Novo svetlo na ubistvo Aleksandra Prvog Karađorđevića

novosti.rs

U VRTLOGU ČIKAŠKIH MAFIJAŠA I USTAŠA: Novo svetlo na ubistvo Aleksandra Prvog Karađorđevića

D. Matović

4-5 minutes

---

Ivan Miladinović u novoj knjizi otkriva pozadinu atentata na Aleksandra Prvog Karađorđevića. Ković: Pripovedač dao nesvakidašnjoj povesti filmsku, scenarističku i književnu formu

MNOGE dileme iz vremena vladavine kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića su i danas otvorene, a politička pozadina atentata na njega u Marselju 9. oktobra 1934. godine ostala je velika nepoznanica. Novinar i publicista Ivan Miladinović u knjizi "Kad govori mrtav kralj" pokušao je u svetlu novih i starih činjenica da skine veo istorijske tame s marseljske tragedije.

Pročitajte još: DAN ROĐENjA ALEKSANDRA I: Kraljev san ugašen u atentatu

Najnovije izdanje Kompanije "Novosti" i "Jasena" večeras će biti predstavljeno u Kripti Hrama Svetog Save, a od četvrtka će se naći u prodaji.

- U marseljskom atentatu na kralja Aleksandra pouzdano znamo samo izvršioce, nalogodavci su ostali skriveni u prestonicama velikih sila. Sa protokom vremena, opipljivih dokaza je, po pravilu, sve manje. Oni su, neretko, sistematski uništavani, da bi se zametnuli tragovi i poništila sećanja. Uprkos svemu, iskusni novinar i pripovedač Miladinović sakupio je činjenice, ponudio interpretacije i dao ovoj nesvakidašnjoj povesti filmsku, scenarističku, književnu formu - smatra istoričar dr Miloš Ković. - Zahvaljujući tome, čitalac može jasno da vidi likove jugoslovenskog kralja, njegovih ministara i obaveštajaca, hrvatskih ustaša, bugarskih VMRO-

-vaca, čikaških mafijaša, agenata Abvera i NKVD-a, vlasnika beogradskih klubova i njihovih tajanstvenih pratilja, francuskih diplomata i policajaca. U ubistvu kralja Aleksandra bilo je mnogo zainteresovanih i malo nevinih.

Pročitajte još: Andrićgrad: Na otvaranju Jozef Pontus

Miladinović ističe da prećutkivanje ovog dela istorije nameće otvorene sumnje da se u marseljski atentat upetljala gotovo cela versajska Evropa, i da je svim glavnim i sporednim akterima bilo u interesu da se sklone i kralj Aleksandar i francuski ministar Luj Bartu.

- Neposredni organizatori atentata bile su hrvatske ustaše, a izvršilac pripadnik bugarske VMRO - objašnjava Ković. - Revizionistička Mađarska dala im je prostor za pripreme i obuku. Fašistička Italija najneposrednije je učestvovala u zaveri i prikrivanju zločinaca, važni tragovi upućuju na upletenost nacističke Nemačke, ali i SSSR-a. Britanija nije bila zadovoljna zbog kraljevog suprotstavljanja njenim ekonomskim interesima, a francuska površnost u sprovođenju mera bezbednosti bila je takva da se posumnjalo čak i u upletenost njihovih službi u atentat. Kralj Aleksandar, njegovi ministri i policajci, neoprezno su se oslonili na svoje zapadne "saveznike".

Miladinović je rukopis mozaički složio u poglavlja koja predstavljaju neku vrstu logičkog niza ove priče: "Iz pozadine marseljske tragedije", "Suton versajske Evrope", "Atentati na Aleksandra", "Osovina Rim-Moskva", "Ustaške diverzije", "Balkan balkanskim narodima", "Put bez povratka", "Luj Bartu potpisuje smrtnu presudu", "Atentat nije delo pojedinca", "Misterija trećeg metka", "Krah galske nadmenosti i evropskog mira", "Gužva oko testamenta", "Al Kaponeov gangster među ustašama", "Kvaternik kreator ubistva kralja Aleksandra", "Sve je skupo, a glava jeftina", "Ustaše o mestu zločina", "Duče čuva ustaške zločince"...

EVROPSKA LUKAVSTVA

PREMA rečima lingviste dr Mihaila Šćepanovića, Miladinović je omogućio "čitaocu da činjenički skida namerne političke pokrivke i decenijsku prašinu sa znatnog istorijskog događaja koji je slomio evropski 20. vek i zauvek razgolitio bolest evropskog lukavstva":

- To pronicljivom današnjem čitaocu omogućuje da sagleda posledice koje su evropski velikaši kroz 20. vek projektovali na celokupnu strukturu međunarodnih odnosa. Nažalost, Srbi su to višestruko osetili na svojoj koži.

