недеља, 25. август 2019. | Уреднички колегијум 0
У наредном прилогу доносимо интервју Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског у егзилу Г.Г. Артемија за недељник „Београдски глас".
ДАЉЕ... http://www.kmnovine.com/2019/08/t25.html
KoSSev -
2 minutes
FOTO: Serbian Times
Iz Srbije je u zemlje EU otišlo 51.000 ljudi, ali je ipak najviše iseljenika bilo iz Albanije, 62.000, i BiH, 53.500. Sa teritorije Kosova iselilo se 34.500 ljudi, iz Severne Makedonije 24.300 i Crne Gore 3.000, kažu poslednji podaci Evrostata.
Iz Albanije najviše građana se iseljava u Italiju (23.000), Grčku (17.000) i Nemačku (10.000). Iz BiH se najviše ide u Nemačku (16.000), Sloveniju i Hrvatsku.
Iz Srbije se prošle godine najviše građana iselilo u Nemačku (16.000), zatim slede Slovenija sa 5.100 i Hrvatska i Slovačka sa po 4.900 iseljenika.
Sa Kosova, koje je u ovom dokumentu navedeno kao teritorija UN po Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti, najviše ljudi prošle godine je otišlo za Nemačku, skoro 19.000, što je više od polovine, a zatim slede Slovenija i Italija.
Iz Severne Makedonije se najviše odselilo u Nemačku (11.500), a zatim slede Italija i Slovenija.
U odnosu na broj stanovnika, najviše iseljavanja je iz Albanije, koja ima oko 2,8 miliona stanovnika jer prošlogodišnjih 62.000 odlazaka čini oko 2,2 odsto ukupnog stanovništva. Broj odlazaka iz Severne Makedonije čini 2,1 odsto ukupnog stanovništva, dok je sa Kosova otišlo dva odsto građana. BiH je lani napustilo 1,5 odsto stanovnika, a Srbiju 1,3 odsto.
comments
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
ИН4С
11-14 minutes
Чикаго
ПИШЕ: Др Срђа Трифковић
Два проблема појављују се већ на самом почетку разматрања настанка српске дијаспоре у свету и вредновања њене улоге. То су: 1. дефиниција припадништва тој заједници и 2. њена стварна бројност. Та кључна питања до данас остају нерашчишћена, премда се већ деценијама барата самим термином "дијаспора" као да је неспоран а број њених припадника утврђен.
Као прво, особа која се из Србије иселила у свет, или која је рођена у Америци, западној Европи или Аустралији од српских родитеља, да о припадницима треће или четврте генерације не говоримо, не може се а приори сматрати припадником "српске дијаспоре". То припадништво одређују битне одреднице сопственог самодекларисаног идентитета, прихватање кључних културних и духовних елемената српског наслеђа, као и спремност на укључивање у неки облик групног изражавања припадништва заједници. У облике личног ангажмана убрајамо чланство у црквено-школским општинама, уписивање деце у недељне школе које постоје при већини парохија (у северној Америци пре свега), донације некој српској хуманитарној организацији, или чланство у некој од професионалних удружења са српским предзнаком (српско-америчка адвокатска, лекарска или инжењерска комора). Без свести о идентитету, прихватања културне матрице и манифестовања припадништва заједници, један само номинални Србин или потомак српских досељеника није ни случајно "припадник дијаспоре".
Као друго, често се у штампи, па чак и у званичним документима (нпр. бившег
Министарства за дијаспору РС од пре 15 година) помињу бројеви од више милиона "Срба" у свету, без икаквог емпиријског утемељења. У случају САД говори се о преко милион њих, а малтене је опште место у медијском дискурсу да је "Чикаго други највећи српски град". Ово су потпуно произвољне тврдње непоткрепљене ма каквим истраживањима или објашњењем методологије обраде података.
По ангажману Српске народне одбране у Америци, у лето 2005. спровео сам
истраживање о бројности српске заједнице у Чикагу, где сам тада живео. Прикупљени су подаци о чланству црквено-школских општина у Чикагу са широм околином (северна предграђа и југоисточни део ширег градског подручја са северном Индијаном). Пок. Славко Пановић се ангажовао у прикупљању података о чланству свих водећих организација: поред СНО такође Српске братске помоћи, Српског културног клуба Свети Сава; као и о чланству српско-америчких професионалних и хуманитарних удружења и организација четничких ветерана и њихових потомака. Након што је процењен број имена која се истовремено појављују у више организација истовремено (око једна трећина), употребљен је множитељ 3 – под претпоставком да за сваког евидентираног припадника бар једне од тих установа постоји још троје чланова породица или појединаца који то нису. Ово је била оптимистичка претпоставка, али чак и тим методом добијен је резултат од 45-50.000 припадника српске заједнице у Чикагу са широм околином, са маргином грешке од 10%. С обзиром да је реч о ширем градском подручју са преко пет милиона становника, јасно је да у Чикагу "Срба" има највише 1%.
Чињеница је да Чикаго има натпросечну концентрацију житеља српског порекла у
односу на САД у целини. У многим државама на Средњем западу (нпр. обе Дакоте, Минесота, Оклахома итд) или на Југу (обе Каролине, Алабама, Мисисипи, Луизијана), српска заједница је бројно занемарива. У неким државама она је присутна у малобројним локалитетима (Лас Вегас, Невада; Финикс, Аризона; Атланта, Џорџија). Реална процена за САД у целини јесте да припадника "Српске дијаспоре" у наведеном смислу има највише 0,2% или између 600 и 700 хиљада.
У Западној Европи тај је проценат вероватно већи. Постоји проблем, међутим, да
многи скорашњи досељеници одбијају да се на ма који начин идентификују као Срби, било на рандом месту или у локалним заједницама. Ово је поготово случај када је реч о особама које имају привремене дозволе боравка и рада. Треба нагласити да на сва три континента где постоје знатније српске заједнице долази до брзог губитка свести о идентитету и културном наслеђу – далеко брже него међу припадницима других заједница. Ово је посебно видљиво у случају САД, у поређењу са Грцима, Пољацима, Ирцима, Италијанима, Кинезима, Јерменима… да о Јеврејима и не говоримо.
