Претражи овај блог

петак, 19. април 2019.

М. Булатовић: Зашто је НАТО гласао за Резолуцију 1244?

standard.rs

М. Булатовић: Зашто је НАТО гласао за Резолуцију 1244? - Нови Стандард

http://newlookworld.com/

5-6 minutes


петак 19. април 2019. 11:46

Двадесет година касније, споразум Србије и Албанаца на Косову и Метохији је „хиљадама миља далеко"

НАТО агресија на СР Југославију, вријеме које је од ње протекло, као и садашње државне дилеме Србије, поред свега осталог, недвосмислено показују да постоје само два могућа пута државних одлука — борба или предаја.

У претходне готово три деценије испробана су оба пута не само у Србији, већ и у њеном непосредном окружењу. Када је Србима у бившој југословенској Републици Хрватској запријетило понављање погрома пред повампиреним усташтвом, без много дилема и уз помоћ великог броја добровољаца из Србије и Црне Горе отпочета је битка, иако је од старта била вишеструко неравноправна. Јер однос снага није био између Хрвата и Срба, већ између Срба и цијелог Запада, који се тада лажно представљао као „међународна заједница".

Тај рат је био изгубљен. Али, оне колоне прогнаних Срба који су спас и уточиште пронашли у Србији и Републици Српској биле су тужна, мада не и трагична слика. Трагедија су били Јасеновац, Чемерно, Јадовно и друга стратишта усташког режима.

У СР Босни и Херцеговини је Србима, путем мајоризације од стране Муслимана/Бошњака и Хрвата, пријетило обесправљење и, касније, уништење. Ратовали су храбро и мушки и изборили Републику Српску као међународно правно признати ентитет.

Суочена са пријетњама и самом агресијом НАТО-а, најмоћније војне силе у историји човјечанства, СР Југославија није пристала на капитулацију и окупацију. Супротставила се свим (омаленим) војним снагама и огромном већином свог слободарског народа. Рат је био завршен након 78 дана убилачког бомбардовања војним споразумом потписаним у Куманову и Резолуцијом СБ УН број 1244.

Али, зашто је НАТО, који је бахато и бездушно пријетио уништењем цијеле једне државе и убиством њеног народа, пристао на резолуцију оваквог садржаја? Зашто је пристао да се у Уједињеним нацијама, фактички, потврди тапија Србије на њену „свету земљу" — Косово и Метохију? Одговор гласи — због ефикасног војничког и храброг свенародног отпора!

На суђењу против Николе Шаиновића, тадашњег потпредсједника Савезне владе, и групе војних и полицијских генерала објелодањене су депеше које су команданти тзв. Ослободилачке војске Косова упућивали НАТО команди у Скопљу. Оне доказују да је крајем маја 1999. године ОВК изгубила способност за извршење било којег задатка. Преведено, копнене трупе НАТО-а, иако су имале ваздушну подршку незабиљежену у историји ратовања, биле су потпуно уништене. Тиме је агресија НАТО-а изашла из планиране и њен наставак је био војнички бесмислен и немогућ.

Узгред, чак је тај и такав суд у пресуди Николи Шаиновићу установио да је „ланац команде" постојао и био очуван током читаве агресије, што обесмишљава полазну тврдњу да је у питању био „удружени злочиначки подухват". СР Југославија се против тероризма борила на начин као што би радила свака друга уређена држава.

Посебно важан дио исте пресуде је констатација да су колоне цивилних албанских избјеглица настале као посљедица бомбардовања. НАТО је тврдио да су оне биле узрок интервенције. Коначно, Хашки трибунал је пресудио да су појединачни злочини против албанских цивила (којих је, на нашу срамоту, било) учињени „изван мјеста и времена" одговорности оптуженог Николе Шаиновића. Стога, његова и одговорност осталих оптужених је пресуђена због некажњавања злочинаца, што доказује да их они нису ни извршили, нити подстицали. Упркос свему, Никола Шаиновић је провео 12 година у хашким казаматима.

Након пропасти војне агресије она је промјенила облик, али није престала. Петооктобарски пуч 2000. године је био таква прекретница. Али, ни овдје нису били постигнути пажње вриједни резултати у односу на отимање Косова и Метохије. Судећи по дипломатским депешама које је објавио „Викиликс", ни са новом (инсталираном) гарнитуром на власти није добијено признање државне самосталности тзв. државе Косово.

Не зато што су се Горан Свилановић, Борис Тадић, Вук Јеремић томе противили, већ што су били свјесни да би такав чин био њихово политичко самоубиство. Стога су од својих западних ментора тражили да их не присиљавају да својом вољом потпишу такво признање, него да Србији Косово буде отето, а да они „прихвате реалност" и повинују се таквој сили. Очигледно, ни ова предаја није могла бити доведена до краја.

