до енормног богатства дошли захваљујући блискости са владајућим олигархијама, од почетка вишестраначја. Ту су највиђенији људи који су направили законе, а по њима вршили буразерске приватизације чије ефекте су преточили у силан новац на разним острвима, где се не поставља питање порекла.

Ту су људи који су приватизовали гиганте заједничке државе за три марке, а данас их наши медији називају краљевима овог и оног производа. То су људи који су искористили испланирани најглупљи банкарски закон „деда Аврама", који је успоставио однос „један динар једнако једна марка". Ти људи су малверзацијама направили империје, а када им је држава затражила да плате порез, побегли су и вратили се када су подмитили главне политичаре у земљи. То су људи који и данас привидно воде спорове са властодршцима, али не по питању пореза, него директно преговарају о личном проценту, а судство тобож даје епилог, нормално, по упутствима.

То су људи који су нашли на Кипру 14 милијарди долара српских пара, „завртели" их преко Москве, па је чак један део стигао до Беча, а онда једноставно цео износ нестао. То су исти они људи који су деведесетих били називани именима „15 одсто", или 10, или 20 одсто.

Они су, према сопственим речима, бахати слој друштва који се не либи од јавних дела попут: венчанице за ћерку од пет милиона долара, приватних авиона по Београду и осталим градовима Србије, приватних јахти по Црногорској и Далматинској обали, приватном судству и полицији, приватној војсци наоружаних стражара који их чувају од дела као што су: убиства на пешачком прелазу, убиства на наплатним рампама, пљачкање државног буџета и слично.

Ето коме се придаје значај на Копаонику и шта се може очекивати од овог соја. Зар неко уистину паметан очекује да ће они помоћи напретку друштва, да ће они добровољно инвестирати у нова радна места и зауставити одлив младости.

Са друге стране, ова земља има све законе, које само треба спроводити у дело „ни по бабу, ни по стричевима", и ето дела уређене комуналне структуре у држави.

Да би се непроизводни рад могао платити, поново ће се прибећи позајмицама у иностранству, јер домаћи производ није у стању да покрије овакве неекономске одлуке, људи који без искуства доносе капиталне негативне законе чији су ефекти минус нула.

Ако нисмо у стању да покренемо домаћу производњу, према стварним економским законима, не треба да правимо небулозе од економије.

Никола Радоња