PROMOCIJA U HRAMU SVETOG SAVE

NA PROMOCIJI u Kripti Hrama Svetog Save večeras u 19 časova o knjizi "Kad govori mrtav kralj" besediće akademik Matija Bećković, dr Mihailo Šćepanović, dr Miloš Ković, dr Nikola Moravčević i autor. U umetničkom delu programa učestvuju glumac Ljubivoje Tadić i pevačka grupa "Deca ovog veka", a moderator je Jelena Šćepanović.

 

: Трамп у порцеланској радњи

standard.rs

Жарко Ракић: Трамп у порцеланској радњи - Нови Стандард

http://newlookworld.com/

5-6 minutes

---

понедељак 01. јул 2019. 16:58

Закључак многобројних анализа о Трамповој политици преточен је у наслов са знаком питања: „Трамп као слон у глобалној порцеланској радњи"

ПУТ У САМОИЗОЛАЦИЈУ
Од 2017. године када се уселио у Белу кућу председник САД Доналд Трамп је под најоштријом лупом јавности, политичких противника и медија. Пажљиво се прати сваки његов корак, анализирају јавни наступи, твитови: апотекарски прецизно мери се свака Трампова реч.

Посебно је на мети Трампова спољна политика, јер постоји јак утисак да је овај амерички председник управо у тој области, током своје кратке владавине, направио највеће ломове. Немачки међународни журнал Велттрендс у свом јунском броју покушао је да направи пресек Трампове спољне политике и њених резултата. Ангажовани су аутори из различитих држава који су покушали да дају објективни суд о његовим потезима на међународној сцени, а закључак многобројних анализа преточен је у наслов са знаком питања: „Трамп као слон у глобалној порцеланској радњи".

„Основни проблем САД је њена империјална пренапрегнутост", сматра политиколог Ерхард Хроме. Према његовој процени „свет се налази у фази глобалне промене чија је главна карактеристика да САД губе позицију једине планетарне суперсиле". Хроме сматра да су Сједињене Државе биле на врхунцу моћи у доба владавине Џорџа Буша млађег и да Трамп то препознаје и бори се на свој начин да поврати круну светске силе број један.

„Трамп све односе третира као пословну ствар, негује тактику 'око за око, зуб за зуб' како би постигао жељени циљ", сматра амерички политиколог Девин Т. Стјуарт. „Трампова дипломатија има четири основна обележја: вређање, ценкање, уцењивање и хвалисање", тврди овај амерички аналитичар.

Када се погледа биланс Трампове спољне политике заиста је тешко пронаћи нешто добро. Свађе с Русијом и Кином, омаловажавање партнера у НАТО, неспоразуми са Европском унијом, претње санкцијама готово целој планети због непослушности, звецкање оружјем на граници с Ираном, укидање раније прихваћених америчких обавеза, поништавање међународних уговора… На основу свега тога аналитичар Петрик Розеноу закључује: „Трамп води Америку у изолацију и сам себи наноси највећу штету".

УСПЕХ РУСИЈЕ У СТРАЗБУРУ
Русија се готово тријумфално вратила у Парламентарну скупштину Савета Европе. Средином недеље ова организација је усвојила резолуцију којом се Москви враћа право пуноправног учешћа у раду скупштине.

У резолуцији се каже да се руској делегацији омогућава да се одмах укључи у рад свих органа Парламентарне скупштине, да је обавезна да поштује основне принципе ове организације и унапређује дијалог везан за теме демократије и људских права и слобода. Москва је позвана и да испуни све своје обавезе према Парламентарној скупштини Савета Европе што преведено на разумљивији језик значи да треба одмах да уплати заосталу чланарину, а најкасније до априла 2020. године.

Москва је пет година била суспендована из ове организације, пре свега због догађања у Украјини и припајања Крима Русији. Пре две године Русија, у знак протеста, престала је да испуњава своје финансијске обавезе према скупштини. Одлука о повратку Русије донета је већином гласова а најоштрије је протестовала делегација Украјине. Како преносе агенције, Украјинци су бучно реаговали, покушали су да усред сале организују протест да би се, на крају, један њихов делегат латио микрофона и кратко поручио: „Ми одлазимо".

Немачки шеф дипломатије Хајко Мас реаговао је сасвим другачије на одлуку у Стразбуру. „Русији је место у Савету Европе – са свим правима и обавезама", изјавио је Мас у Берлину отварајући простор за све гласније спекулације да би Европа могла да у што скорије време окрене лист у односима с Русијом. То би на првом месту значило укидање санкција Москви, што европски привредници већ одавно траже а политичари – понајвише због страшног притиска Вашингтона – упорно одбијају.