Двадесет година касније, споразум Србије и Албанаца на Косову и Метохији је „хиљадама миља далеко". Тако да суштински и не постоје два пута — пут борбе и пут предаје. Србија има само један једини пут. Пут борбе непрестане. Срећом, у овим временима она не мора да буде оружана, већ дипломатска са јасним изгледима да буде успјешна.

Извор Спутњик, 18. април 2019.

 

четвртак, 18. април 2019.

Паровић: Шта је са Војском Србије?!

in4s.net

Паровић: Шта је са Војском Србије?!

6-7 minutes


Мирослав Паровић

Пише: Мирослав Паровић

Српска народњачка конзервативна мисао је дуго времена своје упориште имала у косовском завету, Српској православној цркви и војсци (која је обележавала ратничку традицију). После петог октобра двехиљадите године све три стубне тачке српског традиционализма су снажно нападнуте, а удари трају и данас.

Актуелни Начелник генералштаба Генерал-потпуковник Милан Мојсиловић

Нажалост, али чини ми се како је под тим ударима највише страдала управо Војска Србије јер је као институција којој се веома веровало сведена на доста безличну и у друштвено политичком смислу институцију са утицајем на нивоу невладиних организација. Томе је наравно допринело систематско двадесетогодишње урушавање које је започето изручивањем Хагу команадног кадра који је изнео рат. Потом се наставило кроз склањање са позиција и пензионисање средњег нивоа официрског кадра који је у рату учествовао. У сврху рушења војничке части Србије било је и претапање оружја које се вршило у смедеревској железари која је тада била америчка компанија. Тамо су безмало езотерички и ритуално вршена жртвовања тенкова и хаубица који су онако јако одолевали НАТО ударима и тиме пркосно доказали да та највећа војна сила у историји човечанства није успела да војним средствима порази нашу државу. Јак ударац симболу војске нанела је и безочна негативна кампања после погибије војника на Топчидеру, а што је искоришћено за укидање редовног војног рока и тзв. професонализацију војске чиме је она после дуже од једног века престала да буде народна, а што је у симболичком смислу очито и био циљ.

 

Генерал-потпуковник Милосав Симовић

Дакле, после свих ових радњи дошли смо до ситуације у којој данас о Војсци Србије мало ко размишља као о фактору преко кога би се на било који начин могло утицати на друштвена и политичка кретања у земљи. Одавно нисам чуо да је било ко, чак ни у чаршијским причама рекао да очекује да ће рецимо војни врх спречити потписивање некаквог лошег споразума око Косова и Метохије. А и како би се могло очекивати када у том истом војном врху седе генерали који су у претходних двадесет година филтрирани по вољи и жељи НАТО и оне злогласне канцеларије коју та војна алијанса има у нашој држави. На прсте једне руке се могу набројати они генерали који имају углед међу војском, а тек неколицина од њих има неки углед у народу. Можда боље речено тек за неколико официра људи уопште знају да постоје што је опет први пут у историји Срба ситуација у којој је војни врх анониман, безличан и одвојен од народа.

Волео бих да неко уради тест и у војсци и међу народом и да се објави који проценат војника и официра зна биографију Начелника генералштаба, генерал-потпуковника Милана Мојсиловића и по чему је тај човек познат у широј јавности сем по томе што је дуго година провео при мисији НАТО пакта, а пре тога у разним камповима и едукативним центрима ове војне алијансе. Са друге стране, генерал-потпуковник Милосав Симовић командант Копнене војске је неко у чијој биографији постоји прегршт детаља који су га апсолутно квалификовали за место Начелника генералштаба који би војсци вратио компоненту народне. Поред неприкосновене ратне и војничке каријере овај официр је познат по јавним изразито патриотским ставовима, као и бројним споменицима попут оног у Врању на којем је уписано преко пет хиљада имена жртава рата укључивши и оног последњег са НАТО пактом.

Такође, генерал-потпуковник Симовић је у Нишу основао Музеј копнене војске који је по много чему надмашио Војни музеј у Београду. На све то, шира јавност је овог официра посебно заволела када је на телевизији и на друштвеним мрежама у милионским прегледима могла да види његово извођење чувене комитске песме „Планино моја планино", што је прави раритет имајући у виду дугу комунистичку тарадицију официрског кадра у Србији која је као што већ рекох настављена НАТО стандардима и онда ту никада није било места за враћање традиционалним српским војничким вредностима и традицијама попут оне комитске и четничке.

Генерал Мирослав Талијан

Један други високи официр Војске Србије, бригадни генерал Мирослав Талијан такође има велики углед у војсци и у народу. Тренутно је овај официр на месту командата Специјалне бригаде Војске Србије у оквиру које су састављане мање више све од раније познате специјалне јединице војске. Пре тога је дуго година био Начелник војне академије и један од заслужних што је ова институција очувала свој углед и реноме, али и за то што је на неки начин поново популарисана преко једне доста успешне телевизијске серије што је можда био најуспешнији пропагандни пројекат Војске Србије у последњих тридесет година.

