М. Булатовић: Велики обрачун Трампа и Дојче банке, ко ће кога уздрмати?

standard.rs

М. Булатовић: Велики обрачун Трампа и Дојче банке, ко ће кога уздрмати? - Нови Стандард

http://newlookworld.com/

7-9 minutes

---

петак 17. мај 2019. 11:46

„Дојче банка" представља идеалан полигон за унутарамерички обрачун, а све су прилике да ће коначан цех платити Немци, Европљани и евро

У необјављеном и незавршеном рату америчке „дубоке државе" и Доналда Трампа, њеног 45. изабраног предсједника, њемачка „Дојче банка" би могла настрадати као колатерална штета. То би могла бити терминална невоља за овог финансијског гиганта, који се иначе годинама налази на (државним) апаратима за одржавање живота.

Још се нису утишале реакције поводом налаза специјалног америчког истражитеља, по којем није било руског утицаја на америчке предсједничке изборе, чиме је Доналд Трамп освојио најважнију побједу над „дубоком државом", а америчка јавност је запљуснута другим аферама и скандалима.

Према писању утицајних медија, два конгресна комитета у којима демократе чине већину, још у јануару ове године су од „Дојче банке" затражила финансијску документацију везану за пословање њеног најпознатијег клијента – Доналда Трампа, његових фирми и чланова његове породице.

Обавезани локалним законима, менаџери банке су морали почети процес предаје документације њујоршком државном тужиоцу, иако је она, по свим банкарским правилима, била и морала остати тајна. Стога су адвокати предсједника Трампа тужили ову банку, проглашавајући њене поступке бесмисленим шиканирањем предсједника, његово троје дјеце и седам његових фирми.

Доналд Трамп и „Дојче банка" имају дугу историју пословних односа. Истина из времена када је он био обичан милионер, а не предсједник Америке. Њемачка банка му је одобравала кредите у милијардама долара и то у временима када се његова пословна империја налазила на климавим ногама и када су друге, америчке банке одбијале да уђу у такву кредитну пустоловину. Међу њима није све било у љубави и слози, о чему свједоче међусобне тужбе и контратужбе пред америчким судовима. Опет су у питању биле милијарде спорних долара. Прије суђења су се обје стране нагодиле (2010. године), али је јавност остала ускраћена за сазнање на којем износу новца је то урађено, будући да је споразум био тајан.

Демократе у америчком Конгресу мора да су и сами свјесни да овим акцијама више не могу да угрозе положај предсједника Трампа, али очајнички покушавају да науде његовој другој кандидатури. Стога, реално је очекивати да ће овај и слични науми и даље бити јавно вођени, без обзира на истинитост тврдњи. Једино што се овдје рачуна, јесте перцепција бирача о кандидату којег треба офарбати свим нијансама црног.

Нажалост, све ово представља слику дубоке кризе која разара ову лијепу и некада моћну и богату државу. Јер чак и да је била истинита тврдња о руској умијешаности у америчке предсједничке изборе, суперсила каква је Америка, морала би да је крије као највећу државну тајну, отклањајући њене посљедице дубоко иза јавне сцене. Или тврдња о личној покварености актуелног предсједника и блокаде које му демократе стално сипају по путу, више личе на неконтролисано, непотребно и крајње неразумљиво самосакаћење америчке елите. Елите која се бави погрешним пословима, јер са правим проблемима своје државе не зна да изађе на крај.

У свом овом замешатељству „Дојче банка" долази као кец на десетку. Крајем 2016. године Међународни монетарни фонд је „Дојче банку", мултинационалну корпорацију са националним именом, означио као највећу пријетњу глобалном финансијском систему. „Дојче банка" је финансијски гигант са преко сто хиљада запослених и пословањем у више од седамдесет држава свијета. На нашим просторима, у свијету банкарства, она је у статусу бога свемогућега. Народна банка Србије јој плаћа за чување државних девизних резерви. Она је и гарант свих међубанкарских трансакција, усљед чега убира провизију чак и када, преко банке, грађанин плаћа своје мјесечне рачуне.

Клаус Вернер Лобо и Ханс Вајс, аустријски истраживачки новинари („Црна књига корпорација"), покушали су да сазнају да ли „Дојче банка" плаћа порез својој држави и како се он обрачунава. Установили су да јавних података нема, иако би их морало бити, посебно у тако уређеној држави, заснованој на владавини права и принципу демократске транспарентности. Званичници банке су штуро одговорили да је то питање у домену пословне тајне (!?), што ће једино рећи да они не плаћају порез. Уз то, закључили су да је њихово књиговодство толико компликовано и неразумљиво, да га можда схвата једино приватна ревизорска кућа, која само за „Дојче банку" врши званичну ревизију. Што ће, опет, једино рећи да нема ни официјелне ревизије. Тако да о тој банци јавност зна само оно што она каже о себи, уз непостојање икакве могућности провјере.

Америчко Mинистарство правде је 2015. године ову банку казнило са 14 милијарди долара због превара у кредитима везаних за америчко тржиште некретнина у времену од 2005-2007. године. „Дојче банка" је прихватила споразум са Министарством правде и изјавила да ће казну платити, иако није ни признала нити негирала кривицу. Истовремено, изјавила је да нема довољно новца и да тражи помоћ у плаћању. Менаџмент банке је објавио да је за потребе парничних поступака који се воде против банке резервисао „само" 6,2 милијарде долара.

Према писању лондонског Гардијана, против ове банке се тада водило седам хиљада правних поступака, а средства намијењена за ту сврху нису могла да плате ни половину једне једине казне. У међувремену, број тужби је нарастао на осам хиљада. Показатељ финансијске снаге компаније TCE (Tangible Common Equity) је мјера способности банке да апсорбује губитке прије него ли објави несолвентност. Он је за „Дојче банку" износио само 2,9 одсто, што значи да би у случају ликвидације банке улагачи могли да рачунају на повраћај мање од три на сваких уложених стотину долара.