Већ четврт столећа Срби у целини, као и њихове две "матице", Република Српска и Србија, изложене су грубом стереотиписању и увредљивом третману у западним центрима моћи. У покушајима да се коригује такав однос САД и земаља-чланица ЕУ, на обе стране Дрине често се рачуна на подршку "српске дијаспоре". Међутим, очекивања и реалност налазе се у хроничном нескладу. Треба демистификовати одвећ оптимистичке представе о политичком капацитету Срба и њихових потомака, у Америци и другде, после деценија углавном аматерских и неуспешних настојања да се иоле повећа видљивост српских аргумената у актуелним балканским збивањима.
Поразна је али непорецива чињеница да "српска дијаспора" нема утицај на
формирање политике САД и да је слабо организована у поређењу са другим
етничким групама упоредиве бројности. Конкретан пример: када је крајем прошлог века био у питању опстанак катедре за српске студије на универзитету у Чикагу, за шта је била неопходна релативно скромна свота ради легата (ендоwмент), та средства нису била скупљена. Припадници литванске заједнице у Чикагу, далеко мање бројне од српске, сличним поводом сазвали су добротворну вечеру, на којој су за неколико сати скупили преко милион долара. За овакво стање ствари српска заједница нема стварног објашњења. Није тачно да "дијаспора" нема средстава, али недостаје спремност и воља да се дају донације за рад на заштити и промоцији интереса српске заједнице у САД.
Наравно, нема ни говора да су се од почетка југословенске кризе нама по злу познати заговорници интереса српских непријатеља (Боб Дол, Џо Бајден, покојни Том Лантош, Џо Либерман, Елиот Енгел и небројени други) понашали на тај начин из моралних побуда, из принципа и убеђења. Њима је неко морао да приђе, да им презентира своје виђење ситуације, да их мотивише да те ставове прихвате – значи, да им исплати неке паре – и да их подстакне на конкретно деловање – опет за паре! Та четири степеника представљају суштину лобирања. Принцип је исти, без обзира да ли је реч о заговорницима интегралне БиХ уз ликвидацију Републике Српске или поборницима федералних дотација фармерима у Висконсину. Истовремено, имамо неке "виђене људе" из "дијаспоре" који теже да на јавној сцени Србије пројектују имиџ о себи као добро повезаним личностима које имају блиске везе у Вашингтону. Плативши вечеру и пар стотина долара новинарчићима београдских таблоида да о њима афирмативно пишу, са тим исечцима одлазе у Вашингтон да би своје саговорнике убеђивали да су, ето, утицајни на српској политичкој и јавној сцени. Притом знају да своје наводно залагање добро уновче, као што знамо из примера продаје једне дуго година повлашћене банке у Републици Српској Словенцима. Исход само погодује амбицијама, сујети и банковном рачуну поседника бомбастичних титула и безначајног утицаја.
Никакав "српски лоби" у САД не постоји. Такозвани српски кокус у Конгресу је де факто Потемкиново село. Чланови "српског кокуса" само изражавају личну заинтересованост за балканске теме, али то нипошто не значи да се поистовећују са српским политичким ставовима о пресудама у Хагу, будућности БиХ или КиМ итд.
Наравно, унутар српске дијаспоре у САД постоје личности, пре свега међу образованим особама млађе и средње генерације, али њихов евентуални рад на афирмацији српских интереса за сада изостаје. Парадокс је да што се мање експонирају под наглашено српским предзнаком, то су ефективнији. Предуслов њиховог успеха јесте способност независног деловања, у оквиру академских заједница, пословних или професионалних удружења којима припадају, али то неминовно изазива суревњивост самозваних лидера свих Срба света, српских ујединитеља, генерала без војске.
Кључни циљ је презентовање "српског становишта" од стране компетентних особа које су способне да га представе кроз призму америчких интереса. Међутим, ни после 18 година од пада њујоршких кула нема "беле књиге" у којој би се направио консолидовани досије џихадистичких веза терориста и политичког естаблишмента у муслиманском Сарајеву. Евиденција терористичких напада од 2001. године до данас, било да је реч о Ријаду, Казабланци, Мадриду или Балију, потврдила би да се скоро свуда провлачи "босанска веза". То је чињеница и за Србе неискоришћен капитал. Додатни проблем српске дијаспоре у САД и другде јесте у недостатку легитимног ауторитета. Многи "виђенији" Срби желе да предводе али не и да раде и доприносе ако нису на челу. Постоји додатни проблем. Лидери неких организација српски национални интерес не бране и не заступају адекватно, јер напросто не умеју да на разумљив начин артикулишу битне одреднице тежњи српског народа у матици да се носи са изазовима окружења. Њихови наступи (срећом малобројни) имају нулту оперативну вредност у перцепцији вашингтонских саговорника.
Са садашњом поставком српске дипломатије у Вашингтону бољитка засигурно
неће бити. Скоро три деценије од почетка распада Југославије ништа није научено, већ се ствари мењају да би остале исте. Јевреји веле да онај ко ради како је до сада радио бива осуђен да добије колико је до сада добијао. Шта су Срби "добили" за све ове године предобро знамо, а не треба гајити никакве илузије да је комадање српских земаља окончано. Зато треба тражити дијагнозу непостојања адекватног одговора српске дијаспоре на хроничну србофобију, која је и даље доминантна у политичкој, медијској и академској елити западног света. Постоје три битна узрока тог неуспеха.
Први је непостојање стратегије очувања имиџа и идентитета Срба, утемељене на
јасно дефинисаним политичким циљевима, као и усаглашене методологије остварења тих циљева. Други узрок промашаја јесте у кратковидој усмерености на реактивну критику текуће политике влада и центара моћи, без стратешког осмишљавања алтернативних ставова и сталног предлагања нових конкретних потеза као замене за нежељену политику.
