Час Европе - Печат - Лист слободне Србије
Никола Врзић
9-11 minutes
Ако је Америка заиста незаинтересована за наш случај као што за „Дојче веле" тврди амбасадор Кристофер Хил, а Европској унији на памет не пада да утиче на спровођење споразума чији је једини гарант, значи ли то да је баш сада прави тренутак да прихватимо понуду Русије коју нам је донео председник њене Државне думе Вјачеслав Володин?
Као да мери време заблуда од којих не одустајемо са задивљујућом (и донекле збуњујућом) упорношћу, календар на сајту Канцеларије за Косово и Метохију Владе Србије не престаје да одбројава. Ако се не догоди неко чудо, а чуда се не догађају, тај календар показује да се овог петка навршава 2.235. дан откако су приштинске власти, Првим бриселским споразумом, преузеле обавезу коју нису испуниле, да формирају Заједницу српских општина на територији коју делимично контролишу па је зато називају државом.
Ево и једне прогнозе у коју не треба посумњати: у суботу, 8. јуна, освануће и 2.236. дан како нам се догађа то исто. А Европска унија, искључиви гарант овог споразума који би представљао савршен пример мртвог слова на папиру само да је, ех, и Београд поступио онако како је поступила Приштина, за све то време успешно се прави мртва.
ТАЧИЈЕВО ПРИЗНАЊЕ При чему је ово прављење мртвом, које представља званичну ЕУ политику у односу на њене обавезе према Београду, она сад успела, а није то лако, да уздигне на још виши ниво. Учинила је то тако што није нашла за сходно да примети, а јасно је да је приметила, да је председник самозваног Косова Хашим Тачи напокон признао оно што сви знамо, или макар слутимо, ево, већ споменутих две хиљаде и неколико стотина дана приде.
Разуме се, то што смо знали или само слутили никако не може да умањи значај Тачијевог признања да му (им) на памет не пада да формирају Заједницу српских општина јер би то значило „формирање Републике српске на Косову": „Тачно је да сам се раније сагласио са формирањем Заједнице српских општина, али околности су се промениле и не можемо то да дозволимо у замену за визну либерализацију."
Па је и још једном, за случај да је ико помислио да му се ово само омакло, приликом састанка с дипломатским представницима Немачке и Француске, пренела је агенција „Бета", „поновио да Косово неће прихватити друге критеријуме за либерализацију виза, 'посебно у облику (укидања) тарифа или (формирања) асоцијације (српских општина)'".
Из ових Тачијевих речи, пропраћених потпуним ћутањем Европске уније, може се, и мора се, извући неколико важних закључака.
Под један, да је Први бриселски споразум, ако споразум подразумева да га се све стране придржавају, а не само једна, дефинитивно упокојен. С тим што је српска страна већ (несмотрено?) испунила све своје обавезе, утолико горе по нас, и сад не може назад све и да хоће.
Под два, да се обећањима Приштине, укључујући и написмено преузете обавезе, не сме веровати ни реч. Штавише, што су преузете обавезе веће и озбиљније, то им се мање може веровати, такви су наиме то људи. Не може се довољно ни нагласити коликог би значаја ово сазнање морало да има за даљи наставак дијалога и све будуће, евентуалне, споразуме. Њих ће после овога, у оваквим оквирима, моћи да склопи само особа толико неодговорна да би морала да јој буде одузета сва пословна способност.
Под три, скрећемо сад пажњу на поновљену Тачијеву опаску да се потписа на Првом бриселском споразуму неће држати чак ни по цену визне либерализације с Европском унијом, ово је истовремено и порука да ЕУ нема ни средстава ни начина да га одговори од онога што је наумио, сам или зато што му је неко тако рекао, свеједно.
И под четири, споменуто ћутање Европске уније. Која је у ових 2.235 дана, а сада поготово, демонстрирала да не може или неће, дође нам на исто, да натера Приштину да поступи у складу с бриселским договором иако је сама гарант његовог спровођења. Да упростимо, јер је заиста толико просто, и не љутимо се него само прихватамо реалност и констатујемо чињеницу: гаранција Европске уније није вредна ни папира на коме је записана, а камоли будућности државе и народа. Не сме јој се веровати ни реч, јер је на делу показала да до сопствене речи ни сама не држи. Па да видимо ко је у стању да свој потпис, после свега овога, стави на било какав споразум чији би ЕУ била гарант.
Узгред буди речено, прилично је несхватљиво, сада још више него раније, што Београд, као услов за наставак дијалога с Приштином, поставља само укидање таксе од сто одсто на робу из Србије и Босне и Херцеговине, уместо да главни предуслов за разговор о некаквом Другом бриселском споразуму буде испуњавање онога што је договорено у првом споразуму. Зар има редоследа потеза који би био нормалнији од тога?