Највеће чудо у билансима овог финансијског монструма представља власништво над 42 трилиона долара књиговодствено вриједних финансијских деривата. То је износ, који је 14 пута већи од БДП-а Њемачке и два пута већи од БДП-а цијеле ЕУ. Америчка банка „Леман брадерс" је имала двадесет пута мању изложеност својих биланса овим токсичним хартијама од вриједности прије него ли је (2008. године) утјерана у стечај и цијели свијет гурнула у кризу.

Осим што је трговала дериватима, „Дојче банка" се бавила и виртуелном трговином дословно свим и свачим. Златом и другим металима, обогаћеним уранијумом, некретнинама… Вриједност акција „Дојче банке" је у сталном паду. Од историјског максимума од 160 долара по акцији, постигнутог у 2007. години, јуче је берзанска трговина закључена по цијени од 7,7 долара по акцији. Управо та и таква „Дојче банка" представља идеалан полигон за унутарамерички обрачун. Тим прије, јер су све прилике да ће коначни цех око ове банке платити Њемци, Европљани, али и сам евро као долару конкурентна валута.

Извор Спутњик, 16. мај 2019.

 

iskra.co

АМЕРИЧКИ ПОЛИТИКОЛОГ: Kлинтон имао 400 убица на Kосову! Многи страдали од српске руке!

3-4 minutes

---

16.05.2019. - 9:14

Фото: З. Шапоњић

Бивши председник САД Бил Kлинтон имао је 1998. и 1999. године најмање 400 својих убица, војних специјалаца на Kосову и Метохији који су се борили на страни терористичке ОВK.

Ово тврди амерички политиколог Фил Батлер, који каже да има много доказа да је Вашингтон помогао албанским терористима, иако америчка администрација и данас негира своју умешаност. Батлер додаје и да је овај модел „помоћи" потом пресликан и у Украјини, Либији, Сирији…

Амерички експерт објашњава да су функционери Стејт департмента директно усправљали својим специјалцима аи тако вукли конце и контролисали ситуацију на KиМ и Балкану.

– Поуздано знамо да су код нас тајно обучени побуњеници одиграли кључну улогу у фрагментирању регије преко организације познате као Атлантска бригада, која се борила у рату на Kосову на страни Ослободилачке војске Kосова (ОВK), а бројала је око 400 наоружаних бораца… Пронашао сам причу о Французу који је тренирао Атлантску бригаду, што у свему подсећа касније на Украјину, Либију и Сирију. „Видите „обрасце" које нас воде до истине и више него довољно. Стравична стратишта легитимне државе Југославије су служила за улагање у поделу преосталих комада земље, уз помоћ америчких председника, британских господара и немачких индустријалаца. Атлантска бригада је деловала у разним посредничким ратовима на Балкану, а важни припадници су јој били смртоносне убоице из иностранства. Амерички фунцкионери у врху су их добро познавали и управљајући њима су вукли конце на Kосову и широм Балкана. Југославија је постала прототип, пример за деловање у Авганистану и Ираку, Арапском пролећу – сматра експерт.

Према његовим речима, Југославија је постала прототип и пример за деловање у Авганистану и Ираку и на другим жариштима.

– Имена Медлин Олбрајт, Хавијера Солане, генерала Веслија Kларка и других се и даље спомињу. У бившој Југославији су пријатељи кључних играча у владама дословно планирали претворити народе и земље у кредиторе и инвестициони „елдорадо". Прича о геноциду у име демократије је престрашна – каже Батлер.

Генерал Владимир Лазаревић каже да ово не би требало никога да изненађује.

– Знам сасвим сигурно да су припадници специјалних снага САД, Британије, Немачке и других држава и пре агресије на нашу државу обучавали албанске терористе у десетак кампова широм Албаније, као и по Европи. Значајан број њих био је у улози инструктора терористичке пешадије за све време копнених напада преко наше државне границе. Такође, више стотина специјалаца убачено је на Kосово и Метохију у циљу извођења диверзантских акција, али без успеха. Део њих главом је платио учешће у агресији на нашу земљу – наглашава Лазаревић.

intermagazin.rs

 

Време је за нови приступ према Балкану

standard.rs

Време је за нови приступ према Балкану - Нови Стандард

http://newlookworld.com/

7-9 minutes

---

уторак 14. мај 2019. 14:53

Косово и БиХ су последња два проблема на Балкану. Њихово решавање ће захтевати да ЕУ и САД уложе време, средства и стрпљење

Погледајте Западни Балкан!

Као што је показао недавни Берлински самит, лидери Француске и Немачке схватају да се морају фокусирати на стварна решења проблема Западног Балкана.

Визија Европе „целе, слободне и мирне" има један недовршени део који сада називамо Западни Балкан, а који је раније био познат као Југославија, пре него што је та земља утонула у рат, етничко чишћење и геноцид. Земље које се тамо налазе – Босна и Херцеговина, Косово*, Србија, Северна Македонија и Црна Гора – се налазе у стању мира, али то је крхки мир. Регион се налази у проблему који би лако могао да се прошири на остатак Европе и да утиче на интересе и безбедност Сједињених Држава.