И коначно, у покушајима наступа пред страним медијима и политичким круговима присутан је аматеризам. Тиме је доведен у питање кредибилитет српског наступа пред доносиоцима одлука и творцима јавног мњења западног света. Услед свега тога, није било препрека да се одлуке погубне по Србе отворено заговарају у медијима западног света, усвајају у законодавним телима, примењују од влада кључних земаља и верификују од академског и стручно-аналитичког естаблишмента. Све време недостајала је делатност установа српске дијаспоре која би тежила остварењу два главна циља, (1) Да се измени општа негативна слика о Србима, која је формирана још пре 27 година; и (2) Да се подстиче очување српског идентитета унутар саме заједнице.
Проблем неуспеха дијаспоре одраз је проблема недостатка консензуса о основним
питањима у матици. Национални интерес подразумева сагласност елита о циљевима и жељеним исходима интеракције друштва с његовим окружењем. Аспекти жељених исхода су променљиви – они могу бити првенствено политички, војни, економски, територијални, језичко-културни или верски, али природа консензуса остаје у принципу неспорна. То је елементарна истина коју Срби у бившој Југославији и дијаспори треба да следе више него икад.
(Слобода, гласило СНО у Чикагу, 10. јул 2019)
RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of Serbia
4-5 minutes
"Kada Vučić i Tači stave ideju podele na sto, u zamenu za uzajamno priznanje, SAD bi bile spremne da rade na tome, smatra Timoti Les, ali ocenjuje da rešenje kosovskog problema ne treba očekivati brzo.
36922934
Timoti Les
Les u intervjuu za Tanjug navodi da je problem što se ta politička ideja zaglavila jer Tači nije u potpunosti uspeo da dobije podršku na domaćem planu, a Nemačka je takođe iskomplikovala stvari pokrečući proces razgovora na kojima je ideja razgraničenj odbačena.
"Evropa će morati da odluči da li će podržati američku pritisak za podelu, ili će gurati svoje alternativno rešnje, zabrinuta zbog efekata takvog rešenja na Bosnu i Severnu Makedoniju", kaže Les.
On ističe da su SAD, koje sada imaju neutralniji pristup prema ovom problemu od prethodne administracije, nestrpljive da „završe posao" u Srbiji i na KiM, kako bi se posvetili drugim stvarima, možda Bosni, ali da nije moguće očekivati rešenje u momentu kada su stavovi Beograda i Prištine toliko udaljeni.
"U međuvremenu je ugrožena regionalna stabilnost, jer se zbog taksi Srbiji Priština približava Albaniji, ubrzavajući tako proceš ujedinjenja. Predstojeći izbori na Kosovo I u Srbiji suzili su prostor za sporazum tokom ove zime. Vreme ističe i SAD žele brzo rešenje - otuda i pismo Kvinte upućeno obema stranama da se deblokaju pregovori", ocenjuje on.
Les kaže da nije optimista i da ne vidi šta je to što bi moglo da dovede Prištinu i Beograd za pregovarački sto.
Motiv pridruživanja EU više ne postoji jer nema proširenja, a to, smatra on,otvara mogućnost za bojazan od jednostranog rešanja koje bi mogla povuče Priština.
"Kladim se da će njihov korak u slučaju da ne dođe do dogovora sa Beogradom, biti ujedinjenja Kosova sa Albanijom,a to će na kraju dovesti kosovsku državu do pravnog limba", naglašava Les.
Na pitanje očekuje li da će Vašington izvršiti pritisak na Prištinu da odustane od maksimalističkih zahteva u konačnom rešenju za KiM Les kaže da sumnja i napominje da SAD moraju da rade veoma pažljivo.
"Ovaj put SAD ne pokušavaju da primoraju strane da potpišu sporazum koji su pripremili američki pravnici, već da promovišu dijalog koji će i dovesti do rešenja koje će obe strane prihvatiti i koji će he dobiti legitimeitet ''kod kuće'' kako bi bio održiv ", smatra on.
Les napominje da SAD, uz to, ne žele previse ni da se "udube" u politiku Balkana pa moraju da pažljivo postupaju sa lokalnim političarima.
"Ako primene previše pritiska na Prištinu, vlada će se približiti Albaniji, pretvarajući bilateralni spor sa Srbijom u regionalnu krizu", ocenjuje on.
"Ne očekujem da će biti dodatnog pritiska na Srbiju"
Les takođe ne očekuje da će biti dodatnog pritiska na Srbiju da prihvati maksimalističke zahteve Prištine, jer SAD imaju na umu da Beograd može da živi sa zamrznutim konfliktom na Kosovu.
"SAD moraju biti svesni da Srbija ima potencijala da pod pritiskom pokrene pitanje Republike Srpske i 'kosovsku drame' pretvori u regionalnu krizu", kaže bivši diplomata na Balkanu.
Zato, ukoliko Vašington želi da postigne svoj cilj i da oslabi veze Srbije sa Rusijom, onda mora da se pronađe sporazum dovoljno dobar da bi ga Srbija dobrovoljno prihvatila, kaže on i dodaje da ne treba smetnuti s uma da je priritet SAD da neutrališe ruski uticaj na Srbiju.
"A jedini način da to uradi je da reši kosovski problem koji daje Rusiji mogučnost upliva u srpsku politiku. U suštini to znači da su SAD manje zabrinute za to kakvo će biti rešenje kosovskog pitanja, već je njihov krajnji cilj da se to reši.
Les tvrdi da je Rusija već podržava ideju podele.