Разлог због којег сам навео кратке биографије три генерала Војске Србије је да укажем на један по мом мишљењу поново смишљени акт диверзије. Наиме, пре десетак дана је извршена једна чудна и по многима спорна реорганизација унутар војске и сада се Специјална бригада више не налази у оквиру Копнене војске већ је издвојена и стављена директно под Начелника генералштаба и Министарство одбране. На овај начин су војни специјалци доведени под команду политике односно онога што се у НВО терминологији зове цивилном контролом војске, а два најугледнија официра Симовић и Талијан су значајно ослабљени први тиме што више нема под командом најелитнији део копнене војске, а други тако што је примењена стара техника смене „шутом у вис".

За мене је ово доказ да се и даље наставља процес урушавања остатака војничког поноса Србије и онда никога не треба да чуди то што када читав војни врх пре неколико дана изађе и саопшти како неће дозволити државни удар та вест не доживи чак ни да буде озбиљно коментарисана.

Објављено у Недељнику Афера.

 

среда, 17. април 2019.

20 GODINA OD POGIBIJE MILICE RAKIĆ

blic.rs

20 GODINA OD POGIBIJE MILICE RAKIĆ Smrt devojčice na noši je simbol stradanja i patnji dece Jugoslavije

Foto: privatna arhiva / RAS Srbija

3-4 minutes


Na današnji dan za vreme dejstva NTO avijacije 1999, u beogradskom naselju Batajnica, poginula je trogodišnja devojčica Milica Rakić. Ona je nastradala od gelera eksplodiranog projektila nešto pre 10 sati uveče.

Miličina smrt, devojčice na noši, postala je simbol stradanja i patnji dece Jugoslavije.

U Tašmajdanskom parku nalazi se spomenik posvećen deci poginuloj u NATO bombardovanju na kome se nalazi skulptura Milice Rakić.

Srpska pravoslavna crka pokrenula je inicijativu da se mala Milica kanonizuje. U manastiru Tvrdoš kod Trebinja oslikana je freska sa njenim likom.

Pređite na video za  s

Pređite na video

Proverite cenu usluge

 

U napadu na Batajnicu ranjeno je pet osoba. Osim područja Batajnice, NATO avijacija je gađala i brdo Straževica u beogradskoj opštini Rakovica.

U toku noći, meta napada ponovo je bila holding kompanija "Krušik" u Valjevu, na koju je palo pet razornih projektila. Potpuno je uništena jedna proizvodna hala, oštećena je i fabrička zdravstvena stanica. Znatno oštećenje pretrpelo je stambeno naselje "Kolubara 2".

Napad na Novi Sad trajao je oko sat vremena. Ponovo je granatirana Rafinerija nafte. Snažnim dejstvom PVO sprečena su veća razaranja grada.

Četiri projektila pogodila su aerodrom "Ponikve" u blizini Užica.

U Prištini je rano ujutru, prvi put posle četiri dana, dat signal za prestanak opasnosti od vazdušnih udara.

 

понедељак, 15. април 2019.

Poslednja bitka Angele Merkel biće Kosovo

b92.net

DW: Poslednja bitka Angele Merkel biće Kosovo

9-12 minutes


U sukobu Kosova i Srbije u igri je i spoljnopolitička ostavština Angele Merkel, ali i stabilnost Evrope i budućnost zapadnog savezništva, smatra Bodo Veber.

Izvor: Dojče vele ponedeljak, 15.04.2019. | 11:35

Foto: Getty Images

Viši saradnik Saveta za politiku demokratizacije, transatlantskog istraživačkog centra sa sedištem u Berlinu, podseća za Dojče vele da je u pregovorima između Kosova i Srbije o sveobuhvatnom sporazumu, pokrenutom 2012. baš na inicijativu kancelarke Merkel, od početka godine uočljiva velika američka diplomatska ofanziva.

Viši saradnik Saveta za politiku demokratizacije, transatlantskog istraživačkog centra sa sedištem u Berlinu, podseća za Dojče vele da je u pregovorima između Kosova i Srbije o sveobuhvatnom sporazumu, pokrenutim 2012. baš na inicijativu kancelarke Merkel, od početka godine uočljiva velika američka diplomatska ofanziva.

Veber ističe da je u pozadini tih pregovora ideja o razmeni teritorija, ali uz podsećanje da do sada niko nije saopštio jasan plan. Takođe, kaže Veber, protiv te ideje su se izjasnili pre svega nemačka vlada i kancelarka, što je naišlo na nerazumevanje njenih zagovornika.