Најтежи проблеми су односи између Србије и њене бивше покрајине, сада независне републике, Косова и сукоби у Босни и Херцеговини око државног идентитета и опстанка. Оба сукоба имају корене који сежу до пређашњег рата, оба истичу фундаментална питања идентитета и дубоко су емоционална. Ови проблеми су као сломљене кости које су на брзину састављене и лечене погрешно: они утичу на све и наставиће да стварају невоље – невоље које су, још једном, достигле своје кризне димензије. Поврх ових проблема, цео регион пати од ендемске корупције, ниског државног капацитета и владавине коју бисмо пре могли описати као патронажну и клијентелистичку него законски утемељну. Такође, утицај Русије на Западном Балкану је у порасту последњих година. Иако Русија тешко може играти главну улогу у региону, она може отежавати ситуацију и бити реметилачки фактор.

НЕУСПЕХ СТАРОГ ПРИСТУПА
Шта треба чинити? Европа и Сједињене Државе су покушале да консолидују Западни Балкан и то им није пошло за руком. Потребан је нови приступ који препознаје озбиљност проблема и прихвата да ће за његово решавање бити потребно пуно времена и значајних средстава. Претходни покушаји су оманули или зато што су стварни проблеми игнорисани, или због тога што је покушаано да се сувише брзо постигне много тога.

Већ дуги низ година Европа и Сједињене Државе охрабрују локалне лидере да пажњу преусмере са најтежих проблема, који су их довели у жустар међусобни сукоб, на технички и аполитични рад на интеграцијама у Европску унију (ЕУ) и НАТО. Постојала је нада да ће на тај начин неугодни сукоби омекшати и постати решиви. Сада је јасно да овај приступ неће функционисати.

 

Председник Европске комисије Жан-Клод Јункер и председник Србије Александар Вучић на конференцији за медије, Београд, 26. фебруар 2018.

До сада је пропао сваки покушај да се дође до великог пробоја, било кроз измену устава БиХ, било кроз премошћавање јаза између Београда и Приштине. Свако прихватљиво решење ће укључивати болне компромисе. То је неодољиво искушење за све кварилачке елементе да компримисне идеје прогласе за издајничке.

Балкански проблеми се не могу решити преко ноћи. Они неће нестати док балканске земље брзином пужа напредују ка придруживању ЕУ. Они захтевају сталну и стрпљиву пажњу још много година, од стране великог броја људи, на челу са локалним лидерима уз подршку Европе и Сједињених Држава.

Потрага за решењима се мора наставити, али тихо, по могућности далеко од очију јавности и без нереалних очекивања о брзим успесима. Спољни актери могу помоћи дипломатијом другог колосека (неформална дипломатија; прим. прев.), далеко од очију јавности и насловних страна. Разумљиво, требаће пуно времена за постизање напретка, а постепени добици се могу изгубити у повременим застојима.

ВРЕМЕ ПОЛАКО ИСТИЧЕ
Док траје потрага за одговорима на велика балканска питања и процес напретка ка чланству у ЕУ и НАТО-у, Европа би требало да помогне региону да се поново повеже и поново изгради везе са својим ширим суседством. Тужно је и иронично да је данас теже путовати од једног до другог дела некадашње Југославије него од Варшаве до Париза. Слободно кретање људи, идеја, новца, роба, услуга и података унутар Балкана и између региона и Европе ће много допринети изградњи поверења и стварању захтева за добром владавином.

Интеграција у западну политичку, економску и безбедносну архитектуру је и даље вредан, па и суштински циљ, али смо далеко од њега. Ипак, интеграција неће сама по себи решити регионалне политичке проблеме. НАТО и ЕУ могу прихватити само добро уређене државе, у миру са собом и суседима. Преостала два балканска конфликта управо то спречавају: они онемогућавају формирање стабилних и добро уређених држава. Нико не жели партнера за кога је владавина права шала и чији су суседи жустри непријатељи.

Ургентност ситуације на Западном Балкану наглашена је недавним пробојем; донедавно је постојао и трећи изазов: одбијање Грчке да прихвати име свог суседа Македоније. Две земље су ипак решиле тај проблем кроз прихватање новог компромисног имена „Северна Македонија". То је био најлакши од свих великих балканских проблема. Ипак, за то им је требало скоро 30 година, уз огромне трошкове. Северна Македонија је изгубила скоро 15 година за напредак ка чланству у НАТО-у и ЕУ будући да је квалитет њене власти склизнуо са позиције најбоље на позицију најгоре у региону.

Северна Македонија је поново на тешком али обећавајућем путу. Време за Босну, Косово, Србију и остатак региона полако истиче. Сада је прави моменат за европско руководство да се, у сарадњи са Сједињеним Државама, окрене ка Западном Балкану и његовим проблемима посвети пажњу коју заслужује, али и да обрати пажњу на наше интересе који захтевају стабилну и просперитетну Европу и западну алијансу.

Стога, није довољно само да се ослањамо па постојеће механизме за решавање ових проблема. Европски лидери имају право да се ангажују на Западном Балкану, а Сједињене Државе морају бити спремне да подрже ове напоре.

Френк Визнер је био каријерни дипломата који је служио у администрацијама осам председника. Био је амбасадор у четири наврата, подсекретар за одбрамбену политику, као и подсекретар за питања међународне безбедности. Сада је саветник за међународне односе у Сквајр петон богсу, међународној адвокатској канцеларији.

Камерон Мантер је извршни директор и председник Ист Вест института у Њујорку. Он је три деценије био амерички каријерни дипломата који је обављао функцију америчког амбасадора у Србији од 2007. до 2009. године.

Марко Прелец је стручњак за Југоисточну Европу и државе бивше Југославије. Тренутно је професор праксе и директор Пројеката примењене политике на Школи за јавну политику при Централноевропском универзитету.