ОПРОШТАЈ ОД ДОЛАРА
Кина и Русија убудуће неће користити долар у међусобној трговини. Према писању дневника Известија међувладин споразум Москве и Пекинга о плаћању у билатералној трговини искључиво у јуанима и рубљама потписан је 5. јуна. Руски лист наводи да ће споразум ступити на снагу најкасније до 2020. године.

Прошле године обим међусобне трговине Кине и Русије износио је 107 милијарди долара и предвиђа се осетан раст ове суме. Москва је 2018. године најавила напуштање долара као монете у трговини са светом а овако опредељење Русије, чини се, наилази на све већи број присталица. Индија је, на пример, најавила да би набавку најмодернијег руског противваздушног система С-400 „тријумф" – вредног око 5,43 милијарде долара – платила у еврима.

Тренутно је на овом пољу веома активан и Иран. У жељи да избегне, или барем ублажи, погубне последице америчких санкција, влада у Техерану понудила је Турској, Русији, Кини, Индији и Азербејџану потписивање билатералних споразума који би „протерали" долар из међусобне трговине.

Аутор Жарко Ракић

Извор Политика, 30. јун 2019.

 

Treba li Srbiji članstvo u EU ili je dovoljan „vrabac u ruci“?

dw.com

Treba li Srbiji članstvo u EU ili je dovoljan „vrabac u ruci"? | DW | 27.06.2019

Deutsche Welle (www.dw.com)

5-6 minutes

---

EU se pretvara da hoće proširenje, a kandidati sa Balkana se ponašaju kao da se za to pripremaju, piše švajcarski novinar Andreas Ernst. Tu ciničnu igru treba prekinuti i naći drugi model da se Balkan veže uz EU.

„'Evropska perspektiva' koja je obećana regionu 2003. u Solunu ostaje tačno to: perspektiva. Nakon pristupanja Slovenije 2004. i Hrvatske 2013. o pristupu pregovaraju samo Srbija i Crna Gora, a i to ide tempom puža. Ostale zemlje čekaju još dalje od vrata", piše ugledni švajcarski Noje cirher cajtung (NZZ).

Novinar tog lista Andreas Ernst, odličan poznavalac Balkana i ranije dugogodišnji dopisnik iz Beograda, piše da se u šest država iz evropske čekaonice oseća frustracijajer Evropska komisija i „pojedine države članice" uvek iznova daju obećanja koja „ne žele ili ne mogu da održe".

Kao primere Ernst navodi što Kosovo i dalje čeka na bezvizna putovanja te što Severna Makedonija ni nakon dogovora sa Grčkom i promene imena nije otpočela pristupne pregovore. Napredak obe te zemlje je preporučila Evropska komisija.

„Briselska diplomatija se angažovala i žmurila na jedno oko čak i kada je parlamentarna potvrda sporazuma (sa Grčkom) u Skoplju došla uz ucenjivanje jednog broja poslanika. Brisel je slavio ugovor o imenu zemlje kao istorijski", piše Ernst.

U tekstu se dodaje da su ipak Francuzi i Holanđani bili protiv početka pregovora kada je na samitu EU sredinom juna došao trenutak da Makedonci naplate trud. „To se slobodno može nazvati kršenjem date reči", piše švajcarski novinar.

„Proces se predstavlja kao meritokratski – reforme koje sprovode zemlje-kandidati treba honorirati integracionim koracima – ali je u stvari visokopolitičko polje u kojem vlasti država članica pre svega misle na svoje birače. A ti birači su, uz izuzetak nekih istočnoevropskih zemalja, skeptični ili čak protiv kada se radi o proširenju EU", piše NZZ.

Pošto je već tako, dodaje se u tekstu, evropski političari su „izmislili svakojake rezervne programe" poput Berlinskog procesa. „Sastaje se po konferencijama, priča se o privrženosti reformama, infrastrukturnim projektima i programima pomirenja kroz saradnju mladih. Ali sve to uglavnom ostaje bez učinka."

Konferencija zapadnobalkanskih zemalja sa liderima Nemačke i Fancuske u aprilu 2019. u Berlinu

Prema mišljenju Ernsta, došao je trenutak za istinu koja ponekad može da pomogne čak i u politici. A on smatra da istina glasi ovako: „U dogledno vreme neće biti proširenja na zapadni Balkan. Za to nedostaje političke volje u EU, ona je previše okupirana sobom. Ali manjka i na strani kandidata koji tek donekle teže pravim reformama."

Na Balkanu „nezavisno pravosuđe, efikasna uprava ili raznovrsni medijski krajolik nisu u interesu političkih elita. One bi mogle da budu opasne za moć 'stabilokrata'. Dugovečnost njihovih režima počiva na jakim klijentelističkim mrežama. Od njih profitiraju hiljade ljudi – ali ne zbog dobrog rada, nego zbog lojalnosti."