"Oni znaju da su previše slabi da bi mogli kontrolišu "statusni proces" pa su u fokusirana ispregovaraju rešenje sa američkim posrednicima koje bi bilo u korist Rusije, sa ultimativnim ciljem - proširena srpska država koja će zavisiti od Rusije, što je Rusiji strateški bitno jer želi da ograniči američku moć na Balkanu, posebno zbog toga što Amerikanci spozorišu veliku albansku nacionalnu državu", zaključuje Les.
http://newlookworld.com/
4-6 minutes
петак 23. август 2019. 17:15
У Боки Которској је лакше бити Србин него у Црној Гори јер традиција суживота у Заливу умногоме неутралише с брда сишавши црногорски национализам. Ипак, питамо се: зашто се духови нису смирили када је на Референдуму 2006. године Црна Гора добила независност? Није ни било пројектовано да се духови смире.
Пројектовано је, авај, било да се Срби у Црној Гори као припадници српског културно-историјског круга приближе статистичкој ништици, да се Србија и Русија третирају као спољни непријатељи, а Срби у Црној Гори као унутрашњи. Заувијек, не само до краја власти Мила Ђукановића.
Онај ко на брду ак и мало стоји више види него онај под брдом – зна и митрополит Амфилохије, па на њему знан начин организује општенародне саборе на којима се, паралелно са литургијама, Срби држе референдумски будним. Јединство које Срби у Црној Гори и Боки показују избезумљује власт навиклу да јединства може бити само око пара.
Срби се држе, и заиста вјерују да их је већина, јер нас је већина. Упркос свему, до удара на цркву ће канда доћи. Монтенегрински закон о одузимању црквене имовине је печен, треба само да се стави на сто у окупираној и странцима вођеној Скупштини. Потом, нико не зна шта ће услиједити.
Александар Раковић, историчар којем је забрањен улаз у Монтенегро, и хроничар црногорског сепаратизма, храбро и са емотивним одмаком констатује да зло није кодирано да застане у свом напретку према дну. Као заливски резидент од 1694. године, симболично сам ових дана искочио из сумало вреле воде јер на жабу из параболе нимало не желим личим. Уздигао сам обрву тачно на оном мјесту на коме су неки Јевреји ономад, али их, као ни многе Србе од браће из окружења то није лишило судбине која је била зацртана Програмом неутралисања.
Министарство културе Црне Горе најавило је прошле седмице да ће поднијети пријаву против херцегновских организатора хуманитарног концерта „За наше Косово и Метохију", у склопу традиционалне манифестације „Трг од ћирилице".
Извијесни Црногорски покрет, близак канонски непризнатој ЦПЦ, поднио је пријаву против Митрополије СПЦ и пјевача Влада Георгиева због, како се наводи, кривичних дјела против уставног уређења и безбједности Црне Горе. Наводи се да су на концерту у Херцег Новом, иступима говорника подржаних од стране клерофашистичких хулигана, вријеђани Црногорци и Црна Гора, те да се призивала окупација земље. Изводиле су се пјесме „Тамо далеко" и „Црна Гора и Србија, то је једна фамилија", које су особеном интерпретацијом Георгиева сугерисале да су дјелови Црне Горе Србија и да је Црна Гора подређена Србији – кажу у саопштењу. Довољно је укуцати: Тамо далеко Владо Георгиев, и погледати.
„Тамо далеко" није законом забрањена пјесма, али постаје: говори о храбрости наших предака и велича их. Ријеч је о јединственој антиратној елегији у историји људског рода. Пјесму која се изводи широм свијета официјелна Црна Гора види као атак на безбиједност и уставни поредак.
Да ли је након хуманитарног концерта у Херцег Новом постало срамота бити Србин у Црној Гори и Боки? Да ли је то постало забрањено? Да ли се кроз црногорски идентитет, који је антисрпски, граде нови млади умови којима није споран лингвистички непостојећи језик, црногорско признавање Косова*, присуство званичника на прослави „Олује", чланство у НАТО-у, обиљежавање Божићне побуне и укидање одлука Подгоричке скупштине 1918? Огромна је сада одговорност шаке јада или пак шаке јунаках који себе проналазе на челу српске опозиције. Српска црква је уз власт у Србији, а ова је пак с прстом знате гдје – с влашћу у Црној Гори.
Црногорско лудило неће стати, сада је јасније него икад раније. За пројектовани сукоб биће оптужене Србија и Русија. Црна Гора добиће подршку НАТО-а и Срби ће у Црној Гори обрати зелен бостан. Тамо далеко од обале остаће да буде Србија. Тамо далеко од Србије остаће да буде наше море. У Боки Которској Свети Сава основао је 1219. Зетску епископију, претечу данашње Митрополије црногорско-приморске.
Да имам коме, параболом бих с Приморја, преко Монтенегра, некоме у Србији добацио лимун жут, као што је, у Травничкој хроници Јеврејин Атијас стимулисао француског конзула да у Париз кад се врати само помене како Јевреја у Травнику уопште има.
Аутор Никола Маловић
Извор Печат, 23. август 2019.
ИН4С -
5-6 minutes
Клинтон-Епштајн
Косово* је већ више од деценије коначно одредиште бројних отетих дјевојчица и дјечака. На примјер, у својој тромесечној истрази Глобал Пост је открио да су највиши нивои косовске владе које подржава САД умијешани у ову трговину људима.
Жртве трговине су обично малољетне дјевојке и тинејџерке које су отете, заведене и често присиљене на оно што значи сексуално ропство. На Косову* постоји проституција која служи међународној заједници, америчким и НАТО војним снагама и Сједињеним Државама и помагачима који тамо делују. Али чешће, кажу истражитељи, Косово* је средиште трговине људима, дјеце и жена које се продају и проститутки за проституцију у Уједињеним Арапским Емиратима, Израелу, престоницама западне Европе и другим мјестима.
Косово*
Сједињене Државе и њихови савезници у НАТО-у, као и Уједињене нације, већ неколико година јавно кажу да корумпирани званичници унутар косовске* владе и полиције понекад учествују у илегалној трговини дјевојчица и дјечака.
Према глобалној пост-истрази, неке високе политичке личности, посебно бивши команданти ОВК, заиста су били умијешани у трговину женама и девојчицама.