Превео Радомир Јовановић

Извор The National Interest

 

politika.rs

Нуклеарна дипломатија и случај Србије

Бојан Билбија

6-7 minutes

---

Од нашег специјалног извештача
Москва – Недавно одржана Осма међународна московска конференција о безбедности била је прилика да се на истом месту окупи око хиљаду делегата из 95 држава, укључујући 35 министара одбране и више десетина њихових заменика и начелника генералштабова. Међу њима само тројица Американаца, пензионисаних официра и експерата. Разлог је једноставан, званичници САД придржавају се закона по којем им је забрањено учешће на свим званичним манифестацијама у организацији руске државе. Ова „принципијелност" у маниру хладног рата, међутим, онемогућује нуклеарне суперсиле да размене ставове – и макар чују једна другу. Кога онда треба да чуди што се Москва и Вашингтон све чешће гледају преко нишана?

Лајтмотив скупа било је рушење међународног права на примеру НАТО-а и Југославије, што је посебно актуелно у данима када обележавамо две деценије од агресије на нашу земљу. И посебно, бомбардовања зграде РТС-а, путничких возова и других цивилних објеката. На ту тему говорили су готово сви руски званичници, на челу са министром иностраних послова Сергејом Лавровом.

„Поразно је што шефови НАТО-а говоре о овим својим злочиначким акцијама као о успесима у борби за демократију, покушавајући да оправдају акт агресије против суверене државе, чланице УН. Својом политиком комадања Југославије натовци су срушили принцип неповредивости граница у Европи, успостављен Завршним актом из Хелсинкија. Руше се правила успостављена после Другог светског рата. Пре 20 година НАТО је бомбардовао Југославију. Пре пет година снаге НАТО-а су испровоцирале и подржале антиуставни преврат у Украјини. Желимо да лекције Југославије и Украјине, као и Ирака, Либије и Сирије, буду усвојене у западним престоницама", поручио је Лавров и указао да то, ипак, данас не видимо, што потврђује ситуација у Венецуели, праћена претњама Куби и Никарагви.

САД са својим савезницима желе да напишу нова правила у свету, која одговарају искључиво њиховим интересима, а затим их намећу целој међународној заједници без икакве демократичности, додао је руски министар. „Жалосно је што се намеће доминација. Захтев САД био је да се бојкотује ова конференција, али представници европских НАТО земаља ипак су присутни у довољном броју, упркос притиску из Вашингтона. Ако неко бежи од садржајног разговора, значи да му је аргументација танка", нагласио је Сергеј Лавров.

Уочи саме конференције одјекнуле су речи америчког амбасадора у Москви Џона Хантсмана да је побољшање односа са Русијом могуће само ако она прекине „своју дестабилизујућу активност по целом свету". Амбасадор САД обишао је америчке носаче авиона на Медитерану и објавио да они представљају „сто хиљада тона међународне дипломатије". Москва му је одмах одговорила преко свог заменика шефа дипломатије Сергеја Рјабкова, поручујући да свет клизи ка нуклеарном сукобу: „Хтели бисмо да верујемо да америчка дипломатија мегафона неће на крају довести до дипломатије мегатона. У том случају победника неће бити, а америчке дипломате жалиће што нису могле да нађу могућност за нормалан, конструктиван дијалог са партнерима у свету."

 

То и јесте главни сигнал који се зачуо са Московске конференције – безбедности у свету је све мање, претњи је све више, а односи кључних актера су све гори. Ако слушамо Русе, за то су криви првенствено Американци и НАТО. Ако верујемо америчком професору Харлану Улману из Атлантског савета, „најјачем представнику САД" на конференцији – Владимир Путин и Доналд Трамп подједнако сносе кривицу. Како уверава творац америчке ратне доктрине „Шокирај и запањи", примењене у Ираку и Југославији, „Трамп и Путин треба да проведу недељу дана у преговорима да пронађу решења за све проблеме". „Обоје смо подједнако слепи, и ми и ви. Победника не може бити ако дође до употребе нуклеарног наоружања", истакао је Улман. Као да је преписао Рјабкова...

Или Лаврова, који позива Вашингтон на „отворен и конструктиван разговор у било којем форуму", али и поручује да је глобална и регионална безбедност постала „талац геополитичких игара оних који теже доминацији по било коју цену, не признајући реалности полицентричног светског система који настаје на темељу Повеље УН".

Домаћин скупа руски министар одбране Сергеј Шојгу био је још директнији, оценивши такође да „расте конфликтни потенцијал у свету", али и „мешање у послове других држава", за шта је као пример узео Венецуелу. „НАТО спроводи активности у близини наших граница. Реакција Русије неће изостати, али неће обавезно бити симетрична. У званичним документима САД о противракетној одбрани (ПРО) јасно је назначена антируска усмереност. Дестабилизујући карактер ПРО је очигледан, али не може да осигура безбедност, већ ствара темељ за фалсификовање реалности. Предузимамо све мере да осигурамо безбедност, у сарадњи са нашим савезницима и партнерима", нагласио је Шојгу, поручујући да је развој ПРО „усмерен на подривање потенцијала обуздавања Русије и Кине", али да „никад не може да обезбеди стопроцентну заштиту објеката".

И док Американци и Руси једни друге оптужују за дестабилизујућу делатност по свету, уместо конференција, форума и билатералних сусрета, на дело ступа нуклеарна „дипломатија мегатона" о којој говори Рјабков. Како се могло видети из излагања Лаврова и других руских функционера, међународно право је убијено у Србији 1999. године, после чега свет више није исти. О томе је у Москви говорио и српски министар одбране Александар Вулин, што је изазвало буру негодовања код малобројне америчке делегације. Догађаји који су после Србије уследили у Ираку, Либији и Сирији, а затим и у Украјини, Криму и Донбасу, показују да, када се Пандорина кутија једном отвори, онда је точак историје тешко вратити уназад. То је страх који последњих година све више обузима Европу. Она се – добрим делом и својом кривицом – нашла на линији ватре нуклеарних суперсила.