To je, piše Ernst, „cinična igra: EU se pretvara da hoće da primi kandidate, a ovi se ponašaju kao da se za to pripremaju. Jedni proziru druge i znaju da su prozreni. Šta učiniti? Najgora opcija je da se nastavi kao do sada. Verodostojnost je retka roba u ovakvim odnosima, a ovde postoji opasnost da je sasvim nestane."

Zato autor smatra da treba tražiti drugačije modele integracije „koji su sprovodivi u roku od nekoliko godina, a ne decenija". „Vremenski brzo ostvariv cilj je važan kako bi se ponovo ojačao uticaj Evropljana u regionu. Bolje vrabac u ruci nego golub na grani: brzo dostižno delimično uključenje motiviše jače nego daleko neizvesno puno članstvo."

Na taj način bi, navodi se u švajcarskom dnevniku, bio ograničen i uticaj drugih sila na Balkanu, poput Kineza, Rusa i Turaka koji sada „profitiraju od evropskog manjka verodostojnosti".

-pročitajte još: Balkan u fokusu nemačkog predsedavanja EU

Ernst veruje da novi modeli integracije moraju da se koncentrišu na ekonomiju kako bi se životni standard približio onome u EU te prestalo masovno iseljavanje dobro obrazovanih. „Region je sada ekonomski jeftina proizvodna traka Evropljana", piše on.

Jak privredni rast bi, navodi se, podstakao i demokratiju i pravnu državu. „Autoritarni režimi na Balkanu cvetaju jer nema jakih građanskih društava. EU je decenijama pokušavala da uz pomoć nevladinih organizacija izgradi civilno društvo. To je propalo."

„Verovatnije je da bi politikom privrednog rasta za par decenija opet nastala srednja klasa koja je samouverena i dovoljno jaka da sama traži prava i učešće u političkom procesu u ovim zemljama. Tada će doći i trenutak da se teži punom članstvu u EU", zaključuje se u tekstu NZZ.

priredio Nemanja Rujević

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

 

danas.rs

Kosovo – u čiju korist?

Piše: Aleksandar Milošević

4-5 minutes

---

Od početka godine do kraja aprila, kosovske takse su srpsku privredu koštale 132 miliona evra, kako pokazuju zvanični podaci.

Sada je već kraj juna, pa čak i da prištinskoj statistici sasvim i ne verujemo – jer srpske robe na Kosovu ima – jasno je da je ceh ipak poveliki.

Kome je otišao taj novac? Otišao je Evropskoj uniji. U istom tom periodu od januara do aprila, dok je srpski plasman na Kosovo padao u provaliju duboku 132 miliona evra, evropski izvoz na KiM je munjevito uzleteo za čitavih 120 miliona evra. To znači da su srpske firme zamenile evropske.

Stari Rimljani su imali izreku „Cui bono?" – „U čiju korist?". Amerikanci imaju „Follow the money" – „Prati trag novca", a mi u Srbiji, dosta tipično za ovo podnevlje, imamo elegantnu „Za čije babe zdravlje?".

Da li je to onda možda odgovor na pitanje otkud takva nemoć Evropske unije prema Prištini kad treba pritisnuti Haradinaja da ukine takse? Hajmo reći da je i ovog puta Kosovo sui generis i da to nije slučaj. Da ovde treba da zaboravimo sve tri narodne poslovice, od Rima do Amerike. Da ne pratimo novac, da ne pitamo u čiju korist, a još manje da se interesujemo za babu. Ali, kako da rešimo sledeću evrodilemu?

Kad je Brisel odlučio da Rusiji uvede sankcije, to je ovde viđeno kao prilika za našu privredu da pojača izvoz na daleko bratsko tržište. Prilika baš i nije preterano iskorišćena, ali su nam evropski zvaničnici jako zamerili na nameri da se okoristimo od njihove nevolje. Samonametnute, ali ipak nevolje. Kako mi to hoćemo da budemo deo EU, a spremni smo da zaradimo na tome što njihove firme ne mogu da izvoze u Rusiju? Šutiramo ih dok su na kolenima.

Srbija se na to nije mnogo obazirala (a i šut joj je slab), ali je nad njom ostala senka moralnih gorostasa iz zapadnih prestonica.

A šta imamo sad? Kad je Kosovo uvelo takse Srbiji i saseklo naš izvoz, Brisel nije našao za shodno da ostane veran svojim načelima. Da se ne zaleće u slobodan prostor. Da ne zarađuje na tuđoj nevolji. Da nas nauči evropskim vrednostima. Ne – što smo mi ispustili, oni su uhvatili.