Ta ideja, taj predlog je zapravo nešto sasvim drugo od onoga što prikazuju njegovi zagovarači: to je užasan savez dvojice balkanskih vođa sa šeficom diplomatije EU i nepredvidljivom Trampovom administracijom. To je savez koji pervertira politički dijalog i osnovne principe decenija zapadne stabilizacije i demokratizacije zapadnog Balkana, smatra Veber.

"Posle rata na Kosovu, upravo je Beograd odbio bilo kakav kompromis utemeljen na stvarnosti, uključujući i plan izaslanika UN Matija Ahtisaarija, koji je Priština bila primorana da sprovede unilateralno, u okvirima ustavnog poretka današnje Republike Kosovo", kaže Vebr i dodaje:

"Tek godinama kasnije, kancelarka Merkel je bila ta koja je za rešavanje blokiranog sukoba oko statusa iskoristila stremljenje Beograda ka EU - povezujući pristupanje Srbije s priznavanjem realnosti o gubitku Kosova - te je tako uz podršku Velike Britanije i SAD postigla istorijski napredak. U Sporazumu iz aprila 2013. Beograd je faktički priznao Kosovo. Tadašnji premijer Srbije Ivica Dačić je javno govorio da su se politika i društvo čitavu deceniju lagali da je Kosovo još uvek deo Srbije."

Iako EU tada nije izričito odredila cilj dijaloga, obema stranama je bilo jasno da to znači potpunu normalizaciju odnosa, uključujući i uzajamno priznavanje. Na to su upućivale i izjave Angele Merkel i tadašnjeg ministra spoljnih poslova Gida Vestervelea - da je vreme promena granica na Balkanu završeno, nastavlja dalje Veber.

On smatra i da su zbog toga novi, "tajni" pregovori, zapravo drastičan politički korak unazad, dok svi akteri imaju različite motive. Srbija, prema njegovim rečima želi da iskoristi trenutnu političku slabost EU, kako bi izvukla više od onoga što je to bilo moguće u ranije dogovorenim uskim okvirima dijaloga. Takođe, želi i da skrene pažnju sa aktuelnih domaćih političkih problema.

Kosovo, s druge strane, je protiv volje svih kosovskih albanskih stranaka privatizovalo pregovore u vidu Tačija, jer se on nada da će izbeći preteću optužnicu Specijalnog suda EU za ratne zločine na kraju rata na Kosovu, smatra Veber.

Kada je reč o Federiki Mogerini, dodaje on, "njen nedostatak kapaciteta kao pregovaračice je dijalog doveo u egzistencijalnu krizu. Ona očajnički pokušava da svoj neuspeh pretvori u uspešnu priču, tako što svoju besprincipijelnost - u ovom dijalogu uzdiže kao princip. Njen zajednički imenitelj s Trampovom administracijom, u ovoj neobičnoj osovini Brisel-Vašington, leži u odustajanju od zapadnih liberalno-demokratskih principa u korist postizanja dogovora u smislu 'svaki dogovor je dobar dogovor".

Stoga, on smatra da bi potencijalne posledice sporazuma o razmeni teritorija, "naknadne zapadne legitimizacije etno-teritorijalnog principa tri decenije od početka balkanskih ratova", bile bi razorne: "Egzodus Srba, koji većinom žive na jugu Kosova, bio bi neizbežan. Posle toga bi usledili oružani sukobi između većinskog srpskog stanovništva i kosovskih Albanaca na severnom Kosovu. Usledila bi etno-nacionalistička destabilizacija celog regiona, od Bosne i Hercegovine do Severne Makedonije. Proces pristupanja zemalja zapadnog Balkana EU bio bi na duže vreme zaleđen."

Za kancelarku Merkel, trenutni razvoj događaja predstavlja neku vrstu poslednje spoljnopolitičke i evropskopolitičke bitke, smatra ovaj analitičar i dodaje da su se i unutar EU protiv te ideje najjasnije izjasnili Merkel i njen socijaldemokratski ministar spoljnih poslova Haiko Mas.

"Taj stav deli velika većina država članica EU, uključujući i one poput Španije i Slovačke, koje nisu priznale Kosovo. Međutim, one se za sada skrivaju iza Nemačke, nadajući se vodećoj ulozi kancelarke. Čini se da Angela Merkel trenutno okleva da na kraju svoje ere započne ovu bitku za svoje političko nasleđe", kaže on.

veber potom ističe da bi Merkelova, kako bi se sprečila sporazum o razmeni teritorija s njegovim dalekosežnim posledicama, kancelarka morala ponovo preuzeti ulogu evropskog vođe u ovom političkom dijalogu. "Beogradu i Prištini mora jasno dati do znanja da bi u slučaju potpisivanja sporazuma o razmeni teritorija, zbog pretnje miru i demokratiji na zapadnom Balkanu, za Berlin to moglo značiti potkopavanje izgleda za članstvo u EU za obe zemlje i to na duži rok", kaže on.