 

vesti-online.com

Srušimo laž o Srebrenici

Z. Raš

7-9 minutes

---

Elektronska peticija "e-1837", za donošenje zakona o kažnjavanju svih u Kanadi koji poriču da je ono što se desilo u Srebrenici genocid, ušla je u prvu fazu procedure u parlamentu ove zemlje na osnovu potpisa 3.500 muslimana iz ove zemlje.

Dr Radomir Baturan u redakciji "Vesti"

Dr Radomir Baturan, ugledni naučnik iz Toronta i inicijator kontrapeticije, zajedno sa Stefanom Karganovićem i Borisom Mišićem, priznaje za "Vesti" da je srpska zajednica u Kanadi dočekala nespremno ovu inicijativu bosanskih muslimana, ali i da će, pored toga, učiniti sve da ovakav zakon ipak ne bude izglasan.

- U martu smo završili sa prikupljanjem 3.500 potpisa Srba iz Kanade za svojevrsnu kontrapeticiju na nezavisnom sajtu ORG, ali ona još podignuta na sajt parlamenta Kanade zato što, po kanadskim zakonima, mora da je predloži neko od parlamentaraca. Desetak srpskih organizacija iz Južnog Ontarija je podržalo ovu srpsku peticiju i predstavilo je jednom parlamentarcu koji će biti njen sponzor i biće uskoro na sajtu kanadskog parlamenta. Biće to nova prilika da Kanađani čuju pravu istinu.

Zar nije bilo logično da Srbi mnogo ranije odgovore na muslimansku peticiju?
- U pravu ste, ali problem je što u kanadskom parlamentu nema nijednog Srbina, nema nas čak ni u skupštinama provincija.

A zašto nema?
- Zato što mi među sobom nikada ne biramo najbolje. Tužna je istina da nijedna vlast u Srbiji nikada nije podržala nijednog nezavisnog intelektualca u Kanadi. Uvek se oslanjala na "trgovce patriotizmom", one koji glume zarad sopstvenog interesa. Da li vam je logično da je jedan naš uspešan inženjer, pritom izvanredan patriota, dobar za kanadsku vladu, a da ga niko iz Srbije nikada nije pozvao i zamolio da pomogne i svojoj matici. Ali, zašto bi to čudilo kada Srbija svojoj dijaspori nikada nije priznala ono što jesu i Hrvatska ili Rusija. Ukoliko Srbija zaista želi nešto da promeni nabolje, tada bi trebalo da nas uključi u parlamentarni život, a ne da nas zanosi sa Skupštinom dijaspore što je, pokazalo se, bilo mlaćenje prazne slame. Da ne bude zabune, nije ovo problem samo poslednjih godina ili decenija. Dijaspora je oduvek bila dobra za maticu samo dok donosi pare.

Ove godine se obeležava 20 godina od NATO agresije. Čini se da se u dijaspori, posebno u Kanadi, sve ređe seća na taj datum?
- Zaista je to tačno. Ranijih godina smo izlazili mnogo masovnije, protestovali smo srcem, a sada se sve svelo na inicijativu pojedinaca ili manjih grupa ljudi. Tu sam i prema sebi kritičan. Poslednji put sam izašao da protestujem pre oko pet godina i tada nas je bilo ne više od pedesetak.

To kaže čovek koji je zbog NATO agresije izašao iz kanadskog PEN centra?
- Tako je. Priznajem da sam se umorio od priče i dokazivanja. Iz PEN centra sam izašao onog trenutka kada sam shvatio da ne žele da osude bombardovanje RTS i stradanje 16 radnika te televizije, a prethodno su osuđivali hapšenja ili proterivanja novinara iz Afrike, Kine... Pre izvesnog vremena sam organizovao predavanja Srbe Živanovića o Jasenovcu i to i na srpskom i na engleskom jeziku. Na kraju sam doživeo da mi pošalju komentar da je "Jasenovac prevaziđena priča". Jasenovac to nikada ne sme da bude.

Nije valjda to jedini razlog za ravnodušnost?
- Svakako da nije. Život u dijaspori nije nimalo lak, posebno za onu populaciju Srba koji su stigli devedesetih. Stigla su im deca, a pritom se radi od devet pa dok gazda ne kaže. Ruku na srce, uzrok je i neprežaljeno "jugoslovenstvo" među Srbima. Mada su se toga odrekli i Hrvati i muslimani, Srbi i dalje imaju tu jugonostalgiju i sećanje na SFRJ.

Kada ste izašli iz PEN centra da li su vas posle pozvali da se vratite?
- Nikada više me niko nije kontaktirao. Jednostavno, to je taj sistem beščašća na kome funkcionišu stvari. Ukoliko od vas imaju koristi tada će vas pozivati. U suprotnom, ne zanimate ih. Da sam hteo da se "prilagođavam" u Centru za ruske i istočnoevropske studije, bio bih predavač, ali svojevremeno sam odbio da se susretnem sa grupom navodnih albanskih intelektualaca na čelu sa Ibrahimom Rugovom jer sam bio svestan da sam im bio potreban, ne zbog dijaloga, već da bih tom skupu dao legitimitet. Nisam želeo da uprljam 13 godina svog rada u dva naučna centra na Univerzitetu Toronto, mada sam odlično bio svestan da bih na taj način i te kako doprineo svojoj karijeri. Na kraju sam i formalno napustio taj Centar kada su za potrebe kanadske vlade izdali brošuru u kojoj su istoriju temeljne srpske pokrajine Kosovo Metohija počeli od Bajazitove uprave nad njom. Eto na koji način oni gledaju našu istoriju. To sam im i rekao.