Штавише, Глобал Пост је добио неколико обавештајних извештаја од војних и обавештајних служби НАТО-а за које се такође тврди да су старији бивши команданти ОВК били умијешани у посао сексуалног ропства. Даље подупирући тврдње, различити добро обавештени људи, укључујући бившег обавештајног званичника НАТО-а који је радио на Косову и западног дипломата са искуством у региону, сви кажу да је то у америчким, НАТО и УН круговима већ годинама познато. за бивше терористе ОВК, заповједнике – од којих су многи сада на позицијама велике моћи на Косову – вјерује се да су повезани са трговином сексом и дјечијом проституцијом.
После окупације српске покрајине дјечија проституција, која је била непозната појава, почела је да се повећава. Миротворац УН-а на Косову, који је тражио да се не именује, рекао је: „Често чак и муслиманске дјевојке продају други чувари бордела. Они се тргују попут говеда и рутински их премлаћују и дрогирају. Ако девојка покуша да побјегне, била је силована или мучена – или јој је рекао да ће је мајка вратити кући да буде убијена. "
За 20 америчких долара дијете је остављено „клијенту" на 30 минута. За 2,50 америчких долара клијент је могао купити боцу пива док се задовољавао.
Сва дјеца добијају три слаба оброка дневно, прљаво мјесто за спавање и лежерна одећа коју њихов албански власник инсистира да морају да обуку да би привукли клијенте.
ФРН је објавио неколико чланака у последњих неколико мjесеци и раније о важној теми „Џефри Епштајн и његовог педофилског прстена. Треба напоменути да упркос оптужници у случају дjечијег ропства, она дефинитивно не покрива пуни обим Епштајнових стравичних злочина. Напротив, то је само врх леденог бријега и своди се на неколико фактора.
Годинама прије 2002-2005. који је обухваћен савезном оптужницом, Епштајн је био умијешан у педофилску шему, у коју су такође укључени бројни високи НАТО и амерички званичници, војска и политичари. То се дешавало деведесетих година прошлог вијека, за вријеме НАТО агресије и демонтирања Југославије.
Поред званичног присуства НАТО-а и САД-а, западни ПМЦ-ови (приватни војни извођачи) такође су били присутни (прије свега МПРИ) и укључени у цјелокупну шему педофилског прстена, међу многим другим ратним злочинима НАТО-а и САД-а које су западни медији прикривали.
Бил Клинтон
Умијешаност моћног клана Клинтон и њихов утицај (заједно са многим другим моћним америчким политичарима, попут Бадена) је главни разлог зашто овај гнусни злочин није само стављен на страну, већ је и потпуно игнорисан и прикривен од стране масовно лицемјерних западних медија. Међутим, Клинтонови (и Епштајнови) „хуманитарни напори" у бившој Југославији нису прошли незапажено. Многи су је пажљиво слушали и гледали.
Према свједочењу бивше ропкиње, Клинтон је био присутан током сексуалних забава у којима је учествовало до двадесет малољетних девојака на осамљеном острву на Карибима. Ти снимци летења показују да је Клинтон неколико пута летио на острво Епштајновим приватним авионом. Клинтон је био у блиској вези са запосленима компаније Епштајн, која је саставила хиљаде фотографија голих младих дјевојака. А ове фотографије су коришћене као каталог за Епштајн да би своје девојке позајмио моћним политичарима и британским власницима, укључујући Клинтона.
Док је Епштајн оптужен за затворску казну због своје педофилије, Бил Клинтон је необично остао нетакнут, више него вјероватно због пријатеља на високим положајима.
Прочитајте још:
18-23 minutes
17.08.2019. - 17:02
(Слободан Антонић:) Фото: sveosrpskoj.com
Део београдске медијске елите (стваралаца јавног мњења) врши легитимизацију Олује, геноцидне акције у којој је побијено две хиљаде људи, а двеста хиљада Срба протерано
Мој последњи текст с портала „Све о Српској" – о столетном продуженом геноциду над Србима у Хрватској – изазвао је доста занимања. Пренели су га многи сајтови и скоро сви београдски дневни листови, а било је и коментара на друштвеним мрежама.
Уз личну захвалност за сваки облик медијске пажње, имам два утиска о преношењу или коментарисању тог текста.
Прво, не разумем у чему је проблем да се исправно наведе на ком порталу је текст објављен? Рецимо, Информер и Вечерње новости ставили су да је реч о мом „ауторском тексту за Vidovdan.org", а Видовдан је пак, са своје стране, као извор текста упутио на портал Нови стандард (иако је на том порталу лепо писало да је чланак преузет са сајта Све о Српској).
Ако медиј није у стању да тачно наведе нешто тако једноставно као што је „news sources" – како се може очекивати да му се верује када је реч о нечем другом?
Такође, зачудила ме је ограничена способност тзв. Друге Србије да полемише с аутором или текстом који јој се не свиђају. Све се свело на увреде, бешњење и личне дисквалификације.
Ево шта су твитер-перјанице Грађаније написале било за мене, било за мој текст:
Гордана Чомић: „Штеточина, рутинска… лупетањем пљује по људима које не подноси";
Златко Црногорац: „Ако сте мислили да је Зоран Ћирјаковић полудео и за Палмотићеву, онда је Слободан Антонић зрео за Лазу Лазаревића„;
Срђан Драгојевић: „Ваистину, лудак";
Блиц (Лана Гедошевић): „Сулуда колумна";
Дашко Милићевић: „Антонић је фашиста";
Невена Бојичић: „фашистоидни ангажман Слободана Антонића";
Здравко Јанковић: „то његово писаније се мора назвати правим именом, тј. фашизмом";
Дејан Петровић: „писање оног пацова Антонића";
Ивана Узелац: „зли, пакосни човечуљак„;
Драган Поповић: „човек је будала„;
Антонела Риха: „глуп и шовинистички текст";
Исидора Стакић: „застрашујуће и – WTF, ХАЛО ПОЛИЦИЈА„! „Алах нек му је у помоћи„;
Лука Божовић: „смеће које је Антонић написао је говор мржње„;
Наталија Милетић: „марш у пизду материну„!