Ovo u stvari i nije toliko kritika EU. Ovo je konstatacija stvarnosti. Biznis koristi prilike koje mu se pružaju. To je u njegovoj prirodi, kao što bi trebalo da je u prirodi politike da podržava svoj biznis u inostranstvu. Onako kao kad Angela Merkel okrene Aleksandra Vučića da mu čestita na fabrici ZF-a u Pančevu. Maloj fabrici za ZF, beznačajnoj za Nemačku. Ali Merkel zove. Ista stvar je s taksama. Mala korist za EU, ali i tako mala, nekakva je. Isto s srpskim izvozom u Rusiju – beznačajan za Evropu – ali zovu. Ali negoduju. Zameraju. Iako je kosovsko tržište dovoljno malo da ni Srbiju ipak nije naročito teško pogodio njegov, uslovno govoreći, gubitak, za nas je neuporedivo značajnije nego za EU te i nas neuporedivo jače pogađa evropski ulazak na kosovsko tržište nego što EU pogađa naš ulazak na rusko. Dakle, njima bi bilo lakše da ostanu „principijelni".

Jedini nauk je na kraju da je jedini princip interes. Cui bono? Follow the money. Za čije babe zdravlje?

Sigurno je da EU nije svoj stav po pitanju taksi primarno odredila svojim ekonomskim preimućstvom. Stvarno je to suviše malo tržište za tako nešto. Ali, hajmo zamisliti obratnu situaciju: da je Kosovo donelo meru koja umesto da koristi, Evropskoj uniji šteti 120 miliona evra. Da li bi onda ipak bili agilniji? Da li bi Merkel tamo zvala kao što zove ovde. Za ZF, za Rusiju, za svaki nemački interes.

Ako mislite da ne bi, ako mislite da bi sve bilo isto, ako mislite da je privredni efekat nebitan, hajmo onda zaustaviti kamione koji preko Srbije idu na KiM. Videćete kako od beznačajnog troška od 120 miliona evra zvrje telefoni i bole uši.

Principijelno.

 

novosti.rs

PRVI SUDIJA UNMIKA NA KOSOVU: Amerikanci skrivali zločine Albanaca

D. VUJIČIĆ

5-7 minutes

---

| 24. jun 2019. 22:00 | Komentara: 0

Prvi Unmikov sudija na Kosovu za "Novosti": Trgovinu organima prijavio sam Karli del Ponte, ali se ona nije obazirala. U vreme Kušnerove administracije o svemu se pitao njegov zamenik Džek Kovi

DIVIM se Srbima koji su ostali na Kosovu. Oni od 1999. nisu dobili šansu da žive kao normalan svet, mada su pojedine jedinice Kfora mnogo činile da ih zaštite. Lično verujem da se mnogi međunarodni činovnici koji su se našli na KiM u misijama Unmika i Kfora danas stide kad se sete tih dana.

Ovako, ekskluzivno za "Novosti", govori švedski sudija Krister Karphamar, koji je bio imenovan kao prvi strani delilac pravde u južnoj srpskoj pokrajini krajem 1999. godine. Karphamar, koji je nedavno u Švedskoj objavio knjigu "Sudija u zemlji bezakonja", pišući o svojoj karijeri na Kosovu od 1999. do 2011. godine, priznaje da je njegova služba na KiM u pravosudnom smislu "bila sazdana iz niza manjih i većih katastrofa". Kako ističe, kod najkrupnijih slučajeva pokušaja procesuiranja Albanaca za zločine, po pravilu su se pojavljivali "glavni igrači na KiM - Amerikanci koji su uticali da se zločini sakriju, a ubice puste".

- Posle donošenja Rezolucije SB o uvođenju stranih sudija u pokrajinu, odmah posle rata bio sam prvi stranac koga je Bernar Kušner, tadašnji šef civilne misije UN na KiM, imenovao na tu funkciju. Prvi veliki slučaj bio je napad OVK na autobus UNHCR-a koji je prevozio Srbe, 3. februara 2000. godine, kada je poginulo dvoje ljudi, a gotovo svih 47 drugih, uglavnom žena i dece, pretrpelo traume za ceo život. Tom prilikom francuski vojnici iz sastava Kfora, koji su vodili istragu, zarobili su nekoliko osumnjičenih. Međutim, usledile su demonstracije Albanaca, sa žestokim nemirima, u kojima je uhapšeno još njih 49. U tim okršajima su ranjena i dva Francuza i trebalo je da sudim Albancima. Nije, međutim, do toga došlo, jer je francuski general tražio hitno puštanje na slobodu pritvorenih. Dobio je pretnje da će Albanci napasti njegove trupe.

PROČITAJTE JOŠ - AMERIKANAC SNIMA FILM O TRGOVINI ORGANIMA NA KOSOVU: Zločini iz "žute kuće" ne zastarevaju

* O trgovini organima otetih Srba čuli ste od dr Zorana Stankovića kada je ekshumirana masovna grobnica u Dinarcu?