"Osim toga, Berlin bi trebalo da okupi druge članice EU u inicijativi za resetovanje pregovora i vraćanje izvornim okvirima dijaloga. Treba sačekati i videti da li će samit Zapadnog Balkana u kancelarkinoj kancelariji, koji su Merkel i francuski predsednik Makron zakazali za 29. aprila, biti prvi korak u tom smeru", zaključuje Bodo Veber.

 

недеља, 14. април 2019.

Preminula Mirjana Marković

novosti.rs

Preminula Mirjana Marković

NovostiOnline/ Tanjug

4-5 minutes


UDOVICA bivšeg predsednika SR Jugoslavije Mirjana Marković (77) preminula je danas u Rusiji - javlja reporter "Novosti" iz Sočija, koji tamo prisustvuje međunarodnoj koferenciji "Atomekspo". Prema prvim informacijama ona je preminula u jednoj od banja-bolnica u Sočiju. Umrla je u Rusiji koja joj je 2010. godine dala azil, pošto je bila u bekstvu od pravosudnih organa Srbije, koji su za njom raspisali poternicu u okvoru istrage za zloupotrebe sa dodelom državnih stanova 2000. godine.

Ona je u teškom zdravstvenom stanju bila pre sedam dana i prema informacijama od tada je bila u bolnici u Sočiju. Mira je imala četiri operacije. Posle poslednje su joj ugrožene vitalne funkcije i lekari nisu želeli da daju prognoze u vezi sa oporavkom.

- Mira je imala četiri operacije, a nakon poslednje je došlo do određenih komplikacija i pada imunog sistema. Lekari su zbog toga zabrinuti i kada se uzmu u obzir njene godine, nisu želeli da daju prognoze po pitanju oporavka - preneli su mediji.

Markovićeva je rođena 10. oktobra 1942. u Požarevcu. Studirala je sociologiju na Univerzitetu u Beogradu, gde je i doktorirala. Bila je profesorka sociologije na Prirodno-matematičkom fakultetu u Beogradu. Sociologiju je predavala i kao redovna profesorka na Američko-francuskom univerzitetu za menadžment u Beogradu i na Fakultetu za međunarodni menadžment u Beogradu. Pored toga bila je i redovna članica Ruske akademije društvenih nauka, gostujući profesor Moskovskog državnog univerziteta Lomonosov i počasni profesor Univerziteta Lomonosov u Moskvi.

PROČITAJTE JOŠ - POSLEDNjI INTERVJU MIRE MARKOVIĆ ZA "NOVOSTI": Neokolonijalni arbitri su ukinuli Jugoslaviju

Objavila je oko 100 radova iz područja sociologije, kao i dva udžbenika sociološke tematike. Dela su joj prevedena na mnoge jezike, kao što su ruski, engleski, kineski, grčki.

Pored akademske karijere, najpoznatija je bila po političkom angažmanu. Bila je jedan od osnivača JUL-a, koju su činile 23 levičarske i komunističke partije. Do oktobra 2000. godine njena stranka je bila glavni koalicioni partner Miloševicevoj Socialistickoj partiji Srbije (SPS).

Protiv Mirjane Marković je nekoliko godina nakon pada Miloševićevog režima podignuta optužnica povodom tvrdnji tužilaštva da je Živku Knežević, bivšu generalnu sekretarku Vlade Republike Srbije i članicu Komisije Vlade za stambena pitanja podstrekavala na zloupotrebu službenog položaja, odnosno na dodelu stana dadilji njenog unuka Iloni Pešić, koja inače nije za to imala zakonom predviđene uslove. Zbog izbegavanja suđenja, a potom i bekstva iz zemlje, srpski Interpol 2005. godine raspisao je poternicu za Markovićevom.

Predstavnici Generalnog tužilaštva Rusije 2010. godine saopštili su da Markovićeva u toj državi uživa status političke izbeglice i da nije moguće njeno hapšenje po poternici srpskog Interpola.

Zbog bekstva Markovićeva nije prisustvovala ni sahrani supruga, koji je u martu 2005. godine preminuo u pritvoru Haškog tribunala, gde mu se sudilo za ratne zločine tokom sukoba na teritoriji bivše Jugoslavije.

PROČITAJTE JOŠ - Mira Marković: Uklonili su ga iz života, nikada neće iz istorije

Pored optužbi za podstrekavanje na zloupotrebu službenog položaja, Mirjana Marković je u medijima nezvanično pominjana kao mogući nalogodavac ubistva Ivana Stambolića i Slavka Ćuruvije, te kao organizator grupe za šverc cigareta, ali povodom tih navoda nikada nije saslušana. Prošlog meseca Apelacioni sud u Beogradu ukinuo je presudu kojom je posle 19 godina, osuđena na godinu dana zatvora zbog zloupotrebe službenog položaja prilikom dodele državnih stanova 2000. godine.