Маја Жилић: (ставља пет гомила измета као коментар мог текста).
Но, мени најдражи ипак је твитер-коментар Ерика Гордија, професора и експерта за Западни Балкан из Лондона, ког је Ћирјаковић својевремено назвао „полицајцем наше академске и медијске неслободе":
„Антонић кад би био Хрват, био би усташа„.
Типично британски стил – дисквалификујете тако што жртву цинично прогласите генетским нацистом: јер, да је рођен у Загребу, био би хрватски нациста, а овако, пошто је рођен у Београду он је просто српски нациста – и то сам вам решио.
Навешћу још пар излива љубави анонимних твитер-мислилаца:
„Никако да смислим – за коју врсте дуготрајне мере је аутор овог уратка? `Обавезно лечење у психијатријској установи затвореног типа`? Или би можда дугогодишњи затвор постигао задовољавајући ефекат?".
Уследили су предлози: „неколико година на Голом отоку„; „'преваспита(ва)ње' сибирског типа„, „преваспитавање у кули Небојша„, „Гвантанамо„…
Било је, истина, и два покушаја да се одговори на мој текст, али су испали, некако, доста траљаво.
Биљана Србљановић је у Блицу (31.7. стр. 5) објавила колумну „Естрадни Слоба„. Као што и наслов показује, она се уместо на текст усредсредила на личност: 1. „Антонић главиња (…) само да би био запажен у јавности и да би боље продавао своје књиге"; 2. „Његови радови су безвредни, немају научну или аналитичку вредност"; 3. Иако наизглед критикује власт, „Антонић заправо много воли Вучића". Србљановићева је могла да смисли и нешто боље с обзиром на њену склоност домаштавању стварности; али, да ипак одговорим: 1. све моје књиге (18 на броју) одавно су распродане и нема потребе за додатном рекламом; 2. Биљана Србљановић је баш прави ауторитет за оцену мојих научних и аналитичких радова; 3. О, какво виспрено откриће! – Антонић не само што заправо много воли Вучића, он заправо има три ноге и заправо је концертни клавир.
Други покушај озбиљнијег одговора појавио се у листу Данас, под називом „Српски националисти су навијали за `Генерала`„. Али, њен аутор, Влатко Секуловић, полемише са мном тако што ме: 1. најпре стрпа у категорију „српски националиста"; 2. онда том „српском националисти" припише став који сам измисли; 3. на крају, крене да расправља с тако измишљеним ставовима и – некако увек се покаже да је српски националиста не само глуп и зао, већ и гори од хрватског.
Рецимо, Секуловић тврди да је српски националиста, баш као и хрватски (само из других мотива), навијао да филм Генерал, који хвали Готовину, буде награђен у Пули. Хрватски националиста, објашњава аутор, то је желео како би се Готовина прославио, а српски како би се Хрватска компромитовала. Међутим – урраа! – није награђен Генерал већ филм Дневник Диане Будисављевић (о спасавању деце из Јасеновца).
Тиме је, јел`тако, Хрватска још једном показала колико је испред Србије: „Пандан овом филму би било као када би у Србији нпр. неко снимио филм који би имао као тему злочине српских националиста у II светском рату, попут недићеваца над Јеврејима или љотићеваца над Ромима".
Како само оштроумно… Све што могу да кажем је ово:
Коначно, кад смо већ код поређења снаге национализама у Хрватској и Србији, право питање није зашто нема филма о српском Јасеновцу (празан скуп), већ – можемо ли да замислимо да се у Србији сними филм Генерал о томе како је Ратко Младић заузео/ослободио Сребреницу? А да га финансира држава? А да с њим започне најважнији филмски фестивал у земљи?
Тако долазим на праву тему овог чланка – легитимизација Олује коју врши део београдске медијске елите (стваралаца јавног мњења).
Реч је о томе како се у Београду приказује геноцидна акција у којој је побијено две хиљаде људи, а двеста хиљада Срба протерано – те је, тако, на подручју Лике, Кордуна, Баније, Северне Далмације и Западне Славоније довршен геноцидни пројекат започет Јадовном и Јасеновцом.
Типови медијског одговора Грађаније на Олују су следећи:
1. Прећуткивање; исти они који су добили жуљеве на прстићима твитујући у недоглед: „у Сребрници је био геноцид… био геноцид… био геноцид…", одједном, 4. августа не баве се више политиком, већ начином на који се лакирају нокти (буквално); Јована Глигоријевић: (за Сребреницу) „Јесте био геноцид„ и „млади људи у Србији данас су највећи негатори геноцида у Сребреници„; а 4. августа, од 24 твитер објаве нула (и словима: нула) је о Олуји (зато је неколико објава о лакирању ноктију); Невена Бојичић: (о Сребреници) „геноцид назвати геноцидом и ускратити поштовање свакоме ко је спреман да подилази великосрпском фашизму„; а 4. августа, од 24 твитер објаве нула (и словима: нула) је о Олуји; Срђан Драгојевић: „порицање геноцида„ (у Сребреници), „намера је била да се уништи једна етничка група„, „`попили` пресуду за геноцид", „да питам 1.800.000 гласача СНС – како би они убијали људе у Сребреници?"; а 4. августа, од 9 твитер објава нула (и словима: нула) је о Олуји; Мариника Тепић: „тренутак у Сребреници, када Младић одваја мушкарце од жена и деце – почетак је геноцидне намере„; „Подмећуда признање геноцида у Сребреници значи негирање српских жртава"; а 4. августа о Олуји – како се то вели – ни мукајет.
За овакав приступ могу да кажем само следеће: Онај ко нема шта да каже о Олуји, нека ћути и о Сребреници.