- Naravno da sam o svemu obavestio Karlu del Ponte, tadašnjeg glavnog tužioce Haškog tribunala, ali ona nije bila zainteresovana za to.

* Istraživali ste i slučaj napada na autobus "Niš- ekspresa" kod Podujeva, februara 2001, kada je poginulo 12, a ranjeno 43 Srba?

- Glavnog osumnjičenog za ovaj napad, Fljorima Ejupija, odmah je uhapsila policija Unmika i to na osnovu DNK tragova. Međutim, iz meni nepoznatih razloga, umesto da je čekao istragu u pritvoru UN, američki Kfor ga je odveo u "Bondstil" odakle im je navodno pobegao. Ne znam kako je pobegao, čuo sam da ga je obučavala CIA, a poslednje informacije o njemu sam dobio 2012, da živi mirno u Podujevu.

*Da li je bilo još slučajeva kada su Amerikanci "umešali svoje prste"?

- Sećam se kada su kod mene došli visoki britanski oficiri iz sastava Kfora tražeći savet. Naime, njihova patrola je u blizini administrativne linije sa centralnom Srbijom kod Podujeva naletela na grupu pripadnika OVK naoružanih automatima i bombama koji su krenuli u napad na srpske kuće. Zaustavili su ih, i kada su pokušali da razoružaju bandite, pojavili su se američki vojnici koji su im naredili da ih puste. Ti ljudi su izvršili napade na srpske kuće, a frustrirani Englezi su pitali šta da rade... Nisam mogao ništa, tu je bio nadležan Kfor, a oni su to posle rešavali mimo Unmika.

* Često položaj međunarodnog sudije na KiM opisujete kao veoma težak?

- Da, zato što se u Kušnerovo vreme na KiM o svemu pitao njegov zamenik, Amerikanac Džek Kovi. On je bio taj koga je komanda Kfora bespogovorno slušala, a bez vojnika NATO, Unmikovi policajci su bili nemoćni.

PROČITAJTE JOŠ - DIK MARTI, EKSKLUZIVNO ZA "NOVOSTI": Ne zna se cela istina o zločinima na KiM

* Interesovala vas je i pozadina NATO bombardovanja naše zemlje?

- Od najviših američkih starešina sam čuo da je bombardovanje Srbije bilo pripremljeno od njihovih obaveštajnih agencija, sa ciljem da se Kosovo odvoji od centralne Srbije i da se tamo uspostavi vojna baza njihovih snaga. Kampovi koje su imali po zapadnoj Evropi u to vreme su im postali skupi, a tada je bio potpisan i ugovor sa Nemačkom da se američka vojna efektiva, posle više decenija, u toj zemlji znatno smanji.

VELIKIMA USTA PUNA LjUDSKIH PRAVA

- JEDNA od poruka moje knjige je da pokaže da su velikim silama usta puna ljudskih prava i demokratije, samo dok to ne dotakne njihove vlastite interese - kategoričan je Karphamar. - Druga poruka knjige je da ukaže na strašnu korupciju unutar UN i da rasvetli mehanizme kako pripadnici UN iz najmoćnijih zemalja sveta, zapravo, zloupotrebljavaju Svetsku organizaciju. Na kraju, hteo sam da napišem i kako sam bio pogođen svom tom korupcijom i nepravdama.

NIŠTA OD SUĐENjA

KADA je u pitanju izveštaj Dika Martija i sud u Hagu za ratne zločine Albanaca, Karphamar je pesimista:

- Prošlo je 10 godina od Martijevog izveštaja, a 20 godina od kada su se ti zločini dogodili. Nije realno očekivati da će se Albancima suditi.

 

politika.rs

Украдена историја

Милош Ковић

5-6 minutes

---

Пре неколико година, у Турској, путовао сам туристичким аутобусом од летовалишта на обали до древног Ефеса. Водич, симпатични млади Турчин, говорио нам је о дугој историји овог знаменитог града и Мале Азије. Хетити, Персијанци, Римљани, Турци Селџуци, крсташи, па опет Турци Османлије… Убрзо сам приметио да у тој лепо испричаној причи нешто недостаје. Успео је да не помене Грке, народ који је Ефес основао, у њему живео скоро два и по миленијума, који је ту истребљен већ у 14. и 15. веку, да би у целој Малој Азији био уништен у геноциду, од 1914. до 1922. године.