Tvrdite da Kanađane ne zanima istina o Srbima?
- To je činjenica. Da li verujete da srednjoškolci ili studenti pojma nemaju za Srbe i Srbiju. Radio sam sa tom decom, zato to tvrdim. Čak i njihovi intelektualci veoma često pitaju da li je to "Sibirija", mešaju nas sa Sibirom. Jednostavno, Kanada je do pre 80 godina imala samo pet miliona ljudi, a sada ima 35 miliona. Ciljano su primani isključivo intelektualci, inženjeri, arhitekte i to iz svih krajeva sveta, a najviše je Kineza, Pakistanaca, Ukrajinaca, Poljaka... Kanada je sada ozbiljna zemlja koju pokreću isključivo interesi i ništa više od toga.

Zar nema svetlih primera poput generala Mekenzija?
- Naravno da ima tih svetlih primera i njih je dosta. Bivši ambasador Džejms Biset posvetio je svoj život odbrani istine o Srbiji, a tu je još mnogo drugih, časnih ljudi. Međutim, većina intelektualaca služe državnom servisu, što je patriotski intelektualno pošteno.

Srpska zajednica u Kanadi to ne može da promeni?
- Pitanje je da li uopšte postoji srpska zajednica. Postoje pojedinci koji vuku i dok vuku uglavnom su predmet kritika, sem kada se neka ideja i ostvari. Tada svi prisvajaju taj uspeh.

Jezik čuva mentalno zdravlje

Da li je i u Kanadi najveći problem asimilacija Srba?
- Ona prva generacija te nove dijaspore koja je stigla 1992. bila je "elita", deca visokih političara, generala, direktora velikih firmi - onih koji su imali para. Oni sa svojom decom u kući govore isključivo engleski.

A šta će im srpski?
- Ne treba im srpski jezik zbog komunikacije. Srpski im treba zbog mentalnog zdravlja, da bi znao ko si i odakle si, da nisi tikva bez korena. Ali, ako se okrenete isključivo materijalnoj filozofiji tada je zaista tačno da vam ne trebaju ni jezik ni poreklo, ništa, samo što više novca u banci.

Neumorni stvaralac

- Radomir Antonijev Baturan (71) rođen je u Babićima u srpskoj Pivi, diplomirao je književnost na Sarajevskom univerzitetu, a magistrirao i doktorirao u Beogradu.
- Bio je naučni saradnik Instituta za književnost i umetnost u Beogradu, Notrop Fraj centra i Centra za ruske i istočnoevropske studije na Univerziteta Toronto, član je Udruženja književnika Srbije i Republike Srpske.
- Kao slobodni emigrant uselio se u Kanadu 1996. Sada živi u Torontu i bavi se naučnim, književnim i nastavnim radom. Napisao je značajne romane o stradanju srpskog i jermenskog naroda "Kustos Mezezija" i "Kukasti nad Srbijom", oba u izdanju Catena mundi iz Beograda. Urednik je dvojezičnog srpsko-kanadskog časopisa za književnost i kulturu "Ljudi govore", koji izlazi u Torontu.

 

politika.rs

Никад нас неће волети они који су покушали да нас униште

Тома Тодоровић

11-14 minutes

---

ЕКСКЛУЗИВНО
Нека је на част и тим људима који себе зову новинарима, и редакцијама, и медијима који су објавили као сензацију да је наводни ратни злочинац био на челу поворке нишког „Бесмртног пука". Ја сам, то је чињеница, био хашки оптуженик, касније и хашки осуђеник, и веома добро и прецизно се зна зашто: осуђен сам на 15, а потом ми је казна затвора смањена на 14 година због командне одговорности током збивања на Космету. Никада и ни за један злочин, ни за једно убиство, ни за једну смрт, било кога и било где, нисам био ни оптужен, ни суђен и осуђен.

Овим речима Владимир Лазаревић, генерал-пуковник у пензији, у ексклузивном разговору за „Политику" коментарише да су поједини медији, али и неке стране дипломате у Србији, дочекали „на нож" то што је пре неколико дана на Дан победе над фашизмом предводио поворку у дефилеу нишког „Бесмртног пука".

– Мени је на терет стављена одговорност што наводно нисам, како је образложено, спречио протеривање албанског становништва с Косова. То је једина истина. Још је занимљивије што су тенденциозне констатације медија, који су дефинитивно антисрпски настројени, једва дочекали појединци из дипломатских представништава земаља, управо оних држава које су извршиле 1999. године агресију на нашу земљу. Замислите која је то дрскост да такви дипломатски представници себи дозволе да кажу како је срамота што сам ја био на челу „Бесмртног пука", а и дан-данас, после 20 година, ћуте о јединој истини – да су баш њихове државе извршиле највећи ратни злочин у 20. веку, злочин над цивилним становништвом нашег народа, пошто војнички никако нису могли да нас победе и савладају. А да за тај злочин никада и никоме нису пуне две деценије одговарале. Зато мислим да на информације тих медија и брже-боље реакције представника оних који су нас убијали, рушили, палили и уништавали, притом извршивши стравичан злочин над српским народом, посебно и не треба обраћати пажњу. Жалосно је да им медији, који су очигледно под њиховим патронатом и диктатом, несебично помажу у неистинама и нападима на све нас у Србији.

Говорећи о збивањима на Косову и Метохији пре тачно две деценије, Лазаревић, који је у то време био командант Приштинског корпуса, подсећа да је ситуација у нашој земљи уочи бомбардовања била веома компликована и изузетно тешка.