2. Српски национализам је једнако крив за Олују као и хрватски јер је хушкао Србе и први почео са злочинима; Сафета Бишевац (Данас): „Званични Загреб поново је `заборавио` српске жртве, а званични Београд своју прљаву улогу у рату у Хрватској. Србија (…) је најпре хушкала и организовала Србе у Хрватској, а онда им окренула леђа"; Павле Радић (Autonomija info): „побуњени Срби (…) сулудо гурнути у беспотребни рат против своје изворне домовине„, довели су до „егзодуса Срба у `Олуји`, (који је тек) неминован други чин својевремено еуфоричног `догађања народа`". Програмски координатор YIHR-а о обележавању Олује посетом местима страдања: „Посету смо почели од Овчаре, јер, ако желимо да говоримо о злочинима у Олуји, онда морамо да говоримо и о томе шта се десило пре Олује, шта је то што је довело до низа злочина„;
Дакле, док је у вези са Сребреницом непожељно говорити о Братунцу, Кравицама, Бјеловцу, тј. о Подрињу (1992-1995) – јер, „то је релативизација злочина"– о Олуји се може говорити једино заједно с причом о Овчари и другим српским злочинима. А то, наравно, није релативизација, није „немојте сад само: а шта су они нама радили!".
Такође, шта значи „хушкање Срба из Београда"? Па тај народ је 1941. ненаоружан чекао званичнике НДХ 1.0 да га одведу до јама – зар му је био потребан Милошевић како би му рекао какав ће бити његов третман и у НДХ 2.0? Нека Сафета Бишевац, ако мени не верује, прочита шта је Борис Дежуловић написао о сукобу у Борову Селу: мештани нису подигли барикаде зато што су нахушкани из Београда, већ зато што су тројица хрватских шовиниста, претходно, из чиста мира гранатирали Борово Село; знају се и њихова имена: Вице Вукојевић, Бранимир Главаш и Гојко Шушак.
Уопште, волео бих да знам какве узрочно-последичне везе има хушкање из Београда, рецимо, с масакром загребачке породице Зец, укључив и дванаестогодишњу Александру, 7. децембра 1991? Шта, и Александра је крива јер је хушкана из Београда? Какве везе београдска пропаганда има, рецимо, с ликвидацијом војника Саше Гешовског у Сплиту, на Ђурђевдан 1991. године? Какве везе има Милошевић са Задарском кристалном ноћи? Јер, да није било Милошевића, нико Србе у независној Хрватској не би ни цветом дирнуо?
Нећу да кажем да није било и погрешних потеза званичног Београда; али, поставити пропагандно претеривање у исту раван с масовним злочином геноцида у Бљеску и Олуји – доиста је јадно.
3. Док је стрељање мање од две хиљаде разоружаних припадника паравојске `геноцид` који се не може довољно осудити, дотле је протеривање двеста хиљада жена, деце и стараца и масакр њих две хиљаде само `операција` која се тек обележава; N1 (Београд): „Обележавају се 24 године од акције `Олуја`„; N1 (Загреб): „Почела ослободилачка акција `Олуја`„ (Н1 се бранио да су разлике у насловима последица аутономије редакција у Бг и Зг; али, београдска редакција је дала „неутралан", а не наслов који би одговарао стварном стању ствари: „Обележавају се 24 године од геноцидне акције `Олуја`"); Данас: „У Крушедолу државна манифестација обележавања годишњице `Олује`„ (из наслова се не може закључити ни која је држава у питању, ни да ли се слави или оплакује); BBC News на српском „Операција Олуја 24 године касније: Једни славе, а други се сећају жртава„ (а истина је, јел`тако, негде на средини); Данас: „Поштовање за жртве, без обзира на националност„ (страдали су и једни и други, шта да се ради); Фонд за хуманитарно право: „Данас се сећамо жртава операције Олуја„ (било жртава на обе стране, да не улазимо сад ко су џелати, а ко пострадали).
Народ коме не дају да схвати узроке, актере и размере несреће која му се догодила, осуђен је да му се слична несрећа понови. Зато не може само „операција Олуја", или „акција Олуја". Зато мора „геноцидна операција Олуја" и „геноцидна акција Олуја".
4. Срби су побегли из Крајине јер је Милошевић хтео да их насели на Косово, па их зато нису пуштали у Београд; Балша Божовић: „Олуја је била званична српска политика: премештање Срба из Хрватске на Косово„. Сергеј Трифуновић: „Како смо ту несрећну колону сачекивали на аутопуту да им не дозволимо да уђу у наш прелепи главни град… Проклети Рвати што их поћераше".
Написао сам много критичких страница о Милошевићу, али имам мало сумње у то да је измишљотина тврдња како је Милошевић, наводно, договорио Олују да би населио Косово. Годину дана после Олује (1996), од 617.726 избеглица из ратних подручја смештених у Србији, на Косову је било свега 20.179 људи (12.466 из Хрватске), а 170.955 у Београду (91.141 из Хрватске), 169.875 у Централној Србији (без Бгд), и 259.719 у Војводини (овде, стр. 23). Баш уверљив показатељ „званичне српске политике" пресељења Срба на Косово!
5. То је била туча примитивних балканских племена, ми смо изнад тога, Београд је свет; Миодраг Мајић: „Попут ројева мува, поклопљених теглама, балканска племена не разумеју природу сопствених окова. Туђим костима се не гради будућност сопствене деце. Све олује, сребренице, јасеновци и батајнице, део су исте дијаболичне парадигме. Док то не схвате, трунуће мрзећи се, у истом муљу".