Tom odlukom naloženo je da joj se suđenje ponovi pred Višim sudom u Beogradu i otklone sve nelogičnosti iz presude i povrede krivičnog postupka. Pri tome je navedeno da nije jasno zbog cega prvostepeni sud nije zaključio da je krivično dele zastarelo, s obzirom da je Markovićeva optužena da je delo izvršila u septembru 2000. godine.

 

 

Српски полицајци преко Еулекса могу на Косово

standard.rs

Пророковић: Српски полицајци преко Еулекса могу на Косово - Нови Стандард

http://newlookworld.com/

5-6 minutes


недеља 14. април 2019. 16:01

Хоћемо на Косово! Не да бисмо ратовали против НАТО-а, већ да бисмо осигурали мир, помогли Кфору и унапредили рад Еулекса

Када полемишемо о Косову, заговорници признавања албанске државолике творевине често постављају питање: хоћемо ли да ратујемо против НАТО-а?

Лошом заменом теза тако се подвлачи да другог начина у борби за очување територијалног интегритета заправо нема. Србија војно не контролише подручје јужне покрајине, а без тога, нема ни основног предуслова просторне целовитости. Вратити српске безбедносне структуре на Косово није могуће без сагласности НАТО-а. НАТО нам то неће дозволити, зато против њега морамо ратовати. Ову тезу је лако оспорити.

Прво, за осигуравање безбедности на Косову задужен је Кфор, са јасним мандатом, овлашћењима и надлежностима. Кфор је дужан да поштује и спроводи Резолуцију 1244, у којој се јасно и недвосмислено помиње територијални интегритет Србије.

Друго, у анексу исте те резолуције дозвољава се повратак српских безбедносних снага на Косово. Јасно је да унутар НАТО-а нема политичке воље да се овај део Резолуције примени. Ваљда се због тога ни из Београда није на томе инсистирало. Међутим, сада се околности мењају.

Први пут у својој историји, војници Албаније осванули су на Косову. Уколико не рачунамо период Другог светског рата, постојање фашистичке марионетске „велике Албаније" и башибозук окупљен у злогласној дивизији „Скендербег". Припремни долазак одиграо се током марта, у скромној мисији обуке сународника са Косова за планинску потрагу и спасавање. А онда, у априлу, у великој вежби Кфора, дошле су и главне трупе. И то баш на север, у српски део Косова.

Албанија је чланица НАТО-а, НАТО окосница Кфора, па нас сада убеђују да је овде све са формалне стране чисто. Али, са политичке стране посматрано, овде ништа није чисто. Ово је прљава игра. Циљ је да се војска Албаније, са амблемима Кфора, инсталира на северу Косова. Под невероватним изговором: како би осигурала безбедност српског становништва. Шта би се у таквом развоју ситуације даље одигравало, можемо већ сада претпоставити. Због тога је неопходно искористити оно што нам је на располагању како бисмо нежељени исход спречили.

Са једне стране, може се службено захтевати испуњавање одредбе анекса Резолуције 1244. Досад је то само једанпут учињено, током мартовског погрома 2004. године. Захтеву Србије није удовољено, али су убрзо јединице Кфора деловале и умириле Албанце.

Са друге стране, сада се може користити формат Еулекса за ову сврху. Запањујуће је што се у платформи Србије за преговоре са ЕУ нигде не спомиње Еулекс. О томе неће бити расправе нити у једном поглављу.

Еулекс је мисија у оквиру Заједничке спољне и безбедносне политике ЕУ. У истом оквиру је и мисија Европске уније у Сомалији, у којој су војници Србије учествовали. И то на основу уговора из 2011. године о цивилним и војним мисијама Европске уније. Ако Србија може да учествује у мисији Европске уније у Сомалији, онда може и на Косову.

Проблем је, како наши, и то да још једаред нагласимо — наши преговарачи истичу, што Брисел не дозвољава учешће у мисијама у суседним државама. Ваљда морамо више водити рачуна о интересима Брисела ми, него евробирократија. Па по том принципу војници и полицајци из Србије не могу да буду послати на Косово под мандатом Европске уније.

Наше преговараче ваља подсетити да Косово није држава, као и да се сам Еулекс позвао на Резолуцију 1244 када је требало да преузме одређене надлежности на Косову. Формално-правно, ствар је овде чиста, а пошто се Еулекс среће са бројним изазовима, те је практично од његовог доласка на Косово увек био проблем пронаћи довољан број људи који ће у тој мисији учествовати, Србија се сада појављује као конструктиван партнер.