Растурање СР Југославије, по истим методама како је то учињено с претходном СФРЈ, било је дуго и много раније планирано. У другој половини деведесетих година прошлог века, после дефинитивног растурања СФРЈ, на ред је дошло разбијање и Србије и СРЈ. Ситуација је у најкраћем била безизлазна јер није била непознаница да је још за време Дејтона вршен страховити притисак на српско и државно руководство СРЈ да се одрекну Косова и Метохије. У једном тренутку након тога ти притисци су заустављени, али смо добро знали да се тражи и само чека повод како би за нешто Србија и Срби били окривљени и како би се наставило с нападима на нас. Међународна заједница брзо је пронашла савезника у терористичкој паравојсци, насталој рушењем система одбране у Албанији и масовним наоружавањем банди и терориста и сепаратиста на КиМ, у Македонији и самој Албанији. То је био највећи наговештај да се сасвим извесно почиње с разбијањем и уништавањем наше земље.

Где сте ви били тих година пред сам рат?

Претпоследњег дана 1997. добио сам усмено наређење за премештај по потреби службе на место начелника штаба Приштинског корпуса. Дотле сам био начелник штаба Нишког корпуса. Званични указ је требало да донесе председник СРЈ, али се то није догодило – добио сам само војничко наређење команданта Треће армије и начелника Генералштаба и о Светом Стефану, 9. јануара 1998, прешао сам у Гарнизон Приштина. Та година, што је било веома мало знано, била је ратна година на Косову и Метохији. Убијено је небројено цивила и много полицајаца, у сукобима с терористима погинуло је и 45 наших војника. Убијени су у одбрани државне границе Србије и СРЈ, у одбрани интегритета наше земље и у заштити јединица наше армије на Косову и Метохији. Све жртве пале су у борби против паравојне и такозване ослободилачке војске Косова, коју је подржавала, а ту морам да искористим исти израз, такозвана међународна заједница.

Какво је било стање у српској војсци, какав морал војника и старешина у то време и пре бомбардовања?

То је једна посебна прича која је допринела да претекнемо и 1998. и 1999. крајње тешку ратну годину. Захваљујући изванредном борбеном моралу, нигде дотле тако забележеном патриотизму, успешном командовању и високој оспособљености и тактици коју смо применили у борби против терористичке и оружане побуне, а потом и у одбрани наше земље од НАТО агресора, у свему смо надвисили тероризам и осујетили напад на нашу суверену земљу. Та наша тактика сводила се на бригу и чување цивила, инфраструктуре, објеката и територије од деструкције уз најминималнију употребу силе целе 1998.

Како су се потом ствари одвијале?

На почетку наредне 1999, поново о Светом Стефану, постављен сам за команданта Приштинског корпуса, а истога дана генерал Небојша Павковић постављен је за команданта Треће армије. После тога, познато је, 24. марта почела је агресија на нашу земљу и све до краја бомбардовања и терористичке побуне у пролеће те године команда Треће армије и Приштинског корпуса била је на свом истуреном командном месту. На десетине сарадника, сви начелници родова, команданти јединица и органа, помоћници за безбедност, оперативци и многи други били су непрестано с нама.

Каква је била сарадња с органима цивилних власти на Космету?

У тим немогућим условима држава Србија је све време рата функционисала на простору своје јужне покрајине преко Покрајинског извршног већа, пет округа и 29 јединица локалне самоуправе. Наша сарадња с тим органима била је беспрекорна и зна се зашто: један од најважнијих задатака Приштинског корпуса био је да својим одбрамбеним способностима спречи агресора да окупира нашу земљу и да нам отме слободу, али највише да створи услове да органи власти буду у функцији и да народ живи са што мање тешкоћа. Тај задатак, с поносом тврдим, реализовали смо у целости.

Редовно у својим сећањима о том периоду истичете високу тактичко-техничку оспособљеност, борбеност и непоколебљивост наше војске, али не говорите толико о мудрости којој команда НАТО-а није могла да доскочи.

Не бих ту износио личне ставове јер мислим да је можда најбоље да се позовем на документа и студије НАТО агресора после рата – када је требало да се америчком Сенату изнесу закључци, званичници Пентагона рекли су да је српску војску на КиМ сачувала тактика „четири М" и о томе постоји писани документ. А та „четири М" била су маскирање, маневар, мобилност и морал. Значи, они су уочили да нису могли да униште такву војску која врши ефикасан маневар и изузетно се маскира и тако је мобилна да њихова авијација не зна шта гађа. Чак, додаћу и то, 24. марта 2000. године, на годишњицу почетка бомбардовања СРЈ и Србије, главнокомандујући ваздухопловних снага НАТО-а, чији је син као пилот погођен изнад Косова и Метохије и чији је авион оборен, а он се ипак спасао, рекао је дословце: „Српској војсци, односно Приштинском корпусу на КиМ, нисмо могли да учинимо баш ништа у току рата и зато смо гађали цивилне циљеве."

Да ли је то признање немоћи НАТО-а и пораз њихове тактике?

Ево зашто они нама нису ништа могли – ми смо широм зоне корпуса поставили, поред свега другог, 3.000 симулатора произведених у фабрици „Миле Драгић" у Зрењанину, а агресор их је уништио две и по хиљаде. На свих око 11.000 квадратних километара зоне одбране поставили смо и приручне симулаторе од најлона, дрвета, лима и другог материјала. И потом се НАТО хвалио да је уништио на хиљаде наших борбених средстава и јединица. А погођени су били симулатори! И у томе је била њихова „успешност". А онда је, 2017. године, саветник председника САД Доналда Трампа, познати амерички адмирал, званично изјавио, цитирам, „да је НАТО 1999. на Косову и Метохији успео да уништи свега пет одсто ратне технике српске војске". Он је то рекао на основу добијених извештаја о томе шта смо све ми од наоружања, борбених и техничких средстава извукли током нашег измештања с Космета. Ја сам спреман да помогнем тој громади америчке војске да та његова процена буде боља и прецизнија – херојска српска армија изгубила је у неправедном рату мање од два одсто, а све је остало сачувано. Наравно, ипак је за нас најбитније било да је сачувана „жива сила" – народ, српско становништво и остали неалбански живаљ, као и сви наши војни потенцијали. Зато нас не воле и никада нас неће волети.