У овој објави све је помешано како би, sub specie aeternitatis, могло бити изједначено – тегле и оковане муве, кости и муљ, жртве и џелати, хрватски државни логори за истребљење Срба и немачки окупаторски логори за репресију над војно запоседнутом Србијом (Gebiet des Militärbefehlshabers in Serbien)… У једном типично аутоколонијалном дискурсу („ви сте урођеници, а ми Европљани, толико смо изнад вас"), судија Мајић само потврђује свој статус новог Саше Јанковића и новог месије Републике Грађаније. У следећем кораку дизања апстракције вероватно ће све бити подведено под „кршење људских права", те ћемо услед тога у истој равни добити прављење сапуна од дечијих лешева и гурање Срђана Марковића преко ограде – што да не, све је то кршење људских права, све то ми, Европљани, наравно, једнако осуђујемо…
6. Скретање фокуса с геноцида на маргиналне ствари, како би се злочин медијски затрпао: „а што смо продавали воду избеглицама?", „види како само Вучић злоупотребљава догађај", „ту је и смрдљиви Додик", итд; Иван Крстић Крцко (ДС): „Сећате се Олује? А сећате ли се како су избеглицама тадашњи социјалисти, радикали и јуловци наплаћивали воду 5 марака?"; Сергеј Трифуновић: „Деци свакако прескочити причу како смо ту несрећну колону сачекивали на аутопуту и наплаћивали им сендвиче и воду по 15 немачких марака"; Дашко Милиновић: „Видим да је ове године Вучићев путујући циркус Олуја посетио и моје родне крајеве. Смрдеће Фрушка Гора на Додика још недељу дана„.
Занемарљив број шпекуланата продавао је избеглицама воду, али је та маргинална појава, злонамерним истицањем и понављањем, претворена у урбану легенду о начину на који су Срби дочекали своје пострадале сународнике. Тим наративом о „води за 10 ДМ", успело се медијски затрпати толике примере несебичне помоћи обичних људи – од самоиницијативног дељења хране, одеће и ћебади по колони, до уступања кућа прогнаним породицама – попут Живана и Саве Комленског, оца и сина, који су изашли пред колону како би понудили своју кућу у Гардиновцима за смештај, и примили 14 избеглица
И следеће године ће ових шест медијских тактика јамачно бити употребљено како би српска јавност била онемогућена да освести истински карактер злочина почињеног у Олуји. Шта треба чинити као одговор на ову врсту токсичне медијске кампање?
Потребно је наћи симбол геноцида извршеног у Олуји. Као што је Ана Франк симбол холокауста, а Милица Ракић симбол НАТО агресије, тако су она деца што су их хрватски авиони побили на крвавој Петровачкој цести симбол српског страдања и хрватског геноцида.
Убијени су, између осталих, Јовица Дрча, стар 6 година, Невенка Рајић, стара 9 година, Жарко Рајић, стар 9 година, и Дарко Вуковић, стар 13 година.
Хрватски авиони гранатирали су избегличку колону 7. августа, дакле два дана пошто је пао Книн и готово сваки војни отпор престао.
То није био само злочин над немоћним цивилима. Био је то јасан показатељ шта би се десило српским породицама само да су сачекале „побједничку хрватску војску", и порука шта ће им се десити ако само и помисле да се врате.
То је злочин који симболише саму суштину Олује – не вода за 10 ДМ, не „хушкање из Београда", не „муве у тегли". То је слика хрватског Великог плана: шта са Србима.
Јер, крвава Петровачка цеста први пут се десила 1942. године. Тако, свака независна Хрватска заправо има своју цесту са својом српском децом која на њој леже.
Бранко Ћопић је о првом злочину написао песму. Да је храбрости и памети, ова песма би била у нашим читанкама. Али, ако је ту нема – читајмо је, себи и својој деци, да бисмо разумели, научили и запамтили.
Јер, правда није задовољена. Независна Хрватска 2.0 одбија да достави имена двојице пилота који су извршили злочин, те не може да се подигне оптужница; знају се имена хрватских војно-ваздухопловних заповедника, али ни они нису оптужени по командној одговорности.
Зато, читајмо Ћопићеву песму. Јер, што је више пута будемо читали, опасност да ћемо да заборавимо биће све мања. Ми, једноставно, не смемо заборавити.
Бранко Ћопић
На цести Петровачкој избјеглице
и триста дјеце у колони.
Над цестом круже грабљивице,
туђински авиони.
По камењару оснијеженом
челична киша звони…
У снијегу румена Марија,
мамина кћерка једина,
било јој седам година.
Три дана Грмеч газила
и посрнула стотину пута.
Сукњу је имала – ни кратку ни дугу,
а прслук мален, премален,
а поврх свега кабаница,
бескрајних рукава, широка, жута,
од старог очевог капута.
Понекад мала плакала,
некад се опет смијала
и весела била
кад би је мати тјешила:
„Још само мало, рођена,
па ћемо видјети Петровац,
а то је варош голема,
ту има ватре и хљеба
и кућа – до самог неба".
Радовала се дјевојчица
и ватри, и граду невиђеном,
а сада лежи, сићушна као птица,
на цести Петровачкој,
на цести окрвављеној.
Очи гледају широм,
ал' сјаја у њима нема,
са мртвих усана мале
оптужба тече нијема:
О, страшна птицо, ти си ме убила,
а шта сам крива била!
Седам сам година имала,
ни мрава нисам згазила.
Тако сам мало живјела,
и тако мало видјела,
а свему сам се дивила.
Била сам безбрижни лептир,
а ти ме покоси, птицо,
ти ми угаси зјене,
поломи ручице моје од глади отежале,
од зиме укочене.
Оптужбу вапије дијете,
стиснутих модрих пести
у окрвављеном снијегу
на Петровачкој цести.
Туђински људи крвави
кућу су нашу спалили,
дјетињство су ми украли
и много наших убили.
Туђинске птице, челичне немиле,
над планином су нашом летјеле.
Смрачи се, рођена горо,
и на све наше путе
пошаљи синове своје,
пошаљи вукове љуте,
освети моје ноге израњене,
и јутра гладна расплакана,
и руке модре и смрзнуте.
Загрми, тата, из великог топа,
помлати туђе гадове,
забубњај, брацо, митраљезом,
мртва те сестра зове.
Освету вапије дијете,
стиснутих смрзнутих пести,
у крви и снијегу на Петровачкој цести…
Све о Српској