Хоћемо на Косово! Не да бисмо ратовали против НАТО-а, већ да бисмо осигурали мир, помогли Кфору и унапредили рад Еулекса. Хоћемо да наша полиција са амблемима Еулекса осигурава безбедност у српским срединама на северу Косова. У чему је проблем? Ако је опција да војници Албаније под заставом Кфора патролирају преко моста на Ибру, зашто то не би могли и припадници наших снага на тргу у Косовској Митровици под заставом Еулекса? У томе у сваком погледу има више логике него да их шаљемо у Сомалију.

Извор Спутњик, 13. април 2019.

 

петак, 12. април 2019.

Assange je Che Guevara našeg vremena

Assange je Che Guevara našeg vremena

Assange se nije tukao u džungli već na serverima gdje se odvija naš život i gdje je obznanio da su prevara i laž krvotok i srce koje pokreće svijet.

Piše:

Andrej Nikolaidis

Assange je izvršio razoran napad: obznanio je da su prevara i laž krvotok i srce koje pokreće svijetEPA

Dobro, djeco. Ako su vam se od pranja izlizale majice sa likom Che Guevare, nabavite one sa likom Juliana Assangea. Jer on je Che vašeg vremena. Hoćete heroja? Ne morate ići sve do Kube, ne morate ići šezdeset, sedamdeset, osamdset godina unatrag. Eno vam heroja u londonskom zatvoru.

Assange se nije tukao u džungli, jer tući se u džungli više nema nikakvog smisla – džungla, napokon, više i ne postoji, barem ne kao skrovito, opasno mjesto, dom odmetnika. Za satelite, Google Earth i naše nadzornike sve je to isto – i Brixton i Amazon.

Assange se tukao na serverima, tamo gdje se odvija naš život. 

Novinari profitirali od njega

Assange nije pucao na moćne. On je učinio nešto daleko nasilnije, daleko ubojitije: on nam je omogućio da saznamo istinu o njima. On nije dizao pruge u vazduh, nije zemlju oduzimao bogatima da bi je vratio siromašnima – jer zemlja, ionako, više nikome ne treba. On je izvršio mnogo razorniji napad: obznanio je da su prevara i laž krvotok i srce koje pokreće svijet.

Assange nije, kao Sjeverna Koreja, lansirao raketu dugog dometa. Nije bacio atomsku bombu. On je aktivirao nešto neusporedivo moćnije: istinu. Koja, je li tako, tako je, oslobađa. Assange je učinio sve što je mogao ne bi li nas oslobodio. To što ipak nismo - i nećemo biti – slobodni, nije do njega.

Koliko je ozbiljno to što je Assange učinio, razvidno je iz toga što na ulici nećete sresti klince sa njegovim likom na majicama. Protiv Assangea su se odavno okrenuli i oni koji su profitirali od njegovih informacija – šampioni "slobodnog novinarstva" poput The Guardiana, na primjer. Za Assangeom neće zakukati ni američki republikanci ni demokrate. Niti jedan visoki funkcioner Evropske unije neće posjetiti Assangea u zatvoru i izraziti zabrinutost zbog stanja ljudskih prava u Engleskoj. Niti jedna nagrada EU za novinarstvo neće nositi Assangeovo ime.   

Ne, nećete gledati koncerte na kojima muzičke zvijezde, udružene, zahtijevaju slobodu za Assangea. Beyonce i Coldplay nisu svoje nastupe na poluvremenu Super Bowla ni započeli, a ni završili uzvikom: Free Assange!

A da su ga uhapsili Putin ili Assad...

Treba li pomenuti: da je Assangea uhapsio Putin, ili Assad, svega bi toga bilo.

Nakon što je WikiLeaks objavio prljave tajne zapadnih demokratija, saznali smo i koliko danas vrijede Ujedinjene nacije.

Assange je na balkonu ambasade Ekvadora u Londonu pred novinarima mahao odlukom radne grupe UN-a. Radna grupe za proizvoljna hapšenja je odlučila: odnos prema Assangu je protivzakonit, on pod hitno mora na slobodu i treba da mu se isplati odšteta za 2.000 dana koje je protivzakonito proveo u pritvoru.

Samo što Veliku Britaniju odluka Radne grupe Ujedinjenih nacija ne zanima ni koliko zaključci koje, recimo, Senad Pećanin, Mile Stojić i ja možemo donijeti na ručku u bašči kod, recimo, Ene.

Britanske vlasti su na šuplju priču Ujedinjenih nacija odgovorile hladnim saopštenjem da će Assange, čim kroči iz ambasade Ekvadora u Londonu, biti uhapšen. Na kraju je uhapšen ne ispred, nego u ambasadi.