Какви су били извештаји о збивањима на КиМ од војних експерата Руске Федерације?

Навешћу само један догађај, и то из 2000, када је руски маршал Сергејев у Београду уручио признања једном броју старешина Приштинског корпуса. Тога дана је, директно се обраћајући мени, питао: „Генерале, да ли знате да су НАТО планери падали у несвест када су видели колоне и технику коју ви извлачите с Косова и Метохије?"

С обзиром на то да сте после рата постављени за команданта Треће армије, потом и за заменика начелника Генералштаба ВЈ, а након тога били и хашки оптуженик, потом осуђеник Међународног суда правде и после две трећине издржане казне изашли на слободу, како након две деценије од агресије гледате на тадашњу ситуацију?

Нема ту много приче јер је јасно да је агресијом северне војне алијансе на СРЈ и Србију извршен монструозни и злочин без преседана у историји ратовања. И, свакако да до данашњих дана за тај рат против наше земље, за тај злочин против човечности и мира, за бројне ратне злочине нико није кажњен ево пуних 20 година. Као што је врло јасно да се наша Србија, СР Југославије познато је више нема, и поред свих страдања из тог ратног хаоса и те несреће извукла и да после свих страхота и недаћа полако и сигурно излази из кризе и да се развија. Свакако, питање је када ћемо достићи степен пуне економске развијености, али чињеница је да се враћамо, да чврсто стајемо на своје ноге. Али, међународно право никада више неће стати на ноге јер је само себе погазило том агресијом на Србију и СРЈ. На штету читавог човечанства, међународно право умрло је у ратно пролеће 1999. нападом на нашу суверену земљу и на наш поносити и непобедиви народ.

За крај овог нашег разговора, реците када вам је било најтеже?

Било је много пута тешко, не заборавља се ниједан губитак, ниједна смрт цивила, војника, ниједан плач детета... То остаје у човеку док је жив. Ипак, најтеже је било, рекао бих необјашњиво тешко, када смо морали да се измештамо с Косова и Метохије, када су с нама кренуле и колоне избеглих Срба и других неалбанаца, али и Албанаца лојалних Србији, који нису смели да остану на Космету без заштите своје војске. То је, једноставно, за већину бораца Приштинског корпуса, за све нас старешине и мене лично, био претежак задатак и емотивно непреболан тренутак. Једино што нам је дало снаге и подстрека да издржимо и на том задатку била је мисао коју смо сви носили – да смо сачували Србију и СР Југославију, да смо спречили капитулацију земље и да нико није покорио и окупирао нашу вољену домовину и наш херојски народ.

Да ли имате нешто да поручите некадашњим саборцима, држављанима наше земље и читаоцима „Политике"?

Никада неће бити краја казивању о прошлости и трагичним догађањима. На свима нама је да се сећамо онога што је било, а још више да чинимо све да се збивања у пролеће 1999. сачувају од заборава. Можда ће неко и некада опростити некоме, али нико, никада и нигде не сме заборавити највећи злочин који је наш народ доживео у новијој историји, страдања и невине жртве.

 

Američki predsednik rešava kosovsko pitanje po izraelskom modelu!

happytv.tv

NOVI SCENARIO: Američki predsednik rešava kosovsko pitanje po izraelskom modelu! • HAPPYTV.RS

Nacionalna Televizija Happy

2 minutes

---

Američki predsednik Donald Tramp pripremio je plan u sedam tačaka za rešenje spora izmeđi Izraelaca i Palestinaca, a po gotovo istom scenariju, uz izvesne modifikacije, napravljen je i predlog sporazuma Beograda i Prištine.

• To bi, piše ST, po tački jedan bio sporazum predstavnika Beograda, Prištine i međunarodne zajednice (uključujući SAD i Rusiju).
• Pod dva, razgraničenje na KiM bilo bi sprovedeno tako što bi severni deo KiM ostao u sastavu Srbije, uz specijalni status Kosovske Mitrovice, navodi list.
• U tački tri stajalo bi da Mitrovica neće biti podeljena, imaće samostalni status distrikta, a Srbi u Mitrovici biće državljani Srbije, navodi ST.
• Zatim, piše list, tačkom četiri bila bi predviđena posebna zaštita i eksteritorijalni status za srpske svetinje van severa KiM.
• Tačkom pet bi bilo obuhvaćeno da Albanci ne mogu da kupuju srpske kuće i obrnuto.
• Potom bi tačkom šest bio obuhvaćen ekonomski paket za Kosovo, posebno za severni deo, pre svega za gradnju infrastrukture i proizvodnih pogona, a da se obezbede sredstva, biće sazvana međunarodna konferencija.

Granica između Kosova i Srbije (severni deo Kosova), bila bi otvorena za promet građana i robe, bez dužeg zadržavanja, bila bi 7. tačka sporazuma Beograd i Prištine, po skoro istom modelu, uz izvesne modifikacije, koji izraelski mediji najavljuju kao predlog SAD za rešenje višedecenijskog spora Izraela i Palestinaca.

Srbija danas
Foto: Arhiva 

http://tinyurl.com/yyjaqs3z