Помислих да га, загледан кроз прозор, нисам слушао довољно пажљиво. Али не, нисам се преварио. Прошли смо кроз цео Ефес и стигли до излазне капије, где су насртљиви продавци сувенира већ почели да нас прогоне, а реч „Грци"или „грчко" није се зачула. Коначно се представих и упитах зашто ниједном, у тих неколико сати, није поменуо народ који је овај град основао и учинио га славним? Није се збунио: „О, је ли могуће, опростите, наравно, то ми је промакло". Пошто смо ушли у аутобус, релаксирано ми је, у микрофон, захвалио на подсећању и саопштио путницима да су Ефес основали Грци и миленијумима у њему живели.

Док смо шетали кроз рушевине Ефеса, у свести ми је одзвањао звук некаквих једноличних, тупих удараца. Док смо се возили ка летовалишту, у једном тренутку, схватио сам одакле долазе. Били су то ударци гумене лопте о зид Богородице Љевишке у Призрену. Те 1997. гледао сам албанског дерана који је, са чудном упорношћу, шутирао лопту у зид древне српске светиње, стиснуте између кућа локалног становништва. Звуци тих удараца били су као ритам неке претеће корачнице, која као да је хтела да најави затирање српског наслеђа на Косову и Метохији. Гледао сам у Ефес, слушао турског водича и питао се да ли ће овако албански водичи једног дана да воде туристе кроз Призрен, Пећ и Приштину? Прећуткујући народ који је те градове подигао да би у нашем добу био уништен и протеран.

Неколико година после овог ефеског искуства, поново сам био у Призрену. Шетао сам централним градским улицама и слушао водиче. Равнодушно су пролазили поред спаљених српских кућа и полуразорене Призренске богословије. Ишли су улицама којима је, колико јуче, текла крв њихових становника. Србе нису помињали. О њима је, на француском, говорио само један момак. Србин, како сам после сазнао.

Прошао сам касније и Албанију, од Скадра до Саранде. Тамо су систематски обрисани сви трагови присуства српског народа. Када један народ уништите, онда остатке његове културе само преименујете. После разарања српских цркава и споменика 1999. и 2004, то је покушано са српском баштином на Косову и Метохији – њено преименовање, у Унеску, у косовско културно наслеђе. То се данас покушава и са српском саборном црквом Светог Николе у Новом Брду, на чијим остацима „косовска влада" и њени немачки спонзори хоће да „обнове" католичку цркву.

Модел преотимања и преименовања увелико се примењује у Црној Гори. Оно што се сада тамо догађа, међутим, није се збивало ни под Османлијама, Хабзбурговцима, или италијанским фашистима. Држава, коју воде бивши Срби, најављује да ће Српској православној цркви преотети цркве и манастире изграђене пре 1918. године. Ако се то заиста догоди, последице се тешко могу предвидети и преценити.

Шта чини српска академска историографија? Њени ресурси нису безначајни – реч је о неколико универзитета и института. Уместо да се саберу и удруже снаге у раду на темама које су нечији интереси учинили отвореним и спорним, унутар струке у току су нечувени прогони и чистке. Већ је промењена „крвна група" централне академске историографске установе, која одређује научну политику у целој земљи, Одељења за историју Филозофског факултета у Београду. Потврдило се да ту није била реч о личним сукобима него о системском обрачуну који води ка успостављању превласти хашке интерпретације српске историје у самом Београду. Сада се већ забрањују јавна реч и слобода говора. Потписник ових редова добио је, због „вербалног деликта", пет судских тужби од клике са одељења (Николе Самарџића, Дубравке Стојановић, Радоша Љушића, Владе Станковића и Синише Мишића). Оно је сада под контролом историчара који Србе називају „биолошким отпадом" и иступају као идеолози црногорског режима (Никола Самарџић), који проповедају филозофију „клечања пред јачим" (Радош Љушић) и залажу се за независно „Косово" (Самарџић, Љушић, Стојановић).

На овом месту, у својој првој колумни („Политика", 28. новембар 2016), предлагао сам да српско министарство просвете хитно формира стручне тимове, који ће се бавити систематским истраживањем тема важних за опстанак наше земље и угрожени идентитет српског народа. У међувремену, српска држава најавила је повлачење са Косова и Метохије и показала невероватну незаинтересованост за судбину српског народа и његове баштине у Црној Гори. Треба, како се види, тражити нове облике организовања.

Ванредни професор на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа

 

rs.sputniknews.com

Зашто народ неће морати оружјем да брани светиње од Мила

Sputnik

5-6 minutes

---

Одлуком да баш сад приступи одузимању имовине Митрополије црногорско-приморске Српске православне цркве, режим Мила Ђукановића је повукао најбољи могући потез зарад сопственог опстанка на власти. То је толико паметно, да изгледа да није могло доћи из његове главе. И ту треба видјети највећу опасност.

Закон о слободи вјероисповјести, који је Влада Црне Горе упутила Скупштини на одлучивање (усвајање), узбуркао је политичке и све остале страсти на начин који је без преседана у новијој црногорској историји. Ваља подсјетити да је та историја у претходне три деценије била све остало, осим мирна и досадна.