Nema optužnice

Ako ste slučajno zaboravili šta to, ono, sa tim Assangeom bi, dozvolite da vas podsjetim. Protiv tog čovjeka, koji je godinama u pritvoru, do sada nije bila podignuta optužnica. Barem ne javna. Nedavno smo, zahvaljujući činovničkoj grešci, saznali da su Amerikanci ipak proizveli optužnicu, spremnu da bude ispaljena kad bude vrijeme za to.

Britansko pravosuđe je isprva svoje postupke pravdalo nalogom za hapšenje koji je izdat na nivou EU. Tužiteljka iz Švedske je, kao, htjela da ispita Assangea prije zvanične istrage.

Tužiteljka kojoj je Assangeov slučaj prvobitno povjeren optužbe je smatrala neosnovanim, pa ih je odbacila. Onda su slučaj dali drugoj, naravno, nezavisnoj tužiteljki iz Geteborga. Assange nije imao ništa protiv da bude ispitan – u Londonu, u ambasadi Ekvadora. Ali tužiteljka nije htjela. Ona je insistirala da ispitivanje bude obavljeno u Švedskoj. Uzgred budi rečeno: otkako je Assange zatočen, švedski istražitelji su u preko 40 drugih slučajeva izvršili ispitivanje u Engleskoj.

To je, dakle, uobičajena praksa.

'Pogrešna' borba protiv 'pogrešnog' neprijatelja

Švedski "slučaj" je, sjećate li se, već sam po sebi bio bizaran. Assange je optužen da je namjerno učinio da kondom koji je koristio pukne, čime je u opasnost doveo svoju/e seksualnu partnericu/e.

Svaka bena znala je da se ne radi o tome. Kao što je svaka bena znala da bi Assange, da je otišao u Švedsku na izjašnjenje o puknutom kondomu, završio u američkom zatvoru gdje bi se, ili ne bi, izjasnio o svojim aktivnostima koje je State Department okarakterisao kao "cyber terorizam".

Kao što je i svaki politički idiot do sada morao shvatiti poruku "slučaja Assange".

Julian Assange je odabrao "pogrešnu" borbu protiv "pogrešnog" neprijatelja. Možete imati svoje plemenite ciljeve: možete voditi svoje kulturalne, feminističke, transrodne borbe do mile volje, možete, koliko vam srce hoće, najavljivati kraj kapitalizma i revoluciju, možete, kad hoćete, ustati u zaštitu raznih ugroženih grupa, od kitova do izbjeglica, možete imati svoje antizapadne, proputinovske mitinge, možete, eto, kao ja, ako vam je do toga, napisati nešto lijepo i o Assangeu.

Sve to može. Ali za one koji objavljuju istinu ne postoji safe space. Teror istine neće biti tolerisan. 

A upravo ona, istina, čije se dejstvo uvijek čini kao apsolutni teror, jedino je što nas može osloboditi i iskupiti. Što ne velim ja. Nego Isus.

Vrijeme je da prestanemo sa šalom

Hapšenje Assangea veliki je trenutak našeg vremena. To je jedan od onih događaja koji sistem tjeraju do njegovih posljednjih, vanjskih granica, kada se, nemajući više kamo, monstrum okrene prema građanima kojima je neko (Assange) na desktop zalijepi sliku cara koji je go, pa raširi ruke i poruči:

"Dobro, vrijeme je da prestanemo sa šalom. Niste valjda stvarno vjerovali u ono što smo vam govorili o vladavini naroda, o tome da vaš glas vrijedi, da sami odlučujete o svojoj sudbini? Niste valjda stvarno vjerovali da se mi zalažemo za to da mediji otkrivaju istinu, koja i nije istina ako nije iznimno neugodna? Niste valjda zaista mislili da mi podržavamo borbu protiv korumpirane moći? Mislimo, svako zna da je moć uvijek korumpirana? Mislimo, jasno vam je da antikorupcijsku borbu svi podržavaju – sve dok je to borba protiv korupcije u tuđim redovima? Jasno vam je da, kada je po srijedi naša korupcija, po pravilu postoji viši interes zbog kojega se pitanjem korupcije nije uputno baviti baš sada, baš na eksplicitan način? Jer, valjda ste to razumjeli, odavanje prljavih tajni naših neprijatelja je put do Nobelove nagrade, dok je odavanje naših prljavih tajni put u zatvor?

Mi, naravno, računamo da ste vi glupi, vaša je glupost, napokon, temelj naše moći; mi, naravno, računamo da vi hipokriziju smatrate mudrošću, pa je i vaša hipokrizija temelj naše moći - ali niko nije toliko glup da bi stvarno povjerovao u naše priče o demokratiji i slobodi govora? Mislimo, stvarno?"

Onda građani odu u shoping mall ili na porno sajt, moć ostane moćna, a Assange umre u zatvoru.

Tako završava savremena verzija Andersenove bajke Carevo novo ruho.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

http://balkans.aljazeera.net/vijesti/assange-je-che-guevara-naseg-vremena