ТВРДЊА КРИСТОФЕРА ХИЛА Елем, имајући у виду овај раскош исказане импотенције и/или превртљивости Европске уније, готово да се ироничним, иако очигледно нису изговорене с том намером, могу сматрати речи Кристофера Хила, некадашњег сарадника Ричарда Холбрука и његовог саучесника у свему што су нам радили па су нас на крају и довели у данашњу ситуацију.
„Европа ово збиља мора да види као 'час Европе'", преноси немачки „Дојче веле" Хилове речи, који је до оваквог закључка дошао зато што је „Вашингтон практично дигао руке од косовског питања" и – преноси даље „Дојче веле" – „каже да 'унилатерализам' администрације Доналда Трампа чини да Сједињене Државе 'постану неважне тамо где би требало да буду важне', као рецимо у решавању преосталих питања на Балкану… Европа овим треба да се бави знајући да је столица Сједињених Држава празна о неким од ових питања".
На сличан ће начин, иначе, такође за „Дојче веле", и Хилов колега из подвале у Рамбујеу Волфганг Петрич: „То мора бити европско решење. Не бих волео да су присутни Вашингтон или Москва. Уосталом, то је европски проблем."
Али ту упада у истоветан апсурд као и Кристофер Хил јер, каже Петрич, „потребна је гаранција Европе" – гаранција Европе, како то смешно звучи кад се на делу види како то заправо изгледа – „да су границе између Косова (и Србије) валидне, да су их признале обе стране". И при томе, можда и нехотице, разоткрива суштину идеје о разграничењу коју и сам прилично отворено заговара: „Билатералне промене граница су могуће само између две суверене државе – консензусом."
ПОНУДА МОСКВЕ Тек, напоменуће Волфганг Петрич невесело, „бојим се да Европској унији понестаје времена", и неће бити да је до овакве бојазни он дошао само зато што се Европска унија показала неефикасном као што смо и навикли и зато што САД више нису присутне онако како су Петрич и њему слични навикли током деведесетих година прошлог века.
Већ је Петрич невесео и зато што овакву ситуацију, чини се, Русија настоји да искористи на сопствену и нашу корист, и то кудикамо офанзивније него што је досад био случај.
Овонедељну посету нашој земљи, тако, председник руске Државне думе Вјачеслав Володин искористио је да би довео у питање кредибилитет Европске уније као посредника у преговорима Београда и Приштине, што је порука каква из Москве досада, а поготово не са овако високог нивоа, није могла да се чује: „Одсуство јасне реакције од стране Европске уније на провокације косовских Албанаца доводи у сумњу њену способност да буде посредник у дијалогу између Београда и Приштине."
Ова снажна порука, додајмо, појачана је изјавом сталног представника Русије при ЕУ Владимира Чижова, који је свом домаћину такорећи бацио рукавицу у лице оценом да је „неопходно да Европска унија затражи од Приштине да испуни своје обавезе и да престане да им гледа кроз прсте".
Истовремено с овим – понављамо, досад неуобичајеним – раскринкавањем Европске уније и њене улоге, Володин је из Москве донео и поруку која се директно тиче будућности дијалога Београда и Приштине и његовог исхода. Преноси званични сајт Думе: „Решење проблема Косова, наравно, могуће је само кроз дијалог на основу одлука УН. Пре свега, на основу Резолуције 1244 Савета безбедности."
Опет, није само Володин ово поручио већ, неколико дана раније, и Константин Косачов, председник Одбора за међународне послове Савета Федерације Русије, гостујући на РТС-у: „Србија тражи решења и могућност да се донесу одлуке, али мора да остане у оквирима Устава РС, то је принципијелно важно, и у оквиру Резолуције 1244. Све што се уклапа у те правне оквире је апсолутно допустиво са моје стране и може да се поздрави са руске стране."
А ту је, најзад, и кључна порука, речи председника Русије Владимира Путина које је својим српским колегама посланицима пренео Вјачеслав Володин: „Братски српски народ, као и увек, може да рачуна на помоћ Русије."
Конкретније, речима Константина Косачова, „Русија може да пружи подршку Србији у осигуравању безбедности, ако добије захтев Београда"…
И то је отприлике међународни контекст у коме нам се земља данас налази. С једне стране Брисел, који се разоткрио као лажљив или само неспособан да гарантује било шта, с друге Вашингтон, који је „практично дигао руке од косовског питања" ако је веровати инсајдерској процени Кристофера Хила, и с треће стране Москва, која нас подржава у границама нашег устава и Резолуције 1244 и поврх тога нам, још нешто што раније нисмо имали прилике да чујемо, нуди „подршку у осигуравању безбедности ако добије захтев Београда".
Државна стратегија која се из свега овога, просто, намеће, прилично је очигледна. И не сумњамо да ће поново бити пронађено милион изговора да поступимо другачије.