Непознати су аутори ових „ингениозних" предлога, не постоји ни уставни ни законски основ да они буду спроведени, не зна се шта „држава" намјерава након што се прогласи власником манастира, цркава, крстионица, гробаља... Зна се да је у питању одлука којом желе да исправе „вјековну неправду", како пркосно тврди Мило Ђукановић, а тврди и да је његова одлука да баш он обави ту работу.

Сасвим очекивано, реаговали су свештенство и монаштво Митрополије, а њени великодостојници су објавили став да на то неће пристати ни по коју цијену. Услиједиле су тешке ријечи између представника власти и оног дијела опозиције, који је стао у одбрану својих светиња и традиције, која Црну Гору разликује од Монтенегра. Све чешће се може чути да ова намјера власти може бити довољан повод за вјерски или грађански рат.

© Tanjug / SAVA RADOVANOVIC

Председник Србије Александар Вучић

Александар Вучић, предсједник Србије, упутио је молбу Влади Црне Горе да одложи усвајање овог закона, али је, након добијеног одговора, спустио лопту и повукао се. С обзиром на садржај, одговор Владе Црне Горе и није заслуживао другачији поступак. Наиме, црногорска Влада је одржала надахнуту лекцију о немијешању у суверенитет њене државе и дјетињасто инсистирала на томе да ће сама доносити своје законе. 

Држава која је у процесу европских интеграција већ донијела хиљаде преписаних (и непримјењивих) закона ради приступања ЕУ и држава која је чланством у НАТО редуцирала свој међународни суверенитет до непостојања, позива се на слободу да сама уређује своје послове. Нарочито онда када су они штетни по Србе, Српску православну цркву и Републику Србију.

Да ли ће овај закон бити донесен? По свему судећи хоће, и то муњевитом брзином. Да ли ће, међутим, бити примјењен; то је већ друго питање. Велика је вјероватноћа да неће, ни брзо, нити икада.

Проћи ће као и на Румији...

Суштина ове политичке игре је управо у томе. Мило овим показује своју моћ и, још постојећу, парламентарну већину, коју сачињавају и они посланици који Митрополији и, посебно, Владики Амфилохију, желе мало доброга. На личном и конфесионалном плану.

Али, као што није срушена црква на Румији, или крстионица на Превлаци михољској, тако ће и манастири остати у рукама Митрополије. Свештенство и вјерујући народ неће морати да их бране и оружјем, јер нико неће имати храбрости да изда такво наређење, нити ће имати људство вољно да то наређење спроведе.

© Sputnik / Небојша Поповић

Тројчиндански сабор, Подгорица

У таквој пат позицији Мило и његова партија консолидоваће своје тврде бираче, као и припаднике мањина, чију подршку морају да поврате пред парламентарне изборе, који су заказани за наредну годину. Из тако дубоких шанчева се неће видјети бројне афере и материјалне злоупотребе које он и камарила око њега остварују преко леђа свог све сиромашнијег народа. Ономе који „спашава" државу и гради „нови идентитет" морају се прогледати кроз прсте сумњиво стечени милиони.

Но, постоји крупан разлог за бригу. Сличан предлог закона је био најављен и 2015. године, али је био повучен уз процјену да би наштетио интересима владајуће партије на изборима сљедеће године. С обзиром на број вјерника, онај који иде против Српске православне цркве може само да изгуби. Тада је Мило, све су прилике, успио да измоли своје стране налогодавце да се одложи напад на СПЦ управо да би опстао на власти и наставио да им пружа тражене услуге.

Пут којим ће кренути и Косово

Овог пута одлагања није могло бити. Бојим се да је Владика Јоаникије, говорећи пред народом на великом Тројичинданском сабору, био у праву рекавши да се овим путем установљава пракса коју ће наставити челници самопроглашеног Косова у односу на српске светиње на тој светој српској земљи. Светиње у Црној Гори су сигурне уз одлучно свештенство и вјерујући народ. На Косову и Метохији нису, не због малодушности свештенства и монаштва, већ због малобројности Срба који би их бранили.

Одавно је доказано да званична Подгорица и Приштина имају истог налогодавца па су им и „политике" дио исте цјелине. Оно што Подгорица започне, Приштина настави.

Небојша Поповић

Огроман број верника под Острогом

Стога, одбрана Митрополије црногорско-приморске има много дубљи значај од Милових „игара престола". Јер, све се ово дешава у времену када Албанци губе значајан дио међународне подршке, због које су до сада и могли да раде што им падне на памет, а Србија мудро и корак по корак поправља своју укупну, а тиме и преговарачку позицију.

Неко је, стога, притиснуо тастер звани „Мило" и створио ново искушење пред властима Србије.